Category Archives: О мени пишу

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Жарко ЂУРОВИЋ: КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Жарко ЂУРОВИЋ

КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

(Поводом збирки пјесама Стојана Богдановића Црна рупа и Господар)

Мисао је попут савитљиве материје; обликује се на више начина и са више семантичких спознаја, зависно од тога како их аутор распростире и усмјерава. Поетска мисао се слободније креће јер обухвата и спиритуализује зоне које на најбољи начин атласирају ствараочев субјект. Пјесничком ријечју се убрзава процес спиритуалног трагања, чиме се с разлогом напушта позиција општих мјеста. Код њих мисао има карактер једноличне споре кретње, дакле, праве визијске разуђености.

Стојан Богдановић кроз фине спиритуалне везове,наоко једноставне, исказује, поред многих свјетова, феномен коби као свевремену категорију која је праискон нашег васколиког бића.

Како смо у овом свијету „црних рупа“ незвани, а можда и сувишни гости, мисао о егзистенцији поприма неку врсту темпоралне дистанце која се не може ослободити запљускујуће коби, без обзира да ли опсервирамо претке или себе. Коб је заједнички именитељ оба психогена ентитета.

И у битисању и у сазнању „црна рупа“ има „владајућу“ улогу, иако је својом мишљу тјерамо с прага. Она је неумољива у показивању свога лика: Црна рупа није добила име/ по црној циганки/ већ по црном ђаволу.

Лик смо препознали. Њега ономатопеише ђаво. Иако нам се чини да је његово присуство лоцирано ван трајања, он трајању даје импулсе ове или оне врсте. Најчешће кобичног поријекла. Пјесник их је преузео на себе, не могавши од тога побјећи. Кад већ није умио да побјегне, преостало му је да се рве с њиме!

Вирови живота оличење су „црних рупа“. Дух жури да то објелодани. Визијом, чулним утиском. Мишљу да их раствори, како би се одредили према њеном феномену. Богдановић посједује “патент“ за такво стварање. Он се обраћа прошлости као чвору енигме. Њоме се, дакако, имплицира и сама садашњост и пјесников удио у њој. Рекао бих резигнантног слоја и структуре.

Иза сваког исказаног осјећања „стражаре“ узроци и детерминације тамног бруја. Аутор их је „прислонио“ на прошлост, јер су тада спознајне комбинације дубље и визијски богатије. Никола и Драгиња, ауторови преци, послужили су поети да их успјешно варира и да њихове биографске догодовштине искаже кроз филозофску причу о узалудности живљења. И бог је немилостив кад оно што јесте има ђавољу супстанцију и рефлексе!

Рекло би се да се овакве интенције преузимају из мита, добијајући природу трајуће опсједнутости. Богдановић је тај мит „прикопчао“ на обиље свог етно-миљеа које је богато мудроносним духом. Иако је појам времена хипотетичка ствар, у њ се уграђују слике као егзистенцијални чиниоци. Тако вријеме из сфере привида прераста у сферу присвојења. Постаје његова вјечна брижност!

То би била основна константа Богдановићевих изванредних збирки поезије Црна рупа и Господар. Овдје прошло вријеме посједује необичну растегљивост. Именује се као „драма у наставку“. То значи да се својом алузијском компонентом везало за садашњи живот и његове тајновите полове. Полове које такође карактеришу кобични биланси. Права поезија највећма тамо налази свој пристан и ужљебљење. Пјесник се досљедно држао таквог компаса.

Сложену тему кобичности Богдановић је исказао једноставним(природним) језиком. Гледано с тог аспекта ријеч постаде стих ако је поред уобразиљног медија добила лексичку питомост. Та питомост је видна у овим стиховима. Осим тог, ове збирке одликује и богатство семантичких контраста, што доприноси богаћењу лексичког колорита. Стиховна форма има складан исповједни ток. У њој ријечи еквивалентирају са значењем онога што се фиксира. Било да се ради о фабулизобању исповјести, било да се она синтагмира као фин лирски конструкт.

Рећи ћемо и то да је аутор водио рачума о међузависности стихова, тако да се цијела пјесма даје у „јеном комаду“. Нема превршења мјере. А то је због тога што се између стихова остварује пуна лексичка и семантичка корелативност. Да ли је то условљено неким математичким обрасцем, не бих знао рећи. Из биљешке о писцу читам да је аутор познати математички зналац. Такви више вагају ријеч од других. У осталом, не бјежим од помисли да је поезија нека врста математике духа, само на једном другом ступњу. Богдановић очито влада природом једног и другог стваралачког чињења.

Вратимо се поново благодатној пуноћи ове поезије. Како се дух откида од обавеза прагматичног смјера и залази у сфере појмовних и других флуида, Богдановићеву поезију везујем за ову другу атрибуцију. У њој се полази од могућег. Дакле, од стања гје краљује слућење. До које мјере оно стреми показује антологијска пјесма Бринем шта би на то рекли. Та је пјесма одскок у надреални засјај маште.

Цитирам само дио тог заводљивог лирског живописа:

берем очима цвеће са залеђеног/ прозорског окна бацам по неку метафору/ у шашаву песничку главу/ отуда у јатима излећу/ из те луцкасте главе/ добро угојене црне песме.

Знано нам је да пјесма живи од тренутка. Његову омаму прихватамо само ако је родљива. И ако је таква кроз цијели ток пјесме. Није важно да ли је ријеч о ретроспективном или проспективном слућењу. Важно је осмишљење слућења. Не као просторна него као доживљајна мјера. Богдановићева пјесма заправо се фундира на доживљеној матрици. А то значи да опонаша слику круга, чије се рефлексије стичу у центру, да би се одатле емитовале као одболовани фруструм. С пуном поетском струјношћу. То сматрам врстом великог повлашћења.

Човјек је оно што је његова нутрина. Тамо су спознајна поља. Богдановић их је отварао једно по једно. Слично шаховској игри, у којој се, уз видовитост „играча“, проширује поље игре. У Богдановићевим збиркама та је игра у знаку тамнине и смрти. Све што је саздано прожето је таквим осјећањем. На пјеснику је да интуицијом обухвати међуоднос тих феномена. Богдановићу је то успјело, јер га је, бар кад се ради о бићу и свијету, занимао дубински слој.

Биографична црта не омета аутора у његовању тога слоја. Напротив, она пјев чини универзалним, посебно када се поета занима традицијским етосом. Отуда многе Богдановићеве пјесме садрже историјску нит, не занимајући се толико догађајима колико њиговом биолошком супремацијом. Преци, Никола и Драгиња, диктирају ток животног кретања кроз роодсловно ограњавање, не мимоилазећи катарзе живота условљене ратом и другим неугодностима. Тиме није умањена виталност рода и порода, али када се све то сведе у један егзистенцијални оквир, у прости разломак живота, долази се до сазнања да: уместо у језеро падам у несвест.

Рекло би се да су сви јунаци ових збирки заићени свијетом. Понекад се истиде свијета, у чије рупе немилице тону. Изгледа без права на спас. То је тренутак када се излаже човјек: онда су га спаковали/ у чамовину и спустили у црну рупу.

Богдановић се перманентно враћа прецима. Кад већ њих нема, остало је мјесто њиховог обитавалишта; дом, сјећање. Поета га вазноси до неке врсте светости. „Ишчезли“ преци крадом се увлаче у његово битисање, размеђују меморијски склоп и од свега стварају недођију. Иако смо свјесни да заборав раскида личне и друге везе, он би овдје представљао страно тијело. Заборав је незамислив када су стазе живота трњем посуте. Адско осјећање је дејственије од ведријих помисли. У њему се образује стална плима црних мисли (рупа), личних и космичких.

Ето мотива да се евентуална охолост подјарми вишој сили. У првом реду страху који вјечно нагриза крхко биће човјека. Тај страх овдје је маестрално визиран. Ниједна га алатка не може пренијети у неки погоднији ресурс. Бар такве ресурсе Богдановић не прихвата. Код њега се збивања одигравају у знаку збрканог пута: споменике су оборили/ размазали су по њима нашу крв/ да би нас упозорили и да обележе мрачни пут којим су пошли.

Поетски текст је по себи отворен за дешифризацију. То он по унутрашњем устројству. Имагинација одређује дужину и јакост стихова. Уколико се они творе разниродним елемнтима, исказани систем биће својом типношћу ближи нашем радозналом захтјеву. Ту не мислимо само на смисаоне постулације, него и на друге: језичке, симболичке, музичке. У свима њима Богдановић је постигао жељени ефекат.

Стих може да споји и семантички неспојиве идиоме. Разумије се уз посредство имагинативних кодова. Тај принцип спајања несродних евокативних сублимација мајсторски је остварен у пјесми На коме језику је умро. Умјесто очекиваног жала за мртвим (не зна му се идентитет), поета је кроз слику индиференције показао до које границе се креће наша отуђеност.

Како читати ову поезију агонијског осјећаја? Прво морамо бити наоружани стрпљењем, јер је предметирана мрклинама живота. Кад свијет одликује изразита рушевност и безнадица, апаратуре којом се ти феномени исказују морају бити еквивалентне самој теми.

Богдановића је више занимало да оствари додир са наслагама апсурда у човеку него да се умилостиви Богу. Он је тај додир остварио кроз рефлексију, која је матрица унутрашњег богатства и моћи. Ове збирке су доказ постојања таквих дарова.

(Савременик, Београд, 126-127-128(2005), 108-111, Развитак, Зајечар, 219-220/2005, 38-39, Грлом у сновиђе (Критички текстови), ЦАНУ, Подгорица, 2007, 290-293)

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ: О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ

О РОДОЉУБИВОМ ОСЕЋАЊУ У СТИХОВИМА СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Када се пре три године појавила књига сихова Црна рупа, а недуго затим и Госпо-дар Стојана Богдановића, признајем, био сам немало обрадован. Та радост имала је више разлога, а основни лежи у констатовању озбиљног песничког искорака у односу на трећу његову збирку Зна се из 1991, откад пратим његову песничку активност.
Опростићете ми лични тон којим почињем своје данашње излагање и молим вас да схватите моје противљење пози која обавезује да се о поезији пријатеља говори с маском строге објективности упркос чињеници да се ни наука не може писати ако се не воли, не може створити без срца, како би то рекао неки далеки предак нашег занимања. Други разлог лежи у мом неслагању с притворношћу и у сумњи у судове о књижевности с транспарентном ерудицијом судије која уместо дела о коме говори, промовише себе са-му. У не малом броју случајева то се претвара у досадно гуђење на дебелој жици суштин-ског неразумевања ствари којом се баве. Тако је и дошло до поплаве књижевне критике која о књижевним делима не говори ништа, која нема вредносне судове, до критике без става о делу. Познавање модела и поступака, школа и учења треба ваљда да служи лакшем и једноставнијем уочавању проблема и уобличавању вредносних судова, да стоји у контексту, а не на површини текста као љаштећи прекривач који се купује на отпадима.
И када сам већ почео овако лично, да вам кажем и то како сам ове године неколико пута био у (не)прилици да се изјашњавам о књигама својих пријатеља, о којима до тада нисам писао. Не зато што су они објављивали недостојне књиге, већ зато што сам се бојао да не претерам, да их, под теретом искреног пријатељства и стваралачке наклоности, не-заслужено не вазнесем. Десило се, заправо, да су објавили такве текстове који су пор-шили моју стрепњу.
Најпре, то је била Парабола о звону Добривоја Јевтића, потом књига Мирослава Тодоровића Спрам расутих звезда, књига стихова Тамни вилајет Македонца Радована Павловског, у књижевним круговима познатијег као Раде Сељан и, ево сада, три последње збирке Стојана Богдановића: Црна рупа, Господар и Човек песма, ова последња у издању једног чудног издавача – Учитељског факултета у Врању. За академске кругове необично, некима може бити чак и неприлично, за стваралачке драгоцено. Овога пута дрскост кршења академскох канона заслужује једно спонтано, зашто не и естрадно, браво!

II
Али, како да изађемо на крај са око 150 страна сјајних стихова међу којима се налази и мноштво слика и цртежа, једног такође изузетног маштовитог цртача и сликара, Драгослава Живковића, који се међ корицама ових књига не јавља као пуки илустратор, већ као човек који угљеном и бојом мисли поезију?! Ако бисмо кренули у потрагу за мотивским језгрима и тематским круговима, писању не би било краја, разматрање идејних интенција довело би нас пред врата огрешења, а праћењем исказног слоја, што ћемо свакако учинити у некој прилици, дошли бисмо до сазнања о перманентном уса-вршавању, расту и глачању до постизања таквог јединства садржинског и формалног у којем жаргонизми и вулгарности профаног говора добијају дубљи смисао и мотивацијско утемељење. Нема непоетичних речи у језику ако се језик осећа до мере да се њиме можете поиграти, разорити му, или боље рећи обогатити му правила.
Иако свесни ризика да ће нам се у ово повампирено интернационалистичко време, које се сада зове глобализам, замерити да се бавимо залуђивањем народа, определили смо се за праћење родољубиве линије у овим трима књигама Стојана Богдановића, односно родољубље које се у овој поезији не транспонује као плаћање пореза и остваривање про-писа естетичара родољубиве провенијенције типа Јована Скерлића с којима је полемисао Црњански још почеком прошлога века у вези с поезијом Ракића, Бојића, Јелића и других родољубивих појаца тога доба, већ и меланхолијом, тугом и интенцијом критике етичких и других деформација менталитета, друштвених појава савременог, али и иних доба у животу небеског народа.
За Стојана Богдановића село, наше село, синоним је Србије у целини. Па, онда, каква је Србија у његовој поезији?
Најпотпунија њена слика дата је у песми Извештај која нас уводи у књигу Госпо-дар, а домишљати ће без читања осталих песама наслутити какав нам је и Господар. То је, дакле, земља у којој су стали млинови, цркве прокишњавају, гробља на којима се умножавају само споменици, зарасла су у коров, нико се не жени, не памти се када се неко нов родио, нико никога не дочекује, нема смеха ни кикотања, истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу, стари храст на сред села, без осећања за вредност светих места, немилосрдно су посекли. Све је појело време садашње, а једино тужно сведочанство некадашњег просперитетног живота је исхабани натпис на цреповима о првој српској фабрици европског црепа / никола г богдановић и синови који су сви сада на службеном путу. Ова песма Стојана Богдановића је сложена, пажљиво рађена слика с много детаља. У њој се ништа не квалификује, ништа не осуђује и не хвали, њена порука је њена интенција, а у комбинацији онога што је познато и што има вредност докумен-тарног из кога происходи утисак вероватности и веродостојности, и непознатог, постиже се завидан степен драматичног. То је песма унутрашње драматике, коју посебно нагла-шава сам крај песме, где ауторски субјект самоиронично ауторитативно замењује своје претке тиме што је наредио берберину да га ошиша како би личио на себе кад буде подносио овај извештај.
Ова основна слика надограђује се у осталим песмама детаљима патријархалног и пасторалног живота, миграцијом и носталгијом, лажним зарицањима и још лажнијим заклетвама, сликом господара, чији се лик час глорификује, час проблематизује, козама које брсте поезију, дуњама на креденцу које шире свој носталгични мирис и у крајевима где слатко од њих није на листи обавезног послужења гостију и намерника, хлебом меким као душа тек извађеним из вурње, пустошним сликама напуштених домова над којима круже гавранови, у чијим двориштима нема перади ни наших жена чији су се звонки гласови задржали само у сећању слуха, а јуначке народне песме певају се само у сновима. То је земља у којој најбољи гину у рату,а наше главешине које су / нашом глупошћу постали вође / преговарају са њиховим / глупацима / уз најбољи виски са ледом / о приоритету. У тој земљи већина људи / у сваком тренутку историје/ јесу кукавице оне храбре / већ појели су црви.
Већ у првој песми књиге Црна рупа, Браво Никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интел-ектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају живота положи у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића, али о томе ће се говорити у некој другој прилици.
И на крају, Човек песма, књига стихова која нас је вечерас окупила, у којој
песма треба да уме да се њише
као јаблан на ветру поред тимока
притом да држи мисао
чврсто као мали враг сису
То је претежно аутопоетичка књига, која не држећи сувише до Боаола и његовог захтева да речима буде тесно, а мислима широко, тако поступа. О њој ће говорити остали учесници ове свечаности њеног проглашења, а ја ћу указати само на стихове који не певају о Мирославу Тодоровићу ни о Драгославу Живковићу, које аутор и воли и, очигледно, цени, већ о нама у контексту родољубиве теме којој смо се данас обећали:
по правилима која су важила
у доба витештва нађу неку протуву
те господару на подвалу курвински
одсече главу напуни је сламом и
пошаље султану
тада крв његова падне на нас

сада не
сад га свежу потпуно живог
зором га пошаљу цезару
шта је он с њим радио
то бог свети зна
тек наш господар
умре чист и невим
стигла га веле крв песника
а онда су на ред дошли
они што су господара издали
У Србији Стојана Богдановића, који се, са кућног огњишта, овде преселио у шири простор, уместо лозе саде се крстови, а између два рата, поново се спремамо за рат, па ако не нађемо непријатеља споља, поделимо се сами и призивамо странце да нас спа-савају.
Иронична дистанца, коју је био заузео, није више тако доминантна , уступила је део простора осећању трагичног очајања интелектуалца камијевског типа.

(2007)
(Бдење, Сврљиг-Књажевац, 26(2010), 175-179)

 

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД

ЛИРИКА ИНТЕЛЕКТА У МРЕЖИ ТАЈКУНА

(Стојан Богдановић: Црна рупа и Господар, МБ графика, Ниш, 2004)

И упркос неоспорним чињеницама да савремена поезија (а особито поезија српског говорногпростора) к л и з и у индустрију забаве доконих и слуђених – у живо блато – поезију ће сви писати – догоди се са ореолом радости да посвећене читаоце и критичаре уметничке лепоте (и оне класичне и оне ине) озари ново кометско просијање и (постала је то наша природа) распрши се у заборав и сујетну каљугу деформисаних вредности. Да бисмо се ослободили испразних пенушања поплава интертекстуалних графичких књига – пристуимо испитивању и бистром промишљању уметничких књига Црна рупа и Господар, које је узбудљив животним и научним искуством и прегнућима и метафизичком приклањању песмотивим заклонима сачинио проф.др Стојан богдановић. Овај Сартров ангажовани и камијев побуњени човек, у склопу свог егзактног и духовног поринућа на узбурканој пучини света, а са варницима интелекта, од поларитетних судбинских фатума – од математике ка поезији – у всоким ужасавајућим просторима проређени ваздух – саградио је јединствену лирску насеобину коју красе: профетска духовна профињеност, сјај интелекта са падом у живот („то је онај живот где сам пао и ја“ – Дис), драмска озбиљност, иронична а црно обојена платна трагичних збитија са горко-хуморним преливима античке једноставности и стиховима и прозодије- а у парадоксалним крајностима.
И све је то у тами (у светлу) ратних и поратних пребогатих (а бедних) тајкуна са изукрштаним зверским траговима – а у ритама учитељице историје.
Стојан Богдановић је у српској модерној поезији усамљена и исторјски драгоцена и нужна појава, попут у свтској поезији: Волта Витмена, Езре Паунда, Т. С. Елиота, а његове књиге с спознају и доживљавају као извештај на ПУСТЕ ЗЕМЉЕ, са носећим детерминантама: „осушила се лоза, маховина, лишај“, „на вашар вранац је морао да сија“, „да ли је то рупа без дан?“, „најбољи су изгинули“, „побили смо погрешне људе“, „по истом сценарију“, 2 појели смо стоку и живину…/као и браћу“, „видимо по оглоданим костима“, „и кренули у земљу недођију“, „већина наших људи/у сваком тренутку историје/јесу кукавице“, „руља само да се успали“, „наводно сви знају/ да је рупа и почетак и крај“, „ проклети трговци/где је ту поезија?!“. Са одабраним детерминантама породичне саге; хватањима и схватањима животних датости и б и т н и х сегмената реалности и породичног стабла: Николе и Драгиње, Миодрага и Надице, Мирка, Миодрага, Стојана, Биљане, Небојше, Дисе, Милована; те лирских јунака ширег круга: Петра I Карађорђевића, Николе Пашића, Дарвина, Марка Пола, Михаила Петровића, Светог Симеона, Светог Саве, Лапласа, Мичела, Борислава Пекића, Пу Јиа; те гографских топонима: Суве планине, Великог Боњинца, Власотинца, Врњачке Бање, Ниша, Нишаве, Јаловик Извора, Калне, Књажевца, Солуна, Охридског језера, Калишта: те историјских стихија: Првог светског рата 1914, Другог светског рата 1941-1945, Трећег светског рата 1999, смутног времена и црне рупе историје 1988-2003. Са ефикасним узлетањима у свеколикој маглини и маглуштини), Богдановић је филозофски проницљиво, поетски и мисаоно прецизно – опесмовао такву стварност и такво време, са толиким вртлозима, црним рупама – судбинским, плотским, гробним – и поврх свега уклетничким (песничким). У своје песме Богдановић је уносио конкретне реквизиторијуме да би ближе и дубље одредио своју осећајност и своју високо интелектуалну визију и свог времена, свог породичног стабла уз трагично и иронично спознање:

Тако је настала благородна фамилија
На челу са мном
И на крају са мном.

Особени сизмограф духовног и интелектуалног склопа – усмерио је песника Богдановића ка особеном уметничком сензибилитету и особеној опсервацији ц р н е б о ј е универзалног платна феноменолошке битности (као код Рембранта): црна рупа, црни ђаво, црна птица, црна влат, црне услуге, црне судбине, црна змија, црна песма, црне мисли, црна сорта венац црних синтагми стоји и зрачи као непролазни ореол око песникове главе, судбине и око његовог и нашег времена трагично као код Софокла, једноставно као сама природа и мисаоно дубоко као сама уметност, као сама филозофија. Феноменолошки сјајно! Сјајно што се тиче црног платна, црне сценографије, црне режије и црних сцена и инсценација – али и сјајно на квадрат што се тиче разнобојних улога, ватрених рола, храбрих и правих песника и етичких подвижника и Божјих испосника!
Уз наметљиву иронију и просто, нужни, сарказам а у свом особеном црном шињелу (стилу) – хладног а трагичног опсерватора – животних биографских доказаних чињеница:
Из ЦРНЕ РУПЕ:
наишли су неки нови људи
ископали су му нови гроб
на староме месту поново су подигли цркву
и у гроб спустили себе

за историју

светац је остао горе да гори
да осветљава
дргињи николи
и потомцима.

Доктор математике и доктор новоосећајне лирике бриљантно игра на историјској сцени где дувају и хуче сурове олује и изводе крвави ораторијум: тајкуни, тигрови, кобре, црвене беретке, кумови и етички неприкосновени шљам. На лирској жици изнад несагледивог понорамодржава се у равнотежи песник Господара:

као у сваком рату и у овом
најбољи су изгинули
никола био је све
његова била је последња јер
никола био је господар наше куће
мој отац миодраг николин
био је господар наде
а ја
ја сам био и јесам и бићу
господар песме.

Уз просветљавање лирског признања Стојана Богдановића у најновијим књигама Црна рупа и Господар, као и његова претходна пламена сачињенија: Биг Бен 1977, Одлазим а остаје нејасно 1990, Зна се 1991 – на страни одбране приведеног на информативни разговор – стоји саслушање Бодлера:„У ову књигу унео сам све своје срце, своју нежност,сву своју религију (прерушену), сву своју мржњу. Истина је да ћу написати супротно, да ћу се свим боговима клети, да је то књига чисте уметности“. Ово црно признање потписује и песник Богдановић у наредна три своја поетичка завештања:

претварам те у песму
лебдиш на уснама мојим
драгиња моја

претварам се у песму
да лебдим хтео бих
на уснама твојим
драгиња моја

полако престајем да постојим
господар мајсторски прецизно
претвара ме у песму.

Богдановић је лирским здањем промислио своје време, све стране-драматском густином завејаваног живота, и срећног и несрећног породичног стабла, практицизма тоталитарних и других опсенарских протока и измаглица криминализованих морално и духовно пустошних деценија. Бираним лексемама, смисаоним синтагмама постсимболистичким врењима и интелектуалним мерењем-лирском реконструкцијом-уздигао је своје песмовање до високог реда уметничког обликовања и песмотворне магије. Књиге су досликане сликама, исто тако особеног, оригиналног и егзотичног усамљеника и чудака из породице у к л е т и х-Драгослава Живковића, кога је у робиту високе уметничке маглине избацила на бурну брежину-земља (и небо) источне Србије. Осамнаест слика и детаља чудовишних, тешко докучивих али сјајних ликовних сублимација кроз филтер црне магије, кроз пределе трансцеденције и представе људске природе и магичног постсимболизма д у б о к о г с н о в н о г д о ж и в љ а в а њ а и човека и његовог ега, а кроз врло усамљену и страхотну и шокантну психосоматску иронизацију и деградацију. Живковићева платна есенцијално продубљују и допевавају Богдановићева лирска платна сликама: Распеће, Сузана и старац,Ева и Адамчић, ecce homo, Сусрет у атељеу, Алхемичар, Покладе, Благовести, Безимене…н Ретки су у оквирима светске поезије и ликовне уметности овакви имагинативни сусрети-прожимање и допевавање сликама и досликавање сликама стихова-а у истој уметничкој једначини.
Поетска кристализација Стојана Богдановића је узвишена, духовита и луцидна, из њених сталагмита варниче искре филозофичности и мудрости. Његове песме нас понесу евокативном свежином и садржинском снагом синтезе. У ретким и изузетним надахнутим тренуцима Богдановић приступа п о е з и ј и да би заклонио своје биће од толиких животних опекотина, а касноантичком мешавином узвишеног и ниског, поетског и произаичног, драматског и ироничног. Изопштеном духовном констелацијом песама рна ропа и Господар – Богдановић држи нужну равнотежу са Драмом животне неумитности – и у томе је његова снага и уметничка заводљивост дочаравања.

(Градина, Ниш, 11/2005, 252-256.)

Милован ЛУКИЋ: МОЈ ОМИЉЕНИ ПЕСНИК

Милован ЛУКИЋ:

Дакле, Стојане, имам нешто веома важно да ти кажем. Не, не бој се, није ништа лоше. Напротив! Верујем да ће ти се свидети све што намеравам да ти напишем, а истинито/искрено је, заиста, таман толико колико су твоје песме у збирци „Зид“ истините/искрене. Од данас сам те уврстио међу моје омиљене песнике! Баш тако и мислим (ја се прецизно изражавам). Као човека те одавно поштујем, али ово је нешто веће, еј – омиљени ПЕСНИК. То може изгледати некоме као мала, безначајна почаст, али уверавам те да је то у мојим вредновањима нешто заиста посебно.

Елем, дуго сам густирао, нећкао се и одуговлачио, чекао тренутак када ћу дочитати твој “Зид”. Беше и доста празника, празничних лудорија и мамурлука, разних обавеза, „пречих“ ствари… Писао сам ти већ о првим утисцима које сам прикупио, с почетка, када ми је књига стигла, а ја започео читање, и када сам ти отворено рекао како ми се не свиђа рима коју повремено користиш. Знам, повуче те, али пошто теби и иначе рима није својствена, не знам шта ће ти – појефтињује ти песму. Квари јој мекоћу, затвара је. Навлачи естрадну шминку. И, написах ти, такође, како је то једина замерка коју имам, у том почетном делу. Али, данас, док сам дочитавао твоју књижурину (!), као у покеру, опет густирајући, данас ми се отвори последња карта – кад оно КЕЦ! А већ сам имао три у рукаву, с почетка. Сачувана. Тако да ти ја, Стојане, сад свечано изјављујем да си ову књигу оправио толико добро да је то БРУТАЛНО ДОБРО.
Можда мени прија твој начин писања/размишљања, можда смо слични, сличних погледа, назора, очекивања, али ја стварно осетим кад ми неко постане омиљени песник. Није ме стид и да их побројим, редом, како су заузимали место у мојим размишљањима, лектири, а зашто да не – и у души. Први је био Милутин Петровић, потом Стеван Тонтић, Васко Попа, Никита Станеску, Новица Тадић и сад, најновије, Енес Халиловић и наравно – ти. Занимљиво да и једна његова збирка носи исти наслов „Зид“.

Ако се вратим у гимназијске дане, у време М. Петовића и његове „Главе на пању“, морам да признам: и твој “Биг Бен” ми се веома свиђао, али тада сам био исувише млад, па нисам сигуран да сам умео, све што читам, правилно да распоредим. (Чак сам понеку песму, одатле, знао и напамет.) Е, сад сам матор и искусан читач и ту више нема лутања, нити грешке. Биће да је и теби искуство додало који добар рецепт и понеки укусан зачин.

Овакве књиге песама као што је твој „Зид“ ретко се појављују, а знам и зашто: зато што их је тешо оправти тако добре, а тако обимне. Од овог и оваквог материјала, већина песника би комотно могла да се буса пар годиница и објави пет-шест добрих песничких књига (и да их Бог види). Много је интересантних тема које покрећеш у песмама, књига је изванредна, рекао бих слојевита, пребогата, мудра, крцата дивним песничким сликама које ми пријају. Рекао бих да размишљаш традиционално, у духу старијих мајстора, чак и оних који нису твоји исписници. Једним сам се шалио па ти написах да си ЋИРИЛИРИЧАР, алудирајући на управо нека прохујала времена, када је ћирилица и родољубље било заступљеније, очигледније код наших песника. Тако и сад мислим. Размишљаш традиционално (у најпозитивнијем смислу речи), а стих ти је модеран, зачињен посебном иронијом коју и уживо испољаваш, кроз разговор. Рецимо, да никад ништа ниси написао, већ само ових пар стихова из “Снегова Миџора” (28. “Крст”)
“Понад главе крст
У чуду
Шири руке.”

већ бих те примио у друштво омиљених песника. Ова минијатура је изванредна, моћна. Подсећа ме на “Аутопортрет” Никите Станескуа, такође кратак и убитачан: Ја сам само мрља крви која говори.
Ето, доста сам те хвалио, сад мало одмори. (Попиj нешто у здравље оног песника у теби. И ја ћу!) Живели!!!

1.2.2016.
Панчево

Благоје ГЛОЗИЋ: ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА

Благоје ГЛОЗИЋ
ЈЕДНАЧЕЊЕ ПЕСМЕ И СНА
(Стојан Богдановић: Одлазим а остаје нејасно, песме, Багдала, Крушевац-Нота, Књажевац, 1990)
Песник Стојан Богдановић се огласио (1977.године) збирком песама „Биг Бен“. У њој је варирао свој однос према свету и празновао својеврсну лексичку наиву: био је вешт у говору, нејасан у пруци!

Када се зна да је аутор доктор математичких наука, редовни професор Економског факултета у Нишу, могуће је било очекивати да се у жижи уметничког интересовања нађу бројке, математичке релације, говор немуштог језика и строго рационалан приступ.

Али ништа од тога. Његова песничка књига која носи наслов „Одлазим а остаје нејасно“ потврђује вековну мудрост о изузецима који потврђују правило.

Песник Стојан Богдановић уме да „расприча“ стих, крене насумице у истраживачку авантуру и стигне до закључка који се не може схватити као коначан суд о свету и човеку. Једноставно сваки стих у овој књизи значи неку врсту сећања, обједињује питања и реплику, модерно је конципиран и надасве интелектуално сведен.

Поетика овог писца темељи се у „аутоматизму доживљавања“, снази слике која се намеће изнутра, али и остварује посматрањем конкретног живота. То је нека врста алхемије интелектуалног промиљања света и брзопотезног сазнавања текуће траке живота.

Желећи да стих подреди песми, Богдановић разара класичну форму казивања песничке поруке, игра се по0јмовима, сугерише став који ниче из слутње, не признаје коначне истине и служи се оном врстом песничке поруке која значи релативност.

Песме објављене у овој књизи могу бити „препеване“ на различите начине, зависно од читаочеве пажње и знатижеље.

Али, једно је извесно-аутор оставља могућност да се стих прекомпонује зависно од потребе оног којичита, зависно од тренутка који постаје одредница стваралачког приступа књизи.

На први поглед ова књига делује хетерогено и њен наслов, као и насловна песма, могу да упуте на погрешно трагање за суштином поруке. Међутим, када се пажљивије прочит вска строфа, сваки циклус са „савремене тачке гледишта“, онда се види ауторов однос према актуелном, дневном дамару. Песник, једноставно, не околиши. (Он ређа чињенице доживљене у трену, пише оно што сања и објашњава себи и свима појавност слике, визију дана, драматичност живљења.)

И управо та хетерогеност у исказу, збуњеност у поруци, несклад у загрцнутом записивању виђеног јесте и главна одлика књиге и њен савремени шарм.

Тако би требало да гласи општа оцена овог текста: о савремености се говорило на савремен начин, доследно и јасно, какав је и сам живот. Песник је био само посредник у регистровању његове пулсације.

(Народне новине, Ниш, 7. марта 1991)

Срба ИГЊАТОВИЋ: ПЕСМА О ПЕСМИ

ПЕСНИЧКЕ НОВИНЕ

5/71(2009)

ПЕСМА О ПЕСМИ

Математичар по струци, универзитетски професор, Стојан Богдановић, из Ниша, објавио је своју прву књигау песама давне 1977. Појавила се у „црвеној серији“ Књижевне омладине и била је, почев од наслова Биг Бен, уклопљена у тадашњу моду „синкопираног“, готово телеграфског исказа и слободног стиха. У међувремену је изашло још неколико Богдановићевих песничких књига. Најновија, ликовно обогаћена цртежима Драгослава Живковића, сведочи о значајном развојном путу који је њен аутор превалио. Не само по појавном облику – а заиста је и визуелно-графички однегована – него и по демонстрираној концепцији она је узорито остварење.

Диљем књиге насловљене с Човек песма Богдановић расејава и уједно примењује аутопоетичке тезе. То ће рећи да готово свака песма говори о песми – између свега осталог – казујући шта песма јесте (треба да буде) а шта није. Богдановићева поетска семантика при томе је изобилна, несводива на вид притајене расправе о поезији, њеним моћима и немоћима, односно о смислу. Реч је, у ствари, о уводној и инвокативној формули у служби семантичко-стилског јединства певања док је укупа поетски захват у потпуности окренут човеку, тј. људима и животу.

Стојан Богдановић, заправо, и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно-лирски. Готово свака песма Стојана Богдановића у неку руку је и мала приповест, интрига, анегдота, духовита зачкољица. Овом песнику је, наиме, треперење духа важније од свега. Он не жели да буде нити распевани и химнични, нити растужени лирик.

Богдановићу су посебно важна зрнца хумора, комични обрти, готове подштапалице. „Бојећи“ свој језик он се не устеже ни употребе речи из директног, колоквијалног говора.

Већ у књигама што су претходиле Човеку песми – а то су Црна рупа и Господар – Богдановић је превладао тип говора мериторан у споменутој књизи. На самом почетку он је био следбеник тадашњих „реформатора“ српског стиха који су, ломећи и измарајући језик, тежили да произведу шок, али, нажалост, одвећ дводимензионалан. У међувремену је Богдановић освојио и трећу димензију, ону коју ћу назвати искуственом дубином.

Поезија није ни лепа лаж ни шокантна творевина распусне имагинације. Да би имала „сока“ она мора да кореспондира с непоновљивим – само мојим – песниковим доживљајем. Човек песма је књига у којој тријумфује то зрело сазнање.
(Песничке новине,Београд, 5/71 (2009))

Радомир АНДРИЋ: СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

РАЗВИТАК

Зајечар, 6(1990)

 

СТВАРИ ИСТИСНУТЕ ИЗ РЕАЛНИХ ОКВИРА

Стојан Богдановић: „Одлазим а остаје нејасно“, Багдала, Крушевац и Нота, Књажевац,1990.

Међу песницима који разрастају простор постмодерне у савременој српској поезији све је више оних који сам поетски чин пародирају и изврћу спозната значења у недогледним варијацијама неспутане инвенције и набујале ерудиције. Познати поетски мотиви, безброј пута коришћени, расплињују се у новим комбинацијама, постављени тако да стварају привид новог поетског поретка у вантекстуалним односима. У центру је сам песник и његов доживљај света, опор, горчином испуњен, циничан и неимпресиониран ниједном данашњом величином, окренут против лажних вредности и конформистичког незајажљивог духа.

Песник на задовољавање културне свакоденвнице постаје све више пример човекове угрожености на савременој друштвеној сцени. О тој угрожености написане су многе књиге. Време се показује деструктивним према човековим намерама и жељама. А књижевност, посебно модерна поезија, тај проблем ублажује својом функцијом, кој, како наглашава швајцарско-амерички књижевни критичар Пол де Ман, „не испуњава нешто што је већ испуњено, него потиче из празнине која раздваја намеру и стварност“. Модерна књижевност се непрестано обрачунава са прошлошћу. То је могуће јер смо у стању да препознамо облике само у власништву прошлости и у крилу традиције. А делотворност модерног израза доказује се у разарању утврђених облика, у тражењу пламена на којем ће се огрејати генерација која није успела да се упозна са другом ватром. У нашем случају модерна поезија се исцрпљивала у разним измима, у постмодерна свој задатак је испуњавала у непристајању на речено, на двоструку датост лирске песме; колико побегле од свога јаснописа толико урањене у енигму која нуди више одговора различитих и непотпуних што год више за њима трагамо… Заправо, речено постаје језгро новог текста који захтева неопходан коментар. Отуда је улога песника преведена у улогу коментатора спознатог света и културног наслеђа чијим значењима природно припада и он сам својим вишесмисленим објашњењима и промишљањима.
На линији оваквог схватања песничког текста и његове функције настала је и књига песама“Одлазим а остаје нејасно“ Стојана Богдановића, у чијим биографским подацима налазимо да је доктор математичких наука. Овај податак наглашавамо, јер је много тога из организма алгебре прерастало границе бројева и одређености операција и хватало се ирационалних сила у стварима истиснутим из реалних оквира. Једноставно, те ствари се померају у индивидуални доживљај где стварност не може често бити ништа друго до привид. Стојан Богдановић је загледан некако искоса у то што надраста стварност и што га удаљава од намера, али никако не губи везу са постојећим светом и свакидашњим животом. Песме овог песника, који се доста ослања на интелигенцију, израстају из неке врсте мета-језика који је упућен изван знаних значењских односа лексичког плодишта… Речи се плоде у настојању да остваре специфичну информативну вредност. Овај песник песму обликује унутар игре, и што је својевремено речено у извесном смислу за поезију Томажа Шаламуна, може се односити и на књигу „Одлазим а остаје нејасно“. Та одредница највише се везује за основу игре у песми; односно, на исходиште песме у игри „која није ништа друго до бити у беспредметности илузије“. Ту илузију појачава зависност песме од форме, или још боље, одсуство форме коју изручује прозни фрагмент. Заправо, колико год да се трудимо своју мисао да записујемо што потпунију и значењски обилнију, увек остаје изван те мисли много тога неухватљивог и неисказаног, тако да записано личи на фрагмент нечег што смо само желели рећи. Отуда нам се чини д да је много тога у овим песмама Стојана Богдановића више у повезаности језичких досетки, дневног говора, ликова из литературе и филозофије, чулних сензација и еротизоване комуникације са светом у чијем је окружењу песник у сталном трагању за песмом која пориче свет у распадању и која се раскриљује у сумњи и иронији.

Чворишта књиге „Одлазим а остаје нејасно“ чине песме: „Књижевна порота“, „Ако Сократ сврати у вашу кућу“, „Докле су стигли песници од којих се много очекује“, „На то једночасовном путу највеселији“… Називамо ове песме чвориштима књиге, јер у њима се најпоузданије сагледавају особености песника Стојана Богдановића. Предмет песме не постоји у дословном значењу – конституише се као накнадно размишљање о песниковим задацима који су превелики за данашњег уморног интелектуалца и баш због те увећаности неоствариви. Отуда ове песме можемо сматрати производом једне методе донекле депоетизоване у чијој је основи интелектуални лиризам. Стојан Богдановић нам каже да одлази „а остаје нејасно“, ипак не треба му веровати на реч – у овој књизи остало је срећом доста подстицајних јасноћа.

(Развитак,Зајечар, 6/1999)

Ранко ПАВЛОВИЋ: КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ

Ранко ПАВЛОВИЋ
КО НАЂЕ СЕБЕ, НАШАО ЈЕ СВЕ
Над збирком пјесама Зид Стојана Богдановића

За Стојана Богдановића стихови су као дјеца; знаш да има бољих и оних који би могли да буду бољи, мирнијих и немирнијих, углађених и несташних, рашчупаних, али их све једнако волиш, јер то су твоја дјеца, твоји стихови. Он стално, као мајка с дјецом која су се разишла свијетом, разговара са својим пјесмама, најчешће док их пише. Покушава да смири прaви стих, да га покрије и сакрије, али он се непрестано открива, неће да буде потиснут. А можда би требало да сачека зрело стваралачко доба свога аутора, јер, како каже у пјесми Летина, која је дала наслов и првом циклусу збирке Зид – Летина се скида под јесен, / А песма када узри падне сама. И онда тај стални страх, шта ћеш засијати тамо гдје си одсјекао већ написане стихове за које мислиш да се нису развили у биљку која ће пуцати од снаге, шта ако се то мјесто запарложи, па ти се почне смијати свијет? И тако, пјесник постаје ловац, како каже у истоименој, уводној пјесми, он у засједи чека смрт и стално се варакају. Али, то није било какав ловац, већ онај који стихом пуни пјесму, у смрт да је испали. И чека шта ће се догодити, да ли ће јекнути или одјекнути! Уосталом, стихом Без велике муке нико не пева лепо, у пјесми Мађионичар, С. Богдановић, слиједећи Његошеву мисао, потврђује тај стваралачки „порођајни бол“ послије којег долази велико задовољство. Исто тако, каже пјесник, тешко се винути и до оних висина које обиљежавају оствареност човјека који жели то да буде – Човјек с великим почетним словом.
Насупрот минијатури, у којој је штедљив на ријечима, као да их циједи из суве дреновине, али у тој згуснутости остављајући простора за широку вишезначност и богату асоцијативност, Богдановић је у опсежнијим поетским остварењима, какав је циклус/поема Снегови Миџора, склон распричаности, ипак концентрисаној у добро котролисан наративни ток иронијски интониране „приче“ у којој библијске и фолклорне мотиве вјешто уткива у феноменологију савременог свијета. Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити, стихови су који свједоче о томе како ненаметљиве мудре по(р)уке чине потку ове поезије. Онај читалац који у први мах у споменутој поеми не препозна њену иронијску подлогу, која с бласфемијом нема ама баш никакве везе, наћи ће својеврстан кључ у стиху: Ко нађе себе, нашао је цео свет. А себе није баш лако наћи. Откад је свијета, ми живимо у некој врсти циркуса. Само, каже пјесник, Били су то италијански циркуси, / Нису били као ови у којима живимо.
И пјесник је човјек, а човјек је ловац. И чека у засједи, лови свој живот, заправо самог себе. И, шта ће му се догодити када буде имао ловину, тај толико жељени ловачки трофеј? Вјероватно ништа. Јер, док спознамо ко смо, одакле долазимо и куда идемо, живот је прошао, лов је завршен. У циклусу Лов, пјесник каже: И без Ајнштајна знамо: / Дужина живота зависи од његове тежине, / Од конопца, од дрвета, од ветра… Али, није ипак све изгубљено, јер: Велики људи не каче се на танко дрво. Пјесник, од кога и Сократ стално бјежи, поуздано зна да је најтеже ловити себе.
Љубав је у оном што је неспознајно, судећи по специфичној Богдановићевој љубавној поезији, сврстаној у циклус Први пољубац. Она нам се догађа само онда када нисмо свјесни да смо у њу упловили, или она у нас. Љубав је, судећи по овим стиховима, сјећање на први пољубац, а када се он догоди, и када не знаш на коју страну тада пада сунце, из главе никад не излази, траје цијели живот, углавном у трагању за осјећањем које је изазвао. Истина је илузија, тврди пјесник. А такав је и живот, таква је и љубав, па је вјероватно такав и први пољубац. Богдановићева иронија из другог циклуса ове збирке, у петом, насловљеном Са медведом кад се сретнете, прелази у сарказам. Упуштајући се у „историјски контекст“, у српско-француске односе у Великом рату, прије и послије њега, и у нека француска „посртања“, пјесник настоји да отвори очи онима који су идеализовали то пријатељство и неприкосновеност галског духа. На то се наставља циклус Пут до решења, својеврстан прилог обиљежавању стогодушњице Великог рата, у коме чисти лирик, попут Јована Јовановића Змаја у његово вријеме, постаје жестоки сатирик који својом жаоком дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, не страхујући да ће при томе ангажован приступ затомити лирску тананост пјесме.
На занимљив начин Стојан Богдановић компонује своју пјесничку збирку: ред чисте лирике, ред ангажованих стихова, протканих хумором с укусом горчине. Тако послије његових сатиричних пјесама долазе посветнице, натопљене снажним емоцијама, као да желе да разгале читаочеву душу. Посвећујући пјесме другима (у циклусу Киша горких суза) пјесник им заправо открива своју душу, разговарајући с њима, разговара сам са собом.
По Богдановићу, Тачка је најтежа ствар на свету. Али, како пјева у циклусу Песме о тачки, Свет ће се наслањати на песника… / Он ће бити једина Архимедова тачка. За пјесника је тачка симбол, метафора, можда оно што би се у философији назвало битком. И сам човјек је тачка, или збир тачака, чак је и космос једна тачка, или је то бар био прије Великог праска. Зато се и поставља питање: да ли је Бог створио човјека под тачком разно? Ипак: Зна Господ шта је створио, / Зато сада мора да трпи…
Најдирљивије стихове Стојан Богдановић посветио је мајци. У циклусу Разговор са мајком Божијом он заправо разговара са својом мајком, која је горе, с Оцем, који од глине и ребара прави дјецу, и у једном тренутку она му каже:

Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.

Због ових стихова вриједило би ишчитати цијелу књигу. Срећом, много их је таквих, не само у овој тематско-мотивској цјелини, него и у цијелој збирци. Поезијом се, пјева Богдановић, баве многи, па и сами песници. А пјесници, у међусобној комуникацији, која може бити и на свој начин астрална, дубоко осјећају ране свог рода:

Душа човека се са росом пење у небо
А тело силази у грудвицу земље
Стапа се са њом и са првим снегом
Под Миџором и под сваким брегом
Остаје да чува отаџбину
Све док душа понад грудвице лебди.

Тако осјећа С. Богдановић и тако пјева у Писмима Матији.
Богдановић је модеран пјесник, он гради кућу од стихова и пјесама, али му је довољан само зид, не било какав, него онај на Фејсбуку, јавна површина. Ко целу кућу заметне, неће далеко, каже он, а Највиши и најдебљи је зид када пријатељи умукну. Ни у овим стиховима Богдановић није занемарио иронију, али, чим упути жаоку тамо куда је намијенио, урања у лирске воде:

Има зидова великих као песма.
Кад из таквога извадите циглицу,
Уселиће се птица
Певачица

При томе, наравно, морамо бити пажљиви, јер… ако превише извадите, / Уселиће се змије и гуштери. Као што човјек утврђује правила да би их изигравао, тако гради и зидове, неријетко у себи и између себе једног и себе другог, да би их рушио. Али, они служе и да освјеже сјећања:

Песму можете ставити у хербаријум
Заједно са пољупцима и са љубичицом.

Стојан Богдановић је, како је речено, у сталном дијалогу с пјесмама које пише, с њима разговара као с неким ко му је најдражи, па тако и у посљедњем, једанаестом циклусу, насловљеном Помагај, Господе. Таквим својим односом емоције преноси и на читаоца, па и он почиње да разговара с Богдановићевим пјесмама, препознајући у њима и самог себе, понекад и као пјесника који их је написао. И то је један од разлога зашто овој књизи треба пожељети срећан пут у читалиште.

Бања Лука, 4. 2. 2015.

Јованка ВУКАНОВИЋ: КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

КЊИЖЕВНА РЕЧ
Београд, 87(1977)

 

КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

(Стојан Богдановић: БИГ БЕН, Књижевна омладина Србије, Београд, 1977)

Своју прву збирку песама, као општу конфронтацију песникових чула са мегаломанским нередом данашњег света, Богдановић нуди читаоцу кроз неконформистичко поимање човекове збиље. То је констатација која се, под симптоматичном претњом најбаналнијих удара у тајне живота, нападно, сама одређује пред сваким читаоцем који покуша да овај песнички вртлог могућих и немогућих уверавања о расутој психи човека што непосредније провери. Књига је довољно гласна да привуче нашу пажњу, а настојаћемо да откријемо колико је у својој визији и стваралачки покретљива.

Овај млади песник, са истим таквим искуством, али са отвореном спремношћу за еруптивно и неповратно дијалогизирање са надређеним му и неукротивим присуством псеудовредности и истина, дисквалификује многа лажна упоришта и кодексе социјалних, културних, једном речју, општедруштвених кретања садашњице. Неке људске норме које су, у завади са временом изгубиле у садашњем тренутку живота своју адекватну примену, добиле су у већем делу Богдановићеве књиге нелогичну префиксалну одредницу потпуне непродуктивности, преживелости и баналности, а што још увек, као закаснело оптерећење за нашу свест и нерве, задржава своје присуство и отвара врата болесним привиђањима лепог. Уз сигнале човекове поремећене гестикулације, као у песми „Устане на леву ногу“, наслућујемо посустале рефлексе живота, са чијим се распарчавањем и тањењем губи чврста линија наших хтења, храбрења и уверавања у целовитију и ближу истину о свему. Та парампарчад јаве, која су далеко од сваког кохезионог дејства, постају увенули торзо пишчевих опомена. Богдановић је, очито, иритиран овим нередом, толико да покушава да га припитоми или смиреније разабере; он је (неред) за њега као сложена апаратурачији механизам није у стању да прецизно расветли, али је зато могућно да га бар речју дешифрује, да га победнички располути и тако обеснажи до апсурда. И зато је Богдановић покушао да сав тај хаос наших живота дословно распореди по страницама своје књиге. Тако, општа дезоријентација спољног света продужено се манифестује у расцепканости Богдановићевог стиха у његовој раслојеној и кривудавој емоцији коју је могуће пратити само уз помније ослушкивање њеног узнемиреног била.

Мада се за ову поезију не може рећи, бар не у целини, да је проистекла из сложенијег и систематскијег песниковог духовног ангажмана, чије би поставке превазилазиле краткорочну еруптивност осећања самога аутора, она је, сама по себи, већ довољно упозорење да је оно, што је око нас и у нама, с временом, попримило обележје живог лавиринта, из којег се, у многоструком судару светова, све теже излази, или се излази повређених мерила, ускраћених задовољстава и крњих мисли. Аналогно оваквој јави, испревртаној и непоузданој, у којој је потрага за неким смислом најблискија Икаровој авантури за недостижним блештавилом висина, стоје Богдановићеви растурени и, наизглед, невешто испарцелисани стихови. Каопоновни доказ да је стихијност нашег живота преузела иницијативу у односу на појединачну, здраву, али мањинску креацију духа. Оваква свакодневница, декомпонована у безброј исечака, усковитланих разорном жаоком песникових упозорења, којима се он приклања као могућим истинама и правим вредностима, не сачињава толико нови вид песничког јављања, колико саму окосницу, манир, потребу Богдановићевих откровења свести, без обмана и привида. Аутор се овде јавља као цинични анализатор свакодневних прилика и неприлика; гесло своје поетике штимује према тим узурпираним и дехуманизованим изданцима егзистенције, пасионирано разграђује монотонију људске моралне лености, не устручавајући се да својим стихом суди и пролазној и интимној разнежености сопственог бића.

У својим поетским калкулацијама, Богдановић се младалачки храбро одупире препознатљивости досадашњих певања у нашој литератури, то јест хтео би да својим стихом не поесегне ни за чим што је било испред њега, нити да с њиме, чак ни путем случајне аналогије, проверава тежина песничких гласова који се накнадно буду јавили. Најгоре је то што се овакво приклањање јави, у смислу расветљавања њених трауматских случајева, не уклапа најцелисходније у шири ангажман савременог песништва. Поезија је данас најмање у стању да оперише заводљивошћу свог експеримента, тачност њених премиса обавезно се доказује закључком, без обзира колико он, у својој објави, зрачио песимистички.Извесно је то да је Богдановић интересантно почео, али се уобичајено зауставио, управо на прелому између мучног крика своје рањиве емоције и покушаја да општељудску ситуацију синтетизује у идејну окосницу, у смиренији и целовитији поетски ангажман, невично интегришући, уз то, своју интимну представу о свету са неумитном дисхармонијом његовог трајања. Изузетак чини песма “Пасји живот“ у којој се осећа шири домашај песникове емоције. Живот овде није само једносмерна експозиција стања и догађаја, већ је на једној одмеравајућој равни: песник, у позицији истраживачког и комплекснијег откривања пресудних пунктова нашег живљења, завршава своју мисао стоичким распознавањем ограничене покретљивости наших моћи, где, излази, да смо уштедели на сопственом страху ако смо из данашњег дана, успели, још живи и свесни, пребацити у у сутрашње. То је уједно и најужи простор за маневар наших чула, хтења и акције. Јер, и најмањи трептај духа, образлаже нам песник, у потпуној је супротности у односу на огромну снагу неизвесног и ндовољног у општој констелацији живота. Све ово, међутим, значи да Богдановић може свој глас јаче да осмисли и стабилизује ако мисли да се ослободи осредњости која се, нажалост, као мерило квалитета наше новије поезије, јавља све чешће.