Category Archives: О мени пишу

Момчило ПАРАУШИЋ: ПОЕТСКА ВРЕДНОСТ ПАРАДОКСА, Поља,10/1977.

Момчило ПАРАУШИЋ: ПОЕТСКА ВРЕДНОСТ ПАРАДОКСА, Поља 10/1977, Нови Сад.

(О књизи: Стојан Богдановић: Биг Бен, Књижевна омладина Србије, Београд, 1977)

У поезији Стојана Богдановића најзапаженија су песникова настојања да искуша поетски афинитет мисаоно-језичких целина које су превасходно логичке природе.

Поезија која се реализује у симболима и сликама што су у сукобу са навикама и уверењима има претпоставке у логичкој легализацији парадоксија тј. дијалектичком прихватању принципа еквиваленције афирмације и негације (однос Еуклидове и нееуклидских геометрија, честчно-таласна природа светлости). Док се научно сазнање, не могавши да занемари решења којима се , на пример, „спасава од вукова парадоксије“ (Раселово, Зермелово) развија кроз садржинску анализу противречности , лирско напрезање параокса, тражење поетичности у софизму и антиномији, „злоупотреба“ еластичности језика, што све за основу има употребу бесадржајних, апстрактних појмова тј. елементарно-логички формализам, показују се као претпоставка са израженим афинитетом за поетску надградњу.

Тло за парадокс је додир нужности и случаја, јаве и сна, ја и не-ја, природе и технике. У песничкој визији он се манифестује као наговештај објективне половичности, ирационалности и сурогата вредности, дакле, као уметнички еквивалент противречног статуса егзистенције. Од њега потиче идејна сложеност песме, драмска снага и лепота, као и архитектура лирске радње. А поседујући емоционалну вредност, он се показује погодним за изражавање неких психолошких стања. Та логика фикција поетски се развија кроз церемонијалне облике изражавања, конвенционалне истине и еуфемичне изразе, који се држе искључиво на емоционалним ефектима.

За пример прадоксалне фабуле можемо узети песму „На предграђу“. У њој се лирска радња развија у два смера: субјективно се онтологизира, а објективно се субјективише.

Рад савести после извесног догађаја лирски се транспонује као тражење мозга у прашини (где се догађај збио) и враћање на своје место, када (по асоцијацијама практично-техничког мишљења) избија куршлус у трафостаници на предграђу и настаје потпуни мрак, Нестаје узуса и догађај (овде љубавни) завршава се у мраку, „онако без мозга“. Један садржај – прекорачење субјективитета – формиран је мешањем времена, асоцијација и слојева искуства у оквиру оригинално и живо замишљене фабуле која је у функцији постизања драмске снаге и лирске уверљивости израза. Поента Богдановићеве песме, иначе редовно остварена у куршлусима, кратким спојевима радње, реда времена и квалитета, је момент преношења објективне немогућности и логичке противречности у уметничку реалност.

Ова вишесмисленост постиже се и стварањем поливалентних веза међу стиховима преломом који омогућаује двосмерно кретање смисла. Из ових средишта значења дивергирају логичке и лирске вредности.

На таласима другог програма
Земљотрес
Две-три секунде
Мук
И паде слика
Из главе
Просу се ордење

(„У поверењу“) или

На мини ТВ пријемнику Појави се
Прапра прадед са сабљом
У десној
Повремено губи се слика

(„Докторка“)

Богдановић парадокс налази и аналитичким понирањем у језик. Он разбија јединице значења и ствара кратке спојеве вербалног квалитета. Оно што Милутин Петровић постиже између речи (истраживање логике зареза), Богдановић остварује у самој речи на месту стапања два значења. Он у реч ставља време (у облику црте или великог слова) и одмерена значења веже у оквиру шире целине. Ту се отвара ново поље расплођавања смисла. Ослобађање снопова асоцијација, развијање више расположења у песми, умножавање значења и њихово уношење у динамичке везе кроз нове целине. Он тако враћајући се на искуствене изворе речи, као да тражи предах и одбацује бесплодну брзину песничког мишљења и читања. Показује се да такав песнички поступак омогућује да се испод навика и догми допре до дубљих слојева система – односа и понашања који ефикасно и непрекидно као на траци репродукује своје моделе и њихову живу храну. Тражење и откривање речи у речима и повезивање расковница различитог порекла могуће је захваљујући додирима искуства која су историјски, етички и психолошки далека. У дубљим слојевима песме запажа се кретање-померање садржаја из навика, подсвести и инстикта ка свести и искуству. Неке песме су, између осталог, и поетске реконструкције настанка речи.

Затим улази Г директор
Директ/орални разговор
То дуго траје
И врло је Д

(„Биг „Бен“)

Како је за парадокс потребна прича (он је у песми дубље, а фабула форма нужна за његово изражавање), Богдановић се смело упушта у поетско препричавање догађаја, које је, у ствари, у функцији истраживања лирских могућности радње и хронологије. Та почетна опредељења Богдановићевој поезији дају изразито обележје лирске радње, а његова мисао развија се као мисао акције и динамике. Она напада метафизичке вредности које су настале згушњавањем и сублимацијом свакодневног и конкретног у његовом апстрактном скраћењу и миру и песнички лажно, напамет научено емотивно бојење тих вредности.

Из овога проистиче ново, али најтеже искушење Богдановићеве песме: како остварити поетску целину у фабули?

На целину какву његова песма нуди нисмо навикли. Та целина држи се на снази јединства парадоксалног догађаја или ситуације. Речено конкретније, снага јединства организације поетске реалности дугује извесној аутономији случаја и противуречности у јединству хронологије или каузалне повезаности догађаја. Она се даље остварује јединством расположења, рефлексије, драмским ритмовима и акцентима у песми, извесним заплетом и поентом, најчешће у завршним стиховима. А то значи да је она на прелазу из идејне у естетску вредност.

Филозофска релативизација свега (мишљења, емотивног живота, историје и саме поезије) која је у парадоксу утемељена, на уметничком плану манифестује се као иронија односно песниково примарно расположење према свету.

У Богдановићевој поезији нема патетике, меланхолије, умишљеног песничког месијанства, – нема болесне хартије. Та исписана песничка расположења без напора су превладана алузијом и активном иронијом на рачун ирационалности и менталитета масовне психологије и логике, иронијом која је уметнички еквивалент логичкој вредности парадокса. Емотивни свет је изван грча и неурозе, пригушен до стоичке тишине. Језичка двосмисленост (вербална противречност у виду полустатуса значења) или вишесмисленост омогућују алузију (у облицима благо назначеног црног хумора) на цивилизацију која безбоно убија плодове зарад престижа и удобности.

За кога спремам
Оволика јела
Ако се покваре Деца
Ће плакати
Ставићемо их у фрижидер
За сутра
А ако се баш покваре
Бацићемо

(„Добо, добро“)

Еротски мотиви такође су изван уобичајеног песничког третмана. Изражавајући еротику као дневну појаву, Богдановић је на страни песништва које је демистификује и ослобађа, враћа јој достојанство чињеничности и конкретности.

Богдановићев израз је максимално чист и сведен на минимум вербалне материје. Он слух привикава на елиптичне облике који иначе сарађују са скраћењима у колективном памћењу и асоцирању. Интерес за чињенично и конкретно, за ослобађање његове поетске снаге и лепоте уродио је песмама које подсећају на развијене мапе дневних догађаја и имена, каузалних, временских низова, камере или кардиограме дневних гужви, врева и температура (као ТВ дневник). Песма се тако ослобађа да у себе прими свакидашњи простор и време (улица, радно место, кавана, вожња, ручак…) и у њима препозна дубље токове и законе. Говорна фраза, практично ефикасна и комуникативна, потискује песничку реченицу оптерећену баластом стилског накита који је сам себи циљ. Отпор тематском и стилском чистунству иде упоредо са настајањем да песма поприми и оспособи неке елементе драмског и епског изражавања и да се изграђује као тоталан уменички израз.

(Поља 10/1997)

 

Борис Лазић: ОД НЕВЕРИЦЕ ДО СМЕХА?

ОД НЕВЕРИЦЕ ДО СМЕХА?
(О рукопису ЗИД Стојана Богдановића)

Шта је песма? Или, боље: шта, прави почетак певања? На прво је питање сваки јачи песник дао одговор. По правилу – неписаном, али строгом и непогрешивом – сваки песник у свој рукопис уврсти по неколико аутопоетичких, ауторефлексивних, програматских песама – или у облику циклуса, или у виду инаугуралног певања. Класични образац је зазивање муза. Модерни песник томе претпоставља краћу студију о природи муза, односно певања самог. То може да буде скица акварелом (да преузмем згодну успоредбу Данила Киша), дакле, лирски омаж (“Пијериде” Лукијана Мушицког); или сложеније, пастел, какво згодно поређење или метафора, песма манифест која отвара књигу (“Моја звезда” Лазе Костића); или пак с много више набоја, наслага, колорита ( уљане боје – задржимо се на том поређењу), разуђени спев, инаугурални кант, изузетно озбиљан напор саморазумевања који чак прети да засени целокупну књигу у којој представља тек посвету (попут Његошеве посвете Луче микрокозма Сими Милутонивићу).
Прави је почетак певања, дакле, погођена песма. Почетни став који не само да размотава клупко него и говори о самој природи размотавања – напора самосвести, тумачења себе, света језиком и ритмом, који је само песников. Таква је, програматска песма, у Богдановићевом рукопису, дата у једном даху. Нећу погрешити уколико устврдим да је, сродно наведеним примерима из традиције, реч о песми изузетне важности. Кратка је, наводим је у целини:

ПРАВИ СТИХ
Прави стих је као несташно дете
Стално извирује
И како год га покријеш увек се открије

Песма збијена, ефектна, чиста. Ничега сувишног, ничег несувислог у њој. Песма кратког даха, полетна и непосредна – у служби певања о смислу певања самог. Класичан пример врсте лирике у којој нема празног хода нити сме да га буде. Будност и дечија непосредност, чиста перцепција, чисто душино, полетно, лакокрило – ето шта је песма (Костићево схватање). Сходно томе, мање је песма, или нимало, оно што носи наслаге – било какве (односно, учитавање, било које). Песма то не трпи. Она је чиста тананост, изливање. И, важније: она је начин на који се то дешава. Песма је мајсторија: техника је овде, сама по себи, предмет певања. Нема песме без традиције, нити певања без знања о стихотворству, о смислу песме: до овако избрушених стихова се доспева само искуством, а пред нама јесте Књига искуства. Најлепше од свега је што је то дато на начин неусиљен, језиком скоро па дечачким, изузетно богате алузивности, кроз фрапантне исказе.
Циклус „Летина“ је сав изграђен на принципу Песничког манифеста. Свест о песми је централна и о њој се пева. Кроз њу се изузетном лакоћом казивања испољавају основне одлике Богдановићевог певања: иронија, самоиронија, ругалица, гротеска, набрајање, цикличност, сведеност, алузивност, непосредност, афористичност – афористичност која је једна од основих одлика Зида у целини и која као да прети да књигу, својом прозном контаминацијом, измести из поља поезије у поље међужанровског деловања. Доиста, целокупна књига као да је изграђена на тој основној тензији између лирског и сатиричног у коме афоризам – кога често уско прати формални образац набрајања – делује као најзгоднија алатка за контаминацију спева јетким, врцавим, сатиричким исказима/досеткама. Прозаизам јесте бласфемија, десакрализација, али овде је реч о свесној и жуђеној депатетизацији – не поезије, но путем поезије – света. Једини начин да се очува макар какав вид чедности јесте да се језички, метафорички, оголи стварност. Да се о стварности говори – њеним језиком. За то је најзгоднија досетка. Језик је жив, говоран, непосредан. У исто време, тај је језик алузиван, бритак, ефектан, крцат садржином. Слично Мивелу, чије се карикатуре, стваране за дневну штампу, читају час као карикатура, час као стриповни каиш (Мивел је намерно замаглио поступак и допустио да садржај делује у више смерова – и као прича и као слика тренутка), тако се и Богдановићеви стихови час читају као лирски исказ, час као епиграм – увек усредсређен на конкретну стварност, на саму природу ствари.
„Снегови Миџора“ је балада и сатира уједно, кратка социјална студија, ниска медаљона о љубави и беди међу Божијим људима и изгубљеним женама, „Први пољубац“ потврда да је дечачка перцепција света сродна песничкој и да је сва разлика између дечије и свести уметникове у томе што одрасла особа за собом има искуство и знање – како техничко, стихотворачко, песничко, тако и знање морално (или, како би то рекао Џон Милтон – знање о злу садашњем, и о добру изгубљеном!). Песник је чедан колико и дете, опор и неумољив колико и пали анђео. Песник је биће парадокса.
Једна од најјуспелијих песама тог вида (успела и као аутопоетички манифест) је песма о Патријарху („У порти са оцем“), истовремено прожета тананошћу и скепсом:

„Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава
Које су у присуству Милосрдног анђела одлитале около као кликери
И заметнуо се“.

Сва је тајна Богдановићевог певања у тој суптилној смеси чедног и сатиричног, лиричног и профаног. Чак и циклуси са наглашеном религиозном тематиком једнако партиципирају тој перцепцији света као комедији и фарси, урнебесу, у коме ни Бог није поштеђен своје улоге („Зна Господ шта је створио/Зато сада мора да трпи/А ви се чудите зашто ћути“), камоли култутрегери. Богдановић, Хераклитовац, најјачи је у полемици. Писма Матији врхуни његов напор тумачења наших културних прилика посматраних кроз призму фарсе, црног неспокоја. Богдановић је изврстан моралиста и карикатуриста. Он с лакоћом истиче комичке црте, настраности, претераности својих јунака а онда с лакоћом маестра шиба по њима. И с Раблеовским апетитом баш то иште, стреми к томе – набраја њихове слабости, као слабости једнога доба, једне људске психологије, чији је савременик и хроничар.
Суштина је певање о губитку. И да је најпоразније то преко кога (преко којих и каквих!) пораз долази. Али певајући о губитку, песник не мање полаже право на то и да наведе оно што – без обзира на друштвену комедију – сматра и даље својим и с тиме располаже како му је воља. О томе најбоље говоре наслови „Охридски запис“ и „Освета“. „Освета“ долази одмах после изврсне песме о Охриду (које представља, кроз свој сведени, сажети облик, као медаљон, и пресек културних простора данас – наоко – изгубљених). Две антологијске песма једна за другом. Две, по мени, кључне песме. Ситуирана у самом средишту књиге, „Освета“ претходи циклусу о „Тачки“. Уколико за Богдановића кажемо да негује свест о песми, овај је наслов најбоља илустрација тога. Ова је песма диспут, распра са властитом душом, пошалица и поруга на сопствени рачун изванредно уоквирена исклизнућем у фантастичко (вампиризам). Певање из сандука/кревета као свести о смрти, свести о губитку, је такође и прилика да се расправи са собом и ствари поставе на своје право место.

„Помишљам, каткад, не увек, да се повампирим.
А онда се уплашим да некога не уплашим,
И одустанем.“

Чему освета? Ради чега? И према чему да буде уперена? Будући да је песма по себи лековита, тако лирско ја користи прилику да наброји све чега нема само ради задовољства тога да све то разда другима. А то јесте тајна певања.
Циклус се, као вид певања и градња збирке, директно ослања на поступак набрајања. Богдановић то најјефектније постиже у својим двама кључним, средишњим циклусима. То су „Тачка“ и „Зид“. „Тачка„ поседује извесну Попинску квалитету сажимања, згрушавања, фантастичког певања. Песник приступа предмету из више праваца, перспектива. Ниже неочекивани за неочекиваним углом посматрања. Онеобичава перцепцију, отвара читаве просторе сазнавања, увиђања. Слој по слој, „Тачка“ открива све своје видове. Смисао се усложњава кроз игре речима, кроз противречне исказе, парадоксе. Сврха циклуса је да се исцрпи предмет певања. Парадоксално, сам поступак као да налаже неисцрпност, као да сама форма допушта низање ad infinitum. Но набрајање није сврха по себи, на шта је недавно упозорио и Небојша Васовић у прворазредној студији Зар опет о Кишу? Нема апстрактности у поезији, ни код Борхеса – само игре парадокса. Овде сваки циклус одговара унутарњем налогу, стремљењима песника самог. Форма се слива са садржином, чини једно с њом и траје онолико колико је песнику неопходно да би се испољио.
Зид је, иначе, настао директном употребом рачунара и друштвених мрежа. Богдановић је, уз Радована Влаховића и Сашу Радоњића, један од ретких српских писаца који је осетио сву могућност формалних проседеа које нуди Фејсбук и који на тој основи гради кохерентан и узбудљив књижевни свет. Тај свет јесте виртуалан, али то није природа његових корисника. Циклус „Зид“ је, у том смислу, фасцинатан извештај електронских пировања савременика. Фејс је ту, наравно, само повод – иза тог зида се крију други зидови – они ранији, познатији, зидови, и све што се ради и радило се иза њих, по њима. У овом, средишњем, циклусу, најбоље долази до изражаја Богдановић као портретиста, ту се најјаче испољила његова склоност ка гротесци, његова способност да уочи комично – појединости, маргиналности, све оно што штрчи, а боде очи и тражи да буде опевано, издвојено, забележено. „Зид“ (као и остали циклуси) започиње певањем о песми, да би се рачвао у правцу превања о карактерима и појавама.

„Песма треба да одлежи,
Да се одмори од песника“

Вели песник, да би одмах затим певао о Зиду, на који се качи песма, да се „проветри“. И опет, онда, слика детета – песма је као дете, радује се што може „да уђе у душу“. А о томе, какве су душине одаје, оних, који баце око на Зид, о томе следи исцрпан извештај. Међу многим, изврсним, описима нарави – у контексту слободе да се тресне било шта и остане жив – издвајам певање о јавним делатницима, односно политичарима (тим је јаче јер се јавља као узгредица, као успоредба, као поанта и илустрација онога што би било Дно дна):

„И кад напишеш неку брљотину само штукнеш,
И нико ти ништа не може.
Заштићен си као бивши посланик или министар,
А о садашњим будалама и да не говоримо.“

Контекст је јасан: савременик је ударио главом у зид, живи у узбудљиво и занимљиво доба, креће се међу дрекавцима.
Врлина „Зида“ није само у његовој формалној изведби, у ванредним строфама, у погођеним поређењима, у томе да представља блиставо огледало времена и нарави, она се испољава и кроз испитивање језика самог, саме лексике (како би оспољило то исто): тако у изванредно ироничном и полемичном тону песник, као узгредно, каже: „грађанштина“ је реч једнако рогобатна колико и „малограђанштина“ (моралисти је довољна и реч да би оголио ствар, проникнуо у срж појаве). Песник је показао дубоко познавање психологије паланке, просипање магле као једног од основних обележја друштвеног живота овде и сад. И зато, с обзиром на околину, књига садржи и овај налог:

„Врата раја никада не отварај до краја
Изаћи ће.“

Изразито лепа одлика Богдановићевог певања је у лакоћи са којом слика стање затечености, зачуђености, шока. Лирски јунак је, нагло, нечим, зачуђен, запрепаштен. Богдановић је, француски речено, „Poète de la dérision“ – Песник подсмеха. Припада кругу стваралаца као што је Косери – с тим што је код Богдановића изразито успело то сликање стања затечености, неверице. Да постоји прецизнији превод речи „dérision“, превод који би покривао све њене нијансе, све семантичке равни, од почетне неверице, преко осећања апсурда до свих нијанси комичких ефеката које таква, изненадна, будност, подразумева, та би реч јасно покрила песникову поетику и дала, у назнакама, техничке одлике којима их песник изражава. Не једна успела песма је стварана по том обрасцу, како у овој књизи, тако и у ранијим. По томе се, у корпусу нашег савременог певања, јасно издваја његов глас.

23.6.2015.
Ница, Француска

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ПРОМИСАО

ПРОМИСАО

 

Зид* = певања Стојана Богдановића

                                                                 Има зидова великих као песма. –  С. Богдановић

Симболика и метафорика зида од искона до данашњих дана одликује кључну тему нових певања Стојана Богдановића. Познат као математичар значајног опуса, аутор бројних песничких збирки, идући истовремено на више стаза, животним и стварала-чким стигао је, после седамдесет љета, до зида (песничког). Као  у Тиновом дистиху: „Ми смо ишли путем. Пут је био дуг. / Касно опазисмо да је тај пут круг“. Код Стојана Богдановића то је круг (кругови песмом) песме. И све досадашње збирке су својеврсни кругови.  Песнички кругови Стојана Богдановића.

Нова певања одликује животне и стваралачко искуство (све оно што носи у свом бићу), „игра са речима“, ерудиција, генетски код, родно тло, умеђе да „прави песме“ су допринели да сагради свој зид. Свој Вавилон песничких творевина именованих као: Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом када се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш, Зид.

Он је Песник који има  формулу за стварање песама. У грађу песме удахне дух песнички на начин како је Гопод духом животним** створио човека.

Теме његових песама су својеврсни  кругови у чијем средишту је песник/oво Ја. Он је тај шестар који собом описује круг. У кругу је његов живот, време, родословно предање, филозофија, завичајно тло…, а понад свега је песма – небо под којим се све  одвија. У време свеопште дехуманизацје   поезијa  ја као лек, као прибежиште оно о којем је Кавафи исписао: У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште, / јер ти макар мало за лек знаш; /за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

Стојан Богдановић: Круг око себе

И поезија зида је прибежиште како за песника, тако и  за читаоца. Она на  свој начин ублажује, јер оне горке садржаје историје (наслеђе), и стварности оплемењује особеним хумором, иронијом, онеобичењима што причу песме чине занимљивом. Врата Богдановићеве песме се отварају читаоцу, и  тумачу, као спасоносна врата уточишта. Студиознијим читањем његове поезије спознајемо  како он стиховима изоштрава увиде у свет, живот, … у историју,  како лично искуство постаје опште, како се разлиставају палимпсестни слојеви  испод оног који његова еп/ска лирика казује. Како у срце његове песме, њиме казано, „сублимира песничка искуства о суштинским филозофским питањима блиским естетици и етици.“

У поеми „Снегови Миџора“ је остварена симбиоза лирике и прича које сумирају историју виђену из песникове визуре. У космопотеском кругу певања се преплићу времена, укршта са метафизичким вертикалама, алегоријом саопштавају садржаји који призивају  библијску причу што   одзвања у овој. Особен хумор и  иронијска боја су  одлика Богдановићеве поезије, дочим  језик и контекст нарације са претходним књигама предочава  нарочитост   поетике промишљања света, религије, филозофије, ан-тропологије…. па и саме поезије живота, мишљења и певања, јер „Без велике муке нико не пева лепо“.

О чему пева Богдановић?  О себи, и свету, о свету у себи, оном што  кроз сопствену визуру мотри, пева о прошлом, о песми, … све те теме се стапају у целину, у зид његове поезије. Она  је рационална и убедљива, сугестивна и занимљива, јер нам открива  нове углове опсервирања и песничког тумачења света. Богдановић  је песник, како би рекао Андрић, који  зна да изненади  познатим. То познато у његовој поезији има естетску пуноћу песме која је остварена са хоризонталном  (Богдановић пева хоризонтално и вертикално) ововременом основом са  које песник мотри прошлост, али  на његов иронијско хуморни начин, онај што поезији обезеђује и друге димензије, и  призиве.

У песми „Историја и шљиве“  се казује о „историји,“ и не само историји:

 

„Историја се просто отресе неких мисли,

Као када Боњинчани тресу шљиве.

Најпре  попадају црвљиве и скапаве,

Ту не треба неки већи потрес.

Њих покупе прасићи.

За оне здраве, треба времена да сазру

 

Постоји и рад историје на црно,

На крају, када се преједе,

Све поврати,

И све дође на своје место,

Нестане.“

(Болд. М. Т.)

 

Поента „И све дође на своје место, / Нестане“  даје кључ за дубља поимања  семантичке полифоније певања. Aутобиографска основа  („Стави свој живот у  стихове! И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзалним и да будеш са овим у вези и хармонији.“ Николај) и тематски  токови  Богдановићеве поезије одликују се реалношћу (доживљеном и промишљеном)  испеваном  кроз „Фазе“ преко завичајних амбијената и збитија у која је ингениозно, на његов начин, уткана лична, историјска и библијска поетика…

Овом збирком  С. Б. обогаћује  свој препознатљив песнички свет, умножавају се мотиви, и као концентрични шире тематски кругови. Казује песник „Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити“.  Напомиње „То је по причама мојих старих / А шта је стварно било, / Препушта се машти читаоца“.  (Песник подстиче и читаочеву имагинацију чиме својој песми обезбеђује  прилив других гласова…) Бременит је каталог мотива дочим  тематска разноликост сугерише живот и драму, на ширем плану, човека овог  времена. Отуда у његовој поезији „Милосрдни анђео“ и веза са догађајима из прошлости („После оног првог савезничког  / Кажу погрешног бомбардовања, / (Не и грешног),…)

Све то потврђује моћне потенцијале ове поезије својеврсне песничке хронике.
“Кусам  своје горке сузе

Довољно за подухват у поезији.“

 

И, доиста његове певања су истински подухват***.

„Песник је дављеник који се хвата / На муку.“ Пева се о животу, о љубави ( „Први пољубац“) наглашава метафизичка сенка ( „Са једне старе фотке / Први пољубац гледа ме право у брк“), открива  да

„Бога је измислио песник
Да не би људи помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.“

Слово о песниковој инвентивности, умеће да идеју упесми.  Да је дахом песничким у песму оваплоти. Дато му је да  се сети,  да каже собом и на свој начин:

“Истина је илузија

Као и живот,

Као љубав“

није песничка констатaција већ је  терцина из короне луцидних варијација на ову вечну  тему саображена потреби песниковог јаства да изрази интелектуално и животно искуство. „Глава није добош / Нити је стара канта“ је једна из низа   песниких духовних „трунки“. Оне убедљиво казују о особеној стваралачкој индивидуалности свог творитеља.

Пева се о великом рату, краљу, генералима („Генералов одговор и питање за њега“) налази „Пут до решења“, укршта „профано и свето“   сликује и мистификује песникова „прича“, витализује знано, версификују „наши дани“… мимо стереотипа па опет на трагу традиције  и савремености песничког исказа

 

„Говорило се,

Да ће после рата доћи и пензија и плата,

Те приче биле су за будале

Народне песме појеле су але.“

 

***
„Џаба ми два ока,

Ни једним  ништа не видим.

Овде је тотални мрак.

Смак.“

 

Песник „прави песму“ „Старе приче“ од стварносних чињеница, прошлих и данашњих времена,  кроз које провлачи сатиричне и иронијске нити са кадкад  циничним назнакама којима успоставља везу са сатиричном поезијом стваралаца прошлих времена. То казује да    Богдановић  пише ангажовану  поезију, чије теме „условљавају ширину и дубину уметничке поруке и својим општим друштвеним, етичким и филозофским значењем продубљује уметничку вредност дела“. (Ђого).

Песничка студија „Тачка“ је комплексно певање из којег израњају мотиви низа тема у којима се стапа метафизика поетеске космогоније и песникове филозофије тачке.

Шта је тачка?

„Тачка је најтежа ствар на свету. “
“Центар је исто нека тачка,

Све док те отуд не избаце.

Као из културног центра,

А ти онда уживаш и не бакћеш се више

Са оним идиотима

Које су рођаци политичари довели

И који су нам  појели  доручак, ручак и вечеру,

А успут и године.“

 

Кроз тему тачке песник казује о  појавама  у друштву, критички поглед сарказам и поруга актуелности  теме   на рачун друштвених скрупула  снажи ангажман певања. И певањa  и питања:

 

„Због чега се  Господ одлучио за човека,

То ће бити још једна света тајна.

Зна Господ шта је створио,

Зато мора да трпи,

А ви се чудите зашто ћути.“

 

Реч је о песниковој домишљатоси, инвентивности да онеобичи, да   инверзијом и рефлексијом обезбеди певањима другост контекста, читаоцима потпунији доживљај песме. Душан Стојковић с правом пише: „Стојан Богдановић је песник  чије се песме лако читају, а тешко заборављају“. Такво је и певање „Разговор са Мајком Божјом“ у чијој сфери је аутобиграфска „прича“  са песниковом визијама и промишљањима доживљениог и кроз поетичку призму  живота и    меморације…

Кроз њу је испевана, и од њених „материјала“ остварен „компактан песнички пројекат“. Сазидан је Зид јединствене песничке архитектонике:

 

„A  сада почиње зидање.

Цигла по цигла, Зид.

Зид по зид, књига.

Књига по књига, библиотека.

Нисмо дотле стигли,

Али никад се не зна.“

 

Комппозиција, и драматургија зида казује о  песниковим  немирима, „стрепњама и зебњама“,    песмом открива истине свог времена. У лични  песничком систем, који може да створи само песник великог формата што Богдановић и јесте, а  што већма потврђује његова поезија, уноси судбинске мотиве који  имају универзалне вредности  препознатљиве по овом поднебљу.

О поетици зида и времена сабрaног у мисли властите песме песник пише: „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, за дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавње, За насмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавње, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и никога.“

Oва поетика  Богдановићеве поезије унерљиво казује колико је његова поезија „слика његовог живота и  лика“ да је он, његов живот ова поезија која ако изузмемо конкретно има универзално својство. Оно, без којег нема истинске поезије…            Богдановић  поезија  је рељефна, са висовима и урвинама,   котама које казују да  зна да се нађе на врху, уме  све да види из дубине  свога бића и речи.

Поезија збирке  је комплексна зиданица саграђена од стамених материјала земаљског и небеског…. Она је, метафорички речено, његова вавилонска кула.

Завршна вишеделна поема је колофон певања под чијим сводом песник обавља песничку литургију из које се чује: „Помагај, Господе, ако Бога знаш“.

У наслову је сумирана ингениозно нађена идеја песме која легитимише Богдановићеву нарочитост и представља га као лирика нашег времена.

Он је разумљив и јасан песник( С. И.)  свог живота и времена.Песник који умешно справља  „густу чорбу“ од речи и мирођија овог тла.  Међу многобројним дефиницијама поезије Богдановићева досетљивост да  „Поезија је густа чорба“**** казује о његовој експериментисању, и субверзивном односу према конвенционалним схватањима поезије.  Пише поезију, по властитом рецепту“  ,  све оно што му је усуд дао „ставио је у песму“ кроз коју је доживео катарзу која је утицала на његову контемплацију спољњег и унутрашњег. Отуда бројне теме  у којима је он „главни јунак“ своје поезије. Песник живи са својом песмом, он је доживљава и као биће, отуда стихови:

 

„Узимам песму за руку

Гледа ме

Крупним очима

Радује се као дете

Што може  у душу

Да уђе“

 

Ововременост п је и у језику ове поезије. Речи: лајкује, фејс, друштвена мреже… зид  ФБ профила…. указују  на песников однос према  феноменима нових израза и  чин су   стваралачке инвентивности да их иронијски опесми. Отуд  „маркетинг, мито, књи-жевне награде и остале зајебнације…“

На свој зид, онај виртуелни, видљиви и невидљиви окачио је животне слике  са просторном поетиком која сеже у прошлост, обухвата ововремено са погледом на „светске мотиве“. Отуда: „Кинески зид је прављен да би у перспективи навлачио туристе“; „Римљани су били склони прављењу зидова,

 

„Хадријанов зид, Антонинов зид, Ђавољи зид, Северов зид,

Трајанов зид,

И други њихови зидови, све до Шенгена.

А онда су се досетили да је бољи енглески параван.

Може се померати,

И то, на исток и на запад.

На западу се дошло до краја.

Индијанци су истребљени.

Каква срамна историја.“

 

Констатује песник градећи свој, Стојанов зид. Семантичка и метафоричка полифоничност је сумирала  историјска и филозофско питања која у песниковој оптици   граде  садржајну поезију свевременог дискурса.  Хуморна, иронична  везива обезбеђују занимљивост наративног тока  и пријемчивост песме. „Има зидова великих као песма“, „Она излази из душе“, „А поезија није у моћи свакога“, пише Песник смислено узиђујући у Зид = Певања  и поимања  поезије.  „И мит је урачунат“ у зид  ове космопетске грађевине.

„Шта ће ти одговор без питања, и то је питање“ гласи стих песника који ће дистихом

 

„Не бојим се питања,

бојим се одговора.“ 1

 

завршити вишеслојно певање, стигавши до зида у који је узидао личну историју и филозофију, традицију, поднебље, топонимију и  митологију овог поднебља. Све то  потврђују високе коте зида /ња  (певања) Стојана Богдановића… Извансеријског, самосвојног песничкиг концепта,  после чијег читања се поставља питање:  Шта се налази из зид-а Стојана Богдановића?

 

Сретење Господње, 2015.

 

_______________

*  „Зид је и онде где га не видимо. Онај највећи стоји испред нас самих. Нису га изградиле никакве саможиве цивилизације и државе нити божанска надмоћ, а његов градитељ не сећа се свог труда. Он је, равнодушно речено, наша личност. Унутар њега влада себична гравитација која нас, несигурно, држи на окупу; све што дотле допре изобличено је њеном снагом. Чак и кад се капије благонаклоно отворе, кроз њих пролазе само одабране војске и номади. А најчешће, као иза Планковог зида, нисмо сигурни шта се тамо догађа. И слепо подржани силама које не распознајемо нити признајемо, стигнемо, ипак, да проживимо свој век.  Можда би раскошну повест једне метафоре ваљало окончати још пре њеног настанка. Јер само ту зида, напокон, нема.“ Блог Г. Чомић

 

 

**А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива. 1 Мојс.  2. 7.

 

 

***

Уметност је подухват читаве личности. И зато је у основи трагична. Кафка

 

****

У Богдановићевој поезији има  читава збирка  стихованих мисли о поезији. О песми. Оне су  нуклес његове песничке филозофије. Резултат су промишљања, као и трагања за одговором: „Шта је поезија? Шта  је песма?“

(Занимљива је идеја да је поезија и  гастрологија. Независно од овог песника,  својевремено су Марк Стренд и Чарлс Симић  повезали кулинарство и поезију. Писали су „како у поезији, као и у кувању,  све зависи од финих малих потеза који потичу од дугог искуства или изненадног удара инспирације“         Стојан Богдановић је  о томе написао  песму која, између осталог говори о томе, и више од тога. Шта је поезија?

 

поезија је густа чорба

 

поезија је густа чорба то није проза

укус песме зависи пре свега од мајстора кувара

од његовог осећаја за оно што ставља у чорбу

у песму се ставља најбоља риба

мазна којој се очи цакле

која зна да се измигољи

није ли тако имате обичну папјазанију

која може да буде досадна једнако као проза

чорбицу мајстор мора да посоли

да досоли да не буде бљутава

и наравно све мора да се запржи

 

поезија се сервира само ако је топла

 

Из збирке: човек песма, 2007.

 

Ненад СТЕФАНОВИЋ: БОРСАЛИНО, ПАНАМА И ГОСПОДСКО КОЛО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Борсалино, панама и Господско коло Стојана Богдановића

Излагање на књижевној вечери у Књажевцу  25. септембра 2014.
Посвећено Миодрагу Богдановићу
У скицирању грађе за портрет професора Богдановића, најприродније је било да се крене од „трунке“, и то оне најмање која се зове тачка. „Тачка је чудо, њен део је ништа, и зато она може све госте да прими, све, као песма.“ Вешти тумачи знакова кажу да тачка у симболичном смислу представља присуство, постојање. Две тачке одређују линију, знамен трајања, континуитета. Три тачке дефинишу раван, довољно сигуран ослонац да се нешто гради. У случају професора Стојана Богдановића, тај троугао представља и идеологију троделности Жоржа Димезила по својим духовним функцијама суверенитета, одбране и плодности. Темена су:
A) Стојан Богдановић, професор;
Б) Стојан Богдановић, личност;
В) Стојан Богдановић, поета-математичар.

A) Стојан Богдановић, професор
„Дошао је тихо и ушао у легенду“, тако Френк Ларами започиње причу о легендарном Доку Холидеју, а тако смо и ми, студенти математике на Филозофском факултету у Нишу, доживели долазак професора Богдановића. Стигао је неко. Мит је почео. Самосвојна појава. Центарфор. „Artist in residence“. Великог геста и деликатних знања. На предавањима је био надлежан, суверен, свој на своме. Кад бисмо изгубили концентрацију, враћао је ословљавајући нас са „драги гледаоци“. Амфитеатар је увек био пун. Долазили су и са других факултета. Поштовање према студентима је главна црта тог финог односа. Приликом испитивања, осим знања, уважавао је и бистрину: „Ако је бистар и не зна понешто, научиће кад му буде требало. Ако није бистар, никад нема да научи“.
Господин, отмен, углађених манира, arbiter elegantorum. Донео је из Париза, из дружења са грофом Хозе Луисом де Вилалонгом, и уз фланирање по Монмарту и Монпарнасу дашак свежине и био весник једног другачијег стила и света у односу на тадашње сивило.
Отмена манифестација духа коју је дисциплиновано и беспрекорно неговао није израз некаквог празног елитизма или арогантности, већ извире из снажног унутрашњег императива: мати га је у свет послала да буде господин. Познато је да је Лорд Бајрон негде изјавио: „Више бих волео да будем легендарни денди Џорџ Брамел него Наполеон“.
Учили смо и схватали значај чинодевања, шешира (зимског и летњег), лептир-машне, дугмета за кошуљу, трегера, уклапања боја чарапа и панталона, разлике између отменог енглеског килгари одела и атрактивног италијанског наполитанског одела, и, наравно, како се све то носи. Понашањем и супериорним моћима навлачио је, наравно, завист и гнев разних медиокритета, а то је његовој позамашној репутацији давало и нарочит сјај.
Научили смо и да кафана није ресторан, место где се једе и пије, већ културна институција која има душу. Једном приликом је неки гост у једном нишком кафићу, уочивши фотографију на зиду, на којој су заједно Патријарх српски Иринеј, тадашњи владика нишки, и професор Богдановић, не шалећи се упитао: „Ко је овај поп са професором?“ Дакле, реплика из филма о легендарном Билу Хикоку: „Попијте пиће с њим и рукујте се, да после причате унуцима“.

Б) Стојан Богдановић, личност

„Кад пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи“ Полоније у Хамлету

Држим да је један од мојих ретких правих успеха у животу пријатељство са мојим професором Стојаном Богдановићем и веома се поносим тиме. Уобичајено је било у то доба да се они који нису имали Неког, а била им је потребна помоћ, углавном јављају професору Богдановићу. Увек су је и добијали, углавном уз ручак, кафу и слаткише, и то у његовом стану. И ја сам имао ту срећу. Тако је почело.
Он је Хомеров Ахајац, а Ахајци „у срцу горе жудњом да један помаже другом“.
„Коме туђа срећа као своја прија, томе ће и моје лице да засија“, каже Господ у једној духовној песми, мислећи највероватније на професора Богдановића.
Његова једина политика је етика. Сматра да сваки фаул мора да се свира. То се испољило још у панчевачкој Гимназији, где му, као професору, директор Золтан одговара: „Колега Богдановићу, биће још горе, па ће Вам се свиђати“. За њега не важи да је ћутање злато, и не уме да жмури. Не пристаје да на све пристане. Карте су му увек на столу и зна да каже кад је краљ го, мада зна и „да је краљ краљ и кад је го“. Кад сте против власти, на њега се сигурно може рачунати. Деведесетих година, као председник општине Књажевац, на свечаној седници скупштине града, поздравља представнике братске општине Чаковац на следећи начин: „Господо, стање је редовно, ништа не ваља“. Можете мислити. А онда председник извршног одбора општине Чаковац узвраћа: „Просим Вас лијепо, да не будете у заблуди, код нас је још горе“.
Он је изданак оне Србије на коју се управо ових година, о стогодишњици балканских ратова и Великог рата, рекао бих, помало стидљиво и недовољно подсећамо. Као француски стипендиста и специјализант, 14. јула, на дан пада Бастиље, увек је позиван на пријем у Француску амбасаду. Од тренутка изрицања санкција Србији и српском народу, одбија да иде на те пријеме. Како би рекао Рене Генон, „човек са својствима“. Принцип вредносног примата улоге над извршиоцем. Негација оних који недостатак талента надокнађују недостатком карактера.
Иначе, тачан је као Кант у Кенигзбергу, и немогуће га је победити у тој дисциплини. А било је покушаја. Рукује се са људима увек у ставу мирно, усправно, у пуној својој висини. Милина је поздравити се са њим. Једном приликом, седећи у неком кафићу и слушајући професора, крајичком ока приметио сам једну госпођу која је неприметно застајкивала како би му се јавила. Нисам хтео да га прекидам. Тема је била субверзивна. После сам му рекао и показао му је у даљини. Сведочим да је пола сата преко разних пријатеља тражио број њеног мобилног телефона како би јој се извинио.
Значајно је поменути и његов интернет ангажман. Професор је већ звезда друштвених мрежа и „генерације ипсилон“, познати твитераш и „дигитални домородац“ и већ наслућујемо да ће се његов лик можда ускоро појавити као заштитни знак на екранима најновијих модела компјутера, мобилних телефона, и разних ајфонова.
Култни филм „Велики Гетсби“ завршава се реченицом: „Тако пловимо даље, као чамци против матице, без престанка ношени у прошлост“.

В) Стојан Богдановић, поета-математичар

„Образовање почиње поезијом, развија се математиком и усавршава музиком.“
Конфуције
Много тога је прозборено о тајној вези између математике и музике. Како се по њиховим законима креће космос, о њиховој невероватној симфоничности, магији, лепоти, складу и узвишености која се највише приближава Ствараоцу света. Каже се да математичари мисле у тоновима. Музика је математика осећања, а математика музика разума. Душа је иста.
Такође је много тога речено о јавној вези између поезије и музике. Певање као посвећена радња је појам и за једно и за друго. Ритам, мелодија, хармонија, тон – исто тако.
Узимајући све то у обзир, у Хајдегеровском смислу идентитета, да је за исто довољно једно, да нису потребна два, може се рећи да је математика исто што и музика, и да је и поезија исто што и музика. Користећи познато нам својство транзитивности, добија се једноставан и логичан закључак да је математика идентично (исто) што и поезија. Да ли је овде било и намере да се покаже како је Стојан Богдановић и музичар? Да, наравно, и то сјајан. Професор каже: „У долазећем времену, замена за реч математика, поезија и музика биће реч – рај“.
О вечној теми такође тајне везе између поезије и математике има много теорија. Више је оних у лингвистичком, терминолошком, формално-информационом смислу – Ноам Чомски се бави тиме, на пример. Дубље су оне у контексту њихових језика, али природних, као „куће бића“ Мартина Хајдегера и „посебног рада духа“ Вилхелма фон Хумболта. Језик, ако је природан, господари и игра једну чисту и безвремену игру која допушта да оно што је далеко буде близу, а оно што је близу буде далеко, и у поезији, и у математици, и код професора Богдановића. Супротност песми није математика. Права математика није прозаична, она је поетска и стога, разуме се, и ретка, као и поезија професора Богдановића. Чехов каже: „Нека је речима тесно, а мислима широко“. Професор би рекао: „Размах мисли плус сведен израз је њихова заједничка нит“, „песник и математичар се разликују само уколико један од њих није то што јесте“. „И обојица су болесни и неизлечиви. На срећу.“

Мисао

„Мисао је мука која се нагомилава, згусне и почне да кипи“, „клизава као лед, склизне као миришљави сапун, хоће да штукне, иде својим путем, мора да пази на вирусе, да се мисао не зарази, јер ће целог живота кијати“, „може да стигне на крај света, зато се мора бити обазрив“, да не прођете као Катул (хтео је да изврши самоубиство, да се баци са литице, а онда му промисао каже: „Катуле, будало, иди кући и пиши песме“).
Мисао је апсолут која је произвела реч, Божја честица, луча микрокозма, светлост, мисија, промисао. Професор нам предочава да су певање и мишљење исто. Њихов тајни сусрет одиграо се веома давно, кад се догодио догађај. Наговештава нам да однекуд зна. Суштина суштине, оно што је у песништву вредно мишљења, једино се казује певајући, те би професоровим певањем чак и Платон био задовољан (сматрао је да све песнике треба изгонити из државе јер ствари представљају бољим него што јесу) и на тај начин би помирио оне који никада и нису били посвађани, учитеља и ученика, Платона и Аристотела.
Занимљив је и футуристички прилаз професоровог погледа на мисао. „У долазећем времену, Земља ће се кретати као мисао. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Тако до промисли“. „Мисао се мора брже хватати, не само на папиру, морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање“. „Човек мора у машину да угради светлост – енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Неопходно је веће јединство“. Дакле, будућност је завршена. „Само нас мисао може спасти“. „Како ствари стоје, неко ће победити“.

Криво дрво

„Мора се чувати корење и велико огњиште.“
Добрица Ћосић

То је дрво, чувар, запис мисли, стуб, уређеност, хијерархија. То је крст. Крстолики поредак. Велико четворство: небо, земља, прошлост и будућност. Држи небо на земљи и будућност на прошлости. Професор Богдановић засађује криво дрво да велико четворство лепо налегне, да се укутка. Да приближи и споји оно што не сме бити раздвојено. Оно је Xелдерлинов праг, средина оног између, међупростор, где се наслућују Јасперсове шифре и Кантови мигови. Ту је и црна рупа и бездан и поезија и математика и музика и Он и мисао и љубав. Тамо се руше неприродне бране између прошлости и будућности. Тамо не постоји време, а камоли страх или да нешто, не дај Боже, боли. Ту се све раздваја и све спаја, ту се дешава примање и давање и све се премерава, човек са божанством и тако узима мера за ширење човекове суштине. Најзад, тамо битне и тајне речи најлепше сијају, јер се ни сунце ни пролеће тамо не затура и не снебива. Игра се. Помажу му дорски стубови.

Религија

„Све се може подвргнути испитивању, сумњама, у целини или деловима, и тако се свет обогаћује, улепшава и уништава и поново гради и дограђује“, каже професор Богдановић. Па и религија. И Његош је постављао питања. Хајдегер каже: „Мишљење лишено Бога ближе је божанском Богу“. Мишљење нашег професора није лишено Бога, а ближе је божанском Богу. Такву религиозност („српска православна мисао“) владика Николај Велимировић је издвајао као битну карактеристику српског народа и тумачио је и ценио као вид највишег веровања. Кључна реч је – присност. Не прекомерна, „на пер ту“, рођачка, комшијска, пријатељска. Он је господар, брадоња, чупавко, мали, надобудни син, пријатељ из детињства са којим се професор у цркви у Великом Боњинцу редовно виђао, прескакали су заједно труле тарабе, али је био симпатичан, хтео је човек да буде човек, он се увек деси где треба. Зато Му професор редовно пали свеће и спомиње Га заједно са својим сином. И треба да се мане ђавола, иначе ће му доћи главе. Али ипак, „човек не може да не верује“. „Човек и Господ су још увек у загрљају“.

Живот, смрт, време и љубав

Још једно велико четворство. Опет крст. Као мач. Дамоклов.

„Мислимо дубље, а живимо стварније“
Хосе Ортега и Гасет.

Тај правац се у филозофији зове рацио-витализам. Када професор Богдановић промишља смрт, то је у функцији буђења и мобилизације вирилности, живота. Дакле, „уређен двојац“. Јин и Јанг. „Боље је и трунка, трунчица живота, него сва смрт“. „У том интермецу, док чекаш смрт, може се рећи да је то твој живот“. „Свој, туђи живот“. „Свој живот, али није твоја песма“. „Не треба смрт да буде посредник између човека и Бога, већ – рођење“, вели професор Богдановић. „Време је бесконачно, самим тим не постоји. Само је тренутак важан и само он постоји. Треба хватати тренутке.“ Дакле, „време је мера живота, а живот је главни зачин времену“. Томас Ман је тврдио да „време – као такво – не може бити предмет приповедања“. Хтео је да само он приповеда. Више није сам. А довољно је.
Љубав је у певању професора Богдановића још једна пошаст, још једна неизлечива болест, и опет „на срећу“. „И од те болести бољег лека нема“. „Само Богови који су боловали од љубави постали су људи“. „Без велике љубави нема велике песме“. А камоли песме над песмама. А лепота је као мати. Као дорски стуб. Синке.
Дакле, певање професора Богдановића је спој најспојивијег. Древно, а модерно. Старинска глава и најновији садржај у њој. Ако неко не стигне да га чита, нека га учи напамет. Велики Борислав Михајловић Михиз је својевремено за НИН написао најкраћу књижевну критику икада написану. Повод су биле две збирке песама, једна Јанка Ђоновића, а друга Марка Ристића. Гласила је: „Ни Јанко, ни Марко“. Налазим, да је Михиз прочитао певање професора Стојана Богдановића, критика би била још краћа. „Зна се“, гласила би: „О, да“. А, ха.

Ненад. С. Стефановић
25.09.2014.

Недељко БОГДАНОВИЋ: ПЕСМА КАО ИЗРАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

Баш се мучим: како да пред вама – који Стојана Богдановића познајете боље од мене – говорим управо о једној његовој страни коју сам једва, тек, упознао, а ни остале му не знам. Нит ми је род, нит помоз бог, ни брат ни побратим, ни комшија ни сват, а ово једно јадно презиме које носимо, свако чува за себе. Различито смо га и стекли. И то да говорим у свечаном тренутку, и пред њим самим, који зна шта ви мислите, и шта ћу ја да кажем, само неће да се на време изјасни. Чека да се угрувамо и покажемо се, па да нам очита што нам је већ написао.
Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, има их дванаест и више, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује у зрело доба живота, ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују.
Ја сам га замишљао тамо где се он службено издавао: у науци, у математици, која се у моме схватању открива као уочавање образаца који показују савршен однос делова у целини. Поезија међутим, опет по моме схватању, јер туђа схватања и кад су тачнија, не тумаче ме најбоље: јесте разарање образаца, ломљење граница, искорак у неку страну… Поезија није мирна површина воде већ њено мрешкање од ветра, или камичка који упадне у вир па прави концентричне кругове који се удањавањем од центра смирују, и кад се смире песма престаје. Песма није ни лепота глатке пути тела, некад беле а некад румене, већ онај чир који ће на крају, кад сазри, образ, надлактицу или натколеницу, расцветати уз обавезан бол. Народ каже – бере, бере, па пукне. Песма настаје као кад се шкољка цеди да својим највреднијим састојком обавије зрнце песка које је жуљи испод љуштуре и које ће после извесног времена и после велике борбе живог и неживог постати зрно седефа. Шкољка може и угинути, а седеф ће остати, као кад је песник срећан па га песма надживи. Онда ће га мајстори низати, па ће ниска сијати ,,о злу дрву, девојачком грлу!“.
Има једно време последњих година или деценија, које се само случајно подудара са епохом Стојановог предавања поезији и песмовању, кад се тешко сналазим у животу. Чини ми се да младе не разумем јер примећујем да лакше изговарају нећу него хоћу; сељаци су деценијама хтели да буду радници, радници да буду господа, господа да буду политичари, политичари да буду научници, научници да буду књижевници; недорасли да прескоче рашћење, одрасли да се поиграју. Моја генерација све је ово прошла, остало је да се поигра, тј. да подетињи, јер право детињство или нисмо ни имали или смо га давно заборавили. Зато нам сада дође да одједном ослушкујемо шум ластавичјих крила, добовање кише по олуцима, да примећујемо каква све дрвета расту око нас и у нама, да нам се причињава блека јагањаца и мекетање јаради усред градских паркова где им место није, и у невреме које све више постаје једино преостало време. Застајемо испред излога, нешто да одморимо ноге набреклих вена, нешто да се мало науживамо како су лепи и шарени. Живот је и даље жив, али свему што јесте ми лако супротставимо оно што није, па тешко на њега пристајемо. Ономе што је сада – супротстављамо оно што је некад било; ономе што је овде – додајемо оно што смо видели у свету; онима који су око нас дајемо до знања да испод сваке сигурности има и оно што они не знају, а што смо ми проживели. Тако живимо, уинат, тако умножавамо своје неспоразуме са светом и временом. Неспоразуми су човекови најконструктивнији потези. Понеко се одважи да то и саопшти, па нацрта слику, па напише песму, па пројектује неочекивану фасаду, па пусти браду, па мало издаље погледа како то сада изгледа. И то чинимо, махом ми, који више немамо службене обавезе, и којима најзад нико ништа не може, јер мало коме још дугујемо.
Због свега тога требало би да Стојана разумем.
Међутим, доста га тешко пратим, јер је свака поезија, па и његова, говор са симболичком функцијом – свака слика је сугестија, сваки резултат фикција, а моје асоцијативно поље прилично је уско. Стојан може у истој песми да понуди неко звоно из неке светске метрополе, оџак кроз који се са Малог медведа ноћу спуштају Цигани, да упореди Акропољ у Атини и Трем на Сувој планини, да све то означи и озрачи, а мој свет је толико скроман да од свег знања и умења што га он нуди у више од десет својих песничких књига могу тек криво дрво да наслутим, и то оно на које може лепо да се љуљка веже, на почетку, и да се штранга затегне – на крају.
Па и то криво дрво није баш он измислио. Свуда га има, скоро више него правог, као и у животу уосталом. Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво, увијено ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако сунце врти, или те тако ветар обликује. Док си млад – младица си, прав, растеш и не знаш да ће гром прво у тебе да удари, а кад остариш, искривиш се ко да су те але обарале. Криво дрво осуђено је да најпре буде посечено. Ако, само је за то криво, реко би Стојан. За утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“! певају равничари), али оно може бити и маркер (,,Знаш ли мала оно криво дрво, / под њим смо се пољубили прво“, сећа се он, а сећа се и она). Криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.
Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му то дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.
Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига) подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Познавајући га једва неколико година, помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био научник, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). А зар ливо, односно лево, не стоји нспрам правог, односно десног?! Ако је десно право, односно онако како је било, како отац хоће, онда је лево ђаволско, непристајање, искорак. Кад се мало промисли, свет за свој напредак више дугују несрећнима и незадовољнима, јер они хоће да мењају ствари, да не плету котац као отац. Устајте презрени на свету, певали су милиони, а само гладна кока просо сања. А зар нас кроз историју нису одржале гусле које су се могле огласити тек кад се преко њих превуче криво гудало и изазове их. Да није криво, свирка би била немогућа. Песма такође.
Читам Криво дрво, баш замашну поетску творевину, која измиче жанру. Иако разређене, ове песме густе су од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света. Оне су записи у којима се време вртложи, а сазнања бистре. Неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, али песник ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“, и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и на топлину дискурса, подразумеваног или наслућеног.
У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.
Аутор не бежи од могућности да озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.
Његова песма спаја предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметности, мита, веровања…; удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника.
Позив на овај сусрет дошао је од организатора у облику питања о значењу синтагме криво дрво. Као што се велике светске катаклизме, у прозној и филмској уметности најбоље приказују кроз личну и породичну драму, врло је могуће да неко конкретно криво дрво из биографије и топографије послужи песнику као ослонац да организује свој однос према стварности и своје плетеније смести у његови сенку. Читаоцу то не смета, јер ће он без обзира на историју симбола своју слику доградити на сопственом доживљају. Поезија ће доћи као потврда или потицај и то је од ње доста. Тако је и у нашем случају.
Читајте криво дрво. Боље ви њега него оно вас.
(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

 

Зоран ВУЧИЋ: ОТКЛОН ОД ТРАГИКОМИЧНЕ СТВАРНОСТИ

ОТКЛОН ОД ТРАГИКОМИЧНЕ СТВАРНОСТИ

(О прозном првенцу Стојана Богдановића)

Стојан Богдановић (Велико Боњинце, 1944), истакнути математичар и песник, после осам песничких књига и једне књиге медитативно-рефлексивних записа, јавља се првим прозним остварењем амбициознијег обима ‒ романом необичног наслова: Bloody Mary ante portas. Већ првим читањем овог необичног штива да се наслутити да је унутрашња духовна припрема Стојана Богдановића за писање свог прозног првенца, темељно осмишљеног и разложно оствареног, трајала дуго. И ево, плод тог пишчевог напора и рада налази се пред нама, и ваља о овом књижевном остварењу и неким његовим особинама казати нешто сувисло што би будућем читоцу могло бити од помоћи да боље разуме и схвати намеру писца да на свој особен (врло необичан и карактеристичан начин) сведочи о времену посуновраћених вредности; лажи, превара, бездуховљу и беспућу.
Када користи прозни израз, односно када се прозно изражава Богдановић се „држи“ неких својих поетичких начела добро нам знаних из његових песничких књига. Његова изражајна средства јесу врло особен, карактеристичан хумор, ироничан однос према тзв. „озбиљним стварима“ и отклон од трагикомичне стварности којом су од дна до врха испуњени наши животи. Има ту и горког подсмеха људској слабости, глупости, грамзивости, насилности и незнању. Има саркастичних и гротескних резова у живо месо наше сиве свакодневнице и наше невеселе стварности. Има у његовом (Богдановићевском) посве необичном прозном поступку нешто он оне атмосфере која постоји у прози руских мајстора Иљфа и Петрова и Замјатина.
Стојан Богдановић у свом прозном првенцу слика (конструише, прави) неку трагикомичну стварност, која много личи на нашу, и у исто време настоји да одбрани своје духовно биће и свој људски интегритет од свемогуће баналности и зла које се разбокорило у глупости која је проглашена за непоновљиву и врхунску мудрост. Његови књижевни јунаци, неке креатуре и сподобе, начешће посуновраћених моралних назора, који као свака изопачена власт, на свој скаредни начин утичу на људске судбине, манипулишу и управљају животима.
Да би своју, онеобичену слику живота, сачувао од свеопште баруштине и живог блата, Богдановић је своје приповедање покрио финим филом своје специфичне духовности и једрог хумора који његову књигу чине мање горком, на неки начин читком и блиском читаоцу коме је оваква литература драга и блиска.
Ово прозно првенче Стојана Богдановића уверава нас да својом књижевном вредношћу заслужује пажњу, не само читалаца (којих је све мање), него и оних, још ређих, непоткупљивих тумача необичних књижевних дела.

Маја, 2013.

Душан СТОЈКОВИЋ, ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Модерна српска поезија делује на први поглед поприлично унисоно. Сви песници за које се, понекад сасвим неосновано, мисли како велики песници јесу имају своја мала, или мало већа, пратећа песничка јата те се стиже до – позајмимо згодну Вукову одредницу – лирске чорбине чорбе чорбе. Није потребно ни прибележити како ту никакве оригиналности, осим умишљене, нема. Стојан Богдановић се није, нипошто није, ухватио у то коло. Од самог почетка свога песниковања градио је свој, сасвим особени, поетски свет и устрајао је на томе. Свака његова нова књига само је нова коцкица у грађевини чији су темељи постављени, на сасвим солидној основи, давно. Оне, узете све скупа, граде, фрагментизован – а у времену у којем јесмо и не може се остварити другачији – мали лирски „роман“, са истим, или сличним, или налик на оне који су им претходили, главним „јунацима“. У збирци која је пред нама, осим самог песника, и – симболичког – кривог дрвета, и – метафорички и поетички уведене – песме која се, жељно и жедно, очекује, то је и Брадоња, Божији син, који се непрекидно налази са нама, а не само у нама где би требало да му је – за оне који религиозни јесу – једино право место.

Богдановићева поезија остаје онаква каква је била и у свим његовим ранијим књигама – наративна. Ту њену наративност ојачавају, и онеобичавају не ретко, хумор и иронија. Не ретко такође, но нешто мање него у ранијим збиркама, ова поезија је и лудистичка. Она не може, и неће, без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно управо Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек. Необично обичан. Песничка игра се не ограничава на онај део ове поезије који је превасходно сатиричан и критичан. Она осваја и оне песме које су елегичне. Једнако и оне које бисмо могли назвати поетичким. Једном речју, без песничке игре и песничког надигравања, овај poeta ludens не може.

Богдановићеве песме су или изузетно кратке, праве лирске минијатуре, или изузетно дуге, циклусно организоване, праве поеме. У ове друге спадају: „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“, „Све је ближе и ближе“. Могли бисмо им придодати и, једноделне, „Од болести бољег лека нема“ и „Само да прођем кроз живот“. Ове две последње испеване су исцела, а претходно наведене састоје се из малих песама које су тематски груписане у поетску целину. У свима њима иронија и специфичан, некад дискретан некад помало грубљи, хумор ти су који њихову „причу“ досољавају.

Поетика ових песма је сасвим хуморна. Песма је та, прибележили смо већ, која се непрестано ишчекује. Кључно место предвиђено за „судар“ песника и песме јесте криво дрво. Дрво симболише свеукупност, јединство неба, земље и воде. Средиште је света, али и, као симбол женског принципа, хранитељски и заштитнички вид Велике Мајке. Но, извијено (да ли и криво?) дрво има магијско или свето значење са добрим или рђавим дејством на људе.

У песми „Криво дрво“ песник пише: Није ово проза морам да прескочим понешто. Однос песника са песмом задобија еротску компоненту (песма је та која ће бити убодена): Потом зујиш, зујиш, као прави зујкан, / Док не слетиш на њу, на праву тему. / Ако то убодеш, онда си на Пегазу, / И јашеш, брате, / Јашеш и не попушташ, / Док ти се песма не укаже. / Гола. Песма (плашљива попут срне) не сме се призивати. Мора се дочекати. Тек онда је она песма. Када сама себе испева. Када се песникова душа отелотвори као песма. А Без песме је човек као птица без крила. / […] / Од песме се човеку заврти мозак, / И ништа га не боли.  Песме-чекалице (оне у којима се песма ишчекује), осим уводне у збирци, су и: „То је то“, „Чекам песму“ и „И сутра“. Но, песник не смеће са ума ни једно питање на које не могу ни он, ни други, дати прави одговор: Шта је гора пошаст: љубав или поезија? За поезију се бар зна: Поезија је чудна болест, / Напада и лети и зими, / И то на свим меридијанима („Џаов чамац за небо у Смедерево“). Шта је са љубављу?

(Потенцијални) неологизми присутни у збирци су: зујкан; првити; предрвити; смиросати; шумоглав. Воде бој деминутиви (наводимо неколике: каишчић; кученце; мрвка; полугице; псетанце; сандучић; словце; федерчићи; шрафчићи…) и аугментативи и пежоративи (на пример: женетина; кршотина; кућерина… ). Ту су и неколики „интернетизми“: фејс; пи – си

Бог и песник живе у различитим временима („Криво дрво“). Ево како се онај први хуморно портретише у првој песми збирке, оној која је књизи позајмила наслов: Мени фали дашчица, / Можете мислити колико је фалило Њему. Односно: Епископи су га убили и причу су наместили, / У великој књизи, отишао је да би дошао, / Није ли то исто као, / Иди ми, дођи ми, / Не бринем више за њега, / И мртав се сналази. У неколиким песмама Христ је, хуморно и интимно, окрштен као Брадоња. Ево како он пролази у песми „Био си човек“: Брадоњу су толики лајали, / Па, могу и ја мало. / Ја му то радим поштено, иза леђа, / Али из милоште, / Из зависти, / Из чисто људске злобе, / Из чиста мира / И из великог поштовања. / Не као хришћанин, / Дакле, не као роб, / Као слободан уметник. У истој песми Брадоња се и Чупавком назива и за њега се вели како је са песником жмуре… играо.

Песник зна да се поигра и са песничким субјектом. Овај пут ређе него у претходним збиркама, уноси и особени аутобиографизам. Спомиње чланове своје породице и понеки детаљ из њихових животних судбина. Ни овде се не „прескаче“ хумор: Мене је тај сат нервирао. / Баба није марила за њега. / Говорила је, / Моје је прошло. / Била је глува, / Као деда. / Није чула ни када је поред ње / Прошао онолики живот („Питао сам сајџију“). Ни сат није хуморног поштеђен. Он има аритмију, јер појело га време (Исто).

Постоји једна хуморна слика која се лајтмотивски сели песмама. Реч је о недостатку једне или неколико дасака у глави. У једној песми, ако би се оне скупиле од њих би могао да се сачини нимало тесан сандук.

Честа су апострофирања. Да би се то доказало довољно је обратити пажњу на песме „Срба Игњатовић у Књажевцу“, „Песникињи Тодори Шкоро“, „Драги Мирославе“ и „Џаов чамац за небо у Смедереву“. Уз то, читав низ песма има посвете које поприлично јасно, додуше понекад иницијалима заклоњено, откривају коме су намењене и са чијим уметничким радом или животним кредом кореспондирају.

Разноврсност песничких слика (хуморних, ироничних, метафоричких, метафизичких…) које су само језгро (антиподни пол била би лирска нарација) Богдановићеве поезије илустроваћемо неколиким примерима: Доста ми је наш живот. / Смрт подај ђаволу / Он уме са њом („Питао сам сајџију“);  Пуко сам / Покушавам да се прикрпим некако („Пуко сам“); Ових дана гутам поезију, / Баш сам се лепо поправио („Моја Надица“); Хтео је да усиса смрт („Био си човек“); (од љубави као – лепе – болести; епитет смо позајмили од Мјечеслава Јаструна, пољског прозаика) бољег лека нема („Од болести бољег лека нема“; очигледан је оксиморон – и није једини у збирци – који се у наслову ове песме находи); Али сви су изгледи да ћу / Као сваки смртник, / Умрети жељан живота („Као сваки смртник“, ова слика песнички је одазив на крај недовршеног романа Газда Младен великог Борисава Станковића, у којем главни јунак умире остављајући за собом у тевтеру прибележено: Умрећу рањав и жељан); Хвата ме језа, као пред бомбардовање / Марта 1999. године када су Амери дошли / Да нам помогну да срушимо нашу стару кућу, / Старију од њихове државе („Хвата ме језа“); Ту нема изузетака, свако живи туђи живот, / Живот који му је поклоњен, / И лаже себе и друге како он живи свој живот („“Само да прођем кроз живот“); Смрт бар не боли као живот (Исто); Само да прођем кроз живот, / После је лако (Исто).

Звуковање (вешто активирање алитерација и асонанци пре свега) илустроваћемо једним јединим, али упечатљивим, примером: Све сам самцијати самодржац („Срба Игњатовић у Књажевцу“). Посебно у песмама којима се збирка окончава учестало је и римовање. Збијено. Не ретко, прибегава се и унутрашњој рими која собом доноси алитерације и асонанце.

Поновићемо оно чиме смо окончали текст претходној збирци – О да (2013) аутора о којем пишемо: Стојан  Богдановић је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају.

 

Мирослав РАДОВАНОВИЋ, СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

 

СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

(О збирци песама КРИВО ДРВО Стојана Богдановића)

            Стојан Богдановић у збирци песама “Криво дрво” успева да успостави систем критичког суочења и оспоравања идеала затворене и статичне ортодоксије. Искључивост ауторитета он своди на ниво људске мере и логичног сагледвања света чињеница. Његова поезија препознаје глас човека и посебно песника који се одупире механици аутоматизма и алијенације без обзира да ли је у питању узурпирана легитимност, лажна вредност или модел комуникације у ком ишчезава значење. Темељни однос човека, односно песника, изграђен је на плану метафизичких недоумица. Песник твори ситуације на свим нивоима рефлексије о смислу постојања и суштини бића, у слојевитом пресеку кроз духовно:

“Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоће песама да ми се укаже!”

(Криво дрво)

У слојевитом пресеку духовног и историјског пејзажа песник настоји да препозна трагове људског дела и његов смисао и напор усмерен је на предвладавању стихије. Суочење песника са реалношћу представља могући облик сугласја реалности и свести, крутости и истине. Елан стихије и догматска емпирија мењају места на покретној траци историје негирајући људска права што песник ревносно бележи. Песник, субјект историје, покушава да циљеве прогреса претвори у реалне чињенице људске среће, али му то не полази за руком. Животни сан није се поистоветио са великим обећањима историје. Опсесивна недоумица остаје да доминира, једнозначност и непромишљеност су свемоћне категорије које побеђују над разумом и правдом:

“Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.”

(Криво дрво)

Еманципаторски дух људске мисли (чије искре није погасило чак ни наше време) израз је сизифовске свести која постоји у песнику и из сна треба да пређе у поље животне збиље. Песма која ће наићи је симболични протест против хаотичног света, свест о томе да постоји боље и светлије. Песник тражи начин да се ослободи заблуда и ограничења реалнога живота и да у уметности, у певању, потврди трајни израз ослобођења и његовог избора начела среће. Суптилне анализе тајних подручија људске душе су напор Стојана Богдановића, интимни календар који мора доћи и надвладати слепи догматизам. Искушења духа и напори маште су заправо једина човекова интимна драма која отвара просторе самоће и тишине у којима стваралачки дух испреда крхку грађевину својих снова. Песник исчекује песму која ће доћи и сведочити о интимном суочењу усамљеног бића са вечним загонеткама света, нестанка, смрти, самим собом и својим недумицама:

“Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња,

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” стално има захтев за проширењем појма песника, за истицањем партикуларности људске судбине и несводљивошћу човековог доживљајног концепта. Индивидуална представа света као и њен спонтани доживљај постају темељни принцип увек у спору са околином и наметнутим. Песник истиче да нема линераног дефинисања, да тежња конституише човеков поглед, властиту судбину, песниково биће доводи у питање све дате и наметнуте ауторитете и у свом индивидуалном ходу ослања се на искуства властите мере и упитаности. Самоспознаја одређује све па и границе властитих поступака. Субјект преображава околину и самог себе, прелази границе априорних система и конвенција. Тескоба је на тај начин уступила место нади и ведрини, песник је снажно остварио човекову индивидуалност непредвидљиву у поступцима и нади:

“Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А кад ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

(Лепота)

Богдановића мучи немир човека опседнутог појавама, питањима, неизвесношћу који трага за апслоутним одговором у виду видовите појаве песника који представе фиксира песничким језиком и ширином. Песнички говор је облик одржања властите извесности између животног искуства и његове песничке имагинарне трансформације. Неизмерно продубљујући песничко искуство Богдановић покушава да одгоди и чињеницу смрти. Поезија и певање су заправо чин дубоког саображења са скривеним смислом, са збиљом која је след имагинарних садржаја и песничких снова који једини имају коначни смисао. Песник верује да реч може изменити смисао света и да је поезија заправо други облик егзистенције. Песничко стварање је изнад човекове судбине, песнички програм и надахнуће успостављају равнотежу и склад животних токова:

“Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чека, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” потврђује и своју апсолутну слободу одбацивања устаљених образаца и указује на огромне просторе које може прекрити песникова мисао и реч. Песник изнова покушава да дефинише свој глас између речи и збиље, између датости и хтења. Сваки песнички чин изражава свеукупност могућих значења и он превазилази облике реалности. Свет за којим трага песник у збирци “Криво дрво” је илузорна представа, призор неухватљивих контура, идеал за којим се чезне. Поезијом и певањем Богдановић опстаје у свету свеопште трошности. Интимне жеље, скривена значења надваладавају разорне снаге света и култове давно постављеног:

                   “Чамац за небо се начујно огледа у води равног   Дунава.

                     Поезија је чудна болест,

                     Напада и лети и зими,

                     И то на свим меридијанима.”

                        (Џаов чамац за небo у Смедереву)

 

 

Васа ПАВКОВИЋ, “КРИВО ДРВО” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

КРИВО ДРВО   СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

1

Криво дрво, нова песничка књига Стојана Богдановића, сачињена је од дугих фрагментарних песама, које можемо  означити и као поеме; и кратких, обично енергичних песама које су више или мање повезане са садржајима  тих поема. Углавном, све песничке текстове у овој књизи обједињавају песников глас и став животне и песничке зрелости.

У првој песми, сачињеној од 22 лирска, стиховна фрагмента сусрећемо централну метафору, али и централни симбол ове књиге – криво дрво. Вероватно је реч о стварном дрвету, чије место песник врло прецизно одређује, где често пролази или куда одлази. То криво дрво је тачка на којој, између осталог, чека долазак песме, њену појаву – посматрајући околни простор, пролазнице и пролазнике и повезујући своју ситуацију и ситуацију кривог дрвета са различитим садржајима света – конкретним (животним) и (конкретним) митским, имагинарним, библијским, филозофским…

У креативној имагинацији Стојана Богдановића песма на коју се чека покрај кривог дрвета  указује се као нека врста илуминације односно чуда. У том чекању лирског чуда неминовно пролази и живот, једини људски живот, али он ионако пролази и одмакао је довољно, па није штета ни проводити га у бекетовски интонираном чекању и очекивању. Каже на једном месту Стојан Богдановић:

Песма ако је права,

Није штета причекати…

Јер, мало даље, песник гномски обухвата властито животно и песничко искуство:

А живот није ништа без песме…

Из ових стихова и целе енергије поеме Криво дрво происходи читаочев осећај да је за Стојана Богдановића песма све односно врхунски принцип и да живот вреди  чак и ако пролази „само“  у очекивању и дочекивању праве и добре песме. Немам ништа против и сам мислим тако.

2

Питањем креирања песме и њеног смисла, српска поезија се бави још од Стерије и Његоша, то јест откако је индивидуално уметнички „прогледала“.  Преко Лазе Костића и Змаја,  Ракића и Диса, а доцније модерниста, у различитим поетичким таласима, то песничко размишљање је преко Раичковића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића стигло до нас. Стојан Богдановић се у својим зрелим годинама, у ствари придружује том дубоком и високом таласу српске песничке традиције. Наравно, на властити, препознатљиви начин.

Ако се Криво дрво, као уводна поема бавило односом личне егзистенције и креације односно смислом поезије – поема Питао сам сајџију, сачињена од 12 фрагмената, разматра феномен (породичног) времена. Наиме, у некој врсти разговора са прастарим кућним сатом, песник пролази кроз историју властите породице, која је, у малом и свакодневном, и историја многих наших породица у протеклом и овом веку. Историја ратова, патње, страха и малих успона.

Мада књига Криво дрво није циклусно организована, рекао бих да се финале првог, уводног дела књиге може видети у четвороделној песми Срба Игњатовић у Књажевцу, где с једне стране песник Стојан Богдановић наново посматра однос песме и реалности, живота и уметности, али с друге то чини у одлучније сатиричком кључу, што ће постати битна ознака већине текстова у Кривом дрвету. Рекао бих да та сатиричност није ни оштра ни цинична – она је пре свега заснована на животним искуству и жељи да се забележе социјално и историјско корозивни мотиви у нашој свакодневици.

3

Централни део ове песничке књиге протиче у кратким, ефикасним песмама, каткада написаним у слободном стиху, каткада живо римованим, које својим садржајима окрзавају мотив  и симболику кривог дрвета, тему чекања песме и њеног указивања, али и моменте у којима песник разматра укупно властито искуство. Песме То је то, Чекам песму, Пуко сам, Песникињи Теодори Шкоро, Која сам ја будала – најизразитије су у овом лирском кругу. У једном моменту као да се укупно  егзистенцијално искуство песника Стојана Богдановића кристализује у увиђању стања ствари „под звездама“. Мислим на песму с насловом Лепота која гласи:

Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А када ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

Неколико песама, сличне тематике и погледа на свет и лирику, песник потом упућује пријатељима. Мислим на наслове Драги мој Мирославе, Бије у Тил… да би се књига поново испунила дугим песмама или поемама какве су Био си човек (13 фрагмената) и Све је ближе и ближе (28 фрагмената).  Обе поеме се враћају мотиву кривог дрвета и сатирички, са више или мање наративних  елемената, приказују свет као неку врсту сценичног хаоса или карневала  – у којем нам је суђено да хтели не хтели учествујемо, живимо и преживљавамо. Стојан Богдановић доста успешно  свакодневне, понекад и личне и обичне призоре, доживљаје и слике преображава у песме које су упечатљива бошовска визија нашег времена. Могло би се рећи да дуга песма с ироничним насловом Од болести бољег лека нема, која се бави искуством боловања, окончава трећи део књиге Криво дрво.

4

Осећања страха, језе, размишљања о пролазности живота и о смрти обележиће наредне, често минијатурне, изразито ритмичне песме, међу којима бих издвојио минијатуру Скок:

Када ми је хладно

Зачас скокнем до Грчке.

Поразговарам са Сократом,

Нагрејем се и лепо се вратим.

За све то потребно ми је само да легнем

А понекад само да склопим очи.

Ова кратка, за Стојана Богдановића тематски атипична песма, истиче моћ људске имагинације, способност да се у самом себи пронађу могућности опоравка, бољег осећања  живота, топлине, радости. Она указује и на нарочити континуитет и везу са песничком књигом О да.

Неколико последњих песама у књизи поново се враћају искуству боловања и старости, да би последња песма Џаов чамац за небо у Смедереву поентирала целину, можда помало неочекивано:

Поезија је чудна болест,

Напада и лети и зими,       

И то на свим меридијанима.

 5

Нова песничка књига Стојана Богдановића Криво дрво складан је наставак његове дуге и интересантне песничке пустоловине. Она се истовремено бави личним светом и осећајем тог пролазног света, али једнако тако сведочи и о конфузним и нејасним временима у којима је настајала.  У складу са својим годинама, песник мудро и разложно, без патетике али и сувишне горчине разматра сложено искуство које је иза њега, дуже и упорније се задржавајући на актуелном добу у нашој земљи и самом себи. Стојећи крај кривог дрвета, као симбола опстајања и постојаности, песник проналази у себи и око себе мноштво подстицајних песничких мотива, који га везују са језиком, културом, породицом, пријатељима, коначно са могућношћу говора и самоисказивања.

У Панчеву, маја, 2014.                                                                                                            

Радивоје МИКИЋ, Стојан Богдановић: “Криво дрво”

   СТОЈАН БОГДАНОВИЋ: “КРИВО ДРВО“

Нова песничка књига Стојана Богдановића се може посматрати на два начина. Најпре као књига зрелог песника који иза себе већ има врло значајне песничке резултате, а потом и као књига песника који је, од самог почетка свог књижевног деловања, окренут ономе што је нека врста истраживања, специфично схваћеног експеримента, и то и кад је реч о начину обликовања слике света и кад је реч о употреби језика. Ако се посматра као књига зрелог песника, „Криво дрво“ ће нам се указати као наставак једног на неоавангардном поетичком концепту заснованог подухвата који има за циљ да осветли оно животно доба у коме појединац има утисак да је „пукао“, на једној страни, да му је за ушивање  живота потребан конац који треба „да буде чврст“, пошто једино тако може да држи на окупу оно што се током времена у самом бићу песниковом расуло и раздесило, и да му предстоји селидба из једног света у други свет, на другој страни, само што лирски субјект не може да зна кад ће до те селидбе доћи, што показује како се и у казивање о смрти може унети хуморно-иронични тон. Једном речи, у својој новој књизи песама Стојан Богдановић користи хуморно-ироничну перспективу кад дочарава и положај свог лирског субјекта и положај својих лирских јунака, као што је то песник и књижевни критичар Срба Игњатовић у песми  „Срба Игњатовић у Књажевцу“. Приказујући у овој песми једну ситуацију која, ван сваке сумње, има неку врсту реалистичке подлоге (Књажевац је Игњатовићев родни град, он је сигурно у том граду имао књижевно вече, једнако као што је сигурно да у Књажевцу он мора имати пријатеље и познанике), Богдановић је постепено казивање превео у фантазмагоричну сферу и тако и непосредно показао у чему су разлике између тзв. стварног света и његове песничке пројекције (пас из песме постаје стварни пас у дворани који успоставља врло необичан однос са публиком, тачније он ту публику треба да натера да буде пажљива), пошто се само тако може показати оно што је чисто уметнички ефекат, песничка надградња садржаја једне ситуације из  стварности која је узета као илустрација за однос књижевности и тзв. живота.

Песничка књига „Криво дрво“ нам показује још нешто. Показује нам, наиме, како се Стојан Богдановић  јако добро сналази у тзв. кратким формама али како он уме да се служи и тако сложеним песничким обликом као што је поема, облик који су у српску књижевност увели романтичари а коме су се песници авангарде и модерни песници изнова вратили, укључујући га у сасвим нови поетички амбијент и, по правилу, га користећи за градњу  шире засноване слике судбине појединца и света у коме се он налази . Одлучивши да за наслов своје књиге изабере управо наслов уводне поеме, Стојан Богдановић је хтео и да нам укаже на чињеницу да та поема има посебну улогу – она је, другим речима, нека врста поетичке шифре, место на коме се налазе елементи који су посебно важни. Ако је ван сваке сумње да је Богдановићев однос према тзв. стварном свету и појавама у њему доследно критички интониран, ако је то, другим речима, објашњење зашто овај песник укључује толико хуморно-ироничних елемената у свој израз и ако нам већ и сам наслов поеме („Криво дрво“) указује на сасвим особен положај појединца у свету  (он је нека врста Дон Кихота који се, додуше, не бори са ветрењачама али који покушава да чини оно што је немогуће – да исправи криво дрво а већ код Његоша је, у једној врсти потребне модификације, речено „старо дрво сломи не исправи“, чиме се сваки у невреме започети посао са дрветом приказује као нешто узалудно). И пошто већ уводна поема приказује појединца који жели да поправи и себе и свет, који, исто тако, жели да демистификује и свој песнички посао, логично је што књига „Криво дрво“, посматрана као целина, сведочи о настојању да се кроз стално приказивање животних ситуација и довођење тих ситуација у везу са поезијом и књижевношћу уопште стигне и до градње основе за историју једне породице и њене пропасти ( о томе је реч у поеми „Питао сам сајџију“) и до могућности да се песма постави у сасвим посебан положај – да буде нека врста лека, да се прикаже као нешто исцелитељско ( песма „Бије у тил“).

Оно што је, још од самог почетка Богдановићевог песничког деловања, било посебно важно у његовој поезији свакако је брига о самом изразу, настојање да се користи један посебан облик језичке инвенције. Ако нема сумње да је, упркос широко коришћеној хумором и иронијом суштински обележеној тачки гледишта, више него очигледно да у дубљим слојевима Богдановићевих песама струји једна меланхолична компонента, онда, исто тако, нема сумње да је Богдановић један од оних песника који хумором и иронијом, у ствари, пригушују могућу патетику, који тако, другим речима, уводе могућност да се свест о протицању времена и са тим протицањем непосредно повезаног сазнања о растакању саме основе људског живота застре језичким каламбурима, тим непосредним сведочанствима  оне стваралачке употребе језика која је најширу примену добила у једноставним облицима наше усмене књижевности. Песничка књига „Криво дрво“ Стојана Богдановића је отуда у самој основи широко заснована песничка приповетка о човековом суочавању са протицањем времена, са гашењем различитих облика живота, о покушајима да се у сфери уметничког израза пронађе средство које ће сачувати нешто од онога што је било реални садржај људског живота, али је она и сведочанство о томе шта песник тражи од језика – могућност да се поиграва са трагиком и меланхолијом тако што ће их повезивати на крајње необичан начин са различитим животним ситуацијама, одузимајући им притом оно што је озбиљно и страшно и повезујући их са оним што је весело и ведро, што проистиче из начела игре. А то, другим речима, значи да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“ градио једну, у основи, карневализовану слику света и живота, знајући притом да је основна улога карневала и била да ослободи несрећно људско биће притиска који доноси тзв. свакодневни живот, живот на који належу силна правила и забране. Отуда ми се чини да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“хтео да се подсмехне баш ономе што га узнемирава, што уноси неспокојство у његов живот.

Београд, 26. 05. 2014. г.