Author Archives: administrator

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Васа ПАВКОВИЋ: “О, ДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

“О, ДА”  СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

A најтежа болест јесте поезија,/ На срећу не лечи се.

Брзо је прошло 35 година  – откако је Стојан Богдановић објавио прву песничку књигу – Биг Бен у чувеном „Пегазу“ Књижевне омладине Србије. Променило се у том међудобу неколико књижевних мода, проминуло више песничких нараштаја, појавило се и нестало или остало мноштво песничких књига. Бавећи се математиком, путујући и предајући математику  по свету, Стојан Богдановић је наставио да пише песме и објављује песничке књиге, ритмом коју му је диктирао живот и осећање (смисла) поезије.

Књига са једноставним а семантички комплексним насловом О ДА  најновији је белег на песниковом путу. Та двострука афирмација истовремено у себи садржи и ироничан призвук, драг овом песнику још од првих песама, означавајући његов данашњи (и ваздашњи) однос према поезији, песницима, песништву, али и према околини и средини, према добу живота и смрти.

Ова књига се зачиње у Грчкој на чувеном Акропољу, колевци класичне и потоње европске културе, а затим се кроз педесет што насловљених што ненасловљених песама простире кроз актуелни свет песникове реалности и имагинације, простор његових сећања и осећања… Већ од те прве песме иронија   обједињује дифузност песничких сензација, које колико слике и емоције покреће и сам (песнички) језик својом двоструком и вишеструком кодираношћу. Суочавање с јаким, пржећим грчким сунцем усмерава песникову мисао о извору живота  у првих неколико песама. Историја и савременост преплићу се у песничкој свести, као огледало (могућности) тачног или бар прецизнијег расуђивања о нама и о себи под сунцем. Антички ликови  – Перикле, Фидија … јављају се као знаци потврде где се било и шта се видело, макар на улазници, како каже седма песма, говорена из сенке у некој таверни… Мало даље, Богдановић креће из универзалног симбола – дорски стуб – ка својој метафоричкој причи, помињући лик Надице, као потпоре властитог постојања.

Остајем на земљи заувек.

Толико је волим.

А она ме врти око своје осе,

Па чак и око сунца,

Као око малог прста…

 

Мало пажљивији читалац препознаће у овом ставу и оду (постојању) и оно што је о да пролазности. И то је двострукост песничког става Стојана Богдановића данас – његово прихватање и прозирање реалног статуса човековог. Зато сасвим природно, поента наредне песме саопштава: А будућност свакога човека је мрачна./ Ваљда због чамовине.

Књига са насловом О ДА нуди репертоар поступака и релација према песништву који је Стојан Богдановић већ успешно испробавао – од лековите самоироније у песми Мушкарац, преко дискретног историјског ангажмана у Милосрдном анђелу, испитивања националног идентитета у дугој песми Трмка до аутопоетипчког подругивања у Певању. Скоро свака од поменутих и непоменутих песама дигресивно надјачава свој централни порив, окрзавајући поетику и биографију, менталитет и психологију, али их сабрано иронични глас Стојана Богдановића вазда држи препознатљивим у крилу једног одређујућег креативног напора.

Критичку пажњу, међутим, свакако ће привући минијатурни катрен:

Песничку мисао кад ловиш,

Мораш имати специјалну мрежу;

Треба да будеш нежан и пажљив

Као плавог лептира да хваташ…

коју, чини ми се, песник Стојан Богдановић не би написао пре тридесет пет година, али нити у многим потоњим сезонама. Са људским и ауторским зрењем, песник је изоштрио и овај став – разумевајући деликатност песничког наума и посла уопште. Тих неколико речи које заговарају прецизност у језику и потребу пажљивог приступа мотивима и темама, можда су централно обележје ове зреле и у многом погледу богате збирке песама. Отуд и топли дискретни лиризам песме Мати и исцрпљујућа, аналитичка сатиричност у реторици песме Краљ и престо.

Зебња која потмуло обележава последње песме у књизи тиче се нејасних токова (националне) историје, у Европи и Србији, али и тока властите судбине, коначно смрти са којом се кад тад сваки прави песник у коштац хвата.

***

Песничка књига Стојана Богдановића О ДА белег је једног занимљивог и пажње вредног песника, поклон читаоцима који наслућују да је поезија суштински  људски одговор тишини и нестајању.

У Београду, маја 2012.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

(Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд, Службени гласник, 2019)

Блез Паскал (1623-1662) се сматра једним од најзначајнијих аутора француског класичног периода, као и једним од великих мајстора француске прозе. Његове Мисли се сматрају ремек-делом и заштитним знаком француске прозе.

Да бисмо дочарали узвишени стил Паскала као писца навешћемо један упечатљив инсерт из текста Паскал који представља предговор редакције Паскаловој књизи Мисли, Београд, Етхос, 2006: „Међутим, и противници и поштоваоци у једном су се слагали – хвалили су Паскала као писца. Његов стил је истовремено и логичан и сликовит, фамилијаран и узвишен, ироничан и страстан, тако да та разноликост, као ватромет, засењује читаоца, неодољиво га привлачи, и без обзира да ли усваја идеје које писац излаже. Али то нису тражени ефекти човека од заната, списатеља. Они избијају неосетно, као у присном разговору међу познаницима. Није ли то сам Паскал најбоље оцртао рекавши: ‘Кад наиђемо на природан стил, просто смо зачуђени, јер смо очекивали да ћемо наићи на писца, а налазимо Човека.’“

Безброј примера доказује правило, а један га обара.

Блез Паскал, математичар, филозоф, теолог, мистик, књижеви горостас и КОЦКАР: “Може бити да Бог не постоји, али боље је кладити се на Њега.”

Паскал је био радохоличар. Радио је и буквално до бесвести. Мало се кретао тако да су му ноге због слабе циркулације брзо отказале. А богме, и глава. Некима се чини да је све време бежао од науке у теологију, и назад. Али, Паскал није бежао од проблема, нити од тешкоћа у раду. Хватао се највећих и тешких проблема као што су они математички који су за остали свет представљали страшила, па до теолошких расправа посвећених вери и Богу. Био је посвећеник. Паскал је био инспирација великим математичарима, песницима и мислиоцима. Споменућемо неке, Гете, Хајдегер, Кјеркегор, Масарик, Жид, Шатобријан, Русо, Лајбниц… Егзистенцијалистима је Паскалова мисао ваздан потпорни зид који вековима стоји на ветрометини и одолева поплавама нових мисли и нових противника и поклонка.

Вакум

               Вакуум се некада дефинисао као празан простор. Потом се умњаци тврдили да вакум не постоји. Затим су га попуњавали, па су опет смишљали да се та празнина може десити и сада су дошли до тога да постоји парцијални вакуум. Паскал се њиме бавио у том трактату у уводу је говорио о античким ауторима, те да би они данас са коришћењем нових експеримената посве друкчије закључивали но онда. Наравно, нећу рећи да је Паскал открио топлу воду, зато што је то писао у првој половини седамнаестог века. Писао је: „Ко год замишља да истина не постоји пре него што је човек спозна, не зна шта је истина.“[1] Да ли се из овога може закључити да Бог постоји? Али је логично да је Паскал на то помишљао. Мислио је да ће обезбедити егзистенцију Свевишњем, ако га смести у несазнатљиве.

Истина је тешка. Она није предмет само разних наука. Она је у жижи сваке вере. Она је везана за осећања. Она вуче и нагоре и надоле. Истина се најчешће сазнаје посредно, а веома често се до ње долази касно.

То што Бог постоји нема никакве везе са Исусом нити се је Он бавио инфантилним верским наклапањима.

Мислим или верујем или мислим и верујем

Декарт је мислио: Мислим, дакле постојим!

Паскал је мислио: Верујем, дакле постојим!

Јасно је да су обојица мислили, а ове две њихове мисли које представљају основе њихових филозофија разликују се само за једну реч, али је разлика огромна. Мислим да су оба става тачни. Без мишљења је немогуће доћи до њих. А, да би они били ту потребно је веровати у њих. Дакле, потребна су оба става. Но, да би било довољно, шта је још потребно? Немојте да мислите да ја мислим да се Паскалово „верује“ не односи на веровање у Бога. Не, баш се на ту веру односи. Али, ко вам брани да то и друкчије тумачите. Само је потребно да његову велику мисао снабдете својим контекстом. Ништа више. А ни мање.

Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога.

Огромно је људско незнање. Његова је дубина немерљива. Незнање је замена за Бога, за космос, за ћелију, за човека… Страшно! Ипак, верујем да је Мисао Мајка Божја. Само ја знам колико не знам, а не знам ни ја. Паскал каже: „Мисао чини човекову величину.“ Нећемо погрешити ако кажемо да је мисао суштина човека.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра. Не мора да пресипа из шупљег у празно. Само се пружи и досегне бесконачност! Ако у неком интервалу времена није било великих мисли, онда је тај простор био празан. И само тако постоји вакуум. Историјски вакуум.

Мисао је, хераклитовски речено, вечито горућа ватра која се с мером пали и с мером гаси. Она управља светом без обзира шта о њој мисли Мичио Каку (1947-). Она управља свим мислима као (и) својим. Уопште (ми) није важно како је ко назива. За мене је она Бог. Она светли и у мраку. Измишља своје сунце. Бави се љубављу и другим великум стварима помоћу којих помера свет ка новим световима, ка новим људима.

Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и  направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.

Паскал и вероватноћа

Ових дана је у књижарама доступна књижица текстова Б. Паскала под насловом Увод у вакуум у издању Службеног гласника, који иначе објављује изванредне књиге које други издавачи избегавају, наводно нису комерцијалне. Ова књига није добила наслов од Паскала, него је то избор текстова уредника Јовице Аћина и преводиоца Зорана Миндеровића. Као и сваки други текст који је стар више векова и помислио би човек да и текстови који се налазе у овој књижици имају углавном историјски значај. Паскалови текстови су своје време били веома утицајни и веома радо читани. Изазивали су веома жустре расправе. Ни Волтер није био имун на њих. А садрже и оцене Паскала о многим спорним питањима у вези са хришћанством. Што се данашње науке, теологије или књижевности тиче још увек постоје могућности озбиљног утицаја ових Паскалових текстова на њих .

Паскал, као што знамо, био је истакнути математичар, физичар, филозоф, теолог, мистик, књижевни горостас, застрашујући геније… Б. Паскал је био и коцкар. Коцкање је упражњаво онолико времена колико му је било потребно да схвати шта коцкање представља као порок, али и да учествује у стварању једне од данас најкориснијих математичких теорија, а то је теорија вероватноће, те преко ње и на стварање статистике и низа других изведених дисциплина које се данас изучавају на свим универзитетима и које се примењују на познате науке као што су физика, нарочито атомска, па и квантна физика, медицина, економија, … Руку на срце, њега је интересовало како може остварити добит на коцки. Грубо речено то се може десити случајно. Да би играч осигурао добитак потребно је много више уложити него што ће добити.

Математички метод

У огледу О геометријском духу – што ће рећи добро промишљених и савршених – доказа, Паскал се залаже за методе којима се служи математика која би се унивезално примењивала, што је апсолутни нонсенс, јер се те методе не могу примењивати у теологији коју он нарочито апострофира. И овај текст као и остали из ове књиге је од историјског значаја. Иначе, Паскал предлаже два правила:

„Аутентичан метод, помоћу којег формулишемо најсавршеније доказе, утемељен је на двома правилима. Прво правило забрањује термине чије значење није претходно прецизно објашњено. Друго нам правило налаже да никада не формулишемо став који није заснован на познатим истинским тврдњама…“ Ово би могло данас да прође само код математичких лаика, али се не може порећи иницијатива овога на формирање данашњих математичких теорија које се налазе у многим и веома различитим логикама. Он даље говори о дефиницији која мора да има нека нужна својства која су  и данас важећа. Дефиниција не сме бити креативна (описивана са претерано мого речи), не сме се дефинцијом један појам описивати истим или мање јасним, тј. требало би избегавати cirkulus vitiosus,… Не би требало означавати истим термином два различита објекта…  Дефиницијом се даје ново име за описани објект, не упуштајући се у природу тога објекта. Паскал је сматрао да се прецизношћу дефинисања и дедукцијама (строгим доказима) може ефикасно борити „против софиста и њихових подмуклих клопки“.

„Математика је савршена учитељица овог метода.  Кад говори о простору, времену, кретњи, броју, једнакости, као и многобројним срдним терминима, она их не дефинише, јер људи у математичаревом језичком подручју тачно знају на шта се термини односе. Додатна појашњења не само што не би била поучна него би изазивала збрку.“ Тачно је да је математика савршена учитељица математичког метода. Рекло би се да је ово таутологија. А овај други део Паскаловог тврђења да математика не дефинише простор, време, кретњу, број, једнакост просто није тачан. Није ме зачудило то што је Паскал тако тврдио у седамнаестом веку, али ме чуди да је оваква тврдња  у књизи остала без коментара, па и без објашњења мотива да се овај Паскалов текст нађе у књизи. У време Паскала једина аксиоматски устројена теорија, формална теорија, била је Еуклидова геометрија, то је био и разлог да Паскал метод именује као геометријски, тј. у геометријском духу, а мислио је на математички метод, пре свега на прецизност.

У формалним теоријама и у оним наукама које користе дедуктивне методе дефинише се и доказ. Дефиниција доказа се може наћи у свакој књизи из математичке логике. Паскал не дефинише број. Мислио је на природне бројеве, иако касније употребљава деобу да би дошао до појма бесконачности. Природне бројеве је аксиоматски устројио тек Ђузепе Пеано (1858-1932). Прво се набрајају Пеанове аксиоме, потом се дефинише скуп на коме важе те аксиоме, а елементи тога скупа су природни бројеви. Много је времена прошло од Паскала до Пеана. Користећи природне бројеве дефинишу се класе парова ових  и операције са њима, те се добијајау цели бројеви итд. Да би истакао значај природних бројева Л. Кронекер (1823-1891) је реакао: „Бог је створио природне бројеве, а сви остали су људско дело.“

Паскал је тврдио „да математика није у стању дефинисати ниједан од фундаменталних објеката, као што су кретња, број и простор“. Oна  „је заснована на претпоставци да сви знамао шта се подразумева под речима “кретња“, „број“ и „простор“.“ Паскал је погрешно мислио да је математика јединствена теорија, те да су у њој основни појмови који се не дефинишу: кретња, број и простор. Простор се такође дефинише на различите начине. Уобичајено је да се простори разликују према димензији. Људи су навикли на тродимензионални простор. Многи га зову и физички. Али да је само то физички простор, тај који има три димензије: дужину, ширину и висину, а да нема димензију времена, онда бисмо изоставили и кретњу. Вишедимензионални векторски простори су данас врло обични, а постоје и закривљени, они су такви због гравитације. Постоје разне врсте геометрија, брзина зависи од брзине кретања система референце,…

Време

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако време има једну димензију, онда је време простор. Оно је простор и ако је димензије нула. Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислилo, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?!

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Сваки свет има своје време. Када се каже да време не постоји то значи, не постоји универзално време које важи у свим световима.

Време не постоји онако како га замишљамо. Многи га и не замишљају. Једни зато што не могу, а други, исто, зато што не могу. Време је само прошлост. И ужасну тескобу осећа свако ко нема никога да му о њој каже неку реч. Да га потапше. Да га додирне речју. Знам да има још људи који мисле овако, али кад год помислим на њих мени се увек чини да им не могу ништа. И они можда мисле да мени не могу ништа. Нико никоме није од помоћи. И да нису онога попели на крст, и да није он подигао камен и одлепршао, ми бисмо сада били у гадном сосу, (кад кажем ми мислим на оне који мисле исто што и ја и на оне који не мисле), не бисмо имали с ким да поразговарамо, не бисмо имали коме да се пожалимо, не бисмо имали илузију да имамо некога. Били бисмо бедници, као што јесмо, разговарали бисмо сами са собом. А то је исто као кад разговарамо с њим. Осећали бисмо се као богови. У ствари, ми то и јесмо, али се ретко кад тога сетимо, други који се исто осећају не маре за нас. Зар није време да се запитамо чија је охолост?!

Бесконачност 

Бесконачност је опчињавала Паскала. Уочио је да не постоји највећи број, као ни највећи простор, а и са друге стране, да не постоји ни најмањи. Иако у данашњим просторима имамо и нула простор, као простор димензије нула. А и Паскал је констатовао „да се све величине налазе између ништавила и бесконачности“.  Кад би се данас Паскал кладио на Бога, није сигурно да би добио, јер се мора дефинисати простор за одговарајућу вероватноћу, а то би био теолошки простор у коме се верује или не верује, али шта ако има и неодлучних?!

Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу. Паскал је био на трагу инфинитезимала за то му је и Лајбниц и одао признање.

Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?

Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“

Страшило или математички дух

Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај није само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да je консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио. Можда је требало споменути да се за одређену науку човек мора наоружати одређеним логичким мишљењем, те да су процеси дедукције, који се готово не разликују од процеса доказивања теореме. У уметности, као и у религији, нема логике.

Застарашујућа сфера чији је центар мисао

Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

***

Мичио Каку (1947-), теоријски физичар, недавно је изјавио да се може доказати да светом влада универзална интелигенција, па, нека свако то тумачи како му одговара! На ову мисао Какуа скренуо ми је пажњу мој пријатељ, математичар Слободан Тричковић.  Каку није апострофирао Паскала, али очито да му је он био у подсвести.

Неки физичари су сматрали да је свет настао праском, што бисмо протумачили као несрећним случајем, па се потом свет усавршавао, а сада се појављују сасвим супротна мишљења да је свет на почетку био у савршеном поретку, те да је после долазило до све веће енторпије. Питање је да ли се ова физика може применити и на социјализацију. Тежња је човека за осамостаљивењем, или како кажу да већим степеном слободе, то би у перспективи значило да ће свет бити само скуп јединки, то ми не личи много на неку озбиљну перспективу, али да таква заговарања могу довести до хаоса то ми се чини извесним.

Верујем да постоји брзина већа од брзине светлости, њој је потребан простор који ће јој бити обезбеђен. Брзина ће се стално повећавати. Инструменти за њено мерење каскају. Уобичајено.

Епиктет и Монтењ 

У свом тексту „О читању Епиктета и Монтења“ Паскал замера Монтењу што разуме мистицизам, али не живи као мистик. „На пример, он тако, по навици,поштује локалне обичаје. Јаше коња (што не приличи филозофу) зато што му то годи…“ „У браку је веран само зато што не воли непријатности.“ Бољи би био закључак да Монтењ не живи као мистик зато што разуме мистицизам! Епиктет напада лењост, а Монтењ охолост. Паскал замера избор једног или другог, јер који год порок изаберете са убеђењем да сте изабрали мање зло изабрали сте порок. Иначе, Паскал је веома ценио оба поменута мислиоца што потврђују његове оцене:

„Мислим да је Епиктет ненадмашан кад ремети мир оних који траже мир изван себе. Поред тога, он своје читаоце убеђује да су истински робови и бедни слепци, и да ће живети у болу и заблуди, од којих беже, уколико се безрезервно не приклоне једином Богу.

„Нико не може боље од Монтења: обуздати охолост људи који се, занемаривши веру, диче својом праведношћу; разуверити људе који су привржени својим мишљењима; и човеку тако убедљиво предочити његову скоро тоталну помраченост и заблуделост да му је, ако иоле осећа своју праву природу, немогуће зазирати од мистерија. Човеков дух је до те мере смеран да му не пада на памет да доводи у питање утеловљење или тајанство причести, што прост свет пречесто чини.“

Нема сумње, да се човек мора окренути себи, а да се све мора читати критички. Онај математички метод је Паскалу помагао да успешно сецира мисли у текстовима које је читао. Не упуштамо се сада у његове закључке, многи од њих су и данас валидни, издржали су критике са становишта разних филозофија. Свако је то због дубине Паскалових мисли, али и због стила, а под тим подразумевамо пре свега веома јасно и систематично излагање.

Морам овде да приметим да сви они који можда замерају Паскалу било какав недостатак у одбрани вере морају знати да је Монтењ био близак са неколико краљева, да је за њих и ратовао, а да је Паскал ваздан био са друге стране од моћника.

Где тражити решења

Невероватно је колико је искуства сажето у Паскаловим списима. Велики мислиоци као Пушкин, Достојевски, Ниче, Толстој… умели су да сажму епоху и да је оставе човеченству. Паскалу је несрећни догађај, данашњим речником, саобраћајни удес, утерао провиђење у главу. Од тог дана он је мисло да га је сам Бог спасио, те се и он због тога преобразио. Многи истраживачи који су се бавили делом Паскала су прихватили то здраво за готово. Међутим, Паскал је био верујући човек и пре тога догађаја. И није напустио науку зарад религије. Пре ће бити да, трагајући за решењима која су јој недокучива, душа „…превазилази сферу свих бића, заустављајући се, смирена срца, пред престолом Бога.“, те је Паскал та решењима  потражио у вишим сферама апстракције и тако је стигао до прекрасне идеје да је кључ за сва решења Бог. Идеја није нова, али он ју је другачије представио. Није била новина, нити је он био први, који је разговарао са Богом. Па то сви чине и чиниће, кад год се нађу у тешким ситуацијама. Чак и он који нису верници. Паскал је имао велику душу. Обично старији људи у оквиру својих припрема за одлазак у други свет почну да се преиспитују и да за своју душу траже неко добро место јер су сазнали да је све материјално ништавно. Сетимо се Св. Цара Константина који је објавио да је сањао крст и да му је Бог рекао да ће у том знаку победити. Паскал је био млад, а у његову душу су смештане све недаће, и огромни светови, „чији је центар свуда а кружница нигде“. Невероватно је какав је старац био тај млади човек, мислио је да „природа апсолутно не подноси вакуум“. Али ни душа, мој Паскале!

Крштење

Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. „Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву.“ – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно. По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!

Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом.

Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем.

Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

Данас се у цркву улази да би је онередили.

Данас, а сутра?!

 

Maja, 2019.

Ниш/Агиа Тријада

 

 

 

[1] Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд: Службени гласник, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал (1623-1662)

није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес (1899-1986)

у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

 

15.5.19.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СУМЊА

СУМЊА

Интересантно је да неки људи сумњају у све што виде. Да ли они ништа не виде? Или, виде више, а можда и даље. Или, и даље не виде. Када виде свог пријатеља они прво посумњају у његово пријатељство, па, тек онда виде човека, а на крају можда виде и пријатеља. Прави људи би све то истумбали. Видели би најпре, и то истовремено, човека и пријатеља. Да ли је могуће да човек буде непријатељ? То је питање било и на почетку стварања света, али га нико није постављао. Као да је свако сумњао у свакога, те су сви били уздржани. Изгледа да је човек као мисао најдубља и зато је њу тешко досегнути. Трагање су почели људи пре Диогена, али он се прославио. Видим га како база около и још увек тражи човека. Фењер у његовом времену није имао облик који ви сада замишљате. Ја сумњам да је он носио фењер. Њега је мрзело да то ради. У ствари, он није волео да ради. Волео је да се маје као глуво куче. Презирао је сваки рад. Само је смишљао како да доака раду. Како да се ослободи нужде. Мислио је када нађе човека неће му требати пријатељ као посебна стварчица, имаће обојицу. Држаће их у шаци како се не би посвађали. Ако сте се горе запитали који су то људи, он је један од тих. Боље  му је било да није изигравао пса него да се је запитао о себи. Могао је и да се распита. Могао је и да погледа људима у очи. Човек се огледа у другим људима говорио је краљ Чу још пре три хиљаде година. Краљ Чу је умро 1105. године пре нове ере.

Веома је озбиљна ствар када човек почне да сумња у себе.

Пустите ви Декарта, он је био генерал. Не може сваки човек да сумња као он. Његова сумња је релативно добро примљена од стране филозофа. Али су у њега посумњали властодршци. Због сумње је већи део живота провео у изгнанству. Није посумњао да ће скончати у туђој земљи. И генерали умиру под сумњивим околностима.

Сумња је жуч. Када се жуч излије, онда та изливотина мора нешто да гризе. Ако је црево празно, онда она гризе црево. Сумња обликује мисао као вода белутак. Али, ако је мисао одсутна, или је скврчена, онда сумња прелије душу и гризе је са свих страна толико да душа мора да напусти своје рођено огњиште. Огњиште се гаси јер нема душе која га је осветљавала. Душа светли са неба као звезда. Жуч је боје меда, а мед није плаве боје, макар да је одозго гледано наша планета плава. А какве је боје са доње стране? Исте.

За разлику од Декарта који је био сумњало прве класе, у све је сумњао, све би требало промислити, мислио је Декарт, и Спиноза је био сумњало, али је саветовао: „Дужност правог сумњала (скептика) је да ћути.“ А због чега мислите да је Спиноза овако мислио? Па, због сумње. Е, то је право сумњало.

Сумња се не износи на видело тек тако. Ако сазнате да жена вашег пријатеља или рођака има љубавника, онда је ред да ћутите, јер постоји сумња да ће жена обрлатити свога мужа, те ћете због тога изгубити пријатеља, постаћете му сумњиви. Та ће сумња трајати до краја нечијег живота.

Потпуно је безвезе када човек почне да сумња у своју жену. У љубавницу ретко ко сумња. Кад је реч о љубавници морам рећи да она није ту да се у њу сумња. Њена улога је посве другачија од онога шта о њој ви мислите. Ретко ко о љубавницама има позитивно мишљење. Жене посебно, оне мрзе љубавнице. Оне воле љубавнике.

Ако пустите сумњу да копа, да рије, она ће се сумњом хранити тако да ће временом од црва сумње постити сумњетина са безброј глава и свака од њих ће вас водити у други лавиринт, у катакомбе из којих се не излази ни за велику нужду. Питање је, да ли вам је тада потребан поп или доктор?! На то питање одговор немају ни ова двојица.

Сумња је болест. У малим дозама и болест је лек.

Сумња је предворје љубоморе.

Сумња у Бога је, доказ његове егзистенције. Не може се сумњати у некога ко не постоји. Ако сумњате да не постоји, онда он постоји, а откуда сумња и у шта се сумња? Све је сумњиво. Не могу ми помоћи ни Декарт и Спиноза заједно. Зато се не усуђујем.

Сумња у Божје речи јесте докaз његовог постојања.

Крајпуташ не сумња. Он зна пут и ћутке га показује путницима намерницима и онима који су залутали. Крајпуташ је тврда вера. Он цео божји дан стоји на Сунцу, а зими се не боји ни мраза ни истине. Ако му неки путник окачи венчић као детету за Врбицу слегнуће раменима и насмешиће му се не би ли распршио сумњу у Господа. Крајпуташ отвара очи људима. Нема сумње. Конфучије је рекао: „Мудар човек нема никаквих сумњи.“

Онај који у све сумња увек је под сумњом.

Сумња зна да буде ноћна мора. Сумња се тада мора разбијати. Открићем лажи открива се истина. Али се празнина мора попунити мислима које не изазивају сумњу. Најбољи лек против сумње је лепота. Ко намирише лепоту, не сумња.

Једино речи имају моћ да човеку продуже живот. У то не сумњам.

Још ноћас све је било сумњиво,

            сви су стрепели,

            надали су се,

            али јутрос је истина испливала на видело:

            Катедрале више нема!

            Нема сумње.

            Ако држава постане куплерај,

            Онда на њеном челу

            Може да буде и макро.

 

15.4.19.

Ниш

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О ПАМФЛЕТУ “ПРОТИВ ПЕСНИКА” ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА

О ПАМФЛЕТУ ПРОТИВ ПЕСНИКА ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА 

Витолд Гомбрович, Против песника, Београд, Просвета, 1985, Дневник I (19531956)

Почео сам са овим насловом: „Снобизам и бес Витолда Гомбровича“. Кад сам се добро наљутио променио сам га у „Против напасника“. Најзад, нисам хтео да Витолду Гомбровичу (1904-1969) нешто наудим те сам опет променио наслов. Читалац може слободно узети који му се највише свиђа, а може узети и неки који нисам ја понудио. То би било веома занимљиво. Витолд је тежак човек. Прави је напасник. Савременици и они који су га познавали и сусретали се са њим тврде да је био повучен. Да им верујемо. Али када узме перо, када је наоружан, онда није лако с њим. Морам признати, често ми се чини да нешто тврди без аргумената. Склон је и замени тезе. А користи и механицизам. Утицај драме на његово писмо се осећа на сваком кораку. Реченица има цепања, дробљења, ломљења, застајкивања, као да чека како ће читалац реаговати?! Ставља три тачке, понавља реч, неко име, по неколико пута. Види се да је намерно. Изазива. Свиђа ми се. Интригантно, а има и нечег песничког у том појачавању драме. Али то није никаква доказ за нашу причу. Он ће овде бити третиран по заслузи, а то значи као напасник.

1

Поставио сам на Фејсбуку оглед, како каже Витолд Гомбрович, под насловом Против песника. Не може се прихватити да је реч о огледу, о есеју. Есеј би морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу, што овај текст, одмах да кажем, није. С обзиром на количину ироније, реч је о тешком сарказму, то не значи да у есеју нема места иронији, и излагању песника подсмеху могло би се рећи да је реч о памфлету. У њему се нерагументовано напада песник, чак је употребљен и бес као средство.   Мислио сам да ће се ту наћи силни песници који ће се успротивити паушалним оценама о песницима. Навешћу неке његове oцене за које сматрам да им објашњења нису потребна: „Зашто не могу да поднесем тај монотони пев, непрекидно узвишен, зашто ме успављују ритам и рима, зашто ми се језик песника чини нaјнезанимљивијим од свих могућих језика, зашто је та Лепота тако мало привлачна и зашто не знам ништа горе, ништа смешније но што је начин на који Песници говоре о себи и о својој Поезији?“  Видех да тих песника нема онолико колико је Гомбрович мислио, те одлучих да се сам позабавим његовим текстом. Нећу овде глумити дрвеног адвоката и нећу се бавити одбраном песника. Њих бране њихова дела. И само она.

Витолд Гомбрович се у свом памфлету Против песника овако изјаснио: „Теза овог огледа: да готово нико не воли песме и да је свет стиховане поезије фиктиван и кривотворен учиниће се, претпостављам, исто тако смела колико и неозбиљна. А ипак ево ја устајем пред вама и изјављујем да се мени песме уопште не допадају и да ме чак гњаве.“ А ево ја устајем против Против песника. Моја је теза да Гомбровичева теза није тачна. Он и није доказао да је теза тачна. Али се не може рећи да се није трудио. Штавише, упињао се из петних жила, чак је наводио експерименте, (и њих назива огледима) који вероватно нешто потврђују, али не потврђују његову тезу.  У његовој тези најзагонетнија је улога речи „готово“. Ако бисмо ту реч изоставили, онда бих ја подигао два прста и његова теза би одмах пала. Реч „готово“ у контексту његове приче значи „скоро сви“, или прецизније „скоро сви, изузев њих неколико“, а грубље би се могла интерпретирати као „већина“. Коју год од ових могућности узмемо теза (не)ће пасти зато што је неспорна чињеница да има свакаквих људи. У те спадамо и Гомбрович и ја, он са тезом, а ја са антитезом.

2

На почетку свога текста Витолд одмах покушава да оправда своје понашање „просто у име елементарног беса какав у нама буди свака грешка стила, свака лаж, свако бекство од стварности“. Увођењем „елементарног беса“ није успео да ме завара. Али почео сам да размишљам о томе ко га је тако гадно нагазио. Претпоставка би била да је то био неки песник. Али о томе ко би то могао бити можемо само нагађати. Гомбрович је био велемајстор психолошких анализа. Сви оцењују да су његова дела у ствари дубоке психолошке анализе. Како је онда било могуће да падне на свом терену, да га опхрве фрустрација и да га доведе до таквог беса чији производ је права филипика Против песника. Не може се искључити ни његов стил који је подразумевао стално незадовољство које је откривало незадовољства своја и туђа и претакало их у књижевност. Незадовољство је мера моћи. Оно је покретач. Оно је и овог писца покренуло против Против песника. Грешка би била, и то велика, ако бисмо искључили утицај болести, а било их је више, и то хроничних, које су блистави извори фрустрација, које код писаца формата Гомбровича доводе до блиставих дела. Сам Витолд је избројао седамнаест својих болести од астме до сифилиса. Наравно, да му тада није оправдање за напад на Песника некакав „елементарни бес“. У питању је перманентна фрустрација која је морала резултирати бесом, могуће је и без повода, чак и на некога ко се случајно нашао поред њега. Нема сумње да је у својим делима описивао до детаља своје фрустрације, па и своје болести, до оних психичких, које су аналитичари и критичари проглашавали за дубинске психоанализе. Такође, нема сумње, да је реч о великој способности, па и о храбрости да изнесе то на ледину, на белину, у јавност. Или га је на то приморала нека велика мука. Зна се да је често био у финансијским проблемима.

3

Може бити да је извор „елементарног“ беса била љубомора. Али, с обзиром да је Гомби био промискуитетан тип веома је тешко тражити у односу на кога. Одустајем. Али то не искључује љубомору на успех, или на славу песника, неког конкретног, а пре ће бити и уопште на то да су песници од дионизијских времена па до данас свуда радо примани. Може бити и то. Било је случајева да су песници били важни уредници, или чланови жирија, те да су талентоване књижевнике спречавали да испливају. Можда би у том скупу требало тражити некога коме би се Гомби светио. Освета је гадна работа. Најчешће песничко решење за проблем освете јесте бекство у поезију. А није ретко да се песник осветио самом себи. У сваком случају освета је ђавоља работа. Она је последица незадовољства које није преточено у поезију. Она је обична, одвратна последица. Људи се најчешће баве последицама. И Витолд, и он. Па, ево, и ја.

4

И даље размишљам, не напушта ме мисао да те је неки песник боцнуо на право место, те си овако решио да се осветиш свим песницима за сва времена. Tи чији се глас још чује, а не сумњам, чуће се и убудуће, баш су ти погане речи. Зар на браћу своју да насрнеш? Бастарду један. Ти који си се провлачио из књиге у књигу као јегуља, ти који си се из текста у текст пресвлачио као змија, ти си подигао глас против Песника само зато што је Он измислио Бога. Ево, ја не мислим да си ти то урадио зато што си хомосексуалац, нити зато што си био онанист, него те савладала немоћ да се објавиш као песник. То је, а можда ћу до краја измислити још нешто. Сигурно је да те нећу оставити на миру.

5

Ако си ти рекао, а ниси!, да су песници сујетни, ако си им га накршио, ако, био си у праву, јесу. Али шта ми имамо од те њихове сујете. Немамо ништа, ни ти, ни ја. Баш ништа. Једино што си нас напљувао, а сад ја пљујем тебе, па да видимо ко ће даље. Је л’? А о твојој сујетности, твој Дневник! Не морам да наводим странице, где год убодеш, извири твоја сујета. Дакле, само си непотребно упетљао и нас песнике у твоју сујету. Није ти била довољна твоја сујета, а онолика као море, ма као океан! Чудно. Мени је чудно, а онима који нису читали твој Дневник ништа није чудно. Неки су знали и без читања. Чаршија је то, мој Витолде! Она је свуда моћна. Све зна. А ти не умеш да ћутиш. Толике године прођоше откад си умро, а још лајеш песнике и дајеш чаршији материјал за олајавање. Ту се ништа не може поправити.  Џабе се љутим на тебе.

6

Већина људи очекује од мене да овде напишем нешто што личи на песму. Нешто песнички. Али они не размишљају песнички. Они би само да кусају. И то нешто слатко. Но, слатко зна да буде и горко. То не значи да ћу се наслађивати мртвима. Нећу, као што нећу да читам њихову савршену поезију која то и није. За њу само песници мисле да је савршена. Не мисле ни они. Прави песници осећају несавршенство и то их узбуђује. Они други, њима је добра и она, Иде Миле и тарабе броји…

            Ето докле смо дошли ти и ја, бавимо се песницима, а требало би да се бавимо поезијом. Кад смо већ ту ево шта је о њима мислио и написао у својој Квадартури круга, мој пријатељ велики песник Бранислав Петровић: „… нису сви писци стихова и песама песници. Напротив, много је више песника међу онима који не пишу песме и не римују риме, него међу онима који пишу. Могао бих набројати читав низ познатих песника који нису песници. Има чак и славних песника који нису песници. У школским лектирама најбројнији су песници, које муза поезије ни малим прстом није такла. Народ воли стихоклепце, али ја их не волим. Знам колико ризикујем кад ово кажем, али не волим их. Бог ми је дао да их разликујем од песника.“ Наравно, до песника се може стићи само преко његове поезије, мада многи траже друге путеве и обавезно залутају. Када уђу у тупик не умеју да се (по)врате. Приметио сам, мој Витолде, да се и теби то дешавало, током твог памфлета Против песника, и то више пута. Уосталом то си написао и у наслову, Против песника, а не против поезије.

7

Интернет и тзв. друштвене мреже су рај за тзв. песнике. У ствари то је рај за промоцију кича. Нико неће да чита, а сви траже да их читате. Прочитао сам те типове. Пустам их да уђу у цркву. Све се надам да неће изаћи. Поезија тражи самоћу. Када човек успе потпуно да се осами, онда је зрео да прави нови свет. Поезија се с времена на време мора пребирати. Поезија се мора с времена на време проветравати да се не би убуђавила. Она не трпи мир. Мора стално да се талашка. Ништарије знају да су то и зато пишу. Они би да се пониште. Али то их усисава. Вртлог је моћна ствар. Није то, Врти коло

8

Витолд Гомбрович пише ово: „Спровео сам и следеће огледе: комбинујући поједине реченице или делове реченица из песама датог песника, градио сам апсурдну песму и читао је у групи поштовалаца као ново дело великог песника – на општи усхит ових љубитеља; или бих почео да их пропитујем, веома свестрано, о једној или другој песми, и утврђивао да је „љубитељи“ нису чак ни прочитали до краја. Па како онда? Толико се одушевљавати, а чак и не прочитати до краја? До те мере уживати у „математичком савршенству“ песничке речи, а не запазити радикално покарабасивање прецизности? Тако се надмудривати, толико декламовати о тим стварима, наслађивати се некаквим суптилностима, нијансама, и истовремено чинити тако тешке, тако елементарне грехе?“

Очито да Витолд није критиковао песнике, нити поезију, нити је овим инсертом образложио зашто мрзи песнике, а каже да воли поезију?! Он не воли снобове и оне типове који све знају о уметности, које све изненади лепотом и све одушеви, а кад их питате за образложење, или затекнете као што је то Витолд учинио, они се онереде, многи само поцрвене, а највећи број њих се само кисело насмеши и вреба нову прилику за своје „одушевљење“.

Витолд каже, али уздражано: „Али ја радим у уметности одавно и њен језик ми није тако потпуно туђ.“ Није потпуно, али је довољно туђ да би свој бес искалио на песника и на поезију. Овде је реч о страху од непознатог. Гомбрович осећа страх од поезије као од Бога. Боље му је било да је уместо страха исказао поштовање, али за то је било потребно и знање, које се не стиче аверзијом. За њега је касно, али за нас није, а ни за оне који долазе. Од силног страха, који по правилу долази из незнања, Гомбрович је побегао у снобизам који није мање мрзео од страха. Покушао је да омаловажи песника и поезију. Реч је о неуспелом покушају.

А што се тиче Гомбровичевог огледа рећи ћу још и ово, познато је да краве дају више млека ако им пустате музику Мозарта, а питање је шта би радили волови када би им читали песме неког познатог песника, или најбоље фрагменте из Фердидурке?!

Постоје људи који не умеју да живе поезију, као што постоје позитивни људи без обзира на RH фактор.

9

Често се код нас износе мишљења да има много песника, те да поезију читају само песници. Гомбрович је мислио слично. Грешне мисли. Погрешне. Нажалост нема толико песника. Иако је београдском чаршијом некада колала прича да Србија има више песника него становника. Шала. Али није шала да је Бранко Миљковић тврдио да ће у будућности сви писати поезију. Он, међутим, није рекао да ће сви писати „добру“ поезију. А, ако она није „добра“, онда и није поезија. То је и Витолд Гомбрович сметнуо с ума када је тврдио да има много песника.

10

Гомбрович има примедбе и на форму. Али, признаје поезију. Наиме, он каже овако: „… кад ми се поезија не открива у песмама, него помешана са другим прозаичним елементима, на пример у Шекспировим драмама, у прози Достојевског и Паскала, или просто приликом обичног сунчевог заласка, ја треперим као и други смртници.“ На једном месту он каже, парафразирам, да култура и васпитање бацају човека на колена, присиљавају га да обожава то и то, да поштује то и то. То је признао, али није рекао да је можда тај део васпитања прескочио. „.. али друга, дрскија струја нашег духа труди се управо да човеку врати његову сувереност и независност у односу према тим Боговима и Музама који су, најзад, његова, човекова творевина.“ – каже Гомбрович, да би одмах иза овога устврдио да су песници ти „који најусрдније падају на колена“. Нема образложења. Није ни обавезно. Само да додам да је песник измислио Бога, а да је Мисао Мајка Божја. Гомбровичева теза „да готово нико не воли песме“ је обична ступидност, те нећу ништа рећи о њој да Витолду не бих досипао со на реп. А помишљао сам и на то.

11

„Нашао сам се дакле пред лицем следеће дилеме: хиљаде људи пишу песме; стотине хиљада обожавају ту поезију; славни генији исказивали су своје мисли у стиховима; од памтивека Песнику указују поштовање – и наспрам те планине од славе долазим ја са својом сумњом да се песничка миса обавља у потпуној празнини.“ Тако је записао Гомби, а образложење за мису у „потпуној празнини“  му је следеће: „Ох, кад не бих умео да се због те ситуације забављам, сигурно бих био још више уплашен.“

12

Не могу рећи да га повремено није мучила савест. Трагао је, упорно је себи постављао питање: „Због чега ми не прија чиста поезија? Због чега?“  А онда је изненада пронашао „одговор“: „У чистој стихованој поезији замара прекомерност: прекомерност поезије, прекомерност поетских речи, прекомерност метафора, прекомерност сублимације, најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената, што песме чини сличним хемијском производу.“  „Прекомерност поезије“ то нико, не зна шта значи, „прекомерност поетских речи“ је магла, нисам наишао на речнике поетских речи и оних других, „прекомерност метафора“ вероватно значи прекомерност употребе метафора, али мере нема, бар досада, „прекомерност сублимације“, „најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената“, кондензација подразумева сажимање, а који су „антипоетски елемнти“, е то Витолд не рече. Сад сам се раписао као он, па да скратим, боље је било да је Гомбрович написао мере поезије, онда бисмо знали и шта је „прекомерност“. Не кажем да понешто од онога што је Витолд споменуо нема у неким текстовима, али то није поезија. Но, кад није јасно написао, да му не кваримо. Поновићу овде нешто што сам одавно написао по питању мере у књижевности: „У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.“[1]

13

Гомбрович каже: „… данас се бива Песник исто као што се бива инжењер или лекар. Песма нам се разрасла до наказних размера и већ не владамо ми њоме, него она влада нама. Песници су постали робови – и могли бисмо песника одредити као биће које већ не може да исказује себе, јер мора да исказује Песму.“  Заиста, експерименти у поезији су били у току за живота Витолда Гомбровича. Рејмон Кено (1903-1976)  је 1947. године објавио Стилске вежбе у којима је једна прича испричана на 99 начина. Мало по мало, стигло се и до сигнализма и до бескрупулозног коришћења машина у стварању креација, и у поезији наравно. Али, ни ту се није могло без песника. Нити је све што чујете, па сада и видите, поезија. Али, због пар претеривања, Гомби брате, не можемо се одрећи срца. Било је покушаја да се направи вештачко, механичко срце, али од тога се одустало. Не може се без душе. Али, не може се то све потпуно одбацити. Чињеница је, инжињерима, лекарима… ближе је нешто што има везе са њиховом струком. Да ли се може наћи неки заједнички језик, неки део, који ће бити близак већини, јер тешко је угодити свима. Може, и ту до изражаја долази способност људи који успевају да нађу себе и да то што су нашли поделе са другима, да се објаве. Ако је штампана нека књига то не значи да се тиме објавио човек. Не треба се заносити да су неке форме у поезији богомдане. То сигурно није. Коначно, је  л’ постоји поезија у прози? Постоји. Постоји слободан стих. Постоји сигнализам, и он постоји. У целој причи је важна количина емоције и мисли па тек онда се може разглабати о форми.

Сложићу се са Витолдом да форма представља ограничење. Али, ако имате довољно љубави ви ћете изнаћи нову форму и тако ћете избећи ограничење. Дакле, ограничења се можете ослободити само намицањем новог ограничења. То је слобода. А за цену не питајте.

На крају ове тачке подсетићу и на једну Чеховљеву поруку: „Писати треба тако да речима буде тесно, а мислима широко.“ Ова порука је универзална. Она се односи на све текстове. На прозу, поезију, на религијске текстове, па зашто не и на научне текстове. На све.

14

Има ту још нешто, а то је како се одбранити од напасника. Није реч о томе како одбранити песму, реч је како одбранити човека. Ипак је мало песника, а напасници се множе и измишљају угроженост од песника. Ето, доживех да читам и такве будалаштине. Мада, многи режими су ликвидирали умне људе, и нови владари се не либе тога посла, не оклевају да се домогну песничке главе, или да их бар придобију, новцем, да. Неки су и подлегли понудама. Бранко Миљковић (1934-1961) је заиста џабе дао своју главу. А.Пушкин (1799-1837) је радио за цара, али га је и израдио, тј. није написао оно што је цар „смислио“. Зато је и платио. Прогнан је. Било је и песника који су прогонили своју браћу песнике. Данте Алигијери (1265-1321) је прогонио Гвида Кавалкантија (1255-1300). Данте је био болесник. Али песници се морају курталисати напасника, силеџија, и оних који покушавају да силују поезију. И овај Гомби се баш наврзо на мене, не знам шта му је. Добро, Гомби, ти си против песника, а нудиш ли шта боље? Нудиш ли ишта друго? Добро, видећу, морамо то да рашчистимо. Жао ми је једино што нисам наишао на неког песника или бар на неког ко воли поезију. Али тако је кад ја не слушам себе и мислим туђом главом, слушам препоруке. Признајем допала ми се твоја кратка реченица. Понегде личи на ономатопеју. Али ниси рекао ништа озбиљно. А то значи, ништа!

15

Ти, Витолде, мислиш да сам ја лаки лузер. Можда и јесам, али и лаки лузер зна понекад да убоде ударац. Дешавало се чак и да освоји турнир. Заборављаш да ме други нису отписали као ти.  Још си сметнуо с ума, није ти то ни први, а ни последњи пут, да одговориш на питање које ћу ти сада поставити: „Зашто је Песник силазио са неба?“ Хејде, гукни сада! Због напасника, сећаш се онога Барабе. Због тебе и због њега је силазио. А због тебе је и отишао, јер ти си упро прст у Песника. Сметнуо си с ума, потпуно!, да је први плач најлепша песма за сваку мајку. Тога се и не сећаш више. Помрачење. А понашаш се према Песнику као напасник. Он је отишао, а сада ја морам да те браним од јадних и гладних песника. Многи вичу по улицама, руља је то. Траже нечију главу. Ако не нађу никога, ту си ти. Оставићу те песницима.

Када сам прочитао ово твоје богуљење сетих се великог српског песника Његоша који је овако писао: „Будалама кад би вјеровали,/ поете су покољење лудо.“ Сад знам и на кога је мислио док је ово писао. Ти Витолде у овоме тексту пишеш о себи, као и у другим текстовима, као што сваки писац пише, а он пише о себи: „А већ одиста су смешне све те критике, ти чланчићи, афоризми, есеји што се појављују у штампи о теми поезије. То вам је пресипање из шупљег у празно – али истовремено то је претакање бомбастично и већ до те мере наивно, до те мере детињасто, да човек просто не може да верује како људи који се баве пером не осећају смешност те публицистике.“ Твој напаснички текст Против песника је потврда ових твојих речи. Овоме нећу ништа додавати. Драги Витолде, много ти хвала за овај твој текст. Сада не морам да објашњавам на кога си ти то мислио.

16

Тотални је симплицизам твоја подела песника на оне који „пишу ради своје личне пријатности“ и оне који „пишу за народ“. Ови први не постоје као писци. О њима имамо једну занимљиву опаску умног Умберта Ека (1932-2016): „Ипак, не бих хтео да ово што сам управо изјавио поткрепи следећу тврдњу, која је зајдничка свим лошим писцима: да пишу само за себе.Чувајте се онога ко тако говори, он је нарциста, непоштен је и лажљив. Само се једно пише за себе, а то је списак за набавку. Послужи да вас подсети шта треба да купите, а кад обавите куповину, можете да га уништите, зато што више никоме не служи. Све друго што пишете, ви пишете да бисте некоме нешто рекли.“ Посебан је проблем да ли сте у могућности да то што напишете и објавите. Даље ћу о овим другим које си споменуо. Ниси чуо за Алена Гинсберга (1926-1997) и Џека Керуака (1922-1969)! Или си се правио мутав док их је систем у америчким затворима  уводио у правила за писање поезије. Намерно сам споменуо ову двојицу, зато што сам сигуран да си за њих чуо. Заиста има доста песника „који су се потпуно посветили Поезији – и који су тој институцији  без остатка подредили своја бића заборављајући на постојање конкретног човека и затварајући очи пред стварношћу – нашли (већ вековима) у катастрофалној ситуацији. Упркос привидном тријумфу. Упркос свим помпама и том церемонијалу“. Тако ти мислиш, Витолде, али, има и оних других.

Поред споменутих споменућу и одличног сатиричара Данила Ивановича Јувачова (1905-1942) алијас Хармса. Његове песме, а и друга писмена, су објављене много после његове смрти. Сетимо се великог Фернанда Песое (1888-1935). Зна се да није ишао да деклемује песницима. Знају то и они који нису песници. Знају и напасници да је после његове смрти почела да израња његова поезија из шкриње коју је напала прашина. У том сандуку, избројали су музејски људи, налазило се 25.574 листића рукописа. Још није све објављено. Али су тога „јадника“ по открићу шкриње пуне поезије морали да пренесу онако мртвог, а великог, у порту манастира Светог Јеронима где почивају највећи португалски људи. Сећаш се у каквој је ситуацији био Борхес (1899-1986). Не сећам се да је ишао да деклемује руљи.

Рећи ћу да су и Совјети водили рачуна о томе да се песници морају бавити човеком и стварношћу, то се тада тамо звало реализам. За разлику од оних официјелних песника који су се бавили реализмом, било је, премного, њихов број је „компромитујућа чињеница“, који су се стварно бавили конкретним човеком и стварношћу, а не зна се у ком казамату су уморени. Не зна им се ни гроб. Мој Витолде! Немој рећи да ниси знао шта се десило Осипу Мандељштаму (1891-1938), како су у животу прошли Ана Ахматова (1889-1966), Марина Цветајева (1892-1941), Александар Солжењицин (1918-2008), Јосиф Бродски (1940-1996)… И о чему су писали ови велики људи? А зашто си баш то забашурио то само ти знаш. Не рече ни шта си ти тражио у Аргентини, па у Француској. Знано је да су сви загранични писци помало „кисели“. У те сам урачунао и великог Дантеа. Ако је који загранични писац на почетку и живахан временом се добро укисели, а на крају богами то почне свима, па и њему самом, да смета. И све почне да смрдуцка на ностагију као кисели купус у пролеће. Ту више ни со не помаже. Носталгија је ефикаснија од соли, све више боли, а све мање се осећа.

А Константин Кавафи о чему је писао? Зашто си њега изоставио? Није се уклапао у твоје поимање поезије. Препевао је историју. Генијални Кавафи сад мора да се брани од напасника. Је л’?

Велики је број, велики, мој Витолде, који се не могу наћи у твојим одредницама о поезији, али нећу више набрајати. Рећи ће неко да сам досадан. А бојим се и да не скочим себи у уста, те допаднем неке рупе у твом тексту. Пишеш Ти, мој Витолде, и овако: „У оном тренутку кад су песници изгубили из вида конкретно људско биће и кад су поглед уперили у апстрактну Поезију, ништа више их није могло задржати на косини која води у провалију апсурда.“ А да ли се ово твоје писање односи на Хармса, Песоу, Гинсберга, Керуака, Борхеса, Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Бродског, Солжењицина, Кавафија… Одговор је, не. Не! А питање је, Зашто ја да кажем, НЕ?

17

„Ако се, остављајући дела, позабавимо личностима песника и малог света који те личности чине заједно са својим поштоваоцима и приврженицима, још више ће нам постати тесно и загушљиво. Песници не само што пишу за песнике, него се још узајамно хвале и узајамно одају једни другима част. Тај свет, или тачније, тај светић се не разликује много од других херметичних, тесних и специјализованих светова…“ Па, даље, делиш песнике од шахиста. Мислим да свако људско дело које  је врхунско јесте поезија. Нема тих малих светова, нема херметичких светова. Тамо где постоји улаз, ту је излаз. Постоје само мали људи, који не могу да дохвате кваку, те не могу да отворе врата и да изађу у свет. А неки су и сакати. Њима би требало помоћи. Бојим се да сам овај пут закаснио. Није на одмет имати на уму да историчари математике могу бити само врхунски математичари који разумеју математичке идеје. Ништа није другачије када се говори о поезији, а и на дионизијским свечаностима песме су оцењивали песници. Зашто бисмо мењали нешто што је добро. Ако је нешто ново, то не значи да је оно и добро. Иначе, ако бисмо се, изузимајући дела, бавили личностима писаца, не само песника, не бисмо далеко догурали, а Витолда Гомбровича не бисмо ни узгред споменули.

18

Слажем се, мој Витолде, да „се чак и просечни песници на апокалиптични начин надувавају“. То је стара бољка. Не верујем да ће се то икада искоренити. Требало би се клонити просечности. За такву идеју су се залагали и Достојевски, и Ниче… А у моме селу кажу моји сељаци песници: „Ако се с трицама мешаш, појешће те свиње.“ Све, све, само просечност не!

            Једнога дана сви ћемо бити једно. А и Волтер (1694-1778) је тако записао: „Једног дана све ће бити добро. У томе је наша нада.“

            Требало би поезију повремено (п)очистити, али проблем јесу они који је добро познају, они се стиде метле. Са прозом је још теже. Лакше је било кад је није било. Тада није било ничега. 

19

Не знам коме сметају песничке илузије. Па сви људи живе од илузије. Илузија им је главна храна. И када немају хлеб, они имају илузију да ће га сутра имати и тако опстају. И ти си имао илузију да си озбиљан кандидат за Нобела. А ја мислим да си то ти стварно био. Нисам имао илузију. Али ти и ниси баш жудео за Нобелом као признањем које носи име оног убице, који се наводно покајао. Тебе је интересовала та лова. Лепа сумица! И Шекспир би је пожелео, сигуран сам. А то што је Шекспир није добио не умањује вредност његових драма за које су сви чули, и они који их нису читали, и они који их нису гледали у театру или као филм, а за твоје име многи нису чули, а тек за твоје драме.

20

Давно сам чуо ову анегдоту коју сам много пута препричавао и сваки пут сам је приписао Алену Гинсбергу. Ако није његова, нека ми Ален опрости. Опрости ми Боже, и Ти! Ален је говорио овако: „Дуго живи прозни писац, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже.“  Уопште није важно на кога прозног писца је Ален мислио. Није важно ни ја на кога сам помислио када сам ову причицу препричавао. Али, увек сам вребао прилику да је испричам бар пред једним прозним писцем. Која злоба. Помислиће неко да овај текст о напаснику не пишем о теби Витолде, него о себи. Нека мисле. У праву су. Пишем о нама.

21

Писање романа није привилегија прозних писаца. Ти си то знао, али си мудро то прескочио, па сада ја морам то овде да напишем због читалаца.

Џ. Г. Бајрон (1788-1824) је написао стиховани роман Дон Жуан. А. С. Пушкин (1799-1837) је написао роман у стиху Јевгениј Оњегин. А ево и једног Пољака, Адам Мицкиевич (1798-1855) је написао роман у стиховима Пан Тадеуш. Има још, али да не претерујем.

Ни драма којом си се ти бавио, кажу веома успешно, ни она није привилегија прозног писца. Петар Други Петровић Његош (1813-1851) је написао стиховану драму Горски вијенац. Њега истичем зато што је био велики песник.

22

Признајем да је сјајни Витолд Гомбрович својом луцидношћу успео да ме испровоцира и тако вам је омогућио да читате овај текст. Сигуран сам да ћемо се он и ја још виђати. А шта вама фали?

[1] Прво поезија, Костолац, Мајдан, 2/2015, 95-99; Савременик плус, Београд, 231-232-233/2015.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019)

Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je схватио још на почетку романа да је за роман најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго…

Ако промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много времена вртећи кругове како бисте се поново вратили на прави пут и наставили да пратите посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко можете ископрцати. Суштина  Радоњићеве Рубикове коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења. Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у рукама апостола.

Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“ (стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)

На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек дечак. „Нажалост, он веома споро одраста. Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог деде.

У фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање, износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син начинила профаним. Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло, онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.

Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.

Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње дочара ситуацију, догађај, лик… Овде је фуснота саставни део ткива и одређује стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна  мудролија, а која употпуњује причу, каткад и појашњава. Севне и обасја фрагмент – причицу, и она просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста…“. Оно што би се на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у (од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима, извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали. Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.

Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте, изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.

Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа. Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност, и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним срединама, а већина  јесу такве, али писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред  ужитка покренути и на размишљање о великим темама, о животу, о смрти и о Богу.

Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу, Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је наша. То нам је и Радоњић потврдио.

За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна  је био омнибус новела без подрума и поткровља. Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку. Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују, неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран сам.