Category Archives: Милован Лукић

Милован ЛУКИЋ: МОЈ ОМИЉЕНИ ПЕСНИК

Милован ЛУКИЋ:

Дакле, Стојане, имам нешто веома важно да ти кажем. Не, не бој се, није ништа лоше. Напротив! Верујем да ће ти се свидети све што намеравам да ти напишем, а истинито/искрено је, заиста, таман толико колико су твоје песме у збирци „Зид“ истините/искрене. Од данас сам те уврстио међу моје омиљене песнике! Баш тако и мислим (ја се прецизно изражавам). Као човека те одавно поштујем, али ово је нешто веће, еј – омиљени ПЕСНИК. То може изгледати некоме као мала, безначајна почаст, али уверавам те да је то у мојим вредновањима нешто заиста посебно.

Елем, дуго сам густирао, нећкао се и одуговлачио, чекао тренутак када ћу дочитати твој “Зид”. Беше и доста празника, празничних лудорија и мамурлука, разних обавеза, „пречих“ ствари… Писао сам ти већ о првим утисцима које сам прикупио, с почетка, када ми је књига стигла, а ја започео читање, и када сам ти отворено рекао како ми се не свиђа рима коју повремено користиш. Знам, повуче те, али пошто теби и иначе рима није својствена, не знам шта ће ти – појефтињује ти песму. Квари јој мекоћу, затвара је. Навлачи естрадну шминку. И, написах ти, такође, како је то једина замерка коју имам, у том почетном делу. Али, данас, док сам дочитавао твоју књижурину (!), као у покеру, опет густирајући, данас ми се отвори последња карта – кад оно КЕЦ! А већ сам имао три у рукаву, с почетка. Сачувана. Тако да ти ја, Стојане, сад свечано изјављујем да си ову књигу оправио толико добро да је то БРУТАЛНО ДОБРО.
Можда мени прија твој начин писања/размишљања, можда смо слични, сличних погледа, назора, очекивања, али ја стварно осетим кад ми неко постане омиљени песник. Није ме стид и да их побројим, редом, како су заузимали место у мојим размишљањима, лектири, а зашто да не – и у души. Први је био Милутин Петровић, потом Стеван Тонтић, Васко Попа, Никита Станеску, Новица Тадић и сад, најновије, Енес Халиловић и наравно – ти. Занимљиво да и једна његова збирка носи исти наслов „Зид“.

Ако се вратим у гимназијске дане, у време М. Петовића и његове „Главе на пању“, морам да признам: и твој “Биг Бен” ми се веома свиђао, али тада сам био исувише млад, па нисам сигуран да сам умео, све што читам, правилно да распоредим. (Чак сам понеку песму, одатле, знао и напамет.) Е, сад сам матор и искусан читач и ту више нема лутања, нити грешке. Биће да је и теби искуство додало који добар рецепт и понеки укусан зачин.

Овакве књиге песама као што је твој „Зид“ ретко се појављују, а знам и зашто: зато што их је тешо оправти тако добре, а тако обимне. Од овог и оваквог материјала, већина песника би комотно могла да се буса пар годиница и објави пет-шест добрих песничких књига (и да их Бог види). Много је интересантних тема које покрећеш у песмама, књига је изванредна, рекао бих слојевита, пребогата, мудра, крцата дивним песничким сликама које ми пријају. Рекао бих да размишљаш традиционално, у духу старијих мајстора, чак и оних који нису твоји исписници. Једним сам се шалио па ти написах да си ЋИРИЛИРИЧАР, алудирајући на управо нека прохујала времена, када је ћирилица и родољубље било заступљеније, очигледније код наших песника. Тако и сад мислим. Размишљаш традиционално (у најпозитивнијем смислу речи), а стих ти је модеран, зачињен посебном иронијом коју и уживо испољаваш, кроз разговор. Рецимо, да никад ништа ниси написао, већ само ових пар стихова из “Снегова Миџора” (28. “Крст”)
“Понад главе крст
У чуду
Шири руке.”

већ бих те примио у друштво омиљених песника. Ова минијатура је изванредна, моћна. Подсећа ме на “Аутопортрет” Никите Станескуа, такође кратак и убитачан: Ја сам само мрља крви која говори.
Ето, доста сам те хвалио, сад мало одмори. (Попиj нешто у здравље оног песника у теби. И ја ћу!) Живели!!!

1.2.2016.
Панчево