Author Archives: administrator

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ/Стоян БОГДАНОВИЧ: РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Стојан Богдановић

Стојан Богдановић

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

I

Јуче сретох своју покојну мајку,

На путу господњем зауставих је за тренутак.

Иста је онаква, спечена и све некуд жури,

Ту пред анђелима и неки наши свеци беху,

Никада та жена да седне и мало да одмори,

Рекох јој са каквим људима данас седим,

А она ће, Знала сам,

Сви ћете горе.

II

Јутрос је нема,

Али ја разговарам са њом и кад је нема.

Очекивао сам да ми каже,

Нахрани музе, а то значи козу,

Па иди да се играш са децом.

Ваше је да измишљате Србију.

Нема ко други то да уради.

А ја идем да садим шљиве боњинке.

Под јесен ће из печалбе доћи песници,

То су људи,

Који знају да једу суво месо,

Да пију ракију

И да праве децу.

Који знају да нема живота без жена и без ракије.

 

А с пролећа почињу и љубав и рат.

III

Таман да пођем

Она се поново појави.

Об раме носи две кофе воде,

Под обрамицом пресавила се готово надвоје,

Шљиву понад Мијине главе да залије.

И он је био човек.

Волео је шљивку

И да се пење

Уз родно дрво.

IV

Споменух јој да је данас рођендан патријарха,

Утом, усред благдана нешто пуче,

Наш се разговор прекиде

Због сметњи и шумова на везама.

Сутра прочитах на инетнету,

Срушене су америчке куле и наши градови.

Ни једно ни друго

Не нашом кривицом.

Од кад је света и века,

Увек је крив неко други.

V

Малог није још нашла.

Враголан негде поред Тимока

Замењује славује, припевује девојкама.

Другог Миодрага од мисли саставља

Док на прагу на десници

Нежно, као маца, његову златну косу преде.

 

Као према небу

Повремено према ватри подигне поглед

Вариво да не искипи из главе,

Црне мисли

Око судбине намотава.

VI

Истиха покушавам мисао да уденем

Ал’ она се нѐ дā.

Каже ми строго,

Немојте децу да тучете,

Упитах скрушено, а ти нас

Што си тукла и за уши вукла.

Прекорно закључа причу,

Ви нисте били добри

Као деца сада,

А није добро ни потпун мир кад завлада.

VII

Све бљешти, сија,

Одмах сам знао да је Она.

Руке црне као зифт,

Сијају као нове ципеле.

Можеш на њима да се огледаш.

Ово је чудо.

Нисам блесав, видим.

VIII

Сваку причу започиње сабајле,

А завршава пред зору.

Каже ми,

Иди сад да учиш математику, поезију и музику.

Фудбал је безвезе,

Није то за србијанске сељаке,

То игра сиротиња која нема за виолину.

Најјевтинији је рачун.

Почни са таблицом множења.

Сети се како је Отац заповедио,

Идите и множите се.

IX

Жене не воле пијане мужеве,

Јер се њима тада свашта чини.

Само им се чини.

Зато гледај, бар неки пут буди трезан.

Буди опрезан.

Свакаквих жена има.

 

Избегавај мушкарце који се много хвале

И који криво саветују,

Који те наговарају само да радиш,

А да се ништа не роди.

X

Пренела ми је све што је Он рекао.

Увек смо се прибојавали Бога Оца

И увек је то било без разлога.

Он и није долазио, осим празником

И када треба деца да се праве.

Остало време је проводио са апостолима.

Правили су циглу,

А почели су и цреп да праве.

На јесен ћемо се уселити у нову кућу.

Стару су нам запалили Немци,

А најстарију Американци.

XI

Хајде сад спавај,

Ујутру обиђи виноград,

Помузи козу,

Пази да не прегори.

(Не могу сада да устајем,

Нешто ме стегао кук.)

 

Учи рачун, копај,

Виолину можеш и да слушаш,

А без рачуна нема ни љубави.

Чист рачун, дуга љубав.

XII

Разговору никад краја.

Кажем јој да не брине за рачуне.

Време се променило

Али, ја по старински,

Одох на послушање.

А рачуне ћу платити следећег месеца,

Или  Бог Отац када дође из печалбе.

XIII

Још нисам сео уз компјутер

Она започиње причу.

Прича ми шта и како треба

Са браћом и са рођацима.

Нека ти Матија каже,

Он је о томе одавно писао

И још га читају.

Ако те је стид да питаш Матију

(Није срамота не знати, срамота је не питати.

Најбоље је њега да питаш,

Он шурује са Оцем,

Њих двојица су стално у дослуху.)

Ако баш нећеш,

Питај Нешу Сенту, из Чукуровца,

Нека ти он то одсвира на увце.

Зна он то.

Зна и друге радње,

Али то није за ову прилику.

А сад морам да идем да помогнем Оцу

Око оне деце што их од блата и од ребара прави.

Некада је од блата правио злато,

А сада ево, дошло је пролеће.

 

Не ваља када царством владају зелени

Они што за војску и за женидбу нису стасали.

***

Стоян БОГДАНОВИЧ

РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Перевод на русский язык с сербского Раиса МЕЛЬНИКОВА

Раиса Мельникова

1

Вчера встретил свою покойную мать,

На пути Господнем остановил я её на мгновение.

Худая, вся в морщинках, и, как всегда, куда-то спешит.

Здесь, у ангелов, стоят и некоторые наши святые.

Никогда эта женщина не садилась и не отдыхала,

Рассказал ей, с какими людьми сидел сегодня,

Она сказала: «Я это знала, – и  добавила, –

Вы все будете на небесах».

2

Прошёл день, её нет,

Но я также с ней разговариваю.

Жду, когда она мне скажет:

«Накорми музу, и это означает козу,

Поиграй с ребёнком.

Вам нужно думать о Сербии.

Никто другой за вас этого не сделает».

А я пойду сажать сливу боньинку*.

Поэты, ушедшие за хлебом, вернутся к осени,

Поэты – это такие люди,

Которые знают, как есть копчёную пищу,

Пить ракию

И растить детей.

Ещё они знают, что без женщин и ракии не может быть и жизни.

 

А весной начинается любовь и война.

* Боньинце – место рождения поэта

3

Просто иду,

И вновь она появилась.

На коромысле несёт два ведра воды,

Она почти вдвое согнулась, неся воду

Для сливы над головой Мийи.

И он был человеком.

Он любил сливку,

Любил лежать

Под родным деревом.

4

Я напомнил ей, что сегодня день рождения патриарха,

Во время разговора что-то трещит,

Наш разговор прерывается

Из-за шума и помех при соединении.

Наутро я прочёл в интернете,

Что американские башни и наши города разрушены.

Ни одно, ни другое

Не по нашей вине.

С начала сотворения мира

Виноват кто-то другой.

5

Она ещё не нашла малыша.

Шалун где-то на берегу реки Тимок

Празднует, поёт песни девушкам.

Она слилась мысленно с Миодрагом,

Стоя на пороге, правой рукой

Нежно, как котёнку заплетает золотые волосы.

Время от времени поднимает свой взгляд на огонь,

Чтобы отогнать, наложенные судьбой,

Кипящие в голове

Чёрные мысли.

6

Стараюсь думать о браке.

Но она не позволяет.

Строго заявляет:

«Не смей бить детей».

Спросил у неё:

«Не помнишь, как сама таскала нас за уши?»

Она подводит итоги разговора:

«Вы не были хорошими детьми,

И сейчас, когда уже стали взрослыми,

Не умеете сохранить мир».

7

Всё светится, сияет,

Я сразу понял, что была Она.

Руки чёрные, как сажа,

Как новые туфли блестят.

Можете в них смотреться.

Это чудо.

Я – не глупый, я вижу.

8

Каждую историю начинает с зари

И заканчивает до рассвета.

Она говорит мне:

«Иди и изучай математику, поэзию и музыку.

Футбол – это глупый выбор,

Он не для сербских крестьян.

В него играют бедные, у которых нет денег на скрипку.

Самый дешёвый способ учиться –

Начать с таблицы умножения.

Помнишь, как велел Отец,

Иди и размножайся».

9

Женщины не любят пьяных мужей,

Потому что пьяным всё кажется.

Просто, им многое представляется.

Так что, смотри, старайся быть трезвым.

Будь осторожен.

Женщины разные бывают.

Избегай людей, которые хвастаются,

А также тех, которые дают плохие советы.

От чужих советов, если сам ничего не делаешь,

Ничего не может родиться.

10

Она мне рассказала всё, что Он сказал.

Мы всегда побаивались Бога Отца.

А причин для этого никогда не было.

Он не приходил, посещал нас исключительно в праздники

И когда детей надо зачинать.

Остальное время Он проводил с апостолами.

Они лепили кирпичи,

Потом начали делать плитки.

Осенью мы переедем в новый дом.

Старый дом полностью сожгли немцы,

А самый старый – американцы.

11

«Теперь иди спать.

Утром обойди виноградник,

Подои козу,

Смотри, чтоб она молоко не потеряла.

( Я теперь не могу подняться,

Что-то болят кости, стреляет в боку),

Научись вести счёт, старайся,

Можешь слушать скрипку,

Без любви ничего не бывает.

Когда счёт в порядке – приятно жить».

12

Беседа никогда не заканчивается.

Я ей сказал, чтобы не волновалась по поводу счетов.

Время изменилось,

Но по старинке иду слушать скрипку.

А счёт я оплачу в следующем месяце,

Или, если Бог даст, когда выйдет издание.

13

Я ещё не сел к компьютеру,

Как она начинает рассказывать.

Рассказывает, что и как нужно делать,

Как поступать с братьями и близкими.

«Дай возможность сказать Матвею,

Он уже давно о том написал,

И его читают.

Если тебе стыдно спрашивать Матвея,

( Не стыдно не знать,

Стыдно не спрашивать).

Но лучше всего спросить его,

Он беседует с Отцом,

Они всегда договариваются.

Если не желаешь,

Спроси Нешу Сенту из Чукуровца,

Пусть он скажет открыто.

Он это знает.

Он может дать много советов,

Но это не к делу сейчас.

А теперь я должна идти помогать Отцу

Тех детей, которых Он изготавливает из грязи и рёбер.

Он когда-то делал золото из грязи».

Но вот и пришла весна.

 

Нехорошо, что страной управляют молодые,

Те, кто ещё не дорос до армии и до брака.

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО

ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО!

Једначина: Чехов = Кратко и јасно, је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Али, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.

Антона Павловича Чехова одавно познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве, сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника. То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време. Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.

Кратко, јасно, ехо

Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово уопштити и на друге уметности.

*

Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на (не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете, онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.

Чехов и жене

Надам се да ме читалац неће криво схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у раскопчаном прслуку и без кравате.“

Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.

Чехов и песници

Антон Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо један убедљив инсерт из приче  Откриће:

„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости… Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву… Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је природно…“

Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке приче.

Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је брзо спласла.

Чехов, почетак и крај

Ако продужимо средину приче, тзв. разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има само почетак и крај.

У краћим текстовима се теже могу поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и  талентом. То што је Чехов био писац реализма не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају глупости. Требало би писати о глупостима, а не глупости.

Чехов, драма и психолошки притисак

У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца! Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца. Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради. Не попушта.

Чеховљева Клиника број 6.

Није ми јасно на основу чега неки, међу њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“. Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам, сто посто, да је др Базаља читао Клинику број 6.

Краткоћа је сестра талента

Одувек су ме импресионирали Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно, а мислима пространо.“[1] Други део овог исказа налазимо и у Поговору Милосава Бабовића за књигу Најлепше приповетке[2] А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под насловом Краткоћа  је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао.  Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру,  Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца. Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле суди му, и тада Чехов то ради  веома пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба уздићи!“

Милосав Бабовић је чак Чеховљев смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева трајна преокупација…“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом, узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је сушт Чеховљеве поетике.

Чехов, душевност и милосрђе

Антон Павлович Чехов био је на позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1

Толстој о Чехову

Када je 1904. Чехов умро,  Лав Толстој је за лист „Русија“ изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник… Да, да!… Управо ненадмашан! Он је био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је видео… И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.

Чехов и искреност

Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози, психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе у нашем народу: Искреност је почетак краја… Е, том особином је био обдарен Антон Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити због његове дужине.

Искреност је бургија која б(р)уши љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.

Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.

Само се искреношћу у разговору са собом може стићи до песме. У том разговору морају учествовати:

Велике уши: Мора песник чути сам себе,

Велике очи: Песник мора видети Бога,

Велики нос: Песник мора намирисати (младу) песму,

Велика уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства…

Кожа мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију…

Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само (не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било је, изгубили су главу.

Искреност је тешка као туч.

Од искрености најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.

Искреност се може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.

Искреност је носећи стуб пријатељства.

Искреност води у пакао.

У паклу све искрено гори!

Пакао је жива ватра.
Рај је углавном зелен.

Искреност може и да нашкоди!

Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.

Искреност буди наду.

Искреност скида са душе и најтеже камење.

Искреност зависи од узраста.

Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања!

Заљубљеност је очарана искреношћу!

Искреност је ретка болест, али опасна.

Људи воле када су други искрени.

Стално доказивање искрености је робија.

Стално доказивање искрености је сизифовски посао.

Искреност је кад му скрешеш у брк.

Постоји само искрена сумња!

Сумњало је у ствари хејтер!

Искреност подразумева веру.

Искреност се може заливати и вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.

Искреност не обезбеђује егзистенцију као сумња.

Децу можете да лажете, а деду не!

Опали, после ћемо се крстити!

Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

***

Код Чехова нема неологизама, нема архаизама. Све је чисто, мекано и топло. Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.

Недавно сам се жалио мом пријатељу Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона Павловича продавали паре.

Мислим да свакодневно свима  недостаје Антон Павлович Чехов.

У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се да је јасно!

2019724.

У Нишу

[1] Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, Орфеус, 2010.

[2] Антон П. Чехов, Најлепше приповетке, Београд, Ленто, 2010.   избор, превод и поговор Милосав Бабовић.

[3] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за уџбенике,2013. Приредио Зоран Божовић.

[4] Др Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX, Књига II, Београд, Светозар Марковић, 1983.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Васа ПАВКОВИЋ: “О, ДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

“О, ДА”  СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

A најтежа болест јесте поезија,/ На срећу не лечи се.

Брзо је прошло 35 година  – откако је Стојан Богдановић објавио прву песничку књигу – Биг Бен у чувеном „Пегазу“ Књижевне омладине Србије. Променило се у том међудобу неколико књижевних мода, проминуло више песничких нараштаја, појавило се и нестало или остало мноштво песничких књига. Бавећи се математиком, путујући и предајући математику  по свету, Стојан Богдановић је наставио да пише песме и објављује песничке књиге, ритмом коју му је диктирао живот и осећање (смисла) поезије.

Књига са једноставним а семантички комплексним насловом О ДА  најновији је белег на песниковом путу. Та двострука афирмација истовремено у себи садржи и ироничан призвук, драг овом песнику још од првих песама, означавајући његов данашњи (и ваздашњи) однос према поезији, песницима, песништву, али и према околини и средини, према добу живота и смрти.

Ова књига се зачиње у Грчкој на чувеном Акропољу, колевци класичне и потоње европске културе, а затим се кроз педесет што насловљених што ненасловљених песама простире кроз актуелни свет песникове реалности и имагинације, простор његових сећања и осећања… Већ од те прве песме иронија   обједињује дифузност песничких сензација, које колико слике и емоције покреће и сам (песнички) језик својом двоструком и вишеструком кодираношћу. Суочавање с јаким, пржећим грчким сунцем усмерава песникову мисао о извору живота  у првих неколико песама. Историја и савременост преплићу се у песничкој свести, као огледало (могућности) тачног или бар прецизнијег расуђивања о нама и о себи под сунцем. Антички ликови  – Перикле, Фидија … јављају се као знаци потврде где се било и шта се видело, макар на улазници, како каже седма песма, говорена из сенке у некој таверни… Мало даље, Богдановић креће из универзалног симбола – дорски стуб – ка својој метафоричкој причи, помињући лик Надице, као потпоре властитог постојања.

Остајем на земљи заувек.

Толико је волим.

А она ме врти око своје осе,

Па чак и око сунца,

Као око малог прста…

 

Мало пажљивији читалац препознаће у овом ставу и оду (постојању) и оно што је о да пролазности. И то је двострукост песничког става Стојана Богдановића данас – његово прихватање и прозирање реалног статуса човековог. Зато сасвим природно, поента наредне песме саопштава: А будућност свакога човека је мрачна./ Ваљда због чамовине.

Књига са насловом О ДА нуди репертоар поступака и релација према песништву који је Стојан Богдановић већ успешно испробавао – од лековите самоироније у песми Мушкарац, преко дискретног историјског ангажмана у Милосрдном анђелу, испитивања националног идентитета у дугој песми Трмка до аутопоетипчког подругивања у Певању. Скоро свака од поменутих и непоменутих песама дигресивно надјачава свој централни порив, окрзавајући поетику и биографију, менталитет и психологију, али их сабрано иронични глас Стојана Богдановића вазда држи препознатљивим у крилу једног одређујућег креативног напора.

Критичку пажњу, међутим, свакако ће привући минијатурни катрен:

Песничку мисао кад ловиш,

Мораш имати специјалну мрежу;

Треба да будеш нежан и пажљив

Као плавог лептира да хваташ…

коју, чини ми се, песник Стојан Богдановић не би написао пре тридесет пет година, али нити у многим потоњим сезонама. Са људским и ауторским зрењем, песник је изоштрио и овај став – разумевајући деликатност песничког наума и посла уопште. Тих неколико речи које заговарају прецизност у језику и потребу пажљивог приступа мотивима и темама, можда су централно обележје ове зреле и у многом погледу богате збирке песама. Отуд и топли дискретни лиризам песме Мати и исцрпљујућа, аналитичка сатиричност у реторици песме Краљ и престо.

Зебња која потмуло обележава последње песме у књизи тиче се нејасних токова (националне) историје, у Европи и Србији, али и тока властите судбине, коначно смрти са којом се кад тад сваки прави песник у коштац хвата.

***

Песничка књига Стојана Богдановића О ДА белег је једног занимљивог и пажње вредног песника, поклон читаоцима који наслућују да је поезија суштински  људски одговор тишини и нестајању.

У Београду, маја 2012.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

(Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд, Службени гласник, 2019)

Блез Паскал (1623-1662) се сматра једним од најзначајнијих аутора француског класичног периода, као и једним од великих мајстора француске прозе. Његове Мисли се сматрају ремек-делом и заштитним знаком француске прозе.

Да бисмо дочарали узвишени стил Паскала као писца навешћемо један упечатљив инсерт из текста Паскал који представља предговор редакције Паскаловој књизи Мисли, Београд, Етхос, 2006: „Међутим, и противници и поштоваоци у једном су се слагали – хвалили су Паскала као писца. Његов стил је истовремено и логичан и сликовит, фамилијаран и узвишен, ироничан и страстан, тако да та разноликост, као ватромет, засењује читаоца, неодољиво га привлачи, и без обзира да ли усваја идеје које писац излаже. Али то нису тражени ефекти човека од заната, списатеља. Они избијају неосетно, као у присном разговору међу познаницима. Није ли то сам Паскал најбоље оцртао рекавши: ‘Кад наиђемо на природан стил, просто смо зачуђени, јер смо очекивали да ћемо наићи на писца, а налазимо Човека.’“

Безброј примера доказује правило, а један га обара.

Блез Паскал, математичар, филозоф, теолог, мистик, књижеви горостас и КОЦКАР: “Може бити да Бог не постоји, али боље је кладити се на Њега.”

Паскал је био радохоличар. Радио је и буквално до бесвести. Мало се кретао тако да су му ноге због слабе циркулације брзо отказале. А богме, и глава. Некима се чини да је све време бежао од науке у теологију, и назад. Али, Паскал није бежао од проблема, нити од тешкоћа у раду. Хватао се највећих и тешких проблема као што су они математички који су за остали свет представљали страшила, па до теолошких расправа посвећених вери и Богу. Био је посвећеник. Паскал је био инспирација великим математичарима, песницима и мислиоцима. Споменућемо неке, Гете, Хајдегер, Кјеркегор, Масарик, Жид, Шатобријан, Русо, Лајбниц… Егзистенцијалистима је Паскалова мисао ваздан потпорни зид који вековима стоји на ветрометини и одолева поплавама нових мисли и нових противника и поклонка.

Вакум

               Вакуум се некада дефинисао као празан простор. Потом се умњаци тврдили да вакум не постоји. Затим су га попуњавали, па су опет смишљали да се та празнина може десити и сада су дошли до тога да постоји парцијални вакуум. Паскал се њиме бавио у том трактату у уводу је говорио о античким ауторима, те да би они данас са коришћењем нових експеримената посве друкчије закључивали но онда. Наравно, нећу рећи да је Паскал открио топлу воду, зато што је то писао у првој половини седамнаестог века. Писао је: „Ко год замишља да истина не постоји пре него што је човек спозна, не зна шта је истина.“[1] Да ли се из овога може закључити да Бог постоји? Али је логично да је Паскал на то помишљао. Мислио је да ће обезбедити егзистенцију Свевишњем, ако га смести у несазнатљиве.

Истина је тешка. Она није предмет само разних наука. Она је у жижи сваке вере. Она је везана за осећања. Она вуче и нагоре и надоле. Истина се најчешће сазнаје посредно, а веома често се до ње долази касно.

То што Бог постоји нема никакве везе са Исусом нити се је Он бавио инфантилним верским наклапањима.

Мислим или верујем или мислим и верујем

Декарт је мислио: Мислим, дакле постојим!

Паскал је мислио: Верујем, дакле постојим!

Јасно је да су обојица мислили, а ове две њихове мисли које представљају основе њихових филозофија разликују се само за једну реч, али је разлика огромна. Мислим да су оба става тачни. Без мишљења је немогуће доћи до њих. А, да би они били ту потребно је веровати у њих. Дакле, потребна су оба става. Но, да би било довољно, шта је још потребно? Немојте да мислите да ја мислим да се Паскалово „верује“ не односи на веровање у Бога. Не, баш се на ту веру односи. Али, ко вам брани да то и друкчије тумачите. Само је потребно да његову велику мисао снабдете својим контекстом. Ништа више. А ни мање.

Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога.

Огромно је људско незнање. Његова је дубина немерљива. Незнање је замена за Бога, за космос, за ћелију, за човека… Страшно! Ипак, верујем да је Мисао Мајка Божја. Само ја знам колико не знам, а не знам ни ја. Паскал каже: „Мисао чини човекову величину.“ Нећемо погрешити ако кажемо да је мисао суштина човека.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра. Не мора да пресипа из шупљег у празно. Само се пружи и досегне бесконачност! Ако у неком интервалу времена није било великих мисли, онда је тај простор био празан. И само тако постоји вакуум. Историјски вакуум.

Мисао је, хераклитовски речено, вечито горућа ватра која се с мером пали и с мером гаси. Она управља светом без обзира шта о њој мисли Мичио Каку (1947-). Она управља свим мислима као (и) својим. Уопште (ми) није важно како је ко назива. За мене је она Бог. Она светли и у мраку. Измишља своје сунце. Бави се љубављу и другим великум стварима помоћу којих помера свет ка новим световима, ка новим људима.

Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и  направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.

Паскал и вероватноћа

Ових дана је у књижарама доступна књижица текстова Б. Паскала под насловом Увод у вакуум у издању Службеног гласника, који иначе објављује изванредне књиге које други издавачи избегавају, наводно нису комерцијалне. Ова књига није добила наслов од Паскала, него је то избор текстова уредника Јовице Аћина и преводиоца Зорана Миндеровића. Као и сваки други текст који је стар више векова и помислио би човек да и текстови који се налазе у овој књижици имају углавном историјски значај. Паскалови текстови су своје време били веома утицајни и веома радо читани. Изазивали су веома жустре расправе. Ни Волтер није био имун на њих. А садрже и оцене Паскала о многим спорним питањима у вези са хришћанством. Што се данашње науке, теологије или књижевности тиче још увек постоје могућности озбиљног утицаја ових Паскалових текстова на њих .

Паскал, као што знамо, био је истакнути математичар, физичар, филозоф, теолог, мистик, књижевни горостас, застрашујући геније… Б. Паскал је био и коцкар. Коцкање је упражњаво онолико времена колико му је било потребно да схвати шта коцкање представља као порок, али и да учествује у стварању једне од данас најкориснијих математичких теорија, а то је теорија вероватноће, те преко ње и на стварање статистике и низа других изведених дисциплина које се данас изучавају на свим универзитетима и које се примењују на познате науке као што су физика, нарочито атомска, па и квантна физика, медицина, економија, … Руку на срце, њега је интересовало како може остварити добит на коцки. Грубо речено то се може десити случајно. Да би играч осигурао добитак потребно је много више уложити него што ће добити.

Математички метод

У огледу О геометријском духу – што ће рећи добро промишљених и савршених – доказа, Паскал се залаже за методе којима се служи математика која би се унивезално примењивала, што је апсолутни нонсенс, јер се те методе не могу примењивати у теологији коју он нарочито апострофира. И овај текст као и остали из ове књиге је од историјског значаја. Иначе, Паскал предлаже два правила:

„Аутентичан метод, помоћу којег формулишемо најсавршеније доказе, утемељен је на двома правилима. Прво правило забрањује термине чије значење није претходно прецизно објашњено. Друго нам правило налаже да никада не формулишемо став који није заснован на познатим истинским тврдњама…“ Ово би могло данас да прође само код математичких лаика, али се не може порећи иницијатива овога на формирање данашњих математичких теорија које се налазе у многим и веома различитим логикама. Он даље говори о дефиницији која мора да има нека нужна својства која су  и данас важећа. Дефиниција не сме бити креативна (описивана са претерано мого речи), не сме се дефинцијом један појам описивати истим или мање јасним, тј. требало би избегавати cirkulus vitiosus,… Не би требало означавати истим термином два различита објекта…  Дефиницијом се даје ново име за описани објект, не упуштајући се у природу тога објекта. Паскал је сматрао да се прецизношћу дефинисања и дедукцијама (строгим доказима) може ефикасно борити „против софиста и њихових подмуклих клопки“.

„Математика је савршена учитељица овог метода.  Кад говори о простору, времену, кретњи, броју, једнакости, као и многобројним срдним терминима, она их не дефинише, јер људи у математичаревом језичком подручју тачно знају на шта се термини односе. Додатна појашњења не само што не би била поучна него би изазивала збрку.“ Тачно је да је математика савршена учитељица математичког метода. Рекло би се да је ово таутологија. А овај други део Паскаловог тврђења да математика не дефинише простор, време, кретњу, број, једнакост просто није тачан. Није ме зачудило то што је Паскал тако тврдио у седамнаестом веку, али ме чуди да је оваква тврдња  у књизи остала без коментара, па и без објашњења мотива да се овај Паскалов текст нађе у књизи. У време Паскала једина аксиоматски устројена теорија, формална теорија, била је Еуклидова геометрија, то је био и разлог да Паскал метод именује као геометријски, тј. у геометријском духу, а мислио је на математички метод, пре свега на прецизност.

У формалним теоријама и у оним наукама које користе дедуктивне методе дефинише се и доказ. Дефиниција доказа се може наћи у свакој књизи из математичке логике. Паскал не дефинише број. Мислио је на природне бројеве, иако касније употребљава деобу да би дошао до појма бесконачности. Природне бројеве је аксиоматски устројио тек Ђузепе Пеано (1858-1932). Прво се набрајају Пеанове аксиоме, потом се дефинише скуп на коме важе те аксиоме, а елементи тога скупа су природни бројеви. Много је времена прошло од Паскала до Пеана. Користећи природне бројеве дефинишу се класе парова ових  и операције са њима, те се добијајау цели бројеви итд. Да би истакао значај природних бројева Л. Кронекер (1823-1891) је реакао: „Бог је створио природне бројеве, а сви остали су људско дело.“

Паскал је тврдио „да математика није у стању дефинисати ниједан од фундаменталних објеката, као што су кретња, број и простор“. Oна  „је заснована на претпоставци да сви знамао шта се подразумева под речима “кретња“, „број“ и „простор“.“ Паскал је погрешно мислио да је математика јединствена теорија, те да су у њој основни појмови који се не дефинишу: кретња, број и простор. Простор се такође дефинише на различите начине. Уобичајено је да се простори разликују према димензији. Људи су навикли на тродимензионални простор. Многи га зову и физички. Али да је само то физички простор, тај који има три димензије: дужину, ширину и висину, а да нема димензију времена, онда бисмо изоставили и кретњу. Вишедимензионални векторски простори су данас врло обични, а постоје и закривљени, они су такви због гравитације. Постоје разне врсте геометрија, брзина зависи од брзине кретања система референце,…

Време

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако време има једну димензију, онда је време простор. Оно је простор и ако је димензије нула. Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислилo, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?!

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Сваки свет има своје време. Када се каже да време не постоји то значи, не постоји универзално време које важи у свим световима.

Време не постоји онако како га замишљамо. Многи га и не замишљају. Једни зато што не могу, а други, исто, зато што не могу. Време је само прошлост. И ужасну тескобу осећа свако ко нема никога да му о њој каже неку реч. Да га потапше. Да га додирне речју. Знам да има још људи који мисле овако, али кад год помислим на њих мени се увек чини да им не могу ништа. И они можда мисле да мени не могу ништа. Нико никоме није од помоћи. И да нису онога попели на крст, и да није он подигао камен и одлепршао, ми бисмо сада били у гадном сосу, (кад кажем ми мислим на оне који мисле исто што и ја и на оне који не мисле), не бисмо имали с ким да поразговарамо, не бисмо имали коме да се пожалимо, не бисмо имали илузију да имамо некога. Били бисмо бедници, као што јесмо, разговарали бисмо сами са собом. А то је исто као кад разговарамо с њим. Осећали бисмо се као богови. У ствари, ми то и јесмо, али се ретко кад тога сетимо, други који се исто осећају не маре за нас. Зар није време да се запитамо чија је охолост?!

Бесконачност 

Бесконачност је опчињавала Паскала. Уочио је да не постоји највећи број, као ни највећи простор, а и са друге стране, да не постоји ни најмањи. Иако у данашњим просторима имамо и нула простор, као простор димензије нула. А и Паскал је констатовао „да се све величине налазе између ништавила и бесконачности“.  Кад би се данас Паскал кладио на Бога, није сигурно да би добио, јер се мора дефинисати простор за одговарајућу вероватноћу, а то би био теолошки простор у коме се верује или не верује, али шта ако има и неодлучних?!

Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу. Паскал је био на трагу инфинитезимала за то му је и Лајбниц и одао признање.

Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?

Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“

Страшило или математички дух

Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај није само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да je консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио. Можда је требало споменути да се за одређену науку човек мора наоружати одређеним логичким мишљењем, те да су процеси дедукције, који се готово не разликују од процеса доказивања теореме. У уметности, као и у религији, нема логике.

Застарашујућа сфера чији је центар мисао

Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

***

Мичио Каку (1947-), теоријски физичар, недавно је изјавио да се може доказати да светом влада универзална интелигенција, па, нека свако то тумачи како му одговара! На ову мисао Какуа скренуо ми је пажњу мој пријатељ, математичар Слободан Тричковић.  Каку није апострофирао Паскала, али очито да му је он био у подсвести.

Неки физичари су сматрали да је свет настао праском, што бисмо протумачили као несрећним случајем, па се потом свет усавршавао, а сада се појављују сасвим супротна мишљења да је свет на почетку био у савршеном поретку, те да је после долазило до све веће енторпије. Питање је да ли се ова физика може применити и на социјализацију. Тежња је човека за осамостаљивењем, или како кажу да већим степеном слободе, то би у перспективи значило да ће свет бити само скуп јединки, то ми не личи много на неку озбиљну перспективу, али да таква заговарања могу довести до хаоса то ми се чини извесним.

Верујем да постоји брзина већа од брзине светлости, њој је потребан простор који ће јој бити обезбеђен. Брзина ће се стално повећавати. Инструменти за њено мерење каскају. Уобичајено.

Епиктет и Монтењ 

У свом тексту „О читању Епиктета и Монтења“ Паскал замера Монтењу што разуме мистицизам, али не живи као мистик. „На пример, он тако, по навици,поштује локалне обичаје. Јаше коња (што не приличи филозофу) зато што му то годи…“ „У браку је веран само зато што не воли непријатности.“ Бољи би био закључак да Монтењ не живи као мистик зато што разуме мистицизам! Епиктет напада лењост, а Монтењ охолост. Паскал замера избор једног или другог, јер који год порок изаберете са убеђењем да сте изабрали мање зло изабрали сте порок. Иначе, Паскал је веома ценио оба поменута мислиоца што потврђују његове оцене:

„Мислим да је Епиктет ненадмашан кад ремети мир оних који траже мир изван себе. Поред тога, он своје читаоце убеђује да су истински робови и бедни слепци, и да ће живети у болу и заблуди, од којих беже, уколико се безрезервно не приклоне једином Богу.

„Нико не може боље од Монтења: обуздати охолост људи који се, занемаривши веру, диче својом праведношћу; разуверити људе који су привржени својим мишљењима; и човеку тако убедљиво предочити његову скоро тоталну помраченост и заблуделост да му је, ако иоле осећа своју праву природу, немогуће зазирати од мистерија. Човеков дух је до те мере смеран да му не пада на памет да доводи у питање утеловљење или тајанство причести, што прост свет пречесто чини.“

Нема сумње, да се човек мора окренути себи, а да се све мора читати критички. Онај математички метод је Паскалу помагао да успешно сецира мисли у текстовима које је читао. Не упуштамо се сада у његове закључке, многи од њих су и данас валидни, издржали су критике са становишта разних филозофија. Свако је то због дубине Паскалових мисли, али и због стила, а под тим подразумевамо пре свега веома јасно и систематично излагање.

Морам овде да приметим да сви они који можда замерају Паскалу било какав недостатак у одбрани вере морају знати да је Монтењ био близак са неколико краљева, да је за њих и ратовао, а да је Паскал ваздан био са друге стране од моћника.

Где тражити решења

Невероватно је колико је искуства сажето у Паскаловим списима. Велики мислиоци као Пушкин, Достојевски, Ниче, Толстој… умели су да сажму епоху и да је оставе човеченству. Паскалу је несрећни догађај, данашњим речником, саобраћајни удес, утерао провиђење у главу. Од тог дана он је мисло да га је сам Бог спасио, те се и он због тога преобразио. Многи истраживачи који су се бавили делом Паскала су прихватили то здраво за готово. Међутим, Паскал је био верујући човек и пре тога догађаја. И није напустио науку зарад религије. Пре ће бити да, трагајући за решењима која су јој недокучива, душа „…превазилази сферу свих бића, заустављајући се, смирена срца, пред престолом Бога.“, те је Паскал та решењима  потражио у вишим сферама апстракције и тако је стигао до прекрасне идеје да је кључ за сва решења Бог. Идеја није нова, али он ју је другачије представио. Није била новина, нити је он био први, који је разговарао са Богом. Па то сви чине и чиниће, кад год се нађу у тешким ситуацијама. Чак и он који нису верници. Паскал је имао велику душу. Обично старији људи у оквиру својих припрема за одлазак у други свет почну да се преиспитују и да за своју душу траже неко добро место јер су сазнали да је све материјално ништавно. Сетимо се Св. Цара Константина који је објавио да је сањао крст и да му је Бог рекао да ће у том знаку победити. Паскал је био млад, а у његову душу су смештане све недаће, и огромни светови, „чији је центар свуда а кружница нигде“. Невероватно је какав је старац био тај млади човек, мислио је да „природа апсолутно не подноси вакуум“. Али ни душа, мој Паскале!

Крштење

Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. „Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву.“ – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно. По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!

Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом.

Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем.

Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

Данас се у цркву улази да би је онередили.

Данас, а сутра?!

 

Maja, 2019.

Ниш/Агиа Тријада

 

 

 

[1] Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд: Службени гласник, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал (1623-1662)

није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес (1899-1986)

у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

 

15.5.19.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СУМЊА

СУМЊА

Интересантно је да неки људи сумњају у све што виде. Да ли они ништа не виде? Или, виде више, а можда и даље. Или, и даље не виде. Када виде свог пријатеља они прво посумњају у његово пријатељство, па, тек онда виде човека, а на крају можда виде и пријатеља. Прави људи би све то истумбали. Видели би најпре, и то истовремено, човека и пријатеља. Да ли је могуће да човек буде непријатељ? То је питање било и на почетку стварања света, али га нико није постављао. Као да је свако сумњао у свакога, те су сви били уздржани. Изгледа да је човек као мисао најдубља и зато је њу тешко досегнути. Трагање су почели људи пре Диогена, али он се прославио. Видим га како база около и још увек тражи човека. Фењер у његовом времену није имао облик који ви сада замишљате. Ја сумњам да је он носио фењер. Њега је мрзело да то ради. У ствари, он није волео да ради. Волео је да се маје као глуво куче. Презирао је сваки рад. Само је смишљао како да доака раду. Како да се ослободи нужде. Мислио је када нађе човека неће му требати пријатељ као посебна стварчица, имаће обојицу. Држаће их у шаци како се не би посвађали. Ако сте се горе запитали који су то људи, он је један од тих. Боље  му је било да није изигравао пса него да се је запитао о себи. Могао је и да се распита. Могао је и да погледа људима у очи. Човек се огледа у другим људима говорио је краљ Чу још пре три хиљаде година. Краљ Чу је умро 1105. године пре нове ере.

Веома је озбиљна ствар када човек почне да сумња у себе.

Пустите ви Декарта, он је био генерал. Не може сваки човек да сумња као он. Његова сумња је релативно добро примљена од стране филозофа. Али су у њега посумњали властодршци. Због сумње је већи део живота провео у изгнанству. Није посумњао да ће скончати у туђој земљи. И генерали умиру под сумњивим околностима.

Сумња је жуч. Када се жуч излије, онда та изливотина мора нешто да гризе. Ако је црево празно, онда она гризе црево. Сумња обликује мисао као вода белутак. Али, ако је мисао одсутна, или је скврчена, онда сумња прелије душу и гризе је са свих страна толико да душа мора да напусти своје рођено огњиште. Огњиште се гаси јер нема душе која га је осветљавала. Душа светли са неба као звезда. Жуч је боје меда, а мед није плаве боје, макар да је одозго гледано наша планета плава. А какве је боје са доње стране? Исте.

За разлику од Декарта који је био сумњало прве класе, у све је сумњао, све би требало промислити, мислио је Декарт, и Спиноза је био сумњало, али је саветовао: „Дужност правог сумњала (скептика) је да ћути.“ А због чега мислите да је Спиноза овако мислио? Па, због сумње. Е, то је право сумњало.

Сумња се не износи на видело тек тако. Ако сазнате да жена вашег пријатеља или рођака има љубавника, онда је ред да ћутите, јер постоји сумња да ће жена обрлатити свога мужа, те ћете због тога изгубити пријатеља, постаћете му сумњиви. Та ће сумња трајати до краја нечијег живота.

Потпуно је безвезе када човек почне да сумња у своју жену. У љубавницу ретко ко сумња. Кад је реч о љубавници морам рећи да она није ту да се у њу сумња. Њена улога је посве другачија од онога шта о њој ви мислите. Ретко ко о љубавницама има позитивно мишљење. Жене посебно, оне мрзе љубавнице. Оне воле љубавнике.

Ако пустите сумњу да копа, да рије, она ће се сумњом хранити тако да ће временом од црва сумње постити сумњетина са безброј глава и свака од њих ће вас водити у други лавиринт, у катакомбе из којих се не излази ни за велику нужду. Питање је, да ли вам је тада потребан поп или доктор?! На то питање одговор немају ни ова двојица.

Сумња је болест. У малим дозама и болест је лек.

Сумња је предворје љубоморе.

Сумња у Бога је, доказ његове егзистенције. Не може се сумњати у некога ко не постоји. Ако сумњате да не постоји, онда он постоји, а откуда сумња и у шта се сумња? Све је сумњиво. Не могу ми помоћи ни Декарт и Спиноза заједно. Зато се не усуђујем.

Сумња у Божје речи јесте докaз његовог постојања.

Крајпуташ не сумња. Он зна пут и ћутке га показује путницима намерницима и онима који су залутали. Крајпуташ је тврда вера. Он цео божји дан стоји на Сунцу, а зими се не боји ни мраза ни истине. Ако му неки путник окачи венчић као детету за Врбицу слегнуће раменима и насмешиће му се не би ли распршио сумњу у Господа. Крајпуташ отвара очи људима. Нема сумње. Конфучије је рекао: „Мудар човек нема никаквих сумњи.“

Онај који у све сумња увек је под сумњом.

Сумња зна да буде ноћна мора. Сумња се тада мора разбијати. Открићем лажи открива се истина. Али се празнина мора попунити мислима које не изазивају сумњу. Најбољи лек против сумње је лепота. Ко намирише лепоту, не сумња.

Једино речи имају моћ да човеку продуже живот. У то не сумњам.

Још ноћас све је било сумњиво,

            сви су стрепели,

            надали су се,

            али јутрос је истина испливала на видело:

            Катедрале више нема!

            Нема сумње.

            Ако држава постане куплерај,

            Онда на њеном челу

            Може да буде и макро.

 

15.4.19.

Ниш