Category Archives: Нишки песници

Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (II)

 

31 Бранко Миљковић
32 Славиша Николин Живковић
33 Благоје Глозић
34 Биљана Станојевић
35 Јелена В. Цветковић
36 Звонко Карановић
37 Зоран Ћирић
38 Стана Динић Скочајић
39 Биљана Тасић
40 Тихомир Нешић
41 Снежана Минић
42 Угљеша Рајчевић
43 Војислав В. Јовановић
44 Александар Петров
45 Крстивоје Илић
46 Иван Цветановић
47 Велимир Костов
48 Тодор Стевановић
49 Драгољуб Симоновић
50 Радмило Пејић
51 Милосав Славко Пешић
52 Јован Пејчић
53 Стеван Бошњак
54 Милоје Дончић
55 Синиша Петковић
56 Радослав Војводић
57 Првослав Ралић
58 Мирјана Стефановић
59 Славољуб Обрадовић
60 Горан Ранчић

*****

*****

31 Бранко МИЉКОВИЋ

КРИТИКА ЗА МЕТАФОРЕ

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никаве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе
И песма је низ ослепљених речи
Али је љубав њихова сасвим очигледна
Оне живе на рачун твоје комотности
Све су лепше што си немоћнији
А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш
Људи кажу: богаму какве је тај песме писао
И нико не сумња у реч коју ниси рекао.
32 Љубомир СИМИЋ (1880-1900)

ЈУТРО

Зоре рујне
Њиве бујне
Обасјава први зрак,
Роса сија,
Клас се нија, Сунце с’ диже понајлак.

Ишчезава сива магла
С мрких гора у даљини;
Огледа се ведро небо
Бистрој реци у дубини…

Тихо живот се буди и песма диже се лако,
Кроз ваздух птичице лећу и њихов цвркут се ори
И све: и сунце и небо, и земља и ваздух свежи,
У овом свечаном часу све једним гласом збори

И песма немо небу се диже
Поздравља данак, што но сад руди,
Што зрак их чаробно буди

И свету прославља силу што у времена току
Без станка жижак пали светлости и нова жића.
Што моћном управља руком бескрајан, вечити простор,
И својом милошћу благом дарива створена бића…

Ал’ човек се из сна буди –
Светлост дана снове брише,
Он осећа патњу,
И диже се и уздише…

Одјек сада
Тешког јада
Хармонија руши крас
Песма стаје,
Веже ваје
Приповеда један глас.

33 Славиша НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ (1953-1990)

ВРАЏБИНЕ

Старица која гаси углљевље.

Најобичнија баба с црном шамијом и брзим језиком
Остареле људско биће с чудном причом коју стално понавља.
Механички поклонички.

То тера страх из мене.
Једно знам, помаже том бујицом речи без смисла
да се слике везаних и крвавих људи изгубе.
Хватам се за нестварну једноличност и мирноћу
текста који казује. Дувам јој у лице да отерам
муву с њеног носа, ништа не осећа!
Казује окамењена то што јој је обузело разум,
као мене стравичне приказе замки.

Благоје ГЛОЗИЋ (1939-2001)
У ШУМИ С ПЕСНИКОМ
Овде си
реч
Записао
Ноћу је
Усамљен
Изговорио
Повратка
Нема
Док
Усправно
Не признаш
Значење
Њено

34 Биљана СТАНОЈЕВИЋ

АНАРХИЈА СЕЋАЊА

Та анархија сећања,
од јутрос спозната –
учинила ме крхкијом него што сам…
Нема ми неких дана
због којих сам, само тада,
била и песма и жена,
рапсодија боја на свили,
гола истина
излетела из крвотока,
па просута,
онако, нехотице,
по нечијем телу…

Нема ми парчића сећања,
оних које сам немирно пуштала
да се развеју, па врате,
замрсе у моју косу,
завуку у зенице
(од чега су ми очи јаче сјале)
и ту остану.

Неко их је украо.
Можда сакрио,
али нису ту –
к’о гумицом обрисано
и сад нема трагова
које сам остављала,
не случајно;
трагова по којима бих се враћала
изнова, сваки пут када ми душа
замирише на јесен,
сваки пут када бих требала
да се присетим лекције о лажи,
сваки пут када пожелим да себи покажем –
колико могу да волим…

Овакво ми јутро није требало.

35 Јелена В. ЦВЕТКОВИЋ

ЈЕДНА МЕРА

И тамо где је песма била
И тамо где је склад што ипод коже зри
И свој смисао добија
Само је једна мера

Ретки тренуци твојих година
Исту су меру времена носили
На свим путовањима на којима смо се сретали
И размимоилазили
Још траје влага од сеники од чула
Кроз такво сећање ја брже корачам
Хаљину задржавам и себи више ништа не праштам
Журим
Моје сећање је свето
Више се не окрећем

36 Звонко КАРАНОВИЋ

БЕЛИНА

белина ме је усвојила
ја сам бело
могу вас све
примити у наручје
а да никада нико не допре до мене
љубавници мога времена
значе ли вам нешто крила
која осећате на леђима

BLANCHEUR

La blancheur m’a adopté
Je suis blanc
Bien qu’acun de vous ne puisse m’atteindre
Je peux tous
Vous prendre en mon sein
Ô amants de mon siècle
Sentez-vous ces ailes sur votre dos
Signifient-elles quoi que ce soi pour vous
(Превео Борис Лазић)

37 Зоран ЋИРИЋ
(Магични Ћира)

ЈЕСТЕ ЛИ ПРИМЕТИЛИ РЕЗ?

то је оно што поезија треба да буде
један акорд, beat, неколико речи
и ти се покрећеш
и ако имаш нешто да кажеш
као што је то случај са Зораном Ћирићем
онда људи обраћају пажњу
његови текстови говоре о клишеима
не о важним стварима
ухватио сам себе како пажљиво слушам
о чему он прича
ово није иста стара роба
страшно је забаван
увек има онај изглед (следи гримаса)
када излази на сцену
са прекрштеним рукама
и то име:
Магични Ћира
Мора да ти се допадне, don’t jou

38 Стана ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ

ПРОЛЕЋЕ
Преко пута аутобуског стајалишта
у подножју солитера
исељеног прекинутим пројектом
мали локали поломљених стакала
зјапе својим мраковима
усрани и упишани
као напуштена деца
још траже
ишту још
нашег заноса
наше страсти преостале из бивших љубави
којима смо подизали и хранили
кичму града
Празни простори
рамови излога и улазних врата
армирају успомену

На рубу памети
уз рагастов
шћућурио се отпуштени ливац нишке Машинске индустрије
бивши шеф треће смене у погону Вагонка

Поређао је кесе и засукао их
да пролазници лепо виде његове најновије производе дивљи лукац и тек изниклу коприву

39 Биљана ТАСИЋ

КАРАМБОЛ МИСЛИ

Гле, како се отапа
мисао стамена
боје невидљиве шиба изнутра
тајна разголит сева
(- Доста је било варки ил’ замки!)

хоћу боју сушту
кугле својих мисли
билијар постављен

игра распремиће сто
без трага
за нови почетак

црне рупе прогутаће своје
време (је)
штапом прободено
40 Тихомир НЕШИЋ

РАСКРСНИЦА
Два сликара, браћа близанци Миодраг и Мирослав у засебним атељеима сликају једну исту раскрсницу: место где две травнате стазе прелазе једна преко друге, тачку до које их је мајка пратила сваке јесени када су полазили у школу.
Извлачећи линије и тамнећи сенке, Миодраг убеђује себе да је раскрсница нешто најважније у животу, јер се ту људи налазе и нестају, у дечјој игри, у љубави, у трци са собом.
За то време, мешајући боје, Мирослав никако не може да се ослободи веровања да је раскрсница место где се људи ослобађају нечистоће и болештина, место где се стављају или одбацују чини.
И, кад се одмакну и погледају резултат вишедневног рада, обојица виде исто: једноставан крст, и на хартији и на платну, и линијама и бојама представљен као четири правца, па једним иде један од њих, другим други, а трећим њихова мајка, док је четврти правац-празан.
Ко држи четврти крак крста? – питају се обојица истовремено, и с непомирљивом горљивошћу настављају да цртају раскрсницу.
41 Снежана МИНИЋ

ПРОЛОМ, ПРО – ЛОМ
Старци живописних лица, са шајкачама,
Оронули и сетни сунчају се на клупама око извора
Стари Срби, рецимо као стари Италијани, ислужени војници, сељаци,
Одмотавају клупко приче, која се никада не може испричати
Неко продаје гусле и да би привукао пажњу купаца гуди
Песма не излази из уста
Кроз празнину пробија складни шум воде

42 Угљеша РАЈЧЕВИЋ

БРОЈАНИЦЕ

Прстима,
занемарујући бол,
чупам зубе из вилица
и нижем их у бројаницу
на нит упредену
од својих –
од седих власи.

Бројаницу ћу Господару,
на дар ћу му зубе.

Ушанчио сам се у један
од својих очњака –
нопажен ћу
нововернику
у молитву –
и помолићемо се,
скрушено ћемо
за обојицу.

43 Војислав В. ЈОВАНОВИЋ

ЛЕПОТА, ШТО РАЂА

пренусмо, иза сна,
мртвило-
време гадно,нема мог
народа

корито, иза куће,
сјај браве,
и брава, музних
женки

јесен бела, красуљак,
без опне-
бела рада, штит
под руком снен

почивај у миру,
слатка прљавштина (је)

44 Александар ПЕТРОВ

СВЕЋЊАК

Као чаша светлог звука
Сагорева десна рука

Као балчак оштрог крика
Лиже пламен из језика

Ко сотонски смех се ори
Лева рука докле гори

А најлепша реч ми грца
Јатом искри око срца

Ко подземни буктим понор
Јер безвремљу украх говор

А говор ми сав од ватре
Што ће мртвог да ме сатре

45 Крстивоје ИЛИЋ

МОЛИТВА ГОСПОДУ

Боже – који држиш жезло у десници,
не дај да на земљи робују песници!
Они што су жељни мудрости и вина,
надају се вечној правди са висина.
Између два света, на црној граници,
нека их заштите твоји – посланици!
Ти, што си створио просторе и људе,
не дозволи да нам због памети суде!
Кад ти стигне ова молитва до трона,
сети се, Господе – мене и Вијона!
Сва наша недела – само су ситнице;
Спаси, песнике, сужње и скитнице!

46 Иван ЦВЕТАНОВИЋ

РАСПОРЕД

На тргу Стјепана Радића у
Загребу два малишана пикају гумену лопту
На крову цркве Свети Марко два врапца
Чешају крила један другоме

На једном зиду

Између два прозора

У левом
Два мала портрета у уљу
Тоалет папир и жута свећа

У десном
На једној страни глава седокосе баке
На другој моја
Расквашена

Покушавам да помирим редослед

47 Велимир КОСТОВ

ВЛАТИ ТРАВЕ

Твоја коса, рамена, ти овоземаљски дарови
Мирно сневају о слани која ће највероватније вечерас пасти
Читавог дана ветар мрешка језеро

Једна друга жена у годинама помаже мајци да устане са стола
Климајући главом ка неупаљеном фењеру на прозору
Где се налази порука: ми умемо да осетимо
Сваки трен јер умемо да га увећамо до несразмере

Парадокс. Потрошени живот води новом животу

„Значи, тако стоје ствари?“ наставља Алиса.
„Какве везе има жена која крвари у кади са тим ко сам ја?“

А у међувремену луди научник из Ел Паса
Патентира пластични покров
Којим ће прекрити траву
Са милионима отрова
Кроз које ће влати траве да израстају.

48 Тодор СТЕВАНОВИЋ

КОРЊАЧА

Нож ваздух у планини и миришљави страх
Трава
Белих и жутих

Замире сребрнаста шева.

Трбушасти ветар испод бадема спава.

У шуми секира прашти, не чује се. Светлост
Звечи у
Камењару, као злато.

Дремка ми се дрема, нане,
На теј црне очи.

Корњача у камењару. Између камена и траве на црвеној земљи, бели се оклоп.

Спечена љуспа.

Два се орла на планини бију,
Кљуновима очи повадише, а ногама
Крила почупаше…

Паде сунце!

Ветар се пробуди и хукну. У шуми секира цвили.
Из корена, из корњаче, поскочи биљни старац.

Тин, тин, деда иде, миче носи,
Тин, тин, деда иде, миче носи.
Тин, тин…

Корњача или старац у камњару?

49 Драгољуб СИМОНОВИЋ

СЕНКА РОБА
„Везак везла Инђија Девојка,
Везак везла према месечини“
Народна песма

Да ли сам најзад успео
Да збришем сенку роба

Хоћу да будем ћутљив
Да ништа не кажем

Желим да очувам
Само једно трајање

Једном речју кидам
И ништим сва шапутања

Никада неће оштрина
Тупо ће трајати све

Небо ће бити такво
Маглушљиво увек

Па добро
Удахњујем широко

Нека бар нешто храни

50 Радмило ПЕЈИЋ

ГАЛЕРИЈЕ 306,КОНСТАНТИН 316

Када је Галерију судбина запретила растанком са сунцем он нареди да се убрзају радови на падинама Ромулијане: зидање бедема, клесање стубова и слагање мозаика. За скулптуру Ескулапа коју ће клесати даровити Јустинус, допремише из Египта најбољи мермер. Још док је двор грађен упоредише његову лепору са раскошним резиденцијама у Солуну, Антиохији и Никомедији. Зидајући га, Галерије својој души гради вечну кућу између камена и небеског плаветнила.

Десет година касније клесари се на облацима селе на југ, међу њима је и Јустинус, и Константину из Наисуса измаштавају двор на Медијани. У сваком мермерном стубу је део његове душе, у статуи Херкула у порфиру део његовог лика. Слагањем разнобојних камичака на трикалијуму се роди Медуза којој ће бити суђен вечни живот. Из радионице за ливење сребрног посуђа у Наисусу донесоше најлепша сунца у рељефу.

Седећи на врху брда Коритник изнад Наисуса то види археолог људских душа, писац Р.П. који одгонета тајне векова. Он затим брзином мисли одлази у свој XXI век. Константин и Галерије остају за њим, загрљени, у вечном трајању.

Византијско сунце, античке благости и егејске топлине, меко милује две раскошне грађевине на раскршћу простора и времена.

51 Милосав СЛАВКО ПЕШИЋ

ПРОЂЕ ЛЕТО
прође лето! ко невидљивом руком
пресађено у неки други предео
планете. Понекад, снажним звуком.
небо јесен, најави. О, зар је вредео
кратки (дубоки) занос летом!? Тај
усклик, мишљасмо, трајаће вечно
али сад дознајемо: све губи сјај

и сваки тренутак у нама живи опречно
52 Јован ПЕЈЧИЋ

БАЛАДА О ТАЈНИ И КРСТУ

Нагнути над изреку, причу, стих,
над сведочанство, исповест, пророштво ил суд;
Нагнути над уснули бели лист
у ком рука, срце, дух
буде
све дарове, чежње, сне
свецелога света, свих светова, свих времена,
сва страдања, патње, јад
свецелога света, свих светова, свих времена;
Нагнути увис,
над бездан живота, љубави, смрти,
Нагнути тако,
ви, о, жељни
да пишући тумачите. Да тумачећи пишете,
да знате –
чији ви Крст подижете?

У један глас, од свих страна, стиже одговор:
Крст Човечји!

Нагнути над изреку, причу, стих,
над сведочанство, исповест, пророштво ил суд;
Нагнути над уснули бели лист
у ком рука, срце, дух
буде
све дарове, чежње, сне
свецелога света, свих светова, свих времена,
сва страдања, патње, јад
свецелога света, свих светова, свих времена;
Нагнути увис,
над бездан живота, љубави, смрти,
Нагнути тако,
ви, о, жељни
да пишући тумачите.
да тумачећи пишете,
да знате –
чију ви тајну проничете?

У један глас, од свих страна, стиже одговор:
Тајну Бога!

53 Стеван БОШЊАК

ТОМ, ЧОКОЛАДНИ УКУС
И ИСУС ОД ЧОКОЛАДЕ

Још је седео на оном каучу и упијао топле влати залазећег сунца које је тако мило обасјавало то место. Затим је попио шољу топле, сласне чоколаде. Уз топлу чоколаду, сред овог убавог алпског места на Јадрану усред Словеније, удишући мирисе бора и пиније, слушајући свежу монотонију морских таласа, док је са винковачке катедрале звоно одбројавало пет подневних сати, видео је Тома Вејтса, Чоколадног Исуса и Исуса од чоколаде, како загрљени седе на обали океана, док је сунце боје шафрана тонуло у таласе…

54 Милоје ДОНЧИЋ

КАСНО ЈЕ
Националној академији

Касно је за врелу звезду и сунцобран од челика
Касно је за воз који никад није кренуо
И путнике пробушене у њему
За машиновођу и црни качкет са две настрешнице.
Касно је за погнуту азбуку и 25 расходованих сугласника
Касно је за задушне бабе
И дан мртвих по летњем рачунању времена.
Касно је за уроловане језике
Црвено слово у новчанику и орне ћутологе
Касно је за стоматолога и три расклимана зуба,
За вилице потрошене.
Касно је за јетре пресељене и бубреге у регистраторима
Касно је за службени огртач и кућне савете у успону,
За бели штап и сузну крштеницу
Касно је за распоред столица у дремници
За глувог педагога и дечаке који расту
Кроз школски хербаријум и жицу
Са енциклопедијама у главама и ожиљцима на лицу.
Касно је за књиговођу, бројача мртвих јабука
За подвучене редове јутарње штампе и плућну гимнастику
Касно је за национални јеловник са неограниченим роком употребе
За шпагетну стратегију и меморандум домовине.

55 Синиша ПЕТКОВИЋ

ЈЕЛА У ГОРИ МРТВИХ
(Сени Г.Т.)

Сад сан си само
и срце ти се
у свемир учлањује
а родна река
ромором још памти тело.

Да л језик још подносиш
ил тешке кованице
расточише ти чело?

По безданима
где су нам траве расле
за здравље (ал узалуд),
чујеш ли јеке мутне
и морније опело?

Сад сан си само,
јêло у гори мртвих.
56 Радослав ВОЈВОДИЋ

ДЕМОН У ШЕТЊИ
Увод

Рањив као човек још увек, као звер,
корачам са тобом – собом, стварношћу,
и газим месец ногама, и узбуђен.
Додирнућу небо, пробаћу и земљу и бол,
померићу камење на друго место, и свуда,
и нећу отићи горак, и нећу, и нећу отићи
из лавиринта, из страха и без правца,
и нећу, јер нема последњег часа!

Аха, унутра си и у огњу си поново,
и без мене, демоне, али и без себе си,
са револверском цеви на лепом челу.
Скривено, шта смишљаш и очекујеш,
напашћеш судбину одједном: биће и тајну,
убићеш праведника или грешника – истину,
у сумњивој нади да преокренеш, промениш
путеве и људе, агонију и ускрснуће.

57 Првослав РАЛИЋ (1937-2003)

ЖИВИ И МРТВИ

Да трајног има
прво би га се бог ослободио

Да има вечности
људи не би нестајали

Зато слободно умрите

То је налог пре нас
звезде га не памте
човек му се примиче

Игра звезда са човеком:
све подједнако од њега удаљене
а није тако

Све на истом правцу
ма где човек ишао
а није тако

58 Мирјана СТЕФАНОВИЋ

ПЕСМА МАЈКЕ

мало мало
ми заспало
на рамену на камену
нладном

плакало је
због новембра
плакало је
због децембра
смрти биља
невид-циља
и због таме
непозване

плакало је
недочуто
мало лудо
мало мало
исплакано у сан пало
на камену
на кемен
хладном

59 Славољуб ОБРАДОВИЋ (1949-2012)

КАРДИОГРАМ

Пребрзо си поверовао
у лудило великих умова
пре но што су ти намакли омчу
око врата

прерано си успавао ларве
у кори великог мозга
а ниси ни схватио
бесмисленост заклетве
да ћеш их пробудити
тек у бестежинском стању космоса
на врху небеске пирамиде

слагали су те пријатељи
оптерећени таштином
јер они су само део космиких урота
и не схватају да си одболовао
сваку реч
на белој трпези пшенице вина и ватре
у покушају да укортиш муње нирване
и стишаш распрснуће молекула
који канибалски кидишу
на твоје цвоктаве нерве

помири се са судбином
и песмом која је твој
једини кардиограм слободе и пакла

60 Горан РАНЧИЋ

ПРЕСЛОВЉАВАЊЕ
реч по реч
на путу ка вечности
гавран и ја
стигосмо до Поа
писао је љубавно писмо у акростиху
мучио се видело се по набораном челу
бежала му ћирилична слова из ока
свуд по зечјој кожи
а било је ‘ладно за путовати
стег’о га децембар камен пуца
смрзавао се у јакни са белом капуљачом
понекад заплаче над ланцима

каже изнемоглим гласом
жао му књига и робова
боји се ватреног крста
некако издржаће до пролећа
онда иде међу разрушене домове
да потражи своје писмо и опрост
које је црни анђео са анђеоских висина
бацао из авиона на један мали народ

да је правде По
заграктасмо гавран и ја
да је правде божије ил неке друге
мале правдице мрављег бога
било би драги мој
реч за реч

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (I)

НИШКИ ПЕСНИЦИ
1 Зоран Милић
2 Добривоје Јевтић
3 Недељко Богдановић
4 Димитрије Миленковић
5 Саша Хаџи Танчић
6 Миливоје Пејчић
7 Велимир Живојиновић Масука
8 Бранимир Живојиновић
9 Гордана Тодоровић
10 Мирољуб Тодоровић
11 Мирослав Тодоровић
12 Живојин Ћелић
13 Душан Радовић
14 Горан Станковић
15 Звонимир Костић Палански
16 Милица Вучковић
17 Зоран Пешић Сигма
18 Нестор Жучни (Прока Јовкић),
19 Јелена Димитријевић
20 Небојша Озимић
21 Милутин Петровић
22 Радосав Стојановић
23 Бојан Јовановић
24 Слободан Стојадиновић Чуде
25 Виолета Јовић
26 Вељко Видаковић
27 Срба Митровић
28 Љуба Станојевић
29 Вукашин Костић
30 Љубомир Симић

Зоран МИЛИЋ (1940-2007)

***
Гледах с високе планине, душа душе напаса. Хлеб мој једу, на хлеб не узвраћају. Воду пију, воду муте.
Сусед иде, бесна пса води, бесне псиће. Разбрат иде, љуту гују гони, језика триста.
Сунце бело узјахујем. Црно капију отвара.
Гледах с високе планине, душа душе напаса, душа душе одводи, светлост светли у мраку.
Уста у рукама носим, мало земље у устима, мало светлости, ништа у очима. Идем. Свет нестаје полако.

Добривоје ЈЕВТИЋ
***
Дуг дан сабирам у кратку песму
Зобљен је као звук звона:
Даннн
***
Поређао сам пред собом камичке
крила осушених птица
семенке усредсређене
као очи заљубљених
То је војска
која ће од мене да освоји песму
Недељко БОГДАНОВИЋ
***
Узалуд песник
тражи
стално
радно
место
песма је шира
од имена
којим се свет
неоправдано
сужава
једва погледом досеже
оно што речју
исказује
Димитрије МИЛЕНКОВИЋ

ДРЕВНЕ МАСКЕ
Зрно је свет
Ми смо на пучини
О Џоне Доне
Горе у висини
Древне су маске
Поново на сцени
Дно превисоко
Звезда у дубини
Саша ХАЏИ ТАНЧИЋ (1948-2014)

СТРАХ
Свега ме је страх
Време уходи тишине рскошне
и односи уграбљену светлост
без трага
Свега ме је страх
Кроз спутанаи зрак једино биљка
немушта расте
сенке се звездама приближавају
Са свога извора поноћ се
напаја страхом-
свега ме је страх
и од самог себе
Измамљена студен боли
испод раширених крила
Док бежим
цеди се као цвет
који испод камена здружује мртве
Недоглед јуриша с друге стране
Миливоје ПЕЈЧИЋ (1948-2009)
МАРФИЈЕВИ ЗАКОНИ
Разбојника ћеш срести
када немаш куд.
Жену ћеш наћи
кад је немаш чиме.
Кућу ћеш стећи
када ти је гроб потребнији.
Слава ће те стићи
када више ништа
не може да те стигне.
Велимир ЖИВОЈИНОВИЋ MASSUKA (1886-1974)
ЛЕТО
Подне на подне легне
загаситим ћутањем.
Небо се слегне.
Лето полегне
у сенке светлосним лутањем.
Забруји,
расте
тешкога звона брујање.
Полете ласте.
Срце са бронзом срасте
у тучне молитве хујање.
Бранимир ЖИВОЈИНОВИЋ (1930-2007)
ГУСТО ХУЈАЊЕ АВГУСТА
Густо хујање августа
распиње стабла и влаће
Ти сахнеш. Али закон
прелива саће,
подлива бобицу,
зрно
налива речју,
под новом кишом скупљаш
путању дечју,
део по део се плете,
давнина мирише,
раскинут венац се неће
распасти више,
преко резова расте
крепкија скрама,
други пут то се неће
десити нама,
зелену земљу звезда
гмизавац брсти,
гмизавац трули,
а ти и ја смо чврсти.
Гордана ТОДОРОВИЋ (1933-1979)

ЉУДСКА ЛЕПОТА

Лепо је оно што није ради дивљења,
што није коса – у реци сазвежђе таласасто,
ни око: црна бубица, сише житни каранфил,
ни усне. Три јагоде истопљене пољупцем,
ни лице с финим отисцима срца и мозга,
ни шака: љиљан изувијаних латица,
ни витке ноге голубијег корака,
ни тело огрудало у два лимуна…

Лепо је оно што није ради дивљења,
што није бљесак чела после учења,
што је музика, дрхтаво разливена,
ни речи – наговештаји неизрецивог,
ни слика, нити икакав дозрелак духа,
ни ишта чиме се човек у човеку језгри,
Лепа је смелост
не изгубити себе у љигавом опстанку.
Мирољуб ТОДОРОВИЋ
(Геометријскоалгебарска анализа поезије
или
Геометрија песме:)
Основни геометријски аксиоми важећи за планету
1.
Простор је скуп свих тачака
Под запремином песме
2.
Постоје бар три света
Која се гложе у мојој глави
3.
Реч има четири димензије
Мирослав ТОДОРОВИЋ
ВРЕМЕ ЗА СМРТ
Ооооо Јелоооо!
Зову моју мајку са Селовине.
Ми вучемо плашће.
Озго јара туче као маљ.
– Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.
– А што лежи, а овако леп дан?
У гробу лежаће, има да му додија.
– Слаб је Јелооо, поручује да дођеш!
Изнад у зрењу шенице крили се глас.
– Оће да мре, судњи вели стигао му час.
– Иди кући Душане, не дангуби.
Знам ја брата мога Љубу
Шта је навро, оће сад мрети
Домаћин је човек а ми нисмо докони
Шта извољева?
Није време за смрт љети…
Живојин ЋЕЛИЋ
ХОД ПО СЕНЦИ ЖИЦЕ
Све се понавља у својој непоновљивости! Издвоји један једини пламичак из које год од ватри која те грејала и разумећеш… Издвоји
га и реци му: – Тебе познајем јер сам те видео и огрејах се на теби једном: кад год! Један зрак сунца… мирис траве… зрак месечине испод облака… издвоји облак… Колико
скакаваца распознајеш? Колико крекета жаба си у стању да разликујеш? Која боја кога гласа ти се урезала у памћење од свих који су нас заувек напустили пре него се сретнемо поново ако је поново намењено да постоји? Да ли би било који звук био у стању да препознаш када би се вратио након дугог одсуства или би изнова морао да га учиш несигуран од памћења? Било
који лист? Цвет? Зрно прашине које си након неког од ветрова из ока извадио? Опиши
један од ветрова: макар један ковит у снегу под уличном лампом који си видео… пахуљицу
чији је савршен облик задржан у твоме сећању… Понови исти покрет руке да би ме разумео
и разуверио да памћење није лаж и да не живимо у свету обмана тако јадно сигурни у оно што смо видели варљивим очима и убележили у још варљивију Књигу Памћења : утварљиву Књигу Опсена сачувану у нашим главама као сећање на порекло свега што никада није постојало! Узјахао
сам бицикл и возим га кроз себе јер нигде више нема путева за ствари које су одавно нестале из света опипљивих предмета… Ходам
по сенки жице за веш окаченој између два дрвета којих нема у дворишту које одавно не постоји и крећем се полако да не пропаднем у провалију лажних сећања подамном која мами разјапљених чељусти жељна да прогута све оно што никада није постојало!
Душан РАДОВИЋ (1922-1984)

СРЕДА

У последњем тренутку, кад је већ изгледало да нам нема спаса, када су синоћ многи вечерали последњу теглу слатког и помишљали на најгоре – јутрос нам је стигао ПРВИ.
Љуби га све што скакуће са првог на први, као са камена на камен, и једва одржава равнотежу.
Јутрос је поранила и кошава да нам прегледа прозоре и зубе и утврди како дихтују.
За једну малу, средње развијену земљу можда је мало много да упражњава сва четири годишња доба. И ту смо се залетели. Једно, евентуално два, то би још и могло. Али четири, то је много и нескромно.
Сава и Дунав и овог јутра долазе и пролазе, а ми не знамо шта да им радимо.

Горан СТАНКОВИЋ
XXI
Свет се променио.
А најгоре тек долази.
Немојте ме на кафу звати,
немојте ме даривати.
О, шта учинисмо!
Спевајте елегију за водом однете!
За животне циклусе, за мочваре,
куће, људе – за читава острва људи.
Учинисмо велико ал погрешно,
Не мало али вредно.
Увек боли оно што је некада било.
Прасак леденице, ил август када
мора бити вруће, труло лишће у олуцима
с јесени. Пролећни бол је најгори.
Помишљам још: као да се
Ништа не догађа, све је
тако мирно, али свет се променио.
Данашњи људи то добро знају.

А шта треба нама?
Сачувати утопију, сачувати је,
Сачувати демократију од капитализма.
Сачувати наду од насиља, сачувати,
Да сачувати. Да.
Звонимир КОСТИЋ ПАЛАНСКИ
ПУТНИК
Корачах дуго низ љуто камење
сунцем гоњен.
Нигде зденца ни сенке.
Господе, куда ме водиш?
Хлеб ми се скаменио у руци,
сувим биљем пуштам крв из вена
да утихне бол у лобањи.
Изгубих око у бепућу,
птице ће ми га вратити
ил кише с јесени.
Гле, на стени црква,
пред дверима анђео
с огњем на длану.
Преломише ми се колена.
Земља ме заболе
у ишчупаном оку.
Милица ВУЧКОВИЋ

ПЕШЧАНИК

Велики је простор
а кратко је време
између човека и човека.

Онај ко је измислио кретање
измислио је
све остало.

Лед у пећинама
и на уснама
Његово је дело.

Од Његове је косе
исплетена
рибарска мрежа.

Њему је поверено море
пре него постане
Ледени океан.

Од Његових је мисли
сочињена носталгија света.

Велика је вечност
а кратко је памћење
живота.

Онај ко је измислио живот
није измислио пустињу.

Пустиња је створила Њега
да не би била потпуна пустиња.

Зоран ПЕШИЋ СИГМА

ХИПОТЕКА

Купили смо вечност
на кредит
хипотеку смо дали
наше густе животе
и вечност је прошла за трен ока
и остали смо без ичега
само се ноћ ширила преко планина
и бесплатно нам нудила
подсмех (цинизам) звезда

Нестор ЖУЧНИ (1886-1915)
(Прока ЈОВКИЋ)
МНОГИМА
Ја нисам дош’о, да градим олтаре,
Да дижем цркве и сјајна кубета,
Да штујем ваше свилене стихаре
И љубим руку, која није света.
Ја нисам дош’о, к’о ви, да се срамно
Пред богом и пред људима претварам,
Већ, да пут вечне Истине отварам,
И рушим редом све лажно и тамно!
Бодром ћу рећи речи разгањати силе
Демона ваших Незнања и мрака,
И ропског рада и смртних ждрака;
Здераћу маску с вас, трулежи гњиле!
А устреба ли, душа моја чиста
Знаће да падне за идејал Христа

Јелена ДИМИТРИЈЕВИЋ (1862-1945)
ЉУБАВ МЕ МОРИ…
Кад те мога имењака
Омилују врели зраци,
Ноћна луча бледозрака
На те, милу, поглед баци:
На срцу се гуја свије,
Пред очима тама створи…
И онда ме љубав мори!

Небојша ОЗИМИЋ

ПИСМО НАЈДРАЖОЈ

Најдража драга моја
написао сам ти писмо
и предао га забораву
јер поузданијег чувара мојих осећања
тешко да ћу наћи.

Докотрљаће ти се у снове
баш онда када му се не будеш надала
као што иначе долазе
тужне и радосне вести
и биће ти драго што је од мене
али не и што си га добила.
Јер, ти знаш, из мрака заборава
знају да искачу разни чупавци
из кутије,
тако далеки а будаласто драги
и то је нешто чега се бојиш.

Не бој се, далека моја.
Неће ово писмо живот да ти мења.
Ово писмо има за циљ
да те подсети да си жива,
да имаш још увек тај живот.
И да треба да уживаш у њему.
Све остало је плод твоје маште.

Милутин ПЕТРОВИЋ

*****
Шта радим. На беспућу.
Пишем песму.
Питао бих владара о другој доскочици.
Да ли је задовољан. Ил се мучи.
А не шта ради. У уметности.
Песму је написао.
И повраћа.
Где је крај. Дародавач.
Јесам ли оглувео.
Шта би после мене остало.
Нека ништа не остане.
Радосав СТОЈАНОВИЋ

УМРЕТИ УСПРАВНО
Стојимо на земљи
Које више нема
Која је сва на небесима
И не знамо шта нас то још држи на ногама
Од чега смо усправни и стамени
Да нас више ничим не могу помаћи ни домашити.
Можда је то стога што нас више нема.
Бојан ЈОВАНОВИЋ

БАЦАЊЕ КАМЕНЧИЋА
Поистоветиш белутке
Са звездама
Побројиш неба
И са последњим
Срушиш се у вртлог песме
Онда више не постојиш
Ни у једној самилости
Слободан СТОЈАДИНОВИЋ ЧУДЕ (1948-2011)

БРОЈАЊЕ ДО ЈЕДАН
Шта се добија читањем песама
не можеш избројати иако је
довољно бројање до један
Бројао је Аристотел до један
неколико година па се уморио
Бројао је Данте до један
Неколико недељ а Хелдерлин
и Гете по неколико сати
па се заморише од осећајности
Венцловић је имао савршен лакат
Гогољ само разарајућу рачунаљку
а Бодлер све услове да нико
не сазна ни како се зове
па избројаше ли они до један
више од неколико пута
Толико дозвољава бројање до један
а писање је стид онога што постоји
пред оним што не постоји
Виолета ЈОВИЋ

РАБОТА ЖЕНСКУ ДУШУ ОДМАРА
Моја се мати сабајле диза још не съвнуло, још спе петлови, на небо сјаји од звезде низа, а ја још шњевам најслатки снови.
Кад ме изока дојде ми криво што ми сьн кида, што ме с ноћ буди, докле по поље још спи све живо и док по куће спе други људи.
– Дизај се, ћерко, дрва донеси! Кућу помети, огањ наклади, сеј бело брашно, лебац замеси, из бунар ладну воду извади!
Јоште сањива по матер одим, а она, како и да не спала: – Не дреми, ћерко! Време прооди! Учи се док се неси одала!
Док си код матер буди те слънце и мати да те oвој научи: За живот мораш да имаш срце! Ако га немаш, има се мучиш.
Свекрва неће да те замени и нећеш да се наспиш код мужа, под груди ће се туга скамени и дьн по дьн ће свенеш, ко ружа.
Ако си лења, ће пројдеш лоше. Милос сас мужа брзо ће мине. Свекрва има дува по ћошке и да те једе куде год стигне.
Ако си вредна и рано раниш, неће да има што да те кара. С работу ће се од муку браниш. Работа женску душу одмара.
________________________________ сабајле – рано
диза се – устаје
сьвнуло – свануло
спе – спавају
изока ме – позове ме (овде: позове из сна, пробуди) дува по ћошке – љути се,
зановета кара те – грди те
работа – рад

Вељко ВИДАКОВИЋ (1925-1959)
ТРИ ПЕСМЕ
1
Треба корачати улицама које немају краја
бескраји су широки а у недогледима има надања.
Можда нас тамо негде чека неко
ко ће нам се насмејати
што смо се освртали за стопама
које смо изгубили кад смо били јучерашњи.
2
Шта да кажем Рахели
кад дође да тражи
сан који сам јој обећао
Како да јој кажем
да су нам руке кратке
да дохватимо звезде.
3
Само птице знају како је тешко остати у висинама.
Срба МИТРОВИЋ (1931-2007)

ЋАО!
На михољском сунцу расејано сам зурио у треперавориђе светлуцање вечно мутне Нишаве, а тад зачух једно јасно и гласно: “Ћао!” Овећа беба, из дечјих колица која су промицала, изустила је подигнуте главе ту можда баш своју прву реч. Пролазила је, одлазила, напуштала ме, ведра као и свако присебно биће које најављује своју пресудну одлуку. Насмеших се несвестан да већ с новим занимањем пратим покрете младе мајке. Нисам се усуђивао да и ја, сем у себи, поновим ту чаробну реч која призива све низбежно и све присно наглом објавом опроштаја.
Љуба СТАНОЈЕВИЋ (1927-2005)

ДВОЈЕ

Прастара, немогућа скаска то је,
Ко древну мудрост је знам:
Кад се воли –
тада су двоје
а кад се пати онда си
сам.

Безброј сам пута са Њом, са Њима
– док звезде се и црне птице роје –
проклињо љубав пољупцима
и горком сузом
славио је.

Па сад, кад се рачуни зброје,
Исто је да ли си лед
Или плам.

Јер – за патњу је ипак потребно двоје.
А волети можеш
И сам.

Вукашин КОСТИЋ

МОЛИТВА

Мрак испија своју чашу
Кућа части
Крст потања у вино
Крв ће пасти

Не хули шапуће мати
Бог ће дати

И гавранови ће прићи
На живо месо на око
Без страха стићи

Доста опет мати
Прекрсти се и ћути,
Бог ће дати!

Љубомир СИМИЋ (1880-1900)

ЈУТРО

Зоре рујне
Њиве бујне
Обасјава први зрак,
Роса сија,
Клас се нија, Сунце с’ диже понајлак.

Ишчезава сива магла
С мрких гора у даљини;
Огледа се ведро небо
Бистрој реци у дубини…

Тихо живот се буди и песма диже се лако,
Кроз ваздух птичице лећу и њихов цвркут се ори
И све: и сунце и небо, и земља и ваздух свежи,
У овом свечаном часу све једним гласом збори

И песма немо небу се диже
Поздравља данак, што но сад руди,
Што зрак их чаробно буди

И свету прославља силу што у времена току
Без станка жижак пали светлости и нова жића.
Што моћном управља руком бескрајан, вечити простор,
И својом милошћу благом дарива створена бића…

Ал’ човек се из сна буди –
Светлост дана снове брише,
Он осећа патњу,
И диже се и уздише…

Одјек сада
Тешког јада
Хармонија руши крас
Песма стаје,
Веже ваје
Приповеда један глас.