Стојан БОГДАНОВИЋ: ЊЕГОШ И МИЛОШ

ЊЕГОШ И МИЛОШ

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу. Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању „Религије Његошеве“ (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ‘Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.’“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед… и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „…уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи…  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту… Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал’ тишина мрда.

11

У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „… а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање.

12

Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил’ не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.“

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“

Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка’ у Његоша!

 

Банкок-Париз, децембра 2018.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

НАРОДНЕ НОВИНЕ

НИШ

17029(2018), стр.14.

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике – матије тројеручице, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Сунчица РАДУЛОВИЋ ТОРБИЦА: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

НИКОЛАЈЕВСКИ НОКТУРНО

Да је има, знао је док је није срео

и док птица у порти николајевској

није исписала тапију на удахе до звоника под крстом.

У измаглици пером заоране бразде,

корацима дужине стихова омиљене поеме,

клизио је ка Икони Трандафилових,

где се назиру помешане епохе и неки нестварни људи.

Препознату бол свог тела,

коју су истом стазом носили Лаза и Јова

између сна и јаве, уз прапорце муза,

удвостручила су кошмарна искушења

и обнажени снови,

познати у једном лаганом ходу

са којим је отпочело путовање ватреном кочијом.

Да је он има у себи,

знала је по гласницама и трнцима,

темену које пече док је лагано клизила улицом,

и кошуљи натопљеној на грудима

под којом одзвањају у тихом брују

мамузе небеског пегаза.

 

КАО ЉУБАВ У ТОСКАНИ

Увиј ме у оне меке боје светлих обзорја

у Тоскани, над водама Арна,

док губи се бледи месец као болна жена

из погледа Црњанског.

Увиј ме у омиљену кошуљу својих жеља,

да ме њен мирис одмори

од лутања немирним мислима

под оклопом небеског звона.

Окупај ме погледом који носи тајну ушћа,

па пусти онда да се страст и стид сливају низ кожу

у сластан млаз, до жуте јаре

и лепе под прстима као сок зрелог грожђа,

остављајући мирисан траг у погледу,

у ком брда поигравају у магли,

са жељом да се дан опет заљуља

као црквена звона из даљини.

 

ФАДО

Пред њим је улицама потекао фадо

брже од старог дрвеног трамваја,

а носила га је тамнонога, уског струка

и широког бока под белом хаљом,

она што небо носи на малом крсту а сунце у очима.

Потекао је фадо онако моћно као што Тежо

баш ту се страсно љуби са океаном.

Из њених гласница

треперила је меланхолична чежња

што слави живот, а живи своју бол,

док у утроби меша сласт и грч,

смех и плач заточене у живу страст.

И ту, у стрмим улицама Алфаме,

откотрљао се плочником његов мир.

Плешући у катарзи тог фада,

под сенком чемпреса и старих зидина,

у заводљивом ритму који опија

док слуша болну причу

о животу морепловаца и рибара,

упао је у мрежу пламтећих чула,

њишући се у барци под таласима једног погледа,

у којем траје фадо и када његови тонови утихну.

 

ЛОВАЦ И ЛОВИНА

Вребаш ми звук потпетица

и цурење клепсидре,

да ништа претвориш у танано нешто.

Kротиш дрхтаје ових слабина,

да би се од ловца претворио у ловину

чежњиве пути.

Заробиш поглед који је силно хтео

да буде ничији,

и пустиш да будем слатко своја.

Слободом ме преобразиш у робињу

и чувара твојих жеља,

до којих чудесном пречицом стижем.

Погледом као ласом

на површину извучеш и отмеш

последњу мрву путене чедности

и извајаш своју богињу греха.

 

ЏЕЗ

Свира Jazz for A Lazy Day,

киша у истом ритму пада,

мисли се лелујају

и само грлица на димњаку мирно стоји

– стопила се са облаком

и допушта да је загрли његова кишна сенка.

Ћутимо језиком џеза,

прсти лагано клизе по стаклу

по коме су се разлиле синкопе.

Лења је и рука са које је склизнуо огртач.

Раме, колено и огољену свест покрили су само џез

и и облак твоје цигарете

што oмамљујуће хипнотишу дан

у ситу овог раштимованог времена.

А ритам ме дотиче твојим прстима по врату

и шири се по пути која чили ослоњена на твоју мишицу.

Лењо се мрви дан у твом стиску

док њишем се пред прозором,

са чашом у руци,

у сусрет познатој фрази златног саксофона

из кога ми по грудима тече мед.

 

РИЛКЕОВО ГУДАЛО

Прешли смо ивицу амбиса

бежећи од ништавила, утега осредњости

и неких страних, утрнулих погледа

у једном интермецу ноторне празнине.

И не окренувши се за посрнулим мислима

са ивице страха зауздао си меру мог бола

непатвореном мелодијом свог бића

којом ослобађаш заточено женство

и онај бруј из груди који само ти чујеш.

Нестрпљиво, гладно, у жељи суверено,

Рилкеовим гудалом, које нас спаја,

постајеш неосетно виртуоз бескраја.

 

ЛУНА У НЕДРИМА

Черга на ивици шуме од уштапа чека

да јој ветар дуне у једра чежње

и однесе је никуд или још даље,

где ни друмова нема.

Расушени сто под багремом

дању гаров чува,

а ноћу походе песници

убегли од кућних черги напуштеног духа.

Једним жедним покретом разнесу празне боце

и све суморне мисли наталожене на дну чаше.

Ту ноћ свежином мирише,

а као бодеж поњаву

пара је врелина циганских грла.

У трбуху трепери одјек даира.

Дамари куцају брже од златног сата

док у мраку блешти тамна пут женска

орошена игром по оштрици чула.

Махнита жудња из мушког ока

меко тоне у наборе свиле

што немирно таласа око девојачких бедара.

Један такав поглед украдоше црне очи

што играју брже од босих стопала

док мирис багрема опија.

Жила на слепом оку лудо пулсира

изгубљена у звуцима ноћи.

Разум блед као сећање чили у врелој тмини

док месец залази иза крошње.

Из дивљег плеса спусти ноћ девојку-чигру

у крило онога који зна да је ово његова песма

и да ће је сачувати тај шумарак

и једном један у вино зароњен стих.

 

ГРАНИЧАР ЖЕЉА

Ти знаш где су границе

мог сазвежђа.

Пратиш све трагове

неухватљивих путања

у снове.

Гипким покретом пантера

ловиш мисли

и знаш да вештином скулптора

на кожи

извајаш жељу.

Нежношћу антиквара

љубоморно чуваш титрај усана

и ока само за себе,

чудесно дуго!

Волим у теби страст

великог трагача за скривеним благом

и жудњу која не престаје

када га пронађе!

 

КОРАК У ВАЗДУХУ

У праску

распрши се сан.

По срчи његовој ходајући

моћ сечива немир посеје.

Чудо како и месец онда

у зеницама крвари кап по кап

и пушта тишину да истече.

Kорак у ваздуху страхом задојен

застане и лебди, лебди,

чекајући да јава пукне

из неког сна.

 

ПИСМО

На дан када сам почела да ти пишем писмо,

сручиле су се неке монсунске кише

од којих су тупо одзвањали олуци.

А таман сам хтела да ти напишем

зашто упорно прећуткујем неке риме.

Онда сам опет једног јутра наумила да наставим

пишући о овом чудном столећу

коме из чељусти вире оштри очњаци

немоћни да загризу у бит.

Истрошила сам хартију,

а мисли су претекле загазиле у ноћ.

Одлучила сам се потом за ново писмо.

Да напишем како се не љутим на твоју мисију,

ни на остатке старих опушака у пепељари,

на пријатеље који те остављају рано испред прага

или никад тамо где си потребан,

на прекоре усидрене у сумњи,

али прену ме плач дечји.

Саплете ме онда непозвана стрепња:

која ће хартија сажети недоречено и недирнуто?

И хтела сам, много сам тога хтела да ти напишем,

али се попут праска разлегла бука кочница са линије осам

и пренула ме у будно јутро,

као и твој поглед

који је поштара управо испратио.

 

МАЛО СЛОБОДНО ЈЕДРО

Трошимо ли дане или они нас

откуцајима немира и корацима вечитих трагача?

Да ли је оно што чујем само умишљен шум

или зов твојих мисли

које сам пресрела некада давно

у порођајним мукама једне љубави,

на прагу чисте радости када се родио тренутак?

Док су у вечитој метаморфози жеље

испод клатна нашега века

насукани излизани ђонови,

у чамцу за другу обалу тек је места за осмех

и једно мало слободно једро.

 

САПЕТО СВИТАЊЕ

У изгужваној постељи

ваљају се само мисли

уморене ноћним аветима Несна.

Грче се и боре,

са изнедреним дахом,

ударајући тупо у стакла,

жељне да вриском, са срчом,

проспу се кроз окна.

Сад шкрипи перо

и само понекад у трену крикне

јурећи зору да се у њена недра зарије.

Не долази ми више у свитање, журно,

са очима у којима те нема,

на вранцу сапетог сна!

Пусти да ми ноћ било одмори,

у брују груди лепету налик

и да зауздам мисли жудне,

одевене у светлост по мери коже.

 

НЕПОВРАТНО

Чекаш.

Корацима мериш стазу вечности

и бројиш дане што плове Одисејевим једрима.

Чекаш звук, знак, ехо,

речи које шуште као лишће,

па се проспу попут летњег пљуска,

да врела кожа живо забриди.

У чекање ти се вид претворио

у жељи да на хоризонту

заплови у небеској барци смираја.

Хоћеш успут да сан ломни умориш

и пробудиш се негде далеко,

где у оку пустолова сенке су краће од чекања.

Ту ћеш пред мачем путености

спустити ланце своје слободе.

Неповратно.

 

МОЛИТВА

Стане сат када он оде по своју дозу живота у боци.

И сан виси са стропа као Дамоклов мач,

а сопствени испран израз испуни тишину.

Само понекад Јуда зазвецка сребрњацима у мом билу.

„То је живот “, дошапне брижно биће

подсетивши на жрвањ у покрету,

у чијој је сенци под палим небом

полузавршен акварел,

разводњен до граница препознатљивости.

Мајстор би вероватно узео кист

да повуче потез који све решава,

али четкица у руци и ужарено око

ишту боју која се свела на једну кап.

Онда однекуд добра бабица пресече врпцу.

И као што тек рођено дете

са првим вриском удахне живот,

дубоко удахнем наду.

 

ДУША ХЛЕБА

Да се опет родим,

само бих теби замесила хлеб од најзрелијих зрна

сушених дуго на ветру и сунцу

па млевених у фине честице

што кроз ситно сито времешно пролазе.

Да ти прсти утону у белину хлебну

и на непцу осетиш сваки покрет руке у тесту

и надимање груди док му обликује глаткоћу.

И да ти се осмех огледне у бистром огледалу

тог тренутка

јер већ у следећем прсти хрле

да за наредно јутро нову душу од хлеба,

онако врелу

на длан ти спусте.

 

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави?

Држао си мале кокос куглице које волимо,

а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе

и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје.

Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос

и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке,

успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова.

A сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града.

Видим у тренутку париску вреву,

запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са праговa гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине,

док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне…

 

РУКА НА КОРМИЛУ

Да, могло је све бити другачије,

да нема твог лаког и бешумног весла

које ми растаче биће попут ледоломца,

после чијег проласка тихим газом,

у заглушујућем пуцању леда

отапа се сваки грч.

Можда се не би размрсиле зебње

потонулих морнарских мрежа,

да пребрана реч није одбранила чедност

азурне хаљине коју чувају албатроси на копчама.

Можда се не би као диптих неба и и воде стопила лица

у акварелу разливених тела

и плодила се хтења да ударају о хриди путености,

док око блуди у бујном виру намере,

да ниси потпуно раширио своја једра.

Да, могло је бити другачије,

испод свода привиђења,

да се није расуо белутак испод твоје крме

у стих пророчких снова, који зри.

Тек, изронила је румен

и реч која се не опире више.

 

СУНЦОКРЕТИ

Сећала се,

стао је поред  њиве коју су запосели сунцокрети

да јој освоји поглед, као што је матицу мисли.

Сада је у полупразном возу јездила к себи

док су се као зидне слике низала

стабла и виногради,исте њиве сунцокрета

а као реликвија је остао поглед

у свили ковчежића јучерашњег дана.

На краткој релацији до Новог Сада

по меридијанима бокова трнули су трагови

живих додира

а низ груди се сливао сок топлих вишања

које су још мирисале на две мушке шаке.

Осетила је да се слободно отискује као Амелија Ерхарт

и неустрашиво лети ван граница  карте

прекривене прашњавим ламентом

у подневном кругу,пратећи сунцокретове главе

које чежњиво гледају небо.

 

У ОКНУ

У времену нечисте крви

међу веђама носиш белег љубави

-тако је рекао,

Кроз сенке и свилу Борине приче,

која је њено женство подојила као мати,

спустио се у блудно окно њеног ока

где је почињала берба огњене искре.

У уху жеље за ангелогласним шапатом,

испуњавао се лунин круг.

Дах, као воштаница,

разгоревао је глуво доба у игри лишеној моћи.

Прастара жеља згуснула се у грч

а исклесано језгро сновиђења

помирило је обале, како то у сну обично бива.

И негде на рубу лета, у сенци тихе слутње,

повила се лоза подвижнички сама под погледом

у срмену амфору  од светлописа.

 

ПЕТАК, ИЛИ О ИШЧЕКИВАЊУ

Док је свет говорио о Црном Петку,

ја сам бирала петкову белу суштину,

његов најбељи део,

реч Мајаковског и њену белину,

тражећи у њој трагове наших драгaња

у страху да не изгубим тај

тренутак као песник реч у мукама ноћи.

 

Часовник још откуцава чекање –

осам, девет, десет…

Кроз горући стих , смеје се Мајаковски

што бројим пешчана зрна до твог осмеха

и оног у очима вапаја за заузданим женством

који просипаш лако као вино у стих.

Хватам се за простор између речи

и опет пребројавам стихове

у којима се нижу уздаси уместо запета

вадећи пажљиво чиоде упитника

посејаних по капиларима тиховања.

 

Помешам  потом  кистом по тој белини

нијансе свих годишњих доба,

отворених вена и вина,

и осенчим бојом заласка сунца које тоне у Дунав.

Из слике израња коњаник који језди под горућим небом,

стиска у наручју жар птицу која само погледом поје

и скрива под крилом митски кључ древних вртова.

Измакнем се и гледам тражећи прави угао

пре наредног потеза

пре него што платно урамим и поставим

поред полице са које ме гледају корице Мајаковског.

 

ПОЛАРНА БАЈКА

Један цврчак се тог лета оглашавао однекуд

песмом коју су смењивале

узвишене мисли нежног џина

што су пристизале из даљине

заглушивши сва чула

и засенивши тренутке волшебних залазака сунца.

Тај мелодични низ наговестио је таласе лепоте,

појављивао се, нестајао,

некако синхроно, телепатски

и рађао je ишчекивање као да већ досеже сутра …

А потом,

као у поларној бајци просуло се светло у судару душа

и уз збуњено освртање помислила је:

„Овако ваљда треба да изгледа престоница

када је потпуно осветљена

славолуком осунчане зенице“.

Тумачила је, затим,

калиграфске знаке новоосвојеног простора,

који су као голфска струја

потпуно брисали трагове прошлих усхићења

што су у њој бледели

налик крајолицима

виђеним кроз прозор

неког давног воза.

 

ПИЈАНСТВО

Ма све бих хтела да ти кажем,

о томе како титрају звезде

као свици у трави

и троше се минути удисаја,

док гледам неми филм и смрзнуте секвенце

у недоглед понављаних кадрова.

А онда истину стиснем као срчу у Скупљачима перја

да се у живо месо зарије и крвари,

да се цунами вена источи

а да не попрска тебе.

Твој  поглед је и без ње,

пијан и

свакако већ изван прозора на далеком хоризонту

да ухвати зору

која те буди.

 

ЗЛАТОУСТИ ЖЕТЕЛАЦ

Поново сам сањала оца свог

Златоустог жетеоца небеске сенке,

што још увек стрпљиво ређа каменчиће

из  винчанског врча и дунавских дубина

да поплоча пут до видела.

Видим још увек носи  секиру коју  је нашао у шуми,

ону исту којом  је Перун  гађао змију ,

и блеском тако огледало сачинио

да нас  заштитити од грома.

Негде у зору у очевој руци сја жртвеник

пун живе воде у којој се огледа јутро.

И жубори као вир да би у бескрају починуло зрно

милости , љубави и истине

које се скрива од човека

непробуђеног из кошмарних и јалових снова о срменом путу.

Потом  у  средишту дворишта  сади храст

уместо храма као место сусрета неба и земље.

Запљуснут светлошћу покреће сунчев точак

и наставља да хода огрнувши своју сунчеву кћер радошћу.

И вратиће се опет, знам, да чува  ред и прогна немир

и вратиће поново  камење у реку у вечитом кругу

да из њеног корита напоји ме.

 

ПОВРАТАК

Онамо хоћу да се вратим,

у ону улицу у којој ноћ носи одјек тајни,

у ону кућу у којој мајка данима чека сутон

и чува дуње за мене…

И док шушти шаш под ногама,

она чека да поделимо поново сенке са старим фењером,

па да се склонимо од светлећег коњаника

који у касу осваја небо јурећи кроз време.

Бриде ми прсти да дотакну њену трпезу,

да зенице опет покупе жар огњишта на прагу зиме.

Да грејем промрзле дланове изнад ватре

која пуцкета а мирише на хлеб и радост.

Хоћу да се вратим у онај сутон

када мајка поставља вечеру за све нас.

 

ЧИПКА ОД КАМЕНА

Као из дворског веза владаркиних руку

косовском мустром,

исклесана у камену,

под грабовачке скуте се свила

умивена из љубостињског ведра,

црква огрнута материнском молитвом.

У хрисовуљи украшеној благошћу духа

као плодна лоза на брегу Божјег дома

из молитве благочастиве госпе Лазареве,

страдалном сузом искао се и исткао спас

за христоимено стадо од вукова.

Шуми молитва у грабовачким гранима

из корена и камена као ехо

да  нађу мир подвижници,

ничу синови као изданци маслина

и снаже се чеда у благоверју,

осветљена лучом очинским

у светлу до краја века.

 

ГРАЧАНИЧКИ ТИПИК

Лик на фресци без очију занемео.

Мук тупо гледа у дно длета

и моли безгласно за безименог,

израза невидећег

у вечном бдењу за искупљење душе.

Страдалнику се отисак јагодице отео од темеља

и жигосаном сад век мери пој молитве,

а у одјеку грмљавине срушеног звона

уздигао се храм небески у палој зори.

И булке у атарима миришу на душе,

а зрикавци певају о руменим годинама

док у затишју засталих векова удишу слободу,

да време претекне бреме

омеђеног духа склупчаног у простор.

 

ВИДО

Ни Зевсова грмљавина под Олимпом

не може да утиша галебове

над модрим покровом заспалих глава

чији фибри душа исплетоше мрежу

да заувек нахране долазеће.

Као злокобна измаглица ширио се лазарет

ту на тлу, где је море избацило Одисеја,

а где камен више није могао да сакрије

скелете џинова под малим шајкачама

што не дочекаше повратак на своју Итаку.

Тихују сада небеска браћа што срчаношћу

посрамише   богове.

Векује и род маслина и цитруса

под којима се гомила грумење воска и уздиже пламен

да искрама осветли поглед и раздани над Видом.

 

РОДОСЛОВ

Као шаре на ћилиму ређам родослов.

Небеску браћу бројим у мирном ходу.

Семење сећања у ситу пребирам,

a очинским погледом бих да иза стена времена

бременом племену докучим пут.

У мимоходу прегибају се сене нејасних лица

и клица семења расула се у замршеној пређи

да под преслицом заискано клупко се намота

и у ћилиму истка лик горског оца.

 

АЗБУКА МОМЧИЛА ГАВРИЋА

Албанска голгота…

Бајонетом пре но оловком Буквар отаџбински писао

Витез српски,  од рода

Гаврића масакрираних,

Дринску дивизију сустигао

Ђонова шупљих.

Ехо страдања рода свог кроз

Жбуње и врлети козје га носио да

Зверства над кућном нејачи освети.

Исцепан и крвав осмолетник нижи од плота,

Јуришао јуначки од живота већи на

Колубари, Кајмакчалану…

Лед под ногама срчано топећи,

Љубећи груду,

Марширао уз Мишића војводу преко планина од телеса,

Неустрашив, најмлађи савезнички војник.

Његови измрвљени

Окрајци детињства остадоше у

Поцерини на крвавом прагу сасушени.

Разорни ветрови и вуци рата понеше пут

Солунског фронта из родне

Трбушнице, да га јужни  опет дедовима усправног врате,

Ћупом слободе да хумке залије.

У трагедији и подвизима кроз врлети сраслог са отаџбином.

Француским одличјем часним дариван за

Херојски и срчани бат од

Цера до Крфа ,чак мало даље – до легенде.

Чудо о коме Ћути век.

Џин у ђаку чију је клупу замeнио

Шести артиљеријски пук…

 

ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ

На спруду, док Дунав према Карловцима Бранквим

и још даље, према Овидијевим Томима тече,

загледана у листове из старе свеске

читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.

Знам да не смем пустити да се вино излије

по Дучићевим речима, по стиховима

његовом руком записаним и у вечност одложеним.

Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,

пре него што их је сложила у кожни ковчежић

и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,

понела и предала на руке и наум владичин.

Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.

Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи   у заборав.

Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива

и њеног Петра, са којим је друговао,

и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.

Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.

Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.

Сада је, о Небеса, овде на моме столу,

и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса

са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао

и на нашем језику проговорио речима богова.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Сунчица Радуловић Торбица је рођена 1965. године у Оџацима.Високо образовање стекла на Универзитету у Новом Саду, где живи и ради. Дуги низ година пише поезију и прозу за децу и одрасле. Објављивала   у  књижевним часописима: Траг, Бдење, Свитак, Суштина поетике, Јесењин, као и на електронским страницама  за културу и уметност PULSE, Књижевне вертикале, Кутија љубави… Учествовала на више песничких скупова, књижевних фестивала и митинга.

Песме и приче су јој објављиване у више зборника: Гарави сокак, Кипријанов кладенац, Зборник Међународног сабора духовне поезије у Раковици, Бешеновачка приношења, Тителтека… 

Добитница друге награде на Сабору духовне поезије «Бешеновачка приношења» за песму »Грачанички типик» 2018.године. Такође, суперфиналиста на овогодошњој Међународној песничкој манифестацији Смедеревска песничка јесен, за награду Златна струна 2018.

Николајевски ноктурно  (2018) је прва песничка збирка ове ауторке.

Стојан БОГДАНОВИЋ: С-МИСАО

СМИСАО  

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи… Берђајев је најзначајнији… Берђајев је… Најумнији… Најдубљи… Најкреативнији… Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик. 

1

Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су теророром спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.

Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода… Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима… Она отвара просторе утопије или уобразиље…“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна.

***

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност. Машта храни душу.

***

Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа чове се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке… Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

Мисао не умире.

Мисао је нужан услов за стваралаштво.

Мисао живи у створеном и изван њега.

Мисао је вечита.

Мисао је фундамент стваралаштва.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8

Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву…“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству… Аскеза је један од битних услова успеха.

11

Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће… Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

14

Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

Све види и све чује и стално ћути!

Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом…баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели… И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

Знају се сви елементи… и од истих елемената је сав свемир.

О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро…

Поезија је форма.

Она је иста и у било којој науци.

Већ сам горе употребио реч морфологија…

Реч је, наравно, о облицима.

И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

Опсесија јесте.

Али, и илузија није лоша.

Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

Истину je веома тешко дефинисати.

Најлакше је идентификовати је са Богом.

Па непрестано трагати…

Па то је најлакше, али није довољно…

Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

О истини се говори искрено само у сну!

Истина је опасна и када је истина.

Не играјте се истином, стићи ће вас!

***

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка…

19

Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

Слобода није негативни гранични појам…

Слобода је – позитивна и садржајна.

Слобода није само негација нужности и детерминизма.

Слобода није царство произвољности и случаја…

Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

Слобода је позитивна стваралачка моћ…

Слобода је моћ да се ствара ни из чега…

Слобода није сазната нужност…

Слобода је религиозна врлина.

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Није на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „…да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.

20

Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства…“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

„Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

„У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

„У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

„У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици…. Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“

Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренсеанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда… Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

Не бих могао да се слоажим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму… Запањујућа ерудиција.

Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично… Уметност представља објаву увек Новог Човека.

Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

„Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руко-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

„У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)… Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“… „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

„Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности…“ „Русима није својствен култ чисте лепоте…“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

„Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд…) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

„Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица коју сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштва је писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској… Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

Знано је да је песник измислио Бога.

Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима.

Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

 

Небојша ВАСОВИЋ: ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА*

1

ОДСЈАЈ

Мени не треба максимум ваше пажње

Мени треба престанак ваше лажње

 

Мали чамац којим ћу отићи на обалу без љубави

Да на њој будем странац што ужива у музици

 

Сенки које немају фруле

Немају чак ни потребу да на чешљу затрубе

 

Јер линије риба које у води буде се

Већ су музику обавиле

 

На ноти непознатој а танкој

Коју не може да дочара ни Таној

 

Можда тек глад оних што допешачили су

До Крфа где одсјај у води се купа

 

Самој и рањеној

 

НОВИ КРАЈЕВИ

Када умрем, кажу да ће ме

На преласку из овога света

У онај други (непознати),

Међу меканим облацима

Сачекати ближњи –

Деда, мајка, стриц или сестра –

Неко ко већ у том тренутку

Буде имао воље и времена

Да сретне новог срећника

Који се ослободио тела

 

Помислих: ужас, зар нема

Ничег осим враћања једног

Те истог са истим људима?

А глас са неба (режисер)

Овако ми рече: „Опусти се,

Нека ти ближњи покажу

Нове крајеве, нека покажу

Да опет знају више од тебе.

Не квари им то, радоваће се…“

 2

ОРЕБИЋ

(Има томе преко педесет година)

Отац и ја на плажи у Оребићу

Тамни се облаци навлаче преко неба

Почиње олуја

 

Нико више не улази у воду

Сви гледају да се склоне

Што пре

 

У том тренутку мој отац открива

Да зна о чему маштам –

Mирним гласом каже: „Идемо!”

 

И у трену смо у води

Пливамо као луди

Сечемо високе таласе

 

Који нас бацају лево и десно

И удаљују све више

Један од другога

 

Можда је то био једини тренутак

Када је отац веровао у мене

И ја у њега

 TO МОЖДА У ТЕБИ…

Мислиш ли како те у овом часу нема

То можда у теби недостаје жена

Коју би да грлиш као да је туђа

O чему сведочи у уљу јој сенка

На слици Фламанца (власништво музеја)

 

Желиш ли да неком кажеш „Жено”

Падаш у бунар сто пута реченог

Од много већих мајстора стиха

Што на тој речи су пострадали

Од жеље за собом (а не за њом)

 

Тако се освета Њена у језику дешава

Док из мозга ниче зелен-трава

У којој су влати све од заборава

А ти буди ако желиш Тарзан

У језичкој џунгли – променадни фазан

3

ДА СЕ НЕ ЗАВАРАВАМО

Дубоко у земљи

Лешеви само чекају прилику

(Земљотрес, поплаву)

Па да се до града провозају

Као на санкама

До наших библиотека, кафана,

Где у диму спава наша звезда плава

Између два ћевапа

 

Да се не заваравамо

Лешеви једва чекају да поред нас пролете

Њих не занима шта смо радили

До и од четрдесет пете

Њих занима несметани пролазак кроз град

На путу ка пољима где пчеле праве пичвајз

 

Лешеви само желе да прођу поред нас

И да нам не кажу ни здраво

Јер смо им се смучили одавно

Са нашим надгробним свећама

Које увек горе, а ми никада

 

ЛОКАТОРИ 

Где су сада локатори,

Курвинске справице

Што су у време војне наводилe бомбе

На свакога, само не на Њега?

 

Чаме ли зарђали у неком подруму

Или још увек шаљу шифроване таласе

У војне базе Свете алијансе,

Док мишеви на њима греју својe снове

Шарене као тарот карте?

 

Локатори где сте, лоцираћу вас кад-тад,

А потом раставити на ситне делове

Од којих ће сваки плакати за себе.

У порцеланску ношу скупљаћу ваше сузе.

 

 ВОЈНИК

Ваш војник дошао

Па окупирао

 

Ми га лепо примили

Проју у крило

Ракију на сто

 

Лепота нашег

Пејзажа

„У душу га дирнуло“

 

Дирнуло и нас

Кад је из чиста мира

Срећник заковрно

 

Блед ко између филмова

Биоскопско платно

ДАСКАЊЕ

(Или: нестанак средње класе)

 

Јер није нашла мазног милијунаша

По туђим каучима сeрфује даша

 

Плата толико мала да нeма

Ни за станарину (све је отишло

 

У пизду материну) док људи у Гвајани

Маштају о томе како се живи у Канади

 

Живи се уз помоћ маште (као у Гвајани)

 

ЈУТРО

(44, Charles Street West)

Ноћас у сну, каже ми глас сладак:

„Хајде Христа да продамо, па да уживамо“!

И док сам се будио, није више било ни гласа,

Ни мене који се враћам у јаву-страву

Да направим јутарњу кафу на четрдесет и осмом спрату

Дресиран навиком да шпорет са ринглама постоји

Као што сам некада веровао да постоје плаже Ибра

На којима фини људи са сојкама пипкају се

У име свих нас – становника комунизма

 

ПИТАЊЕ

(Бобу Дилану, песнику и трговцу)

Питање остаје: да ли сам ја само пичка

Која се повукла из доларске конкуренције

У своје приватне снове и фантазије

Или и у мени тиња потиснута жеља

Да се напијем туђе крви

Да уђем у сву ту (с малокалибарским

Оружјем) трговину

Која би ме најзад учинила прихватљивим

Господином наше чаршије

Све до стварања легенде како су

Моје пушке најбоље

Ако не најбоље а оно барем

Добре као и Диланове?

 

4

МЕРИЛО

Тешко је данас за некога рећи:

„Имао се рашта и родитити“

Јер не знамо шта је рашта-мерило

Па да меримо метром

Уздуж и попреко

Не примајући од премераваног

Никакав мито

 

Још мање знамо да ли је Раштоња

Испунио захтеве своје раштости

Што увек један јарам је

Тежи од џака на грбачи

С којим би се човек

Упутио својој кући

Ако би знао где је то

5

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук

А свако друго делање

Само су звуци виолине

За ухо испод маховине

 

Далеко нећеш стићи

Користећи сербише шпрахе

Испашћеш само луда

Која не зна ни оно што знају снахе

 

По селима где шљива цвета

(Немцима управо продата

На многаја љета)

Зато лингвистички опусти се

 

Ако је то могуће

У часу смртном још ником преводилац

Требао није (важно је да прелазак преко Лете

Не ометају Фурије)

 

ПОЗНАТА БЕОГРАДСКА ПЕСНИКИЊА

Вели у једној својој песми

Да је јела „макароне са базиликом“

 

Не, усташца су ти премала

За тако нешто, девојко

 

То само Папа доручкује

Кад нема шта друго

 

А он не воли basilicon

Јер на Грчку подсећа он

 

Можда си јела макароне

Са бејзилом (basil, на енглеском) –

 

Или у преводу на српски:

Са босиљком? –

 

Босом биљком

Што на краља мирише

 

СЕДИМ, САМАЦ

Радије но љубит тетоважу сисе

Седим (самац) на обали Тисе

 

Није ни самоћа лоша

У одсуству песничких олоша

 

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

Путник кроз време, голицач

Свемирског табана,

Чуди се ономе што види:

 

Физички свет само жели

Да остане какав је био,

А дух би да буде

Како се њему снило

 

(Макар кроз прозор летело

Све што је опипљиво)

 

Немогуће је задовољити табан свемира,

Макар се голицач из петних жила трудио

 

ЖЕНЕ-КОКИЦЕ

Волео је жене-кокице

Што живе преко пута сточне пијаце,

Обле и једноставне као дугме

За мењање радио станице

 

Некада жешћи прцоје

Сад само меморија на прцове славне

Оних лујки што у кочијама тамним

На ноге му долазиле

 

А заправо само пролазиле

У правцу Патагоније

Где слепи Борхес чекао је

Да им подели комплименте

 

Који бејаху тим слађи

Што их славни слепац изриче

Ослоњен на своје снове

На живахно прасе

 ПОГЛЕД

Поглед на звезде ноћу је

Као улазак у харем,

У многоженство, Помпеју.

 

Дању је само једна светлост –

Сунчева, и само један бог:

Сунце (ту слободе нема),

 

Мада је лепо сунчати се

И кроз склопљене капке гледати

Како се помаља жена

 

(Светлошћу умно-жена)

 

 ГРАЊЕ

Чудно је чудно грање које је неко

Овде донео

А не знамо ни ко

Ни зашто је Дрво посечено

 

Још мање знамо зашто су гране живе

На дрвету које је мртво

 

***

Не смета ми како ме читате

 

Ако сте ме иједном читали,

Били смо заједно,

Тело с телом,

 

Остало су тумачења

 

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

Поезија:

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, 2014.

Есеј, критика, дневници:

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

 

*Овај избор из нове књиге Небојше Васовића је  постављен на сајту са допуштењем аутора.

 

 


 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ НАБОКОВ-НОСТАЛГИЈА

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ НАБОКОВ – НОСТАЛГИЈА

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.

 

 

Димитар АНАКИЕВ: РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Димитар Анакиев,

РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Пре десетак година отприлике, или мало више, на једном песничком сусрету, рече ми неки јапански песник, успут кроз причу, и овакву тврдњу: “Некада давно човек је умео да разговара са каменом, а данас, модерни човек је изгубио ту способност…”

Ових речи сетио сам се када ми је изненада допала у руке поезија Мирослава Тодоровића. Он је човек који уме да разговара са каменом. И не само са каменом, разговара он и са дрвећем, травама, цвећем, сенкама… разговара и са немуштим језиком шумова и неартикулисаних звукова, жуборима и кукурикањима… Своја сведочења о дубокој уроњености у природу, много дубљој него што је дато савременом човеку, саопштава у кратким хаику песмама. Рукописи његових хаикуа су густа ткања метафора која овај песник уочава у природном искону. Те метафоре су – налик на шифриране поруке које се дешифрују срцем а не умом – различитог обима и квалитета (од персонификација, преко синестезија до алегорија) али су све без разлике постојан и уверљив, искрен, поетски говор песника изузетног доживљајног интезитета.

Кроз своју уроњеност у искон Мирослав Тодоровић нам открива архетип песника какав је постојао некад. Открива нам прастару улогу песника каква је била у далекој прошлости, у примитивном људском друштву. Песници, у облику шамана, саопштавали су својим саплеменицима тајне овог света које су другима биле невидљиве. Саопштавајући своја сазнања до којих је дошао захваљујући својој посебној обдарености песник је увек отварао нове хоризонте знања и тиме своје сапутнике усмеравао у одређеном правцу, што му је обезбеђивало важно место у друштву.

Данас, када је место поезије преузела наука, песничке спознаје постале су наизглед маргиналне и непотребне широј друштвеној заједници. Да ли је то то заиста тако? Одговор на ово питање зависи од зрелости друштва. Наиме, постаје све више јасно да је место природе у човековом животу много значајније него што се обично мисли. Песме Мирослова Тодоровића могу бити водич за дубоко доживљавање света. Он у свим стварима које га окружују налази душу са којом се упушта у особени контакт. Како је то фантастично! На тај начин његова поезија оживљава свет за који већина људи мисли да је мртав и да постоји само зато да би га човек овако или другачије искористио.

Можда ће песничка знања о природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебан значај поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколења које долазе.

У Радовљици, 20 октобра 2018.

Мирослав ЋИРИЋ: АЛГЕБАРСКО НАСЛЕЂЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА АЛАСА И СРПСКА АЛГЕБАРСКА ШКОЛА

АЛГЕБАРСКО НАСЛЕЂЕ МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА АЛАСА И СРПСКА АЛГЕБАРСКА ШКОЛА

Mатематика је у 19. веку прошла кроз веома крупне промене. Појава нееуклидских геометрија довела је до ревизије традиционалног концепта математичке истине, а нов начин гледања на алгебру, који су иницирали чланови Британске алгебарске школе, довео је и до новог начина гледања на математичке теорије и математику у целини. Те промене су увеле математику у нову етапу свог развоја, коју А. Н. Колмогоров [3] назива период савремене математике. Међутим, развој математике у Србији имао је сасвим другачији ток. Српска држава се тек обнавља-ла, друштвене институције су биле на самом почетку изградње, а математика, као и наука уопште, била је у повоју. Ипак, како истиче S. Lawrence у [4], за релативно кратко време пређен је пут од стања када је у Србији било мало или нимало мате-матичке културе, на почетку 19. века, до стања када су српски математичари постизали научне резултате светског нивоа и публиковали их у водећим иностра-ним часописима, на крају 19. и почетку 20. века. Огромну захвалност за то српска математика дугује читавој плејади српских математичара тог доба, а понајвише најпознатијем од њих, Михаилу Петровићу Аласу1 (1868–1943).

Формирање државне администрације и друштвених институција у Србији у првој половини 19. века створило је потребу за високо образованим кадровима, што је довело до оснивања Лицеја, прве више школе у Србији. Лицеј је основан 1838. године у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, а када је 1841. године за престоницу проглашен Београд, тамо је премештен и Лицеј. Математика се на Лицеју учила у оквиру предмета ”чиста математика”, на првој години, и практична геометрија (геодезија), на другој години. Први професор математике на Лицеју, а такође и први ректор Лицеја, био је Атанасије Николић (1803–1882), који је студи-рао у Бечу и Будимпешти. Његов главни задатак био је да напише прве високо-школске уџбенике на српском језику, и већ 1838. године штампан је његов убеник ”Алгебра – устројена за употребљењие слишатеља философије у Лицеуму Књажевства Сербије”, док је 1841. године штампан и уџбеник из елементане геометрије [8]. Када се говори о првим високошколским уџбеницима из математике, посебно о убеницима чији садржај задире у алгебру, треба поменути и књиге Емилијана Јосимовића (1823–1897), који је предавао математику на Лицеју и Артиљеријској школи, а касније и на Великој школи. Јосимовић је аутор тротомног дела ”Начела више математике”, првог уџбеника више математике на српском језику. Први том је из штампе изашао 1858. године, други 1860. године, а трећи 1872. године. У дру-гој књизи првог дела обрађују се теме из алгебре – полиноми, алгебарске једна-чине и њихово решавање [6].

Један од кључних момената у развоју високог школства у Србији било је претварање Лицеја у Велику школу, 1863. године. Велика школа састојала се од Филозофског, Техничког и Правног факултета, а све до 1873. године виша математика се изучавала само на Техничком факултету. Те године је у оквиру Филозофског факултета формиран Природно-математички одсек, са Катедром за математику, где су по први пут кренуле студије математике у Србији. Од настанка Велике школе до 1887. године, једини професор математике и на Филозофском и на Техничком факултету био је Димитрије Нешић (1836–1904)2. Он је студирао математику у Бечу и Карлсруеу, и његовим доласком на Велику школу дошло је до квали-тативног скока у настави математике. Извршио је модернизацију високошколске наставе математике и написао веома значајне убенике ”Тригонометрија” (1875), ”Наука о комбинацијама” (1883), ”Алгебарска анализа” (1883) и ”Теорија алгебарских једначина” (1883). Осим тога, био је један од првих српских математичара који су се бавили научним радом. И поред силних обавеза у настави, писању књига и разних других академских и друштвених активности, смогао је времена и снаге да напише седам оригиналних научних радова. Два од тих седам радова су из комбинаторике, математичке дисциплине коју традиционално убрајају у област алгебре.

Предмет математика је 1885. године подељен на вишу и нижу математику. Вишу математику је задржао Димитрије Нешић, док је за нижу математику, изме-ђу више кандидата, 1887. године изабран Богдан Гавриловић3 (1864–1947), који је те 1887. године стекао докторат у области математичких наука на Универзитету у Будимпешти (данас Eötvös Loránd University)4. Тема његове докторске дисертације била је у области теорије функција комплексне променљиве, а касније је, осим у тој области, истраживао и у области алгебре и аналитичке геометрије. У алгебри, Богдана Гавриловића су посебно занимале комбинаторика, теорија бројева и ли-неарна алгебра. Објавио је двадесетак научних радова и две књиге: “Аналитичка геометрија” (1896) и “Теорија детерминаната” (1899). Међутим, математика није била једина област интересовања Богдана Гавриловића. Писао је и расправе које су се тицале филозофије, историје, језика, образовања, културе и политике. Обав-љао је и важне административне дужности. Између осталог, био је декан Технич-ког факултета (1909–1910), ректор Београдског универзитета (1910–1913, 1921–1924) и председник Академије наука (1931–1937).

Када 1894. године Димитрије Нешић одлази у пензију, на његово место, такође између више кандидата, изабран је Михаило Петровић, који је те исте године стекао докторат из математичких наука на Универзитету Париз IV – Сорбона, под менторством чувених математичара Шарла Ермита (Charles Hermite, 1822–1901) и Шарла Емила Пикара (Charles Émile Picard, 1856–1941), и са Полом Пенлевеом (Paul Painlevé, 1863–1933), као чланом комисије. На студијама у Паризу учио је и од Анрија Поенкареа (Jules Henri Poincaré, 1854–1912), једног од највеђих математи-чара тог доба. Исте 1894. године се издваја настава математике за студенте Тех-ничког факултета, коју преузима Богдан Гавриловић, док Михаило Петровић остаје на Филозофском факултету. Од тада, па све до Другог светског рата, тандем Петровић–Гавриловић игра главну улогу у развоју математике у Србији. Године 1894. оснива се и библиотека Математичког семинара, о којој све до првог светског рата брину Гавриловић и Петровић, а 1900. године оснива се Семинар за математику, механику и теоријску физику, где њих двојица такође играју главну улогу. Велика школа се 1905. године трансформише у универзитет, и њих двојица добијају водећу улогу у организацији научног рада и наставе на новооснованом универзитету. На њихов предлог, Београдски универзитет из Беча позива Милутина Миланковића (1879–1958), још једно име које ће прославити српску науку, и он 1909. годи-не постаје професор примењене математике.

По општем мишљењу, Михаило Петровић и Богдан Гавриловић су поставили темељ српске математичке школе. Међутим, са аспекта научног рада и развоја науке мора се посебно нагласити улога Михаила Петровића. Он је био први српски математичар који је постизао резултате светског нивоа и објављивао у угледним иностраним часописима (углавном на француском језику). До 1905. године већ је имао 60 објављених научних радова5 и стекао је завидан углед у свету. Младим сарадницима је давао подстрека за научни рад, али је поставио строге научне кри-теријуме и од ученика захтевао да их испуне. То је довело до знатног подизања ни-воа научног рада српских математичара и ствара се нова генерација српских мате-матичара који и сами постижу врхунске научне резултате. Према Јовану Кечкићу, у периоду од 1912. до 1938. године Михаило Петровић је био ментор 11 докторских дисертација. Штавише, готово сви математички докторати у Србији пре Другог светског рата били су рађени под његовим менторством. Јован Кечкић у [2] пише: “Петровићев утицај на развој математике у Србији био је огроман а његов успех у стварању научних и наставних кадрова изванредан. Када је 1894. године постао професор Велике школе, он је на Филозофском факултету био сам. Када је 1938. Gо-дине отишао у пензију иза себе је оставио “кошницу научног рада” како је написано у “Политици” од 8. маја 1938. у репортажи посвећеној Михаилу Петровићу. Сигурно је да би његови ученици са много више успеха наставили да развијају београдску школу да нису крајем четрдесетих година “политички комесари” онога доба почели да спроводе нову кадровску политику.”

Спроводиоци тадашњe кадровске политике ипак нису успели да битно омету развој математике у Србији. Михаило Петровић је преминуо 1943. године, али они његови ученици који су остали у земљи након рата настављају рад на развоју математике. Већ 1946. године је основан Математички институт САНУ, који постаје епицентар математичких истраживања у Србији, а 1948. године је формирано Друштво математичара и физичара Србије, чији је оснивач и први председник био Тадија Пејовић (1892–1982), један од доктораната Михаила Петровића. Педесетих и шездесетих година оснивају се бројни факултети у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини, најпре као одељења Универзитета у Београду, а потом из њих израстају универзитети у Новом Саду (1960), Нишу (1965), Приштини (1969) и Крагујевцу (1976). Студије математике покрећу се у Новом Саду (1954), Приштини (1960), Нишу (1971) и Крагујевцу (1972). Значајну помоћ у креирању студијских програма, извођењу наставе и обезбеђењу наставног и научног подмлатка пружају професори са Универзитета у Београду. Држава подстиче повеђање броја факул-тетски образованих људи, услед чега долази до раста броја студената и јавља се потреба за новим наставницима и асистентима. Наставни планови и програми се иновирају, уводе се нови предмети и садржаји из модерних области математике, мада на рачун смањења садржаја из сродних наука и удаљавања од механике, теоријске физике и астрономије. Све то доводи и до ширења области научног интересовања српских математичара, и почев од педесетих година двадесетог века наука у Србији почиње да се обогаћује новим, модерним математичким дисциплинама.

До друге половине 20. века малобројни српски математичари су се бавили истраживањима у области алгебре. Већ је речено да су научне радове у областима које се традиционално убрајају у алгебру имали само Димитрије Нешић и Богдан Гавриловић. Михаило Петровић је један број својих радова посветио алгебарским једначинама, али је у њима користио искључиво идеје и методе математичке анализе. Исто важи и за докторску дисертацију Драгољуба Марковића (1903–1965) “Границе корена алгебарских једначина”, која је урађена под менторством Михаила Петровића и одбрањена 1938. године у Београду. Прва докторска дисертација срп-ског математичара, за коју се без резерве може рећи да је из области алгебре, је дисертација Мирка Стојаковића (1915-1985). Назив дисертације је био ”Прилог теорији матрица”, урађена је под менторством Ђуре Курепе и одбрањена 1953. го-дине у Загребу. Тих година у неколико математичких центара тадашње Југослави-је продиру и идеје савремене апстрактне алгебре. Тако 1956. године Владимир Девиде (1925–2010) у Загребу брани докторску дисертацију под називом ”Једна класа групоида”, а Ђорђи Чупона (1930–2009) 1959. године у Скопљу брани докторску дисертацију која се бави алгебарским структурама, урађену под менторством Владимира Девидеа. Ширење идеја савремене алгебре у Београду је започео напред поменути Драгољуб Марковић [7]. На студијама математике у Београду, све до педесетих година 20. века, алгебра се није слушала као посебан предмет. Теме из класичне алгебре биле су укључене у садржаје општих курсева математике, а касније у садржај предмета Анализа. У наставном плану из 1952. године, на иницијативу Драгољуба Марковића, као посебни предмети се уводе Алгебра, са темама из класичне алгебре, и Алгебра II, са темама из савремене алгебре (групе, поља и теорија Галоа). Предмет Алгебра II је предавао Драгољуб Марковић, а један од студената које су та његова предавања привукла ка савременој алгебри био је Славиша Прешић (1933–2008). Он је 1963. године у Београду одбранио прву докторску дисертацију у Србији са темом из модерне алгебре, под називом ”Прилог теорији алгебарских структура”. Ментор ове дисертације био је Тадија Пејовић, а члан комисије за одбрану био је и Драгољуб Марковић. Нешто касније, 1966. године, још један српски алгебриста, Веселин Перић (1930–2009), одбранио је у Загребу докторску дисертацију ”Прилог теорији идеала”, под менторством Ђуре Курепе. Овде треба рећи да се у развоју алгебре у Србији условно могу разликовати две главне ли-није6. Бројнија линија, коју чине академски потомци Михаила Петровића7, преко Т. Пејовића и С. Прешића, углавном је развијала модерну алгебру, односно алгебарске структуре. Другу линију су чинили академски потомци Ђуре Курепе, који су се превасходно бавили проблемима сродним онима из класичних алгебарских дисциплина, мада је и ту било оних који су се бавили алгебарским структурама.

Развој савремене алгебре у Србији се интензивирао 1970тих година, а главну улогу у њеном развоју у том периоду одиграо је Славиша Прешић8. Иако се касније окренуо ка развоју математичке логике, крајем 1960-тих је формирао групу алгебриста која се бавила теоријом квазигрупа, и почетком 1970-тих у тој области докторске дисертације бране Јанез Ушан (1971), Светозар Милић (1972) и Бранка Алимпић (1973), под менторством С. Прешића, Зоран Стојаковић (1974), под менторством С. Милића, и Александар Крапеж (1980), под менторством Б. Алимпић. Под менторством С. Прешића бране се и дисертације Наташе Божовић (1975), са темом из теорије група, и Жарка Мијајловића (1977), са темом из теорије модела и Булових алгебри. Значајно место у развоју алгебре 1970тих година имао је и Ђуро Курепа, под чијим менторством је у том периоду урађено пет докторских дисертација, које су се претежно бавиле класичним алгебарским темама. То су дисертације Драгомира Симеуновића (1969) и Марице Прешић (1972), које су се бавиле коренима полинома, Александра Ивића (1975) и Зорана Шамија (1978), из теорије бројева, и дисертација Ратка Тошића (1978), која се бавила Буловим алгебрама.

До великих промена у српској алгебри долази 1980-тих година. После пери-ода апсолутне доминације Београда, који је био центар научних истраживања у области алгебре и где су до тада брањене све докторске дисертације у Србији из те области, примат у развоју алгебре преузима Нови Сад. Највеће заслуге за то има Светозар Милић (1934–2008), за кога се може слободно рећи да је родоначелник Српске алгебарске школе. Милић 1974. године прелази на Природно-математички факултет у Новом Саду, где окупља групу млађих колега, уводи их у проблемe савремене алгебре и научни рад тој области. Под његовим менторством се у Новом Саду бране дисертације Стојана Богдановића (1980) и Синише Црвенковића (1981), са темама из теорије полугрупа, и Бранимира Шешеље (1981), са темом из универзалне алгебре. То су биле прве докторске дисертације у Србији у области алгебре одбрањене ван Београда. На тај начин је на Природно-математичком факултету Новом Саду формирана у то доба најјача група алгебриста у Србији, Новосадска алгебарска школа, коју су 1980-тих година чинили Светозар Милић, Стојан Богдановић, Синиша Црвенковић, Бранимир Шешеља, Јанез Ушан, Зоран Стојаковић, Градимир Војводић и Ђура Паунић. До 1980. године, алгебристи у Србији су се највише бавили теоријом квазигрупа, а 1980-тих главна област научног интересовања српских алгебриста постаје теорија полугрупа, и то остаје све до краја 1990-тих. Осим већ поменутих докторских дисертација Богдановића и Црвенковића, у Новом Саду и Београду се осамдесетих брани још шест докторских дисертација и публикује се велики број радова са темама из теорије полугрупа. У Београду осамдесетих докторирају и Гојко Калајџић (1982), у области теорије прстена, под мен-торством Ђ. Курепе, и Александар Липковски (1985), у области алгебарске геометрије и комутативне алгебре, под менторством Ђ. Курепе и В. Перића, а у Новом Саду докторске дисертације бране Ђура Паунић (1987), у области алгебарских n-арних структура, под менторством З. Стојаковића, и Розалија Мадарас (1989), у области универзалне алгебре, под менторством С. Црвенковића.

После Београда и Новог Сада, осамдесетих година почиње развој алгебре и у Нишу. Родоначелник алгебре у Нишу је Стојан Богдановић (1944–), у то време доцент на Природно-математичком факултету у Новом Саду, који је 1982. године ангажован за извођење наставе из предмета Алгебра I за студенте математике на Филозофском факултету у Нишу. По доласку у Ниш, он са Владимиром Ракочевићем покреће Семинар за теорију полугрупа и функционалне једначине, који је касније подељен на два семинара, један за теорију полугрупа, а други за функционалну анализу. Око Семинара за теорију полугрупа Богдановић окупља групу нишких математичара и ствара Нишку алгебарску школу, у свету познату као Нишка школа за теорију полугрупа.

Упркос великој друштвеној и економској кризи, деведесетих година је научна продукција српских алгебриста значајно порасла, и за разлику од претходних деценија, када се објављивало углавном у домаћим часописима, деведесетих долази до наглог пораста броја радова објављених у угледним међународним часопи-сима. Посебно велику научну продукцију су у то време имали нишки алгебристи, који су тада преузели водеће место у српској алгебри. Тих година на научну сцену ступају и нека нова лица, који ће у годинама које следе водити алгебру у Србији. У Нишу научну каријеру почиње Мирослав Ћирић (1964–), који 1991. године у Београду брани докторску дисертацију из области теорије полугрупа, под менторством С. Богдановића. У Новом Саду, докторску дисертацију из теорије мрежа, под менторством С. Милића, 1993. године брани Андреја Тепавчевић (1964–), а 1999. године докторску дисертацију са темом из универзалне алгебре, под менторством Р. Тошића, брани Драган Машуловић (1969–). Зоран Петровић (1965–) из Београда одлази на докторске студије у Балтимор, САД, где је 1996. докторирао у области теорије матрица и алгебарске топологије, након чега се вратио на Математички факултет у Београду. Подмлађивање Српске алгебарске школе није се завршило на томе, јер су нове наде српске алгебре стизале и наредне деценије. У Новом Саду, 2000. године Игор Долинка (1973–) брани дисертацију чија тема су примене уни-верзалне алгебре у теорији формалних језика, под менторством С. Црвенковића, а из Сједињених америчких држава се враћа Петар Марковић (1974–), који је 2003. године на Вандербилт универзитету докторирао са темом из универзалне алгебре, под менторством Р. Мекензија. У Нишу на научну сцену ступа Јелена Игњатовић (1973–), која је 2007. године, под менторством М. Ћирића, одбранила дисертацију која се бавила фази релацијским системима и њиховим применама у алгебарској теорији аутомата, а исте године у Београду Бранко Малешевић (1965–) брани дисертацију у области теорије поља, под менторством Ж. Мијајловића.

Заслугом свих оних који су овде поменути, али и још многих других које није било могуће поменути у овако кратком тексту, алгебра у Србији је последњих педесет година доживела свој пуни развој, а српски алгебристи су последњих деценија својим резултатима досегли сам светски брх. После великог скока у броју публикованих радова српских алгебриста, до којег је дошло осамдесетих и деведесетих година, тај број и даље бележи умерен раст9, при чему се публикује у све квалитетнијим часописима. Од самог почетка развоја алгебре у Србији, шездесетих година, по броју публикованих радова предњаче новосадски алгебристи, а прате их алгебристи из Ниша и Београда. Након квазигрупа, које су биле доминантна тема истраживања српских алгебриста 1960-тих и 1970-тих, и полугрупа, које су то биле 1980-тих и 1990-тих, деведесетих година су српски алгебристи значајно проширили своје области научног интересовања. У Новом Саду су пажњу привукли општи алгебарски системи (универзална алгебра), мреже и алгебарски аспекти теорије фази скупова, и заједно са полугрупама су постали доминантне теме новосадских алгебриста у последњих двадесет година. У Нишу је средином деве-десетих направљен блажи, а средином 2000-тих још оштрији заокрет од теорије полугрупа ка рачунарским наукама, и последњих десетак година главни предмет интересовања нишких алгебриста постају релацијски и матрични рачун, а системи релацијских и матричних неједначина и једначина се користе у решавању фунда-менталних проблема теорије аутомата и анализе социјалних мрежа. Београдски алгебристи у новије време постижу изузетне резултате у теорији поља, комута-тивној алгебри, алгебарској геометрији и теорији матрица. Од 1963. године, у Србији је одбрањено 94 докторских дисертација са темама из области алгебре10, од чега 45 у Београду, 31 у Новом Саду, 15 у Нишу и 3 у Приштини11.

Библиографија

[1] Б. Јовановић, Ј. Петковић. Димитрије Нешић (1836–1904). У: Живот и дело српских научника, Књига 3, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1998, стр. 1–32.

[2] Ј. Кечкић. Михаило Петровић Алас (1868–1943). У: Живот и дело српских научника, Књ. 2, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1997, стр. 325–370.

[3] А. Н. Колмогоров. Математика. У: Математический энциклопедический словарь, Ю. В. Прохоров (гл. ред.), Советская энциклопедия, Москва, 1988, стр. 7–38.

[4] S. Lawrence. A Balkan trilogy: mathematics in the Balkans before World War I. In: E. Robson and J. Stedall (eds.), The Oxford Handbook of The History of Mathematics, Oxford University Press, Oxford, 2009, chap. 2.4.

[5] Ж. Мијајловић. Богдан Гавриловић (1863–1947). У: Живот и дело српских научника, Књ. 2, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 1997, стр. 71–103.

[6] М. Ђ. Паунић. Емилијан Јосимовић (1823–1897). У: Споменица: 125 година Математич-ког факултета, Н. Бокан (ур.), Математички факултет, Београд, 1998, стр. 197–202.

[7] С. Прешић. Драгољуб Марковић (1903–1965). У: Споменица: 125 година Математичког факултета, Н. Бокан (ед.), Математички факултет, Београд, 1998, 221–223

[8] Р. Сарић, З. Сарић. Атанасије Николић (1803–1882). У: Живот и дело српских научника, Књ. 7, М. Р. Сарић (ур.), Српска Академија Наука и Уметности, Београд, 2001, стр. 1–28.

________________________________________________

1 Више о Михаилу Петровићу Аласу може се наћи у чланку Ј. Кечкића [2].

2 О Димитрију Нешићу су писали Б. Јовановић и Ј. Петковић у [1], па овде наводимо само неке основне детаље.

3 О Богдану Гавриловићу пише Ж. Мијајловић у [5].

4 Илустрације ради, споменимо да је у 19. веку било само шест математичара српског порекла који су стекли звање доктора математичких наука: Димитрије Данић (Јена, 1885), Богдан Гавриловић (Будимпешта, 1887), Владимир Варићак (Загреб, 1891), Ђорђе Петковић (Беч, 1893), Михаило Петровић (Париз, 1894) и Петар Вукићевић (Берлин, 1894).

5 У бази Zentralblatt MATH индексиране су 232 публикације Михаила Петровића (укључујући и 12 књига).

6 Одредба условно стоји јер две поменуте линије нису биле међусобно изоловане. Напротив, оне су одувек имале велики утицај једна на другу.

7 Термин “академски потомaк” овде има исто значење као “descendant” у Mathematics Genealogy Project.

8 Славиша Прешић је највећи допринос дао развоју математичке логике у Србији и сматра се родоначелником Српске логичке школе. Био је ментор 14 докторских дисертација одбрањених на Универзитету у Београду.

9 Анализа броја радова урађена је на основу података из базе Zentralblatt MATH (zbMATH).

10 Највећи број тих дисертација се бавио теоријом полугрупа (15), општим алгебарским системима (14), кому-тативном алгебром (9), релацијским системима (9), квазигрупама, теоријом матрица и алгебарским аспекти-ма теорије фази скупова (по 6), итд.

11 Занимљиво је приметити да су у области алгебре 1960-тих одбрањене 2 дисертације, 1970-тих 10, 1980-тих тај број скаче на 23, да би 1990-тих пао на само 8, потом је 2000-тих порастао на 17, а 2010-тих опет долази до великог скока на 34.

 

 

 

 

Марија ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ: СА ТВОРЦЕМ НА “ТИ”

Др Марија Јефтимијевић Михајловић

СА ТВОРЦЕМ НА „ТИ“

(Стојан Богдановић, Бог је лудило, „Наис-принт“, Ниш, 2018)

Питања о смислу човека и човековог пута стара су колико и човек сȃм. Од памтивека се на њих покушавао наћи прави одговор, па се сваки напор филозофа, песника, уметника у том смислу, може сматрати ако не одговором, а оно бар покушајем да се покуца на врата велике Истине. Јер, како сведочи Јеванђеље по Матеју: „…сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“.

Шта се дешава када се тајни великих питања, каква су питања о Богу и његовом односу према човеку, приступи са позиција ироничног посматрача, који се, ослобођен окова страхопоштовања, упушта у дијалог са Творцем „на Ти“?! Откуда смелост и дрскост да се питање постојања Бога подређује смислу постојања човека („јер ако нема људи, ни Бог није потребан“)?! И премда би овако конципирана питања логично водила ка критици и аутора и његовог „апокрифног“ дела, реч је о нечему потпуно другачијем – о специфичној и надасве необично смелој позицији да се продре у значење речи Љубав (пре свега, Љубав Божија).

Иронично-духовита позиција коју аутор Стојан Богдановић заузима према истинама које су у човеку одувек изазивале страхопоштовање, али говориле и о човековој неспремности да се суочи са собом најдубљим, а то значи – са тамном страном душе, како каже Никола Милошевић, тако добија карактер дијалога са Творцем. А какав је то ироничан, и на моменте саркастичан, а врло луцидан, промишљајући, духовит и ведар, дијалог са „саговорником“, ако не онај у коме влада безгранична Љубав, чији је корен Слобода (па и слобода да се изрекну и највеће сумње у смисао постојања сваког од тих „саговорника“ – и Бога и човека). За спремност на ту и такву врсту дијалога потребно је много више од жеље да се покаже сопствена мудрост и лукавост, „ја“ позиција спрам позиције Бога; оваква врста „дијалога“ претпоставља веру, а не безверје, иако би духовит наслов књиге Бог је лудило могао читаоца да одведе на странпутицу. Бог јесте „лудило“, али је човекова егзсистенција претпостављена управо тим „лудилом“:

„Нормално је да човек мисли. Ако никада не полуди, онда као да није живео. Ако полуди, онда, кажу, није нормалан. Стваралачки занос није нормално стање. Историја се бави само великим лудацима. Само оним правим. Само изузетним људима. Ненормалним. У те спада и онај који је створио Бога: Песник.“

Истовремено, књига есеја и језгровитих, гномских записа Бог је лудило на потпуно особен начин, подвргава критици човека и његову неспособност и неспремност да „носи свој крст“, односно своје „бреме слободе“. Робовање принципима и робовање предрасудама аутор сматра „најопаснијим“ ропством, апострофирајући у подтексту хришћанску идеју да је једина права слобода – слобода у духу, односно да је стваралаштво највиши израз слободе бића, јер је искра божанског у човеку, израз његове Љубави. Отуда се „робовање“ из Љубави не показује као робовање, него као предавање, препуштање безграничју љубави Божије („Песници робују поезији. Нико не разуме синтагму ʼраб Божјиʼ“). Кључ разумевања Богдановићевог доживљаја човекове слободе садржан је у следећем:

„Има људи који мисле да су слободни, који се крећу путевима својих мисли и никако да изађу на видело. Стално су пред сукобом, али сукоба нема. Нема ни песме. Заробљеници сопствене мисли, они који се освесте, постану мрачни  ствараоци. Посебна је сорта људи који робијају без гриже савести. Претпоставка је да је реч о ниском степену интелигенције. Прави робови робују човеку, Богу и својој савести. Слобода је у избору живот или смрт. Ко изабере живот изабрао је робију. Ко изабере смрт наизглед се ослободио свега. У ствари изабрао је вечиту робију. Живот је коначан. Робија никоме неће мањкати. Питање је како робију осмислити да буде сношљива. Ту би се негде нашло место за слободу.“

То мало „место за слободу“ претпостављено је „садржајем“ којим се да испунити („и дуг живот без садржаја је кратак…“). Заправо, Богдановић на себи својствен (иако духовит начин) понавља велику мисао Момчила Настасијевића да је „у пуном доживљају хода садржан и смисао пута“, односно Миљковићеву мисао да „није важно сунце већ његова путања“. Пут се, дакле, открива као вид самоспознаје, као „простор“ слободе, само уколико је ослобођен робовања предрасудама, идеологијама, материјалним добрима или политичким опредељењима.

Човека не чини робом његово рођење, већ његово опредељење да се приклони неком од тих врста ропстава. Све што сужава човеков „духовни видокруг“ чини га робом и све што отвара простор слободе – чини га слободним. У том контексту, све што је „корисно“ може се сматрати непотребним (јер је сачињено „од циљева, планова и намера“) и, парадоксално, све бескорисно – потребним. Но, не крију ли се у парадоксима највеће истине, читамо у подтексту Богдановићевих записа, или речима Зорана Глушчевића: „Парадокс је знак творчевог присуства“. Следствено томе, „уметност је лепа зато што је бескорисна“, а најслободнија бића јесу уметници. Но, Богдановић оштро, али духовото, подрвгава руглу оне уметнике, превасходно песнике, који су своје „служење слободи“ заменили служењем земаљској (државној) власти, као и свештенике који су заборавили на начело: „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега“. Ту категорију духовних отпадника аутор назива „душебрижницима“ који манипулишу човековим „душевним ропством“.

Израз човекове слободе у духу јесте и машта, којом се човек „приближава природи и Богу“, „досеже до свог ритма“, „постиже хармонију“, „постаје човек“. У чувеном есеју „Његош као трагични јунак косовке мисли“, Андрић је, позивајући се на Кајзерлинга, записао да је „карактеристика свих великих духова да бар у једном делу свога живота просањају сан о васиони као хармонији“. Управо о таквој хармонији пише Богдановић, за кога је хармонија „немир усаглашен са природом“. Из тог креативног немира потичу сва највећа питања Човека; одатле потиче „мисао о Богу“ која је „мера Човека“ и „његова мајка“. А мисао, као свака велика мисао, јесте „тешка и претешка“, јесте „лудница“ у којој се крхко људско биће не сналази. Отуда се као истина над истинама истиче завршна реченица књиге, њен credo:

„Свест о незнању јесте услов за приближавање Богу.“

Заузимајући позицију „са Творцем на Ти“, аутор Стојан Богдановић, који је своју животну стваралачку мисију потврдио не само на пољу кљижевног рада (поезијом, и есејистиком), него и осведоченим научним ангажманом на подручју математике и професуре, читаоца позива да буде активан учесник тог Дијалога са Творцем и тако потврди своју „мисију у свету“. Јер, све је дијалог, сваки облик делања, мисаоног и творачког – и молитва и песма, и крик и бол. На ову надасве необичну књигу Бог је лудило, као на ретко коју, примењива је мудрост да у свакој шали помало истине има. А тамо где има простора за шалу – има и Љубави, па и када је, и нарочито када је, наш саговорник Бог сȃм.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ  КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

 

Ових дана чудна чуда су се догађала

У земљи Србији:

Једни крчме Косово,

Други га поклањају,

Трећи га отимају,

А има и оних који га бране,

Њих анатемишу,

Те оних који га ко бајаги бране.

 

Комунисти су начвршћи у ставовима,

Увек прогласе победу

Кад год нешто крупно изгубимо.

 

Европљани посматрају ствари

кроз шпијунку.

Намештају игру,

Да је договор

између зараћених страна пао,

Како би спречили поплаву беса,

Кад коло почне да игра

Пред њиховим вратима.

 

Руси, иза затворених врата,

разговарају наизменично

Са Немцима па са Американцима.

 

Кинези отварају Конфучијеве институте

Диљем Америке.

 

Српски песници се свађају

Око награда,

Националне пензије су у запећку.

Једнога су бездушно нападали,

Мршав песник,

Зарастао,

Делује испоснички

Као монах из Метеора.

 

Онај цинк што га је највише блатио

Има сличан образ:

Коса, брада, аљкав,

Мастан целог живота.

 

Гађао је све док му се

други није супротставио

својом часном причом.

 

Нико се не одриче своје приче

И свачија је тачна

По сопственом тврђењу.

 

Хранили су један другог

Свакојаким гадостима,

Потрзали су историју

Из рукава пљуштале су

Ружне речи

Могао се цео Фејсбук

Њима нахранити.

Кад су појели сва говна,

И своја и туђа,

Повукоше речи,

Загрлише се,

И одоше у пизду материну

Убеђени да су баш они

У праву и

да су баш они прави песници.

 

О нашој рани,

О нашем Косову,

О нашој градини

У којој расту божури

Из крви

И из духа српскога,

Богме,

Ни једну лепу реч!

 

О њима ћу овде,

О песницима,

О онима

О којима

Мислим све нај,

Чак и када једу говна,

Али им Косово не опраштам!

 

Отаџбина се,

Између осталог,

Брани и чупањем корова.

1

Када се расцвета душа,

Цвета цвеће.

Када пукне душа,

Пукне пољубац.

Када се душа смири,

Све(т) постаје ништа.

Душа је симбол,

О, љубави!

 

Нико није чуо како душа напушта човека,

И многи су због тога забринути.

А мени није јасно,

Зашто?!

 

Уопште,

Зашто издаја?

2

Зашто свет мисли

за љубав пролеће да је неопходно.

 

Љубав је стање једне душе.

Две душе у једној души.

3

Људи очекују да напишем нешто ружно,

Као о некој болести,

То их узбуђује.

Замислите,

То их радује.

 

Ако напишем да сам добро,

Онда одмахну

И наставе да сурфују.

 

Те се ствари не поправљају,

А зашто?

Немојте лупати главу око тога

Одговoр неће стићи (у)скоро.

4

О песницима пред Нову годину,

Све се надам да ће се пронаћи.

Ако се не пронађу,

онда су они у другом тексту,

а тај још нисам написао.

Може се ово сматрати и биографском белешком.

 

Одувек су постојале разлике међу песницима.

Мисли се да је то добро.

Постоје песници мудраци и песници мудоње.

5

Има сијасет оних који мисле

да су песници.

Пискарају нешто,

шаљу уредницима дужа или краћа писма.

Предлажу да им се објави то и то.

Склони су и да плате и да потплате.

Неки мисле да је боље то

да раде него да иду у кафану,

Да пијанче, да се баве швалеркама,

да месе питу са орасима

И да пред женом шене.

Ја мислим да ти нису

ни заједно ни за друго.

6

Неки су се песници

домогли уредничких места

и постали трговци.

7

Има и озбиљних песника,

они сами мисле да су озбиљни,

шта им ја ту могу,

који кукају за наградама.

Стално кукају, а добијају повремено.

Кукавци, кукавице.

Можда су и завидљивци.

Чини им се да је комшија добио

више безвредних награда.

8

Известан број песника стално цмиздри,

са ове позиције – нисам се попео на видиковац,

а магла налегла на Србију,

маглуштина,

не могу баш да проценим колико их је.

Али има их.

Важно је да су на броју.

Они стално цмиздре – цмиздравци,

као они се залажу за поезију,

за праве песме,

али њих нико не чује нити слуша,

а и зашто би?,

уместо што се стално жале

да су угрожени и стално цмиздре,

нека седну и нека напишу људски,

ако могу?

неку добру песму,

бар једну,

па нек наставе да цмиздре.

9

Неки песници нису могли

отаџбину своју да по(д)несу,

па су се одметнули,

заметнули су главу

и отишли у иностранство по мед.

Ал’, гле, меда нема.

Само медведи и међеди.

 

Сада наши инострани песници

кевћу ли кевћу на домаће песнике

и домаће издајнике.

 

Да се разумемо,

таквих има и на истоку и на западу.

Они споља блогирају,

они изнутра блокирају.

Игра се наставља.

Стара игра.

 

Засад је нерешено.

10

Песници воле да су жртве.

Већина покушава да одглуми жртву,

Већина увелико кука над собом.

Неки то чине од почетка до краја.

11

Песници бунџије нису цмизравци.

Поезија је бунт.

12

Има и паметних људи,

али они нису песници.

Има и лукавих,

ни они нису песници.

Има свакавих  људи,

Богме и песника.

13

Песници курве се курвају са поезијом,

али на дуге стазе то се уже прекине,

а они падну у сенгруп – у заборав.

14

Има песника чије су песме

вађене из шкриње

много година после њихове смрти.

Слава је дошла по своје.

15

Неки песници нису себе сматрали песницима,

али су бар живели као песници.

16

Тешко да је неко постао

песник на туђем језику.

Поезија је чедо језика.

 

17

Један је песник годинама живео са смрћу,

И то ванбрачно.

Чак је то и опевао у својим песмама.

Њу уопште због тога није била срамота.

Каква рђа,

Није му продужила живот ни за минут.

А после ми кажу,

Де, не секирај се!

И није их срамота.

 

Душа била му је огромна,

Те смрт није моглa да је однесе.

18

Било је песника којима

ништа није значило сопствено име,

Али песма јесте,

Јер није била туђа.

 

А било је и таквих који

ништа нису мислили,

Само су певали.

19

Просто избегавам да нешто напишем.

Не знам шта ме је то стигло.

Шта ме је стегло.

Претпоставка је, смрт.

Али нисам склон никога

да оптужим ни за шта.

Боље је опростити.

Тако су нас учили.

И доктрина је таква.

Не значи да су у праву.

Толико су знали.

У оно време то је било много.

А време, тече ли тече.

Тече и пече.

20

Не постоји формула

по којој се може препознати добра песма.

Постоји осећај.

Постоји мисао.

То је све што постоји,

а то је довољно.

А великог песника може извикати руља,

као што су некада војници извикивали цара.

За многе цареве и краљеве свет није ни чуо,

нити ће чути.

 

И Срби су имали краљеве,

и пре Немањића.

21

Бог (ни)је песника нагр(а)дио да пршти

Као новогодишња свећица.

 

22

Ако је песник морао би стално да трешти,

а не само када је трештен пијан!

23

Поезија је чудо,

Али песници нису чудовишта.

Они само тако изгледају!

24

Песници се разликују по песмама,

По песницама…

Једни млате,

Други клате,

Трећи блате…

Неки на све то певају,

А гледаоци само зевају!

25

Самоћа је за песника природно стање,

Кроз њу као кроз дурбин види звезде.

Самоћа је најтежа људима без душе.

26

Само je мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли.

И то је све.

Ништа друго и не постоји.

Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.

 

Читам мисли тога човека,

поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем,

То je једна од оних грозних мисли

моја одвратна мисао којима је склона.

 

Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.

Тај пут је дугачак.

Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену

није баш упутно.

 

Дешавало се да понекад

не могу да га нађем.

Једноставно није био код куће.

Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,

можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,

или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,

пише песму…

 

Пишем његовој жени,

Питам је,

Што ми се тај човек не јавља?

Она се не јавља.

Тражим адресу његове ћерке,

Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,

не могу да нађем ту проклету адресу.

Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.

Јавља се његова жена,

Каже,

Све је готово!

Ето, драга моја Весела,

као да је све готово,

а није,

али је грозно.

Мука ме мучи,

и ја мучим њу,

али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.

Знам да неће залутати,

Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!

Спремамо славу,

Очекујемо да ће однекуд банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!

26

Зајебава ме држава,

Зајебава ме жена,

Зајебавају деца,

Зајебавају комшије.

Зајебавају се песници.

Сви ме зајебавају,

А и Ђоле ми слабо игра.

Једино ме комшика не јебава,

А јануар се протегао.

Исто ће бити и у најкраћем месецу.

Само ће се мачке радовати!

27

Дошло је такво време да

Да се и песници зајебавају

Са отаџбином.

Све је у Богу,

А остало је у њима.

 

Увек сам био на страни слабијег,

Убеђен сам да је он јачи.

28

Распуштени пси су

По Косову

Између божура

Раскопавали гробове српских светаца.

Из дубина српских душа

Вадили су млечне зубе.

Док је Европа спавала

Американци су псима

Осветљавали српске манастире.

 

Бешчашће је смрдело

Надалеко

А ниједна џукела није мрднула репом,

Ни Европљани,

Ни Американци.

 

Руси су стигли тек до Крима

Никако да изађу из Црног мора.

 

Српски песници су се бавили

Својим работама.

Гризли су се,

Лајали су се на пасја уста,

Пљували су једни друге,

Уместо патриотских песама

Износили су у јавност

Усране гаће,

Њушили су једни другима гузице.

 

Поделили су се,

Настављају на мале голове,

Европа им аплаудира,

Кад се сви скасају

Прогласиће победника.

 

Они који су измислили

Бога и Отаџбину-Косово,

Остаће без манастира

Без својих споменика

Без својих сокака

И неће их више заливати

Сузе њихове деце

Увенуће заједно

Са својим успоменама.

Кости њихове деце развлачиће

Европски пси.