Author Archives: administrator

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал (1623-1662)

није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес (1899-1986)

у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

 

15.5.19.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СУМЊА

СУМЊА

Интересантно је да неки људи сумњају у све што виде. Да ли они ништа не виде? Или, виде више, а можда и даље. Или, и даље не виде. Када виде свог пријатеља они прво посумњају у његово пријатељство, па, тек онда виде човека, а на крају можда виде и пријатеља. Прави људи би све то истумбали. Видели би најпре, и то истовремено, човека и пријатеља. Да ли је могуће да човек буде непријатељ? То је питање било и на почетку стварања света, али га нико није постављао. Као да је свако сумњао у свакога, те су сви били уздржани. Изгледа да је човек као мисао најдубља и зато је њу тешко досегнути. Трагање су почели људи пре Диогена, али он се прославио. Видим га како база около и још увек тражи човека. Фењер у његовом времену није имао облик који ви сада замишљате. Ја сумњам да је он носио фењер. Њега је мрзело да то ради. У ствари, он није волео да ради. Волео је да се маје као глуво куче. Презирао је сваки рад. Само је смишљао како да доака раду. Како да се ослободи нужде. Мислио је када нађе човека неће му требати пријатељ као посебна стварчица, имаће обојицу. Држаће их у шаци како се не би посвађали. Ако сте се горе запитали који су то људи, он је један од тих. Боље  му је било да није изигравао пса него да се је запитао о себи. Могао је и да се распита. Могао је и да погледа људима у очи. Човек се огледа у другим људима говорио је краљ Чу још пре три хиљаде година. Краљ Чу је умро 1105. године пре нове ере.

Веома је озбиљна ствар када човек почне да сумња у себе.

Пустите ви Декарта, он је био генерал. Не може сваки човек да сумња као он. Његова сумња је релативно добро примљена од стране филозофа. Али су у њега посумњали властодршци. Због сумње је већи део живота провео у изгнанству. Није посумњао да ће скончати у туђој земљи. И генерали умиру под сумњивим околностима.

Сумња је жуч. Када се жуч излије, онда та изливотина мора нешто да гризе. Ако је црево празно, онда она гризе црево. Сумња обликује мисао као вода белутак. Али, ако је мисао одсутна, или је скврчена, онда сумња прелије душу и гризе је са свих страна толико да душа мора да напусти своје рођено огњиште. Огњиште се гаси јер нема душе која га је осветљавала. Душа светли са неба као звезда. Жуч је боје меда, а мед није плаве боје, макар да је одозго гледано наша планета плава. А какве је боје са доње стране? Исте.

За разлику од Декарта који је био сумњало прве класе, у све је сумњао, све би требало промислити, мислио је Декарт, и Спиноза је био сумњало, али је саветовао: „Дужност правог сумњала (скептика) је да ћути.“ А због чега мислите да је Спиноза овако мислио? Па, због сумње. Е, то је право сумњало.

Сумња се не износи на видело тек тако. Ако сазнате да жена вашег пријатеља или рођака има љубавника, онда је ред да ћутите, јер постоји сумња да ће жена обрлатити свога мужа, те ћете због тога изгубити пријатеља, постаћете му сумњиви. Та ће сумња трајати до краја нечијег живота.

Потпуно је безвезе када човек почне да сумња у своју жену. У љубавницу ретко ко сумња. Кад је реч о љубавници морам рећи да она није ту да се у њу сумња. Њена улога је посве другачија од онога шта о њој ви мислите. Ретко ко о љубавницама има позитивно мишљење. Жене посебно, оне мрзе љубавнице. Оне воле љубавнике.

Ако пустите сумњу да копа, да рије, она ће се сумњом хранити тако да ће временом од црва сумње постити сумњетина са безброј глава и свака од њих ће вас водити у други лавиринт, у катакомбе из којих се не излази ни за велику нужду. Питање је, да ли вам је тада потребан поп или доктор?! На то питање одговор немају ни ова двојица.

Сумња је болест. У малим дозама и болест је лек.

Сумња је предворје љубоморе.

Сумња у Бога је, доказ његове егзистенције. Не може се сумњати у некога ко не постоји. Ако сумњате да не постоји, онда он постоји, а откуда сумња и у шта се сумња? Све је сумњиво. Не могу ми помоћи ни Декарт и Спиноза заједно. Зато се не усуђујем.

Сумња у Божје речи јесте докaз његовог постојања.

Крајпуташ не сумња. Он зна пут и ћутке га показује путницима намерницима и онима који су залутали. Крајпуташ је тврда вера. Он цео божји дан стоји на Сунцу, а зими се не боји ни мраза ни истине. Ако му неки путник окачи венчић као детету за Врбицу слегнуће раменима и насмешиће му се не би ли распршио сумњу у Господа. Крајпуташ отвара очи људима. Нема сумње. Конфучије је рекао: „Мудар човек нема никаквих сумњи.“

Онај који у све сумња увек је под сумњом.

Сумња зна да буде ноћна мора. Сумња се тада мора разбијати. Открићем лажи открива се истина. Али се празнина мора попунити мислима које не изазивају сумњу. Најбољи лек против сумње је лепота. Ко намирише лепоту, не сумња.

Једино речи имају моћ да човеку продуже живот. У то не сумњам.

Још ноћас све је било сумњиво,

            сви су стрепели,

            надали су се,

            али јутрос је истина испливала на видело:

            Катедрале више нема!

            Нема сумње.

            Ако држава постане куплерај,

            Онда на њеном челу

            Може да буде и макро.

 

15.4.19.

Ниш

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О ПАМФЛЕТУ “ПРОТИВ ПЕСНИКА” ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА

О ПАМФЛЕТУ ПРОТИВ ПЕСНИКА ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА 

Витолд Гомбрович, Против песника, Београд, Просвета, 1985, Дневник I (19531956)

Почео сам са овим насловом: „Снобизам и бес Витолда Гомбровича“. Кад сам се добро наљутио променио сам га у „Против напасника“. Најзад, нисам хтео да Витолду Гомбровичу (1904-1969) нешто наудим те сам опет променио наслов. Читалац може слободно узети који му се највише свиђа, а може узети и неки који нисам ја понудио. То би било веома занимљиво. Витолд је тежак човек. Прави је напасник. Савременици и они који су га познавали и сусретали се са њим тврде да је био повучен. Да им верујемо. Али када узме перо, када је наоружан, онда није лако с њим. Морам признати, често ми се чини да нешто тврди без аргумената. Склон је и замени тезе. А користи и механицизам. Утицај драме на његово писмо се осећа на сваком кораку. Реченица има цепања, дробљења, ломљења, застајкивања, као да чека како ће читалац реаговати?! Ставља три тачке, понавља реч, неко име, по неколико пута. Види се да је намерно. Изазива. Свиђа ми се. Интригантно, а има и нечег песничког у том појачавању драме. Али то није никаква доказ за нашу причу. Он ће овде бити третиран по заслузи, а то значи као напасник.

1

Поставио сам на Фејсбуку оглед, како каже Витолд Гомбрович, под насловом Против песника. Не може се прихватити да је реч о огледу, о есеју. Есеј би морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу, што овај текст, одмах да кажем, није. С обзиром на количину ироније, реч је о тешком сарказму, то не значи да у есеју нема места иронији, и излагању песника подсмеху могло би се рећи да је реч о памфлету. У њему се нерагументовано напада песник, чак је употребљен и бес као средство.   Мислио сам да ће се ту наћи силни песници који ће се успротивити паушалним оценама о песницима. Навешћу неке његове oцене за које сматрам да им објашњења нису потребна: „Зашто не могу да поднесем тај монотони пев, непрекидно узвишен, зашто ме успављују ритам и рима, зашто ми се језик песника чини нaјнезанимљивијим од свих могућих језика, зашто је та Лепота тако мало привлачна и зашто не знам ништа горе, ништа смешније но што је начин на који Песници говоре о себи и о својој Поезији?“  Видех да тих песника нема онолико колико је Гомбрович мислио, те одлучих да се сам позабавим његовим текстом. Нећу овде глумити дрвеног адвоката и нећу се бавити одбраном песника. Њих бране њихова дела. И само она.

Витолд Гомбрович се у свом памфлету Против песника овако изјаснио: „Теза овог огледа: да готово нико не воли песме и да је свет стиховане поезије фиктиван и кривотворен учиниће се, претпостављам, исто тако смела колико и неозбиљна. А ипак ево ја устајем пред вама и изјављујем да се мени песме уопште не допадају и да ме чак гњаве.“ А ево ја устајем против Против песника. Моја је теза да Гомбровичева теза није тачна. Он и није доказао да је теза тачна. Али се не може рећи да се није трудио. Штавише, упињао се из петних жила, чак је наводио експерименте, (и њих назива огледима) који вероватно нешто потврђују, али не потврђују његову тезу.  У његовој тези најзагонетнија је улога речи „готово“. Ако бисмо ту реч изоставили, онда бих ја подигао два прста и његова теза би одмах пала. Реч „готово“ у контексту његове приче значи „скоро сви“, или прецизније „скоро сви, изузев њих неколико“, а грубље би се могла интерпретирати као „већина“. Коју год од ових могућности узмемо теза (не)ће пасти зато што је неспорна чињеница да има свакаквих људи. У те спадамо и Гомбрович и ја, он са тезом, а ја са антитезом.

2

На почетку свога текста Витолд одмах покушава да оправда своје понашање „просто у име елементарног беса какав у нама буди свака грешка стила, свака лаж, свако бекство од стварности“. Увођењем „елементарног беса“ није успео да ме завара. Али почео сам да размишљам о томе ко га је тако гадно нагазио. Претпоставка би била да је то био неки песник. Али о томе ко би то могао бити можемо само нагађати. Гомбрович је био велемајстор психолошких анализа. Сви оцењују да су његова дела у ствари дубоке психолошке анализе. Како је онда било могуће да падне на свом терену, да га опхрве фрустрација и да га доведе до таквог беса чији производ је права филипика Против песника. Не може се искључити ни његов стил који је подразумевао стално незадовољство које је откривало незадовољства своја и туђа и претакало их у књижевност. Незадовољство је мера моћи. Оно је покретач. Оно је и овог писца покренуло против Против песника. Грешка би била, и то велика, ако бисмо искључили утицај болести, а било их је више, и то хроничних, које су блистави извори фрустрација, које код писаца формата Гомбровича доводе до блиставих дела. Сам Витолд је избројао седамнаест својих болести од астме до сифилиса. Наравно, да му тада није оправдање за напад на Песника некакав „елементарни бес“. У питању је перманентна фрустрација која је морала резултирати бесом, могуће је и без повода, чак и на некога ко се случајно нашао поред њега. Нема сумње да је у својим делима описивао до детаља своје фрустрације, па и своје болести, до оних психичких, које су аналитичари и критичари проглашавали за дубинске психоанализе. Такође, нема сумње, да је реч о великој способности, па и о храбрости да изнесе то на ледину, на белину, у јавност. Или га је на то приморала нека велика мука. Зна се да је често био у финансијским проблемима.

3

Може бити да је извор „елементарног“ беса била љубомора. Али, с обзиром да је Гомби био промискуитетан тип веома је тешко тражити у односу на кога. Одустајем. Али то не искључује љубомору на успех, или на славу песника, неког конкретног, а пре ће бити и уопште на то да су песници од дионизијских времена па до данас свуда радо примани. Може бити и то. Било је случајева да су песници били важни уредници, или чланови жирија, те да су талентоване књижевнике спречавали да испливају. Можда би у том скупу требало тражити некога коме би се Гомби светио. Освета је гадна работа. Најчешће песничко решење за проблем освете јесте бекство у поезију. А није ретко да се песник осветио самом себи. У сваком случају освета је ђавоља работа. Она је последица незадовољства које није преточено у поезију. Она је обична, одвратна последица. Људи се најчешће баве последицама. И Витолд, и он. Па, ево, и ја.

4

И даље размишљам, не напушта ме мисао да те је неки песник боцнуо на право место, те си овако решио да се осветиш свим песницима за сва времена. Tи чији се глас још чује, а не сумњам, чуће се и убудуће, баш су ти погане речи. Зар на браћу своју да насрнеш? Бастарду један. Ти који си се провлачио из књиге у књигу као јегуља, ти који си се из текста у текст пресвлачио као змија, ти си подигао глас против Песника само зато што је Он измислио Бога. Ево, ја не мислим да си ти то урадио зато што си хомосексуалац, нити зато што си био онанист, него те савладала немоћ да се објавиш као песник. То је, а можда ћу до краја измислити још нешто. Сигурно је да те нећу оставити на миру.

5

Ако си ти рекао, а ниси!, да су песници сујетни, ако си им га накршио, ако, био си у праву, јесу. Али шта ми имамо од те њихове сујете. Немамо ништа, ни ти, ни ја. Баш ништа. Једино што си нас напљувао, а сад ја пљујем тебе, па да видимо ко ће даље. Је л’? А о твојој сујетности, твој Дневник! Не морам да наводим странице, где год убодеш, извири твоја сујета. Дакле, само си непотребно упетљао и нас песнике у твоју сујету. Није ти била довољна твоја сујета, а онолика као море, ма као океан! Чудно. Мени је чудно, а онима који нису читали твој Дневник ништа није чудно. Неки су знали и без читања. Чаршија је то, мој Витолде! Она је свуда моћна. Све зна. А ти не умеш да ћутиш. Толике године прођоше откад си умро, а још лајеш песнике и дајеш чаршији материјал за олајавање. Ту се ништа не може поправити.  Џабе се љутим на тебе.

6

Већина људи очекује од мене да овде напишем нешто што личи на песму. Нешто песнички. Али они не размишљају песнички. Они би само да кусају. И то нешто слатко. Но, слатко зна да буде и горко. То не значи да ћу се наслађивати мртвима. Нећу, као што нећу да читам њихову савршену поезију која то и није. За њу само песници мисле да је савршена. Не мисле ни они. Прави песници осећају несавршенство и то их узбуђује. Они други, њима је добра и она, Иде Миле и тарабе броји…

            Ето докле смо дошли ти и ја, бавимо се песницима, а требало би да се бавимо поезијом. Кад смо већ ту ево шта је о њима мислио и написао у својој Квадартури круга, мој пријатељ велики песник Бранислав Петровић: „… нису сви писци стихова и песама песници. Напротив, много је више песника међу онима који не пишу песме и не римују риме, него међу онима који пишу. Могао бих набројати читав низ познатих песника који нису песници. Има чак и славних песника који нису песници. У школским лектирама најбројнији су песници, које муза поезије ни малим прстом није такла. Народ воли стихоклепце, али ја их не волим. Знам колико ризикујем кад ово кажем, али не волим их. Бог ми је дао да их разликујем од песника.“ Наравно, до песника се може стићи само преко његове поезије, мада многи траже друге путеве и обавезно залутају. Када уђу у тупик не умеју да се (по)врате. Приметио сам, мој Витолде, да се и теби то дешавало, током твог памфлета Против песника, и то више пута. Уосталом то си написао и у наслову, Против песника, а не против поезије.

7

Интернет и тзв. друштвене мреже су рај за тзв. песнике. У ствари то је рај за промоцију кича. Нико неће да чита, а сви траже да их читате. Прочитао сам те типове. Пустам их да уђу у цркву. Све се надам да неће изаћи. Поезија тражи самоћу. Када човек успе потпуно да се осами, онда је зрео да прави нови свет. Поезија се с времена на време мора пребирати. Поезија се мора с времена на време проветравати да се не би убуђавила. Она не трпи мир. Мора стално да се талашка. Ништарије знају да су то и зато пишу. Они би да се пониште. Али то их усисава. Вртлог је моћна ствар. Није то, Врти коло

8

Витолд Гомбрович пише ово: „Спровео сам и следеће огледе: комбинујући поједине реченице или делове реченица из песама датог песника, градио сам апсурдну песму и читао је у групи поштовалаца као ново дело великог песника – на општи усхит ових љубитеља; или бих почео да их пропитујем, веома свестрано, о једној или другој песми, и утврђивао да је „љубитељи“ нису чак ни прочитали до краја. Па како онда? Толико се одушевљавати, а чак и не прочитати до краја? До те мере уживати у „математичком савршенству“ песничке речи, а не запазити радикално покарабасивање прецизности? Тако се надмудривати, толико декламовати о тим стварима, наслађивати се некаквим суптилностима, нијансама, и истовремено чинити тако тешке, тако елементарне грехе?“

Очито да Витолд није критиковао песнике, нити поезију, нити је овим инсертом образложио зашто мрзи песнике, а каже да воли поезију?! Он не воли снобове и оне типове који све знају о уметности, које све изненади лепотом и све одушеви, а кад их питате за образложење, или затекнете као што је то Витолд учинио, они се онереде, многи само поцрвене, а највећи број њих се само кисело насмеши и вреба нову прилику за своје „одушевљење“.

Витолд каже, али уздражано: „Али ја радим у уметности одавно и њен језик ми није тако потпуно туђ.“ Није потпуно, али је довољно туђ да би свој бес искалио на песника и на поезију. Овде је реч о страху од непознатог. Гомбрович осећа страх од поезије као од Бога. Боље му је било да је уместо страха исказао поштовање, али за то је било потребно и знање, које се не стиче аверзијом. За њега је касно, али за нас није, а ни за оне који долазе. Од силног страха, који по правилу долази из незнања, Гомбрович је побегао у снобизам који није мање мрзео од страха. Покушао је да омаловажи песника и поезију. Реч је о неуспелом покушају.

А што се тиче Гомбровичевог огледа рећи ћу још и ово, познато је да краве дају више млека ако им пустате музику Мозарта, а питање је шта би радили волови када би им читали песме неког познатог песника, или најбоље фрагменте из Фердидурке?!

Постоје људи који не умеју да живе поезију, као што постоје позитивни људи без обзира на RH фактор.

9

Често се код нас износе мишљења да има много песника, те да поезију читају само песници. Гомбрович је мислио слично. Грешне мисли. Погрешне. Нажалост нема толико песника. Иако је београдском чаршијом некада колала прича да Србија има више песника него становника. Шала. Али није шала да је Бранко Миљковић тврдио да ће у будућности сви писати поезију. Он, међутим, није рекао да ће сви писати „добру“ поезију. А, ако она није „добра“, онда и није поезија. То је и Витолд Гомбрович сметнуо с ума када је тврдио да има много песника.

10

Гомбрович има примедбе и на форму. Али, признаје поезију. Наиме, он каже овако: „… кад ми се поезија не открива у песмама, него помешана са другим прозаичним елементима, на пример у Шекспировим драмама, у прози Достојевског и Паскала, или просто приликом обичног сунчевог заласка, ја треперим као и други смртници.“ На једном месту он каже, парафразирам, да култура и васпитање бацају човека на колена, присиљавају га да обожава то и то, да поштује то и то. То је признао, али није рекао да је можда тај део васпитања прескочио. „.. али друга, дрскија струја нашег духа труди се управо да човеку врати његову сувереност и независност у односу према тим Боговима и Музама који су, најзад, његова, човекова творевина.“ – каже Гомбрович, да би одмах иза овога устврдио да су песници ти „који најусрдније падају на колена“. Нема образложења. Није ни обавезно. Само да додам да је песник измислио Бога, а да је Мисао Мајка Божја. Гомбровичева теза „да готово нико не воли песме“ је обична ступидност, те нећу ништа рећи о њој да Витолду не бих досипао со на реп. А помишљао сам и на то.

11

„Нашао сам се дакле пред лицем следеће дилеме: хиљаде људи пишу песме; стотине хиљада обожавају ту поезију; славни генији исказивали су своје мисли у стиховима; од памтивека Песнику указују поштовање – и наспрам те планине од славе долазим ја са својом сумњом да се песничка миса обавља у потпуној празнини.“ Тако је записао Гомби, а образложење за мису у „потпуној празнини“  му је следеће: „Ох, кад не бих умео да се због те ситуације забављам, сигурно бих био још више уплашен.“

12

Не могу рећи да га повремено није мучила савест. Трагао је, упорно је себи постављао питање: „Због чега ми не прија чиста поезија? Због чега?“  А онда је изненада пронашао „одговор“: „У чистој стихованој поезији замара прекомерност: прекомерност поезије, прекомерност поетских речи, прекомерност метафора, прекомерност сублимације, најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената, што песме чини сличним хемијском производу.“  „Прекомерност поезије“ то нико, не зна шта значи, „прекомерност поетских речи“ је магла, нисам наишао на речнике поетских речи и оних других, „прекомерност метафора“ вероватно значи прекомерност употребе метафора, али мере нема, бар досада, „прекомерност сублимације“, „најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената“, кондензација подразумева сажимање, а који су „антипоетски елемнти“, е то Витолд не рече. Сад сам се раписао као он, па да скратим, боље је било да је Гомбрович написао мере поезије, онда бисмо знали и шта је „прекомерност“. Не кажем да понешто од онога што је Витолд споменуо нема у неким текстовима, али то није поезија. Но, кад није јасно написао, да му не кваримо. Поновићу овде нешто што сам одавно написао по питању мере у књижевности: „У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.“[1]

13

Гомбрович каже: „… данас се бива Песник исто као што се бива инжењер или лекар. Песма нам се разрасла до наказних размера и већ не владамо ми њоме, него она влада нама. Песници су постали робови – и могли бисмо песника одредити као биће које већ не може да исказује себе, јер мора да исказује Песму.“  Заиста, експерименти у поезији су били у току за живота Витолда Гомбровича. Рејмон Кено (1903-1976)  је 1947. године објавио Стилске вежбе у којима је једна прича испричана на 99 начина. Мало по мало, стигло се и до сигнализма и до бескрупулозног коришћења машина у стварању креација, и у поезији наравно. Али, ни ту се није могло без песника. Нити је све што чујете, па сада и видите, поезија. Али, због пар претеривања, Гомби брате, не можемо се одрећи срца. Било је покушаја да се направи вештачко, механичко срце, али од тога се одустало. Не може се без душе. Али, не може се то све потпуно одбацити. Чињеница је, инжињерима, лекарима… ближе је нешто што има везе са њиховом струком. Да ли се може наћи неки заједнички језик, неки део, који ће бити близак већини, јер тешко је угодити свима. Може, и ту до изражаја долази способност људи који успевају да нађу себе и да то што су нашли поделе са другима, да се објаве. Ако је штампана нека књига то не значи да се тиме објавио човек. Не треба се заносити да су неке форме у поезији богомдане. То сигурно није. Коначно, је  л’ постоји поезија у прози? Постоји. Постоји слободан стих. Постоји сигнализам, и он постоји. У целој причи је важна количина емоције и мисли па тек онда се може разглабати о форми.

Сложићу се са Витолдом да форма представља ограничење. Али, ако имате довољно љубави ви ћете изнаћи нову форму и тако ћете избећи ограничење. Дакле, ограничења се можете ослободити само намицањем новог ограничења. То је слобода. А за цену не питајте.

На крају ове тачке подсетићу и на једну Чеховљеву поруку: „Писати треба тако да речима буде тесно, а мислима широко.“ Ова порука је универзална. Она се односи на све текстове. На прозу, поезију, на религијске текстове, па зашто не и на научне текстове. На све.

14

Има ту још нешто, а то је како се одбранити од напасника. Није реч о томе како одбранити песму, реч је како одбранити човека. Ипак је мало песника, а напасници се множе и измишљају угроженост од песника. Ето, доживех да читам и такве будалаштине. Мада, многи режими су ликвидирали умне људе, и нови владари се не либе тога посла, не оклевају да се домогну песничке главе, или да их бар придобију, новцем, да. Неки су и подлегли понудама. Бранко Миљковић (1934-1961) је заиста џабе дао своју главу. А.Пушкин (1799-1837) је радио за цара, али га је и израдио, тј. није написао оно што је цар „смислио“. Зато је и платио. Прогнан је. Било је и песника који су прогонили своју браћу песнике. Данте Алигијери (1265-1321) је прогонио Гвида Кавалкантија (1255-1300). Данте је био болесник. Али песници се морају курталисати напасника, силеџија, и оних који покушавају да силују поезију. И овај Гомби се баш наврзо на мене, не знам шта му је. Добро, Гомби, ти си против песника, а нудиш ли шта боље? Нудиш ли ишта друго? Добро, видећу, морамо то да рашчистимо. Жао ми је једино што нисам наишао на неког песника или бар на неког ко воли поезију. Али тако је кад ја не слушам себе и мислим туђом главом, слушам препоруке. Признајем допала ми се твоја кратка реченица. Понегде личи на ономатопеју. Али ниси рекао ништа озбиљно. А то значи, ништа!

15

Ти, Витолде, мислиш да сам ја лаки лузер. Можда и јесам, али и лаки лузер зна понекад да убоде ударац. Дешавало се чак и да освоји турнир. Заборављаш да ме други нису отписали као ти.  Још си сметнуо с ума, није ти то ни први, а ни последњи пут, да одговориш на питање које ћу ти сада поставити: „Зашто је Песник силазио са неба?“ Хејде, гукни сада! Због напасника, сећаш се онога Барабе. Због тебе и због њега је силазио. А због тебе је и отишао, јер ти си упро прст у Песника. Сметнуо си с ума, потпуно!, да је први плач најлепша песма за сваку мајку. Тога се и не сећаш више. Помрачење. А понашаш се према Песнику као напасник. Он је отишао, а сада ја морам да те браним од јадних и гладних песника. Многи вичу по улицама, руља је то. Траже нечију главу. Ако не нађу никога, ту си ти. Оставићу те песницима.

Када сам прочитао ово твоје богуљење сетих се великог српског песника Његоша који је овако писао: „Будалама кад би вјеровали,/ поете су покољење лудо.“ Сад знам и на кога је мислио док је ово писао. Ти Витолде у овоме тексту пишеш о себи, као и у другим текстовима, као што сваки писац пише, а он пише о себи: „А већ одиста су смешне све те критике, ти чланчићи, афоризми, есеји што се појављују у штампи о теми поезије. То вам је пресипање из шупљег у празно – али истовремено то је претакање бомбастично и већ до те мере наивно, до те мере детињасто, да човек просто не може да верује како људи који се баве пером не осећају смешност те публицистике.“ Твој напаснички текст Против песника је потврда ових твојих речи. Овоме нећу ништа додавати. Драги Витолде, много ти хвала за овај твој текст. Сада не морам да објашњавам на кога си ти то мислио.

16

Тотални је симплицизам твоја подела песника на оне који „пишу ради своје личне пријатности“ и оне који „пишу за народ“. Ови први не постоје као писци. О њима имамо једну занимљиву опаску умног Умберта Ека (1932-2016): „Ипак, не бих хтео да ово што сам управо изјавио поткрепи следећу тврдњу, која је зајдничка свим лошим писцима: да пишу само за себе.Чувајте се онога ко тако говори, он је нарциста, непоштен је и лажљив. Само се једно пише за себе, а то је списак за набавку. Послужи да вас подсети шта треба да купите, а кад обавите куповину, можете да га уништите, зато што више никоме не служи. Све друго што пишете, ви пишете да бисте некоме нешто рекли.“ Посебан је проблем да ли сте у могућности да то што напишете и објавите. Даље ћу о овим другим које си споменуо. Ниси чуо за Алена Гинсберга (1926-1997) и Џека Керуака (1922-1969)! Или си се правио мутав док их је систем у америчким затворима  уводио у правила за писање поезије. Намерно сам споменуо ову двојицу, зато што сам сигуран да си за њих чуо. Заиста има доста песника „који су се потпуно посветили Поезији – и који су тој институцији  без остатка подредили своја бића заборављајући на постојање конкретног човека и затварајући очи пред стварношћу – нашли (већ вековима) у катастрофалној ситуацији. Упркос привидном тријумфу. Упркос свим помпама и том церемонијалу“. Тако ти мислиш, Витолде, али, има и оних других.

Поред споменутих споменућу и одличног сатиричара Данила Ивановича Јувачова (1905-1942) алијас Хармса. Његове песме, а и друга писмена, су објављене много после његове смрти. Сетимо се великог Фернанда Песое (1888-1935). Зна се да није ишао да деклемује песницима. Знају то и они који нису песници. Знају и напасници да је после његове смрти почела да израња његова поезија из шкриње коју је напала прашина. У том сандуку, избројали су музејски људи, налазило се 25.574 листића рукописа. Још није све објављено. Али су тога „јадника“ по открићу шкриње пуне поезије морали да пренесу онако мртвог, а великог, у порту манастира Светог Јеронима где почивају највећи португалски људи. Сећаш се у каквој је ситуацији био Борхес (1899-1986). Не сећам се да је ишао да деклемује руљи.

Рећи ћу да су и Совјети водили рачуна о томе да се песници морају бавити човеком и стварношћу, то се тада тамо звало реализам. За разлику од оних официјелних песника који су се бавили реализмом, било је, премного, њихов број је „компромитујућа чињеница“, који су се стварно бавили конкретним човеком и стварношћу, а не зна се у ком казамату су уморени. Не зна им се ни гроб. Мој Витолде! Немој рећи да ниси знао шта се десило Осипу Мандељштаму (1891-1938), како су у животу прошли Ана Ахматова (1889-1966), Марина Цветајева (1892-1941), Александар Солжењицин (1918-2008), Јосиф Бродски (1940-1996)… И о чему су писали ови велики људи? А зашто си баш то забашурио то само ти знаш. Не рече ни шта си ти тражио у Аргентини, па у Француској. Знано је да су сви загранични писци помало „кисели“. У те сам урачунао и великог Дантеа. Ако је који загранични писац на почетку и живахан временом се добро укисели, а на крају богами то почне свима, па и њему самом, да смета. И све почне да смрдуцка на ностагију као кисели купус у пролеће. Ту више ни со не помаже. Носталгија је ефикаснија од соли, све више боли, а све мање се осећа.

А Константин Кавафи о чему је писао? Зашто си њега изоставио? Није се уклапао у твоје поимање поезије. Препевао је историју. Генијални Кавафи сад мора да се брани од напасника. Је л’?

Велики је број, велики, мој Витолде, који се не могу наћи у твојим одредницама о поезији, али нећу више набрајати. Рећи ће неко да сам досадан. А бојим се и да не скочим себи у уста, те допаднем неке рупе у твом тексту. Пишеш Ти, мој Витолде, и овако: „У оном тренутку кад су песници изгубили из вида конкретно људско биће и кад су поглед уперили у апстрактну Поезију, ништа више их није могло задржати на косини која води у провалију апсурда.“ А да ли се ово твоје писање односи на Хармса, Песоу, Гинсберга, Керуака, Борхеса, Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Бродског, Солжењицина, Кавафија… Одговор је, не. Не! А питање је, Зашто ја да кажем, НЕ?

17

„Ако се, остављајући дела, позабавимо личностима песника и малог света који те личности чине заједно са својим поштоваоцима и приврженицима, још више ће нам постати тесно и загушљиво. Песници не само што пишу за песнике, него се још узајамно хвале и узајамно одају једни другима част. Тај свет, или тачније, тај светић се не разликује много од других херметичних, тесних и специјализованих светова…“ Па, даље, делиш песнике од шахиста. Мислим да свако људско дело које  је врхунско јесте поезија. Нема тих малих светова, нема херметичких светова. Тамо где постоји улаз, ту је излаз. Постоје само мали људи, који не могу да дохвате кваку, те не могу да отворе врата и да изађу у свет. А неки су и сакати. Њима би требало помоћи. Бојим се да сам овај пут закаснио. Није на одмет имати на уму да историчари математике могу бити само врхунски математичари који разумеју математичке идеје. Ништа није другачије када се говори о поезији, а и на дионизијским свечаностима песме су оцењивали песници. Зашто бисмо мењали нешто што је добро. Ако је нешто ново, то не значи да је оно и добро. Иначе, ако бисмо се, изузимајући дела, бавили личностима писаца, не само песника, не бисмо далеко догурали, а Витолда Гомбровича не бисмо ни узгред споменули.

18

Слажем се, мој Витолде, да „се чак и просечни песници на апокалиптични начин надувавају“. То је стара бољка. Не верујем да ће се то икада искоренити. Требало би се клонити просечности. За такву идеју су се залагали и Достојевски, и Ниче… А у моме селу кажу моји сељаци песници: „Ако се с трицама мешаш, појешће те свиње.“ Све, све, само просечност не!

            Једнога дана сви ћемо бити једно. А и Волтер (1694-1778) је тако записао: „Једног дана све ће бити добро. У томе је наша нада.“

            Требало би поезију повремено (п)очистити, али проблем јесу они који је добро познају, они се стиде метле. Са прозом је још теже. Лакше је било кад је није било. Тада није било ничега. 

19

Не знам коме сметају песничке илузије. Па сви људи живе од илузије. Илузија им је главна храна. И када немају хлеб, они имају илузију да ће га сутра имати и тако опстају. И ти си имао илузију да си озбиљан кандидат за Нобела. А ја мислим да си то ти стварно био. Нисам имао илузију. Али ти и ниси баш жудео за Нобелом као признањем које носи име оног убице, који се наводно покајао. Тебе је интересовала та лова. Лепа сумица! И Шекспир би је пожелео, сигуран сам. А то што је Шекспир није добио не умањује вредност његових драма за које су сви чули, и они који их нису читали, и они који их нису гледали у театру или као филм, а за твоје име многи нису чули, а тек за твоје драме.

20

Давно сам чуо ову анегдоту коју сам много пута препричавао и сваки пут сам је приписао Алену Гинсбергу. Ако није његова, нека ми Ален опрости. Опрости ми Боже, и Ти! Ален је говорио овако: „Дуго живи прозни писац, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже.“  Уопште није важно на кога прозног писца је Ален мислио. Није важно ни ја на кога сам помислио када сам ову причицу препричавао. Али, увек сам вребао прилику да је испричам бар пред једним прозним писцем. Која злоба. Помислиће неко да овај текст о напаснику не пишем о теби Витолде, него о себи. Нека мисле. У праву су. Пишем о нама.

21

Писање романа није привилегија прозних писаца. Ти си то знао, али си мудро то прескочио, па сада ја морам то овде да напишем због читалаца.

Џ. Г. Бајрон (1788-1824) је написао стиховани роман Дон Жуан. А. С. Пушкин (1799-1837) је написао роман у стиху Јевгениј Оњегин. А ево и једног Пољака, Адам Мицкиевич (1798-1855) је написао роман у стиховима Пан Тадеуш. Има још, али да не претерујем.

Ни драма којом си се ти бавио, кажу веома успешно, ни она није привилегија прозног писца. Петар Други Петровић Његош (1813-1851) је написао стиховану драму Горски вијенац. Њега истичем зато што је био велики песник.

22

Признајем да је сјајни Витолд Гомбрович својом луцидношћу успео да ме испровоцира и тако вам је омогућио да читате овај текст. Сигуран сам да ћемо се он и ја још виђати. А шта вама фали?

[1] Прво поезија, Костолац, Мајдан, 2/2015, 95-99; Савременик плус, Београд, 231-232-233/2015.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019)

Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je схватио још на почетку романа да је за роман најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго…

Ако промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много времена вртећи кругове како бисте се поново вратили на прави пут и наставили да пратите посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко можете ископрцати. Суштина  Радоњићеве Рубикове коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења. Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у рукама апостола.

Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“ (стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)

На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек дечак. „Нажалост, он веома споро одраста. Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог деде.

У фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање, износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син начинила профаним. Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло, онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.

Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.

Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње дочара ситуацију, догађај, лик… Овде је фуснота саставни део ткива и одређује стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна  мудролија, а која употпуњује причу, каткад и појашњава. Севне и обасја фрагмент – причицу, и она просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста…“. Оно што би се на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у (од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима, извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали. Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.

Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте, изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.

Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа. Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност, и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним срединама, а већина  јесу такве, али писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред  ужитка покренути и на размишљање о великим темама, о животу, о смрти и о Богу.

Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу, Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је наша. То нам је и Радоњић потврдио.

За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна  је био омнибус новела без подрума и поткровља. Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку. Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују, неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран сам.

 

Марија ШКОРНИЧКИ: ГОЛА РЕЧ (Избор из поезије)

ГОЛА РЕЧ

(Избор из поезије  Марије Шкорнички)

Открити Брехта

Открити Брехта и друге залихе

На виђеним лицима

Обећава несаницу

Друга могућност

Поделити летке за кућне послове

 

Три поподне качи ми се

Око врата

На путу видим генерацију

С монологом у руци

Улица одјекује од срдачног

Смеха

 

Ход призива кишу

 

Глас приљубљен уз врат

Голица оскудни дух

Просут по земљи

Дај Брехта да шири радозналост

Поклопац са врча

На мртвој је природи

Детаљ за весеље на

Краћем путу

 

Поезија изван храма

Поезија изван храма

Лута

Осећања чуче у видикругу

Изненађења

 

У твом храму

Олтар чека

Белу птицу

Да усклади лет

Са сенком

Храстовог лишћа

 

Растопљене звезде

Разлиле се

Па капљу у зенице

Кап по кап

 

Смисао увежбава улогу

И нивое жудње

Пијем зелени чај и

Наздрављам за све жене

Које те воле

Уздах се чује

Брушен сузама

           Без сведока         

 

Чедност

Зеница заузима сунце

Глас је чист

Од јутарњег неба

Љуска од ораха чаролијом

Крунише ваздух и

Буди чедност

У кули зодијака препознајем

Твоја рамена

 

Звиждук дај да мотри

Исход

 

Препознајем црнило у оку

То угљенисан камен

Мења правац

Плодова земних

Заносом испери ноге

И помешај очај у крзно

Мачке

 

Мирише кожа

Мирише кожа

На руже и малине

Раскош

Кружи и кружи

Кроз облаке

Негодују

Муње

Кроз стихове

Тешко се дише

 

На престо

Гледа оптичар

Мрмља поруку

И магију

Планинског врха

Грумен пажње

Изазвана

Окреће се

Кључа

Реч из уста

Посејана

 

Силази еротика

Силази еротика

У пространство

На Тргу

 

Уљуљкан опис

Лиже страхове

 

Закасни

С погледом

Жижак трепти

Разгрће гласове

 

„The thrill is gone“

Портрет

Замршен у

Тонове и

BLUES

Игра пред

Очима

Урања

Полност

Kрцата

 

Изван

Граница

Намера

Комбинује

Дует

У бесцење

 

Калеидоскоп

Дарује

Ужитак

 

Слушај глас

Б.Б. КИНГА

 

Koнцерт

Негде на linea terminalis*

Изводи се концерт

Oдговори лепршави

Жигошу os pubis*   

Koмeтa би дa кушa  

Бескрај

Све зависи

Штa сe свира

Свирач свирачу

Исписује

Шта је испод

A  кожа опкорачена

Скида вео

 

Наге руке

Уплашиле се жеђи

Па трче и скупљају

Гримасе и стиднице

 

Подај се

Очима

Древно море

Запенило

На све стране

_________

   *linea terminalis—kaрлична кост
   *os pubis—препонска кост

 

Гола реч

Гола реч

За усне се спаја

И увире у

Ћутање

A поплава

Jутра

Мокрог од

Бујице

Уводи ред

У неред

Удар у бок

У кук

Ребра

Снагу ломи

Мрежа жеља

У свему удвојена

Рука вођена

Вреба зрење

Сатеран дрхтај

У дубине вира

Подилази

Жедан

A јa

Распета

Притиснута гомилом

Стења

Зобљем жмарце

A реч гола

Нема

 

Уточиште

У шуми лаје пас

Гризе сенку

Упада у мрежу

Сам

 

Месо на крилима

Ухватиће лишће

Да обрише росу

 

Нека сиђе са зида

Пас

Хоћу да настави љубав

Што пулсира

Између очију

И Бекетових сећања

О утроби

 

Гласник околности мења

Просипа загонетку

У прасак

 

Изазов

У гомили

А сам

Упознајеш снагу пута

 

Љубим те очима

 

Чежња личи на лудило

Слабост отвара врата

Стидљиво

Диши збуњен

 

Љубим те очима

Да ми уста не би

Рекла  НЕ

 

Ако си тужан

Душа ти је жива

 

Увиди вредност

Буђења

Спознаја

Мисли спознају

Лошу глуму

Обично

Лутање с песмом

У срцу

Спотиче се

 

Смех закачен

За образе

Као копча

Расплиће лица

 

Побуна

Разум

Нејасна сцена

Столица за љуљање

Неуморна

 

На стази

Ветар маше свемиром

У дослуху

С окреченим дрвећем

 

Спирала сата надолази

 

Спржени хлеб

Жваће тишину

 

Нежне речи

На глува врата

Точе

(Корак иде наизуст)

 

Нестрпљење натоварило

Мирисе

Из књига

 

Чека замку

 

Молитва

Кап душе

Разлива се

У  доброти

 

Спознај

Између удаха

Између издаха

 

Спознају

Умотај у љубав

 

Душа блиста

Као кап

Сунцем обасјана

 

Небо у себи

Сочна јабука

Потпуно се даје

 

Безусловно

 

Љубав за љубав

 

Опуштено

 

Сок живота

У жељу тече

Светло за светло

 

Испуњени

 

Коска са оком

Коска са оком

Оре бразде

Кроз лик

 

Мишеви недужни

Цвиле

Вуку ноге

Слабије од репа

 

Шкриња се у лопту

Претвара

Па клиза у понор

 

Заустави треском

Пад

Постави ноге

за стражу

А певца

за крик

 

Из колибе дим

Из колибе дим

На вратнице гура

 

Људи с изједеним очима

Плачу

 

Сузе у бурило наточи

Да се спере грло

Од вике

 

Руке од сира одмарај

На голим грудима

 

Дрвене греде не рибај

Млеко источи

Нека их избели

 

Мачки лисица попила очи

Истерај је на зидину

Да не лоче греде

 

Тросунчана светлост

Тросунчана светлост

На себе

Ослоњена

Гледа

Без тежине

Овлаш додирује

Расута

Бистрина

Сама

 

Кроз светлост

Светлост

Сенку размутила

 

Алхемичар

Алхемичар

У Дворцу

Камену

Душу кињи

 

Олупина расте

Из леје

И бележи рођење

 

Кроз шавове

Гура зној

Црвасте пипке

Обурване кућерине

Раскречене

И гротескне

 

Тежња дише

У два правца

(Вечно подне)

 

Зрак из дубине

Зрак из дубине

Важан

Богат

А тајна

Иза ломно и

Болно

Традиција

А сан

Свест ноћи

Јутра

Веже облик

Пути

 

Пливач

Замах продире

Удара поглед

Кроз рожњачу

Посред лица

Опире се

Форма

 

Покрет

Не чека

Промену

 

Плава рони

У плавој

 

Потез у платну

Потез у платну

Милује разум

Продире

Прсти

Распети

 

Трзај перцепције

Губи

Простор

 

Обрис

У обрису

Репује

 

Слика ума

Шири се

Низ осмех

 

Долази ми

Песма

 

Градови се мењају

Њишем се

У центру циклона

Жудња

Или поседовање

Као разгледница

 

Градови се мењају

 

Мушка тела

Плаше се чулности

Очисти облине

Пред огледалом

Лепезом растерај тромост

 

Удиши

Мирис ноћи

Распростри привидност

Од белих облака

 

Унутрашњост моја

Вековима певуши

Исту песму

 

JAZZ конверзација

Јazz  конверзација плива са звуком

И намигује

На чистом енглеском

Низ улицу гледају кључаонице

Равно у очи

 

Чиновник сања асистента

Туризма

 

Вода из туша виче

Добродошла

За вино у дневној соби

Хоћеш ли песка за стопала

Или путер од кикирикија

 

Ритам се црпи из саксофона

И улази у прорезе на свечаној

Хаљини

Јазз  воли босе ноге

Ружичасте вене

И кокице

 

Дан као сваки

Озон у шаку ћушкам

Да премажем јутарње

Издање

Речи отичу из чаше

Гасе мрмор

Разбуђени

 

Уловићу ти поглед

Који греје на

Сувомразици

Можда купим и

Врућу лепињу

Добар изговор

Да уђем у кућу

 

Без страха гледам

Шта ме то гуши

 

Судбина

Или радни дан

 

Еликсир

Закачи штипаљком очи

Да се мало просуше

А срце на прозор

Истакни

Да га сунце угреје

 

Тамјаном прочисти речи

И журбу

Са погледа откачи

Ланце

Може се ткати паучином

Може и лековитом травом

 

Убеђења помажу облаку

Да трчи улицом

И упозна књигу росе

Сладуњави ваздух нагрнуо

Низ разбој

 

Баштован

Скувао чај

 

Хорна

Владиславу Еди Шкорничком

 

Ритам

Као подневна јара

Јури

Према хоризонту

 

Зној ме грли

А ја бих

Лимунов цвет

 

Бели голуб

Указује

На небеске сфере

 

Хорна буја

А ветар стоји

Нем

 

Крв моја вртешка

Крв моја вртешка

Успела се из понора

Камење успавано

Сазрева

У шипражју

Ветар уморан ћути

 

Језик што клија

Хоће ваздух да

Уједа

 

Крв моја вртешка

Ретко се зауставља

 

Идемо боси

Идемо боси

По љубав

 

Пехар под руком

Сигурност чува

 

Кад се радост откине

Не дај да виси

На рачви

Сипај је у мисао

 

Можда ће жица сама

да свира

Празном ходнику

 

Преко жижљивих даски

Врео ваздух се моли

Да муње

Оставе очи

 

Цвет из раја

                      сину Бранку Матићу

На крило стављам цвет

Донет је из раја

 

Може ли срце

Да мирише као цвет

 

Уљане боје

Купујем на вашару

 

Тачкицама цртам звезде

Нежне очи

 

Невиност дечија

Грли се са тишином

 

Осмех расте

И силази до ува

 

Ђед Илија унуцима

Лијепо ли је

У себе погледат’

 

А још љепше

Виђет’ чојство

И љепоту душе

 

Па је ђеци

Својој

Подијелит’

 

Да осјете

Што је свјетлост

 

И да виђу

Којим путем

 

Баба Коса

Ткала и ткала

По вас дан

Нити у основу уводила

 

Чињела

Никад да стане

Из петних жила

Да је жива

Вуну би

Мотала

 

Баба

Исплети косу своју

Ветар нек’ се игра са њом

Али ти је исплети

К’о што плетеш речи

 

Исплети косу своју

 

Мека је као свила

Као кап росе

Као смех

Измивена кишницом из

Пупољка руже

 

Бела је као облачић

Заостао на небу

 

Уплети у косу своју

Поветарац и мирис

Ливаде

Подигни свој благи

Поглед

К моме лицу

Радост пусти

Нека њише заостали

Праменчић

 

Исплети косу своју

И омотај око чела

 

Такву ћу да те памтим

 

Унутрашњим светлом дарован

                                            Томиславу Мијовићу

Растављен

од  књига прочитаних

и прочитаваних,

од књига својом руком

написаних,

од предела виђених

до кањона Невиделих,

од шкољки прикупљених

и камења препознатих

својом руком углачаних.

 

Растављан

ал’ не растављен

јер је песник миљеник

необичним даром дарован

да обасја светлом

све углове уметничке душе,

да истражи

тајновите жеђи стваралачке,

омирише травке сунцем напојене

и препозна

додир-видом избочине.

 

Дарован је у том мраку

силним благом

што га душа само има,

па кроз сонет, риму…

озвездава, заблистава

и Очевом лампом вођен

осветљава поезију.

 

Чупави анђео веселих очију

Соњи Савић

 

Искривљен осмех

Испробава костиме.

Удвостручено огледало

Дешифрује

Плиме и осеке

Тренутка.

Влажност ока

Расипа се

Низ шећерну штанглу.

 

Под кожу увучена

Слутња

Нервозно похађа

Курс дисања.

Прасак

С књигом у руци

Нову улогу осваја.

Очи публике

Гледају ветар

Одевен у дебеле наносе боја

Како игра игра и кликће

И лети високо

Небеским сводом

 

Мит о Лабуду

Бранку Миљковићу

 

Иако је окачен

Он и даље пева.

 

У висине

са њим

попела  се,

па вијори,

поезија.

 

Спасила се од

погубљења.

 

 

 

Сенка се приљубила

уз дугу  на небу

Милану Ђурашиновићу

 

Осмех ме дозива

и посматра

време

што нараста и отвара

душу.

 

Отворена књига

прича о суштини.

 

Речи катрена

жуборе и шуште,

отискују се низ

купиново жбуње

(Врагочанице).

 

Сенка ћути,

тишина се протеже,

дуга зури

у нове сцене.

 

Зоранов брк

Зорану Радмиловићу

 

Испред Атељеа

Са 212 столица

Осмехује се

Са једне од њих

Један брк

Далијевски

Ибијевски

Брк знања

И поштовања

Импровизације

И слободне сцене

Мајсторских фраза

И нових псовки

Са кривина изгубљеног

Пута

Удомљен и настањен

У хумору што  шиба

И гесту слободе:

„Живим по своме…“

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА.  МАРИЈА ШКОРНИЧКИ живи и ствара у Ваљеву.    Објављивала је поезију у многим књижевним листовима, часописима и зборницима, учествује на фестивалима…

Књиге песама:

Дробњачки записи (Бистрица, Н.Сад, 2006),

Мирис коже (Бранково коло, Срем.Карловци, 2007)

Кроз Јелисеј (Orpheus, Н.Сад, 2008)

Хотел Адамс (Aпостроф, Београд, 2011)

У кући блуза (Aдреса, Н.Сад, 2012)

Дробњачки записи, допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2015)

У једној руци фењер, у другој поезија (Мат.библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2019).

Литература

-Јанко М. Левнаић, Име игре КАТРАН И СКОРУП оглед о пезији Марије Шкорничке, (Мат.библиотека Љубомир Ненадовић, Ваљево, 2011).

-Милијан Деспотовић, Прозор на кожи, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2013).

-Милијан Деспотовић, Поетика утиска, беседа, прикази; (УКС, Свитак, Нар.библиотека Пожега, 2017).

 Антологије и панораме поезије:

-Антологија „Цветна душа“ – саставио Mилутин Лујо Данојлић (Матична библиотека Љубомир Ненадовић- Ваљево и Удружење српских издавача – Београд/Ваљево,2009.)

– „Избор никшићког пјесништва“ – библиотека „Завјет“ /приредио Данило Мијатовић (Kњижевна заједница „Mирко Бањевић“, Никшић, 2009).

-„Зорану Радмиловићу песници и ликовни уметници“ – приредио Toмислав Mијовић (Фондација Зорана Радмиловића, Зајечар 2011. год), итд…

Превођена је на македонски (Корени) и пољски језик (Tekstualijа).

Уредник је Алманаха уметничког стваралаштва Колонада, од 2011.године (издавач Синдикат радника Електромреже Србије); у уредништву је часописа Бранковина из Ваљева.

Члан је Удружења књижевника Србије.

 

 

 

 

Јелена РАДОВАНОВИЋ: ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ

ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ

(Избор из поезије Стојана Богдановића, РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ)

Иако је многим песничким и прозним књигама већ дуго присутан на нашој књижевној сцени, Стојан Богдановић у маниру искусног homo ludensa својом новом песничком збирком показује да и даље ужива у својеврсном поетском љуштењу лука, нудећи нам својом поезијом сузе кроз осмех, и још увек не пропуштајући да нам отвори нека нова тумачења и значења, задржавајући притом препознатиљиви трагикомични манир свог певања. Драж Богдановићеве поезије управо и јесте у тим лудистичким оксиморонским опречностима – ту његова стална запитаност над судбином и Богом иде руку под руку са десакрализацијом и јеретичким моментима; готово побожно песничко бављење смислом правог стиха иде укорак са болном аутоироничношћу и детронизовањем поезије и песника; свеприсутна тема пролазности директно је супротстављена банализованој свакодневици; однос хришћанског страхопоштовања према Богу стоји напоредо са, готово фамилијарним, односом према Човеку-Богу.

Један од Богдановићевих песничких лајтмотива је стална метапоетичка запитаност над смислом и значењем поезије и процесом настанка песме. Немали је, притом, његов (ауто)иронијски отклон према песништву и песницима, па ће тако у програмској песми и стожеру целе збирке, Разговор са мајком Божијом, он рећи како му мати говори да „нахрани музе, а то значи козу“. На сличан начин у песми Фазе Богдановић самокритично каже да је у трећој фази живота почео да се бави поезијом када је почео да „гњави и да дави, да смишља и да умишља“.

Бавећи се умећем стиха, песник покушава да одгонетне и смисао надахнућа и настанка добре песме. У репрезентативној песми из тог тематског поља, Песма треба да уме, Богдановић каже да „песма треба да се њише/као јаблан на ветру поред Тимока/притом да држи мисао/чврсто као мали враг сису“. Богдановић нам овде опет нуди свој поетски кредо привидно неспојивог – песма мора да обједини те опречности у себи као што су лиричност и стаменост јаблана који се њише на ветру, насупрот структуралности и стабилности који наликују математичком систему; притом песма не сме да изгуби ништа од своје враголасте заиграности, кружећи око мисли која као стуб држи песму. Богдановић притом није за неку пуку ларпурлартистичку игру и песму која је лепа зато што је песма или је песма зато што је лепа; успела песма у његовом поетском свемиру мора да буде рефлексивна, мора да има мисао, логос, на чијем таласу ће бити ношена. Уплив Богдановићевог математичког ума је и овде очигледан – песма нема кичму ако у себи не садржи мисао, јер мисао је она велика енергија без које је песма пуко надувано празнословље. Богдановић је у теми метапоетичности често и аутореференцијалан и аутоироничан. Рађање песме, Богдановић одлично зна, није никакав узвишени парнасовски моменат, већ често чисто мучење и тегоба. Песма долази ниоткуда, кроз несаницу, затиче човека у кревету са другом песмом у сну, „од чега човеку буде мука“. Богдановић, међутим, зна и какав искрени усхит доноси право надахнуће, јер „Од песме се човеку заврти мозак/И ништа га не боли“. Песник је зато онај чудак који под кривим дрветом, и сам нахерен, искривљен, неуклопљен, померен из општеприхваћене стварности, чека своју праву песму, док свет око њега у клаустрофобији свакодневице непрекидно безглаво иде за својим послом и за општим жамором. Песник зна да песму вреди чекати, јер „песма је као срна/очас се преплаши/и штукне у густиш“. Уопште узевши, метапоетичке играрије су у Богдановићевој поезији врло честе. Песник се често бави смислом правог стиха, који је „као несташно дете“, дакле оно што је најтеже укалупити и зауздати у општеприхваћену и смислену форму.

Мајка је један од главних песничких мотива збирке, који такође уједињује богдановићевске опречности – са једне стране, то је фигура патријархалне сељанке која је јака, вредна и стамена, која обаљује букве, музе козе, гаји децу, кува, носи воду, којој ништа није тешко, иако за сина жели бољу судбину и шаље га у Београд „да учи за господина“; која је, другим речима, парадигма традиционалне балканске жене. Са друге стране, мајка постаје обожена епифанијска фигура која се песнику указује у виду Мајке Божије, оне која увек светли, подучава, исцељује, умирује и дели савете. Кроз фигуру мајке одвија се и песников дискурс са прошлошћу, обичајима, традицијом, породичним свецима, умрлим рођацима, прецима и завичајним фолклором. Мајка тако постаје синтеза личног и општег, профаног и религијског, индивидуалног и колективног. Ронећи у индивидуално сећање, песник гради истински снажну емоцију, која читаоца уме да затекне и погоди у плексус, као и у другим песмама где је Богдановић у дослуху са својим срцем – кад пева о свом детињству и завичају, о нашим обичајима, о стварним људима који су прошли кроз његов живот.  Тад његова поезија буја, ври, ромори и жубори и разбарушена је у најбољем смислу, као оно несташно дете.

У Богдановићевом космосу, који се често показује као јединствено прожимање математике и поезије, појам тачке постаје онтолошка жижа његове поетике. Тачка се и у лингвистичком и у математичком смислу чини једноставним појмом, али се лукаво опире дефиницији, због чега је њом и најтеже овладати – тачка у себи садржи и цео свемир и коначност, и празнину и пуноћу, и почетак и крај. Стога је у поетском смислу најтеже знати кад треба ставити тачку, „да ти памет не исцури кроз реченицу/Као вода кроз баштенско црево“.

У фокусу Богдановићевог певања налази се и непролазна песничка тема пролазности, која се код њега често неминовно развија кроз дијалог са Богом, или пак кроз монолог о њему. Песник тиме отвара нека кључна питања есхатологије – Бог се код Богдановића не васпоставља као узвишени, недодирљиви и табуизирани Апсолут, већ је, напротив, песников однос према Богу фолклоран и готово фамилијаран. С обзиром да је код Богдановића Бог увек више Човек-Бог него Богочовек, нисмо само ми запитани над Богом, већ је и Бог запитан над нама и над смислом света који је створио, као у песми Крст: „Понад главе крст/У чуду/Шири руке.“ У ауторефлексивном покушају да докучи ко стоји иза сложеног механизма покретања времена, Богдановић ће на сличан начин у својој поеми рећи Питао сам сајџију, да би се у тој својеврсној оди пролазности тек на крају размрсило клупко енигме људске егситенције на земљи – сајџија не може да пружи одговор на питање како сат тачно зна када човеку треба узети меру, већ се Бог васпоставља као једини Велики Сајџија, као онај метафизичар који стоји иза космичког механизма судбине и пролазности, једини који поседује одговор на питање о људском крају. Богдановић ни не крије своју скепсу према могућности да се време измери, укроти или заустави. Време је суштински немерљиво, јер не постоји. Сат само подсећа на време, а освета према часовнику се показује као јалов људски покушај да се време победи. Богдановићев сат није мерач времена, он је парабола нас самих и наше неминовне и безнадежне људске метаморфозе у времену, јер: „Време те заскочило и јаше,/Јаше те као рагу/А сви од тебе траже/Да се осећаш као Пегаз.“ Зато је на такав сат, пуку механичку људску творевину, немогуће ослонити се, баш као ни на људско сећање. Тај сат или касни, или је херав, или без казаљки – ту се помаља познати бергмановски метафизички мотив  осакаћеног часовника отпалих казаљки, који нас све чека: „Јер смрт ће доћи тачно у секунду, каже песник, све ће бити на време/па шта ће ти онда сат“. Богдановићев сат је и симбол колективног сећања, заједничког људског искуства и колективног записа у времену. Као оне умрлице у песми Криво дрво, које подсећају на пролазност живота и свеприсутност смрти, јер нас очи мртваца са слика непрекидно посматрају. У већ поменутој песми Фазе одвија се на сличан начин и иронично поетско сравњивање рачуна са животом и са његовом неминовном цикличношћу, иако је потка песме типично људска жеља за непролазношћу, жал за ефемерним и за прокоцканим шансама: „Некада сам због љубави хтео да се убијем/По неколико пута дневно/А сад копам и ногама и рукама/Ако икако могу последњу фазу да прескочим.“

Иако згуснута симболима, Богдановићева поезија је свеједно освежавајуће нехерметична. Презент је у њој доминантан глаголски облик, јер је то поезија која је пре свега уземљена и укорењена у садашњости, и у ту сврху често користи и разговорни стил и жаргон.

Збирка се елегантно заокружује симболом камена. У камену је кључ којим песник синтетизује све своје поетске теме и мотиве. „Камен вам се смеши“, рећи ће песник и подсетити нас да сваки људски пут води само једном циљу и да је све пролазно, макар било и уклесано у камену – од људских прапочетака, цртежа у пећинама, првих књига, првих слова природе, фосила, до надгробних споменика.

На крају, на камену је уклесана и поезија.

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЊЕГОШ И МИЛОШ

ЊЕГОШ И МИЛОШ

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу. Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању „Религије Његошеве“ (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ‘Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.’“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед… и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „…уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи…  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту… Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал’ тишина мрда.

11

У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „… а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање.

12

Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил’ не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.“

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“

Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка’ у Његоша!

 

Банкок-Париз, децембра 2018.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

НАРОДНЕ НОВИНЕ

НИШ

17029(2018), стр.14.

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике – матије тројеручице, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Сунчица РАДУЛОВИЋ ТОРБИЦА: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

НИКОЛАЈЕВСКИ НОКТУРНО

Да је има, знао је док је није срео

и док птица у порти николајевској

није исписала тапију на удахе до звоника под крстом.

У измаглици пером заоране бразде,

корацима дужине стихова омиљене поеме,

клизио је ка Икони Трандафилових,

где се назиру помешане епохе и неки нестварни људи.

Препознату бол свог тела,

коју су истом стазом носили Лаза и Јова

између сна и јаве, уз прапорце муза,

удвостручила су кошмарна искушења

и обнажени снови,

познати у једном лаганом ходу

са којим је отпочело путовање ватреном кочијом.

Да је он има у себи,

знала је по гласницама и трнцима,

темену које пече док је лагано клизила улицом,

и кошуљи натопљеној на грудима

под којом одзвањају у тихом брују

мамузе небеског пегаза.

 

КАО ЉУБАВ У ТОСКАНИ

Увиј ме у оне меке боје светлих обзорја

у Тоскани, над водама Арна,

док губи се бледи месец као болна жена

из погледа Црњанског.

Увиј ме у омиљену кошуљу својих жеља,

да ме њен мирис одмори

од лутања немирним мислима

под оклопом небеског звона.

Окупај ме погледом који носи тајну ушћа,

па пусти онда да се страст и стид сливају низ кожу

у сластан млаз, до жуте јаре

и лепе под прстима као сок зрелог грожђа,

остављајући мирисан траг у погледу,

у ком брда поигравају у магли,

са жељом да се дан опет заљуља

као црквена звона из даљини.

 

ФАДО

Пред њим је улицама потекао фадо

брже од старог дрвеног трамваја,

а носила га је тамнонога, уског струка

и широког бока под белом хаљом,

она што небо носи на малом крсту а сунце у очима.

Потекао је фадо онако моћно као што Тежо

баш ту се страсно љуби са океаном.

Из њених гласница

треперила је меланхолична чежња

што слави живот, а живи своју бол,

док у утроби меша сласт и грч,

смех и плач заточене у живу страст.

И ту, у стрмим улицама Алфаме,

откотрљао се плочником његов мир.

Плешући у катарзи тог фада,

под сенком чемпреса и старих зидина,

у заводљивом ритму који опија

док слуша болну причу

о животу морепловаца и рибара,

упао је у мрежу пламтећих чула,

њишући се у барци под таласима једног погледа,

у којем траје фадо и када његови тонови утихну.

 

ЛОВАЦ И ЛОВИНА

Вребаш ми звук потпетица

и цурење клепсидре,

да ништа претвориш у танано нешто.

Kротиш дрхтаје ових слабина,

да би се од ловца претворио у ловину

чежњиве пути.

Заробиш поглед који је силно хтео

да буде ничији,

и пустиш да будем слатко своја.

Слободом ме преобразиш у робињу

и чувара твојих жеља,

до којих чудесном пречицом стижем.

Погледом као ласом

на површину извучеш и отмеш

последњу мрву путене чедности

и извајаш своју богињу греха.

 

ЏЕЗ

Свира Jazz for A Lazy Day,

киша у истом ритму пада,

мисли се лелујају

и само грлица на димњаку мирно стоји

– стопила се са облаком

и допушта да је загрли његова кишна сенка.

Ћутимо језиком џеза,

прсти лагано клизе по стаклу

по коме су се разлиле синкопе.

Лења је и рука са које је склизнуо огртач.

Раме, колено и огољену свест покрили су само џез

и и облак твоје цигарете

што oмамљујуће хипнотишу дан

у ситу овог раштимованог времена.

А ритам ме дотиче твојим прстима по врату

и шири се по пути која чили ослоњена на твоју мишицу.

Лењо се мрви дан у твом стиску

док њишем се пред прозором,

са чашом у руци,

у сусрет познатој фрази златног саксофона

из кога ми по грудима тече мед.

 

РИЛКЕОВО ГУДАЛО

Прешли смо ивицу амбиса

бежећи од ништавила, утега осредњости

и неких страних, утрнулих погледа

у једном интермецу ноторне празнине.

И не окренувши се за посрнулим мислима

са ивице страха зауздао си меру мог бола

непатвореном мелодијом свог бића

којом ослобађаш заточено женство

и онај бруј из груди који само ти чујеш.

Нестрпљиво, гладно, у жељи суверено,

Рилкеовим гудалом, које нас спаја,

постајеш неосетно виртуоз бескраја.

 

ЛУНА У НЕДРИМА

Черга на ивици шуме од уштапа чека

да јој ветар дуне у једра чежње

и однесе је никуд или још даље,

где ни друмова нема.

Расушени сто под багремом

дању гаров чува,

а ноћу походе песници

убегли од кућних черги напуштеног духа.

Једним жедним покретом разнесу празне боце

и све суморне мисли наталожене на дну чаше.

Ту ноћ свежином мирише,

а као бодеж поњаву

пара је врелина циганских грла.

У трбуху трепери одјек даира.

Дамари куцају брже од златног сата

док у мраку блешти тамна пут женска

орошена игром по оштрици чула.

Махнита жудња из мушког ока

меко тоне у наборе свиле

што немирно таласа око девојачких бедара.

Један такав поглед украдоше црне очи

што играју брже од босих стопала

док мирис багрема опија.

Жила на слепом оку лудо пулсира

изгубљена у звуцима ноћи.

Разум блед као сећање чили у врелој тмини

док месец залази иза крошње.

Из дивљег плеса спусти ноћ девојку-чигру

у крило онога који зна да је ово његова песма

и да ће је сачувати тај шумарак

и једном један у вино зароњен стих.

 

ГРАНИЧАР ЖЕЉА

Ти знаш где су границе

мог сазвежђа.

Пратиш све трагове

неухватљивих путања

у снове.

Гипким покретом пантера

ловиш мисли

и знаш да вештином скулптора

на кожи

извајаш жељу.

Нежношћу антиквара

љубоморно чуваш титрај усана

и ока само за себе,

чудесно дуго!

Волим у теби страст

великог трагача за скривеним благом

и жудњу која не престаје

када га пронађе!

 

КОРАК У ВАЗДУХУ

У праску

распрши се сан.

По срчи његовој ходајући

моћ сечива немир посеје.

Чудо како и месец онда

у зеницама крвари кап по кап

и пушта тишину да истече.

Kорак у ваздуху страхом задојен

застане и лебди, лебди,

чекајући да јава пукне

из неког сна.

 

ПИСМО

На дан када сам почела да ти пишем писмо,

сручиле су се неке монсунске кише

од којих су тупо одзвањали олуци.

А таман сам хтела да ти напишем

зашто упорно прећуткујем неке риме.

Онда сам опет једног јутра наумила да наставим

пишући о овом чудном столећу

коме из чељусти вире оштри очњаци

немоћни да загризу у бит.

Истрошила сам хартију,

а мисли су претекле загазиле у ноћ.

Одлучила сам се потом за ново писмо.

Да напишем како се не љутим на твоју мисију,

ни на остатке старих опушака у пепељари,

на пријатеље који те остављају рано испред прага

или никад тамо где си потребан,

на прекоре усидрене у сумњи,

али прену ме плач дечји.

Саплете ме онда непозвана стрепња:

која ће хартија сажети недоречено и недирнуто?

И хтела сам, много сам тога хтела да ти напишем,

али се попут праска разлегла бука кочница са линије осам

и пренула ме у будно јутро,

као и твој поглед

који је поштара управо испратио.

 

МАЛО СЛОБОДНО ЈЕДРО

Трошимо ли дане или они нас

откуцајима немира и корацима вечитих трагача?

Да ли је оно што чујем само умишљен шум

или зов твојих мисли

које сам пресрела некада давно

у порођајним мукама једне љубави,

на прагу чисте радости када се родио тренутак?

Док су у вечитој метаморфози жеље

испод клатна нашега века

насукани излизани ђонови,

у чамцу за другу обалу тек је места за осмех

и једно мало слободно једро.

 

САПЕТО СВИТАЊЕ

У изгужваној постељи

ваљају се само мисли

уморене ноћним аветима Несна.

Грче се и боре,

са изнедреним дахом,

ударајући тупо у стакла,

жељне да вриском, са срчом,

проспу се кроз окна.

Сад шкрипи перо

и само понекад у трену крикне

јурећи зору да се у њена недра зарије.

Не долази ми више у свитање, журно,

са очима у којима те нема,

на вранцу сапетог сна!

Пусти да ми ноћ било одмори,

у брују груди лепету налик

и да зауздам мисли жудне,

одевене у светлост по мери коже.

 

НЕПОВРАТНО

Чекаш.

Корацима мериш стазу вечности

и бројиш дане што плове Одисејевим једрима.

Чекаш звук, знак, ехо,

речи које шуште као лишће,

па се проспу попут летњег пљуска,

да врела кожа живо забриди.

У чекање ти се вид претворио

у жељи да на хоризонту

заплови у небеској барци смираја.

Хоћеш успут да сан ломни умориш

и пробудиш се негде далеко,

где у оку пустолова сенке су краће од чекања.

Ту ћеш пред мачем путености

спустити ланце своје слободе.

Неповратно.

 

МОЛИТВА

Стане сат када он оде по своју дозу живота у боци.

И сан виси са стропа као Дамоклов мач,

а сопствени испран израз испуни тишину.

Само понекад Јуда зазвецка сребрњацима у мом билу.

„То је живот “, дошапне брижно биће

подсетивши на жрвањ у покрету,

у чијој је сенци под палим небом

полузавршен акварел,

разводњен до граница препознатљивости.

Мајстор би вероватно узео кист

да повуче потез који све решава,

али четкица у руци и ужарено око

ишту боју која се свела на једну кап.

Онда однекуд добра бабица пресече врпцу.

И као што тек рођено дете

са првим вриском удахне живот,

дубоко удахнем наду.

 

ДУША ХЛЕБА

Да се опет родим,

само бих теби замесила хлеб од најзрелијих зрна

сушених дуго на ветру и сунцу

па млевених у фине честице

што кроз ситно сито времешно пролазе.

Да ти прсти утону у белину хлебну

и на непцу осетиш сваки покрет руке у тесту

и надимање груди док му обликује глаткоћу.

И да ти се осмех огледне у бистром огледалу

тог тренутка

јер већ у следећем прсти хрле

да за наредно јутро нову душу од хлеба,

онако врелу

на длан ти спусте.

 

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави?

Држао си мале кокос куглице које волимо,

а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе

и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје.

Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос

и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке,

успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова.

A сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града.

Видим у тренутку париску вреву,

запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са праговa гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине,

док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне…

 

РУКА НА КОРМИЛУ

Да, могло је све бити другачије,

да нема твог лаког и бешумног весла

које ми растаче биће попут ледоломца,

после чијег проласка тихим газом,

у заглушујућем пуцању леда

отапа се сваки грч.

Можда се не би размрсиле зебње

потонулих морнарских мрежа,

да пребрана реч није одбранила чедност

азурне хаљине коју чувају албатроси на копчама.

Можда се не би као диптих неба и и воде стопила лица

у акварелу разливених тела

и плодила се хтења да ударају о хриди путености,

док око блуди у бујном виру намере,

да ниси потпуно раширио своја једра.

Да, могло је бити другачије,

испод свода привиђења,

да се није расуо белутак испод твоје крме

у стих пророчких снова, који зри.

Тек, изронила је румен

и реч која се не опире више.

 

СУНЦОКРЕТИ

Сећала се,

стао је поред  њиве коју су запосели сунцокрети

да јој освоји поглед, као што је матицу мисли.

Сада је у полупразном возу јездила к себи

док су се као зидне слике низала

стабла и виногради,исте њиве сунцокрета

а као реликвија је остао поглед

у свили ковчежића јучерашњег дана.

На краткој релацији до Новог Сада

по меридијанима бокова трнули су трагови

живих додира

а низ груди се сливао сок топлих вишања

које су још мирисале на две мушке шаке.

Осетила је да се слободно отискује као Амелија Ерхарт

и неустрашиво лети ван граница  карте

прекривене прашњавим ламентом

у подневном кругу,пратећи сунцокретове главе

које чежњиво гледају небо.

 

У ОКНУ

У времену нечисте крви

међу веђама носиш белег љубави

-тако је рекао,

Кроз сенке и свилу Борине приче,

која је њено женство подојила као мати,

спустио се у блудно окно њеног ока

где је почињала берба огњене искре.

У уху жеље за ангелогласним шапатом,

испуњавао се лунин круг.

Дах, као воштаница,

разгоревао је глуво доба у игри лишеној моћи.

Прастара жеља згуснула се у грч

а исклесано језгро сновиђења

помирило је обале, како то у сну обично бива.

И негде на рубу лета, у сенци тихе слутње,

повила се лоза подвижнички сама под погледом

у срмену амфору  од светлописа.

 

ПЕТАК, ИЛИ О ИШЧЕКИВАЊУ

Док је свет говорио о Црном Петку,

ја сам бирала петкову белу суштину,

његов најбељи део,

реч Мајаковског и њену белину,

тражећи у њој трагове наших драгaња

у страху да не изгубим тај

тренутак као песник реч у мукама ноћи.

 

Часовник још откуцава чекање –

осам, девет, десет…

Кроз горући стих , смеје се Мајаковски

што бројим пешчана зрна до твог осмеха

и оног у очима вапаја за заузданим женством

који просипаш лако као вино у стих.

Хватам се за простор између речи

и опет пребројавам стихове

у којима се нижу уздаси уместо запета

вадећи пажљиво чиоде упитника

посејаних по капиларима тиховања.

 

Помешам  потом  кистом по тој белини

нијансе свих годишњих доба,

отворених вена и вина,

и осенчим бојом заласка сунца које тоне у Дунав.

Из слике израња коњаник који језди под горућим небом,

стиска у наручју жар птицу која само погледом поје

и скрива под крилом митски кључ древних вртова.

Измакнем се и гледам тражећи прави угао

пре наредног потеза

пре него што платно урамим и поставим

поред полице са које ме гледају корице Мајаковског.

 

ПОЛАРНА БАЈКА

Један цврчак се тог лета оглашавао однекуд

песмом коју су смењивале

узвишене мисли нежног џина

што су пристизале из даљине

заглушивши сва чула

и засенивши тренутке волшебних залазака сунца.

Тај мелодични низ наговестио је таласе лепоте,

појављивао се, нестајао,

некако синхроно, телепатски

и рађао je ишчекивање као да већ досеже сутра …

А потом,

као у поларној бајци просуло се светло у судару душа

и уз збуњено освртање помислила је:

„Овако ваљда треба да изгледа престоница

када је потпуно осветљена

славолуком осунчане зенице“.

Тумачила је, затим,

калиграфске знаке новоосвојеног простора,

који су као голфска струја

потпуно брисали трагове прошлих усхићења

што су у њој бледели

налик крајолицима

виђеним кроз прозор

неког давног воза.

 

ПИЈАНСТВО

Ма све бих хтела да ти кажем,

о томе како титрају звезде

као свици у трави

и троше се минути удисаја,

док гледам неми филм и смрзнуте секвенце

у недоглед понављаних кадрова.

А онда истину стиснем као срчу у Скупљачима перја

да се у живо месо зарије и крвари,

да се цунами вена источи

а да не попрска тебе.

Твој  поглед је и без ње,

пијан и

свакако већ изван прозора на далеком хоризонту

да ухвати зору

која те буди.

 

ЗЛАТОУСТИ ЖЕТЕЛАЦ

Поново сам сањала оца свог

Златоустог жетеоца небеске сенке,

што још увек стрпљиво ређа каменчиће

из  винчанског врча и дунавских дубина

да поплоча пут до видела.

Видим још увек носи  секиру коју  је нашао у шуми,

ону исту којом  је Перун  гађао змију ,

и блеском тако огледало сачинио

да нас  заштитити од грома.

Негде у зору у очевој руци сја жртвеник

пун живе воде у којој се огледа јутро.

И жубори као вир да би у бескрају починуло зрно

милости , љубави и истине

које се скрива од човека

непробуђеног из кошмарних и јалових снова о срменом путу.

Потом  у  средишту дворишта  сади храст

уместо храма као место сусрета неба и земље.

Запљуснут светлошћу покреће сунчев точак

и наставља да хода огрнувши своју сунчеву кћер радошћу.

И вратиће се опет, знам, да чува  ред и прогна немир

и вратиће поново  камење у реку у вечитом кругу

да из њеног корита напоји ме.

 

ПОВРАТАК

Онамо хоћу да се вратим,

у ону улицу у којој ноћ носи одјек тајни,

у ону кућу у којој мајка данима чека сутон

и чува дуње за мене…

И док шушти шаш под ногама,

она чека да поделимо поново сенке са старим фењером,

па да се склонимо од светлећег коњаника

који у касу осваја небо јурећи кроз време.

Бриде ми прсти да дотакну њену трпезу,

да зенице опет покупе жар огњишта на прагу зиме.

Да грејем промрзле дланове изнад ватре

која пуцкета а мирише на хлеб и радост.

Хоћу да се вратим у онај сутон

када мајка поставља вечеру за све нас.

 

ЧИПКА ОД КАМЕНА

Као из дворског веза владаркиних руку

косовском мустром,

исклесана у камену,

под грабовачке скуте се свила

умивена из љубостињског ведра,

црква огрнута материнском молитвом.

У хрисовуљи украшеној благошћу духа

као плодна лоза на брегу Божјег дома

из молитве благочастиве госпе Лазареве,

страдалном сузом искао се и исткао спас

за христоимено стадо од вукова.

Шуми молитва у грабовачким гранима

из корена и камена као ехо

да  нађу мир подвижници,

ничу синови као изданци маслина

и снаже се чеда у благоверју,

осветљена лучом очинским

у светлу до краја века.

 

ГРАЧАНИЧКИ ТИПИК

Лик на фресци без очију занемео.

Мук тупо гледа у дно длета

и моли безгласно за безименог,

израза невидећег

у вечном бдењу за искупљење душе.

Страдалнику се отисак јагодице отео од темеља

и жигосаном сад век мери пој молитве,

а у одјеку грмљавине срушеног звона

уздигао се храм небески у палој зори.

И булке у атарима миришу на душе,

а зрикавци певају о руменим годинама

док у затишју засталих векова удишу слободу,

да време претекне бреме

омеђеног духа склупчаног у простор.

 

ВИДО

Ни Зевсова грмљавина под Олимпом

не може да утиша галебове

над модрим покровом заспалих глава

чији фибри душа исплетоше мрежу

да заувек нахране долазеће.

Као злокобна измаглица ширио се лазарет

ту на тлу, где је море избацило Одисеја,

а где камен више није могао да сакрије

скелете џинова под малим шајкачама

што не дочекаше повратак на своју Итаку.

Тихују сада небеска браћа што срчаношћу

посрамише   богове.

Векује и род маслина и цитруса

под којима се гомила грумење воска и уздиже пламен

да искрама осветли поглед и раздани над Видом.

 

РОДОСЛОВ

Као шаре на ћилиму ређам родослов.

Небеску браћу бројим у мирном ходу.

Семење сећања у ситу пребирам,

a очинским погледом бих да иза стена времена

бременом племену докучим пут.

У мимоходу прегибају се сене нејасних лица

и клица семења расула се у замршеној пређи

да под преслицом заискано клупко се намота

и у ћилиму истка лик горског оца.

 

АЗБУКА МОМЧИЛА ГАВРИЋА

Албанска голгота…

Бајонетом пре но оловком Буквар отаџбински писао

Витез српски,  од рода

Гаврића масакрираних,

Дринску дивизију сустигао

Ђонова шупљих.

Ехо страдања рода свог кроз

Жбуње и врлети козје га носио да

Зверства над кућном нејачи освети.

Исцепан и крвав осмолетник нижи од плота,

Јуришао јуначки од живота већи на

Колубари, Кајмакчалану…

Лед под ногама срчано топећи,

Љубећи груду,

Марширао уз Мишића војводу преко планина од телеса,

Неустрашив, најмлађи савезнички војник.

Његови измрвљени

Окрајци детињства остадоше у

Поцерини на крвавом прагу сасушени.

Разорни ветрови и вуци рата понеше пут

Солунског фронта из родне

Трбушнице, да га јужни  опет дедовима усправног врате,

Ћупом слободе да хумке залије.

У трагедији и подвизима кроз врлети сраслог са отаџбином.

Француским одличјем часним дариван за

Херојски и срчани бат од

Цера до Крфа ,чак мало даље – до легенде.

Чудо о коме Ћути век.

Џин у ђаку чију је клупу замeнио

Шести артиљеријски пук…

 

ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ

На спруду, док Дунав према Карловцима Бранквим

и још даље, према Овидијевим Томима тече,

загледана у листове из старе свеске

читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.

Знам да не смем пустити да се вино излије

по Дучићевим речима, по стиховима

његовом руком записаним и у вечност одложеним.

Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,

пре него што их је сложила у кожни ковчежић

и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,

понела и предала на руке и наум владичин.

Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.

Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи   у заборав.

Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива

и њеног Петра, са којим је друговао,

и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.

Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.

Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.

Сада је, о Небеса, овде на моме столу,

и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса

са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао

и на нашем језику проговорио речима богова.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Сунчица Радуловић Торбица је рођена 1965. године у Оџацима.Високо образовање стекла на Универзитету у Новом Саду, где живи и ради. Дуги низ година пише поезију и прозу за децу и одрасле. Објављивала   у  књижевним часописима: Траг, Бдење, Свитак, Суштина поетике, Јесењин, као и на електронским страницама  за културу и уметност PULSE, Књижевне вертикале, Кутија љубави… Учествовала на више песничких скупова, књижевних фестивала и митинга.

Песме и приче су јој објављиване у више зборника: Гарави сокак, Кипријанов кладенац, Зборник Међународног сабора духовне поезије у Раковици, Бешеновачка приношења, Тителтека… 

Добитница друге награде на Сабору духовне поезије «Бешеновачка приношења» за песму »Грачанички типик» 2018.године. Такође, суперфиналиста на овогодошњој Међународној песничкој манифестацији Смедеревска песничка јесен, за награду Златна струна 2018.

Николајевски ноктурно  (2018) је прва песничка збирка ове ауторке.