Небојша ВАСОВИЋ: ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА*

1

ОДСЈАЈ

Мени не треба максимум ваше пажње

Мени треба престанак ваше лажње

 

Мали чамац којим ћу отићи на обалу без љубави

Да на њој будем странац што ужива у музици

 

Сенки које немају фруле

Немају чак ни потребу да на чешљу затрубе

 

Јер линије риба које у води буде се

Већ су музику обавиле

 

На ноти непознатој а танкој

Коју не може да дочара ни Таној

 

Можда тек глад оних што допешачили су

До Крфа где одсјај у води се купа

 

Самој и рањеној

 

НОВИ КРАЈЕВИ

Када умрем, кажу да ће ме

На преласку из овога света

У онај други (непознати),

Међу меканим облацима

Сачекати ближњи –

Деда, мајка, стриц или сестра –

Неко ко већ у том тренутку

Буде имао воље и времена

Да сретне новог срећника

Који се ослободио тела

 

Помислих: ужас, зар нема

Ничег осим враћања једног

Те истог са истим људима?

А глас са неба (режисер)

Овако ми рече: „Опусти се,

Нека ти ближњи покажу

Нове крајеве, нека покажу

Да опет знају више од тебе.

Не квари им то, радоваће се…“

 2

ОРЕБИЋ

(Има томе преко педесет година)

Отац и ја на плажи у Оребићу

Тамни се облаци навлаче преко неба

Почиње олуја

 

Нико више не улази у воду

Сви гледају да се склоне

Што пре

 

У том тренутку мој отац открива

Да зна о чему маштам –

Mирним гласом каже: „Идемо!”

 

И у трену смо у води

Пливамо као луди

Сечемо високе таласе

 

Који нас бацају лево и десно

И удаљују све више

Један од другога

 

Можда је то био једини тренутак

Када је отац веровао у мене

И ја у њега

 TO МОЖДА У ТЕБИ…

Мислиш ли како те у овом часу нема

То можда у теби недостаје жена

Коју би да грлиш као да је туђа

O чему сведочи у уљу јој сенка

На слици Фламанца (власништво музеја)

 

Желиш ли да неком кажеш „Жено”

Падаш у бунар сто пута реченог

Од много већих мајстора стиха

Што на тој речи су пострадали

Од жеље за собом (а не за њом)

 

Тако се освета Њена у језику дешава

Док из мозга ниче зелен-трава

У којој су влати све од заборава

А ти буди ако желиш Тарзан

У језичкој џунгли – променадни фазан

3

ДА СЕ НЕ ЗАВАРАВАМО

Дубоко у земљи

Лешеви само чекају прилику

(Земљотрес, поплаву)

Па да се до града провозају

Као на санкама

До наших библиотека, кафана,

Где у диму спава наша звезда плава

Између два ћевапа

 

Да се не заваравамо

Лешеви једва чекају да поред нас пролете

Њих не занима шта смо радили

До и од четрдесет пете

Њих занима несметани пролазак кроз град

На путу ка пољима где пчеле праве пичвајз

 

Лешеви само желе да прођу поред нас

И да нам не кажу ни здраво

Јер смо им се смучили одавно

Са нашим надгробним свећама

Које увек горе, а ми никада

 

ЛОКАТОРИ 

Где су сада локатори,

Курвинске справице

Што су у време војне наводилe бомбе

На свакога, само не на Њега?

 

Чаме ли зарђали у неком подруму

Или још увек шаљу шифроване таласе

У војне базе Свете алијансе,

Док мишеви на њима греју својe снове

Шарене као тарот карте?

 

Локатори где сте, лоцираћу вас кад-тад,

А потом раставити на ситне делове

Од којих ће сваки плакати за себе.

У порцеланску ношу скупљаћу ваше сузе.

 

 ВОЈНИК

Ваш војник дошао

Па окупирао

 

Ми га лепо примили

Проју у крило

Ракију на сто

 

Лепота нашег

Пејзажа

„У душу га дирнуло“

 

Дирнуло и нас

Кад је из чиста мира

Срећник заковрно

 

Блед ко између филмова

Биоскопско платно

ДАСКАЊЕ

(Или: нестанак средње класе)

 

Јер није нашла мазног милијунаша

По туђим каучима сeрфује даша

 

Плата толико мала да нeма

Ни за станарину (све је отишло

 

У пизду материну) док људи у Гвајани

Маштају о томе како се живи у Канади

 

Живи се уз помоћ маште (као у Гвајани)

 

ЈУТРО

(44, Charles Street West)

Ноћас у сну, каже ми глас сладак:

„Хајде Христа да продамо, па да уживамо“!

И док сам се будио, није више било ни гласа,

Ни мене који се враћам у јаву-страву

Да направим јутарњу кафу на четрдесет и осмом спрату

Дресиран навиком да шпорет са ринглама постоји

Као што сам некада веровао да постоје плаже Ибра

На којима фини људи са сојкама пипкају се

У име свих нас – становника комунизма

 

ПИТАЊЕ

(Бобу Дилану, песнику и трговцу)

Питање остаје: да ли сам ја само пичка

Која се повукла из доларске конкуренције

У своје приватне снове и фантазије

Или и у мени тиња потиснута жеља

Да се напијем туђе крви

Да уђем у сву ту (с малокалибарским

Оружјем) трговину

Која би ме најзад учинила прихватљивим

Господином наше чаршије

Све до стварања легенде како су

Моје пушке најбоље

Ако не најбоље а оно барем

Добре као и Диланове?

 

4

МЕРИЛО

Тешко је данас за некога рећи:

„Имао се рашта и родитити“

Јер не знамо шта је рашта-мерило

Па да меримо метром

Уздуж и попреко

Не примајући од премераваног

Никакав мито

 

Још мање знамо да ли је Раштоња

Испунио захтеве своје раштости

Што увек један јарам је

Тежи од џака на грбачи

С којим би се човек

Упутио својој кући

Ако би знао где је то

5

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук

А свако друго делање

Само су звуци виолине

За ухо испод маховине

 

Далеко нећеш стићи

Користећи сербише шпрахе

Испашћеш само луда

Која не зна ни оно што знају снахе

 

По селима где шљива цвета

(Немцима управо продата

На многаја љета)

Зато лингвистички опусти се

 

Ако је то могуће

У часу смртном још ником преводилац

Требао није (важно је да прелазак преко Лете

Не ометају Фурије)

 

ПОЗНАТА БЕОГРАДСКА ПЕСНИКИЊА

Вели у једној својој песми

Да је јела „макароне са базиликом“

 

Не, усташца су ти премала

За тако нешто, девојко

 

То само Папа доручкује

Кад нема шта друго

 

А он не воли basilicon

Јер на Грчку подсећа он

 

Можда си јела макароне

Са бејзилом (basil, на енглеском) –

 

Или у преводу на српски:

Са босиљком? –

 

Босом биљком

Што на краља мирише

 

СЕДИМ, САМАЦ

Радије но љубит тетоважу сисе

Седим (самац) на обали Тисе

 

Није ни самоћа лоша

У одсуству песничких олоша

 

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

Путник кроз време, голицач

Свемирског табана,

Чуди се ономе што види:

 

Физички свет само жели

Да остане какав је био,

А дух би да буде

Како се њему снило

 

(Макар кроз прозор летело

Све што је опипљиво)

 

Немогуће је задовољити табан свемира,

Макар се голицач из петних жила трудио

 

ЖЕНЕ-КОКИЦЕ

Волео је жене-кокице

Што живе преко пута сточне пијаце,

Обле и једноставне као дугме

За мењање радио станице

 

Некада жешћи прцоје

Сад само меморија на прцове славне

Оних лујки што у кочијама тамним

На ноге му долазиле

 

А заправо само пролазиле

У правцу Патагоније

Где слепи Борхес чекао је

Да им подели комплименте

 

Који бејаху тим слађи

Што их славни слепац изриче

Ослоњен на своје снове

На живахно прасе

 ПОГЛЕД

Поглед на звезде ноћу је

Као улазак у харем,

У многоженство, Помпеју.

 

Дању је само једна светлост –

Сунчева, и само један бог:

Сунце (ту слободе нема),

 

Мада је лепо сунчати се

И кроз склопљене капке гледати

Како се помаља жена

 

(Светлошћу умно-жена)

 

 ГРАЊЕ

Чудно је чудно грање које је неко

Овде донео

А не знамо ни ко

Ни зашто је Дрво посечено

 

Још мање знамо зашто су гране живе

На дрвету које је мртво

 

***

Не смета ми како ме читате

 

Ако сте ме иједном читали,

Били смо заједно,

Тело с телом,

 

Остало су тумачења

 

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

Поезија:

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, 2014.

Есеј, критика, дневници:

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

 

*Овај избор из нове књиге Небојше Васовића је  постављен на сајту са допуштењем аутора.

 

 


 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ НАБОКОВ-НОСТАЛГИЈА

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ НАБОКОВ – НОСТАЛГИЈА

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.

 

 

Димитар АНАКИЕВ: РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Димитар Анакиев,

РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Пре десетак година отприлике, или мало више, на једном песничком сусрету, рече ми неки јапански песник, успут кроз причу, и овакву тврдњу: “Некада давно човек је умео да разговара са каменом, а данас, модерни човек је изгубио ту способност…”

Ових речи сетио сам се када ми је изненада допала у руке поезија Мирослава Тодоровића. Он је човек који уме да разговара са каменом. И не само са каменом, разговара он и са дрвећем, травама, цвећем, сенкама… разговара и са немуштим језиком шумова и неартикулисаних звукова, жуборима и кукурикањима… Своја сведочења о дубокој уроњености у природу, много дубљој него што је дато савременом човеку, саопштава у кратким хаику песмама. Рукописи његових хаикуа су густа ткања метафора која овај песник уочава у природном искону. Те метафоре су – налик на шифриране поруке које се дешифрују срцем а не умом – различитог обима и квалитета (од персонификација, преко синестезија до алегорија) али су све без разлике постојан и уверљив, искрен, поетски говор песника изузетног доживљајног интезитета.

Кроз своју уроњеност у искон Мирослав Тодоровић нам открива архетип песника какав је постојао некад. Открива нам прастару улогу песника каква је била у далекој прошлости, у примитивном људском друштву. Песници, у облику шамана, саопштавали су својим саплеменицима тајне овог света које су другима биле невидљиве. Саопштавајући своја сазнања до којих је дошао захваљујући својој посебној обдарености песник је увек отварао нове хоризонте знања и тиме своје сапутнике усмеравао у одређеном правцу, што му је обезбеђивало важно место у друштву.

Данас, када је место поезије преузела наука, песничке спознаје постале су наизглед маргиналне и непотребне широј друштвеној заједници. Да ли је то то заиста тако? Одговор на ово питање зависи од зрелости друштва. Наиме, постаје све више јасно да је место природе у човековом животу много значајније него што се обично мисли. Песме Мирослова Тодоровића могу бити водич за дубоко доживљавање света. Он у свим стварима које га окружују налази душу са којом се упушта у особени контакт. Како је то фантастично! На тај начин његова поезија оживљава свет за који већина људи мисли да је мртав и да постоји само зато да би га човек овако или другачије искористио.

Можда ће песничка знања о природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебан значај поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколења које долазе.

У Радовљици, 20 октобра 2018.

Мирослав ЋИРИЋ: АЛГЕБАРСКО НАСЛЕЂЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА АЛАСА И СРПСКА АЛГЕБАРСКА ШКОЛА

АЛГЕБАРСКО НАСЛЕЂЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА АЛАСА И СРПСКА АЛГЕБАРСКА ШКОЛА

Mатематика је у 19. веку прошла кроз веома крупне промене. Појава нееуклидских геометрија довела је до ревизије традиционалног концепта математичке истине, а нов начин гледања на алгебру, који су иницирали чланови Британске алгебарске школе, довео је и до новог начина гледања на математичке теорије и математику у целини. Те промене су увеле математику у нову етапу свог развоја, коју А. Н. Колмогоров [3] назива период савремене математике. Међутим, развој математике у Србији имао је сасвим другачији ток. Српска држава се тек обнавља-ла, друштвене институције су биле на самом почетку изградње, а математика, као и наука уопште, била је у повоју. Ипак, како истиче S. Lawrence у [4], за релативно кратко време пређен је пут од стања када је у Србији било мало или нимало мате-матичке културе, на почетку 19. века, до стања када су српски математичари постизали научне резултате светског нивоа и публиковали их у водећим иностра-ним часописима, на крају 19. и почетку 20. века. Огромну захвалност за то српска математика дугује читавој плејади српских математичара тог доба, а понајвише најпознатијем од њих, Михаилу Петровићу Аласу1 (1868–1943).

Формирање државне администрације и друштвених институција у Србији у првој половини 19. века створило је потребу за високо образованим кадровима, што је довело до оснивања Лицеја, прве више школе у Србији. Лицеј је основан 1838. године у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, а када је 1841. године за престоницу проглашен Београд, тамо је премештен и Лицеј. Математика се на Лицеју учила у оквиру предмета ”чиста математика”, на првој години, и практична геометрија (геодезија), на другој години. Први професор математике на Лицеју, а такође и први ректор Лицеја, био је Атанасије Николић (1803–1882), који је студи-рао у Бечу и Будимпешти. Његов главни задатак био је да напише прве високо-школске уџбенике на српском језику, и већ 1838. године штампан је његов убеник ”Алгебра – устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије”, док је 1841. године штампан и уџбеник из елементане геометрије [8]. Када се говори о првим високошколским уџбеницима из математике, посебно о убеницима чији садржај задире у алгебру, треба поменути и књиге Емилијана Јосимовића (1823–1897), који је предавао математику на Лицеју и Артиљеријској школи, а касније и на Великој школи. Јосимовић је аутор тротомног дела ”Начела више математике”, првог уџбеника више математике на српском језику. Први том је из штампе изашао 1858. године, други 1860. године, а трећи 1872. године. У дру-гој књизи првог дела обрађују се теме из алгебре – полиноми, алгебарске једна-чине и њихово решавање [6].

Један од кључних момената у развоју високог школства у Србији било је претварање Лицеја у Велику школу, 1863. године. Велика школа састојала се од Филозофског, Техничког и Правног факултета, а све до 1873. године виша математика се изучавала само на Техничком факултету. Те године је у оквиру Филозофског факултета формиран Природно-математички одсек, са Катедром за математику, где су по први пут кренуле студије математике у Србији. Од настанка Велике школе до 1887. године, једини професор математике и на Филозофском и на Техничком факултету био је Димитрије Нешић (1836–1904)2. Он је студирао математику у Бечу и Карлсруеу, и његовим доласком на Велику школу дошло је до квали-тативног скока у настави математике. Извршио је модернизацију високошколске наставе математике и написао веома значајне убенике ”Тригонометрија” (1875), ”Наука о комбинацијама” (1883), ”Алгебарска анализа” (1883) и ”Теорија алгебарских једначина” (1883). Осим тога, био је један од првих српских математичара који су се бавили научним радом. И поред силних обавеза у настави, писању књига и разних других академских и друштвених активности, смогао је времена и снаге да напише седам оригиналних научних радова. Два од тих седам радова су из комбинаторике, математичке дисциплине коју традиционално убрајају у област алгебре.

Предмет математика је 1885. године подељен на вишу и нижу математику. Вишу математику је задржао Димитрије Нешић, док је за нижу математику, изме-ђу више кандидата, 1887. године изабран Богдан Гавриловић3 (1864–1947), који је те 1887. године стекао докторат у области математичких наука на Универзитету у Будимпешти (данас Eötvös Loránd University)4. Тема његове докторске дисертације била је у области теорије функција комплексне променљиве, а касније је, осим у тој области, истраживао и у области алгебре и аналитичке геометрије. У алгебри, Богдана Гавриловића су посебно занимале комбинаторика, теорија бројева и ли-неарна алгебра. Објавио је двадесетак научних радова и две књиге: “Аналитичка геометрија” (1896) и “Теорија детерминаната” (1899). Међутим, математика није била једина област интересовања Богдана Гавриловића. Писао је и расправе које су се тицале филозофије, историје, језика, образовања, културе и политике. Обав-љао је и важне административне дужности. Између осталог, био је декан Технич-ког факултета (1909–1910), ректор Београдског универзитета (1910–1913, 1921–1924) и председник Академије наука (1931–1937).

Када 1894. године Димитрије Нешић одлази у пензију, на његово место, такође између више кандидата, изабран је Михаило Петровић, који је те исте године стекао докторат из математичких наука на Универзитету Париз IV – Сорбона, под менторством чувених математичара Шарла Ермита (Charles Hermite, 1822–1901) и Шарла Емила Пикара (Charles Émile Picard, 1856–1941), и са Полом Пенлевеом (Paul Painlevé, 1863–1933), као чланом комисије. На студијама у Паризу учио је и од Анрија Поенкареа (Jules Henri Poincaré, 1854–1912), једног од највеђих математи-чара тог доба. Исте 1894. године се издваја настава математике за студенте Тех-ничког факултета, коју преузима Богдан Гавриловић, док Михаило Петровић остаје на Филозофском факултету. Од тада, па све до Другог светског рата, тандем Петровић–Гавриловић игра главну улогу у развоју математике у Србији. Године 1894. оснива се и библиотека Математичког семинара, о којој све до првог светског рата брину Гавриловић и Петровић, а 1900. године оснива се Семинар за математику, механику и теоријску физику, где њих двојица такође играју главну улогу. Велика школа се 1905. године трансформише у универзитет, и њих двојица добијају водећу улогу у организацији научног рада и наставе на новооснованом универзитету. На њихов предлог, Београдски универзитет из Беча позива Милутина Миланковића (1879–1958), још једно име које ће прославити српску науку, и он 1909. годи-не постаје професор примењене математике.

По општем мишљењу, Михаило Петровић и Богдан Гавриловић су поставили темељ српске математичке школе. Међутим, са аспекта научног рада и развоја науке мора се посебно нагласити улога Михаила Петровића. Он је био први српски математичар који је постизао резултате светског нивоа и објављивао у угледним иностраним часописима (углавном на француском језику). До 1905. године већ је имао 60 објављених научних радова5 и стекао је завидан углед у свету. Младим сарадницима је давао подстрека за научни рад, али је поставио строге научне кри-теријуме и од ученика захтевао да их испуне. То је довело до знатног подизања ни-воа научног рада српских математичара и ствара се нова генерација српских мате-матичара који и сами постижу врхунске научне резултате. Према Јовану Кечкићу, у периоду од 1912. до 1938. године Михаило Петровић је био ментор 11 докторских дисертација. Штавише, готово сви математички докторати у Србији пре Другог светског рата били су рађени под његовим менторством. Јован Кечкић у [2] пише: “Петровићев утицај на развој математике у Србији био је огроман а његов успех у стварању научних и наставних кадрова изванредан. Када је 1894. године постао професор Велике школе, он је на Филозофском факултету био сам. Када је 1938. Gо-дине отишао у пензију иза себе је оставио “кошницу научног рада” како је написано у “Политици” од 8. маја 1938. у репортажи посвећеној Михаилу Петровићу. Сигурно је да би његови ученици са много више успеха наставили да развијају београдску школу да нису крајем четрдесетих година “политички комесари” онога доба почели да спроводе нову кадровску политику.”

Спроводиоци тадашњe кадровске политике ипак нису успели да битно омету развој математике у Србији. Михаило Петровић је преминуо 1943. године, али они његови ученици који су остали у земљи након рата настављају рад на развоју математике. Већ 1946. године је основан Математички институт САНУ, који постаје епицентар математичких истраживања у Србији, а 1948. године је формирано Друштво математичара и физичара Србије, чији је оснивач и први председник био Тадија Пејовић (1892–1982), један од доктораната Михаила Петровића. Педесетих и шездесетих година оснивају се бројни факултети у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини, најпре као одељења Универзитета у Београду, а потом из њих израстају универзитети у Новом Саду (1960), Нишу (1965), Приштини (1969) и Крагујевцу (1976). Студије математике покрећу се у Новом Саду (1954), Приштини (1960), Нишу (1971) и Крагујевцу (1972). Значајну помоћ у креирању студијских програма, извођењу наставе и обезбеђењу наставног и научног подмлатка пружају професори са Универзитета у Београду. Држава подстиче повеђање броја факул-тетски образованих људи, услед чега долази до раста броја студената и јавља се потреба за новим наставницима и асистентима. Наставни планови и програми се иновирају, уводе се нови предмети и садржаји из модерних области математике, мада на рачун смањења садржаја из сродних наука и удаљавања од механике, теоријске физике и астрономије. Све то доводи и до ширења области научног интересовања српских математичара, и почев од педесетих година двадесетог века наука у Србији почиње да се обогаћује новим, модерним математичким дисциплинама.

До друге половине 20. века малобројни српски математичари су се бавили истраживањима у области алгебре. Већ је речено да су научне радове у областима које се традиционално убрајају у алгебру имали само Димитрије Нешић и Богдан Гавриловић. Михаило Петровић је један број својих радова посветио алгебарским једначинама, али је у њима користио искључиво идеје и методе математичке анализе. Исто важи и за докторску дисертацију Драгољуба Марковића (1903–1965) “Границе корена алгебарских једначина”, која је урађена под менторством Михаила Петровића и одбрањена 1938. године у Београду. Прва докторска дисертација срп-ског математичара, за коју се без резерве може рећи да је из области алгебре, је дисертација Мирка Стојаковића (1915-1985). Назив дисертације је био ”Прилог теорији матрица”, урађена је под менторством Ђуре Курепе и одбрањена 1953. го-дине у Загребу. Тих година у неколико математичких центара тадашње Југослави-је продиру и идеје савремене апстрактне алгебре. Тако 1956. године Владимир Девиде (1925–2010) у Загребу брани докторску дисертацију под називом ”Једна класа групоида”, а Ђорђи Чупона (1930–2009) 1959. године у Скопљу брани докторску дисертацију која се бави алгебарским структурама, урађену под менторством Владимира Девидеа. Ширење идеја савремене алгебре у Београду је започео напред поменути Драгољуб Марковић [7]. На студијама математике у Београду, све до педесетих година 20. века, алгебра се није слушала као посебан предмет. Теме из класичне алгебре биле су укључене у садржаје општих курсева математике, а касније у садржај предмета Анализа. У наставном плану из 1952. године, на иницијативу Драгољуба Марковића, као посебни предмети се уводе Алгебра, са темама из класичне алгебре, и Алгебра II, са темама из савремене алгебре (групе, поља и теорија Галоа). Предмет Алгебра II је предавао Драгољуб Марковић, а један од студената које су та његова предавања привукла ка савременој алгебри био је Славиша Прешић (1933–2008). Он је 1963. године у Београду одбранио прву докторску дисертацију у Србији са темом из модерне алгебре, под називом ”Прилог теорији алгебарских структура”. Ментор ове дисертације био је Тадија Пејовић, а члан комисије за одбрану био је и Драгољуб Марковић. Нешто касније, 1966. године, још један српски алгебриста, Веселин Перић (1930–2009), одбранио је у Загребу докторску дисертацију ”Прилог теорији идеала”, под менторством Ђуре Курепе. Овде треба рећи да се у развоју алгебре у Србији условно могу разликовати две главне ли-није6. Бројнија линија, коју чине академски потомци Михаила Петровића7, преко Т. Пејовића и С. Прешића, углавном је развијала модерну алгебру, односно алгебарске структуре. Другу линију су чинили академски потомци Ђуре Курепе, који су се превасходно бавили проблемима сродним онима из класичних алгебарских дисциплина, мада је и ту било оних који су се бавили алгебарским структурама.

Развој савремене алгебре у Србији се интензивирао 1970тих година, а главну улогу у њеном развоју у том периоду одиграо је Славиша Прешић8. Иако се касније окренуо ка развоју математичке логике, крајем 1960-тих је формирао групу алгебриста која се бавила теоријом квазигрупа, и почетком 1970-тих у тој области докторске дисертације бране Јанез Ушан (1971), Светозар Милић (1972) и Бранка Алимпић (1973), под менторством С. Прешића, Зоран Стојаковић (1974), под менторством С. Милића, и Александар Крапеж (1980), под менторством Б. Алимпић. Под менторством С. Прешића бране се и дисертације Наташе Божовић (1975), са темом из теорије група, и Жарка Мијајловића (1977), са темом из теорије модела и Булових алгебри. Значајно место у развоју алгебре 1970тих година имао је и Ђуро Курепа, под чијим менторством је у том периоду урађено пет докторских дисертација, које су се претежно бавиле класичним алгебарским темама. То су дисертације Драгомира Симеуновића (1969) и Марице Прешић (1972), које су се бавиле коренима полинома, Александра Ивића (1975) и Зорана Шамија (1978), из теорије бројева, и дисертација Ратка Тошића (1978), која се бавила Буловим алгебрама.

До великих промена у српској алгебри долази 1980-тих година. После пери-ода апсолутне доминације Београда, који је био центар научних истраживања у области алгебре и где су до тада брањене све докторске дисертације у Србији из те области, примат у развоју алгебре преузима Нови Сад. Највеће заслуге за то има Светозар Милић (1934–2008), за кога се може слободно рећи да је родоначелник Српске алгебарске школе. Милић 1974. године прелази на Природно-математички факултет у Новом Саду, где окупља групу млађих колега, уводи их у проблемe савремене алгебре и научни рад тој области. Под његовим менторством се у Новом Саду бране дисертације Стојана Богдановића (1980) и Синише Црвенковића (1981), са темама из теорије полугрупа, и Бранимира Шешеље (1981), са темом из универзалне алгебре. То су биле прве докторске дисертације у Србији у области алгебре одбрањене ван Београда. На тај начин је на Природно-математичком факултету Новом Саду формирана у то доба најјача група алгебриста у Србији, Новосадска алгебарска школа, коју су 1980-тих година чинили Светозар Милић, Стојан Богдановић, Синиша Црвенковић, Бранимир Шешеља, Јанез Ушан, Зоран Стојаковић, Градимир Војводић и Ђура Паунић. До 1980. године, алгебристи у Србији су се највише бавили теоријом квазигрупа, а 1980-тих главна област научног интересовања српских алгебриста постаје теорија полугрупа, и то остаје све до краја 1990-тих. Осим већ поменутих докторских дисертација Богдановића и Црвенковића, у Новом Саду и Београду се осамдесетих брани још шест докторских дисертација и публикује се велики број радова са темама из теорије полугрупа. У Београду осамдесетих докторирају и Гојко Калајџић (1982), у области теорије прстена, под мен-торством Ђ. Курепе, и Александар Липковски (1985), у области алгебарске геометрије и комутативне алгебре, под менторством Ђ. Курепе и В. Перића, а у Новом Саду докторске дисертације бране Ђура Паунић (1987), у области алгебарских n-арних структура, под менторством З. Стојаковића, и Розалија Мадарас (1989), у области универзалне алгебре, под менторством С. Црвенковића.

После Београда и Новог Сада, осамдесетих година почиње развој алгебре и у Нишу. Родоначелник алгебре у Нишу је Стојан Богдановић (1944–), у то време доцент на Природно-математичком факултету у Новом Саду, који је 1982. године ангажован за извођење наставе из предмета Алгебра I за студенте математике на Филозофском факултету у Нишу. По доласку у Ниш, он са Владимиром Ракочевићем покреће Семинар за теорију полугрупа и функционалне једначине, који је касније подељен на два семинара, један за теорију полугрупа, а други за функционалну анализу. Око Семинара за теорију полугрупа Богдановић окупља групу нишких математичара и ствара Нишку алгебарску школу, у свету познату као Нишка школа за теорију полугрупа.

Упркос великој друштвеној и економској кризи, деведесетих година је научна продукција српских алгебриста значајно порасла, и за разлику од претходних деценија, када се објављивало углавном у домаћим часописима, деведесетих долази до наглог пораста броја радова објављених у угледним међународним часопи-сима. Посебно велику научну продукцију су у то време имали нишки алгебристи, који су тада преузели водеће место у српској алгебри. Тих година на научну сцену ступају и нека нова лица, који ће у годинама које следе водити алгебру у Србији. У Нишу научну каријеру почиње Мирослав Ћирић (1964–), који 1991. године у Београду брани докторску дисертацију из области теорије полугрупа, под менторством С. Богдановића. У Новом Саду, докторску дисертацију из теорије мрежа, под менторством С. Милића, 1993. године брани Андреја Тепавчевић (1964–), а 1999. године докторску дисертацију са темом из универзалне алгебре, под менторством Р. Тошића, брани Драган Машуловић (1969–). Зоран Петровић (1965–) из Београда одлази на докторске студије у Балтимор, САД, где је 1996. докторирао у области теорије матрица и алгебарске топологије, након чега се вратио на Математички факултет у Београду. Подмлађивање Српске алгебарске школе није се завршило на томе, јер су нове наде српске алгебре стизале и наредне деценије. У Новом Саду, 2000. године Игор Долинка (1973–) брани дисертацију чија тема су примене уни-верзалне алгебре у теорији формалних језика, под менторством С. Црвенковића, а из Сједињених америчких држава се враћа Петар Марковић (1974–), који је 2003. године на Вандербилт универзитету докторирао са темом из универзалне алгебре, под менторством Р. Мекензија. У Нишу на научну сцену ступа Јелена Игњатовић (1973–), која је 2007. године, под менторством М. Ћирића, одбранила дисертацију која се бавила фази релацијским системима и њиховим применама у алгебарској теорији аутомата, а исте године у Београду Бранко Малешевић (1965–) брани дисертацију у области теорије поља, под менторством Ж. Мијајловића.

Заслугом свих оних који су овде поменути, али и још многих других које није било могуће поменути у овако кратком тексту, алгебра у Србији је последњих педесет година доживела свој пуни развој, а српски алгебристи су последњих деценија својим резултатима досегли сам светски брх. После великог скока у броју публикованих радова српских алгебриста, до којег је дошло осамдесетих и деведесетих година, тај број и даље бележи умерен раст9, при чему се публикује у све квалитетнијим часописима. Од самог почетка развоја алгебре у Србији, шездесетих година, по броју публикованих радова предњаче новосадски алгебристи, а прате их алгебристи из Ниша и Београда. Након квазигрупа, које су биле доминантна тема истраживања српских алгебриста 1960-тих и 1970-тих, и полугрупа, које су то биле 1980-тих и 1990-тих, деведесетих година су српски алгебристи значајно проширили своје области научног интересовања. У Новом Саду су пажњу привукли општи алгебарски системи (универзална алгебра), мреже и алгебарски аспекти теорије фази скупова, и заједно са полугрупама су постали доминантне теме новосадских алгебриста у последњих двадесет година. У Нишу је средином деве-десетих направљен блажи, а средином 2000-тих још оштрији заокрет од теорије полугрупа ка рачунарским наукама, и последњих десетак година главни предмет интересовања нишких алгебриста постају релацијски и матрични рачун, а системи релацијских и матричних неједначина и једначина се користе у решавању фунда-менталних проблема теорије аутомата и анализе социјалних мрежа. Београдски алгебристи у новије време постижу изузетне резултате у теорији поља, комута-тивној алгебри, алгебарској геометрији и теорији матрица. Од 1963. године, у Србији је одбрањено 94 докторских дисертација са темама из области алгебре10, од чега 45 у Београду, 31 у Новом Саду, 15 у Нишу и 3 у Приштини11.

Библиографија

[1] Б. Јовановић, Ј. Петковић. Димитрије Нешић (1836–1904). У: Живот и дело српских научника, Књига 3, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1998, стр. 1–32.

[2] Ј. Кечкић. Михаило Петровић Алас (1868–1943). У: Живот и дело српских научника, Књ. 2, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1997, стр. 325–370.

[3] А. Н. Колмогоров. Математика. У: Математический энциклопедический словарь, Ю. В. Прохоров (гл. ред.), Советская энциклопедия, Москва, 1988, стр. 7–38.

[4] S. Lawrence. A Balkan trilogy: mathematics in the Balkans before World War I. In: E. Robson and J. Stedall (eds.), The Oxford Handbook of The History of Mathematics, Oxford University Press, Oxford, 2009, chap. 2.4.

[5] Ж. Мијајловић. Богдан Гавриловић (1863–1947). У: Живот и дело српских научника, Књ. 2, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1997, стр. 71–103.

[6] М. Ђ. Паунић. Емилијан Јосимовић (1823–1897). У: Споменица: 125 година Математич-ког факултета, Н. Бокан (ур.), Математички факултет, Београд, 1998, стр. 197–202.

[7] С. Прешић. Драгољуб Марковић (1903–1965). У: Споменица: 125 година Математичког факултета, Н. Бокан (ед.), Математички факултет, Београд, 1998, 221–223

[8] Р. Сарић, З. Сарић. Атанасије Николић (1803–1882). У: Живот и дело српских научника, Књ. 7, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 2001, стр. 1–28.

________________________________________________

1 Више о Михаилу Петровићу Аласу може се наћи у чланку Ј. Кечкића [2].

2 О Димитрију Нешићу су писали Б. Јовановић и Ј. Петковић у [1], па овде наводимо само неке основне детаље.

3 О Богдану Гавриловићу пише Ж. Мијајловић у [5].

4 Илустрације ради, споменимо да је у 19. веку било само шест математичара српског порекла који су стекли звање доктора математичких наука: Димитрије Данић (Јена, 1885), Богдан Гавриловић (Будимпешта, 1887), Владимир Варићак (Загреб, 1891), Ђорђе Петковић (Беч, 1893), Михаило Петровић (Париз, 1894) и Петар Вукићевић (Берлин, 1894).

5 У бази Zentralblatt MATH индексиране су 232 публикације Михаила Петровића (укључујући и 12 књига).

6 Одредба условно стоји јер две поменуте линије нису биле међусобно изоловане. Напротив, оне су одувек имале велики утицај једна на другу.

7 Термин “академски потомaк” овде има исто значење као “descendant” у Mathematics Genealogy Project.

8 Славиша Прешић је највећи допринос дао развоју математичке логике у Србији и сматра се родоначелником Српске логичке школе. Био је ментор 14 докторских дисертација одбрањених на Универзитету у Београду.

9 Анализа броја радова урађена је на основу података из базе Zentralblatt MATH (zbMATH).

10 Највећи број тих дисертација се бавио теоријом полугрупа (15), општим алгебарским системима (14), кому-тативном алгебром (9), релацијским системима (9), квазигрупама, теоријом матрица и алгебарским аспекти-ма теорије фази скупова (по 6), итд.

11 Занимљиво је приметити да су у области алгебре 1960-тих одбрањене 2 дисертације, 1970-тих 10, 1980-тих тај број скаче на 23, да би 1990-тих пао на само 8, потом је 2000-тих порастао на 17, а 2010-тих опет долази до великог скока на 34.

 

 

 

 

Марија ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ: СА ТВОРЦЕМ НА “ТИ”

Др Марија Јефтимијевић Михајловић

СА ТВОРЦЕМ НА „ТИ“

(Стојан Богдановић, Бог је лудило, „Наис-принт“, Ниш, 2018)

Питања о смислу човека и човековог пута стара су колико и човек сȃм. Од памтивека се на њих покушавао наћи прави одговор, па се сваки напор филозофа, песника, уметника у том смислу, може сматрати ако не одговором, а оно бар покушајем да се покуца на врата велике Истине. Јер, како сведочи Јеванђеље по Матеју: „…сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“.

Шта се дешава када се тајни великих питања, каква су питања о Богу и његовом односу према човеку, приступи са позиција ироничног посматрача, који се, ослобођен окова страхопоштовања, упушта у дијалог са Творцем „на Ти“?! Откуда смелост и дрскост да се питање постојања Бога подређује смислу постојања човека („јер ако нема људи, ни Бог није потребан“)?! И премда би овако конципирана питања логично водила ка критици и аутора и његовог „апокрифног“ дела, реч је о нечему потпуно другачијем – о специфичној и надасве необично смелој позицији да се продре у значење речи Љубав (пре свега, Љубав Божија).

Иронично-духовита позиција коју аутор Стојан Богдановић заузима према истинама које су у човеку одувек изазивале страхопоштовање, али говориле и о човековој неспремности да се суочи са собом најдубљим, а то значи – са тамном страном душе, како каже Никола Милошевић, тако добија карактер дијалога са Творцем. А какав је то ироничан, и на моменте саркастичан, а врло луцидан, промишљајући, духовит и ведар, дијалог са „саговорником“, ако не онај у коме влада безгранична Љубав, чији је корен Слобода (па и слобода да се изрекну и највеће сумње у смисао постојања сваког од тих „саговорника“ – и Бога и човека). За спремност на ту и такву врсту дијалога потребно је много више од жеље да се покаже сопствена мудрост и лукавост, „ја“ позиција спрам позиције Бога; оваква врста „дијалога“ претпоставља веру, а не безверје, иако би духовит наслов књиге Бог је лудило могао читаоца да одведе на странпутицу. Бог јесте „лудило“, али је човекова егзсистенција претпостављена управо тим „лудилом“:

„Нормално је да човек мисли. Ако никада не полуди, онда као да није живео. Ако полуди, онда, кажу, није нормалан. Стваралачки занос није нормално стање. Историја се бави само великим лудацима. Само оним правим. Само изузетним људима. Ненормалним. У те спада и онај који је створио Бога: Песник.“

Истовремено, књига есеја и језгровитих, гномских записа Бог је лудило на потпуно особен начин, подвргава критици човека и његову неспособност и неспремност да „носи свој крст“, односно своје „бреме слободе“. Робовање принципима и робовање предрасудама аутор сматра „најопаснијим“ ропством, апострофирајући у подтексту хришћанску идеју да је једина права слобода – слобода у духу, односно да је стваралаштво највиши израз слободе бића, јер је искра божанског у човеку, израз његове Љубави. Отуда се „робовање“ из Љубави не показује као робовање, него као предавање, препуштање безграничју љубави Божије („Песници робују поезији. Нико не разуме синтагму ʼраб Божјиʼ“). Кључ разумевања Богдановићевог доживљаја човекове слободе садржан је у следећем:

„Има људи који мисле да су слободни, који се крећу путевима својих мисли и никако да изађу на видело. Стално су пред сукобом, али сукоба нема. Нема ни песме. Заробљеници сопствене мисли, они који се освесте, постану мрачни  ствараоци. Посебна је сорта људи који робијају без гриже савести. Претпоставка је да је реч о ниском степену интелигенције. Прави робови робују човеку, Богу и својој савести. Слобода је у избору живот или смрт. Ко изабере живот изабрао је робију. Ко изабере смрт наизглед се ослободио свега. У ствари изабрао је вечиту робију. Живот је коначан. Робија никоме неће мањкати. Питање је како робију осмислити да буде сношљива. Ту би се негде нашло место за слободу.“

То мало „место за слободу“ претпостављено је „садржајем“ којим се да испунити („и дуг живот без садржаја је кратак…“). Заправо, Богдановић на себи својствен (иако духовит начин) понавља велику мисао Момчила Настасијевића да је „у пуном доживљају хода садржан и смисао пута“, односно Миљковићеву мисао да „није важно сунце већ његова путања“. Пут се, дакле, открива као вид самоспознаје, као „простор“ слободе, само уколико је ослобођен робовања предрасудама, идеологијама, материјалним добрима или политичким опредељењима.

Човека не чини робом његово рођење, већ његово опредељење да се приклони неком од тих врста ропстава. Све што сужава човеков „духовни видокруг“ чини га робом и све што отвара простор слободе – чини га слободним. У том контексту, све што је „корисно“ може се сматрати непотребним (јер је сачињено „од циљева, планова и намера“) и, парадоксално, све бескорисно – потребним. Но, не крију ли се у парадоксима највеће истине, читамо у подтексту Богдановићевих записа, или речима Зорана Глушчевића: „Парадокс је знак творчевог присуства“. Следствено томе, „уметност је лепа зато што је бескорисна“, а најслободнија бића јесу уметници. Но, Богдановић оштро, али духовото, подрвгава руглу оне уметнике, превасходно песнике, који су своје „служење слободи“ заменили служењем земаљској (државној) власти, као и свештенике који су заборавили на начело: „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега“. Ту категорију духовних отпадника аутор назива „душебрижницима“ који манипулишу човековим „душевним ропством“.

Израз човекове слободе у духу јесте и машта, којом се човек „приближава природи и Богу“, „досеже до свог ритма“, „постиже хармонију“, „постаје човек“. У чувеном есеју „Његош као трагични јунак косовке мисли“, Андрић је, позивајући се на Кајзерлинга, записао да је „карактеристика свих великих духова да бар у једном делу свога живота просањају сан о васиони као хармонији“. Управо о таквој хармонији пише Богдановић, за кога је хармонија „немир усаглашен са природом“. Из тог креативног немира потичу сва највећа питања Човека; одатле потиче „мисао о Богу“ која је „мера Човека“ и „његова мајка“. А мисао, као свака велика мисао, јесте „тешка и претешка“, јесте „лудница“ у којој се крхко људско биће не сналази. Отуда се као истина над истинама истиче завршна реченица књиге, њен credo:

„Свест о незнању јесте услов за приближавање Богу.“

Заузимајући позицију „са Творцем на Ти“, аутор Стојан Богдановић, који је своју животну стваралачку мисију потврдио не само на пољу кљижевног рада (поезијом, и есејистиком), него и осведоченим научним ангажманом на подручју математике и професуре, читаоца позива да буде активан учесник тог Дијалога са Творцем и тако потврди своју „мисију у свету“. Јер, све је дијалог, сваки облик делања, мисаоног и творачког – и молитва и песма, и крик и бол. На ову надасве необичну књигу Бог је лудило, као на ретко коју, примењива је мудрост да у свакој шали помало истине има. А тамо где има простора за шалу – има и Љубави, па и када је, и нарочито када је, наш саговорник Бог сȃм.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ  КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

 

Ових дана чудна чуда су се догађала

У земљи Србији:

Једни крчме Косово,

Други га поклањају,

Трећи га отимају,

А има и оних који га бране,

Њих анатемишу,

Те оних који га ко бајаги бране.

 

Комунисти су начвршћи у ставовима,

Увек прогласе победу

Кад год нешто крупно изгубимо.

 

Европљани посматрају ствари

кроз шпијунку.

Намештају игру,

Да је договор

између зараћених страна пао,

Како би спречили поплаву беса,

Кад коло почне да игра

Пред њиховим вратима.

 

Руси, иза затворених врата,

разговарају наизменично

Са Немцима па са Американцима.

 

Кинези отварају Конфучијеве институте

Диљем Америке.

 

Српски песници се свађају

Око награда,

Националне пензије су у запећку.

Једнога су бездушно нападали,

Мршав песник,

Зарастао,

Делује испоснички

Као монах из Метеора.

 

Онај цинк што га је највише блатио

Има сличан образ:

Коса, брада, аљкав,

Мастан целог живота.

 

Гађао је све док му се

други није супротставио

својом часном причом.

 

Нико се не одриче своје приче

И свачија је тачна

По сопственом тврђењу.

 

Хранили су један другог

Свакојаким гадостима,

Потрзали су историју

Из рукава пљуштале су

Ружне речи

Могао се цео Фејсбук

Њима нахранити.

Кад су појели сва говна,

И своја и туђа,

Повукоше речи,

Загрлише се,

И одоше у пизду материну

Убеђени да су баш они

У праву и

да су баш они прави песници.

 

О нашој рани,

О нашем Косову,

О нашој градини

У којој расту божури

Из крви

И из духа српскога,

Богме,

Ни једну лепу реч!

 

О њима ћу овде,

О песницима,

О онима

О којима

Мислим све нај,

Чак и када једу говна,

Али им Косово не опраштам!

 

Отаџбина се,

Између осталог,

Брани и чупањем корова.

1

Када се расцвета душа,

Цвета цвеће.

Када пукне душа,

Пукне пољубац.

Када се душа смири,

Све(т) постаје ништа.

Душа је симбол,

О, љубави!

 

Нико није чуо како душа напушта човека,

И многи су због тога забринути.

А мени није јасно,

Зашто?!

 

Уопште,

Зашто издаја?

2

Зашто свет мисли

за љубав пролеће да је неопходно.

 

Љубав је стање једне душе.

Две душе у једној души.

3

Људи очекују да напишем нешто ружно,

Као о некој болести,

То их узбуђује.

Замислите,

То их радује.

 

Ако напишем да сам добро,

Онда одмахну

И наставе да сурфују.

 

Те се ствари не поправљају,

А зашто?

Немојте лупати главу око тога

Одговoр неће стићи (у)скоро.

4

О песницима пред Нову годину,

Све се надам да ће се пронаћи.

Ако се не пронађу,

онда су они у другом тексту,

а тај још нисам написао.

Може се ово сматрати и биографском белешком.

 

Одувек су постојале разлике међу песницима.

Мисли се да је то добро.

Постоје песници мудраци и песници мудоње.

5

Има сијасет оних који мисле

да су песници.

Пискарају нешто,

шаљу уредницима дужа или краћа писма.

Предлажу да им се објави то и то.

Склони су и да плате и да потплате.

Неки мисле да је боље то

да раде него да иду у кафану,

Да пијанче, да се баве швалеркама,

да месе питу са орасима

И да пред женом шене.

Ја мислим да ти нису

ни заједно ни за друго.

6

Неки су се песници

домогли уредничких места

и постали трговци.

7

Има и озбиљних песника,

они сами мисле да су озбиљни,

шта им ја ту могу,

који кукају за наградама.

Стално кукају, а добијају повремено.

Кукавци, кукавице.

Можда су и завидљивци.

Чини им се да је комшија добио

више безвредних награда.

8

Известан број песника стално цмиздри,

са ове позиције – нисам се попео на видиковац,

а магла налегла на Србију,

маглуштина,

не могу баш да проценим колико их је.

Али има их.

Важно је да су на броју.

Они стално цмиздре – цмиздравци,

као они се залажу за поезију,

за праве песме,

али њих нико не чује нити слуша,

а и зашто би?,

уместо што се стално жале

да су угрожени и стално цмиздре,

нека седну и нека напишу људски,

ако могу?

неку добру песму,

бар једну,

па нек наставе да цмиздре.

9

Неки песници нису могли

отаџбину своју да по(д)несу,

па су се одметнули,

заметнули су главу

и отишли у иностранство по мед.

Ал’, гле, меда нема.

Само медведи и међеди.

 

Сада наши инострани песници

кевћу ли кевћу на домаће песнике

и домаће издајнике.

 

Да се разумемо,

таквих има и на истоку и на западу.

Они споља блогирају,

они изнутра блокирају.

Игра се наставља.

Стара игра.

 

Засад је нерешено.

10

Песници воле да су жртве.

Већина покушава да одглуми жртву,

Већина увелико кука над собом.

Неки то чине од почетка до краја.

11

Песници бунџије нису цмизравци.

Поезија је бунт.

12

Има и паметних људи,

али они нису песници.

Има и лукавих,

ни они нису песници.

Има свакавих  људи,

Богме и песника.

13

Песници курве се курвају са поезијом,

али на дуге стазе то се уже прекине,

а они падну у сенгруп – у заборав.

14

Има песника чије су песме

вађене из шкриње

много година после њихове смрти.

Слава је дошла по своје.

15

Неки песници нису себе сматрали песницима,

али су бар живели као песници.

16

Тешко да је неко постао

песник на туђем језику.

Поезија је чедо језика.

 

17

Један је песник годинама живео са смрћу,

И то ванбрачно.

Чак је то и опевао у својим песмама.

Њу уопште због тога није била срамота.

Каква рђа,

Није му продужила живот ни за минут.

А после ми кажу,

Де, не секирај се!

И није их срамота.

 

Душа била му је огромна,

Те смрт није моглa да је однесе.

18

Било је песника којима

ништа није значило сопствено име,

Али песма јесте,

Јер није била туђа.

 

А било је и таквих који

ништа нису мислили,

Само су певали.

19

Просто избегавам да нешто напишем.

Не знам шта ме је то стигло.

Шта ме је стегло.

Претпоставка је, смрт.

Али нисам склон никога

да оптужим ни за шта.

Боље је опростити.

Тако су нас учили.

И доктрина је таква.

Не значи да су у праву.

Толико су знали.

У оно време то је било много.

А време, тече ли тече.

Тече и пече.

20

Не постоји формула

по којој се може препознати добра песма.

Постоји осећај.

Постоји мисао.

То је све што постоји,

а то је довољно.

А великог песника може извикати руља,

као што су некада војници извикивали цара.

За многе цареве и краљеве свет није ни чуо,

нити ће чути.

 

И Срби су имали краљеве,

и пре Немањића.

21

Бог (ни)је песника нагр(а)дио да пршти

Као новогодишња свећица.

 

22

Ако је песник морао би стално да трешти,

а не само када је трештен пијан!

23

Поезија је чудо,

Али песници нису чудовишта.

Они само тако изгледају!

24

Песници се разликују по песмама,

По песницама…

Једни млате,

Други клате,

Трећи блате…

Неки на све то певају,

А гледаоци само зевају!

25

Самоћа је за песника природно стање,

Кроз њу као кроз дурбин види звезде.

Самоћа је најтежа људима без душе.

26

Само je мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли.

И то је све.

Ништа друго и не постоји.

Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.

 

Читам мисли тога човека,

поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем,

То je једна од оних грозних мисли

моја одвратна мисао којима је склона.

 

Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.

Тај пут је дугачак.

Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену

није баш упутно.

 

Дешавало се да понекад

не могу да га нађем.

Једноставно није био код куће.

Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,

можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,

или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,

пише песму…

 

Пишем његовој жени,

Питам је,

Што ми се тај човек не јавља?

Она се не јавља.

Тражим адресу његове ћерке,

Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,

не могу да нађем ту проклету адресу.

Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.

Јавља се његова жена,

Каже,

Све је готово!

Ето, драга моја Весела,

као да је све готово,

а није,

али је грозно.

Мука ме мучи,

и ја мучим њу,

али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.

Знам да неће залутати,

Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!

Спремамо славу,

Очекујемо да ће однекуд банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!

26

Зајебава ме држава,

Зајебава ме жена,

Зајебавају деца,

Зајебавају комшије.

Зајебавају се песници.

Сви ме зајебавају,

А и Ђоле ми слабо игра.

Једино ме комшика не јебава,

А јануар се протегао.

Исто ће бити и у најкраћем месецу.

Само ће се мачке радовати!

27

Дошло је такво време да

Да се и песници зајебавају

Са отаџбином.

Све је у Богу,

А остало је у њима.

 

Увек сам био на страни слабијег,

Убеђен сам да је он јачи.

28

Распуштени пси су

По Косову

Између божура

Раскопавали гробове српских светаца.

Из дубина српских душа

Вадили су млечне зубе.

Док је Европа спавала

Американци су псима

Осветљавали српске манастире.

 

Бешчашће је смрдело

Надалеко

А ниједна џукела није мрднула репом,

Ни Европљани,

Ни Американци.

 

Руси су стигли тек до Крима

Никако да изађу из Црног мора.

 

Српски песници су се бавили

Својим работама.

Гризли су се,

Лајали су се на пасја уста,

Пљували су једни друге,

Уместо патриотских песама

Износили су у јавност

Усране гаће,

Њушили су једни другима гузице.

 

Поделили су се,

Настављају на мале голове,

Европа им аплаудира,

Кад се сви скасају

Прогласиће победника.

 

Они који су измислили

Бога и Отаџбину-Косово,

Остаће без манастира

Без својих споменика

Без својих сокака

И неће их више заливати

Сузе њихове деце

Увенуће заједно

Са својим успоменама.

Кости њихове деце развлачиће

Европски пси.

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУКЕ СА ХАРОНОМ

Стојан БОГДАНОВИЋ

МУКЕ СА ХАРОНОМ

Мастило се не пије,
а није ни пена за бријање.
Мастило се чува у мастиљари.
Повремено се проџара перцетом
да се не би укиселило.
Када преври,
маже се на хартију.
Као маст на лебац.

Ако много мућкате мастиљару,
подићи ћете талог!

Намерна искреност јесте злоба!

1

Тамо где сте наумили
одвешће вас Харон.
Ја не могу,
Сломила ми се оловка.

2

Попио сам сво вино.
На реду је мастило.

Душа ће ми остати
у поезији
Тако ће Харон крепати,
Као они силни Срби,
Поред неког контејнера за ђубре,
Јер му јутрос нисам оставио
новчић за бурек.

Кад ми тако дође нешто до гуше
не остаје ми друго него
да скочим и да се удавим
у мастило.

3

Харон је повећао цену

Тражи два новчића

По души

А као главни разлог

Наводи да је Турчин

На ћошку повећао

Цену Бурека

4

Створила се пометња

Мртваци чекају

Да се ситуација разбистри.

На гробљу влада гробна тишина,

Не знају људи где ће им душа.

Држава је ангажовала новосадског доцента

Да им докаже

Да и мртви немају никаква права.

5

Харон ми се јавио мобилним

Срећа да сам га понео

Ноћас док сам спавао

Каже да је моја душа

Заражена поезијом

Болест је прилично одмакла

Те да је он

Ни за какве новце

Неће примити

У свој нови чамац

Иако је набавио нови мотор

Марке Џонсон.

Претешка је српска душа.

6

Испред гробља мртви

србијански сељаци (за)легли

чекају своју децу

да дођу из Америке

Само да чују опело.

7

Неки су недавно дошли

На Косово

Али од Косова до Прокупља

Никла је Калварија

А изнад ње небо плаво

Као Атлантски океан

Из дана у дан шиље се колци

Пободени у српске гробове

Пробадају наше косовско плаво небо

А божури цветају

Мртваци са зидова Грачанице и

Дечана певају тропар

Новом америчком команданту

колонелу Дучићу

А он  не зна да је овде

Конзул био четнички

Наредник Милан Ракић

У време војводе Вука

8

Харон се спрема за починак

Као да је и њега стигао

Осиромашени уранијум

Или је то обичан грип

Ђаво ће га знати

9

Претешка је српска душа

А Харон се боји потопа

Јер би му у биографији

Заувек било записано да је

Превозио српске душе

За мале паре

10

Опет ми се јавио Харон

Само зврцка

Сав је хепи

Примио је под старе дане америчко држављанство

Обећали су му и ново намештење

 

Пребираће по српским душама

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову

 

Старе српске душе

Заједно са њиховим светим  краљевима и иконама

Избациће из чамца посред реке

Или ће их препустити својим рођацима

Кварним Европљанима

Да их развеју изнад Ибра и Мораве

 

За нови посао чамџија

Ће обући нову униформу америчког маринца

Прве класе

Натући ће маску Абдулаха

И уместо мотке добиће

Мач

Који је до пре неколико дана

Чувао лично Таип

 

Косово ће и даље бити равно

Као тепсија,

Али ће се уместо тулумби и баклава

На њему пећи издајничке душе

Заточене тешком Лазаревом клетвом

11

Некада сам мислио да би добро било

Када би се Харон удавио у Стиксу

Сад видим да се он поправља

Пијући минералну воду Стикса

Све је снажнији.

Бојим се изгубићу меч против њега

Или против Стикаса

Свеједно је.

12

Када се Харон вратио с посла

Уморан и гладан

Само што је сео на ивицу чамца

Звони му мобилни

Његова директорка из васпитно-поправног дома

Јавља се не би ли му саопштила

Да је његов нови послодавац незадовољан

Његовим учинком у превозу

У вези са српским душама

Договор је био да до пролећа све превезе

Те да се Косово може чисто предати

Новим власницима

Који су уложили велике паре

И српске главе у руднике

Ново Брдо и Трепчу

А сад је већ јесен

13

Харон је устао рано

Без обзира што је целе ноћи

Бесплатно сањао

Са Американцима никада ниси начисто

Они те туку и када си заслужио и када ниси

И сваког сматрају псом ако је мушко

Док је женско обавезно кучка

По правилу понашају се као прави газде

И свима великодушно поклањају смрт

Не пропуштају ниједан празник

Па чак ни Видовдан

И тада је Харон морао да вози

Олакшавајућа му је околност

Што је вожња била преко Дрине

А не преко Ибра или преко Мораве

14

Ако Харон овако настави

Мени не преостаје ништа

До да му избушим гуме

Или да му запалим чамац

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

            На ова размишљања о песнику Бранку Миљковићу навеле су ме изванредне књиге, монографија Слика и идеја, Марије Јефтимијевић-Михајловић у издању Института за српску културу, Лепосавић, 2011. и монографија Миљковић између поезије и мита, Лепосавић, 2012. исте ауторке. Слутња, форма, музика, наслеђе-традиција, јесу у бити Миљковићеве поезије и есејистике и о овим елементима детаљно и зналачки расправља Марија Јефтимијевић-Михајловић. Расправе су документоване релевантном литературом за коју се човек понекад чуди, како је све ово могла наћи. У првој књизи се налазе шест обимних есеја о Бранку Миљковићу. О његовим ставовима о поезији, и о његовој поезији о поезији. О његовим узорима. А има и компаративних анализа у којима се упоређује мисао и поезија Бранка Миљковића са ставовима и певањима Малармеа, Шопова… Друга монографија је цела посвећена Бранку Миљковићу.

Не верујем да ће зналци наћи много сличности између мишљења која су изложена у текстовима Марије Јефтимијевић-Михајловић и ових која су овде написана, али то само тако изгледа, јер реч је о истим елементима који се обрађују у текстовима, а не би било добро, не би било сврсисходно, да су текстови и размишљања исти. Моја размишљања немају научну претензију. Она су више импресија. Често су и општег карактера.

Неће ово бити приказ ових књига Марије Јефтимијевић-Михајловић нити есеј о стваралаштву Бранка Миљковића, пре би се овај текст могао назвати анамнеза и покушај дијагностификовања (стваралачке) грознице Бранка Миљковића од које је он хронично патио.

Морам овде рећи да се Марија Јефтимијевић-Михајловић као ретко који критичар посветила и тако дубоко ушла у проблематику која се тиче стваралаштва, поезије и есејистике, Бранка Миљковића. Могу да замислим како би се Бранко због тога шепурио.

Хвала Марији Јефтимијевић-Михајловић на књигама. Честитам!

1

Бранко Миљковић се дистанцирао од симболиста, а симболизам је темељ његове поезије и филозофије његове поетике. То би онда значило да се дистанцирао од самог себе.

2

Кад је о поетици реч онда се разликују поетика уметничког дела и поезија. Уметничко дело, (књижевно, вајарско, сликарско, музичко) јесте толико уметничко колико је у њему поетике. Да ли има потребе за овим разликовањем, да ли има потребе удаљавати поетику од поезије? Ако узмемо у обзир Његоша, „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“, онда се не можемо отети сумњи да је избегавање „поезије“ у корист „поетике“ непотребно. Поетика књижевног дела јесте његова душа која избија кроз кожу (кроз оквир) тога дела и улази у књижевни нос читаоца код кога изазива умами.

3

Што се тиче Миљковићевих тврдњи:

Не постоје велики и мали народи,

Не постоје велики и мали језици.

Постоје велики и мали песници.

мислим да ниједна од ових није тачна. Кад је о песницима реч сигурно је да не постоје велики и мали песници, него постоје песници и они други. Пре бих се позвао на Ловћенског Тајновидца: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није,/ у великим народима генију се гњ’ездо вије.“ Велики народи се препознају по великим делима. Вероватноћа је већа да ће из бројчаности народа изаћи и неки квалитет, али то није баш поуздано.

4

Бранково дело није завршено. Можемо рећи да је штета. Али то би било мало. Дело није заокружено. Није потпуно. Има и опречних тврдњи. Тражило се немогуће. О томе храбро и аргументовано пише Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита наводећи притом и мишљења великог броја српских критичара, Џаџића, Петковића, Милосављевића, Микића…

Према Богдану Поповићу четири особине које је изнео у есеју Шта је велики песник? које сваки песник мора да поседује јесу: дубина мисли, дубина осећања, жива машта и пречишћен укус. Примењујући ову методологију Марија Јефтимијевић-Михајловић дошла је до веома интересантног закључка:

„Када је реч о Бранку Миљковићу, може се рећи да су код њега присутне све четири особине неопходне великом песнику, али је степен њиховог развитка различит. Он није песник дубоке осећајности, али његова поезија није лишена емоционалности. Његов укус јесте „пречишћен“, али се за језик не може рећи да је рафиниран, тако да се у његовом делу могу срести и слабе и „целе лепе“ песме. С друге стране, њега одликујевисоко развијена жива машта и имагинација. Ипак, најразвијенијом његовом особином, од четири поменуте, можемо сматрати дубину мисли. Миљковићеву поезију одликује висока ерудиција, интелект и филозофска основа. Синтезом ерудиције и маште створена је поезија која га чини великим песником.“

Фернандо Песоа је мишљења, које налазимо у његовим Хетеронимима, да је за даровитост потребна филозофска способност и стваралачка способност, да је за мудрост потребна способност изражавања, способност поређења и способност расуђивања, а да је за генијалност довољна оригиналност, искључиво. Нема сумње да је Бранко Миљковић геније.

Његови упорни симболистички захтеви за избегавање сензације нису у сагласношћу са његовом поезијом, а још мање са његовим бурним животом. Миљковић је живео у сталној грозници. Боловао је од стваралачке грознице. Био је образован, амбициозан, срчан – брзо је живео. Ипак неке ствари морају да се слегну. Као када је вода мутна, потребно је време да се она сталожи, да се избистри. Па и они захтеви за избегавање нарације???

5

Прича је саставни елеменет драме, она појачава драматику, навлачи читаоца на дубље размишљање, изазива и појачава код читаоца емоције, а нико није толико луд да тврди да Горски вјенац није поезија, да Хамлет није поезија…

6

Тежња ка формалном савршенству јесте одлика симболиста. А неосимболисти су само нови симболисти. Форма зна и да пригуши емоцију и мисао. А није тачно ни да ће се изгубити ритам, ако се песма препусти слободи-слободном стиху. Јер, ритам је екстаза, каже Милош Црњански.

7

Био је склон алкохолу, а привлачила га је и боемија. Али није био припремљен за такво живљење. Људи мисле да је боемија строго везана за кафански живот??? Био је амбициозан, гурао се у партију. Писао је оде диктатору. Са талентом који је поседовао то му није требало. Али ђаво никада не мирује.

8

Због чега је напустио Београд где је био цењен и може се рећи утицајан. Добио је и Октобарску награду града Београда. Та је била најпрестижнија. Зашто је изабрао баш Загреб који је био нетолерантна средина према онима чија се мисао ослањала на српске митове, на Ариљског анђела, на Утву златокрилу… На српску мисао, на злато на српским опанцима.

9

Београд му је постао тесан. Почео је да га жуља. Београдска чаршија, као и свуда у свету, не прашта успех. Београдском чаршијом су владали они који су се уселили у туђе куће. Они су имали своју поезију и своје рачуне. Осетили су опасност. Побуна је била ту. Био је то Бранко Миљковић. Незгода је била што су његови наступи били хировити – ерупције. Коста Димитријевић бележи и овакав Бранков наступ беса у ресторану „Скадарлија“:  „Хоћемо слободе! Дајте нам слободе! Докле ће комунисти само за себе да држе јавне куће!“ Кукавица не може бити песник, може само да кука. Наравно, али његови иступи нису били у сагласности са оним што је тражио за поезију: „… нема велике поезије без строге форме…“ Форма је доминантна у правилима које зовемо закони, она и чине форму, као што и бонтон јесте форма. Форма јесте униформа која регулише социјално понашање. Помањкање очекиваног понашања се санкционише, али санкције које долазе од чаршије су најригидније и најподмуклије. Београдска чаршија је полако притезала уже око врата песничког генија. Београд му је био тесан, али његове песме су излазиле из његове унутрашње тексобе као из вулкана. Његове песме су биле праве ерупције. Чињеница да је Бранку Миљковићу столица измакнута у Загребу не може Београд ослободити кривице. Не каче се велики људи на танко дрво. Онима којима недостаје оправдање могу га наћи у Бранковим стиховима:

Свет се дели на оне који су запевали

И на оне који су остали робови.

(Судбина песника)

10

Бранко Миљковић је био склон изненађењу, ексцесу и сензацији. Волео је да привлачи пажњу. Није се мирио са оним што има. Није му био довољан његов таленат. Сматрао је да на основу талента има право и на неке друге привилегије. Да му таленат није довољна привилегија. Њему су ваздан били потребни слушаоци. Милован Данојлић сведочи: „Миљковић је био жива ватра од интелигенције: за једно преподне могао је измислити три различита књижевна правца, и бранити их с једнаком убедљивошћу. Тако је настао неосимболизам…“ А Миљковић тако мисли и о песми: „Њој више нико није потребан осим слушалаца.“

11

            Питко и лако није исто. А неразумљиво је нешто треће. Као што постоје тешка (јака) вина која су питка, а после се човек чуди и притом се хвата за главу. Тако постоје и текстови који су питки, али тешки! Миљковић и Маларме се слажу да је у песми важна слутња, а не објекти. Слутња би требало да вас води ка томе да сами откривате, да будете саучесник. Али ту је проблем како наћи меру тајновитости – „неразумљивости“, како се провући кроз замке лавиринта песме. Е, то је посао за песника. Уколико је његова луцидност „вођења“ кроз песму завидна, он ће бити проглашен песником. Која ће средства бити употребљена то се слушаоца или читаоца не тиче, осим ако тај није песник или критичар. Миљковић каже: „Пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу. Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно.“ Али ко год је читао Миљковићеву поезију и његове есеје уверио се да је он издашно користио свој интелект и своју ерудицију. Велико је умеће, потребан је истински таленат, да би се слутња пласирала, да би се сместила у песму, у текст уопште. То могу само песници у чијој је моћи понирање у несхватљиве дубине и спасавање песме од дављења. Од скрибомана, а и од самог себе. Ту моћ је несумњиво имао Бранко Миљковић. Његов (у)злет до неслућених висина није успео да сагори његову песму. Бранко Миљковић је успео да сачува своју песму од себе самога. У плићаку нема великих риба. И када је већ имао велику рибу зашто је скакао у плићак, у жабокречину, у пишталину? За одговор  на то питање ћемо бити закинути заувек. Његове каткад црне слутње су се обистиниле на самом аутору:

...ко не уме да слуша песму слушаће олују…

(Поезију ће сви писати)

12

„Поезију ће сви писати“, кликтао је Миљковић. То се досада није десило. Руку на срце, он и није рекао да ће сви писати добру поезију. А да многи нешто пишу то је тачно. Али је тачно и да у Србији данас има више неписмених него у време Бранка Миљковића. А тек колико их је који су функционално неписмени?!

13

Многи су хвалили Миљковићеву интелигенцију, његов завидан ниво образовања, његов таленат. Али када је реч о социјалном васпитању, данас се говори о социјалној интелигенцији, то је Бранку Миљковићу мањкало. Коста Димитријевић сведочи: „Нисам заборавио једну Бранкову сцену у Клубу књижевника, где је, додуше, стигао припит, и одмах са улаза напао за столом окупљене чланове „старе гарде“: Николу Тимотијевића, Божидара Ковачевића и Бранка Ћопића. „Шта ви, застарела господо, хоћете овде?“ упитао их је Бранко. „Ваша литература је никаква, старомодна, плачевна, безлична!…Докле ћете да једете наш хлеб док се наша модерна генерација упиње да препева Ајнштајна!…“ Штета је велика што Миљковић није прочитао писмо Антона Павловича Чехова своме млађем брату у коме наводи услове које би требало да испуњавају људи који претендују да буду прихваћени у друштву. Навешћемо овде само прво правило из тог писма: „Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.“

14

Неки песници су забринути за будућност поезије.
Као да ће се будућност бавити будалаштинама. Драги песници, будите обазриви када читате да се не бисте заглибили у неки муљ.

15

Када критичари као пишу о поезији углавном пишу о ауторима, то је тзв. трач критика, а за поезију баш их брига. Најчешће поезију и не разумеју и због тога никада не поцрвене. Навијају као да је поезија фудбал. Суде о поезији као подмићене судије. И нико их не суспендује. Али клепсидра све то доведе у ред. О неким песницима се већ сутра ништа не зна, а прексутра је за њих далека будућност.

16

Разматрање поезије је (као) геологија. Тражи много копања. Мора сваки стих да се озбиљно сагледа. Критичар мора да га окреће као белутак и да му види сваку страну. Мора много камења да се претури преко главе. И сваки камен човек мора да лупне главом, а да би га добро осмотрио потребно је и да га подигне према Сунцу. После првог њуха, следи микроскоп. Интуиција и осћеај за камен. За тврђаву. За прави стих. Коначно, требало би срочити закључке. То значи требало би то све обући у свадбено одело. Код нас кажу у црквено и мртвено. Код Миљковића је то метафора.

Речи имају душу гомиле

Разнежује их просташтво и гугутка

Али опасности превазиђене метафором

На другоме ће месту запевати опасније. 

(Орфичко завештање)

Под микроскопом се виде само ситне ствари. Ако је реч о некој мало већој, озбиљнијој, ствари, онда се не види целина. Да би се се она видела мора човек мало да се измакне. Још боље је ако може да се попне више. Понекад мора и да промени век, па и миленијум-два. Уз микроскоп се мора укључити уво. Уво је неописиво важан орган за поезију, мада је Песоа форсирао нос када су у питању асоцијације. Али уво! Без музике нема поезије. Тога је био свестан Бранко Миљковић, а то у књизи Слика и идеја истиче Марија Јефтимијевић-Михајловић. Реч је о унутрашњој музици која се чује из песме.

17

ПЕСНИК

7

Реч може пасти на памет, на главу,

може се о главу обити

а може човека и убити.

 

Погледајте мог земљака,

Мог комшију Бранка Миљковића!

Онаква људина!

(Стојан Богдановић, Песник, Наиспринт, Ниш, 2017)

18

Ретко је који критичар пропустио прилику да каже „да целина скоро сваке Миљковићеве, бар понегде ‘храмље’“. Ово мишљење Џаџића, као и слично Новице Петковића, наводи Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита. У истој књизи налазимо и тврђење Петра Милосављевића: „Иако је за собом оставио неколико хиљада стихова „у траљама“, који ће увек задавати муке антологичарима…“  Нико од њих пак не спори да је Бранко Миљковић велики песник. Када проради песнички вулкан Миљковић, када је у фази ерупције, онда он избацује и пепео и дим, не избацује само злато и драго камење. Антологичари и нису антологичари ако код Миљковића нису нашли материјал за своју антологију. Уосталом у антологијама се налазе и делови песама, а не само целе песме. Приређивачи Антологије савремене енглеске поезије 1900 – 1973, Светозар Бркић и Миодраг Павловић у свој избор нису уврстили Чарлса Томлинсона, али обиман предговор од преко сто страница ове антологије који је написао Светозар Бркић закључен је стиховима Томлинсона:

…Уметност

Је потпуна, кад је људска. Људска је

Кад обрушени пигмент, иглице светлости

обезбеђујући простор унутра својих ограничења

Убеђују, као показатељи могуће страсти,

Као одговарајуће мерило, и страсти

И њеног предмета. Уметник лаже

Да би поправио истину. Верујте му.

(Размишљања о Џону Констаблу)

И то је начин да се уђе у антологију.

19

Навешћемо најпре Миљковићеве стихове: 

Речи су моћан оквир света.

Све што се дешава, дешава се

на подручју језика и симбола,

било да се ради о атомима

или о звездама 

Сви који су се бавили стваралаштвом Бранка Миљковића су инсистирали на његовим запажањима о речима или на његовим стиховима у којима се говори (нео)симболистички да је реч кључна у стварању поезије, као што је у Библији у стварању човека. Миљковић пише: „Речи су довољне да се напише песма.“ У истом тексту (За једну песничку уметност) он наводи стихове Рејмона Кеноа:

„Добро смештене добро изабране речи

Неколико речи чине поезију“

Дакле, добро изабране и добро смештене. Шта у овим стиховима Кеноа није јасно? Речи су атоми, али везе између истог скупа атома могу бити различите. Да се мало послужимо (ал)хемијом, стабилне везе атома, молекули – стихови, јесу кључ поезије. И по тим молекулима разликујемо тело од тела – песму од песме. Истим речима – атомима, се могу правити различити молекули – стихови, којима се одликују различите песме. Дакле, битна је веза између речи.  Све је јасно.

20

Неки локалци покушавају да од Бранка Миљковића начине Бога. А шта ће то њему? Поезија је Бог. Бранко је песник. А песник је измислио Бога.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРЧКА-H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ

Стојан БОГДАНОВИЋ

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

***

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

***

Грчка је саставни део српске душе.

***

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

***

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

***

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

***

Грчка је вечити пламен.

***

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

***

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

***

Грчка је наш манастир.

***

Грчка је Велики метеор.

***

Грчка је Света гора.

***

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

***

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

 

H EΛΛΑΔΑ

Όλος ο χριστιανικός κόσμος,οι καθολικοί,οι ορθόδοξοι, οι προτεστάντες,έχουν το ίδιο θεμέλιο που ονομάζεται Ελλάδα. ***

Η Ελλάδα είναι η ολυμπιακή φλόγα η οποία φλέγεται στις καρδιές μας.

***

Η Ελλάδα είναι το συστατικό της σερβικής ψυχής.

*** Άν η Ευρώπη απέρριπτε την Ελλάδα,θα της έμειναν μόνο σπασμένα δόρυα και σκουριασμένα σπαθιά.

***

Γεννηθήκαμε ως Σέρβοι και πρωτοπερπατήσαμε σαν Έλληνες.

***

Η Ελλάδα είναι εκείνο το μόριο ψυχής με το οποίο αναγνωρίζονται οι Σέρβοι.

***

Η Ελλάδα είναι η αιώνια φλόγα.

***

Άν η Ελλάδα καεί ο κόσμος θα μείνει άψυχος.

***

Όταν η Ελλάδα δακρύζει, θυμάμαι τη μητέρα μου.

***

Η Ελλάδα είναι το μοναστήρι μας.

***

Η Ελλάδα είναι το μεγάλο μετέωρο.

***

Η Ελλάδα είναι το Άγιο Όρος.

***

Η Ελλάδα κουβαλάει στις πλάτες της όλον τον πολιτισμό.

Η Ελλάδα είναι ο Πλάτωνας.

***

Η Ελλάδα είναι το ποίημα, Η Ελλάδα είναι η κράμπα,

Η Ελλάδα είναι η τραγωδία. Η Ελλάδα είναι ο Διόνυσος και ο Απόλλωνας.

(Превод на грчки: Снежана Врачарић)

 

GRECIA

Tutto il mondo cristiano, cattolici, cristiani ortodossi, protestanti … ha la stessa fondazione che si chiama Grecia.

***

La Grecia è un fuoco olimpico che brucia nei nostri cuori.

***

La Grecia è la parte integrante dell’anima serba.

***

Se l’Europa avesse rinunciato alla Grecia, avrebbe solo le sue lance rotte e le sue spade arrugginite.

***

Siamo nati come serbi e abbiamo camminato come i greci.

***

La Grecia è la molecola dell’anima che i serbi riconoscono.

***

La Grecia è una fiamma eterna.

***

Se la Grecia brucia, il mondo sarà lasciato senza un’anima.

***

Ogni volta che la Grecia piange, ricordo la mia madre.

***

La Grecia è il nostro monastero.

***

La Grecia è il grande meteorite.

***

La Grecia è la Montagna Santa.

***

La Grecia sulle spalle porta l’intera civiltà.

La Grecia è Platone.

***

La Grecia è una canzone,

La Grecia è uno spasmo,

La Grecia è una tragedia.

La Grecia è Dioniso e Apollo.

(Превод на италијански: Јована Банић)

 

GREECE

All Christian world – Catholics, Orthodox, Protestants… have the same pillars called Greece.

***

Greece is an Olympic fire that burns in our hearts.

***

Greece is an integral part of the Serbian soul.

***

If Europe would give up on Greece, only broken spears and rusty swords would remain.

***

We were born as Serbs, and we learned how to walk by Greeks.

***

Greece is the molecule of the soul in which you can recognise Serbs.

***

Greece is an eternal flame.

***

If Greece burns, the world will stay without a soul.

***

Whenever Greece cries out, I remember my mother.

***

Greece is our monastery.

***

Greece is a big meteor.

***

Greece is Mount Athos.

***

Greece carries the whole civilisation on its backs. Greece is Plato.

***

Greece is a song, Greece is a cramp, Greece is a tragedy. Greece is Dionis and Apollo.

(Превод на енглески: Душанка Наранчић)

ГРЕЦИЯ

Весь христианский мир, католики, православные, протестанты… имеет один и тот же фундамент,  который называется — Греция.

***

Греция — олимпийский огонь, горящий в наших сердцах.

***

Греция является неотъемлемой частью сербской души.

***

Если бы Европа отказалось от Греции, Европе остались бы только сломанные копья и ржавые мечи.

***

Родились мы сербами, а начали ходить греками.

***

Греция — это та молекула души, по которой можно узнать сербов.

***

Греция — это вечный огонь.

***

Если Греция сгорит, мир останется без души.

***

Каждый раз когда Греция плачет, я вспоминаю свою мать.

***

Греция — наш монастырь.

***

Греция — Большой метеор.

***

Греция — это Святая гора.

***

Греция на своей спине держит всю цивилизацию.

Греция — это Платон.

***

Греция — это песня.

Греция — это судорога.

Греция — это трагедия.

Греция — это Дионис с Аполоном.

(Превод на руски: Александар Мирковић)