Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА[1]

Књиге су као вирови. Неке су дубоке, а неке плитке. У плићаку нема великих мисли. Када у неку књигу забијете нос, деси вам се да не умете да се искобељате. Неке књиге из младости човек целог живота носи на опанцима. У неким књигама сам се давио. Једва сам извукао живу главу. А из неких се још нисам извукао. Искусан ловац намирише књигу издалека и ако нема право оружје, заобиђе звер. Наилазио сам и на такве књиге у које сам се заглибио до гуше. Још нисам успео да се извучем, нема бољег блата. Знам да није свако блато лековито. Уосталом, у бању иду људи који имају пара и који су чули да помаже. Ко год је пробао, било је касно.

Текст би се морао сам оправдати. У супротном, ни аутор се никаквом водом не може опрати!

Старе књиге су као заостале мине. Никад не знаш када ћеш је нагазити нити када ће експлодирати.

1   

Слобода није на ланцу, она је у глави!

Слобода је заробљеник.

Вежи писца где ти газда каже! Можда је то начин да се ослободите. Али ако вас писац веже, онда од слободе нема ништа. И Фернандо Песоа мисли „да је читање ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“ [2] Један други песник каже: „Сањам, а шта бих друго…“[3] И то је слобода. О политичким слободама се најчешће говори, а и о физичком ропству. Али, Војислав Тодоровић[4] износи једну изванредну мисао: „Србија је преживела на небу, а не на земљи.“ Значи да је преживела духовно, као мисао, као машта, као осећање. Серен Кјеркегор расправља о апсолутној иманентној слободи: „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[5] (стр. 22).

2

Читање значи критичко читање. Али, ако књига нема позадину, она је плитка па се нема шта ни читати. О слободи се може говорити са позиције господара или сужња. Сетимо се какво је питање поставио нишвилски песник Бранко Миљковић: „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“[16]. А може јој се и подсмевати. Каткад као лисица грожђу. Зоран Ћирић се својим анализама храбро спуштао до мрачних дубина полититичког подземља и отуда је на светло износио своје опсервације које су његовом завидном вештином приповедања у маниру трилера често намерно помало скрајнуте тако да не боду очи. Не би требало сметнути с ума ерудицију писца. За ову прилику важно је било и његово формално образовање из економије.   

3

Хало, Јордане, у Нишвилу сам. Претурам по ђубришту. Власт се убуђала. Пацови разносе болест демократије. У свакој рупи миш или кербер. Не подносе се. Али на власти су пацови. Покушавам да развежем ланац слободе. Тешко ми иде. Рђе се наврзле са свих страна. А и Христина ми не да мира. На Спаситеља (Сотир) не могу да рачунам. Њега је Магични кокнуо на почетку романа! Идемо даље.

4

Врата пакла су стално широм отворена!

5

Вративши се у Нишвил, у свој некадашњи брлог, Јордан је тражио убицу свог ратног, криминалног, друга Сотира. Освете ради. За тај посао потебни су му и помоћници, сарадници, његови људи од поверења, са завидном репутацијом убице, криминалца… Изабрао је Ига. Занимљив је, веома, став који је писац подметнуо овом лику: „Човече, бојим се само живота. Он ме убија.“ Каква голема дубина мисли. Сјајно! Ето, па да се човек не замисли.

Зоран Ћирић ће ме оваквим мислима бомбардовати у име слободе. И то не било какве, него слободе мишљења. То је и највећа слобода, за њом дође она коју сам горе споменуо, слобода маштања. То су иманентне слободе. Друге су изведене и за њих се човек мора борити целог живота, или да их стекне, или да их сачува. Ако је то живот, онда он „убија“. А смрт је ништа. Она је ту као наметнута мисао која симболизује грозни премин у рај или у пакао.

Зоран Ћирић све време користи иронију као моћно стредство за одбрану слободе јер она се осваја, а и брани. Унутрашња слобода, она иманентна, слобода да човек мисли, осваја се снагом воље, снагом духа, а за физичку слободу сви знају, али нико не хаје. Нажалост, потребна је и физичка сила. Ћирић користи свој врцави нишвилски хуморни поглед на живот ради дочаравања ситуација у дијалозима разних ликова из Ланца. Није их пустио са ланца. Његова иронија, (неретко прелази у сарказам!), распевава причу, те горчина живота који „убија“ буде знатно блажа, подношљивија. Тај се ток не мења, он се протеже диљем целе књиге и то је заиста драгоцено. Не бих погрешио ни да сам рекао да нам се Зоран Ћирић овом књигом (под)смехнуо. А (под)смех делује благородно на душу човека. Да, пародија Ланац јесте књига  подсмеха. Иронија и сарказам су средства пародије, али су она моћна, имају магичнна својства и лековито делују на психу читаоца, само када су природна, када истичу из душе писца као код Зорана Ћирића, у супротном може испасти лакрдија.

„Због специфичности „хуманитарне окупације“, америчка влада је послала, у својству Федералаца, искључиво Амосе – америчке јањичаре. Перфектно смишљено у циљу меканог покоравања малодушних али традиционално непредвидљивих домородаца. Амоси су представљали крем трећег колена потомака америчких Срба, који су штурнули преко океана пре Првог и после Другог светског рата. И, наравно, сви су парлали славистички српски, са волуминозним англосаксонским акцентом. Тако су могли да буду на директној линији са локалним властима. Ваљало је створити савезничку, мисионарску атмосферу, у којој нема насилног преобраћања. Само мирно прихватање чињенице да је Сила овде због свеопштег бољитка…“ [6]

Неведени фрагмент показује разиграност Ћирићевог текста, то није мртво пувало, већ је текст набијен парaдоксом окупације и то „хуманитарне“, при чему су за такву окупацију српске земље, куд ћеш веће ироније, коришћени потомци Срба који су некада отишли у обећану земљу. Последњи од њих кога сам запазио, који се јавно декларисао као Србин, био је колонел Дучић, командант Бондсила, америчке јазбине на светој српској земљи, на Косову. Колонол је „окупаторским ланцима слободе“ сапињао своју дедовину. О, иронијо, проклета иронијо!

6

Стигао сам до стоте странице, само ланац страница, а о ланцу слободе ни речи, па ни о ланцу од само једне речи,  слобода! И поред тога што га је магични кокнуо на почетку Сотир је носач приче. За њега је пупком везан Јордан. Човеку се чини да су већина криминалаца близанци. Да су све гадости биле или измишљене. Нажалост, није тако. Машта је чудо. Она је мотор поезије.

7

Стигао сам до 176. странице. Прича добро тече по поглављима. Динамика се одржава дијалозима. И изненадним обртима. Али, поглавља се могу добити једно из другог замењивањем ликова у дијалозима. Причам ти причу. Не кажем да је лоше написано, али је прилично монотоно. Претње и пуцњаве. Нема дубљих анализа ликова. Изостала је психологија личности, али је тај недостатак надомештен психологијом групе, криминалне или политичке, па и психологијом паланке.

8

Убедљиво је провучен негативан став о Српској православној цркви и о њеном свештенству, па и о патријарху. Чак је и апострофиран лик једнога црквеног посленика, Влајка Бурланског (дурланског!). Занимљиво је коришћење анаграма (преметаљке) и акронима, да се Турци не би сетили!

9

Зоран Ћирић је простирањем свог књижевног рокерског миљеа савесно водио књиговодство ликова који су се појављивали, а виспреношћу књижевног уметника није им дозвољавао да дивљају по рукопису нити да се некуда изгубе у овој рашомонијади као што се то рецимо дешавало у романима Маркеса, а као што се пак није дешавало Андрићу. Ликови су се појављивали тачно тамо где треба и у тачно одређеном времену. Луцидност овога уметника је била на делу на готово свакој страници и одржавала је драмску напетост. Често сам током читања био убеђен да је Зоран Ћирић лично водио истрагу убиства Светог Сотира. Отприлике, од пола књиге и сам сам учествовао у истрази и у Јордановој потери за убицом.

Угледни српски песник Зоран М. Мандић[7] рече ми да је овде реч о књиговодству књижевних ликова. А мој друг са студија Јован Д. Кечкић[8] је пре око четрдесет година написао есеј о математичким методама Лава Николајевича Толстоја[9] у роману Рат и мир. Тај текст објављен у часопису Савременик. Нажалост, нисам у ситуацији да га пронађем.

10

Зоран Ћирић поседује и посебан скенер који види многе ствари и дешавања које обичан човек не види, али коме Ћирић својим писањем дочарава ситуације и помаже му да бар нешто мало схвати. Боље речено, помаже му да схвати да писање има и позадину и да је она, може бити и важнија од фронта, а сигурно је значајнија од првог утиска. Често је у текст инкорпорирао свој поглед, своју филозофију за коју морамо признати да је дубока и када се не слажемо са ставом писца. Убедљив је следећи такав фрагмент из кога сазнајемо на шта се превасходно троши људски труд:

„Како сам потонуо тако сам испливао. Прошлост ми ионако не може умаћи, нити ја њој. Људи се размножавају али то их не чини заразним. Они се не труде да буду људи, већ да буду прихваћени. Вежбају како постати нормалан и полуде од тога. Ипак, ништа није како се чини да јесте. Нису сви људи луди. Нису сви људи кукавице. Нити је свима подједнако стало да буду оно што нису.“[10]

Наш писац је видео како смо се „напокон скрасили у окупацијом ослобођеном Нишвилу.“ Ми становници Нишвила смо то и доживели, али траумирани од силних „поклона“ „Милосрдног анђела“ нисмо годинама ништа видели. Неки још увек не виде. А неки су користећи погодности које им даје контузија народа потпуно обневидели. Они су као своју шансу видели само профит, пљачку и лоповлук. За филигранско везиво свога романа, за финија друштвена дешавања Ћирић користи своје специјалне ултра звучне апарте који откривају чак и притајене и дубоко скривене друштвене туморе. За не дај боже користио је и своју магнетну резонанцу, њоме је видео друштвне ситуције до самих костију. Тако је успевао да проникне у тајне епохе,  а и да је сажме. За писца нема већег успеха. Овим романом Ћирић је ударио свој царски печат писца на епоху Малог Милоша (Слободана Милошевића). Наравно да је ту и период непосредно пре и после Малог Милоша. Све до Београда на води. Значи, до данас. После свестране дубинске психолошке и патолошке анализе налазимо их уредно спаковане изложене у легендама означеним боксовима, у причама, Ланца слободе. Тамо где читаоци могу да их разгледају, доживљавају, да пљују по њима, да шврљају, да шкрабају по маргинама, да с времена на време опсују, па и да их каткад заврљаче. Ако је намера писца била да вас изазове, да вас збуни, или да вас навуче на причу као на дрогу, успео је. Ту су и „транзицијске комбинације“, „матрапази“,  „импровизоване ординације где су лекари уновчавали своје неважеће лиценце“, до разних сорти „полуграђана“, па све до колосалног закључка: „Живот није обавеза.“ [11]

11

Текст му је лепршав, живахан, листови нису пожутели,  лелујају на ветрометини, али мрдкају и на лахору. Неким читаоцима се учинило да је време рокера прошло. Можда је то време и прошло, али мисао је остала. Као што је прошло и време Хераклита, али је његова мисао остала. И Ћирићева је хераклитовска: „Живот није обавеза.“ Па да се човек не замисли, па и да се не прекрсти.

Није то оно, морам да подгрејем причу, на овакву неће ни(један) клен да зине. Није. Зоран Ћирић је причу сабио у магичну кутију. Није искључено да је знао за Песоину мисао: „Уметник мора да сажме читаву епоху како би преживео на томе.“[12] Али, то је то.  Сабијено, набијено и забијено до даске. До краја. Текст је избрушен тако да се читалац може посећи на његовим ивицама. Зато и мора пажљиво да се опходи према тексту. Намера писца је јасна, да се трагајући за убицом Сотира, име није случајно тако изабрано, јер Сотир значи Спаситељ, изгради таква прича која би била златни ланац боксова, преграда, у магичној кутији у којима су зналачки спакована сва лица друштва епохе на коју се писац намерачио, без гурања под тепих грозних појава које су пратиле рат и транзицију (читај: пропаст). Напротив, из кутије су изношене све прљавштине које су испод прљавог тепиха складиштиле велике и мале вође банди које су се проглашавале за вође народа. Остатак је био испод летећег ћилима.

Да би читалац похватао шта се све налази у њој морао би полако да је отвара иначе ће све излетети и кутија ће му празна ко мртвачка глава изгледати сабласно и дању и ноћу. Нису баш пожељне ни дуге паузе јер када се вратите кутија ће изгледати као стара шерпа коју смо вукли по калдрми, али овај пут би била пуна воде по којој су пливали лешеви мува које је стигао осиромашени уранијум. Не знам да ли постоји обогаћени. Они који су пробали нису више у стању да ми потврде, ни са да, ни са не. Дакле, ни то не. Отварате полако, а уместо музике свирају меци, шиште са свих страна. Уосталом, није реч о музичкој него о магичној кутији у коју је сабијена епоха Малог Милоша (Слободана Милошевића) у којој смо ми убијени све се надајући да ћемо живети бар као Спаситељ. Мислим виртуелно, као Магични Сотир у кога се писац куне током целе приче, кога куне, кога проклиње. Кога је убио на почетку отварајући Пандорину кутију коју је сам себи послао уместо Магичне. Најбоље ће се читалац снаћи ако замисли да је реч о Пандориној Магичној кутији. Улогу Прометеја који из поглавља у поглавље распирује ватру писац је задржао за себе. Ватра се не гаси ни када затворите кутију, када завршите са читањем Ланца слободе. Тек онда почиње кување или печење на тихој ватри чврсто везани окупаторским ланцима слободе[13]. Све док не постанете аморфно месо које би се могло јести под другим називом, наравно са измењеним идентитетом, а то би се просто могло назвати нестанком народа.

12

Виспрени и проницљиви Зоран Ћирић је за оне који хоће да виде натукнуо и нешто о локалцима. Такав је, рецимо, лик Милете. Реч је о сјајном лику који је писац изградио у више фрагмената функционално распоређених у разним поглављима зависно од улоге коју би за рачун писца Милета требало да одигра. Лик је локални политичар који има „јаке“ везе са у врховима власти. Он је стално присутан у свим системима. И за рачун оних горе завршава прљаве послове батргајући се како би напунио своје шкембе и како би што дуже опстао на наизглед важном месту. Кад се све сабере, када се подвуче црта, цела књига и јесте исплетена од предива које локалци заслужују. Милета је само њихов дежурни репрезентативац који систематски подгриза своју државу.

Навешћу овде фрагмент који сјајно слика ову сорту репрезентативаца у распојасаној транзицији.

„Нисам се изненадио када сам угледао Милету Илића, летећег градског већника – његово је било да обилази гласаче и оне друге, на свакој парламентарној територији. Такође, ништа мање уобичајена није била чињеница да су га пратила двојица мускулозно скоцканих телохранитеља којису се вероватно облачили у свлачионици теретане са увећавајућим огледалима. Врло специфични асистенти са којима је било немогуће комуницирати служећи се искључиво њиховим службеним именима: Тикван и Звекан.

Поносни сноб без порекла, Милета је носио „Браћа Брукс“ прскано одело са дворедним копчањем, белу памучну кошуљу и свилену кравату. Нетакнут патњом што не зна разлику између „Ралфа Лорена“ и „Кристијана Диора“, али може себи да приушти њихове шаниране, скупе копије из Румуније. Надалеко је мирисао на Ксеријус и носио црне, вло кожне ципеле за које није било важно име марке већ само то да су оригинал талијанске из Италије – они који су га снабдевали не би се усудили да га преваре за тако крупни фетиш.

Све у свему, није требало бити пророк па закључити како се вечити политички представник Палилуле трудио да буде у тренду, желећи да изгледа као мафијаш са Волстрита. Али он никада није видео аутентичног мафијаша чији је деда на пијаци упознао Марија Ланцу, нити је обишао спомен-парк „Волстрит меморијал“ макар као туриста у делегацији српских миротвораца који су често путовали у едукативне посете наменитим местима Западног света.“[14]

Надам се да читаоцима неће промаћи очаравајуће Ћирићево пародирање, те да ће лако закључити да је потрага за убицом Сотира и жеђ за осветом само маска за реализацију ове изванредне пародије која почиње насловом, Ланац слободе, у коме су спојене неспојиве речи ланац и слобода. Што се освете тиче, Ћирић је изабрао да му она буде енергија која ће вући и гурати причу пародије од почетка до краја. Можда је и он мислио као овај аутор ономад када је делио оно што има и оно што нема.[15] Јесте.

Ако се неко од грађана Нишвила и препозна, или пак препозна неке ликове из Ћирићевог Ланца, то важи још само неколико дана, а после, то су општи ликови који трају док је света и века. Не брините.

13

Неке од београдских бабетина а ла Муцава Соња које је избацила поплава невладиних организација (НО) још увек се повлаче по рупама политичког подземља чији су ланци вишеструко испреплетени са ланцима дилера кокаина, национализама, обичних криминалаца, ланаца владиних чиновника високог ранга, до ланаца дилера злих мисли типа Соње, све је то Зоран Ћирић стрпљиво и зналачки распетљавао и од тог материјала ковао свој златни Ланац слободе који својим блескањем отвара и крмељиве очи на овој балканској ветрометини. Зна се да је у сваком ланцу најважнија она карика која недостаје. У овом златном Ланцу слободе Зорана Ћирића све су карике на броју и чврсто су увезане. Књига је компактна. Карике су сјајна златна окца која светлуцају и у мраку и указују на живост Ћирићеве приче. У том циљу важну улогу игра вешто, могли бисмо рећи природно, Ћирићево коришћење сленга и архаизама.

14

Ипак морам овде да напоменем да Ланац слободе који личи на кримић, али познато је да изглед често превари и озбиљног читаоца, није за лење главе јер је текст дубок и могле би брзо да се у њему подаве. Или да им мисли развуку разни крокодили који их чекају у готово свим поглављима.

15

Звецкањем Ланцем покушава се пробудити савест. То што су сви актери приче мртви је једно од решења. Радикално. Рокерски. Уз добру музику, наравно. Не знам да ли ће се Ћирић икада похвалити и потврдити мој утисак да је овај роман писао у грозници. Ја сам овај текст писао у великој грозници. Ћирић је овај текст „појео“. Његов снажан лични, рокерски, печат бисмо (пре)познали и да није написано име Зоран Ћирић. А тај лични печат јесте први нужан услов да би текст одскочио, да би био дело, као што је Ланац.

Зоран Ћирић је изнео на Голготу свој тешки златни Ланац слободе. Сад је ред на читаоце.

 

[1] Зоран Ћирић, Ланац слободе, Боград, Дерета, 2019.

[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 367.

[3] Стојан Богдановић, Дресура слепца, Ниш, Наис-принт, 2019.

[4] Војислав Тодоровић (Београд, 1966 – ) је српски писац. Аутор је више збирки песама и неколико романа.

[5] Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019. Стр. 22.

[6] Види [1]. Стр. 57.

[7] Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950 – ), српски песник. Добитник је награде „Милан Ракић“ за 2018. Годину, коју додељује УКС.

[8] Др Јован Д. Кечкић ( Београд, 1946 – 2005) био је професор математике на Фармацији у Београду.

[9] Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана, 1828 – Астапово, 1910), велики руски писац.

[10] Види [1]. Стр. 296.

[11] Види [1]. Стр. 250.

[12] Види [1]. Стр. 248.

[13] Види [1] ,стр. 298.

[14] Види [1]. Стр. 124.

[15]               ОСВЕТА

………………………………………..

Знам да је најбоље да поделим све што имам

И да уживам у томе што сам поделио.

 

Био би то најбољи начин да се осветим себи.

Надам се да ћу овим решењем бити задовољан.

И вама то предлажем.

Учините то одмах.

Нећете морати да се мучите као ја.

……………………………………………..

(Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт, 2015, стр. 163)

[16] Бранко Миљковић, Сабране песме, Ниш, Просвета, 2001. Стр. 152.

 

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

ЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Милијан у радној соби у СубјелуЧИПОВАНЕ КОПРИВЕ

Данас су бољи комуникацијски канали,
па имамо веће и брже ширење лажи
.

Умберто Еко

Почупати коприве испод језика,
ма, није то тако једноставан чин.

Њена лоза има безжилни корен умочен у уранијум,
воњ уоколо заварава траг,
а жари, у можданицу право, удара!

Мишија утопија постаје виртуелна стварност,
линк угриза, стиже у таласима
и сви  се разбеже у јуродиве подруме.

На одру времена пише: – Забринут мачак.
Мишеви немају право да брину за себе,
од њих се само тражи да мирно уљегну
у велике глобалне чељусти.

Шта ће те ви сами себи,
не треба вам ни  потомство,
доброта смрти се бори за ваш дуги одмор,
за путовања на којима нема граница.

Конектујте се сами,
немој да вас убеђујемо у то.

Што су ти мишеви глупи,
људи су лакше укапирали наш оглед
одвађеног мозга, сад смо равноправни:
зло је добро, добро је зло!

Ширимо засаде коприва, она је у складу
са очима које се одмарају, нема потребе да гледају.

Обрађивачи простора коначно могу да одахну,
мождане наказе створиле су добре услове
за сетву лажи у коју и сами верују као у истину.

Коначно, добро је бити помало луд
кад су сви чиповани као коприве.

Чујем неке неумесне приговоре.
Па ко би други могао узорати
толике градове, њихове тргове, небодере,
болнице, библиотеке, ко ако не бомбардери?!

Просто речено, ако нема градова
не требају вам ни болнице, поручују,
а библиотеке, ко још данас чита?!

Стање је јавно, демократија вам
обезбеђује потпуну слободу.

Јесте ли нас разумели? – питају трудољубиви
глобалисти док се умивају кока-колом.

Не! Нема ништа нејасно,
само ако може да питамо:

Смемо ли да се јавимо из небеског гроба?!
питамо сви углас.

Заиста тражите много и поред тога
што сте све добили!

ЗАЗОРНА ГАЛЕРИЈА

Унутрашњи космос сведен на галерију

у којој све заморније обилазим поставку,

остао је без времешног кустоса –

сад све тумачи моје непоуздано сећање.

 

У нереду варниче лична стања,

превиђања и промашене слутње.

Какав вилајет

од метафора изгубљеног смисла!

 

Склањам мисао са зазорних слика

а онда чујем Андрићев глас:

„Настави разговор са Гојом.“

Замара ме ова епифанијска тишина

у којој више нема ни питања ни одговора,

расплићу се сва укрштања

у ретким белим власима

и спознаји да је време

прогутати последњи седатив.

ПРЕФЕРАНС ГРЕХА

Можеш се одрећи свега, и Бога,

родитеља не смеш!

 

Њихову светост природа је освештала.

Они су острво нашег потопа,

једина комета у душевном мраку.

 

Кад зверови огњиште растуре,

друго нећеш наћи,

своје мораш сакупити.

 

Касно је кад се то деси у камену,

још тужније

ако га ветар записује.

 

Тај запис гавранови носе.

у њему је семе чемер-траве

чије обрастање казује

да је у току преферанс греха.

УЗАЛУДАН САН О МОСТУ

Високо,

иза врхова оних,

планинских,

лебди мој последњи осмех

и гргољ бисерне наде,

коју је зауставило сазнање

да тонемо у бездан тмине

на којој ни орлови не гракћу.

 

То потоње свештенство

напустило је оне просторе ине,

и узалудан је

мој сан о мосту.

РАЗГРАБЉЕНА ИСТОРИЈА

Стално нагнут на прозору

између пљуска и грома, срдит,

изван свих битака

води рат са собом

и у најцрњем срцу – земуници

бива смола

за коју се лепе муве пљуварице.

 

Он путује,

али му надзиру кретање

и подмећу клизав белутак,

тако се душа лакше истреса.

 

Историја из које би поново да учи

и онако је разграбљена.

НОС

Кад нос премаша видик

време је за сервис свести.

 

Благост је души дала разум,

стрпљење, разговор и поштовање.

 

Подигнут нос је лажни одушак

тескобној души случајности.

 

Треба превазићи себе

и сопствену самоћу,

бити присан истини,

осион расуд везује руке.

 

Ево руке срећнима

и несрећнима,

да расуд самеримо.

ЗЛО ПА ЗЛО

Неда зло

ни речи о Добру изустити.

 

Добро је учинило довољно,

не мора то ни понављати.

 

Зло посрће и пада,

не види Добро пред собом.

 

Добро од зла,

само је добро Зло.

 

Никад се Зло,

Добрим није завршило.

 

Кад се Зло докопа силе,

оно само направи ново Зло.

 

Зло,

па зло!

ВЕЧНИК

Траг је то смелих, не смем назад.

О, смирености коју даје понос

можеш ли издржати пред великом игром

која те троши од праприче

онако осорљиво уткана у нит времена

тако да ни угризи среће нису мелем

ранама заселим у душу.

 

То се ја понављам просјајем истине

са сталном врућицом због божура

који сваког трена може да исклија

јер, крв је већник

ако већ није променила стање.

 

Себи често непротумачив

идем тим незацељеним трагом

ка светљивим костима

покушавајући да разумем

безгласно чаврљање хумуса.

ПИСМО ИЗ НЕИЗВЕСНЕ БУДУЋНОСТИ

Хаџи Драгану Тодоровићу

 

Ништа се није збило

а да није сквашено у души.

Тишина је хербаријум првог крика,

у њој је проговорила реторика слутње.

 

То није померање значења речи,

то су само њена отварања,

зато ти пишем из неизвесне будућности

без наде да ћеш ово икад прочитати.

 

Чиним то као сваки ботаничар тишине,

песници и онако нису са њом помирени.

РИЗНИЦА

У ризници камениви епитафи

мере дужину сенки,

сунце им окреће руке и главу,

као пред молитву

све сводећи у разметљиву тишину

јер свака молитва за исцељење

исписана је испод уредне маховине.

ПОСЕТА У СНУ

Мој предак се

у свануће враћа.

 

Заборавио је, каже,

да остави жеђ|

која му се меша

са вечношћу трава.

 

Ал’ ти, ипак, на миру спавај –

додадох ја – извињавајућ’ се,

што си

тако неочекивано

провалио у мој мирни сан.

ОСУЂУЈЕМО ЈЕДАН ДРУГОГ

Звучни капилари

немогућа прозирности

наум смутње.

 

Творац је овде предвидео свратиште

за сву багру планете

а ми осуђујемо један другог.

ЗВЕРИЊАК, ЛУДИЛО

Савест није плод лабораторије

нити бљесак муње,

то су зрнца крви,

одсутна или присутна осећања.

 

Формуло, формуло,

имаш ли ухо за крик,

где је граница благе таме

и дуге смрти?

 

Саучесници бацања песка у очи

не оклевају у чупању вида,

хумусно успевају да оплоде

мождани зверињак лудила

КЉУЧ

Овде, док спавам са звездама

мисли се преплићу са надом

и смирују од очекиваног.

Буран сан, заиста…

 

Хвала краљици ноћи на буђењу

и смислу свести о протицању времена,

шкртог времена,

свако од нас има га толико

да своју зиданицу стави под кров.

 

Носталгија у њој

биће само поменута, или неће –

зависи има ли улазних врата.

 

Немам потребе да се исповедам

кад пропева тишина немоћи.

 

Из моје згрчене руке

узмите кључ патње.

ОЧЕВА СУЗА

Кућо, зидана сузом крви,

твојим ходником шишти змија.

Она кутња давно те напустила

а само је она знала наш родослов,

старински рукопис да одгонета,

она, урођеница вечна.

 

Отац, тај невероватни камен,

скупљен крај камаре стакла

и просуте живе,

држи зенице у рукама

из којих, кроз абажур прстију,

капље стрпљиви восак

свинут до ивице небесног лука.

СПОМЕНИК НЕПОМЕНИКУ

Није могуће побећи од себе,

ни измолити опрост у храм загледав се.

 

И спомен крај жртве, некако, угоде,

као гудало, кад гласнику у руке метну.

 

Говори, а суши се грло пролазницима.

На том месту макоше и храст наде.

 

Све је окамењено. И клетва османска,

и Алексин крик, и поглед сужња босоногог.

 

Неправда се може сложити у камену,

али тај камен ће пропиштати од њених парафа.

ЕСТЕТА, ВРЕМЕ

Као петнаестогодишњак

напустио сам очев дом,

о томе

нисам консултовао Едипа

и сва мистична искуства

доживео сам кроз сан

тако сам постао стар

да би се вратио

очевом дому да одрастем.

 

Почео сам тамо где сам стао,

али више није било

вињете мог детињства,

очевог прекорног гласа,

суза је свеједно

само чекала тај тренутак.

 

Са наивним чуђењем

да протицање

може да осујети амбиције,

искусни естета, време,

постало је

мој једини саветодавац.

 

Од стварности се

не може побећи,

она је попут Бога,

стално је у вама.

ДРУГИ КРУГ

Записане речи

се не могу заменити било чиме!

 

Оне имају своје значење,

оне имају прст

који упире на то значење.

 

Пратите тај прст речи

ако одете у другом правцу

срешћете нека друга значења,

запишите и то.

 

Над поново записаним

почиње други круг.

ОСТВАРЕНА МАШТА

Мој акваријум младости,

надвиле гране маслине

чији су ритмови узмаха ветру,

митологија презента.

 

Следи похвала уљном дрвету,

као досетка у носталгији,

док не дођеш.

 

Тај некадашњи свет

у кори осликан,

не да се заговорити,

а Месец знатижељно извирује

иза завеса облака.

 

Суштина твог приближавања

јесте у одјеку потпетица,

коју прате вокали

моје остварене маште.

 

Негде у тишацима,

кад све се умири

а узбуђен дрхтај проговори,

пуче пољубац.

БОМБАРДОВАЊЕ

Нека овај запис

заледи прљаве речи

на уснама зла,

да песма преосталим

светлост врати.

 

Поезија чинодејствује,

собом обузима васионицу

у којој нема више места

за „(не)милосрдног анђела“ смрти.

 

Историја невидљивих се завршава

праћком у Буђановцима.

Сабирајући банкноте

отишла је вест о сметњи на везама

наркотичне цивилизације.

 

И Бог је свега сит,

Осим песме.

 

Главо са вијугама уранијума

ук, хук, ух, хук, у камен,

у камен се дала!

1999.

НА РАМЕНУ СЕНКЕ

Васку Попи

Путању којом свет сигурно отиче

засипају плодови можданих каменица,

лобање напуњене воском

и паук улудо припитомљава.

Над кршем што кључа

плен јастреба постаје

и његова страшна сенка.

Нигде албума

са старим фотографијама,

све је мртво,

и руке и радост…

Ни препелица није умакла

том гадном писку саксофона,

јадни двадесети век

у коме је и месечина рањена!

Нема сна ни творцу зла,

док се умотан смрадом дуванског дима

радује несаници кошуте.

Глава му завршава на рамену сенке,

силази под земљу

и постаје предак чудовиште –

мора потомака.

Кад језа добије своје место

на лицима трибалних звери,

што постају трава Атлантика

над којом месец оштри сечиво,

биће поново изговорена реч ЧОВЕК!

Треба га, потом,

научити да чита поезију,

да се не заборавља више,

јер смрт је свима

за пупак привезана.

Драги мој Васко,

већ данима немам ни сам сна

због твог питања:

„Чујеш ли метак

који нам око главе облеће?“

1999.

ПОД ЦРНИМ СНЕГОМ

Не отимај оно што ти већ припада.

Отимање води у отуђење,

само беда у њему види уточиште.

 

Сви ћемо се једном,

кад позобамо зрневље

лажних потреба,

вратити у стање без бола.

 

Тишина ће смирити и психолошке каубоје

који неће дочекати опрост

и помиловање,

остају грешни под црним снегом.

 

Распашће се агресивна енергија

и свака кап уранијума мржње

стопиће се

у затворену зеницу хумуса.

ГЛАС ПРЕПЕЛИЦЕ

Читајући Невенино писмо из Будимпеште

Ноћас се враћам на почетак песме.

Живот је песма.

Све њене форме узете су из живота.

 

Отварам прозор илузија о великим градовима

Који ми одузимају ону малу реку,

Трг на коме се и голубови поздрављају

хитајући да разнесу наше осмехе.

 

Како је хладан овај Дунав, у очима мојим,

Док носи влажна писма непознатих пошиљалаца.

Окрећем главу јер, далеко на југу,

Да ли је то стварност или ми се причињава,

Чујем живи глас препелице

Док надлеће Скрапеж – њој машем.

 

Пожега се не може оставити тек тако,

Она је песма посебне важности,

Између њених платана долазим

Као степеништем у будућност,

Она има своје Сунце које ме дотиче

Макар био у Бечу, Прагу… у Будимпешти!

 

И, нећу ноћас да издам ту светлост

Која се пали на отвореним вратима моје куће

У улици Браће Лековића 9.

Толико љубави и суза, стало је

У просуту воду иза мојих корака

Да дугујем осмех на том прагу.

ПИСМО

Проучавам песак тишине, граматику гласа.
Много је недоумица од самог почетка,
нико да помогне речима које су заспале,
омамљене струјама илузија што су, потом,
прерасле у тигрове мртвих гласова.

Више им ни ветар не смета, али и не помаже.
И он иде својим путем не хајући за загонетке
које су нерешиве, и поред толико мудраца.
У копрене чула ушла прашина, све је стало.
Они што галаме одавно немају људски глас.
Ја га још препознајем по боји, и он плеше
у језику нашем живљи од мртвог ветра.

Препознан, бејах обливен
љубазношћу његовом
и постах подмлађен као да толике године
нису отишле у неповрат и заум.

Сад видим да брисање прашине
по нашим душама
јесте свети чин радјања.

ВЕРУЈЕМ У ВАСЕЉЕНУ ПОЕЗИЈЕ

Чему поезија ако не спашава човека

                                                                     Ришард Крњицки

Песмо, сви су ме издали,

само ти ниси.

Ти си умољива вера,

живи небесник што светли

у прастарој мрклини.

Са тобом сам

роду љубави близак.

Не разумем

виртуелни свет мржње,

он не учи ни себе да воли.

Верујем у васељену поезије

која шири језгро

и одбацује маргине трајања.

Песму рађа душа

из страсне дубине,

зато се она смрти смеје,

једина је која разуме

зашто друге птице шуте,

кад вране гачу.

 ПРЕЗРЕЛА ТРЕШЊА ПЛУЋА

Пауну Петронијевићу

По огледалу из кога је склоњен лик,

прска презрела трешња плућа.

Струне младости повезује

опсенар њеног тела

које у самоћи стари.

Песникове речи ко звезде врцају

носећи упањен луч

кроз време.

Он, ни макао се није

пресељен у таштост ватре

тумачи наше разјаснице

а песме све љувеније

изговарају његово име – Паун.

Свиће предуго. Смењујем погледе

који прате Птице из маште

док оне замичу тамо,

где је гнездо његове жудње.

УЗНЕМИРЕНО СРЦЕ 

У осветљене просторе душе
пустио сам малу тајну,
птицу која се криомице
сад зове срце.

Њена крила су моје руке
и лепршам док машем
доброти и истини,
где год она била.

Свет је створила истина
лаж ће је разградити
само ако открију птицу у мени.

Зато, кад им се учини
да нешто у мени цвркуће,
одмахнем руком и кажем:
то се моје срце узнемирило.

ЕПИТАФ

Живот је само један

и њега сам дао поезији.

 

Од данас ме

у њој тражите.

 БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Милијан Деспотовић, књижевник, издавач и посленик у области културе, рођен је 1952. године у Субјелу код Косјерића (Србија). Живи и ствара у Пожеги. Пише поезију, прозу, афоризме, књижевну и ликовну критику. Заслужан је за популаризацију хаику поезије у Србији. Оснивач је првог хаику часописа на српском језику „Паун“.

Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на: италијански, француски, шпански, енглески, немачки, мађарски, словеначки, румунски, русински, пољски, бугарски, македонски, турски, руски и јапански језик.

Објавио педесет књига од којих дванаест књига сабраних критика. Књига афористичких мисли „Мисленик“ изашла му је 2016.  Заступљен је у бројним антологијама код нас и у свету. Приредио  за штампу: сабране песме  Пауна Петронијевића у десет књига. Награђиван.

Основао је Издавачку радионицу „Свитак“, установио књижевне награде „Млади Момчило“,  „Хаџи Драган“, „Момчило Тешић“. Уредник је и издавач књижевних новина „Свитак“ и часописа за хаику поезију „Паун.

Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

            Веома сложене ситуације, чак и карактере људи, Катарина Баћевић виртуозно, једноставним линијама предочава гледаоцу, плени. На цртежу који илуструје догађај у вези представљања моје књиге Ехо, централно место заузимају стубе (мердевине, лестве) којима се стиже до облака, односно до седмог неба. До неба се може стићи и помоћу еха својих мисли. Иако је један прозор затамњен, постоје и други прозори кроз које избија светло што показује да ипак има наде. Али, они су изван собе у којој је писац заточеник својих мисли коме сазнање да је Мисао Мајка Божја стално подгрева наду да су она светла близу, да тунел није бесконачан, да је светло ту близу као што је Сунце, које је далеко, а близу, те да макар ехо допире до слободе! Доказ за то је и рупица на зиду из које излази (компјутерски) миш, који, зна се, иако је мали диригује на дисплеју. Он може све да нађе и све да реши, али и да опогани. Он је овде симбол моћи, тј. нове писмености. С десне стране шестаром, том математичком справом, симболом слободних зидара – масона, по којој сам добио надимак Шестар, ваљда зато што сам био мршав, кракат и оштар, затвара се круг Еха. У фронту цртежа је мислилац, сањар или стражар са оловком као стубом који му омогућава стабилност, а и да се ехом записа може стићи до неба. Када се у сну пењете уз стубе, то по свим тумачима снова значи да ће сањар напредовати. Али, Катарина Баћевић, или једноставно, Катарина Велика, даје алтернативни пут за небо, а то су степенице које производи ЕХО његових мисли. Међутим, стубе (степенице) и огромна оловка сугеришу сизифовску ситуацију при чему писац јесте Сизиф, оловка замењује тешки камен, а стубе су онај брег до неба, до бескраја, до апсурда. Степенице свакако могу да значе и силазак. Са те висине може сићи само мисао. Извесно је да се кроз зазидани прозор не може изаћи ма каквом геометријом се бавили. Зато је ту мисао и њен Ехо који вођени компјутерским мишем могу стићи до неслућених висина.

Оловка би могла бити и ракета којом се мисао испаљује у Небо. И тако је још од времена када је оловка била крижуља. Имала је камено срце. Камен о камен. Летеле су искре, све док се није дошло до пенкала из којег је црна мисао цурила на бео папир и (п)остављала трагове сневача.  И најзад, миш који је у стању да прогризе сваку мисао, па и да је џитне у небеса.  Отада, мој Албере[1], сваки је човек Сизиф = Сваки човек носи свој крст. У новијој историји, око два миленијума, забележен је само један случај да је неко свој крст изнео. То је био Он. Код Срба је Он био мали Бог, те му они дадоше једно једино име које му је и презиме: Божић.  И они који не верују у Христа и они носе своју мисао Антихриста, она је још тежа.

Сетих се сада да је шпиц често бивао писаљка. Њиме су се урезивале порукице на крајпуташима, а и надгробним споменицима. Због тога су и биле шпицкасте. Да би се преврнуо тежи камен користила се ћускија. Камен је дежурно сећање. Крајпуташ поздравља само оне који виде и који су преживели. Ако су на њему урезана слова, онда ће он поздравити и писмене. Сваки камен тражи свога Сизифа. То су људи знали и пре него је Ками инаугурисао апсурд као категорију постојања. Камен међаш је опомињао комшије, али не и њихове краве!

На овом цртежу писац је загрлио оловку. У соби из које се види само мрак, изгледа да му је она Спаситељ!

Оловка би могла да представља и глогов колац. У неким годинама проблем је како стићи вампира, или можда ђавола. Питање је и, да ли се уопште може стићи до срца ђавола? Или би требало с времена на време да се протресе писац како би листови излетели из његове главе која га је искривила као пуна крошња, као старо дрво. Због тога је на цртежу и постављена оловка да би се за њу привезало дрво као за притку у Гетсеманском врту.

Организација цртежа је савршена. Смишљено и нацртано!

Мислим да је веома важно и шта пише испод цртежа. А пише,

Господину Богдановићу,

срдачно,

КБ

17.12.2019.

Наративност цртежа је видљива већ на први поглед. Слика има причу и то сложену, али је она јасно видљива јер је изванредно испричана. Реч је о филигранском везу. Може се рећи и да је цртеж Катарине Баћевић веома допадљив због допадљивости приче.

Цртеж је у вези са душом аутора. Он је и основа и потка сваке слике. Он је идеја водиља. Из њега истиче интима, дакле, душа, првина осећања и мисли сваког уметника. Суштина цртежа је расправа са собом о животу уметника. Она убедљиво зрачи из цртежа Катарине Баћевић. Као какав врстан сценограф Катарина Баћевић је брижљиво припремила и наместила кулисе за представу. Представа може одмах да почне.

 

———————————————-

[1]   Албер Ками, Мит о Сизифу, Ниш, Просвета, 1997. Превео  Ристо Лаиновић.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША

ЕНЦИКЛОПЕДИЈA ДАНИЛА КИША 

Да ли се све може сместити у енциклопедију? Постоји ли енциклопедија осим Господње? Или је енциклопедија, или није. Да ли се прича може скрпити по систему, сецкам уши, крпим…? Да ли се свака рупа може закрпити? Рупе на души се не затрпавају земљом нити се закивају у чамовину, оне зјапе заувек. Зјапе и кад их сахраните у неку књигу. Нема енциклопедије без недостатака. Увек нешто мањка. Енциклопедија није врећа, али може да буде врећа без дна.

Енциклопедија може бити права или лажна. На Википедији се може човек обавестити да је сама реч енциклопедија лажна и потиче из (ново)латинског, а реч је грчког порекла, потиче од старогрчких речи εγκύκλιος и παιδεία, које су погрешно од речи egkýklios (округло, заокружено) и речи paideía (наука, образовање)  спојене у egkyklopaideia. Ако ћемо о Енциклопедији, онда одмах можемо рећи, И би лаж! Права је Божја. Лажна се може направити и у њу се могу трпати разне ствари, лажне или праве, имитације, као оне торбице које су прављене од скаја, а имитирају кожу. У њих се могу трпати и носити и туђе ствари. То не могу сви. То могу робови, јер морају. Али, постоје и робови зависности. У те спадају они који су се навукли на дрогу, они који су се навукли на игрице – гејмери, а и лопови. Човека често прогласе за лопова и када је откинуо само једну јабуку у туђем дворишту, а био је гладан. Лопова руља може извикати, као што је учинила са Хермодором у Ефесу. То су извикани лопови, али постоје и они прави који су се навукли као на дрогу. Има и богатих лопова. Лопова има свуда, у свим областима, па и у књижевности. Не знам који ђаво их тера, али знам да им увек нешто фали. Може се направити велика, то не значи озбиљна, нити значи добра, енциклопедија лоповлука.

Е, вала, свакаквих енциклопедија има. 

При писању овога текста држаћемо се следећег правила: Да би се видела целина најбоље је писати у фрагментима!

1             Симон Чудотворац је фантастична прича о вербалном рату Исусових присталица и његових противника, овај пут оличених у Симону Чудотворцу. И као што у  филмовима који су снимани у СФРЈ увек побеђују партизани, или у америчким филмовима из времена освајања „дивљег“ запада увек побеђују каубији, а касније и америчка војска, сећате се да су све Индијанце потаманили, тако и у овој Давидовој причи побеђују Назарећанинове присталице, овде је истакнут само Петар, да подсетим, то је онај који се неколико пута одрекао Исуса, које је Киш назвао хришћанима.             Има ту и тамо понека опасака да су свеци, као што је Петар, а понегде се промакне и Павле, говорили хебрејски јер боже мој, хебрејски je „природан говор међу свецима“, али то ништа не нарушава причу, нити је пак Киш баш инсистирао током приче на хебрејству.              Чудотворцу је уденуо у уста све најгоре о хришћанском Богу и наместио му је да може да се успне, али га је потом пустио да се стрмекне са велике висине, да одозго полети као камен = πέτρα, како је по тврђењу Петровом била воља Бога, именованог као Елохим, и да се распучи. Наук би могао изгледати овако, Исус који је васкрсао, као што многи верују, а неки тврде и да то знају, није се вратио како се други куну да им је обећао иако га већ два миленијума очекују. Богме, начекали су се, па су и преминули. О премину досад није било никаквих религијских спорова, али о души се још расправља. И још ће. Али, сада бар знамо зашто се није вратио.            Занимљиво је да је Данило Киш на неколико места у причи апострофирао слепце као сведоке Христових чуда, а да је улогу Магдалене доделио Софији коју је прикачио Симону Чудотворцу, а он је „заиста полетео снагом своје воље и снагом своје мисли и сад лети, невидљив, ка звездама, ношен снагом своје сумње и своје људске радозналости којој, међутим, има граница.“ Софији која је здушно подржавала Чудотворца, отпадника, како и доликује, за заслуге додељена је пустиња. Не шалим се. Да је правда, читај, освета, према Чудотворцу додељена према Великој књизи, онда би Симону било додељено неко занимање где би испаштао своја (не)дела. Али, Данило Киш је одлучио да Симону Чудотворцу елегантно прекрати муке и да остави светини да размишља о могућим варијантама усмрћивања неподобних, илити да наклапа. Прича је избрушена, компактна, течна и питка као ладно млеко после пијанке.            Ових дана се много распричава по чаршији, а то значи на друштвеним мрежама, о томе да је Данило Киш нешто исплагирао. Чак је то устврдио и јадни шеф једне државе. Ако је тога негде и било, у Енциклопедији мртвих није. Види се голим оком да је обазриви Данило Киш у Post scriptum-у  ове збирке детаљисао  изворе своје грађе. Морам рећи да је Киш знао шта пише и врхунски је то урадио, а незналице, приметићу, не знају ни шта да препишу. А што рече Кишов Симон: „Лакше је мудровати него летети.“

2    О Данилу Кишу ових дана можете да се саплетете на сваком кораку. Можда и није заслужио толике хвале, а ни покуде. Хвали га Филип Давид, новинарчић који је постао професор, па још и писац. Ја подржавам став Фернанда Песое који је тврдио да од новинара никада писац не може постати, те да би се таквих требало клонити. Филип Давид пише какве је дугачке прсте имао Данило Киш и закључује да је Енциклопедија мртвих најбоља прича Данила Киша. Браво за аргументе (којих нема!). То Киш није заслужио, али Филип тврди да су били пријатељи. Дакле, Данилу и нису потребни непријатељи.

Било је и писаца на гласу који су се изјашњавали да је Кишово дело прецењено. Сви знају за Јеремићевог Нарциса без лица. Али, Данила Киша су критиковали и Бранимир Шћепановић, Ерих Кош, Миодраг Булатовић, Божидар Милидраговић, Тања Росић, Мило Ломпар, Љиљана Шоп, Василије Калезић, Бошко Томашевић, те Иља Числав.

Превредновање Кишовог дела је било предмет неколико књига врсног песника и полемичара Небојше Васовића. Навешћемо један фрагмент из његове књиге Европски давитељи из нашег сокака: „Један од најпознатијих преводилаца и слависта Француске, Жан Деска, одбио је да преведе Кишову књигу Гробница за Бориса Давидовича, а сасвим је разумно претпоставити да је то учинио стога што о тој књизи није имао позитивно мишљење. Мајкл Хофман је у „Тајмс литерари саплементу“ 1989. Дао негативну критику Енциклопедије мртвих, називајући Киша „изразито неимпресивним“ писцем. Познати енглески писац (јеврејског порекла) Габријел Јосиповици објавио је у истом листу крајње негативан приказ Кишовог Пешчаника, док у једном интервју са Жарком Радаковићем (Нин, 5.3.2019, 75), Петер Хандке[1] примећује да је Киш озбиљно схватио књижевност, али да је „приступио писању шематски“, да у његовом делу нема ничег загонетног, осим за следбенике теоретских наклапања на трагу Ролана Барта.“ Не знам на које дело се односи Хандкеова тврдња да у Кишовом делу нема ничег загонетног, за сада ја бих то устврдио за причу Посмртне почасти.

3        Прочитах десетак страница приче Енциклопедија мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа. Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!) наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита, једино на тај начин и њему могу бити интересантне.

Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче. Није га мрзело. Занимало га је, а многи тзв. проверени писци су мислили да су те приче изанђале. Али, Данило је успевао да их  оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се муче.   Сваки човек има своје настраности, виц је у томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам, можда сам више очекивао од Данила Киша.

Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.

Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а  и у другим карјевима државе куда је све ишао гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „…вриснух. Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је нашла у сну у Енциклопедији у ствари слика саркома од кога је отац умро. Тако  смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже. Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница. У једном есеју[2] записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето, и би Данило Киш.

4     Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

Остадоше у шпиљи триста година

Којима треба додати још девет.

                                                                            Коран, XVIII, 25

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

„Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“

Ако ће бити за наук, онда би требало имати на уму да Исус није скочио у плићак него у небо.

5       Огледало непознатог јесте спиритистичка, окултна, прича о виђењу убиства оца и две сестре у огледалце једне девојчице којој је отац купио то огледалце. Отац је одвео сестре на школовање. Изношени су детаљи о блатњавом путу кроз шуму као да је дешавање из неког романа руских класика. Помало сладуњаво. Потом је описиван смештај код рођаке, и манири и назори рођаке уседелице и разочараност девојчица свиме што су виделе у новој средини. Прича, дакле, има две приче. У једној се десило убиство, у другој није. Да су се дешавале овакве ствари потврде су налажене у петпарачким новинама у којима су постојале странице за објављивање спиритистичких измишљотина. А код нас су уместо огледалцета гледали у боб. Прича је отворена за дописивање. „Кишова фуга смрти.“[3]

      Прича о мајстору и ученику може се односити и на Платона и Аристотела. Аристотелу се приписује да је за свога учитеља Платона рекао: „Драг ми је Платон, али дража ми је истина.“[4] Хоћу рећи, модел није нов, али то и није важно, важна је идеја, а може се под истим насловом наћи више прича или песама веома различите садржине и посве оригиналних поступака обраде задате теме. Најпознатији пар учитеља и ученика који је и највише експлоатисан у разним уметничким и филозофским делима у хришћанском свету чине Исус и Јуда.

Први део приче који би требало да читаоца уведе у расправу о односу уметности и морала је доста развучен. Навођени су разни покушаји како би се боље објаснио однос уметности и морала, њихова дистинкција и њихово јединство. Претпостављам да је аутор овде намерно спомињао Платона, Канта, Спинозу, Кјеркегора да би преко Тао-а дошао до Светог Слова, не би ли показао своју ерудицију. О Светом Слову ће таксативно изнети свој суд: „Веровати на реч, макар то било Свето Слово, носи у себи опасност једног много тежег моралног пада него што је кршење забране задате тим словом.“

Други део приче је опис сусрета Мајстора и ученика, он је мекши и разумљивији, питкији. И овде се полази од Платона, „мајстор бира ученика, али књига не бира читаоца“ – каже Киш. Кључ приче је у следећем, када је Мајстор открио тајну прављења књиге ученику, овај се отргао и окренуо против Мајстора. Овај део приче је одлично изведен. Прича би била комплетна и без првог дела у коме Киш демонстрира разна знања и непотребно сужава круг читаоца. Навешћемо један инсерт разговора између Мајстора Бен Хааса и ученика Јешуа када је Мајстор донео рукопис књиге Јешуе који је прегледао и исправљао:

„Ако сам добро схватио“, каже Јешуа потиштен, „овде није остало ништа.“ – „Напротив“, рече Бен Хаас, „остало је оно чему се може дати Привид пуноће. А између Привида пуноће и Пуноће разлика је тако неприметна да само најмудрији могу да је наслуте. Како је, међутим, мудрих сувише мало – по неким свега тридесет и шест у целом свету – мало ће бити оних који ће уочити ту разлику. А за оне бројније, Привид је исто што и Пуноћа.“

Лице Јешуе Крохола се озари, јер му се учини да је у мајстотовим речима открио своју тајну мисао, своју мисао-водиљу: да се све ствари на овом свету збивају преваром, на тананој и неухватљивој разлици између Пуноће и Привида пуноће, но како ником није дато да процени шта је једно а шта друго ( у томе се његова мисао у бити разликовала од Мајсторове) то су све вредности, моралне и песничке, само питање спретности и среће: пуста форма.

Овај део приче појашњава и приступ израде ове приче и веома је јасан, те ће даљи комантари изостати.

Морам приметити да ни овај пут Данило Киш није одолео да причу потпуно не затвори придиком (закључком) „да је опасно нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара, огледа своје сопствено лице; јер је и то таштина. Таштина над таштинама“. А тај закључак је већ био видљив. Данило Киш ми није био учитељ, али ћу ову тачку завршити прафразом, Драг ми је Киш, али…

     Славно је за отаџбину мрети. Киш је у Post scriptum-у дао подлогу за ову причу и њен извор, и то врло прецизно. Добро је то Васовић[5] приметио, то се односи и на друге приче из Енциклопедије мртвих, а то би значило да га је Драган Јеремић ипак увео у ред. Он се иначе већма бавио конструкцијама. Али, овде је конструкција била готова. Мајка племкиња посећује у затвору сина издајника који је осуђен на смрт. Храбри га, каже да ће се импертору бацити пред ноге да би измолила милост. Уговорен је и знак: обући ће белу хаљину, ако успе, а црну у супротном. На дан смакнућа она се појавила у белој хаљини, син је умро храбро и достојанствено. Наук би био да је за достојанство и за одлазак одговорна мајка. Ову причу Киш је потпуно затворио. Није читаоцу оставио нимало места за размишљање. Све је до танчина објаснио. Добро је то видео Ханадке, шема је ту, али загонетке нема. Нема борхесовског лавиринта. Нема. Причу је завршио тривијалним флоскулама: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“[6] Па, добро, где је то што раде књижевници? Где, Данило, забога?! Чини се да је Данило Киш записујући да је „реченица једноставна, али некако размекшала и као напрсла“[7] сам оценио себе.  Негде му се изгубио сан и све је постало кусо.

   Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су Опасније од атомских. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Старе књиге су као бомбе заостале из неког рата. Не знаш када ће експлодирати.

Једна таква књига, коју многи називају књига-убица, јесте предмет Кишове приче Књига краљева и будала. Из приче се види да је реч о књизи Протоколи Сионских мудраца. Киш износи да је та књига извршила снажан утицај на Хитлера и на Стаљина, те да се последице њихове владавине добро знају. Данило Киш је према свом признању ову причу замишљао као роман, потом као есеј, а ево појавила се као прича. Не може се рећи да се он није бавио истраживањем појаве контроверзних Протокола. Али, не може се избећи ни сумња у Кишову оригиналност. О томе имамо детаљну упоредну анализу Небојше Васовића[8]. Главна је сумња била у аутентичности рукописа, те у томе да ли је реч о подметачини руске тајне полиције. Ово питање није у Кишовој причи добило одговор. Његова прича је изазвала даље расправе о томе да лу су Протоколи фалсификат или смишљена подвала. Да ли се може сада поставити и овакво питање: Није ли Киш намерно пустио овакву причу? Ја мислим да јесте. А оне његове приче о „економичности“ не држе воду. Киш је прибегао причи не би ли је оставио отвореном. Избегао је одговор. Штавише, закључио је причу констатцијом да постоје и људи као капетан Вирт којима та „књига улива сигурност“. Мисли се на Протоколе у причи назване Завере. Може се и овако помислити: Данила Киша је савладала жеља да подгреје атмосферу око Протокола. Чини се и да је успео. Расправа се још води и у њој се још повлачи његово име.

9      Црвене марке с ликом Лењина јесте прича о љубави и страсти. Можда је то и једина прича из ове књиге у коју је Киш уградио и своју душу. У којој нема превише његових интелектуалних конструкција којима је доказивао своју ерудицију. Нема никакве дилеме да је у причи реч о Осипу Мандељштаму и његовој љубавници Марији Сергејевној Петрових. Не знам зашто је коришћен анаграм Мендел Осипович. Шта је Данило Киш хтео да сакрије, а можда је хтео да појача знатижељу. Пре ће бити ово друго. Интригантан је наслов приче, а изврсна је метафора да су „црвене марке с ликом Лењина довољан акценат да дочара црвени жиг „царске крви“ “[9]. Алузија је очита на ликвидацију целе царске породице Романових. Јасно је да се „царска крв“ не може опрати са Лењинових руку. О грозним убиствима Совјета и њиховом истребљивању интелектуалаца налазимо у причи да су „током те године сви чланови организације јидиш-писаца побијени“[10]. Ипак се зна, иако се у причи тврди да су писма Мендела Осиповича нестала, већину је уништила његова љубавница, остатак су однели агенти КГБ-а. „Оно што страшни „мач револуције“ није успео да уништи, уништила је махнитост љубави.“[11]

10      Добра је она књига која изазива, а не она која је оригинална. Чак може и да не ваља.

***

Епилог. Прочитах Енциклопедију. Мислио сам с обзиром да је писана после Гробнице да ће то бити друкчије. Да ће се Данило Киш мало тргнути. Преварио сам се. Преварио ме Киш. Али, као што писци живе у стваралачкој грозници тако је и Киша дрмала нека грозница. О каквим поривима је реч читалац се може обавестити у изванредним књигама песника Небојше Васовића које сам већ навео, а навешћу још две.[12]

Својевремено је један мој пријатељ, звали смо га Бата, усмртио једну старију госпођу, возећи пијан, згазио је жену, и то на пешачком прелазу. Казну од неколико година затвора  издржао је у познатом затвору у  Сремској Митровици. Приликом издражавања казне имао је Цимера који је у цивилству, хајде да кажемо, на слободи, био лопов. Професионални лопов. Остали осуђеници, па и затворски стражари, саветовали су Бату да на свом сандуку, који је личио на војнички сандук у Титовој Југославији, постави локот. Он се нећкао и после извесног времена када му је дошао отац у посету рече му, Требао би ми неки добар катанац. Пао је избор на најновији „Елзет“. Отац је донео локот марке „Елзет“. Бата је закључао сандук. Са сандука је сијао месингани катанац. Боцкао је очи Цимеру. Једног момента Цимер је склопио руке као за молитву и скоро цвилећи завапио је, Бато пусти ме само да отворим катанац, нећу ти ништа украсти! Бата га је убеђивао да је то најновији катанац и да га не може нико отворити. На упорно наваљивање Цимера морао је да попусти. Цимера је тресла грозница, брзо је окренуо сандук да Бата не би видео тајну и док си рекао кекс, катанац је био отворен.

Моја је мати говорила, Катанац је ту да упозори поштена човека!

————————————————————————

[1]  Можда се онај србомрзац Филип Давид због овог интервјуа, а

не због његовог памфлета, Правда за Србију, острвио на

Петера Хандкеа и на (а)дресу нобеловца прилепио етикету:

Зеро – морална нула!( Портал, Србија данас, 16.10.2019)

Колико би нула било потребно за Давида? – 00!

[2] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 20.

[3]  Михајло Пантић, Енциклопедија мртвих: Прича и смрт,

предговор у Енциклопедији мртвих, Београд, Књига-комерц,

  1. Стр. 21.

[4]  У Федону Платон каже овако: „…мало се старајте за Сократа,

али зато много више за истину…“

[5]    Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака,

Београд; Стари Бановци: Бернар, 2016, стр. 29.

[6]    Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд, Књига- 

      комерц,  1997, стр. 113.

[7]    Исто, стр. 111.

[8]    Небојша Васовић, Зар опет о Кишу?, Београд, Конрас, 2013.

Стр. 391 – 413.

[9]   Исто, стр. 153.

[10]   Исто, стр. 152.

[11]  Исто, стр. 154.

[12]  Небојша Васовић, Полемике и портрети, Лесковац:

Задужбина Николај Тимченко, Београд: Altera Books, 2015. –

(Награда „Николај Тимченко“) и  Лажни цар Шћепан Киш,

Београд: Народна књига, 2004.

Небоша Васовић се залагао за превредновање књижевних

дела а против њиховог  митологизирања.

 

 

 

 

 

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: СУДБИНА

Мирослав Тодоровић, књижевник

Мирослав ТОДОРОВИЋ

СУДБИНА

О књижевном стваралаштву песника и филозофа Стојана Богдановића

Само те мисао може спасти

Сунца понад главе и

Земље за петама.

Мисао је Мајка Божја

А Песник је Бог Отац

 С. Богдановић

Стојан Богдановић (1944, Велико Боњинце, Бабушница. Доктор математичких наука[1]. Песник. Прозаиста. Филозоф. Есејиста…  Припада братству песника који живи и ствара изван тзв. културног центра. То опште место  на овом простору одређује  књижевну судбину за живота ствараоца, која се одражава на критичку рецепцију и валоризацију дела. „Морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак са онима који живе и стварају  у Престоници“, казивао је својевремено Добрило Ненадић.

Стојан  Богдановић је  у  престоници  1977. објавио прву књигу песама биг бен у издању Књижевне омладине  са својих, и Христових, 33 године. Награђена  на књижевном конкурсу најавила је  песника који ће  ићи песничкиом стазом. Та прва објављена збирка је лична карта Богдановићеве поезије, па и књижевног стваралаштва. Опис песника се годинама дописивао новим књигама, ширио животним и сазнајним искуствима, потврђивао зрелошћу написаног.

У приказу ове књиге Момчило Параушић, у тексту Поетска вредност парадокса[2]   пише: „У поезији Стојана Богдановића најзапаженија  су песникова настојања да искуша поетски афинитете мисаоно-језичких целина које су превасходно логичке природе“. Указао је на парадокс као њен знак, елиптичност и философију на „достојанство чињености  и конкретности“. На иронију, сарказам, „поглед искоса“. „Богдановић се младалачки храбро одупире препознатљивости досадашњих певања“[3], пише Јованка Вукановић.  Са песничке стазе Богдановић је прелазио на математичку  (и  животну) што је условило да следећу збирку Одлазим а остаје нејасно објави 1990.

Тематски круг се проширио, мисао је постала  бриткија, сарказам је  бојио поезију, депоетизација сводила у наративну мрежу  песме. Песник   је „окренут против лажних вредности и комформистичког незајажљивог духа“.  Следила је збирка Зна се 1991. Редукован исказ, иронијски приступ, обраћање Господу „јер сви смо ми преварени / да измишљамо оно што волимо“. Подтекстуалност се отвара, оглашава хуморно са иронијским погледом  „из мрачног периода“.  Тај мрачни период се завршио страшним десетлећем „Века вукодава“ (Мадељштам).  У књизи зборнику Отворена књига против агресије Стојан Богдановић прилаже Писмо Пријатељима. Писано душом,  све  сажето као у камен урезано, завршава се  реченицом: „У цркви светог Ђорђа молим за спас ваших душа“. У том времену није објављивао књиге, али у његовом бићу, и души  мировала је    песма, чекала своје време. „Стварност је мука, зато постоји уметност!“, записао је песник. И као Кавафи у уметности  налазио уточиште.[4]

Зрила је Реч, сумирала у стих догађаје. И живот. Искуства су се кристалисала у ненаписане  песме  као сталагмити у утроби земље.  Ехо доживљеног  се уткивао у његово дело.

Рилке у роману Записи Малтеа Лауридса Бригеа говори о потреби упознавања света и живота да би се могла написати песма. „… тек онда се може десити да у једном веома ретком часу прва реч једнога стиха искрсне међу њима и потече из њих“.  И реч, и стих песника Стојана Богдановића  је плод оног о чему Рилке пише.  Он сублимира, слуша  из себе, пише јер мора. За песнички чин каже:  „Поштено, нисам срео песника који зна то да објасни. Знам за  наклапања неких песника да је то ово, да је оно, али ниједан од тих „паметних“ одговора није ми се допао. Неке нисам ни разумео! Најприхватљивије објашњење чини ми се да је следеће: Тера га неки ђаво!“ И песника је ђаво стварања потерао.

Изнутра је еруптирало. Објавио је три антологијске збирке песама са сликама Драгослава Живковића: црна рупа (2003) Господар (2004), Човек, песма (2007). И као да се у тим збиркама објавила божја реч, из њих, и после њих је настао, и објављен циклус  књига. Песничких, прозних, есејистичких, афористичких… Обједињени су битни дискурси писања. Под сводом Речи овог луцидног умника, ироника и циника  што гледа „из другог угла“  рађала су се бројна дела. Реч је потекла у прозу, мисли – трунке духа, афоризам, есеј, поеме… и… Стојан Богдановић је остварио богату и значајну књижевну тековину.

Период који је претходио појави ових књига, време распада Југославије, „драматично и трагично“ и ово у којем су објављене књиге, и време што траје, названо „транзиција“, „либерални капитализам“ је оставило културу, а посебно, стваралаштво на маргини.  Ваља имати у виду да је и књижевна критика у том  времену, а и данас, изгубила значај и простор где би се објављивала. Угашени су бројни часописи, а бављење књижевношћу постало је  „саможртвени“ и  „узалудан посао“. Настало је доба забаве за масе док су праве вредности скрајнуте.

Књижевна  критика је протерана из листова, и из медија, остала је  само у часописима који нередовно излазе. Београдизација књижевног стваралаштва је оставила писце у унутрашњости без рецепције  и  награда иако  су српску књижевност створили писци унутрашњости. Зналац стања у српској култури Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није  њега готово  у књижевности нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата“.

Песник Стојан Богдановић није „куцао на та врата“, он је имао отворена божја врата речи. Реч се оваплотила у песми, песма иако безмерна постала је космички мала за његове мисли. И оно што га „Тера изнутра“ да пише. Да стави свој живот у стихове. Да се суочи са оним у себи и оним што усудним кодом у свом бићу судбински  носи.  Да се нађе над  празном белином папира. О томе Матија Бећковић пише на вратима  његовог   Зида:[5] „Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они песници који своју храброст показују на том пољу с  тим оружјем. Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода постаје поезија само по себи, као што сведочи ова најновија зиданица од цигли-речи“.

Четири поговорна текста (Борис Лазић: Од неверице до смеха, Радивоје Микић: Песничка одбрана света и живота, Ранко Павловић: Ко нађе себе, нашао је све, Мирослав Тодоровић: ПроМисао)  указала  су на бит ове свепоезије и на личност песника. Лазић: „Богдановић је, француски речено, „Poete  de la dérision“ –  Песник  подсмеха.“ Додао бих:  „Оног којим се  бранио од глупости и баналности свега“. Микић:  „Реч је о песничком остварењу које иза привидне шалоозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја  скрива  једну дубљу забринутост  за судбину  свега што је од истинског значаја за човека и његову судбину.“ „Стојан Богдановић је у сталном дијалогу  с пјесмама које пише“ (Ранко Павловић). „Сатиричне и иронијске нити са циничним назнакама успостављају везу са сатиричном поезијом прошлих времена“ (Тодоровић).

„Стојан Богдановић је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају“ (Душан Стојковић). О Зиду још  није писано колико ова књига -догађај завређује. Превелики залогај за анемичну критику, у времену када нема ауторитета који би   се студиозно бавили књижевним делом, када је и озбиљна књижевна  критика изгубила значај, у времену наметнуте забаве и деградације вредности.

Пишући о Зиду Иванка Косанић  с правом каже: „Различите одреднице  откривају песника снажне потребе  да се поиграва између озбиљности и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности, досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања  од лирског, помало идеализованог чак и нежног виђења  смисла света  и живота до опорог, па хуморног, сатиричног, чинећи их на тај начин парадоксално богатијим, песнички оригиналнијим, језички снажнијим“.

„Песник Богдановић уме да доскочи историји и да је стави на преиспитивање“, каже Милица Вучковић. „Обраћајући се „великој историји“ Стојан Богдановић не заборавља ни ону „малу“, домаћу, као што не запоставља ни завичајну, лично, у понечему чак интимистички  зделану „митологију“. Он спомиње локалне називе и топониме, људе из породичног и домаћег видокруга, лови окрајке изворног и готово „документарног“. Све то, циглицу по циглицу, уграђује  у своје лирске зиданице. И сам Господ  је колико његов (повремени) сабеседник, толико и добри Бог спреман да у разним ситуацијама иде на руку Богдановићевим лирским „јунацима“, пише Срба Игњатовић у есејистичком тексту Лирска казивања Стојана Богдановића.

Његови сабеседници  су се нашли у песмама, причама, записима. Разговарао је са Мајком Божјом, певао Оде Господу, огласио: Радујем се што нисам Бог

Достојевски у писму брату Михаилу (1838) каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога“.  Песник Богдановић има мноштво песама у којима се објављује Бог, и он у њему. Његош каже да је Бог песник: „Шта је скупа ово свеколико / до општега Оца поезије“. Богдановић пише „Човек не може да не верује. Човек и Господ су још увек у загрљају“.

Он је „Песник који је измислио  Бога, / да људи не би помислили/ да сам са собом разговара“, седи са Богом и својим и заједно мезете.“

О томе се може писати само  у студиознијем гонетању његове поезије.

Још од прве објављене збирке,  до ових дана,  у стих је   сплитао причу, есеје, мисли… Цигле  од речи које су  се јављале и тражиле да их узида у Зид своје животне и  стваралачке  судбине. Његово песничко дело је расло из године у годину, мисао  била   све пунија и  снажнија, а прича гушћа. Мисао је ватра која је обсјавала свог творца и читаоца.

Она је посебност његове духовности.   Она  пуцањ чији ехо одјекује у његовим творевинама. О томе читав циклус књига под насловом Обзнане. У  њима се налази кључ за разумевање филозофије овог  песника. Богдановић  каже: „Поетска дела , шта год о њима говорили или мислили, па прећутали аутори, јесу највећма (ауто)биографска“.

У свеколико српској култури скоро да нема ствараоца таквог  формата. За њега   „Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство.“ Овај верник песме пише: „А најтежа болест јесте поезија. На срећу не лечи се.“ Остварио је импресиван опус  тематски разуђених дела која повезана чине целину отворену за критичко сагледавање како високих уметничких вредности тако и песничког  доживљаја овог времена  и судбинског „хода историје на овим просторима“.

Судбина ми  је подарила да Богдановића познајем деценијама  и да читам његова књижевна дела. Да присуствујем  тренуцима луцидности  и изван написаног, оним што га издвајају и чине посебним. Подсећа ме на Шоа који је на питање како успева да у сваком тренутку   буде мудар казао: „Ништа лакше помислим на нешто најглупље и кажем сасвим супротно“.  Објавили су се у њему многи мудраци прошлих времена, ехо њихових мисли   се чује и у његовом делу. Зна се.  Тако гласи и  назив једне од његових збирки. Оно је: Мудро и духовито.  Посебно. Изван токова и изама. Занимљиво.

И то је песничка судбина. Под сводом појма Судбина  која именује књигу о његовом књижевном стваралаштву налазе се  63 критичка текста.  Али  они  не „објашњавају“ дело већ износе доживљај читања  својих аутора. Јер, свако дело има онолико  верзија колико и читалаца.

„Све је  у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“[6]. И зато треба заронити у овај космос речи. И тражити…

Слепи Едип каже Човек мора да поднесе оно што му одреде богови.

Песник, и филозоф[7], Стојан Богдановић је  поднео, и испунио,  своју судбину. О  томе  зборник Судбина  и његове књиге отворене  за студиознија промишљања и гонетања.

Она ће показати да је Стојан Богдановић битан песник (књижевник) овог времена чије дело ће бити изазов за књижевне критичаре.

Оно је и својеврсна оставштина за будућност. Амин.

 

[1] Оснивач нишке школе за алгебру и информатику. Објавио преко стошездесет научних радова  у најпознатијим  светским часописима из теорије полугрупа, теорије аутомата и фази скупова; неколико монографија из области  математике  информатике  и више уџбеника…

[2] Поља, 10/1977

[3] Књижевна реч, 87/1977

[4]   У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,

        јер ти макар мало за лек знаш;

        за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

[5]  Зид, ЗБИР(ка) збирки песама, Београд: Апостроф; Ниш: Наиспринт, 2015.

[6] Бранко Миљковић, Херметичка песма

[7] Богдановићеве књиге су објављене у распону од 1977 (биг бен, збирка песама, са белешком:  доктор математичких наука и песник ) и Ехо, 2019. Белешку о аутору допуњује  Блог са  књижевник, песник, филозоф, есејист…

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА[1]

            Мирослав Тодоровић се дефинитивно наметнуо као велики песник, озбиљан трагач који живи на готовс, који ваздан трепери независно од кише и од Сунца. Он слуша природу, слуша птице, слуша како трава расте, чује како пева трава: „Земаљски спис се разведрава/ Из свега о свему пева трава“. (Пролећни испис, стр.49). Он има велико уво за мисли стараца, столетних храстова, он њихову мудрост и муку преписује за потомке, окива је златним стиховима. Он са њима разговара као са божјим изасланицима. „У све тишем сјају јесењих боја/ Мотриш како се година стишава/ Шуми платно небеског разбоја/ Кроз видело сонета провејава“. И „спознајеш да живот је тихо умирање“. (Јесењи сонет, стр.50). Довде се стигло, до ове зрелости се дошло под јесен, „Јесен у Трешњевици јесен у мени“. Не стигне сваки човек до своје јесени, а наш песник стигавши тамо износи нам своје утиске и отиске: „Удишеш јесен, лишће жути и оПада/ Опада лишће у мени шуште речи/ Фијуче ветар кроз голо грање/ Као кроз скелет цвили као да дишем прозу/ О животу спрам давно угашене лампе/ Видим дечака петролејку што/ Још увек светли у сећању старца што у мраку/ Прелистава листове година сећа се“. (Јесен у Трешњевици, јесен у мени, стр. 45).  Тодоровићу је припала част да нам открије да је „Само тишина мрачна дубока/ Од свих књига речитија“. ( Харон Небојши Деветаку, стр. 41).

           Разговара сам са собом. Ти су разговори најтврђи. Они се претачу у књиге песама, есеја, прича о људима, из њих „се чује универзална тишина/ Из које ниче ова песма“. (Универзална тишина о животној песми, стр.46).

          Повлаче га и грчки мудраци, песници и филозофи. Способан је да заметне главу и крене путем Итаке. Ја бих Итаку измислио, а он, не, он је хоће живу. Погледајте Грчку свеску

          Тодоровић поседује и завидно образовање по питању поезије. Написао је више десетина приказа и есеја о стваралаштву српских песника…

Песник размотава папириће које је време обојило у жуто, размотава сећања, с времена на време отисне се у сан, па се тргне кад пред њим изненада бане песник који је чврсто стегао песму и подигао је високо као лучу да би му осветљавала пут, који је одавно већ на путу за вечност. Преписује то читким рукописом, а сутра ће сву ту муку угурати у компјутер, у ту луду главу која може да прогута милионе књига. Која може да поједе човечанство за неки лакши, дијетални, доручак. Чини му се да ће му тако бити лакше. Свима који су се (за)качили са поезијом се тако чини. Ал’ сутра ће нова мука пред њим. И песник ће јој се обрадовати.

Песме Мирослава Тодоровића су сада отвореније, наслоњене на живот, на муку, отуда је ваљда и њихова дубина, јер мука је та која трагедију уздуже, која продубљује мисао. Песме су му гушће и мудрије. Иначе, мисао има улогу да чврсто држи стих. Мисао је стих тек када пригрли емоцију. То јој је у поезији главно место и песма се по њему познаје, а по песми се препознаје песник који се тако, и само тако, објављује пред Богом и пред људима. Тако је и у Тодоровићевим песмама. Објавио се. Осећа се ламент. Али, није то пука кукњава. Реч је о дискретној песничкој жалби за проћерданим временом које је као највећи зликовац однело песникове пријатеље, песнике, кумове, рођаке, сељаке… Авангарда је одавно сустигла песника. Овај пут му је изашла кроз наслов књиге.

Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

Трешњевица је центар света!

Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан… сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод јасике. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.

Нећемо погрешити, ако кажемо да је ово књига о песми, о стиховима. Песме Тодоровићеве излазе као утваре из тишине гробља на Свеловини. Зрелост му отвара очеву причу: „Од памтивека прича иста само рђе друге“. Са камена „очевог гроба“ „се све гласније види/Чујеш и оно што мислио си да не постоји“. „Овде је тишина најгласнија/ Мисао песме све на други начин чује/ Памти религију траве уписује/ Траве што све у окриље своје прима“. (Вечита истина светлости, стр.52).  У тишини Трешњевице Тодоровић чује гласове: „Из тишине мукле чујеш/ Живот како се описује/ Песма што наста из муке/ Дочекује те шири самоће руке“. (Гласови тишине, стр.54). Видљива „је само духа мука“. (Белина и празнина, стр. 55). Његошевски. Помислиће, можда, читалац да Тодоровић види све црно. Не, он само осећа и чује тишину и радује се, ево: „Седим на стени и/ Мотрим како је све песма“. (ЖУБОР светлости, стр. 35).

Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство. Човек је највећи у свом свету.

Мука је онај део живота који се мери потрошеном мишљу. Без снажне емоције и дубоке мисли нема стиха, ни песме. То поНАД свега и јесте садржај ове Тодоровићеве књиге.

Тодоровићеве песме су пуне мука. Свака песма има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи да су његове, јер песник осећа и туђе муке. Ове његове пасторке нико не разликује од остале његове деце, сви мисле да су његове, да их је он родио. Штавише, и читалац осећа порођајне муке. Негда сам записао: „Без велике муке, нико не пева лепо.“[2] Не би било лепо да прескочим Његоша, највећег српског песника: „Без муке се пјесна не испоја.“[3] 

Тодоровић хвата муку у лету. Не препевава и не допевава, он пева муку. Он је један од оно мало песника кога стално дрма песничка грозница. Дакле, хронична.

„Све је у ненаписаној песми“.  (Песма о томе, стр. 23). Не бих рекао да је у овој мудролији констатована стварност. Реч је о вапају. Као да је жал за неопеваном муком. Није лако кад „Годинама искри песма без речи јер ни речима није све дато“. (Коначно станиште, стр. 47). Тодоровић као ретко који песник чује очима, види звук, додирује светло… Он признаје: „Разговарам са дрвећем“. (Други наслов, стр.27). Тодоровић налази песму и по зараслим стазама својих година. О томе сведоче његови стихови: „Сада идем са штапом од дивље руже/ По зараслим стазама мојих година и као стари знанци/ Разговарамо са дрвећем/ Куцнем штапом о стабло букве/ Ослушнем оно што чујем са штапом о томе прозборим“. (СТИХОВИ О ШТАПОВИМА ШТО У/ златној тишини старе куће чекају/ мој повратак, стр. 20). Још мало да се надишем сјајних стихова па ћу прећи на оно шта су други писали о овој, а и о другим, Тодоровићевим књигама. Али, то је проза. О томе не мислим. Не мислим ништа лоше о доброј прози, али данас ми није дан за њу.

Тодоровић је верни поданик поезије, царице књижевности, и као да је прихватио максиму овога аутора: „Мисао је мајка Божја.“ Његова песма је дотерана. Овај искусни мајстор стиха неће допустити да песма изађе на светлост дана рашчупана, дрљава. Он је своју песму подигао високо као српског високолетача и зна да није ред да је сада приземљи. Овај велемајстор поезије зна да се без царице књижевности не може добити ниједна партија у великом царству књижевности, и да је то једино царство у историји човечанства које није пропало, које је истрајало до дана данашњих. У том царству стих је цар. Самодржац.

А како сам некада писао о поезији Мирослава Тодоровића:

мој пријатељ мирослав тодоровић[4]

дописује извештај на трешњевици

чека зеца у заседи да му стави

зрно соли на реп

помно слуша трешња како цвета

зар је од цвета постао топ

чуди се свом снагом својом

свлачи лук час бели час црни

чупка му брадицу

глади га

отпије гутљај мученице

мези повремено

преко плота баца поглед где је отац

косио све под паском лепе јелене

е тај човечина тај је богме знао

и да зајебе да коси

 

мирослав да не чује нико

прогута горку пљувачку још једанпут

горки људи горке песме певају

обзрне се да га које псето наше не цапне

очас све то тури у песму

заметну белу главу ненадано хитро

оде с милим богом да лови плавог анђела

од њега се каже праве најбоље корице

за књигу песама

дабоме

 

причају они што су долазили са оне стране

виђали су га у околини ариља

база около са оним добрилом[5] својим

одапиње своје песничке стреле

погађа центар непрестано

онако све певајући

 

[1] ПонАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ,  2019.

[2] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф, 2015.

[3] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997. Стр. 38.

[4] Стојан Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007. Стр.43.

[5] Добрило Ненадић (1940-2019), српски књижевник.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ/Стоян БОГДАНОВИЧ: РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Стојан Богдановић

Стојан Богдановић

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

I

Јуче сретох своју покојну мајку,

На путу господњем зауставих је за тренутак.

Иста је онаква, спечена и све некуд жури,

Ту пред анђелима и неки наши свеци беху,

Никада та жена да седне и мало да одмори,

Рекох јој са каквим људима данас седим,

А она ће, Знала сам,

Сви ћете горе.

II

Јутрос је нема,

Али ја разговарам са њом и кад је нема.

Очекивао сам да ми каже,

Нахрани музе, а то значи козу,

Па иди да се играш са децом.

Ваше је да измишљате Србију.

Нема ко други то да уради.

А ја идем да садим шљиве боњинке.

Под јесен ће из печалбе доћи песници,

То су људи,

Који знају да једу суво месо,

Да пију ракију

И да праве децу.

Који знају да нема живота без жена и без ракије.

 

А с пролећа почињу и љубав и рат.

III

Таман да пођем

Она се поново појави.

Об раме носи две кофе воде,

Под обрамицом пресавила се готово надвоје,

Шљиву понад Мијине главе да залије.

И он је био човек.

Волео је шљивку

И да се пење

Уз родно дрво.

IV

Споменух јој да је данас рођендан патријарха,

Утом, усред благдана нешто пуче,

Наш се разговор прекиде

Због сметњи и шумова на везама.

Сутра прочитах на инетнету,

Срушене су америчке куле и наши градови.

Ни једно ни друго

Не нашом кривицом.

Од кад је света и века,

Увек је крив неко други.

V

Малог није још нашла.

Враголан негде поред Тимока

Замењује славује, припевује девојкама.

Другог Миодрага од мисли саставља

Док на прагу на десници

Нежно, као маца, његову златну косу преде.

 

Као према небу

Повремено према ватри подигне поглед

Вариво да не искипи из главе,

Црне мисли

Око судбине намотава.

VI

Истиха покушавам мисао да уденем

Ал’ она се нѐ дā.

Каже ми строго,

Немојте децу да тучете,

Упитах скрушено, а ти нас

Што си тукла и за уши вукла.

Прекорно закључа причу,

Ви нисте били добри

Као деца сада,

А није добро ни потпун мир кад завлада.

VII

Све бљешти, сија,

Одмах сам знао да је Она.

Руке црне као зифт,

Сијају као нове ципеле.

Можеш на њима да се огледаш.

Ово је чудо.

Нисам блесав, видим.

VIII

Сваку причу започиње сабајле,

А завршава пред зору.

Каже ми,

Иди сад да учиш математику, поезију и музику.

Фудбал је безвезе,

Није то за србијанске сељаке,

То игра сиротиња која нема за виолину.

Најјевтинији је рачун.

Почни са таблицом множења.

Сети се како је Отац заповедио,

Идите и множите се.

IX

Жене не воле пијане мужеве,

Јер се њима тада свашта чини.

Само им се чини.

Зато гледај, бар неки пут буди трезан.

Буди опрезан.

Свакаквих жена има.

 

Избегавај мушкарце који се много хвале

И који криво саветују,

Који те наговарају само да радиш,

А да се ништа не роди.

X

Пренела ми је све што је Он рекао.

Увек смо се прибојавали Бога Оца

И увек је то било без разлога.

Он и није долазио, осим празником

И када треба деца да се праве.

Остало време је проводио са апостолима.

Правили су циглу,

А почели су и цреп да праве.

На јесен ћемо се уселити у нову кућу.

Стару су нам запалили Немци,

А најстарију Американци.

XI

Хајде сад спавај,

Ујутру обиђи виноград,

Помузи козу,

Пази да не прегори.

(Не могу сада да устајем,

Нешто ме стегао кук.)

 

Учи рачун, копај,

Виолину можеш и да слушаш,

А без рачуна нема ни љубави.

Чист рачун, дуга љубав.

XII

Разговору никад краја.

Кажем јој да не брине за рачуне.

Време се променило

Али, ја по старински,

Одох на послушање.

А рачуне ћу платити следећег месеца,

Или  Бог Отац када дође из печалбе.

XIII

Још нисам сео уз компјутер

Она започиње причу.

Прича ми шта и како треба

Са браћом и са рођацима.

Нека ти Матија каже,

Он је о томе одавно писао

И још га читају.

Ако те је стид да питаш Матију

(Није срамота не знати, срамота је не питати.

Најбоље је њега да питаш,

Он шурује са Оцем,

Њих двојица су стално у дослуху.)

Ако баш нећеш,

Питај Нешу Сенту, из Чукуровца,

Нека ти он то одсвира на увце.

Зна он то.

Зна и друге радње,

Али то није за ову прилику.

А сад морам да идем да помогнем Оцу

Око оне деце што их од блата и од ребара прави.

Некада је од блата правио злато,

А сада ево, дошло је пролеће.

 

Не ваља када царством владају зелени

Они што за војску и за женидбу нису стасали.

***

Стоян БОГДАНОВИЧ

РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Перевод на русский язык с сербского Раиса МЕЛЬНИКОВА

Раиса Мельникова

1

Вчера встретил свою покойную мать,

На пути Господнем остановил я её на мгновение.

Худая, вся в морщинках, и, как всегда, куда-то спешит.

Здесь, у ангелов, стоят и некоторые наши святые.

Никогда эта женщина не садилась и не отдыхала,

Рассказал ей, с какими людьми сидел сегодня,

Она сказала: «Я это знала, – и  добавила, –

Вы все будете на небесах».

2

Прошёл день, её нет,

Но я также с ней разговариваю.

Жду, когда она мне скажет:

«Накорми музу, и это означает козу,

Поиграй с ребёнком.

Вам нужно думать о Сербии.

Никто другой за вас этого не сделает».

А я пойду сажать сливу боньинку*.

Поэты, ушедшие за хлебом, вернутся к осени,

Поэты – это такие люди,

Которые знают, как есть копчёную пищу,

Пить ракию

И растить детей.

Ещё они знают, что без женщин и ракии не может быть и жизни.

 

А весной начинается любовь и война.

* Боньинце – место рождения поэта

3

Просто иду,

И вновь она появилась.

На коромысле несёт два ведра воды,

Она почти вдвое согнулась, неся воду

Для сливы над головой Мийи.

И он был человеком.

Он любил сливку,

Любил лежать

Под родным деревом.

4

Я напомнил ей, что сегодня день рождения патриарха,

Во время разговора что-то трещит,

Наш разговор прерывается

Из-за шума и помех при соединении.

Наутро я прочёл в интернете,

Что американские башни и наши города разрушены.

Ни одно, ни другое

Не по нашей вине.

С начала сотворения мира

Виноват кто-то другой.

5

Она ещё не нашла малыша.

Шалун где-то на берегу реки Тимок

Празднует, поёт песни девушкам.

Она слилась мысленно с Миодрагом,

Стоя на пороге, правой рукой

Нежно, как котёнку заплетает золотые волосы.

Время от времени поднимает свой взгляд на огонь,

Чтобы отогнать, наложенные судьбой,

Кипящие в голове

Чёрные мысли.

6

Стараюсь думать о браке.

Но она не позволяет.

Строго заявляет:

«Не смей бить детей».

Спросил у неё:

«Не помнишь, как сама таскала нас за уши?»

Она подводит итоги разговора:

«Вы не были хорошими детьми,

И сейчас, когда уже стали взрослыми,

Не умеете сохранить мир».

7

Всё светится, сияет,

Я сразу понял, что была Она.

Руки чёрные, как сажа,

Как новые туфли блестят.

Можете в них смотреться.

Это чудо.

Я – не глупый, я вижу.

8

Каждую историю начинает с зари

И заканчивает до рассвета.

Она говорит мне:

«Иди и изучай математику, поэзию и музыку.

Футбол – это глупый выбор,

Он не для сербских крестьян.

В него играют бедные, у которых нет денег на скрипку.

Самый дешёвый способ учиться –

Начать с таблицы умножения.

Помнишь, как велел Отец,

Иди и размножайся».

9

Женщины не любят пьяных мужей,

Потому что пьяным всё кажется.

Просто, им многое представляется.

Так что, смотри, старайся быть трезвым.

Будь осторожен.

Женщины разные бывают.

Избегай людей, которые хвастаются,

А также тех, которые дают плохие советы.

От чужих советов, если сам ничего не делаешь,

Ничего не может родиться.

10

Она мне рассказала всё, что Он сказал.

Мы всегда побаивались Бога Отца.

А причин для этого никогда не было.

Он не приходил, посещал нас исключительно в праздники

И когда детей надо зачинать.

Остальное время Он проводил с апостолами.

Они лепили кирпичи,

Потом начали делать плитки.

Осенью мы переедем в новый дом.

Старый дом полностью сожгли немцы,

А самый старый – американцы.

11

«Теперь иди спать.

Утром обойди виноградник,

Подои козу,

Смотри, чтоб она молоко не потеряла.

( Я теперь не могу подняться,

Что-то болят кости, стреляет в боку),

Научись вести счёт, старайся,

Можешь слушать скрипку,

Без любви ничего не бывает.

Когда счёт в порядке – приятно жить».

12

Беседа никогда не заканчивается.

Я ей сказал, чтобы не волновалась по поводу счетов.

Время изменилось,

Но по старинке иду слушать скрипку.

А счёт я оплачу в следующем месяце,

Или, если Бог даст, когда выйдет издание.

13

Я ещё не сел к компьютеру,

Как она начинает рассказывать.

Рассказывает, что и как нужно делать,

Как поступать с братьями и близкими.

«Дай возможность сказать Матвею,

Он уже давно о том написал,

И его читают.

Если тебе стыдно спрашивать Матвея,

( Не стыдно не знать,

Стыдно не спрашивать).

Но лучше всего спросить его,

Он беседует с Отцом,

Они всегда договариваются.

Если не желаешь,

Спроси Нешу Сенту из Чукуровца,

Пусть он скажет открыто.

Он это знает.

Он может дать много советов,

Но это не к делу сейчас.

А теперь я должна идти помогать Отцу

Тех детей, которых Он изготавливает из грязи и рёбер.

Он когда-то делал золото из грязи».

Но вот и пришла весна.

 

Нехорошо, что страной управляют молодые,

Те, кто ещё не дорос до армии и до брака.

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО

Боград, Савременик плус, 282-283-284/2019, 57-62.

ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО!

Једначина: Чехов = Кратко и јасно, је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Али, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.

Антона Павловича Чехова одавно познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве, сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника. То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време. Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.

Кратко, јасно, ехо

Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово уопштити и на друге уметности.

*

Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на (не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете, онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.

Чехов и жене

Надам се да ме читалац неће криво схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у раскопчаном прслуку и без кравате.“

Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.

Чехов и песници

Антон Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо један убедљив инсерт из приче  Откриће:

„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости… Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву… Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је природно…“

Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке приче.

Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је брзо спласла.

Чехов, почетак и крај

Ако продужимо средину приче, тзв. разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има само почетак и крај.

У краћим текстовима се теже могу поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и  талентом. То што је Чехов био писац реализма не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају глупости. Требало би писати о глупостима, а не глупости.

Чехов, драма и психолошки притисак

У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца! Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца. Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради. Не попушта.

Чеховљева Клиника број 6.

Није ми јасно на основу чега неки, међу њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“. Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам, сто посто, да је др Базаља читао Клинику број 6.

Краткоћа је сестра талента

Одувек су ме импресионирали Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно, а мислима пространо.“[1] Други део овог исказа налазимо и у Поговору Милосава Бабовића за књигу Најлепше приповетке[2] А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под насловом Краткоћа  је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао.  Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру,  Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца. Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле суди му, и тада Чехов то ради  веома пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба уздићи!“

Милосав Бабовић је чак Чеховљев смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева трајна преокупација…“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом, узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је сушт Чеховљеве поетике.

Чехов, душевност и милосрђе

Антон Павлович Чехов био је на позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1

Толстој о Чехову

Када je 1904. Чехов умро,  Лав Толстој је за лист „Русија“ изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник… Да, да!… Управо ненадмашан! Он је био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је видео… И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.

Чехов и искреност

Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози, психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе у нашем народу: Искреност је почетак краја… Е, том особином је био обдарен Антон Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити због његове дужине.

Искреност је бургија која б(р)уши љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.

Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.

Само се искреношћу у разговору са собом може стићи до песме. У том разговору морају учествовати:

Велике уши: Мора песник чути сам себе,

Велике очи: Песник мора видети Бога,

Велики нос: Песник мора намирисати (младу) песму,

Велика уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства…

Кожа мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију…

Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само (не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било је, изгубили су главу.

Искреност је тешка као туч.

Од искрености најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.

Искреност се може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.

Искреност је носећи стуб пријатељства.

Искреност води у пакао.

У паклу све искрено гори!

Пакао је жива ватра.
Рај је углавном зелен.

Искреност може и да нашкоди!

Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.

Искреност буди наду.

Искреност скида са душе и најтеже камење.

Искреност зависи од узраста.

Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања!

Заљубљеност је очарана искреношћу!

Искреност је ретка болест, али опасна.

Људи воле када су други искрени.

Стално доказивање искрености је робија.

Стално доказивање искрености је сизифовски посао.

Искреност је кад му скрешеш у брк.

Постоји само искрена сумња!

Сумњало је у ствари хејтер!

Искреност подразумева веру.

Искреност се може заливати и вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.

Искреност не обезбеђује егзистенцију као сумња.

Децу можете да лажете, а деду не!

Опали, после ћемо се крстити!

Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

***

Код Чехова нема неологизама, нема архаизама. Све је чисто, мекано и топло. Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.

Недавно сам се жалио мом пријатељу Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона Павловича продавали паре.

Мислим да свакодневно свима  недостаје Антон Павлович Чехов.

У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се да је јасно!

2019724.

У Нишу

[1] Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, Орфеус, 2010.

[2] Антон П. Чехов, Најлепше приповетке, Београд, Ленто, 2010.   избор, превод и поговор Милосав Бабовић.

[3] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за уџбенике,2013. Приредио Зоран Божовић.

[4] Др Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX, Књига II, Београд, Светозар Марковић, 1983.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Васа ПАВКОВИЋ: “О, ДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

“О, ДА”  СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

A најтежа болест јесте поезија,/ На срећу не лечи се.

Брзо је прошло 35 година  – откако је Стојан Богдановић објавио прву песничку књигу – Биг Бен у чувеном „Пегазу“ Књижевне омладине Србије. Променило се у том међудобу неколико књижевних мода, проминуло више песничких нараштаја, појавило се и нестало или остало мноштво песничких књига. Бавећи се математиком, путујући и предајући математику  по свету, Стојан Богдановић је наставио да пише песме и објављује песничке књиге, ритмом коју му је диктирао живот и осећање (смисла) поезије.

Књига са једноставним а семантички комплексним насловом О ДА  најновији је белег на песниковом путу. Та двострука афирмација истовремено у себи садржи и ироничан призвук, драг овом песнику још од првих песама, означавајући његов данашњи (и ваздашњи) однос према поезији, песницима, песништву, али и према околини и средини, према добу живота и смрти.

Ова књига се зачиње у Грчкој на чувеном Акропољу, колевци класичне и потоње европске културе, а затим се кроз педесет што насловљених што ненасловљених песама простире кроз актуелни свет песникове реалности и имагинације, простор његових сећања и осећања… Већ од те прве песме иронија   обједињује дифузност песничких сензација, које колико слике и емоције покреће и сам (песнички) језик својом двоструком и вишеструком кодираношћу. Суочавање с јаким, пржећим грчким сунцем усмерава песникову мисао о извору живота  у првих неколико песама. Историја и савременост преплићу се у песничкој свести, као огледало (могућности) тачног или бар прецизнијег расуђивања о нама и о себи под сунцем. Антички ликови  – Перикле, Фидија … јављају се као знаци потврде где се било и шта се видело, макар на улазници, како каже седма песма, говорена из сенке у некој таверни… Мало даље, Богдановић креће из универзалног симбола – дорски стуб – ка својој метафоричкој причи, помињући лик Надице, као потпоре властитог постојања.

Остајем на земљи заувек.

Толико је волим.

А она ме врти око своје осе,

Па чак и око сунца,

Као око малог прста…

 

Мало пажљивији читалац препознаће у овом ставу и оду (постојању) и оно што је о да пролазности. И то је двострукост песничког става Стојана Богдановића данас – његово прихватање и прозирање реалног статуса човековог. Зато сасвим природно, поента наредне песме саопштава: А будућност свакога човека је мрачна./ Ваљда због чамовине.

Књига са насловом О ДА нуди репертоар поступака и релација према песништву који је Стојан Богдановић већ успешно испробавао – од лековите самоироније у песми Мушкарац, преко дискретног историјског ангажмана у Милосрдном анђелу, испитивања националног идентитета у дугој песми Трмка до аутопоетипчког подругивања у Певању. Скоро свака од поменутих и непоменутих песама дигресивно надјачава свој централни порив, окрзавајући поетику и биографију, менталитет и психологију, али их сабрано иронични глас Стојана Богдановића вазда држи препознатљивим у крилу једног одређујућег креативног напора.

Критичку пажњу, међутим, свакако ће привући минијатурни катрен:

Песничку мисао кад ловиш,

Мораш имати специјалну мрежу;

Треба да будеш нежан и пажљив

Као плавог лептира да хваташ…

коју, чини ми се, песник Стојан Богдановић не би написао пре тридесет пет година, али нити у многим потоњим сезонама. Са људским и ауторским зрењем, песник је изоштрио и овај став – разумевајући деликатност песничког наума и посла уопште. Тих неколико речи које заговарају прецизност у језику и потребу пажљивог приступа мотивима и темама, можда су централно обележје ове зреле и у многом погледу богате збирке песама. Отуд и топли дискретни лиризам песме Мати и исцрпљујућа, аналитичка сатиричност у реторици песме Краљ и престо.

Зебња која потмуло обележава последње песме у књизи тиче се нејасних токова (националне) историје, у Европи и Србији, али и тока властите судбине, коначно смрти са којом се кад тад сваки прави песник у коштац хвата.

***

Песничка књига Стојана Богдановића О ДА белег је једног занимљивог и пажње вредног песника, поклон читаоцима који наслућују да је поезија суштински  људски одговор тишини и нестајању.

У Београду, маја 2012.