Category Archives: О мени пишу

Гордана ВЛАЈИЋ: ПЕСНИК (О књизи “Песник” Стојана Богдановића, Наис-принт, Ниш, 2017)

Гордана ВЛАЈИЋ:

ПЕСНИК

ПЕСНИК је Стојан Богдановић. ПЕСНИК је књижуљак. ПЕСНИК је човек који пише песме. ПЕСНИКА може да изда било ко, али овог о којем ћу да причам, Стојан, издао је Драган Манић. У нишком НАИС-ПРИНТУ. Не знам, да ли су га тамо одводили. Још мање, да ли је нешто признао.

Прочитавши овог ПЕСНИКА, била сам сигурна да су се зафркавали (зезали? зајебавали? шалили?… ) ах, како инфантилно. Који термин може да употреби дама, ако не жели да је мушки читаоци сместе у преграду “јарани из ЈНА” или “можда би ми дала”. Који термин српског језика, а да оно што желим да кажем буде ЈАСНО. То сам помислила, јер сам прелиставајући ПЕСНИКА (сваку књигу најпре прелистам, насумично отварам, то све траје минут) видела ту и тамо речи и редове попут: пљуни па залепи…, идите и множите се…, намножили се… и онако братски у сласт појели своје село… Помислим, а-ха-ха, ПЕСНИК се извукао јер се мангупирао и «раблеисао» са издавачем, па га замајао. Тако да га је овај издао, али по жељи ПЕСНИКА.

Мислим да овај ПЕСНИК није имао неки претежак живот. Знате оно, логораш. Читалац га а приори цени. Већ сама чињеница да је писао, да је имао прсте, да је успевао да мисли… Није Стојан ПЕСНИК ни нешто трагично тежачио током живота. Немам податак да су га налазили изнуреног од додавања цигле колеги зидару који је аванзовао на скелу изнад… и то по најврелијем августовском дану. Напротив. Био је веома поштован, увек дотеран, исправан. Тај је спуштеним држао само капке да би сви ми који смо му били ђаци а, Бога ми и колеге, морали да осетимо притисак тог погледа који је главу саговорника увек сабијао дубоко међу рамена. Погледом, часна реч.

И био је строг. О томе неколико генерација панчевачке Гимназије “Урош Предић”, где је ПЕСНИК БОГ-дановић предавао математику и нацртну геометрију — спрема документацију, прикупља сећања преживелих ученика… како би написали подужи хорор-роман. Истина, мој ПЕСНИЧЕ, увек изађе на видело. Где сам стала? Да…

Није, кажем, имао неки трагичан живот па да се сада убије и постане популаран као Миљковић. Јер пишу подједнако дубоко и интелигентно, а интелигентно је најтеже писати. Значи да би био славан као Миљковић морао би да се убије. Ако то не учини, а буде довољно стрпљив, толико удара по актуелној власти, да га неће мимоићи иста судбина. Мој би му отац рекао: – Је ли момак, а што трабуњаш? Што лапрдаш, дете? Ћути, пиши и ћути.

Ако ћутиш, нико неће ни да чита. Када умреш природном смрћу, а томе треба да тежиш ако си паметан, а делујеш да јеси, е тада ћеш бити славан. Власт ће се променити, схваташ и ти ћеш бити на цени. Прво ће да те забране, па онда да те рехабилитују. Па кад крену нова издања, па кад крену позоришне представе, па кад израсте сценарио за неку америчку продукцијску и филмску кућу. Ето, бићеш већи и од Миљковића и од Сарамага.

Не можете овом ПЕСНИКУ пронаћи ни једну ногу згњечену у неком од многобројних мултинационалних ровова током пушкарања деведесетих. Мислим, ПЕСНИКУ о којем говорим. Има човек обе ноге. Значи, ту се неће добити поени публике. Нарочито не поени актуелне власти која воли да лансира безноге и да им онда ПиАр актуелне власти на промоцији књиге безногог поклони литру млека свакога дана. Безноги може да преузме своје млекце свакога дана у продавници у кругу фабрике. То је негде у Борчи. Безноги живи у Сремчици. Па ће онда да буде у штампи, жутој, веселој, режимској, има да се читају све овакви наслови:  “Јадан… тако јадан, а тако снажан”, “Безноги песник спасио дете из сметова” или “Пешачећи, долазим до инспирације. Хвала млекари, рекао је хроми песник. Да је овај наш ПЕСНИК такав, евентуално би могао да доживи непријатност уколико га неки пијани залутали публикант (како је једнина од публика, живота вам?), јер само пијани залутали публиканти иду на песничке вечери безудних… Дакле, само га тако неко ментално заостао може питати: – Како ти, живота ти, јебеш кад немаш ногу? Мислим да ли ти то и колико смета? ПЕСНИК на оваква питања не одговара. Најпре ПЕСНИК има две ноге. А потом, то што је чуо разговор безногог и радозналог публиканта  итекако ће запамти и у 99 одсто случајева, од тог случајног дијалога настаће намерна песма или прозаидица.

Одмакла сам од теме. Хоћу да кажем да сам наишла на ПЕСНИКА којег поштујете неприкосновено. Уме да погледа са корица. Са насловне. Са последње.

Уме, ПЕСНИК, да погледа.

А не као неки чије књиге купујете јер вам њихов изглед «брига ме за изглед» изазива сажаљење, па из вас покуља литерарни порив, купићу ову књигу, да овај сиротан купи чешаљ. Или бар сапун.

Не, кажем вам поново. Овај ПЕСНИК изгледа. Зна се шта значи кад ПЕСНИК изгледа. Уме да стане. Уме да седне. Уме да легне. Уме да прича. Уме да ћути кад други прича. Уме да пребаци ногу преко ноге. Уме да има добре и увек чисте ципеле. Уме да упари ципеле, чарапе и панталоне, тако да оправдано сумњам да му тај неки предак, на кога је повукао тај ген – није из Србије. И најзад, али не и најмање битно за ПЕСНИКА: он уме да пише.

Због ПЕСНИКА нисам спавала две ноћи. Не волим хиперболу и трудим се да је не користим осим када пишем за децу па треба да их убедим да постоји планина која је велика као десет највећих планина на свету. То су слатке ствари, јер су двосмислене. Не лажем их, а фасцинирам их.

Нисам спавала јер сам га читала. ПЕСНИКА. Два пута. Мој први утисак, након оног нехајног прелиставања, био је последица самољубља и сујете свакога ко пише, глуми, слика… и оставља било какве видљиве трагове за собом: – Требало је да прво прочитам његовог ПЕСНИКА, па да му тада шаљем свој УСУД. Сад је мој УСУД да спалим сопствен тираж. Хоће ли се ПЕСНИК смејати мом Усуду? Или га сажаљевати. Питаћемо га, има дана.

А како то пише овај ПЕСНИК?

Пише интелигентно. Знате шта је интелигентно писање? Да вам се док читате и читате, учини да је написано много једноставно. Да онда одједном схватите да ништа нисте схватили. Да онда, баш зато што је писано једноставно и зато што сте сваку реч разумели, све прочитате поново, јер – размишљате –  немогуће да нисте разумели, све  је тако јасно. И тако, онда, заиста нешто схватите и то вам се допадне. Укапирате да у ствари зеза неког свог. Можда и целу Србију. А сви воле да се насмеју другом иза леђа или у брк. И онда, да бисте запамтили то што сте прочитали, прочитате још једном, како бисте испали паметни и начитани негде у друштву цитирањем ПЕСНИКА који уме да подјебава друге, е тада, полако али сигурно схватите: – Чек, чек… па то он и мене потпрцава. Изволите, изволите прочитајте ПЕСНИКА. Ако грешим… – договорићемо се.

ПЕСНИК је пун слика. Посебно када своје слике испише па одштампа. У књизи ПЕСНИКА која се зове ПЕСНИК, моје прво најдуже задржавање је било испред “штафелаја” на страни 11. Ево шта је ПЕСНИК урамио белим маргинама:

 Размишљах синоћ,

Потраја то до касно у ноћ,

Да преузмем све од њега,

И под окриљем боје гаврана,

Овако изгладнео поједем тишину

И све мрвке са Големог стола стрпам у главу

Да бих у блиској и далекој будућности њима хранио децу.

Уопште, али уопште не мора да значи да је ПЕСНИК ово написао гађајући (случајно наравно) фреквенцију мојих читалачких сензација. Али сам се највероватније ту сабрала. Ту сам СХВАТИЛА шта пише.  Зато сам се још дуже задржала код наизглед неугледног рама нешто ужих белих маргина али оштрих потеза. Резали су мозак. Кад песнички потез зареже по мозгу, то је мислећа поезија:

Потрчао је као вихор

не би ли се ослободио пошасти

Улетео је Господу у главу.

Тамо је радио неколико милијарди година

неке важне послове.

Голицкао му је непце.

Чистио му је небо од тмурних мисли.

Чистио му је зубе и врх језика,

Не би ли матори могао разликовати

укусе вина и крви

И како би се могао ослободити речи

Које су му навирале  из свих језика

на врх језика.

Баш на врх.

Горе је и слава и страва.

Таман када сте помислили да разумете песничку нарацију, стижете до 20. стране. Мене је поколебала жестоко. Да ли овај ПЕСНИК пише о себи? Или о себи онаквом какав би желео бити. И ко је мали Боња? Мали Бог? Мали песник док је још био у Великом Боњинцу. Онда сам се затворила у тоалет. Поноћ је прошла. Било је пола 2. Нисам распознавала цвркут птице. Неки петао инсомничар се чуо из далеког потамишјег комшилука. Беху то добре кулисе. Плус моја неконвенционална одевеност, нетипчна за читање ПЕСНИКА, али примерена седењу на тоалет шољи. Удубљујем се:

Мали Боња померен је у позадину,

Пушта ветрове и страшне мисли

(да бих запамтила овај тренутак, код другог читања сам хтела да у исто време пустимо ветар. Био је то први пут да сам издала ПЕСНИКА. Од кад смо се упознали),

Разгони их по хиперболичним кривинама,

Од Суве до Старе планине,

Слуша како грми око Големог стола,

Гледа како сева око Миџора,

Псује у себи и око себе деци Мајку Божју.

*****

Када обилази гробље у Великом Боњинцу,

Боња повремено погледа у бунар.

Још увек је на међи између Николче и Сотира.

Само њих двојице нема.

(Не знам да ли су се помирили,

Да ли су проговорили?

Много је времена прошло

Од када су се упокојили

А време лечи све.

И све затре.)

Овде сам најпре била мало разочарана, не као песнички критичар, већ као жена. Немојте да вас лажу да је то могуће одвојити код нормалног женског, а поготову мушког критичара.

Значи, сневеселила сам се, ПЕСНИК кога управо откривам је са села? Добро, одмах се умирим, а одакле је Никола Тесла? Из Смиљана. Никола Тесла није ПЕСНИК, мада је могао да буде, али нећу вазда да тражим веће па да изгубим из вреће. Примећујете, као књижевни критичар, као неко ко посебно уме да изврши обдукцију поезије, ја умем и да стихоклепам. Никола Тесла и мртав помаже Србију. Спасио је ПЕСНИКА и као потенцијално интересантног мушкарца.

Онда ми је пажњу привукла страна 43, па сам на тренутак заборавила на имовинско стање ПЕСНИКА:

Када су Нови свет освајали

(Уместо да су га стварали,)

Или они из Битке на Косову

Али ни њих нема.

Неки сумњају да их је Он склонио

На време и на сигурно место

И да ће се појавити

Заједно са њим

Као гајдаши за императором

Када за то буде дошло оно време

Које одвајкада не постоји

И које не мирише

Као комшика када пролази ходником.

Ту смо. Као што ја – читалац, морам да намиришем ПЕСНИКА, тако и ПЕСНИК мора да намирише читаоце. Готово животињски. Примећујете. Он заводи испотиха. Своју страст, попут доброг ловца, крије иза наизглед наивних поређења и пева: “… оно време које не мирише као комшика када пролази ходником…” Аххх. ПЕСНИК сме бити промискуитетан. ПЕСНИК који ми улази под кожу са страница ПЕСНИКА, зна чаролије мешања старог и новог, мешања самогласника који упадају у сугласнике и лако их је за појести. Топе се у устима. Зна за трикове да нигде нема класичне риме, а да читајући поезију ви верујете да певате песму ПЕСНИКА. Уме да води, а да не додирује. Па је л’ ПЕСНИК или Бог? Мислим да он то зна али крије боље од Ден Брауна. Назив поетског блога му је: стојанбог. Па, молим вас…

Устала сам те ноћи и скувала чај. Одлучила сам се за мајчину душицу. Пијуцкала сам и размишљала. Да. ПЕСНИК је Бог:

Прескочио си онолико брда

Не би ли сазнао

Шта речено није!

Људи још увек сањају месец,

Мисле, чак, по њему ходати…

Да би репортажа, па тако и песма била објективна уколико ико икада помисли да нам је потребна објективна песма, она мора ПЕСНИКА приволети да поприча са свим јунацима своје ПЕСМЕ. Да ли смо овде, у горе наведеном стиху, имали изјаву, рецимо, Нила Армстронга? Нисмо. А јесмо ли имали монолог Бога? Јесмо. Изражена је сумња о могућности да ће људи икада ходати по месецу. Или је ПЕСНИК необјективан, ако се ико икада усуди да тврди да је то песнику потребно. Или ПЕСНИК верује да је Бог што јесте предуслов да (п)остане ПЕСНИК.

И најзад, када сам помислила како ћу најзад моћи да спустим ПЕСНИКА поред кревета (не могу делити постељу са непознатим), наиђем на стр. 48:

 Ој, Мораво!

Врти коло!

Врти, врти, врти!

Да човек није вртео репом

не би остао без њега.

 

Ој, Нишаво!

Ој, Мораво!

Ој, Србијо!

Ооо-ој!

Схватате. ПЕСНИК и добра ПЕСМА вас остављају неуспаваним. Сањаћете будни. ПЕСНИК и добра песма ће вас у пола четири ујутро дићи на ноге: – Опааааа, ој Нишаво, ој Мораво… Смејући се, када вам се буде затвртело у глави, пашћете на кревет. Задовољни. Вртеће вам се канцеларија, биро рада на којем сте, вртеће се последњи режањ сланине у фрижидеру, нека полуотворена паштета, вртеће се поцепана фиранга и рупа на ципели са све ципелом, вртеће се телевизијске “задруге 2″ и “парови”, све брже и брже и брже. Док будете тонули у сан суђаје ће се, држећи се за руке, још увек вртети разигране изнад ваше главе. Ако успете, затворених очију, да зграбите бар једну и ставите под јастук, постоји шанса да сретнете ПЕСНИКА. Међутим, то се може испоставити као неизвесно, па је боље купити књигу ПЕСНИК професора Стојана Богдановића, ПЕСНИКА.

Мисаоност, рефлексивност, модеран слог, метрика по мери врсног математичара, хармонија по мери апсолутног слухисте, речи прикупљане дуго година и слагане по души. Шта ли ставља између речи? Уверена сам да је то немогуће открити.

Отуда не могу да завршим осврт на ПЕСНИКА. Покушаћу, не кажем. Трудићу се, итекако. И бићу стрпљива. Ако побегне с другом, ЧОВЕК је. Није БОГ. А песник остаје свакако. Неки то редовно раде. Из једне у другу, побегну у трећу…. у десету књигу, строфу, тему. Стојан Богдановић је у ПЕСНИКУ дао само ПЕСНИКА. Кроз песму. Зато му треба и са виших државних инстанци допустити да му адреса блога остане “стојанбог”. Време ће показати да сам у праву.

П.С. Драги Стојане, мој осврт који за водећу тему има испитивање и крајње доказивање да си ти ипак мало Бог  и много човек, а највише филозоф. Мудрац који уме да гледа. Који уме да види и хвала небесима и у име поколења, и да записује. Али ова моја тврдња о богочовеку – мудрацу донекле је угрожена чињеницом да ти ни сајт ни блог не раде .

Драги ПЕСНИЧЕ, шаљем ти сада све ово у Ворду.

Одговор ПЕСНИКА:

Сајт ради! Појаве се прво нека срања, јер је сајт био пребукиран, али повуци фајл надоле, па ће се појавити. Сајт је регистрован у Италији, да џукеле не могу да га укину. Синоћ сам интервенисао и јутрос су пустили сајт, а до вечерас ће све зрихтати. Иначе, тврдим да има добрих текстова, не само мојих…

Поново ОСВРТАЧИЦА:

Охохо, ПЕСНИК показује и своје скромно лице : )

Стојане Богдановићу, професоре мој бивши и будући, хвала ти на песничком празнику званом ПЕСНИК који је у сваком свакцијатом погледу изванредна и апсолутно незаборављива песничка књига.  А када је буду оцењивали књижевни критичари, звани “метрономи”,  моћи ће само да се сложе око изузетног списатељски квалитетног материјала: од доследности, до уједначености која успева да буде динамична и да реченицу чини мирном као глува тишина или да је смрзне на начин од којег зуби цвокоћу. Хвала на лептировима, копривама, на заборављеним и новим речима које умеш да склопиш као пиротски ћилим али са роком трајања од хиљаду година. Само… што ми попљува краља (ту сам се озбиљно замислила, не може мали Боња баш све ниподаштавати (осим оног што је за јело и јеб), краљевина је беочуг неопходан Србији, јер је редоследно прескочен). Али ову тему можемо негде насамо. Ако више од два Срба почну о политици, одмах рат. Ово не пишем сада као ПЕСНИКИЊА, јер ни ПЕСНИКИЊА нисам. Мада, покушавам да песничиним. Како ти се чини, како чиним?

А видиш, кад већ поменух рат у сусрету два Срба који почињу причу о политици, у поезији је то немогуће. У поезији се волимо. Њу треба да водимо. Деци. Само деци…

 

 

 

 

Зоран М. МАНДИЋ: НА ПЕГАЗУ ДО ГОЛЕ ПЕСМЕ (О књизи “Криво дрво” Стојана Богдановића)

НА ПЕГАЗУ ДО ГОЛЕ ПЕСМЕ

 

Не знам да ли у знању других припадам људима који не знају шта је „криво дрво“, али сећам се да понешто знам о „Кривом торњу“ Михајла Милошевића и „Кривом солитеру“ Душана Опачића. А да то и не знам усудио бих се да узјашем Пегаза како би се и мени „указала слика и прилика голе песме“ као Стојану Богдановићу за чијим песничким „убодима“ је започела да тече моја читалачка радозналост одмах након што сам сазнао да је тај нишки Орфеј и несврстани књижевни фајтер – доктор математичких наука и универзитетски професор.

На овом свету постоје, увек постоје, они који ће се у овом мом тексту, одмах истраживачки заинтересовати, или пак просто, као чичак, закачити, за природу такве моје радозналости. Да се ти истраживачи тог спектра мог интересовања не би превише мучили и међусобно, као рецензенти, кловновски надметали и кињили, рећи ћу, или пак одаћу, да се моје симпатије за овакав лик, Витмен би рекао фајтерске поезије, као и за друга есејистичка, афористичка и сатиричка остварења Стојана Богдановића, вежу због чињенице да је импресивном хоризонту математике припадао и мој брат Душан, који је, као мој врстан и најпоузданији ментор, умео да о мојим микроесејима илити „малим насловима“  расправља као о најездама вируса и бактерија, које су у дубокој повести живота, рушилачки затирале читаве редове генерација и породица диносауруса и лептира, па чак и најпаметније врсте микроорганизама. Али, да се дигресијски не бих расплинуо с овим малим освртом на брата, вирусе, диносаурусе или лептире, враћам се у кућу песмозбирке „Криво дрво“ из 2014. године (заједничко издање Народне библиотеке “Његош” и Уметничке академије “Исток” из Књажевца, уредници Владана Стојадиновић и Срба Игњатовић) у којој је њен аутор Стојан Боогдановић уврстио неколико краћих песама о: чекању, пуцању, звоцању, гутању, хоћкању и нећкању, а све то, као зарад духовитих коментара о мерењу времена од рата до рата, или од доктрине до доктрине. И, управо у тим мишљењима и коментарима Богдановићу је успело да изнедри своје најбоље стихове о: песнику коме није потребно време, већ коме је довољна песма, да је (песму) чисти или почисти, док га, својим латентним оружјем, не уби ово време. 

Богдановић „балоне“ тих духовтих излива пуни хелијумом ироније, свестан да с тим „пуњењима“ треба, како је то једном сликовито написао Хаџи Драган Тодоровић,  направити искорак из уобичајене фаме времена дајући у њој нарочиту драж различитом и посебном. А не предавати се само одласцима у посету чуварима илузија, који су одолевали Богу смрти Танатосу или Богу среће Каиросу, или чуварима прелаза, како би се што егзактније уочила и разумела апликација разлике, или процес разликовања дозволе од забране. У ту авантуру „уздуж и попреко“, Богдановић упада са шармом „шмекера“, који, баш, не мари шта ће о његовим литерарним одразима и концесијама рећи критичко-читалачка књижевна публика, а поготово онај њен део који ништа не чита, већ, само гледа и „ровари“ по угледаном, као један новосадски ноћни чувар, који је постао и члан жирија једне угледне књижевне награде.

И, ево, како је више сати протекло у мом скромном ишчитавању Богдановићевих ироничко-афористичких, или афористичко-ироничких „дугих и кратких песама“, какве пише и Саша Радојчић, или „дугих и кратких сенки“, какве волшебно „црта“ и препоручује Јовица Аћин, или „кратких и дугих санкција“ какве врховна америчка администрација уводи престрашеним политичким непослушницима. И, ево, да поновим, како сатима тражим место у „тематском речнику“ мојих „малих наслова“ за „кривo  дрво“ Стојана Богдановћа, који као „шашави зујкан“ Мирослава Антића чека „пред неким факултетом или вишом школом поезије“ да му се „укаже гола песма“, као од мајке рођена, и „да притом гледа да ли му се неко смеје иза леђа“ и све то на прелазу између аминашких гестова дозволе и забране што је „Антиће“ почесто „коштало“ муљања по џеповима, депоима и трезорима туђих песама, „болних, или безболних“ апликација.

А, Стојан Богдановић у „малим световима“ мојих симпатија има места да се раскомоти и да „не кука“ како нема могућности за путовања „којекуде“, као што их имају какви тобожњи савремени глобтротери. Богдановићево „криво дрво“ је метафора куле, торња, или пирга православне богомоље, његовог језичког, интелектуалног, ерудицијског и побуњеничког духа, Александријска, Ајфелова, Небојшина, Јоанина…Он на њима, као поред “кривог дрвета” чека рађање песме и њене неједначине и једначине са једном или са више непознатих. За њу му, као “алат” не треба ни граматика ни статика, ни метрика ни еротика, ни тактика ни стратегија…, јер „песму ако је права / није штета причекати је“, па и поред „кривог дрвета“, поред кога се Пегаз нишког Орфеја  у дворишту „чекаонице поезије“  слади зеленом травом „голе песме“. И зато такви срећни чекаоци никада не губе време чекајући да им се укаже њима једино довољна песма, па било да се све то дешава испред Економског факултета у Нишу, или на неком другом имагинарном месту.

12.8.2017.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Оснивач је Нишке школе за алгебру и информатику. Објавио је преко сто шесдесет научних радова у најпознатијим светским часописима из теорије подгрупа, теорије аутомата и фази скупова. Писац је неколико монографија из области математике и информатике, на енглеском и српском, као и више уџбеника. Пише поезију, приче, есеје, афоризме…Песме су му превођене на: енглески, француски, италијански, грчки и пољски језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11 јануар“ града Ниша.

 

Гордана СИМЕУНОВИЋ: ПРЕД “ЗИДОМ” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ПРЕД “ЗИДОМ” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 

Посла ми песник Стојан Богдановић своју књигу песама ЗИД и врло ме обрадова.Одлежа књига неколико дана, па реших да завирим иза тог зида.

Кад тамо, песник Стојан  изгони песме на ледину, на белину.   На просторима нeомеђене слободе крећу се мисли и распричане песме. Зид је  табла на којој су исписане. Добра је то летина. Песме кад узру падају саме. Понекад их  сече као репу. Иако песме вади из рукава као мађоничар, поштено признаје да га претекне славуј.

Стојан је од оца научио да прича приче, а од прича прави песме које теку као мајчино млеко. Стојан и његова песма заједно пију чај од босиљка. Песник и песма другују, лече једно друго у сигурности  мајчиног млека.

Од широких простора  белине је песник Стојан пишући песме направио велику башту. Свакаквих чуда у њој има. Заиста, нема тога о чему он не може писати јер је на својој кожи искусио сваку песму, бритким математичким умом спознао више,  и храброшћу песника, без устезања, писао, писао….

Обрадовала ме је спремност песника да пише о љубави.  Стојан Богдановић оживљава своју љубав искрено, готово дечачки. Са зида на зид преписује своје премисе о љубави. Први пољубац се чека са нестрпљењем, због њега се прескаче ограда, заљубљени чекају ко запете пушке. Вољену жену премешта из сна у сан. Сећања су толико жива да га први пољубац  гледа  право у брк. Признаје да се на љубав бацио каменом и то не уме да прежали. Ту чак ни песма не помаже.

Његове песме су невине. И када грде и критикују, оне носе невиност дететета. И игру, толико потребну некоме ко спознаје сву озбиљност живота.

Песник се у свом простору поиграва и са смрћу. Песма је пушка, а песник ловац пуни песму/ у смрт да испали.

Историју преврће као рукавицу и каже нам по нешто што смо само слутили.

Песник, који је измислио Бога, /да људи не би помислили/ да сам са собом разговара, седи са Богом и својим земљацима и заједно мезете. То је потпуно пријатељство, иако је Бог кадар да склони мердевине и разбије сваку песничку илузију.

Све што живот може да да и што је Стојан претварао у песме,  иза свог Зида, он је спремно, на свом  ЗИД- у поделио са нама. Хвала му на томе, добра је то летина.

 

 

Милица ВУЧКОВИЋ: БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР “ЗИДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

БУРЛЕСКНИ ЛОВ НА ЖИВОТ УНУТАР ЗИДА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Зид, то је историја.

Зид као човек. Наслонити се на зид у недостатку човека. Проћи главом кроз зид. Бити сатеран до зида. Прескочити зид. Невидљиви зид између два бића, невидљиви зид у целом човечанству, миленијумима учвршћиван.

Али и видљиви зидови, саграђени шакама робова. Зидови домова, зидови институција, зидови храмова. Зид плача. Кинески зид. Велики индијски зид. Берлински зид. Хадријанов зид. Антонинов зид. Северов зид. Ђавољи зид.

Изнад свих њих, виртуелни зид на Фејсбуку. Једини зид над којим савремени човек лако остварује илузију власти. Фејсбуковци, или како их песник Стојан Богдановић назива фејс букве, свашта могу да раде са тим зидом: остављају брљотине, па штукну, опсесивно пишу па опсесивније бришу, љубавишу и нестају, све у свему, Фејсбук зидови омогућују својим корисницима да непрекидно учествују на тзв. олимпијади глупости, где је „Свако против сваког,/Сви против свих,/Сви за све,/Сви, сви, сви,/Сви за једнога,/А један за себе.“

О зиду се писало много, готово онолико колико су се од настанка цивилизације до данас они градили и разграђивали, али то много никад није прерасло у довољно или у превише, јер увек су измишљани нови зидови као паравани за игру али и за заштиту од игре. А игра се никада не завршава, ни она историјска, ни политичка, ни љубавничка, а нарочито не поетска. Стојан Богдановић то зна; због тога свој Зид прави од својеврсне игре речи и њихове вишезначности, од алузија и асоцијација, од питања која се претапају у одговоре, да би се понуђени одговори вратили на почетак запитаности.

Стојећи пред Зидом Стојана Богдановића, читалац не осећа тежину као пред било којим другим зидом. Испровоциран рупицом у зиду, читалац добија иницијацију, порив да прислони своје око на њу и као кроз кључаоницу посматра шта се то дешава са оне друге стране зида, у пространој авлији Богдановићеве поезије, тамо где све врви од живота.

Наслов збирке песама Зид уједно је назив једног од циклуса који се нашао у овој збирци (Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом кад се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш) и истоимене песме која носи цео циклус, а у којој је Стојан Богдановић можда и најсублимираније показао врцавост своје аутентичне песничке вештине, да значење једне речи од метафизичке искре пренесе у сирову свакодневицу човека и народа. Тако ће у нечему што личи на предговор песми, он најавити да се ту налазе „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За одвајање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога, и ни за кога.“ Ту открива зашто су срушени многи зидови али не и Кинески: да би Кинези могли преко зида да гледају туђе земље и нишане комшинице (онако како Србијанци то раде преко плота), затим како зидови ве-цеа служе „да би човеку омогућили илузију усамљености“ (о томе у Додатку за оне који нису гадљиви на неовангарду), па како Бог није имао времена (или у инат жени није хтео) зидове за зида, али је то надоместио стварањем даљине (та даљина је, каже песник, иста у свим временима, али од расположења и наше немоћи зависи да ли ће бити дужа или краћа). Најзад, „Ни зид не зна/Зашто га зидају“, као што ни човек често не зна зашто живот пролази.

Осим зида, живот са својом сапутницом смрт, живот који личи на криво дрво, живот сабијен у тачку, песма као тачка на живот или као три тачке, најава наставка, недореченост и наслут доречености, песма као писмо себи, пријатељима и животу, они су феномени који инспиришу и окупирају математичко-поетски Богдановићев ум. Око тих мотива (живот, смрт, криво дрво, тачка, песма, писмо), окреће се песничка збирка Зид показујући да, иако су то готово без изузетка и лајт и лутајући мотиви сваког песника сваког народа, код Богдановића они задобијају лични, веома особени израз, по којем постаје препознатљив чак и међу песницима сличног сензибилитета. Основни тон којим Богдановић перципира, обрађује и износи стварност јесте (ауто)иронија. (Ауто)иронија је и средство али и циљ: то је први и уједно последњи бедем одбране интелектуалца у временима када интелект (нарочито осећајни интелект) постаје мета за исмевање и прогонство, из центра утицајности изолује се на периферију друштвене егзистенције, све у настојањима да му се смањи вредност и одузме битност. Богдановић је бржи: он такав свет ставља на нишан своје мисаоности и речитости; он храбро излази, како примећује Матија Бећковић, на бојно поље певајући без мане и страха. Начин на који Богдановић ређа циглу по циглу, идеју по идеју, филозофију по филозофију, подсећа на речи Вилијама Блејка: „Морам да створим властити систем, да не бих постао роб туђег.“

Богдановић једнако проговара о животу као тајни која нам је дата, андрићевски казано, без нашег знања и без наше воље, као и о животу на локалном нивоу, унутар државе и народа чију нарав добро познаје. Све време док пева о животу, доминира утисак лова – живот и човек јуре и хватају један другог и једно другоме често и измичу. У пару иду песме Живот је ловац и Смрт је ловац. У првој се закључује да продужење живота долази услед сталног приближавања смрти, а друга предочава заседничку природу смрти, која живот „уме да кињи до смрти“. Од свих ловљења, „најтеже је ловити себе“ и избећи мртве, јер они су увек ту, са нама, шеткају се, кезе нам се, хватају за гушу, мртви никада не спавају. И једино нас они могу нечему научити, али ми ни са живима не умемо да комуницирамо, до разумевања мртвих је тек тешко доћи.

Песма Стара канта износи занимљиву филозофску мисао, да је цивилизацијски човек страћио своје време учећи многе механичке радње, али не и то како би могао да умре, тако да му ништа не буде.

Човеку је увек тешко

Зато што није утувио

Да нема пробе.

Све се дешава први пут.

 

Хтео је да оде тамо горе,

Па да се врати поново.

 

Страћити и проћердати су глаголи помоћу којих песник описује однос живог човека према животу. Живот се проћердао брзо, јер је дат као поклон (да га је човек сам стекао, као што је са случај са свим стварима које уз муку и напор добије, више би га пазио). Боље је да се тај поклон онда и понесе, иако некада буде и претежак, па ако не може да га издржи, нека га човек успут и баци.

Тамо где живот даје светло, смрт баца сенке. Духовито се Богдановић обрачунава са смрћу: „Живот ме је промашио./Само још смрт да ме промаши/Па смо квит.“ (Снегови Миџора). Духовито и продужава свој живот, тај вечни агон у коме сагоревамо: „Мој живот ће се злопатити/И после моје смрти. Слабо сам шта за њега учинио/А богме, и он за мене!“

 

На циклус Лов логично и по емоцији надовезује се циклус Први пољубац, али први пољубац, праћен рупама у сећањима и носталгијом, није једина тема коју Богдановић овде обрађује. Судбина песника се и даље разматра:

 

Бога је измислио песник

Да људи не би помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.

 

(Доскок)

 

Песник Богдановић уме да доскочи историји и да је стави на преиспитивање. Циклус Са медведом кад се сретнете ослања се на стару причу како преживети сусрет са медведом: правити се да си већ мртав. Све песме овог циклуса полемишу о српско-француским односима кроз историју, о којима ми мало знамо, а још слабије их повезујемо. Богдановић врши једну врсту десакрализације мита који Срби имају о француском народу, да су их ови помагали у моментима свих великих криза. Подсећа на масовна страдања Срба у ратовима, где Срби нису били помагани од стране савезника, већ су, напротив, гинули уместо њих или уместо са њима заједно, а ови су им се за то захвалили из ваздуха, 1999. године. Нови Гали су попут старих Латина: „лажу ка’ и остали,/А правдају се заборавношћу“. На крају свих лажи остаје истина да су слободу, како Богдановић тачно запажа, изгубили ослободиоци. Истина је и да је капорал ускратио помоћ Србима, а жалосно је што тај каполар није био једини „који је српским главама трговао“. Богдановић није гневан док говори о издајству нама апострофирано пријатељског народа. Он заузима свој став из свести о расклиматаној демократији, нашминканом кокошарству, псеудохуманизму, бласфемичној Европи.

Међутим, Богдановић не заборавља ни ситне и крупне болести нашег менталитета. Вибрира између два рационална стања: једног који увиђа да смо за своју колективну судбину добрим делом и сами криви, и другог који саосећа са удесом нашег народа. Отаџбину чине језик, преци и свеци, а томе што и сами знамо (али на шта нас вреди свакодневно опомињати), песник додаје и следећи конститутивни елемент: „неизвесна будућност онима који се понашају као овце“. Кише горких суза падају из изрешетаног неба за многим неисказивим стварима које човека снађу и у којима се он не снађе, али и за Мирканом из Трешњевице, који није успео да једне године набере малине ни за хлеб. Тачније, убрао их је толико да су биле избројиве, а за мерење је била потребна апотекарска вага. (Чак и то се уротило против српског сељака – Миркан у Трешњевици, а апотека чак у Ариљу, не ради недељом, када је и свечано брање малина.)

На путу до решења изласка из кризе појављује се још један проблем: и сам пут изискује решење за себе. О стању у држави смело и експлицитно говори Богдановић, ништа не завијајући у метафоре: „Житом пуни камиони/Испод жита перу се милиони.“ Пут до решења је пут у губљење сваког иденитета и суверенитет, пут у већи мрак, пут у беспуће. Нама управља циркуска парада оних који по диктату проповедају о Европској Унији, а предњачи им вођа, за кога је смишљена и крилатица: „Вођа кад се пење/Народ мора мало да стење.“ Представа је таква да „све је смешно и сви плачу“, циркус је прилагођен времену и условима (са акцентом на европске вредности), не преостаје ништа друго него да се у стилу Доситеја Обрадовића „дамо на знање“. Пишући о вођи који „брка људима у џепове и око, и то дубоко“, песник је дао и кратку реминисценцију на нашег најбољег сатиричара Домановића, чија се Србија, нажалост, није много променила од данашње, а ни од оне Јовановића Змаја, где је у краљевству Јутутуту краљ обећао свом народу да ће дати јухахаха.

Подстакнут државним обележавањем стогодишњице Великог рата, када се размишљало и говорило о новим подвалама народу и закланом овну за задригле госте, најмање о историјском догађају због кога су се окупили страначки глодари, Богдановић у духу старе поезије и филозофије, чији је задатак и био просвећивање и оправдани јавни бунт, не крије своје мишљење о нагризајућим социолошко-политичким проблемима.

Изнад свих питања трепери недокучно питање Бога. Свете ствари песник разматра не одвајајући их од профаних, штавише, преспајајући локално са митским и историјско са актуелним, како би његов ефектни цинизам повукао у дубље рефлексије. Снегови Миџора прича су која се комплексно рачва у неколико праваца и могућих тумачења, попримајући раблеовску атмосферу раскошног апсурда. У њој ће се срести Марија која је безгрешно зачела, али то је извесна Марија из комшилука, чије су се обнажене ноге пресијавале у бистрим водама Тимока. Непристојно радознале комшије су жигосане, они су руља која без неког одређеног разлога би да зна шта ће бити даље са Маријом и њеним дететом, гори од фарисеја и Римљана. Бројне историјске ситуације су се овде сплеле: и Рим, и Турци, и Бугари, док Маријин мали расте, несташно и вешто баратајући америчким кликерима палим на земљу као милосрдни анђели. Није само раблеовски потцртана ова песма; у њој има и оне бурлескности какву је у српску књижевност уносио Растко Петровић: искон на граници блуда.

Спас од искривљеног Бога и комшијских поруга јесте само веза са истинским Богом, Оним чија су постигнућа „разни облици вечности“. Са таквим Господом песник седи, мезети и разговара, не примећујући како се то вознео, како без мердевина да се врати на земљу.

Богдановић је најбољи у афористичним и језгровитим песмама, попут песме Крст:

 

Понад главе крст

У чуду

Шири руке.

 

Често и дистихом он постиже семантичку пуноту: „Црна тачка није Бог,/А ни Бог није тачка.“ Циклусом Песме о тачки дотаћи ће централну и преломну тачку: „Свет ће се наслањати на песника/Као небо на криво дрво,/Он ће бити једина Архимедова тачка.“ Тачка је увек одговор, завршетак краја, крај завршетка, извесност да после ње долази потоп, да она и саму себе поништи. Сем ако та тачка није кључна тачка, тачка као део упитника.

Јер једино песник има привилегију да опонаша Бога, да коначност пролонгира и чува тајне зидова. Зато Богдановић своју раскошну збирку завршава стиховима: „Не бојим се питања/Бојим се одговора.“

 

Милица Вучковић

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ (Стојан Богдановић, Зид, Апостроф, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

СТРЕМЉЕЊА

Јун 2017,  141-148

РИЈЕЧИ

1-2(2017), 438-443.

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ

                        (Стојан Богдановић, Зид, АПОСТРОФ, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

Читајући књигу поезије „Зид“ Стојана Богдановића, обједињену у 11 поетских кругова (циклуса), сусрећемо се са специфичним, самосвојним и интелектуалним пјевањем окарактерисаним као иронијско-хумористичко казивање, истовремено откривајући поетску реалност препознатљиву по мотивима и сликама из стварности, односно животног окружења.

Пјесник нас на самом почетку пролошком пјесмом „Ловац“, упозорава на индикативност судбине пјесничког рукописа, пратећи њено кретање са дна до висине сфере, упозоравајући нас на непознаницу шта може да се догоди са пјесмом уколико пјесник не погоди „циљано мјесто“: „Песник понад рукописа./У заседи чека смрт./Варкају се./Ловац узима стих./Пуни песму/У смрт да испали./(Од)јекну.“ („Ловац“).

Борба за опстанак пјесме у животу је једино добар стих, јер управо њиме пјесник, пуцајући у смрт, обнавља живот.

Тако у циклусу „Летина“, у првој пјесми насловљеној „Прави стих“, пјесник пјесму пореди са дјететом, дајући јој њежност и „невини“ несташлук са специфичном симболиком: „Прави стих је као несташно дете,/стално извирује/и како год га покријеш, увек се открије./ („Прави стих“). „Летина“ увијек са собом носи чаролију и одређену дозу варке, јер зависи од спољних фактора, а пјесма од унутрашњег стања лирског субјекта и његовог допуштања да она „узри“. Тек тада може да има дубину свога битка. Да би пјесник окопао своју пјесничку ријеку, мора да очисти сав коров из коријена, јер увијек може да прерасте у пјесму и одузме јој љепоту. Ако не иде, „мењај начин обраде“, поручује пјесник. Упозорава на „окренутост свету“. „А рекоше да је човек свет“ („Зашто“). Ипак, са великом дозом страха, јер на човјека се прстом показује и потказује без јасног увјерења у истинитости догађаја. Пјесма је сажета, без сувишних ријечи и образложења, мјестимично више назначена, као што рече за акварел академски сликар Ђорђе Петровић, да је најбољи акварел, када преко сликарског папира ставиш газу и сликаш, а оно што остане испод (на папиру), је акварел. Зашто онда не би својство добрих стихова биле ријечи које преживе пуцањ у њих?

Пјесник вријеме сагледава из различитих ситуација. Између прошлог и будућег, тек је тачка или тренутак који их дијели. „Човек постоји само тренутак./Остало време он пеца тај тренутак…“ („Разлог“). Отуда и храброст и умијеће да у себи пронађе себе. Да изнесе своју бјелину која ће надмоћно дјеловати на околину.

На почетку другог пјесничког круга („Снегови Миџора“), пјесник као да тражи поравнање  и стварну мјеру у животу, који логично произилазе из доживљености просторне пуноће: „Живот ме промашио./Само још смрт да ме промаши./Па смо квит.“

Кроз поему у двадесет осам пјевања осмишља иронијску „наративну“ причу о „сестри“ Марији и рођењу дјетета, као историјски пролаз кроз духовност и пуки опстанак, па све до најновијих догађаја из историје под кишом „америчких кликера“. “А последице пада америчких кликера биле су исте./Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено./ Али не сунчевим зрацима./Од чега год да је, није добро./Од кога год да је, много је… Здушно захваљујемо домаћим и страним издајницима/Који су српски народ ослобађали од непријатеља,/Од живота.“ („Снегови Миџора“). Тако се на догођеном мјесту заметнуо „Милосрдни анђео“.

Једини свијетли узорак ове баладе је „дјечакова перцепција“ одсликана у пјесничкој, и како рече Б. Лазић, једина разлика између дјечије и умјетникове свијести. Пјесник, запажајући животне слабости, ипак вјерује у моћ пјесме, јер ако случајно „ухвати живот“, метнуће га у пјесму, сигуран да ће у њој (пјесми), преживјети,  („Лов“), јер „Живот је ловац,/Увек је на трагу смрти,/Прати је у стопу.“ („Живот је ловац“).Стално сучељавање са животним изазовима, којима су неминовност  препреке, треба савладавати у борби за опстанак, поштујући егзистенцијална питања и битак поетске мисије: „Нема више великих песника./Једнога уби прејака реч,/Код другога, рече ми један чо(в)ек, /Смрт се обрукала:“ („Нема више великих песника“).

Али, зато постоје путеви као навигатори новој пјесничкој снази под условом да их препознајеш и „ловиш“ свакодневно. „Најтеже је ловити себе“. („Нај“). Мост сусретања и спајања је онај извана и изнутра. Тек када један другог открију, угледаће се и нови свијет, човјекова судбина, траг од самог себе, траг у себи… Тада ће тијело и облици у њему „заузети“ нови положај, сходно открићу и потчињавању себе себи.. Тако ће и небо бити ниско. Упркос свему, носиће га на леђима. Дакле, опет натоварен, али уз тежину и жудњу за висином.

Лирски субјекат везу са природом и животом у њој чува и штити управо када примјећује да му се осушила бреза под прозором, јер са њом је нестало пребивалиште (дом) птице пјевачице, љубави и поезије, а тиме и дијалози са пјесничком душом. Унутра, у тијелу поезије је најтоплије. Усавршени су разговори са самим собом, често у ћутању. Мирише чај од босиока.

Мјера мотивације у књизи је различито али добро распоређена (по циклусима), па тако у поетском кругу „Први пољубац“, одговорни су осјећаји који су побудили илузије. Пјесник прави планове цртајући и градећи замкове у пијеску који неки „обешењак“ погази и тако сруши „творевине“ изграђене љубављу. Потом, наиђе ријека и за тренутак све поравна, остави пустош свима. Но, заљубљени поново, понесени стваралачким оптимизмом на обали (када све прође) чекају први пољубац, односно понављање претходног тренутка („Први пољубац“). На пољубац и из сјећања, гдје год да „вирне“, „као некада кроз оно прозорче/Што гледа на сокак…Први пољубац гледа ме право у брк“. Ето, први пољубац је увијек окренут „према животу“, као прва храна у доба одрастања, као љубав.

Није важно са које је стране тада падало сунце, важна је топлота у тијелу, души, без обзира на ишчезнуће свјетлости те вечери, јер „историја нашег народа почиње са првим пољупцем“. Чак ни ведрији дан не може започети без пољупца; пјесниковог склоништа као провјереног мјеста и правца, уплетених у сам пјесников дух.

Из прошлог у садашњи вијек, Богдановић нас уводи кроз сатиру, наглашавајући понављање догађаја, осврћући се на актуелности из садашњег живота, апострофирајући „историјско политичке тематике“, иронизујући судбину нашег народа којег вијековима прате муке и несреће, па и оне које долазе од „савезника“. Тако види свој „пут до решења“, опет на ироничан начин, и представља га у пјесмама: „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“… користећи везани стих: „Народ мора мало да стење./Ако народ неће каиш да стеже,/Онда нека пости или вођа да ожеже“. („Пут“).

У циклусу „кише горких суза“, Богдановић обраћа пажњу на своје пријатеље посвећујући им пјесме („Зрно“, Р. Павловићу), за кога се нада да ће једнога дана исклијати у њему и обогатити пјесничку структуру, али и пјесма „Малине Миркана из Трешњевице“, које једне године нису успјеле обрадовати родом свог домаћина, наговјештаваjући нам о нелогичној појави у природи. Довољно је измјерити само једну, остале се могу пребројати.

Тако пјесник својом емоцијом посредује у пјесми, саосјећајући бол са пријатељем којег почиње све да боли кад киша крене из Хилдесхајма, обавјештавајући нас о временском стању свијета и космоса. Као да је сва Планета стала у муку живљења: „Наше је/Светове да састављамо/И рупе на души да крпимо/А то се може само песмама“ (уз рођенданску честитку за М. Л). Посебан страх и зебња јавља се ноћу, о чему постоји свијест и нада, те потреба да се он (страх) превазиђе.

Понекад нам се чини да су мотиви у пјесмама познати, наизглед свакодневни и уобичајени, међутим, унутар свега је дух, духовни битак и цијела истина, као што су оптимизам и сјај у служби живота надопуна једно другом… Бљештавило над водом Охридског језера надодаје сјај пловилима као што су: чамци, барке, педалине, глисери, бродићи…

Динамику пјесме („Охридски запис“), појачава вјетар који „гурка“ благе таласе пред собом, затим молитва која долази из Св. Наума, или брчкање купача по језеру. Вода поред општег значаја има и специфични, симболички, јер постаје опоетизована, чак и кад комшија телефонира на плажи, она се подиже у висине како би се метафизички зближила са космосом.

Сам наслов пјесме „Освета“ у први мах одводи нас у супротном, а не очекиваном смјеру. Заправо, пјесник се сусреће сам са собом, обрачунава се и суочава са истином и смишља „гадну освету самом себи“. Освета је заправо у чекању. „Пожелим да имам све што други имају,/А ја немам,/Па да то поделим онима који немају,/Као ја што немам./Знам да је најбоље да поделим све што имам/И да уживам у томе свему што сам поделио“ („Освета“). Потреба, како већ рекосмо сусретања са самим собом, је сврсисходна као доживљај прочишћења-катарзе, среће што је од користи за друге, па можемо на исти начин вредновати или ставити знак једнакости између узимати и давати, те пјесников осјећај љепоте окарактерисати као свјетиљку нечијем мраку.

Посебно бих издвојила пјесничке кругове (циклусе): „Песме о тачки“ и „Зид“.

Тачка у орбити пишчевих интересовања има вишеслојно и непролазно значење. Тачка посједује све могуће тренутке, па је као таква изазов и предмет интересовања многим писцима, али ипак нема исто значење, као нпр. књига пјесама „Тачка“ Љубомира Симовића, објављена 2004. године у „Стубовима културе“ (Београд), уноси тачку кључања или мржњења, тачку гледишта. Тај наслов значи све осим онога што значи као знак интерпункције, како Симовић и сам рече о књизи. „Расправља са савременошћу, али и са нашим култним памћењем и традицијом, обнавља ишчезле идеје, проговара о врло важним темама“ (Гојко Божовић).

Насупрот томе, Ранко Павловић у књизи пјесама „Срж“ („Рад“, Београд, 2005), идеју и мисао тачке као сржи изводи у потпуности и до краја. Тачка је присутна у свим животним почецима и крајевима (чак може да се „прометне“ у три тачке). Да означи почетак и крај свега, јер њено пулсирање је у самом прапочетку па је Павловић проналази у шкољци, пахуљици снијега, на врху игле, ножа, у грлу, у црвеном крвном зрнцу, у сјеменци босиока, слиједећи њено метафизичко стање.

Читајући књигу поезије „Канделабри“, Ларе Дорин („Прометеј“ Нови Сад, 2015), такође у десетак пјесама пјесникиња нам скреће пажњу на њено размишљање о тачки као „мјери живота“. Тачка је омеђена и има своју границу, свој круг унутра у којем је „то нешто“ коме треба доказати своју припадност. Л. Дорин тачку („круг тачке“) подразумијева као стање у којем је магија живота.

Пјеснички круг (циклус) „Песме о тачки“, за Богдановића подразумијевају универзалну вриједност у разним димензијама и доменима: „Ако знаш где да метнеш тачку“, проблем је ријешен. Дакле, питање је логике, а не само поетике. Притом, пјесник не мисли на тачку као знак интерпункције, него на разне животне подухвате и напоре да за све треба имати мјеру. „Треба знати стати“ и имати осјећање „свијета и појава у њему“.

С друге стране тачка стављена на крају реченице има двојако значење: Да заокружи мисао и да јој не дозволи да „исцури кроз реченицу“ („Ако знаш“).Тачка је „највећа и најтежа ствар на свету“. Стоји иза свега, подупире све, ослонац за све, пресјек у који се мисли уливају, рупица на џемперу, центар свијета… „Центар је исто нека тачка,/све док те отуда не избаце./Као из Културног центра“, рећи ће Богдановић у пјесми „Тачка“, у којој на самом крају прави обрт. Тачку користи као субјекат који слободно размишља и говори критикујући стање у држави, те на ироничан начин оживљава везу са друштвеним животом.

У другом контексту, тачка има своје мјесто и у дневном  реду и пролази одобравање или критику постојећег и предложеног, гдје нема поетске осјетљивости.

Архимедова тачка за Богдановића је Свијет, а човјек скуп тачака. „Кључна тачка је онде где кључа живот“ („Под разно“). Служећи се тачком, открива нам креативност и способност извођења у мисаоно поље, наводећи „Црну тачку“, која осим на друму, најчешће станује у човјеку, а свијетла тачка је напросто измаштана… Она је у небу, космосу и носи асоцијативно-рефлексивну дубину уобличену по пјесниковој замисли, обојена сатиром, нарочито када је у питању однос између власти и народа.

Стојан Богдановић, своју поетску осјетљивост наставља „Разговором са мајком Божјом“ у којем се по „унутрашњем диктату“ и логици обраћа не само мајци Божјој, већ на веома емотиван начин заправо својима, мајци и оцу, који су већ одавно у небеским висинама, али су често и у стварном разговору са пјесником и његовим сензибилитетом. Поетско филозофски разговори непрестано се додирују: „Сваку причу започиње сабајле,/А завршава пред зору. „Каже ми/Иди сад учи математику, поезију и музику/… Почни са таблицом множења./Сети се како је Отац заповедио, /Идите и множите се“ („Разговор са мајком Божјом VIII“). Порука је интересантна и двозначна („идите и множите се“), чиме је математички однос претворио у продужење људског рода и породичне лозе, која је гаранција за одржавање врсте у будућности и перспектива животне и духовне снаге.

Путујући умјетничком стазом, Богдановић истовремено прати кретање у савременом животу, тако да му рад на рачунару („Још нисам сео за компјутер“), представља комуникацију са Свијетом, јер прича није завршена… „Поезијом се баве многи… па и сами песници“.

Отуда се писмом јавља Матији („Писмо прво, II, III, IV, V“). Не пише због писма, него да би увео тематику расправе, да препозна и селекционише све спорне ријечи, зато што постоје „Златне ријечи“, као и људи који их изговарају, али „у време мирно и када загусти…Човек је велики кад брата има“.

Унутрашње перцепције су путоказ ка Господу (њему безрезервно вјерује), саопштавајући му да је љубав једини истински лијек који човјека изводи на пут.

Без Љубави, као општег појма због којег долази до великих промјена и преображаја, како унутар човјека, тако и државе, па чак и на планетарном простору, немогуће је рјешавити „проблеме“ на свим животним нивоима: „Отаџбину не чине само ђаци, студенти, радници, сељаци,/Политичари и разни букачи,/Отаџбину чине сви, сви, сви, па и мртваци“, чиме јасно показује своју патриотску опредијељеност и борбу за очување идентитета.

Поетски круг (циклус), насловљен  „Зид“, у цјелини је посветио разобличавању друштвених неправди, наизглед лако пишући о познатим темама, као што рече Д. Стојковић, Богдановићеве се пјесме читају лако, а памте дуго. У том маниру објелодањује истину прошлих и садашњих тренутака метафорично исписујући Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и ни за кога.

Сликајући стварно стање, „стање затечености“, пјесник је дубоко у пољу личне свијести, забринут за човјекову судбину. Цијело пјевање циклуса „Зид“ је састављено од кратких прича, вјешто обликованих у Богдановићево одсликавање друштвеног стања, које је забрињавајуће за човјека, са доста ироније, наизглед хуморно и лирски изговорено и уобличено, а у дубокој суштини је право лице друштвеног поретка на глобалном нивоу.

Када започне зидање живота, пјесме, језика, онда се свака ријеч, цигла, књига, мора дотакнути, подићи, узети у руку и осјетити њену тежину и значај да бисмо од њих изидали Зид за све употребе.

Користећи се новим изазовима технике, Богдановић у раван са осталим зидовима, „освјетљава“ и зид на друштвеним мрежама (фејзбук, твитер…), чији је и сам свједок, јер нигдје толиког неповјерења и лаких „прелажења“ и лајковања на профилу, баш као на том зиду. “Чудан је свет./Једни само лајкују, а не читају/Други читају, а не лајкују./Трећи, нити читају, нити лајкују/… Има и оних који не могу да прођу поред мог профила а да не баце камен…“ („Зид V i VI“).

Дакле, дате су могућности, зависно од карактера корисника, да својим ставом подилазе, хвале, критикују, па чак и пресуђују. Питамо се на основу чега неко може туђи живот подредити личном ставу о животу.

Али, дневно-политичка, или економско-социјална стварност, управо и одређују виђење „трауме“ новог времена.

Градећи Зид(ове), Богдановић не губи из вида њихову „свјетлост коју бацају на наш пут“. Отуда се јављају зидови малограђанштине, зидови кућа за сиротињу, зидови за прескакање, као што се некад преко тарабе прескакало. На свом путу спознаје, не изостаје зид који се прави да би некад био срушен („Берлински зид“), или зид за заштиту од погледа или територије („Кинески зид“), па све до Шенгена, „Зид дугачак као историја“…

Улога ових ријечи је управо историја, исписана да открива све оно што је унутра ријечи (зида) стало, као у простор без граница. „Има зидова великих као песма“, али само једна ријеч извучена из њеног темеља, промијениће и комплетно значење и улогу зида.

Да ли постоји уградбени материјал који би могао надомјестити изглед зида пјесме и вратити му функцију?

Градећи свој зид, пјесник се служи различитим, често и другачијим материјалом, рјеђе коришћеним у пјесничкој грађевини, са различитом симболиком и доживљеношћу: „На зиду се нижу године/… Он мери минуте, сате, дане и године,/Мери живот. На њему сунчев зрак обележава подне/На Ћурчиновој кући усред Панчева“.

Метафорично, јунак ове приче осјећа (не)склад између себе и Свијета, враћајући се у вријеме које није успио да понесе, чији је пратилац била сунчева свјетлост, као мали животни, поуздани простор који је лирски јунак подизао у себи и изван тога.

Постављајући многа питања друштвеној заједници, страхујући да ли ће икад добити одговор, истовремено гајећи наду као логичку посљедицу јавног живота, шестарећи пјесничким врлетима, Богдановић остаје самосвојан пјесник, чијим путовањима кроз живот треба вјеровати.

 

 

 

 

 

Радомир МИЋУНОВИЋ: КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА! О песништву Стојана Богдановића

КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА

 

О песништву Стојана Богдановића

 

Док иишчитавам песнике, од чувених до мање знаних, сетим се, често, реченице: Не можеш остати ако ниси и не можеш нестати ако јеси! То се може односити и на друге области, али ми је, с обзиром на личне преокупације и животно усмерење, цитирана мисао најпримењивија за људе од пере. Вероватно грешим утолико што се области људског духа и творења гдекад додирују и преплићу, па је најбоље не сужавати делокруг изреке.

 

Нимало случајно, о свему томе размишљам другујући са две књиге Стојана Богдановића „Црна рупа“ и „Господар“, објављене прошле године у нишкој МБ Графици. Поменуте збирке песама уистину могу да просвете и просветле сваког реципијента, уколико им се искрено и здушно препуст. Поготово ако стави знак једнакости између себе и писца, прави резултат неће изостати. Намерно сам употребио математичке термине, као што сам хотимице започео текст здраворазумском, да не кажем баш филозофском, дефиницијом.

 

Мени су посебно одговарале Богдановићеве књиге јер су дошле као поручене да открију и поткрепе један стих из „Магичних поља“ који гласи: Колико поезије у математици! У поетизацији шаха, да игра речи и бројева, скупа, твори мала и велика чуда. Показало се, наиме, да је аутор наведених песмотвора у ствари математичар светког гласа, који се, ето, и на литерарном плану доказује.

 

С тим у вези, сетих се старог универзитетског професора Момчила Ушћумлића, иначе Никшићанинан, који је и Богдановићу предавао. Редовно је посећивао књижевне вечери и поверавао ми се како је његова прва и велика љубав била писање а не рачунање. И данас осећа склоност према лепоречју, док му је цифрање дошло више као ухлебље. По његовој нештампаној теорији, а објавио је низ књига и уџбеника из своје струке, поезија и математика су две паралеле које се, сигурно додирују негде у зениту. Зато бих најрадије осврт на књиге уваженог нишког професора ( и доктора наука, дакако), објединитеља две чаробне области, насловио: Колико поезије у математичара!

 

Његов смисао за списатељски чин разумели су многи међу којима бих издвојио Мирослава Тодоровића, чије инспиративне поговоре ваља узети за најбоље путоказе у тумачењу „Црне рупе“ и „Господара“. Осврнуо се на Богдановићеве књиге и црногорски академик Жарко Ђуровић. Но, сваки коментатор и верификатор има свој поглед и представљање, па ћу се одрећи експресија Богдановићевог суграђанина и других тумача и ослонити на властите утиске и процене.

 

Да Стојан Богдановић није толико талентован и успешан у стихоградњи, деловали су претенциозно и не би одолели зубу времена и критике ови редови:

 

мој отац миодраг николин

био је господар наде

а ја сам био и јесам и бићу

господар песме.

 

И кад смо већ код господарства и господарења, стваралац неће пропустити да се присети свог деде, па читамо недвосмислени примат: Никола је био господар наше куће.

 

О родитељима свог оца Стојан пише у више наврата, тако да су обе књиге пуне реминисценција и жестоких асоцијација на родоначелника и жену му Драгињу. У „прилогу за њихову биографију“ налазимо:

 

у давна времена много пре смрти

драгиња иникола живели су срећно

и несрећно до краја

по упокојењу били су смерни…

 

Изгледа, давно пре нас, кренули су Богдановићи у Европу. И то на кров континента, судећи по артиклима. Наиме, црно на бело стоји у књизи оно што је стајало на фирми: прва српска фабрика европског црепа никола г богдановић и синови. Уз додатак: сви сада су на службеном путу ни господар није ту.

 

А никола откад зна за себе

затиче себе ноћу

из свег гласа како јој пева

јуначке народне песме

 

Не питајте коме. Драгињи, разуме се. Ето епике усред лирике!

 

А потом о њима читамо:

 

извесно је као смрт да данас обоје

почивају на боњинском новом гробљу

нисам још био код

њих али већ годинама спремам се

верујем у господа

 

Из тог навода дају се уочити два битна показатеља. Прво, Богдановић своје поетисање зачињава хумором, како би неке тешке судбине и горке истине могле лакше да се поднесу. Друго, писац наглашава моћ вере и врхунску улогу Творца. Он је господар свемира, као што је Никола (био) господар дома.

 

Потом, међутим, производи стихове, а како сам каже: песник нема осим песме ништа. А ту се ни породична ни лична повест не завршавају, о чему сведоче следећи редови:

 

донедавно мислило се да поезија

не застарева сад чини ми се

поезија губи битку

али ја се не предајем

 

Ево како се описује творац списа овоземаљских:

 

песник и тако увек је жив и мртав

опомиње предсказује

и пева ли пева

 

Као сваки домаћински син и припадник Национа, сачиниће породично стабло у неколико потеза:

 

тако је настала благородна фамилија

на челу са мном

и на крају са мном

 

Међутим наследник никада није сам. Ту су успомене и обавезе. Ту је и љубав, стварна или имагинарна. Уосталом, једна од књига је посвећена Биљани. Ту су и песме „Разговор о теби“ сведочи, уједно, о самоћи и неизбежној комуникацији:

 

седам преко пута себе

почињем разговор

о теби

 

Такозвани дуализам личности стално се подразумева у добрих уметника. Контрасти, такође. И ружно може да буде лепо, и опоро може да слади.

 

Код Богдановића нису спорна ни споредна ни техничка питања. Примерице, намерно избегава интерпункцију и велика слова, остављајући читаоцима да то имају на уму и да се, према томе сналзе како знају и могу. Уосталом, зашто би „корисници услуга“ ленствовали? И када смо већ код ствари граматике и правописа, обратите пажњу како Стојан Нидрага Николина ломи стих. Као погачу или славски колач. Ритуално и ритмично.

 

Изузетно му је значајно, притом, да не заборави неки важан дуг. Рекосмо да је претке испоштовао. Сликару Драгославу Живковићу, чијим радовима су обе књиге обогаћене, посветио је песму „Господар светлости“. Одужио се и етносу, премда није пропустио да неком жаоком укаже на слабости и заблуде народа коме припадамо. Наилазимо на строфе о ратном безумљу и пречестим трагичним збивањима на просторима Балкана. Србије, понаособ.

 

Наводимо карактеристично место:

 

споменике су оборили

размазали су по њима нашу крв

да би нас упозорили и да обележе

мрачни пут којим су пошли

 

Неки појмови и призори Богдановићеве поезије шире се аритметичком прогресијом. Ето песника и математичара у потпуној симбиози. Црна рупа, како гласи и наслов једне од његових књига које су, овде, предмет нашег интересовања, вишеслојних и вишеструких димензија и дејства. Опет је, између осталог, реч о господарству,

 

од мичела и лапласа

од бране петровића наовамо

нагађа се ко је господар

црних рупа што се вешто скривају

у својим црним рупама

 

Биће да се дигресије и асоцијације односе на земне и космичке зјапове чија злослутна мрклост апсорбује не само појединце и нараштаје већ и цивилизације и светове, али је исто тако претпоставка за нове животе.

 

Наслови оба дела су јаки и одређују садржај. Црна рупа је тросмислена синтагма: родница, рака и васионски усисивач. У том троуглу ствара се и нестаје материја и антиматерија, ствари и твари. Господар није само звање већ метафора. Ту и тамо се односи на родоначелника, али се, нарочито, може разумети коа Сведржитељ.

 

Перо Стојаново је час голубије, ча орлово. Чешће шиба него што титра и милује. Не штеди ни својту ни туђину. Немилосрдно се, као што рекосмо, обрачунава са нама овдашњим, како прошлим тако и садашњим. Он зна врло добро да, без кајања и прочошћења, нема трајних знаменитих плодова и дела. Залогом и жртвом се искупљујемо и остварујемо.

 

Оно што је најважније за сваког креативца је специфичност. Богдановић је, пре свега и поврх свега, оригиналан човек. Пронашао је формулу. У два издања је етичке и етничке вредности проденуо кроз личне доживљаје, сазнања и ставове. У првој збирци су, претежно, ини, у другој углавном он, директно или посредно. Не може се никако сама ослободити силовитог и ћудљивог деде, чија сенка га, уз такође бабину силуету, упорно прати. Генетика и реминисценције се подупиру.

 

Пошто се засити и замори од историјских и антрополошких мотива, наш савременик ипак допусти себи извесна интекетуална и чулна задовољства која припадају сваком бићу, па што не би и господару песме. У томе му помаже илустратор сликом човековог распећа између две грације. Дакле, нису све Голготе мучне. Песник се, повремено, не обраћа звездама, како смо навикли да слушамо од Музине деце, већ земљи:

 

сада поново спремам себе

да се попнем високо чак

на венерин брег могао бих

одозго да лајем на свог пса

а да ми он ништа не може

 

Кристално јасне и енигматски нејасне поруке, чији домет нису само важећи актери прошлости но и будући протагонисти, нижу се, некад у натуралистичком, некада у афористичком, а некад у баладичном тону. За/гонетање се, неретко, прожима са тестаментарним. Елем, пева се – иронијски и озбиљно – о много чему. И када су то, наизглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијалан. Рецимо, на тему бунара и око њега, следи закључак:

 

сада кружи само црни

гаша у ниском лету неумољиво

 

Више је него извесно кога и шта птица злослутница оличава.

 

О пролазности и неминовној завршници песник проговара оксиморонски:

 

боли ме време

 

а судбина весело маше ми

коњским репом

 

Осетљив на жиг усуда продубљен тим болом због смртности којом смо, листом обележени и којом ћемо запечатити књигу постања, литерарни субјект пази шта ради:

 

желим да личим на себе

када будем подносио овај извештај

 

Утолико пре што су претходили суморни извештаји, у стилу:

 

осим камења на гробљу

нико више ништа не памти

нико не иде у војску

нико се не жени

нико никог не дочекује

 

после свега тога, као епилог, да не кажем као предложак за будући епитаф, аутор исписује:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму

 

Иза песника остаје само песма, јер, како смо већ обавештени, њу једино има. Поред свих материјалних добара, која бледе напрам духовног споменика.

 

(Књижевне новине, Београд, 2005; Развитак, Зајечар, 2005; Бдење, Сврљиг/Књажевац, 2008)

Иванка КОСАНИЋ: ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ “ЗИДА”

НАРОДНЕ НОВИНЕ

16391/10.10.2016.

НИШ

ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ „ЗИДА“

Стојан Богдановић: „Зид“, „Апостроф“,Београд и „Наис –принт“,Ниш, 2015.

И новом књигом „Зид“ песник Стојан Богдановић, иако мисли да није стигао до библиотеке, на око три стотине страна, „назидао“ је лепоту свог самосвојног, оригиналног, препознатљивог песничког света, откривајући, уједно, сву сложеност и пардоксалност објективног света и човека у њему као непресушне инспирације.У циклусу песама по којима је насловљена књига (иначе једном од једанаест) постављена је заправо и поетичка основа не само ове књиге, већ и Богдановићевог песништава: у суморној историји људског рода, у цивилизацијама које су постављале зидове као и у овој („Зидове људи зидају/ Против некога, /Па и против себе“)- глуварењем по лавиринту зидова, којим се открива отуђеност, малограђанштина  и грађанштина, мноштво глупости и другог негативног- „васкрсава“не само лепота песме већ,  понекад, и живота…Као када се кроз избушену рупицу на зиду види „све што се на небу дешава, /А и код комшија /,Дабоме“; или, када ,поново кроз рупицу „један по један,/У тишини пролазе мрави./Хвала Господу да на овој земљи неко зна за ред“.Песник покушава да „спаси“ свет  само  суморне слике и у сопственој поезији, али не може да одоли „игри“ која  и када тако нежно проговори из њега нека од лепота света, да јој се не подсмехне: јер и његова песма је као живот са свим својим супротностима и парадоксима. А проналазећи поезију и у прози живота и када, углавном, изабере хуморни, иронични и сатирични тон , песник  „лови живот“ да би га спојио са песмом….А за себе , као и у неким ранијим књигама („Човек песма“) тражи уточиште…Управо у песми…

Јер, Богдановић, свестрани стваралац (пише и приче, есеје, афори зме) гради своју  „песничку кулу“ на озбиљним, универзалним темама смисла живота и људске егзистенције овог али и историјског и митског времена, углавном трагичне интонације јер „Дошло је последње време,/ мора човек да се замисли и да се запита,/ Шта ће му живот ако не може да га носи“.У циклусима песама „Кише горких суза“, „Лов“, „Први пољубац“, иако различитих појединачних мотивских основа, са животом као „главним јунаком“, песник покушава да се „нагоди са њим“ између озбиљне запитаности о вечитим питањима његовог смисла, његове компликоване величине – и ништавности обичне, баналне, смешне па и трагичне свакодневице . „Са животом би требало на време рашчистити,/ Или ти или он. /Неки успевају да се са њим нагоде,/ Неки направе поделу играчака,/ Мени бомбице,теби крпице, /Шетају беспослени/ И мисле да је то живот.  /Благо њима./ А шта ја тражим поред реке?“У својој најдубљој људској и песничкој интими Богдановић дубоко познаје  прадоксе света и човековог бића. И у циклусу „Тачка“, као врсни научник (математичар) , настојећи да открије (филозофски) смисао почетка и краја, преломних тачака човековог живота, смисао тачке и запете, поиграва се са Архимедовом тачком и Диогеновом судбином, као заправо човековом   на овом свету: „Срећа наша да Архимед није пронашао тачку ослонца,/ Па је земља ту где јесмо, иначе ко зна где би се откотрљала“. Или : „да ли ћемо до краја месеца морати да опонашамо Диогена?“-правећи алузију о његовој судбини да  фењером тражи човека… А  сличан иронични парадокс о песниковој јединој вери коју признаје : „Свет ће се наслањати на песника, / Као небо на криво дрво, /Он ће бити једина Архимедова тачка.“

Различите одреднице и  других песничких циклуса, откривају песника снажне потребе да се поиграва између озбиљности и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности, досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања од лирског, помало идеализованог чак и нежног виђења смисла света и живота  до опорог, па хуморног, сатиричног,чинећи их на тај начин  парадоксално богатијим , песнички оригиналнијим, језички снажнијим..Песничко дело Богдановића је у својој основи такав прадокс као и живот.Од нежног, идеализованог, интимног који се тичу пре свега песникове интиме о „првом пољупцу“ и покојној мајци (циклуси „Први пољубац“ и „Разговор са мајком божјом“) до ироничног и сатиричног преиспитивања историје (циклус „Са медведом кад се сретнете“) или „премештања“митске приче у савременост („Снегови Миџора“).У идилу се умеша грубост, у смисао-бесмисао, у зидање – разграђивање. У песми „Први пољубац“,бележи: „Правимо планове у песку./ Цртамо живот./ Градимо замкове. /По који старији обешењак прође/ И намерно погази наше творевине“.У песми „Попијте наискап“ (о животу) песник записује: „Отворите прозорче /Оно према сокачету./ Где живот шета , као паун./Ако сте на њега љути, /Можете рећи, онако у себи,/ Шетај као онај голуб./ Удахните,/ Зажмурите,/ И зароните./ Мица каже,У себе. Драган каже , У живот./ Верка каже У свакодневницу,/Можете рећи шта год вам драго, /Али то што будете рекли, /Ништа вам не вреди“.Али док пева о безвредности и бесмислу сваког смисла, песник ипак закључује: „Ко нађе себе, нашао је цео свет“.И не једанпут открива да можда заправо и воли такав свет (и живот) који нуде своје богатство у противуречностима и парадоксима, подједнако као и у радостима и тузи када их откривамо.

Богдановић је нашао себе ,чини се највише, без обзира и на друга интересовања- у поезији. Велики број песама посебно у циклусу „Летина“ посвећен је песнику, његовој стваралачкој муци, па озарењу,смислу песме ; она нас повезује са главним током живота, као уточиште да би се склонили од „невремена“ и „батргања на земљи.“Док „гледамо горе и чекако трен“.Зато су песме и измишљене… Да би човеку, углавном губитнику –било лакше. Као што и бреза под прозором може да буде уточиште…Само што ту лепоту треба открити…Можда и иза неког „зида“.У лирским минијатурама, некој врсти поенти, Богдановић увлачи читаоца у самосвојни, лепи свет своје поезије и он му верује : „Штрпнем мало  живота и вратим се поезији./ Унутра је топлије./ Никоме не дира…/Изјутра, моја песма и ја,пијемо чај од босиљка, Гледамо се нетремице/.Ћутимо и миришемо.“А у таквој лирској слици заправо израста песникова вера у дубоки и прави смисао поезије

 

 

 

 

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Жарко ЂУРОВИЋ: КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Жарко ЂУРОВИЋ

КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

(Поводом збирки пјесама Стојана Богдановића Црна рупа и Господар)

Мисао је попут савитљиве материје; обликује се на више начина и са више семантичких спознаја, зависно од тога како их аутор распростире и усмјерава. Поетска мисао се слободније креће јер обухвата и спиритуализује зоне које на најбољи начин атласирају ствараочев субјект. Пјесничком ријечју се убрзава процес спиритуалног трагања, чиме се с разлогом напушта позиција општих мјеста. Код њих мисао има карактер једноличне споре кретње, дакле, праве визијске разуђености.

Стојан Богдановић кроз фине спиритуалне везове,наоко једноставне, исказује, поред многих свјетова, феномен коби као свевремену категорију која је праискон нашег васколиког бића.

Како смо у овом свијету „црних рупа“ незвани, а можда и сувишни гости, мисао о егзистенцији поприма неку врсту темпоралне дистанце која се не може ослободити запљускујуће коби, без обзира да ли опсервирамо претке или себе. Коб је заједнички именитељ оба психогена ентитета.

И у битисању и у сазнању „црна рупа“ има „владајућу“ улогу, иако је својом мишљу тјерамо с прага. Она је неумољива у показивању свога лика: Црна рупа није добила име/ по црној циганки/ већ по црном ђаволу.

Лик смо препознали. Њега ономатопеише ђаво. Иако нам се чини да је његово присуство лоцирано ван трајања, он трајању даје импулсе ове или оне врсте. Најчешће кобичног поријекла. Пјесник их је преузео на себе, не могавши од тога побјећи. Кад већ није умио да побјегне, преостало му је да се рве с њиме!

Вирови живота оличење су „црних рупа“. Дух жури да то објелодани. Визијом, чулним утиском. Мишљу да их раствори, како би се одредили према њеном феномену. Богдановић посједује “патент“ за такво стварање. Он се обраћа прошлости као чвору енигме. Њоме се, дакако, имплицира и сама садашњост и пјесников удио у њој. Рекао бих резигнантног слоја и структуре.

Иза сваког исказаног осјећања „стражаре“ узроци и детерминације тамног бруја. Аутор их је „прислонио“ на прошлост, јер су тада спознајне комбинације дубље и визијски богатије. Никола и Драгиња, ауторови преци, послужили су поети да их успјешно варира и да њихове биографске догодовштине искаже кроз филозофску причу о узалудности живљења. И бог је немилостив кад оно што јесте има ђавољу супстанцију и рефлексе!

Рекло би се да се овакве интенције преузимају из мита, добијајући природу трајуће опсједнутости. Богдановић је тај мит „прикопчао“ на обиље свог етно-миљеа које је богато мудроносним духом. Иако је појам времена хипотетичка ствар, у њ се уграђују слике као егзистенцијални чиниоци. Тако вријеме из сфере привида прераста у сферу присвојења. Постаје његова вјечна брижност!

То би била основна константа Богдановићевих изванредних збирки поезије Црна рупа и Господар. Овдје прошло вријеме посједује необичну растегљивост. Именује се као „драма у наставку“. То значи да се својом алузијском компонентом везало за садашњи живот и његове тајновите полове. Полове које такође карактеришу кобични биланси. Права поезија највећма тамо налази свој пристан и ужљебљење. Пјесник се досљедно држао таквог компаса.

Сложену тему кобичности Богдановић је исказао једноставним(природним) језиком. Гледано с тог аспекта ријеч постаде стих ако је поред уобразиљног медија добила лексичку питомост. Та питомост је видна у овим стиховима. Осим тог, ове збирке одликује и богатство семантичких контраста, што доприноси богаћењу лексичког колорита. Стиховна форма има складан исповједни ток. У њој ријечи еквивалентирају са значењем онога што се фиксира. Било да се ради о фабулизобању исповјести, било да се она синтагмира као фин лирски конструкт.

Рећи ћемо и то да је аутор водио рачума о међузависности стихова, тако да се цијела пјесма даје у „јеном комаду“. Нема превршења мјере. А то је због тога што се између стихова остварује пуна лексичка и семантичка корелативност. Да ли је то условљено неким математичким обрасцем, не бих знао рећи. Из биљешке о писцу читам да је аутор познати математички зналац. Такви више вагају ријеч од других. У осталом, не бјежим од помисли да је поезија нека врста математике духа, само на једном другом ступњу. Богдановић очито влада природом једног и другог стваралачког чињења.

Вратимо се поново благодатној пуноћи ове поезије. Како се дух откида од обавеза прагматичног смјера и залази у сфере појмовних и других флуида, Богдановићеву поезију везујем за ову другу атрибуцију. У њој се полази од могућег. Дакле, од стања гје краљује слућење. До које мјере оно стреми показује антологијска пјесма Бринем шта би на то рекли. Та је пјесма одскок у надреални засјај маште.

Цитирам само дио тог заводљивог лирског живописа:

берем очима цвеће са залеђеног/ прозорског окна бацам по неку метафору/ у шашаву песничку главу/ отуда у јатима излећу/ из те луцкасте главе/ добро угојене црне песме.

Знано нам је да пјесма живи од тренутка. Његову омаму прихватамо само ако је родљива. И ако је таква кроз цијели ток пјесме. Није важно да ли је ријеч о ретроспективном или проспективном слућењу. Важно је осмишљење слућења. Не као просторна него као доживљајна мјера. Богдановићева пјесма заправо се фундира на доживљеној матрици. А то значи да опонаша слику круга, чије се рефлексије стичу у центру, да би се одатле емитовале као одболовани фруструм. С пуном поетском струјношћу. То сматрам врстом великог повлашћења.

Човјек је оно што је његова нутрина. Тамо су спознајна поља. Богдановић их је отварао једно по једно. Слично шаховској игри, у којој се, уз видовитост „играча“, проширује поље игре. У Богдановићевим збиркама та је игра у знаку тамнине и смрти. Све што је саздано прожето је таквим осјећањем. На пјеснику је да интуицијом обухвати међуоднос тих феномена. Богдановићу је то успјело, јер га је, бар кад се ради о бићу и свијету, занимао дубински слој.

Биографична црта не омета аутора у његовању тога слоја. Напротив, она пјев чини универзалним, посебно када се поета занима традицијским етосом. Отуда многе Богдановићеве пјесме садрже историјску нит, не занимајући се толико догађајима колико њиговом биолошком супремацијом. Преци, Никола и Драгиња, диктирају ток животног кретања кроз роодсловно ограњавање, не мимоилазећи катарзе живота условљене ратом и другим неугодностима. Тиме није умањена виталност рода и порода, али када се све то сведе у један егзистенцијални оквир, у прости разломак живота, долази се до сазнања да: уместо у језеро падам у несвест.

Рекло би се да су сви јунаци ових збирки заићени свијетом. Понекад се истиде свијета, у чије рупе немилице тону. Изгледа без права на спас. То је тренутак када се излаже човјек: онда су га спаковали/ у чамовину и спустили у црну рупу.

Богдановић се перманентно враћа прецима. Кад већ њих нема, остало је мјесто њиховог обитавалишта; дом, сјећање. Поета га вазноси до неке врсте светости. „Ишчезли“ преци крадом се увлаче у његово битисање, размеђују меморијски склоп и од свега стварају недођију. Иако смо свјесни да заборав раскида личне и друге везе, он би овдје представљао страно тијело. Заборав је незамислив када су стазе живота трњем посуте. Адско осјећање је дејственије од ведријих помисли. У њему се образује стална плима црних мисли (рупа), личних и космичких.

Ето мотива да се евентуална охолост подјарми вишој сили. У првом реду страху који вјечно нагриза крхко биће човјека. Тај страх овдје је маестрално визиран. Ниједна га алатка не може пренијети у неки погоднији ресурс. Бар такве ресурсе Богдановић не прихвата. Код њега се збивања одигравају у знаку збрканог пута: споменике су оборили/ размазали су по њима нашу крв/ да би нас упозорили и да обележе мрачни пут којим су пошли.

Поетски текст је по себи отворен за дешифризацију. То он по унутрашњем устројству. Имагинација одређује дужину и јакост стихова. Уколико се они творе разниродним елемнтима, исказани систем биће својом типношћу ближи нашем радозналом захтјеву. Ту не мислимо само на смисаоне постулације, него и на друге: језичке, симболичке, музичке. У свима њима Богдановић је постигао жељени ефекат.

Стих може да споји и семантички неспојиве идиоме. Разумије се уз посредство имагинативних кодова. Тај принцип спајања несродних евокативних сублимација мајсторски је остварен у пјесми На коме језику је умро. Умјесто очекиваног жала за мртвим (не зна му се идентитет), поета је кроз слику индиференције показао до које границе се креће наша отуђеност.

Како читати ову поезију агонијског осјећаја? Прво морамо бити наоружани стрпљењем, јер је предметирана мрклинама живота. Кад свијет одликује изразита рушевност и безнадица, апаратуре којом се ти феномени исказују морају бити еквивалентне самој теми.

Богдановића је више занимало да оствари додир са наслагама апсурда у човеку него да се умилостиви Богу. Он је тај додир остварио кроз рефлексију, која је матрица унутрашњег богатства и моћи. Ове збирке су доказ постојања таквих дарова.

(Савременик, Београд, 126-127-128(2005), 108-111, Развитак, Зајечар, 219-220/2005, 38-39, Грлом у сновиђе (Критички текстови), ЦАНУ, Подгорица, 2007, 290-293)

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ: О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ

О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Када се пре три године појавила књига сихова Црна рупа, а недуго затим и Госпо-дар Стојана Богдановића, признајем, био сам немало обрадован. Та радост имала је више разлога, а основни лежи у констатовању озбиљног песничког искорака у односу на трећу његову збирку Зна се из 1991, откад пратим његову песничку активност.
Опростићете ми лични тон којим почињем своје данашње излагање и молим вас да схватите моје противљење пози која обавезује да се о поезији пријатеља говори с маском строге објективности упркос чињеници да се ни наука не може писати ако се не воли, не може створити без срца, како би то рекао неки далеки предак нашег занимања. Други разлог лежи у мом неслагању с притворношћу и у сумњи у судове о књижевности с транспарентном ерудицијом судије која уместо дела о коме говори, промовише себе са-му. У не малом броју случајева то се претвара у досадно гуђење на дебелој жици суштин-ског неразумевања ствари којом се баве. Тако је и дошло до поплаве књижевне критике која о књижевним делима не говори ништа, која нема вредносне судове, до критике без става о делу. Познавање модела и поступака, школа и учења треба ваљда да служи лакшем и једноставнијем уочавању проблема и уобличавању вредносних судова, да стоји у контексту, а не на површини текста као љаштећи прекривач који се купује на отпадима.
И када сам већ почео овако лично, да вам кажем и то како сам ове године неколико пута био у (не)прилици да се изјашњавам о књигама својих пријатеља, о којима до тада нисам писао. Не зато што су они објављивали недостојне књиге, већ зато што сам се бојао да не претерам, да их, под теретом искреног пријатељства и стваралачке наклоности, не-заслужено не вазнесем. Десило се, заправо, да су објавили такве текстове који су пор-шили моју стрепњу.
Најпре, то је била Парабола о звону Добривоја Јевтића, потом књига Мирослава Тодоровића Спрам расутих звезда, књига стихова Тамни вилајет Македонца Радована Павловског, у књижевним круговима познатијег као Раде Сељан и, ево сада, три последње збирке Стојана Богдановића: Црна рупа, Господар и Човек песма, ова последња у издању једног чудног издавача – Учитељског факултета у Врању. За академске кругове необично, некима може бити чак и неприлично, за стваралачке драгоцено. Овога пута дрскост кршења академскох канона заслужује једно спонтано, зашто не и естрадно, браво!

II
Али, како да изађемо на крај са око 150 страна сјајних стихова међу којима се налази и мноштво слика и цртежа, једног такође изузетног маштовитог цртача и сликара, Драгослава Живковића, који се међ корицама ових књига не јавља као пуки илустратор, већ као човек који угљеном и бојом мисли поезију?! Ако бисмо кренули у потрагу за мотивским језгрима и тематским круговима, писању не би било краја, разматрање идејних интенција довело би нас пред врата огрешења, а праћењем исказног слоја, што ћемо свакако учинити у некој прилици, дошли бисмо до сазнања о перманентном уса-вршавању, расту и глачању до постизања таквог јединства садржинског и формалног у којем жаргонизми и вулгарности профаног говора добијају дубљи смисао и мотивацијско утемељење. Нема непоетичних речи у језику ако се језик осећа до мере да се њиме можете поиграти, разорити му, или боље рећи обогатити му правила.
Иако свесни ризика да ће нам се у ово повампирено интернационалистичко време, које се сада зове глобализам, замерити да се бавимо залуђивањем народа, определили смо се за праћење родољубиве линије у овим трима књигама Стојана Богдановића, односно родољубље које се у овој поезији не транспонује као плаћање пореза и остваривање про-писа естетичара родољубиве провенијенције типа Јована Скерлића с којима је полемисао Црњански још почеком прошлога века у вези с поезијом Ракића, Бојића, Јелића и других родољубивих појаца тога доба, већ и меланхолијом, тугом и интенцијом критике етичких и других деформација менталитета, друштвених појава савременог, али и иних доба у животу небеског народа.
За Стојана Богдановића село, наше село, синоним је Србије у целини. Па, онда, каква је Србија у његовој поезији?
Најпотпунија њена слика дата је у песми Извештај која нас уводи у књигу Госпо-дар, а домишљати ће без читања осталих песама наслутити какав нам је и Господар. То је, дакле, земља у којој су стали млинови, цркве прокишњавају, гробља на којима се умножавају само споменици, зарасла су у коров, нико се не жени, не памти се када се неко нов родио, нико никога не дочекује, нема смеха ни кикотања, истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу, стари храст на сред села, без осећања за вредност светих места, немилосрдно су посекли. Све је појело време садашње, а једино тужно сведочанство некадашњег просперитетног живота је исхабани натпис на цреповима о првој српској фабрици европског црепа / никола г богдановић и синови који су сви сада на службеном путу. Ова песма Стојана Богдановића је сложена, пажљиво рађена слика с много детаља. У њој се ништа не квалификује, ништа не осуђује и не хвали, њена порука је њена интенција, а у комбинацији онога што је познато и што има вредност докумен-тарног из кога происходи утисак вероватности и веродостојности, и непознатог, постиже се завидан степен драматичног. То је песма унутрашње драматике, коју посебно нагла-шава сам крај песме, где ауторски субјект самоиронично ауторитативно замењује своје претке тиме што је наредио берберину да га ошиша како би личио на себе кад буде подносио овај извештај.
Ова основна слика надограђује се у осталим песмама детаљима патријархалног и пасторалног живота, миграцијом и носталгијом, лажним зарицањима и још лажнијим заклетвама, сликом господара, чији се лик час глорификује, час проблематизује, козама које брсте поезију, дуњама на креденцу које шире свој носталгични мирис и у крајевима где слатко од њих није на листи обавезног послужења гостију и намерника, хлебом меким као душа тек извађеним из вурње, пустошним сликама напуштених домова над којима круже гавранови, у чијим двориштима нема перади ни наших жена чији су се звонки гласови задржали само у сећању слуха, а јуначке народне песме певају се само у сновима. То је земља у којој најбољи гину у рату,а наше главешине које су / нашом глупошћу постали вође / преговарају са њиховим / глупацима / уз најбољи виски са ледом / о приоритету. У тој земљи већина људи / у сваком тренутку историје/ јесу кукавице оне храбре / већ појели су црви.
Већ у првој песми књиге Црна рупа, Браво Никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интел-ектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају живота положи у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића, али о томе ће се говорити у некој другој прилици.
И на крају, Човек песма, књига стихова која нас је вечерас окупила, у којој
песма треба да уме да се њише
као јаблан на ветру поред тимока
притом да држи мисао
чврсто као мали враг сису
То је претежно аутопоетичка књига, која не држећи сувише до Боаола и његовог захтева да речима буде тесно, а мислима широко, тако поступа. О њој ће говорити остали учесници ове свечаности њеног проглашења, а ја ћу указати само на стихове који не певају о Мирославу Тодоровићу ни о Драгославу Живковићу, које аутор и воли и, очигледно, цени, већ о нама у контексту родољубиве теме којој смо се данас обећали:
по правилима која су важила
у доба витештва нађу неку протуву
те господару на подвалу курвински
одсече главу напуни је сламом и
пошаље султану
тада крв његова падне на нас

сада не
сад га свежу потпуно живог
зором га пошаљу цезару
шта је он с њим радио
то бог свети зна
тек наш господар
умре чист и невим
стигла га веле крв песника
а онда су на ред дошли
они што су господара издали
У Србији Стојана Богдановића, који се, са кућног огњишта, овде преселио у шири простор, уместо лозе саде се крстови, а између два рата, поново се спремамо за рат, па ако не нађемо непријатеља споља, поделимо се сами и призивамо странце да нас спа-савају.
Иронична дистанца, коју је био заузео, није више тако доминантна , уступила је део простора осећању трагичног очајања интелектуалца камијевског типа.

(2007)
(Бдење, Сврљиг-Књажевац, 26(2010), 175-179)