Category Archives: Српски песници

Небојша ВАСОВИЋ: ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА*

1

ОДСЈАЈ

Мени не треба максимум ваше пажње

Мени треба престанак ваше лажње

 

Мали чамац којим ћу отићи на обалу без љубави

Да на њој будем странац што ужива у музици

 

Сенки које немају фруле

Немају чак ни потребу да на чешљу затрубе

 

Јер линије риба које у води буде се

Већ су музику обавиле

 

На ноти непознатој а танкој

Коју не може да дочара ни Таној

 

Можда тек глад оних што допешачили су

До Крфа где одсјај у води се купа

 

Самој и рањеној

 

НОВИ КРАЈЕВИ

Када умрем, кажу да ће ме

На преласку из овога света

У онај други (непознати),

Међу меканим облацима

Сачекати ближњи –

Деда, мајка, стриц или сестра –

Неко ко већ у том тренутку

Буде имао воље и времена

Да сретне новог срећника

Који се ослободио тела

 

Помислих: ужас, зар нема

Ничег осим враћања једног

Те истог са истим људима?

А глас са неба (режисер)

Овако ми рече: „Опусти се,

Нека ти ближњи покажу

Нове крајеве, нека покажу

Да опет знају више од тебе.

Не квари им то, радоваће се…“

 2

ОРЕБИЋ

(Има томе преко педесет година)

Отац и ја на плажи у Оребићу

Тамни се облаци навлаче преко неба

Почиње олуја

 

Нико више не улази у воду

Сви гледају да се склоне

Што пре

 

У том тренутку мој отац открива

Да зна о чему маштам –

Mирним гласом каже: „Идемо!”

 

И у трену смо у води

Пливамо као луди

Сечемо високе таласе

 

Који нас бацају лево и десно

И удаљују све више

Један од другога

 

Можда је то био једини тренутак

Када је отац веровао у мене

И ја у њега

 TO МОЖДА У ТЕБИ…

Мислиш ли како те у овом часу нема

То можда у теби недостаје жена

Коју би да грлиш као да је туђа

O чему сведочи у уљу јој сенка

На слици Фламанца (власништво музеја)

 

Желиш ли да неком кажеш „Жено”

Падаш у бунар сто пута реченог

Од много већих мајстора стиха

Што на тој речи су пострадали

Од жеље за собом (а не за њом)

 

Тако се освета Њена у језику дешава

Док из мозга ниче зелен-трава

У којој су влати све од заборава

А ти буди ако желиш Тарзан

У језичкој џунгли – променадни фазан

3

ДА СЕ НЕ ЗАВАРАВАМО

Дубоко у земљи

Лешеви само чекају прилику

(Земљотрес, поплаву)

Па да се до града провозају

Као на санкама

До наших библиотека, кафана,

Где у диму спава наша звезда плава

Између два ћевапа

 

Да се не заваравамо

Лешеви једва чекају да поред нас пролете

Њих не занима шта смо радили

До и од четрдесет пете

Њих занима несметани пролазак кроз град

На путу ка пољима где пчеле праве пичвајз

 

Лешеви само желе да прођу поред нас

И да нам не кажу ни здраво

Јер смо им се смучили одавно

Са нашим надгробним свећама

Које увек горе, а ми никада

 

ЛОКАТОРИ 

Где су сада локатори,

Курвинске справице

Што су у време војне наводилe бомбе

На свакога, само не на Њега?

 

Чаме ли зарђали у неком подруму

Или још увек шаљу шифроване таласе

У војне базе Свете алијансе,

Док мишеви на њима греју својe снове

Шарене као тарот карте?

 

Локатори где сте, лоцираћу вас кад-тад,

А потом раставити на ситне делове

Од којих ће сваки плакати за себе.

У порцеланску ношу скупљаћу ваше сузе.

 

 ВОЈНИК

Ваш војник дошао

Па окупирао

 

Ми га лепо примили

Проју у крило

Ракију на сто

 

Лепота нашег

Пејзажа

„У душу га дирнуло“

 

Дирнуло и нас

Кад је из чиста мира

Срећник заковрно

 

Блед ко између филмова

Биоскопско платно

ДАСКАЊЕ

(Или: нестанак средње класе)

 

Јер није нашла мазног милијунаша

По туђим каучима сeрфује даша

 

Плата толико мала да нeма

Ни за станарину (све је отишло

 

У пизду материну) док људи у Гвајани

Маштају о томе како се живи у Канади

 

Живи се уз помоћ маште (као у Гвајани)

 

ЈУТРО

(44, Charles Street West)

Ноћас у сну, каже ми глас сладак:

„Хајде Христа да продамо, па да уживамо“!

И док сам се будио, није више било ни гласа,

Ни мене који се враћам у јаву-страву

Да направим јутарњу кафу на четрдесет и осмом спрату

Дресиран навиком да шпорет са ринглама постоји

Као што сам некада веровао да постоје плаже Ибра

На којима фини људи са сојкама пипкају се

У име свих нас – становника комунизма

 

ПИТАЊЕ

(Бобу Дилану, песнику и трговцу)

Питање остаје: да ли сам ја само пичка

Која се повукла из доларске конкуренције

У своје приватне снове и фантазије

Или и у мени тиња потиснута жеља

Да се напијем туђе крви

Да уђем у сву ту (с малокалибарским

Оружјем) трговину

Која би ме најзад учинила прихватљивим

Господином наше чаршије

Све до стварања легенде како су

Моје пушке најбоље

Ако не најбоље а оно барем

Добре као и Диланове?

 

4

МЕРИЛО

Тешко је данас за некога рећи:

„Имао се рашта и родитити“

Јер не знамо шта је рашта-мерило

Па да меримо метром

Уздуж и попреко

Не примајући од премераваног

Никакав мито

 

Још мање знамо да ли је Раштоња

Испунио захтеве своје раштости

Што увек један јарам је

Тежи од џака на грбачи

С којим би се човек

Упутио својој кући

Ако би знао где је то

5

ЈЕЗИК МАТЕРЊИ

На српском можеш бити сељак ил хајдук

А свако друго делање

Само су звуци виолине

За ухо испод маховине

 

Далеко нећеш стићи

Користећи сербише шпрахе

Испашћеш само луда

Која не зна ни оно што знају снахе

 

По селима где шљива цвета

(Немцима управо продата

На многаја љета)

Зато лингвистички опусти се

 

Ако је то могуће

У часу смртном још ником преводилац

Требао није (важно је да прелазак преко Лете

Не ометају Фурије)

 

ПОЗНАТА БЕОГРАДСКА ПЕСНИКИЊА

Вели у једној својој песми

Да је јела „макароне са базиликом“

 

Не, усташца су ти премала

За тако нешто, девојко

 

То само Папа доручкује

Кад нема шта друго

 

А он не воли basilicon

Јер на Грчку подсећа он

 

Можда си јела макароне

Са бејзилом (basil, на енглеском) –

 

Или у преводу на српски:

Са босиљком? –

 

Босом биљком

Што на краља мирише

 

СЕДИМ, САМАЦ

Радије но љубит тетоважу сисе

Седим (самац) на обали Тисе

 

Није ни самоћа лоша

У одсуству песничких олоша

 

ГОЛИЦАЧ ТАБАНА

Путник кроз време, голицач

Свемирског табана,

Чуди се ономе што види:

 

Физички свет само жели

Да остане какав је био,

А дух би да буде

Како се њему снило

 

(Макар кроз прозор летело

Све што је опипљиво)

 

Немогуће је задовољити табан свемира,

Макар се голицач из петних жила трудио

 

ЖЕНЕ-КОКИЦЕ

Волео је жене-кокице

Што живе преко пута сточне пијаце,

Обле и једноставне као дугме

За мењање радио станице

 

Некада жешћи прцоје

Сад само меморија на прцове славне

Оних лујки што у кочијама тамним

На ноге му долазиле

 

А заправо само пролазиле

У правцу Патагоније

Где слепи Борхес чекао је

Да им подели комплименте

 

Који бејаху тим слађи

Што их славни слепац изриче

Ослоњен на своје снове

На живахно прасе

 ПОГЛЕД

Поглед на звезде ноћу је

Као улазак у харем,

У многоженство, Помпеју.

 

Дању је само једна светлост –

Сунчева, и само један бог:

Сунце (ту слободе нема),

 

Мада је лепо сунчати се

И кроз склопљене капке гледати

Како се помаља жена

 

(Светлошћу умно-жена)

 

 ГРАЊЕ

Чудно је чудно грање које је неко

Овде донео

А не знамо ни ко

Ни зашто је Дрво посечено

 

Још мање знамо зашто су гране живе

На дрвету које је мртво

 

***

Не смета ми како ме читате

 

Ако сте ме иједном читали,

Били смо заједно,

Тело с телом,

 

Остало су тумачења

 

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

Поезија:

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, 2014.

Есеј, критика, дневници:

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

 

*Овај избор из нове књиге Небојше Васовића је  постављен на сајту са допуштењем аутора.

 

 


 

Радојица НЕШОВИЋ: ПОЈАН СТОЈАН ДОСТОЈАН

Радојица НЕШОВИЋ

ПОЈАН
СТОЈАН
ДОСТОЈАН
* * *

Стојану Богдановићу

Јуче сам добио књигу.

На корицама ауторов портрет .

 

Као да лучи бригу

Наслов – у небо пропет!

 

Бог је лудило – далеко било!

 

Замишљеност му у оку левом,

Усредсређеност у десном.

Огрнут речи плевом,

По свету овом неподесном

Кренуо некуд за песмом.

 

Ал копље окренуо није

Нити се од кога крије;

Својих се мисли севом

Игра са божјим гневом!

 

Посебна кроја,

Посебног соја,

Баш жељан боја!

 

Пун мира

испод шешира,

ћутањем збори.

Речи пребира

да их покори.

 

Док с перо мача одсјај му лије

Он својим усевом корача –

Да свему подвуче значај,

Да ризу себи сашије.

Појан

Стојан

Достојан!

 

* * *

Заспао рибар, заспало море.

Скупља се јара под шеширом.

Пучина спи сасвим без боре

Забетонирана сопственим миром.

 

И док се чамац на води љуља

А цело му небо – ореол,

Од неизвесности, доле, из муља,

Тло подрхтава и шкрипи мол.

 

Ту није питање иде ли плима,

И није питање има ли риба –

Ту једно друго питање има

Сред животног сидри се глиба:

 

Цео живот један је чамац,

Кô рибар човек у њему самац,

Што чешће сам то више странац…

 

Шта му је весло, а шта гесло,

Шта му је ланац, а шта прамац,

Шта предиво а шта пресло?

* * *

Све има своје зашто

И тајну која га води.

Ко није обдарен маштом –

Не уме ни да се роди.

 

Све се на овом свету

Судбинском покори току.

Моја се ласта у лету

Праћну у твоме оку,

Па, преко мора оде

Да своје гнездо свије

Да песме сунцу поје…

 

Ал и преко велике воде

Осећам како бије

Огромно срце твоје.

 

ВЕЋ ВИЂЕНО

 

И ова трава, и небо, и мрав,

И овај дан кишовити,

Све би свој поглед да има, став,

И однос ка свему, становити.

 

И овај пут, ограда, бара,

И брдо ово глиновито,

Трула магаза, липа стара,

Шума и брег, и стабло вито –

Посебно да је, све се стара

У ово јутро магловито.

 

И бунар овај, бандера крива,

И камп кућица, и плац цео,

Све је то део истог мотива,

Све сам то негде већ видео!

 

И ове куће, и село ово,

И овај ваздух резак и чисти,

Све би да буде некако ново,

Само сам ја проклето исти!

 

ВЕЋ ВИЂАНО

 

И овај ветар, и лептир, и цвет,

И овај дан окупан сунцем,

На небу птицā усамљен лет,

Лоза са плота, трњина пуце,

Све је сад пошло у исти крет,

Све би да нађе своје врхунце.

 

И ваздух овај, и север, и снег,

Дан што се кô мачак на сунцу греје,

И шума гола, и пусти брег,

И шапутања са јужне стреје,

Све је стиху овоме тег,

У песму сад кренуло све је.

3

Подне је, зраци су коси,

Јутро оста овде да руча,

Реци ми песмо – откуд си, ко си,

Док јари северац бије и коси

Да све пред собом разобруча.

 

Реци ми песмо ко си, откуда?

Шта чува твоја словесна руда?

Каквог си гласа и каквог тембра

Зашто ти стих овако класа?

И зашто ледно крило децембра

Као језеро душу таласа?

* * *

Изуј се, па крени бос.

Шљапкај по блату и роси.

И буди слободан скроз.

Све бриге што скупио си

пусти, нек река носи.

 

Скини и мајицу своју.

Остани у шортсу само.

Ми некад слободу своју

по ветру и птица поју

једино и познамо.

 

А време је чудан другар –

Стоји у месту, а жури.

И, као што зимска угар,

поправља предео сури,

да нада бар не исцури,

 

тако и оно, гле згоде –

у ово време неслободе,

око ногу се сонта,

па, босо, по блату оде,

нестане с хоризонта.

 

Поље ти постане тавно,

Небрањено и водоплавно,

Таква је судба – прека:

Бриге просуте давно

Кô да изручи река.

 

КАКО ЖИВЕТИ

Искористи сваки дан

за по једну нову причу.

На своје срце стави длан

И слушај како речи зричу.

 

Искористи сваки дан,

упорно вежбај своје моћи,

и гацај, као бос деран,

по ожиљцима и самоћи.

 

Па онда искуство које стечеш,

будан, насамо са животом,

укоричи, у једно вече,

најлепшим својим сомотом.

 

Све што написа, све што створи,

све где си био, и куд ћеш поћи,

нека ти после на ухо збори,

и прогледаћеш у по ноћи.

 

И дивне ћеш снове после снити,

И проћи ће те свака бољка,

И живот ћеш свој укоренити,

И око бисера бићеш шкољка.

 

И свака ће реч после нићи,

И заливај све помољке, –

Видећеш како се језик тићи

И стасава у пупољке.

 

КАКВА МОРА ДА БУДЕ ПЕСМА

Мора настати у један мах,

Јер, само таква срце дира,

Другачија – била би страх

Од белог папира.

 

Да једна реч у њој наложи

Шта да се ради;

Куд, од искони ту што се таложи,

Дину духовне глади,

И, шта да се чини

Да се науди помрчини.

 

Као што кликћу извесност зоре

У глуво доба петли,

Да буде кап од које море

У души неког засветли.

 

Да стану очи, да оживе,

У маси штива кад је виде,

Свеопштост да има, ко кад се диве

Сну Кеопсове пирамиде.

 

И са њом књига кош да није

Корице кад се склопе,

Духовни аларм да отуд бије

Да се отвори опет…

 

ГОНГ

Шта има у твоме хуку

Што над горама јечи?

Какве ли мисли туку

Из дрхтавих ти речи?

 

Какве то вести носиш,

Јесу ли поруке неке?

Даждом нота шта росиш

Низ ова поља и реке?

 

Како да читам буку

Из треперења твог,

Који то страшни Бог

Тешку подиже руку?

 

Шта циљ је треска твог?

С каквим долазиш планом?

Који то страшни Бог

Тешким удара дланом?

 

Шта има у руху твом

Јеси ли звоно греху?

Ил Бог то, у бесу свом,

Ногом бије по плеху?

 

Шта то шаљеш кроз рог?

Одјеке којег рата?

Или си само гонг

И тачност подвлачиш сата?

 

Са света јеси ли оног

Што сам са собом поно,

Ил то си, што је склоно,

На овом прећи у звоно?

 

Јеси ли само талог

Музике коју знам?

Ил је то одјек сам

Мене, из мене самог?

 

У ПОНОЋ

Ноћас је ветар тихог хода

И једва чујно шуми киша

Док плута дом, попут брода,

Низ море мрака, то море плиша.

 

Заспало све је у дому овом,

Будно је само сата клатно;

То оно трага за правим словом

Да утка реч у време-платно.

 

Пролази ноћ, тиха и спора,

Стало је уморно крило ветра

Дом је све ближи обали мора,

Сваког часа за делић метра.

 

Но сидро галији побећи не да,

И шкрипи, шкрипи сајла еластична;

Пун страха дом у месец гледа

Као спљоштена флаша пластична.

 

То морски талас чујем бије

У седам осмина ритам далеки,

А, за облеке, месец се крије

Као лимени добош неки.

2

ПРЕД ЗОРУ

Ноћас је ветар тихог хода

И једва чујно шуми киша

И плута дом попут брода

Низ море мрака, то море плиша.

 

Пролази ноћ тиха и спора,

Некуд је носи крило ветра,

А дому све ближа ближа је зора

Сваког часа за делић етра.

 

С бреста зелена сваког трена

Јача постаје граја сврака

Па ми је намрешкана ноћна копрена

Као заталасано море мрака.

 

У соби хладно, ни угарка,

Напољу влажно – ни суварка,

Па ми се кућа начас учини

Нојева барка на пучини.

 

Седим у мраку, ту у буџаку,

Зубимна грицкам перо своје,

И као Ноје некада што је

Планирам своју барку лаку.

* * *

Прошло је много времена

Заборавише речи на ме

Опет ћу део бремена

Морати о своје раме.

 

Ја опет морам низ таласе

Да своје пустим бродове

И нимфā истих да гласе

Међ своје сместим годове.

 

И сешћу опет на камен

Још млад, а међу спорима.

Док ми негдање накане

Броде по ледним морима.

 

 

 

Дејан ЂОРЂЕВИЋ: ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСО (Изабране песме)

Дејан ЂОРЂЕВИЋ

ПОНЕКАД ЗАБОДЕМ ОЛОВКУ У ЖИВО МЕСЕО

Изабране песме

ПОЂИМО У ДЕЛФЕ

Све је оборено и сломљено
Унутра је ништа, споља чудо од лепоте
На троношцима седе старци и проричу
У пустој празнини храма негујемо змију
Мајстори, мајстори, зар вам је стало до блага
Пођимо у Делфе!

Склопљене очи од усхићења
Отворена уста од ужаса
Нећемо моћи без шарене одеће лажи
Без пламена што пали људску машту
Пођимо у Делфе!

Пред пастирском колибом, одмор
Кад тамо , пуно народа
Мален је овај храм, браћо
Пођимо у Делфе!

ПЕСМА МРТВОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

У доба великих глупости треба бити мудар
говорили су “дивни” старци:
велике речи су за велика дела
штеди снагу, сине,
ох, зар се и то може
на једног паметног десет будала
да, ми смо заробљени!
а онда долазе стручњаци
и разне сподобе стране
тврде да ноћ је дан и да је црно бело
и да у мојој земљи нема смрти
и да се овде не умире од зрачења
и све то на деветој страници “Политике”
у Културном додатку, у суботу, 20. јуна 2015.

***

Никоме више не верујем

Не желим ништа да чујем

Заборављам и оно што нисам знао.

 

Понекад, забодем оловку у живо месо

И ћутим док крв не потече

Не зна се ко је гори у мени

Песник или убица!?

МРТВИ ЋЕ СПАСИТИ ЖИВЕ

На мостовима граде куће
У возовима чувају тугу
Горе у облацима
Чудна пантомима голубова
Мртви ће спасити живе
Болесни ће излечити здраве.

Празник је, дан за радовање
На старој металној огради, Аска
Игра своју последњу игру.

Вода односи, челик, олово
У море, у океан
Разноси јутарње мирисе Неостварене жеље
Оставља сећања, бол и крв.

(Железнички мост на Јужној Морави, април, 2000.год.)

КРУГ У КРУГУ

Неко је далеко
и много ближе од даљег
од царства птица и камена
од фењера и свеће
од других, од себе.

Неко је данас купио време за сутра
црвену капу да покрије срамоту
беле рукавице да продужи поздрав
конопац да измери самоћу.

Ми који смо ту
а као да нисмо отишли
плетемо празнину
росном травом се китимо.

КРАТКО И ИСКРЕНО, ПРИЈАТЕЉУ

Нема више тих лица и тела стараца
Повијених над судбином свога народа
Ни тих руку кошчатих и жилавих
Танких бркова у сељака и господу.
Свет се усправио на четири ноге
Свет је добио убрзање
И ко зна у којој брзини вози.
Кад нас једном више не буде
Биће као да нас било није.
Не мора да будеш туђин
Да не би био Србин.

ПЕСНИЦИМА СНЕВАЧИМА

Лако је , пријатељи моји

Лизати и гмизати

Врискати и стискати.

Ваља се ослободити

Устати, не посустати

Винути се, не повинути.

И да не ређам ближе

Ни даље, ни више

И када се хоће, и дише

И мисли , и пише.

Ваља се пробудити, уљудити

Па онда бити песник.

КОРАК НАПРЕД, ДВА КОРАКА НАЗАД

Наиђох на глупост
на којој је писало: прескочи
и прескочих.
Наиђох на мудрост
на којој је писало: заборави
и заборавих.
На једном месту писало је:
стани.
Стадох, прескочих, заборавих

КИША ЈЕ ПАДАЛА ДАНИМА

За једним столом
три девојке су седеле саме
На једном столу
стајале су три чаше.

Киша је падала данима
оне су гледале сатима
За једним столом
смејале су се три девојке.

КАД ПЕСНИЦИ ЗАЋУТЕ

Пробудите се песници

И запевајте

Мисао своју загрејте

У стих је претворите.

 

Долазе зла времена

Рађају ратнике

А добро знамо

Да, кад песници заћуте

Ратници проговоре.

***

Кад остарим довољно сам себи,

и смрт дође по мене,

не прилазите ми ,

могу и сам да умрем,

јер моја смрт не боли.

Реците само “добар је био,

пио је са сваким стварао за себе,

а делио с пријатељима.

ЗАБЛАЋЕНА КАНДИЛА

У јаругама
у долинама
у блату и мраку
кандила.

Боже, има ли смисла
пред слепим очима
и глувим ушима.

Боже, молим ти се
за оне који су знали
и за оне који нису знали
јер су то наша браћа заблудела.

ЗАГЛЕДАН У СВОЈУ УТРОБУ

Знам место

на коме спавају,

песник, ловац,

и скамењена птица.

 

Знам ,

и чекам.

ПОДНЕ

Сећања умиру,

на кућама затварају врата и прозоре,

по обичају.

 

Двоје младих

длазе на реку,

да погледају је.

 

Сећања, неоживљена, умиру.

СРЕЋА У ЦИПЕЛАМА

Одрекао сам се свога имена,

и града лево од десног,

људи и животиња,

празнине са наставком,

црних рупе и белих квадрата,

песника и ловца, у циклусима.

Нашао сам срећу у ципелама,

у дану када су сви лежали живи.

ПРИСТАЈАЊЕ

Признао сам

и пристао

ЈА сам постао МИ.

 

Треба стиснути песницу,

и победити.

 

Чиме,

Љубављу,

Оружјем,

Богом!?

ПОСЛЕ ОЧЕВЕ СМРТИ

Синови су се поделили.

Старији узе сву покретну и непокретну имовину.

Млађи оста да живи у помоћној згради.

 

Пролазиле су године.

Богатство старијег брата се удвостручило.

Млађи се сетио луле, очевог дара.

И повуче из ње магични дим.

 

Старији брат му је куповао дуван.

А млађи ништа више не потребоваше.

Пушио је лулу, зазивао праведност.

И бележио каткад, какав надимљени сан.

НИШТА НЕ ЗНАМО СЕМ ЉУБАВИ

Они ће једног кишног дана

срца наша убити мучки.

шта ће бити,

кад се на земљу спустимо с неба?

поново се родити,

лепота је у дечијим рукама.

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ГРЕЈАО ЉУБАВ

У стара добра времена

Његове песме биле су ватра.

Ако га заборавите као песника

Памтићете га као човека

Који је грејао љубав.

ЗБУЊЕНА ПЕСМА

Чудна нека времена

Да чуднија не могу бити

Сви немају, а сви ћуте

Сви су задовољни , а свима треба

Родитељи једу слаткише својој деци

Професори краду оловке ученицима

Лекари испијају сирупе пацијентима

У судовима израђују бесплатне семинарске

За студенте клиничке  психологије

Полицијске станице се исцртавају графитима

На градилиштима нема цемента

Цигле се зидају блатом

У селима, редовно искрвари

По нека свиња или овца

Сви ћуте, нико не говори

Свима је јасно, нико не разуме

И овога лета ће бити претопло

Базен још није спреман за купање

Код фризера одлазим редовно

Сређујем косу и браду

Ко зна, можда нас поново мобилишу

Сутра је рођендан мом псу

Можда напишем песму о лајању

Ако већ није касно

ГАСТРОИНТЕСТИНАЛНА ПЕСМА

Апотеке су нам ризнице знања

И, ево, корачамо у светлу будућност

Човек је постао свесно биће.

 

Револуција једе своју децу

Пажљиво прочитајте ово упутство

Пре него што почнете да мислите:

 

Лек се примењује орално

Прогутајте таблету са чашом воде!

Ако сте заборавили да узмете лек!?

ИНЦЕСТНА ПЕСМА

У предворју наших снова

Свет је постао модеран

За један корак у дубини.

Спржени мозгови од празнине.

Избледеле слике родитељских жеља.

Крпе и закрпе нашег града.

Смрад уличних тротоара.

Неиспијене боце жестоког.

Сандуче за прву помоћ.

Музика за сва времена.

Џепарац за једно вече

Сви се љубе, мазе, додирују.

ЧЕМУ ПОЕЗИЈА

Дечак трчи градом

И виче из свег гласа:

Заљубила се Марија!

Заљубила се Марија!

Свакога дана уз „Блиц“

Знаменити Срби и поклон књига

Вечерас  на „Првој“

Плес са звездама.

На штанду испред бивше Робне куће

„Филозофски огледи“ Николе Милошевића

Само сто динара, нових

Глупост је наоблачила небо

Докле поезија? Чему поезија?

РАСПЕТИ ПЕСНИК

На градском тргу

Одмах поред полицијске станице

Распети песник.

Пролазници га пљују,

Урличу на њега,

Псују му све по списку,

Ударају га чекићима

Поливају бензином

Ломе зубе и кидају му кожу

Пекари, керамичари, фризери

Аутопревозници, водоинсталатери..

И понеки полицајац

Онако кришом „међу ребра“

Кад нико не види.

Крив си, говоре му

Издао си народ, породицу, пријатеље

Пишеш песме, не ореш њиве!

Не садиш дуван, и не сејеш пшеницу!

Квариш омладину!

На смрт! На смрт!

Узвикује раја

Песник ћути

Ни реч, ни писак, ни јецај.

ПЕСНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ ЕНЕСУ ХАЛИЛОВИЋУ

На бетонском зиду

Дете седи и плаче

Мајстори руше стари кров.

 

Иза зазиданих прозора

У белим квадратима

Човек умира задовољан.

 

Боже, волиш ли ти људе?

Ако их волиш, дозволи им да то буду!

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Дејан  Ђорђевић, је рођен 2. јануара 1970. године у Великој Сејаници. Гимназију „Станимир Вељковић-Зеле“ завршио у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу.

Радио је као новинар и уредник у више новина.“

Песме, есеје и приказе објављивао у листовима и часописима: Повеља, Кораци, Књижевне новине, Књижевни лист, Градина, Песничке новине, Домети, Летопис Матице српске, Бдење, Јефимија, Траг,Одговор, Ријеч, Наша зора, Наш траг,Аванград, Ошишани јеж, Губер,  Наше стварање, Помак, Глубочица међу обалама, Вечерње новости (Културни додатак), Васиона, Власина, Американски Србобран (САД), Национал (Албанија), Пламик (Бугарска), Лава (Украјина)….и у више електронских часописа: Носорог, Књигомат, Диоген (Сарајево)Књижевност.орг, Етна, Шипак,Радио горњиград (Загреб)….

Зборници и лексикони: Крилате руке љубави, Просветни преглед, Бгд, 2004.год; Лексикон просветних радника-писаца, Партенон, Бгд, 2001.год.; Песнички воз, Књиге врањске, 2010.год. ; Арте стих, Арте. 2013.год. ; Речник за очување наше планете, поезија за децу, Арте, 2013.год. ; Афотека, Артија, Параћин, 2013.год. ;……

Награде и признања: Сатирична позорница „ЖИКИШОН“ (2011); Клуб умјетничких душа, Мркоњић-Град; Девети међународни сусрет писаца, Плевен, (Бугарска) 2013.г….

Поезија и есеји Дејана Ђорђевића превођени су на енглески, француски, грчки, руски, бугарски и македонски језик.

Збирке песама.: Јесам и нисам (Филекс, Лесковац, 2007), Не/пристајање (Филекс, Лесковац, 2008) и Будим се да бих те волео-једна књига једна песма преведена на петнаест језика. У припреми је четврта збирка песама „Крај и бескрај“. (Филекс, Лесковац, 2014).

Уредник у издавачкој кући „ФИЛЕКС“  и у часопису „УСПЕЊА“ у Лесковцу. Живи  и ради у Грделици.

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Марија КНЕЖЕВИЋ, ОДАБРАНЕ ПЕСМЕ

НЕПОТРЕБНИ  САВЕТИ  МЛАДОМ  ПЕСНИКУ

 

Не постоји млади песник, нити песникиња.

Људи могу бити млади, док песник или то јесте или није.  Ако некоме

хоћемо да кажемо да му је песма лоша, неумесно је за то кривити

младост.

Рађамо се као рапсоди. Нико нас не тера да се тиме бавимо у

животу, кад нас је и време разрешило свакојаких озбиљности већ и

самим глаголом “бавити се”.

Живети као песник ствар је избора.

 

Живи, упијај, слушај, читај и понекад пиши.

Све што мораш да чујеш је музика, ништа друго не мораш.

Савети, уколико је то реч, јесу свуда. Уметност  је препознати их.

 

Мене је Милош једном саветовао да напишем песму “Марија”.

Одговорила сам му: “Ја сам Марија, / тридесет седам са два, /

хладно ми је услед врућице.” Смејали смо се. Знали смо да смо

одувек знали: оно што пишеш собом, можда ће и ваљати. Писање и

јесте непрекидна потера за првим лицем. Понекад успеш му се

приближиш. Све друго је опит који је могао смислити било ко. Милош је

волео да се смеје. Хумор је озбиљна ствар, толико да се о томе не

говори.

 

Ако си већ одабрао да певаш, нека то и други чују. Мани се

столарских митова о интимним фијокама и кутијама. Смешна је

помисао о “светости беле хартије”.

Не постоји бело. Осим тога, људи су склони да за свој дуг светости

налазе лакша решења.

Воли светост као љубавник.

 

Нико не треба да ти каже да ти је пут тежак. Толико ваљда знаш о

нагону самоочувања стада које час посла постаје крдо. Фраза са

трњем је погрешна.

Трн је љубавник руже.

 

Свако има право да воли, али да је лако, није, и глуп је ко о

лакоћама и тешкоћама говори.

Буди посвећен. Ако хоћеш. Ако нећеш, то је опет твој избор. Да ли би

посвећени постојали да није осредњих?

Слушај музику, само то мораш. Препознај свој глас. Увек изнова.

Ништа што је право не може се обавити једном заувек.

Не буди незадовољан. Ведрина је врлина.

Песма је негде између – тебе и певања. Уметност, као и живот, бива

у међупросторима.

 

Не очекуј да твоје песме разумеју. Не чекај. Чекање је за

грешне,

како је отприлике записао песник Холан. Сваком трену се посвети.

Само трен ће ти донети радост, само оно што је једном. Уколико у

међувремену доживиш и нешто што си желео, добро је.

 

Стварање подразумева правила. Она важе за то што је створено.

Неразумна је расправа о “кршењу правила”. Уколико то уистину јесу,

не   могу бити примењива ни на шта друго.

Наравно да си одважан. То ће ти кад-тад рећи. Буди задовољан.

Други ће ти рећи да су ти песме дубоке. Буди задовољан.

Неки ће ти рећи да их твоје песме омамљују снагом ероса, да без

ероса нема уметности. У праву су.

 

Чућеш и то да си учен. Немој се смејати. Опомени се да у свом

замаху много тога подразумеваш. Нису сви схватили да је читав

живот читање, схвати.

 

Тешко да ће неко о твојим песмама рећи или написати нешто равно

доброј песми. Могао би ти сам, али нећеш. Размисли о томе.

Љути се на државу све и када не постоји. Здраво је то. И не заборави

да си по природи свога занимања изгнаник, а имао си избор.

Настој да се што мање љутиш. Има лепших начина да губиш време.

О мудрости смеха бих могла највише да ти причам. Тек то не вреди.

Ако знаш, знаш. Блажен си. Има када су речи извесно вишак. И мало

када нису.

 

Саслушај све о метрону и калокагатији. Буди стрпљив управо зато што ниси.

Научи да учиш да будеш свој. То је ретка од наука која с правом опстаје.

Сам ћеш осетити када постанеш Ученик. Када се и бол и радост отворе

као лекције. Кад овладаш дијалогом као спортом.

Неко ти, рецимо, каже: “Писање је лоше за здравље.”

Ти њему одмах: “А шта је

здраво?” Безброј је таквих примера.

Не буди презрив према мноштву, пусти да те забави.

 

Једна је само музика. Та коју чујеш. Само ти.

Не постоје два иста композитора. Судбина је уписана у слуху,

не на длану.

Само музика надахњује музику. Због тога ме слушај. И само толико.

Нека ти је тишина наклоњена.

 

О ОНОМЕ КОЈИ КАЗУЈЕ

***

Сам сам.

Нико ме није створио.

Првом тишином, приметих да сам се родио,

и одлучих да се занавек настаним у њој, тихо и без ичега.

Никоме припао, одабрах је за заштитницу, јер самоћа је недељива.

 

А када ме је примила, уз помоћ њену,

заволех је.

Тако заволех.

***

Она је мој родитељ,

јер родитељ је увек један,

све док другог не замислимо.

Слабост урођена,

од ње се шири зараза неприпадања

од које једнако поклањамо свему.

Ћудљива као разлог, додир ненадни,

којем заувек стреми сусретање.

 

А када стасах,

обожавања изучих занат,

да њој и себи за живот прибавим.

И уверих се за дуге беспослице,

једина је самоћа која ме чува од усамљености.

** *

Ретки су, запазих, обдарени да воле, драгоцени су узнемирени.

Свет се на нељубавне и саме дели,

опстајава на самилости

и без порекла.

 

Реч подучава нежности руку,

милост додира у реч се претвара;

говором дариван љуби слово,

да сам са собом разговара

 

као ја са тобом:

 

ДНЕВНИК  СИТНИХ  НЕЗГОДА

 

Јаје

које сам у сну украла из гњезда

предсказало је судар с коњем

на пешачком прелазу.

Нисам схватила.

 

Угрувана и још сањива

спутана

непријатном обавезом да будем паметна

сачекала сам ред за млеко

али уместо белог млаза

поиспадаше грудве туђе

устајале површности.

 

Помислих  такве глупости

могу се догодити само мени!

И вратих се да заменим млеко.

 

Онда је почео да звони телефон.

Једна душа ме је заповедним гласом

позвала на сопствену сахрану.

Добар пријатељ у журби

наручио је песму.

Последња нежност

обавестила ме је преко секретарице

да грешим у процени.

 

И мој приватни усамљеник

заћутао је неколико пута.

Неко из комшилука је пуцао.

Неко други се заљубио

и покушао да се убије.

Полиција нас је све испитала.

Користећи пометњу

деца су пушила у подруму.

 

У међу времену стигло је писмо

из Америке. Јесен је овде дивна

писао је стриц и лишће црвеножуто.

Али када почнеш да га сакупљаш

сва чаролија нестаје

и замисли

после шездесет година искуства

мама је решила да не вози!

 

Истога дана јавили су

да је рођак оперисан после саобраћајне несреће.

Том приликом додали су да му је неко украо бај пас.

Јавили су грешком

да је муж моје сестре рањен на фронту.

Тешко. Сви смо плакали.

По подне су се извинили.

И она се јавила

Он је само фаза у мом животу!

Аха,  рекла сам.

 

Оштрећи речи у једном разговору

посекла сам  језик.

Добила сам телеграм од позитивног јунака

До-ста-ми-је-све-га!

На многим вратима у граду освануло је

НЕ ВРАЋАМ СЕ!

 

Пред вече

дечак у брзим колима прегазио је пса.

У аутобусу су ми украли новчаник

са последњим апоеном разумевања.

Све вас треба побити!  викала сам

остатак дана.

 

У хороскопу су ме упозорили

да сувише мислим о новцу –

љубав – ништа – здравље – премор.

Мама је спремила масну вечеру

То је због ове ситуације!

Нервозна сам.

Заборављам.

 

Покушала сам да читам

али тајне љубави

пронађоше одличну забаву

у мојим нервима.

Када се полица у поноћ срушила

казаљке су се поклопиле.

Нисам схватила.

 

Користећи јефтине импулсе

звао је бивши пријатељ

из Русије.  Овде је супер!

наглашавао је сваки слог.

И ја сам добро  рекох.

 

Још сам прибележила за нову причу

реченицу  Она се опија својом патњом

али ми то не схватамо.

 

Уместо кестења и стихова

у шетњи убрах напев

кога не могу да се решим

Можда је могло!  Можда је могло!

 

Заспала сам упркос истовременом

хистеричном нападу ауто-аларма.

 

Град у којем се све то дешавало

показивао је знаке живота

на све самим погрешним местима.

 

FADO TRISTE

 

Кад недостајеш ниси то ти.

Нема онога што је било.

Фадо.

 

Моја тајна љубав

пролази као трамвај

жеља да заволим бол.

Фрида.

 

Путовање пејзажа кроз прозор воза.

Плаво ко зна зашто и не увек.

Необавезно.

 

Примети обиље наочара за сунце. Онако.

Претерана осетљивост ослепљује.

Снађи се и буди.

 

Сан после сна.

Там там.

То како улица разуме самоћу

 

не да се ни замислити

али пријаш ми

mi buen amor.

 

ДОРЋОЛСКА КАНЦОНА

оцу

 

Ти ме познајеш, брате. Sole mio!

Не морам да ти причам: углавном не пишем

песме. Ту и тамо писмо, све остало је уписано

у каналима. Људи ћаскају. Жуборе снови пуни глади.

Ја стармала, озбиљна још од породилишта.

Једнако обожавам животиње, у зоо-врту одрасла,

памтим нежност давања хране, узимања.

Или како каже Емилија: That Love is all there is,

Is all we know of Love.

 

Запис ме плаши као ишијас,

не могу да замислим кочење ни када ми се дешава.

У ствари сам кукавица, само што смем да признам.

Кад себе овако опишем, кажу ми да сам храбра.

Боље да ћутим, толико ми то ништа не значи.

Che bella vita!

 

Ја бих само да певам! Све време и до краја.

Док усисавам, невидљива од барског дима, у спортској хали.

Глас, ритам, пратња пратње.

Музика је чиста, чује себе, зна да постоји.

Моје се жеље не остварују.

Срећна сам с времена на време

кад схватим да немам машту за жеље.

Када у сандучету нађем коверту, таман

помислим да је празна, отворим – завучен у руб

комадић твоје кошуље. Ритам поруке.

Solo te amo.

Свако стање је пасивно.

 

Ако сам нешто написала,

то је због тебе.

Све остало је зелено.

Мало је рећи довољно.

 

СКАДАР

 

Правили смо дете од песка.

Песак је настао од камена.

Камен не постоји без мора.

У машти зачета

неопходност родитеља

нема узор.

 

Ноћ је опште место.

Дан оболео од зидања.

Једном започета, зиданица се наставила

у обрушавању.

Само је наша љубав могла да изађе на крај

с питањем упоришта.

 

Песак је похрлио песку.

Постали смо

од сна о стварању

недељива именица.

 

Баш као ова барка или боца или затурени кључ,

као испуштени глас жене који граби

младунче у трку,

увек другачији залазак сунца,

увек другачији излазак сунца,

ми смо

усвојеници пејзажа

и зрно поноса

Мајстора Промене.

 

 АПОКАЛИПСА ПО ОРФЕЈУ

 

Чуо сам да ми је нешто испало.

Не напушта ме свраб.

Уморан за још једну ноћ,

вероватно слеп,

рекао бих да ме уходе.

 

Настојим да се не окренем,

да вас не изневерим будући.

Ко зна шта је Еуридика

у стању да уради

у стању камена.

 

Корачам на први поглед недужан.

Ако се врати, она ће наставити да одлази.

Ходом убијам страх:

твој, бога алатки,

њен, богиње облика,

свој – писца слика.

 

Шта ако нестане песма?

Шта ако наступи

смак доњег света?

 

ДРАМА

Ивани Миланковој

 

Мало ко зна

Та места у грчким брдима

 Где истина нема мора али одувек теку речице

 И фонтане предсказују прошлост тако уверљиво

  Да се све време дешава,

   А врбе и локвањи као да само зато постоје

    Успевају на фотографијама.

  Мештани не обраћају пажњу

  На лепоту са којом живе.

   Туристи нису обавештени.

  Понеки крстић на географској кад

Означава зид цркве који уме да се љуби;

 Таверне се разликују по боји столица

Спремне да угосте сва расположења

Затварају се тек кад последње седиште

 Лицем прионе на сто управо на месту

  Где се до малочас длан мирио са чим треба.

 Људи прођу много тога

Све и кад им кретње стају

 Код првог винограда.

  Или су превалили пут не опазивши путовање.

   Тек у даљим годинама осете да има нешто

   У тим местима где се може волети

  Укус воде и сира.

 И заљубе се у пријатну

 Довољност таквих дана

Када питања не налазе упориште

У местима где нико не говори о љубави

И где свако може као и што не мора да зна

Писмо бора на кожи дугове

Мештана и стабла маслине.

Тамо где смо наизглед залутали

Нетакнуте почивају приче.

 

УЗИМАЊЕ  МЕРЕ

за Дороту, за Аннемарие

и још једну кројачицу

 

Читави епови, познато је из историје облачења,

Стану у један капут.

Јер догађа се да тело,

А све је и од тела,

Има довољно хладноће

Да се удене у тај збирни крој.

 

И када неко из сасвим других,

Једнако топлих побуда каже:

»У реверима је твој осмех,

У осмеху твом сви дани сунца у години!«

Не греши неко тај.

Нити онај што исту ту љубав

Плашљиво гура у поставу.

 

Доживљај зна да је у праву.

Шума непогрешиво распоређује

Сопствену влагу.

Тамо где треба је тамо где прија.

 

Све што се уистину одвија

Познаје места

Почетка, путање, језгра,

Наставка без чиоде

Да скрене пажњу.

 

Поезија, додуше у најбољој намери,

Понекад побрка сезоне шпаргли и гарденија.

Али ни то није прилика

За савршену грешку

У доба стаклених башти.

 

У доба дубоког замрзавања,

Када полу живе репродукције великих узгајивача,

По себи твоје носим.

Веруј ми

Само ти ствараш

Нешто као ти.

 

Дугме или облак све је једно

Како се коме прикаже дар.

Нешто близу саставу коже.

Нешто што ни у каквој намери

Не може бити клон,

Али ни излишност оригинала.

 

Познато је из историје преживелих заната

Да ни шегрт не користи реч настанак,

Док се о готовости не говори.

Спој, одвајкада, само

Прати спој.

 

НЕТАКНУТО

Томиславу Маринковићу

 

Отац и ја седимо у кафани “Знак питања”. Први дан зиме, мирно је.

Једно од оних времена у времену кад све стане у фотографију.

У слици прозора влада слога здања: Саборна црква, аустријска амбасада.

Патријаршија. Кад отац каже Дува овде крај прозора, продире

Промаја, хладно је, сетим се једног другог снимка:

 

Ране деведесете, што на овом језику значи рат, исти овај прозор

Крај кога си се тресао, песниче, уплашен да те не ухвате, а управо

Побегао смрти. И паљба твојих речи: мислио си да је најгоре прошло

Са војним позивом, потом си најгоре слутио у џипу војне полиције, да би

Коначно приведен на ратиште мирно спознао најстрашније:

 

Требало је да буде тајна. И заиста, нико није знао осим команданта,

Твојих узнемирених чула.

Те ноћи запажао си више него икада, мислио

Да ћеш и без метка погинути од слутњи. Видео камион пун алкохола,

Видео пијане стражаре, умало оглувео од командантовог Ништа ви

Не брините!Просто к’о пасуљ! Видео унапред како се кукуруз њише,

Док су биљке мирно пребивале у корењу.

 

У прозору кафане “Знак питања” посматрам даље како зовеш кума,

Успаничен, не умеш да објасниш, не умеш ниједну реч осим Вади ме!

Кум ускаче у свој такси, полеће према запису смрти у стабљикама

Кукуруза, као да још пре тог пута бежите истим од пијане војске,

У допола офарбаном мерцедесу. Ти пушиш, он мисли све више и више

Километара на сат куда да те води. Ћутите сад, у нади да причаћете

Једном.

 

Сутрадан, неко је ипак преживео, иако је командант викао

Није то ништа, само напред!, кукуруз падао уз тихи јаук

Од трзаја топовских цеви. Само напред! предводио је

Твоје несуђене саборце чистом линијом аутопута,

Излазећи у сусрет цевима од којих само он није страховао,

Право у смрт, између приноса што дали су све од себе.

Из препуних уста смрти неко је испао, или га је испљунула. Сазнао си.

 

Мислио си да ћеш полудети од побуне нерава, осећања тада свих

Одједном, страха, гнева, револуције чула.

Мислио си да ће те докрајчити оно што те је спасило, захваљујући чему си

Жив, а свет дариван поезијом трајања.

 

На том путу, тако дугом премда у границама исте фотографије,

Од кукуруза и цеви до дотрајалог кафанског прозора и нове књиге

Песама, уверио си се:

Оно што је створено да буде нетакнуто, остаће.

Биљка живи у корену. Да ли мисли и осећа, само она зна.

Има наде за нас који се у миру давимо у сопственим дубинама.

Биће још немира за нас који и од промаје гинемо.

У оном сталном, рату без примирја,

Само нас осетљивост каткада спасава.

 

ТАМО  ДАЛЕКО

мајци

 

Можда је лимун заиста жут онолико

Километара колико путује светлост.

Као што дечаци имају највеће уши на железничким постајама.

Девојке се бацају у море да дочекују морнаре

Само у одређеним културама,

У причама које су увек путничке ради

Заласка сунца у пустињи неко мора да оде

У пустињу по доживљај.

 

Даљина има право што постоји.

И снови неоспориви.

Нема то везе с носталгијом.

 

Чежња се добија у наследство, песма јесте

Слепи путник у генском коду.

Деда је волео »Тамо далеко«, уз вино.

После треће чаше ни квалитет вина није тема.

Путника пут научи о важности расположења,

Да са незнанцем ћути присно.

Деда је знао да је лоза љубави неиспевана.

 

Да је вољеност тамо где замишљамо вољене,

У сличностима,

У свом лику ради кога, заправо, ваља отићи.

 

И да нема лоше бербе сазнао је

Све што човек може да зна о припадању

Будући странац.

 

Оно чему мислимо да тежимо

Добро је чувано

Од нас.

 

УЛИЧАРКЕ

 

О, страсти

Према здравој храни извесности!

 

Ти – сваки,

Морао си их бар једном

Видети за живота без обзира

Промашеном или теби вредном.

 

Митоманијо раскринкана, обожавам те!

Пародијо порекла:

Браћо и сестре зачети испод мостова и на травним

Површинама,

Мили моји преци из жбунова!

Са чичковима међ маљама!

(И ви из фотеља успешних предузећа,

И ви од фетуса навикли на лимузине,

Из блиске давнине, моји ви!)

 

Последице најслађег стиска

У историји незнаменитог зида!

Сорто анонимна,

Читаве Троје

Љубавне слузи!

 

Хвала ти науко, саучеснице,

На сваком четвртом ДНК

Из уличног коктела!

Љубим ти најмању утичницу, фајл, кап

Узајамног открића!

Непозната, проширена породицо,

Прошлости без рама, славим те!

 

Мој женски роде,

Од слоге зимница и гумица у боји.

 

Чуварке мрака и реда

Ту су да поштују:

Која, за кога, када, колико, шта.

Оне су озбиљне.

Живот је у питању.

Трећа смена.

 

Са пластичном торбицом и пукнутом чарапом

Услужиле су више муштерија

Од касирке-ударнице из мегамаркета.

Нема те државе, пола, органа,

Аутомобила са тамним стаклима или бицикла,

Несрећних бракова и усклађених заједница,

Радника, полицајаца, учитељица,

Тешке муке невиности,

Не постоји отров скриваног укуса

Којем нису изашле у сусрет.

 

Поуздане,

Нежно у ухо или ножем преко лица замољене,

Сместа

Одлажу ваше интиме у понор барског тоалета,

Заувек и уз гаранцију строго

Поверљивог водовода.

 

Чврста као витешка част

Минулих времена

Њихова је реч:

Нема љубави.

Строго без емоција, језика, посетнице.

Нисмо се никада срели – јасно!

По обављеном послу – ћао!

Грохот по наруџбини, а дотле

Без смеха!

Због изостале ерекције,

Алергије на презерватив – дешава се,

Превише се дешава, стога

Без стењања: То, само тако, мама!

 

Без притужби, рекламација, примисли

На телефонски позив, друго виђење.

Без људских права за несебично

Разумевање хумане сврхе.

 

Саме

Попут коњаника из народне песме,

Без заштите, често намерно,

Како би кришом родиле вас.

 

О, ви, усвојеници,

Са белегом од јефтиног ружа,

Размажена децо

Сопствених авантура!

Ви, браћо по немању

Појма.

 

Кћери будућа:

Видиш ли ме у ординацији,

На кревету за хитне случајеве?

Мама не скида смешак са плафона!

Зна мајка да је у возу, да нас на крају

Труцкања и успутних станица

Чека неонски рај!

 

Девојчице, домаћице, бабе,

Службенице, подстанарке, бескућнице,

Тамне и беле пûти, косооке, плаве,

Ћелаве, дебеле, мршавице,

Неписмене, полиглоткиње,

Сестре, љубавнице, мајке!

 

О, ви без премца

Преступнице!

 

Грешна вам љубим пречасне скуте!

И за вечну љубав иштем опрост

Неукаљане кћери.

 

ОКВИР

Од оца посвећеног природи и мајке која подучава

Музику, уз помоћ бабице из комшилука и нешто мало

Мита за особље дежурно у празничној ноћи,

Иста сам оваква рођена.

 

Почетак и крај од природе су отворени. Када мора

Кратковиди стручњак нацрта рез, зашије. Тајна исцури

На под, једина, за кратко испари. Потом дете слуша

Матрицу бајки о срећном крају, док не научи слова.

 

Каква јесам, одрастала сам на истини и чоколадама

Дешавало се устајалим; лечили су ме с времена на време

Од тровања, уз нешто мита за хитну службу – бомбоњера

И обично флаша домаће да се испере шкодљиво.

 

Тада није било лека (нити су га тражили) за вишак

Љубави у крви непознатог порекла, ненаслеђен.

Преносила се зараза путем читања, препознавали се

Оболели за добро или зло једном изреченог заувек.

 

Кад кажем читање, тек на крају памети су књиге;

Мислим, и дан-данас, на туђа дворишта у доба трешње,

Псе и остале уличне играчке, ролшуе и отворене ране,

Паркове, жбунове и још неке покушаје зачећа тајне.

 

Мислим на прозоре, нарочито у партеру,

На изложеност постојања, породичне приче

У договору са пријатељима, уз јело, дуван, пиће,

И власт која се запати у измешаним ћаскањима.

 

Неупозорена васпитањем, каква испадох,

Знала сам шта ће бити слушајући како је одувек било;

Кад пукне шампањац и низ руку домаћина клизне пена,

Он викне: »Решено!«, а жена послужи кафу у дугој тишини.

 

Рано сам почела да живим наду у чудо промене.

Посматрајући те вечере тајне и сувише познате,

У оквиру завеса и фикуса у левом углу, те кактуса

Постројених уз окно: изговор светла, расад пркоса.

 

Чекала сам да мачка скочи у крило усред гутљаја,

Да пас прекине историјски ток потребом за својом

Нуждом, да званица упита: »Где сам оно стао?«

Да завлада револуција паузе пре коначних речи

Домаћина: »Ја рекох – тако или никако

Другачије!« Да бар кине због промаје.

Потом, дешавало се да сијалица пресвисне,

Вредело је чекати кратак спој ноћи и собног мрака.

 

И док је портир седео у кабини сав изложен

Попут опомене, јачала сам мишиће ногу

За будуће искоке из туђих живота, за бег из рама

Личне свечаности која се јутром слави као општа.

 

Друга деца су постепено стицала физичку културу,

Учила да марширају, протестују, стоје у редовима

Дужим од века, уз нешто мита деца децу добише

И све што уз понављање иде – прозоре, места, столове.

 

Одбих послушност текста и приволех се вратима.

По избору заљубљена, јер само то је могуће,

У старинске звекире, велике кључаонице, у положени

Лук крај прага о који се некада отирало блато.

 

Подах се меканим ципелама (ипак се подаш).

Каква сам била, остах са друге стране договора

О напретку. Не жалим се. Добро је у овом харему

Наизглед слободних луталица. Од мита далеко је

 

Лепша реч милостиња.

 

СВАКО  ДОБРО

 

»Нашла сам му спонзора за кревет!

 …још само да тркнем по вирмански налог.«

 

Песници се дописују у истом граду.

Осим љубави

Према епистолама, поштују музу штедње

Времена, одани богу залиха.

Електронски се домунђавају рапсоди:

Пре и После Лазе ваља преживети,

А то је најтежа фигура стила.

 

Слични у животу

Разликују се по смрти и делу.

Ту почива њихова величина, пишу

Аутори уџбеника и неизоставно

Наводе ужи круг.

 

У писмима песника песницима

Читамо више бројева него слова.

Ни данас ми нису уплатили ______, замисли!

      Ако не добијем својих ____ , мораћу да узајмим ____ .

Да ли се већ шушка,

   Коме је намењена та награда од ____ ?

  Ма, најгоре ми је за мамине лекове, еј

 ____ ! Ко данас толико има?!

  Бедници! Зар ни тих пишљивих ____ ?!

   А ја се таман понадала добићу _____

Па да купим фотељу (није скупа, само ___ ,

Коначно читам ко човек!

 

Једноме супруга спрема свакодневно

Лежај, стихове, омиљена јела, одговара

На пошту.

Један се упркос треми пријавио и победио

У најгледанијем квизу.

Једнога је партија поставила у _____ за амбасадора.

Једноме син шаље месечно $ _____ из Америке

Откако је стао на сопствене ноге и отворио

Школу плеса за старије госпође.

 

Судбине су за биографе

Вредне монете.

 

Она је млада пресекла вене.

Она је забила главу у плинску рерну

Да би васкрсла као пчела.

Она је на самом почетку

Скочила са стене.

Она је продужила живот сама у соби.

Она се шлогирала у најгоре време несташице

Гробних места,

Једва је сахранисмо преко везе.

 

  – А како су твоји?

  – Ево их, хвала на питању,

   –  Живуцкају од _____ пензије,

     Чуде се шта их је снашло.

   – Је л’ долазиш вечерас?

  – Ни у лудилу! Када ми плате мојих _____,

 Што значи никад! Ти?

Размислићу.

 

У својим песмама

И дан-данас

Помињу Хермеса, Христа, Харона.

Извежбани тумачи животних дела

За превоз, вечеру, хонорар на руке,

Наводе узвишене теме. За новац, али

Имају право.

 

Мада

Неисплаћени остају неспоменути

Многи заласци сунца,

Мириси сена,

Снови у сну и на јави,

Кублајкан и остали

Осујећени господари света.

 

Класична форма краја:

Укрштене жеље

За здравље, срећу и свако добро

Али када песник напише волим те,

Мртав озбиљан бива.

 

Ретко у писмима песник

Помиње име вољене особе.

Могуће услед суштине

Присности са бројем један.

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Марија Кнежевић је рођена у Београду, 1963. године. Дипломирала је на групи за Општу књижевност и теорију књижевности, Филолошког факултета у Београду, магистрирала на Државном универзитету Мичиген (Michigen State University, USA) на групи за Компаративну књижевност.

Објавила је следеће књиге: Храна за псе (роман у кратким причама, Матица српска, Нови Сад, 1989), Елегијски савети Јулији (поезија, БИГЗ, Београд, 1994), Ствари за личну употребу (поезија, Просвета, Београд, 1994), Доба Саломе (поезија, Просвета, Београд, 1996), Моје друго ти (поезија, Вајат, Београд, 2001), Querida (електронска преписка са Аником Крстић из бомбардованог Београда, Вајат, Београд, 2001), Двадесет песама о љубави и једна љубавна (поезија, РАД, Београд, 2003), Књига о недостајању (есеји, Независна издања Слободана Машића, Београд, 2003), Das Buch vom Fehlen (избор из књиге есеја Књига о недостајању, Wieser Verlag, Wien, Austria, 2004, двојезично издање, превод на немачки: Горан Новаковић), Касни сат (избор и превод поезије Чарлса Симића, Откровење, Београд, 2000), Екатерини (роман, Филип Вишњић, Београд, 2005), In tactum (поезија, Повеља, Краљево, 2005; награда Ђура Јакшић, 2006), Уличарке (поезија, РАД, Београд, 2007), Књига утисака (кратки есеји, Трећи трг, Београд 2008), Екатерини (Czarne, Poland, 2008, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић), Фабула раса (приче, рад на књизи је финансирао KulturKontakt  из Беча, самостално издање ауторке, 2008; прича из ове књиге, „Без страха од промене”, представљала је Србију у годишњем зборнику Best European Fiction за 2012, Dalkey Archive Press, Illinois, USA, превод на енглески: Will Firth), Екатерини (Wieser Verlag, Klagenfurt, Austria,2009, превод на немачки: Silvija Hinzmann), Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, Poland, 2009, превод на пољски: Дорота Јованка Ћирлић; ова књига је представљала Србију 2010. на Европском фестивалу поезије Песник слободе који организује град Гдањск), Екатерини (Дорога жизни, Санкт-Петербург, Россия, 2011, превод на руски: Лариса Савељева), Шен (поезија, Мали Немо, Панчево, 2011), Фабула раса (приче, Мали Немо, Панчево, 2012), Екатерини (Istros Books, London, United Kingdom, 2013, превод на енглески: Will Firth), Техника дисања (поезија, Повеља, Краљево, 2015).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: СТЕПЕНИЦИ (Избор из поезије)

СТЕПЕНИЦИ

(ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ)

ОГЛАС

 

Тражим нужни смјештај

Да склоним ријечи на сигурно

Да вратим под кров откуцане пјесме

Да имам непознатог сусједа

И своју клупицу у парку

Пјесме да јој рађам

 

Купујем омању ријеку

Згодну за усељење

Гдје у свакој воденици

Свој жрвањ могу срести

 

Потражујем изгубљену Љубав

Злато Прстење Разгледнице

И све што је остало иза успомена

 

Тражи се угао између добојских и вучјачких немира

 

Ту су остали моји кораци

Откуцаји сата Надошле воде Разбуктале ватре

Обећања говора и смрти мјесечине

Стихови просути на књижевним вечерима

 

Ту плачу моје године и расту сјенке

 

Размјењујем главу испод подигнуте сјекире

За сјај њене оштрице

 

Мијењам смјер казаљки на сату

Оне појачавају трку изнад историје

 

Тако данима Тражим Купујем Мијењам

Потражујем Размјењујем

Разгрљавам Раздањујем

 

Онда сједнем с лицем у шакама

Мало се одморим размјерим ријечи

И наново распишем Оглас

 

МЈЕРА РИЈЕЧИ

 

Отказала сам одлазак у библиотеку

Пијачни је дан

Данас ћу лијепо да тргујем и купујем

Не спорим сласт погодбе

Овдје се небројено пута може изговорити ријеч

Мјера ријечи је тек на крају

Свако има своју тезгу од снова

Тргује се Купује се

 

Дугме са старих панталона

Јастук испод главе за велике и паре мале

Змијски свлак Јеленов рог

Џепни сат и рупа на џепу

Телафонски број Прашина испод метле

Скупе и јефтине цигарете

Стари кишобрани Ножеви из грудног коша

Трун у оку Сјенка испред ногу

 

Купује се свјетлост испод свјетионика

Брдо у Царевини Коњи и коњаници

Пут испод корака Стражари на стражи

 

Магле из хиљаду деветсто деведесет друге и треће

Купује се све и свашта

Само живот нема цијену

 

ПОДИЗАЊЕ СВЈЕТЛОСТИ

 

Скотрљала сам се низ степенице

Таквом брзином да нисам успјела

Од тијела направити скулптуру

 

Устала сам и тражила се Горе

На почетку пада

 

Како тада тако сваки дан

Док силазим размишљам

Шта ми се још могло десити

Да нисам устала

 

И како је сваки силазак

Избачен у тијело Оног

Који живи од своје тежине

Неизвјестан

 

СТЕПЕНИЦЕ

 

Стижу ми гости изненада

 

Одмах с врата преносе ми поздрав од тог и тог

Који није могао доћи због тог и тог

 

Ако ако сви сте добродошли

Силази мој глас низ степенице којима се пењу

Држећи се нажутјеле ламперије

Као да носе планину на леђима

 

Јежи ми се кожа по тијелу

Како не саградих боље степенице у оволикој кући

 

А ријеч је о степеницама са четрнаест томова

Постављених од истока ка западу

Да заслужено носе терет сунца по цијели дан

И годинама враћају на почетак годишња доба

Која ће их једнога дана потпуно измијенити

И низ степенице када се угасе свјетла

Спустити збир година

 

Затим…

Гости изненада одоше ни гладни ни жедни

Тако брзо преко свих четрнаест степеника

А ја са највишег гледам и мислим

Како између нас степенице више и не постоје

 

Довољно је вјеровати да су биле

 

 

СТЕПЕНИЦИ

 

ПРВИ

 

Он ме води у живот

 

Прво уђем у мрак… затварајући улазна врата

Степеник или брежуљак под стопалом

 

Да ли сам морала баш одавде започети

 

Оних дванаест попут изораних бразда

Као да долази неко важан

Ослушкују бат мојих нових ципелица

 

Пењала сам се А за мном и сви остали

 

Из страха да не изврнем ногу

Држала се рукохвата причвршћеног за зид

До посљедњег степеника

Размишљајући да се с њим спојим заувијек

Да пазим на ход свих који се пењу

Јер је увијек тежи и спорији него кад се силази

 

Они не знају из којег дијела рукохвата на њих мотрим

И шта смишљам ако би се с прага вратили

 

Пењање је увијек пут изнад провалије

Корачаш…Корачаш… А стопало се помјерило није

 

Са животом стално се надмећеш

 

ДРУГИ

 

Прво уђем у мрак Обазриво живот да не изгубим

Како се пењем ка врху тако из мрака излазим

 

Излаз је на крају свијета Скривен као тајна

Окрећем се…Овдје се ништа не налази

Морам натраг Крај се на почетку рјешава

 

Први степеник личи на други

Други на трећи Трећи на четврти

 

Кад их пресијече сунце тек тада се један другом открију

И освјетљавају Оног који долази да их напусти

 

Само ја… Само ја мање мрачна од свих

Остајем да опет започнем пењање

 

ТРИНАЕСТИ

 

Прво уђем у мрак без кога

Ни један улазак није могућ

Најзад сам стигла у врх видног поља

 

Још нисам свјесна колико је времена

Из корака истекло Осим да никад

Не смијем да их заборавим

 

Колико се циља из унутрашњости

Мојих киша и надања помјерило

 

Отворених врата и подигнутих зидова

Истовремено… На дуже вријеме…

 

Колико се само сањало и умирало

За сунцем које излази

 

Неочекивано ход у пењање прелазио

 

Тако сам провела пола вијека на путу

До Тринаестог степеника

Наизмјенично кроз тамни кланац и свјетлост

Преоравајући ријеку Хранећи се

Црним и бијелим хљебом

 

Одозго гледала како се свих тринаест степеника

Поново рађа у дугу блиставу стазу

Којом се стиже у свемир

 

Не примјећујући слабашну свјетлост

Иза мојих леђа изненада осјетих како

Летим низ степенике и заустављам се

На самом дну одакле сам кренула

Размишљајући зашто нисам смислила

Боље Степенике кад већ мајстори нису

 

Подижем скупа живот и смрт и чујем

Из мрака глас „Сад види шта ћеш“

 

Ко би вјеровао да ће случајан пад

Постати Свјетионик у којем се

Састајем са поезијом

 

НАСУПРОТ ОГЛЕДАЛУ

( Петру Крду)

 

Бициклом одлази на посао

Окрећући педале врховима прстију

Са истрошеном кожом на стопалима

 

Точкови све брже  улазе у Свјетлост и Страх

Да се раздаљина не повећа као Терет у ногама

 

Улична врева повремено додаје и одузима кретање

Усисава простор Провлачи се између кваке на вратима

Градског аутобуса И путника на станици

Између дрвета опкољених украсним биљкама

 

Подиже планету до краја висине И видим

Ногу бициклисте На земљу сада стављену

И другу која бицикл у широком луку напушта

И све ствари остављене на своје мјесто

 

И Овај бицикл прислоњен уз дрво

Секунду удаљен од спуштане гране

Која га заклања од града

 

Да Тај бицикл што се осјећа усамљено

Као и стабло док расте гледајући у небо

За птицама које су га напустиле

Баш као и њега душа човјечја

Као и простор што их спаја

(И даље неког чекајући)

 

Као Смрт насупрот  свом Огледалу

 

ВОДА У ДОДИРУ СА СВИЈЕТОМ   

 

Све је брже кретање воде у чаши

Ускоро ће напустити њено дно

Гдје је некад било најсигурније

 

Чаша је могла и да не постоји

Тамо гдје сам је оставила

На прозорску даску Унутар граница

Да вода скапа од монотоније

 

Овако се подиже небу Кружно заротирана

Као да ће пробити зид чаше

 

Чудим са за шта се држе капи

Док вода се креће изнад дна

Као земља испод ногу

Као очи увис жедну док ме преводе

 

Постоје ријечи које са дна чаше искачу у вријеме

И у сваком тренутку Извор се може догодити

Без сјећања да је у простору овога дана био неко други

 

На сваки мој покрет он би се умножио

Више него што ми се чини

 

У мом срцу мијешају се воде

Пристигле дуж једног живота

 

БОНСАИ

 

Добила сам на поклон Бонсаи

Дрвенасту биљчицу са прилично згуснутим коријењем

У малој саксији И стаблом дебљине подлактице

Што својим растом личи уличној серпентини

Упркос жици која га држи

Свезаног за дно саксије

 

Нема изгледа да ће Та танка жица

Годинама срастајући са стаблом

Икад напустити његово тијело

 

Она све више личи на љестве

Уз које подижем ријечи када о њему причам

Као о себи самој уз малу напомену

Рекавши тихо Што може тише

(Док бонсаи ћути насред даске на прозору)

 

Опрости мени што жица није теби

Не знајући како да му објасним ту

Стегу око срца Кад је изван отаџбине

 

ПРЕОБРАЖАЈ

 

Свако јутро прије одласка на посао

У спаваћој соби за столићем са двије ладице

И огледалом

Утрљавам крему на лице

И размишљам шта се још може спасити из младости

 

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања

 

И ништа ми важније не преостаје

Него да широм отворим прозор

И удахнем Свјетлост

Као врелу јутарњу кафу

 

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди

Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало

И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

 

Трнци који се из пета пењу у главу

Опомињу ме да кренем

 

Успут до посла Свјетлост ме

У себе Преобрати

 

ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

 

Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља

Разговарамо о озбиљним стварима

Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо

 

Показује ми избодене прсте иглом

На старој сингерици

Коју мора што прије да поправи

Како би укрпила сва годишња доба на кецељи

И све тајне Споља и Изнутра да ушије

 

Хиљаде опроштајних писама И важних разговора

 

Улица без живе душе на њима

И ћошкова гдје рука не досеже

 

Загледајући у своје модре игличасте рупице

На јагодицама прстију тихо прозбори

 

Тешко ми је кад видим да се свијет распада

А до сада смо од овога живјели

 

СЛИКАР

 

У неколико потеза

Насликао је њено

Тијело

 

Никада нисам замишљала

Да тако изгледају

Руке које га

Свлаче

 

САКУПЉЕНА ТЕЖИНА ДИМА

 

У углу кафане као да никад

Између њихових глава неће проћи

Свјетлост

Сједе три човјека

 

Први је наслоњен на сакупљену тежину

Дима у ћошку

Други на првог Трећи на другог

 

Устане ли један од њих

Полетјеће нам очи

У замирући простор

(Колико нам оставе мјеста)

Под њиховим столом

Од кога су сви дигли руке

Само им пјесници посвећују живот

 

ВУКОВИ

 

У своје недостижне трагове

Силазе вукови

С планином у зубима

У поље непозвано

 

Цијелу ноћ

Свијетли мрак вучјим очима

 

У раздање

Прокријумчаре свој тренутак

И помијешају вилице

С онима који их траже

 

РАЗГОВОР У СМИРАЈУ

 

Иза два старца лагано корачам тротоаром…

 

Колико је сати Један другог пита

 

Нисам сигуран Некад ради а некад не ради

Казаљке су једна од друге сасвим далеко

Колико између нас двојице

 

Па што носиш онај који не ради

 

Да видим докле ће издрћати

 

Не гледај у тај него у онај

Који је требало да буде на руци

 

Ко зна шта тај крије испод старог сјаја

Сваки пут кад мало заћути

Мислим… напољу се смркава

И све близу је краја

А тек сам за послом

Овог тренутка кренуо

 

(О)ПОРУКА

 

Заустависмо се насред ходника

Наше куће

Окренути лицем једно према другом

 

Ових дана баш ништа не пишем

А знам Син и Кћери никада неће одустати

Од жеље да им читам у башти

Испод куће Са својим теретом

У очима чемпреса и бреза

Нижући стих на стих

Који ће се макар за пола вијека

Сусрести на заслуженом мјесту

 

Ако више Ништа за будућност

У пјесми не оставим

И ово је довољно

 

Мало је простора између

Малих и великих даљина

И оних које се увијек могу прећи

 

У НАРАНЏИ СУНЦА

 

Мајка ми причала како ме под

Трешњом рађала

И како сам с муком

Напуштала њено тијело

Из наранџе сунца Усред љета

Двадесет првог јуна

Иако је отац желио малог сина да има

 

Умјесто главом Земљу сам дотакла ногама

И закопала сунце између нас двије

Као камен темељац долазећим годинама

 

У помоћ су прискочиле и тетка и бака

Ни првој ни посљедњој мени

Да сперу бол са тијела

 

Не знам како и зашто

Али по мјери тог бола додавала сам године

 

Нисам рачунала

Да мјеру остављам потомцима

 

ПОРУКА

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

По обичају

Увијек ме чека сједећи на столици

Примакнутој отвореном кухињском прозору

И гледа у танку телефонску жицу

Која скупља птице Повратнице

С путева разних

 

А оне нису само птице

Јер носе цијели свијет у крилима

Као и ова жица што није само жица

Него топли дом који осим птица

Нико не може да сагради

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

Нека ме чека тамо гдје је навикла

 

НА СЛОГОВЕ

 

Мајка ме рађала као да је из реченице

Ријеч по ријеч на слогове растављала

 

Мало мене рађа Мало рубине пере

Ручно…Ишчекујући трудове

Од трена до трена

Као да је већ тада знала

Да ме за исте послове припрема

 

У хладу Под трешњом

Зреле плодове из облака

Под јунско сунце помјерала

Да би ми на сигурно спустила главу

Да запамтим своју собу…Кућу…

 

Упознам тијело

И све оно због чега је мајка

Треперила тога дана

Зидајући планину од сунца у сјенци За

Будућу мајчицу свијета

 

Ипак…Никада нисам видјела Оног

Ко је планини прозоре затворио

И који ме изнутра гледа

 

ВРАТА НА ТРЕШЊИ

 

Тај дан нисам дошла у Заказано вријеме

На Заказано мјесто

 

Повремено извирујући из своје сјенке

Придржавам дијете у себи

И страх који у мени надолази

 

Отац ми је поручио по старијој сестри

Да би било добро да се нађем

На лицу мјеста

Прије него што трешњи посијеку гране

Оборе тијело и Изваде земљу из коријења

 

Стојим и питам се Како да ми укину

Родно мјесто Савршен град у којем је

Мој први плач пробуђен за овај свијет

Јер нико у селу (осим мене) није рођен

Под сјенком Великог дрвета

 

Тада је Отац на трешњи направио врата

 

Сви су знали да је то моја кућа

Са непроцјењивом вриједношћу у коју су

Дјеца из комшилука улазила као у Светилиште

Или у Дворац изједначен са највећим брдом у оклини

Одакле птице рађају свој лет

Као што је трешња родила мене

Каква нисам сада

Која сам свој живот у трешњу сакрила

Па још увијек из мене израста

 

А данас Када стигнем тамо На трешњино брдо

Нема Оног ко је задњи пут под њом вечерао

Ни Оног брда Ни Оне трешње

Ничег…

Нико се жив не јавља

Само мале моје птице

Из несанице

 

ИСПРАЋАЈ ОЦА

 

Тог јула двадесет деветог

Деведесет и осме

Сви вратови сунцокрета

Окретали су главе

У наша лица од воска

 

Родбина Пријатељи и Познаници

Пристизали су из испуцалих стаза

Свако у своје невоље

На највише брдо у Стојчиновићима

Прије него ли се одрони из крила моје мајке

 

Цијели један мали град

Скупља прах очеве свјетлости

Пред чијим ће ходом очево тијело у вјечност

 

Већ видим нову гомилу бусења

Како притишће младу траву

На рачун дубоко ископане јаме

 

Наспрам сунца које се објесило о небо

И виси…виси…

И жестоко пружа одговор

Умноженој дубини Тамноће из ње

 

Ооо

Овог ће часа испод свјетлости

Одвести Очево тијело

Обучено у одијело за одлазак

С комадићима препеченог сунца

Оца да грије

Кад ноћ се

У тијелу поравна

 

ТРИ МАЛЕ ЊЕЖНОСТИ

(Драгани, Драгану, Данијели)

 

Учила сам своју дјецу

Да куцају на врата собе

У којој повремено Спавам

Дишем и пишем

 

У очекивању мог гласа

Скупи се ћутање пред вратима

Од три мале њежности

 

Свако од њих на једној нози држи тијело

И двоструко оживљене уши посред браве

 

Наравно све зависи од тога

Колико дуго куцају и колико дуго их не чујем

 

Дешавало се да пред вратима

Запале мир чекајући прилику

У којој имају нешто важно да ми кажу

 

Тако једном изненада отворих врата

 

Обасја ме рађање свјетлости у малим очима

Јер имају нешто важно да ми кажу

За мој тридесет пети рођендан

 

ДЈЕВОЈАЧКА ХАЉИНА

 

Улазим у спаваћу собу

 

Зидови се сакрили у дно

Својих додира

 

Моја дјевојачка хаљина

Потајно провирује из ормара

Претворена у чежњу

 

Она више никуд не путује

 

Понекад јој једно раме сиђе

С дрвене вјешалице

И мени се чини да више не личи на моје

Осим топлине која ме спаја

С неискошеним дијелом вјешалице

 

МАЛЕ ЈАМЕ У ВИСИНАМА

 

Кад се сврака огласи из гнијезда

Моји сељани знају да се мале јаме

Праве у висинама

 

Послаће горе најспретнијег

Међу њима

Гледајући га с блатњавог друма

Како из гнијезда као из тијесне собе

Ставља у њедра посљедњу сунчеву зраку

И како оклијева

Доље да се врати

Изненађен висином којој се није надао

И страхом да други пут на њега

Неће рачунати

 

ПОСТАВЉАЊЕ ЦИЉА

 

Сјећам се из младости

Уских дрвених степеница

Испод музејске зграде

На чијем се врху окупило

Неколико средовјечних госпођа

Сатима расправљајући о неважним стварима

Говор се руши у звоно на оближњој цркви

Које се оглашава најјаче што може

 

Сачекам тренутак

Додам осмијех на лице

И кренем горе

 

Сиђите да се попнем

 

Госпође се једна у другу загледаше

Без иједне изговорене ријечи и покрета

Мирно посматрајући размак између степеница

 

Примијетила сам да им се не жури

 

ЈЕДАН ДАН МОЈЕ СВАКОДНЕВИЦЕ

 

Пробудила сам се рано…

 

Сјецкајући Купус Мркву Лук

Целер и остали зелениш

Размишљала  како се возим на посао

 

Потом  потрчала уз степенице

Које воде у поткровље

Обећала сам кћерки да ћу је пробудити

 

У ормару међу одјећом

Проналазим костим боје бијеле кафе

Да затворим мрак у тијелу

(Прије него што се прошири и потроши

Породичну свјетлост)

 

Казаљке на зидном сату у ходнику

Троше моје вријеме

 

Њему пишем поруку Јави се кад се пробудиш

 

Док возим Разговарам мобилним

С професорицом Роси која ме још једном

Увјерава да у чизме са истрошеним потпетицама

Као мала смрт незнатна за живот

Могу стати све брчанске улице

 

У размаку између двије ријечи

Паркирам аутомобил

 

Онда се сјетим да се јутрос

Баш ништа није десило

Како сам замислила

 

МРАК ЖИВОТ И СТРАХ

 

Ходник без иједног уграђеног прозора

Гдје сам се изненада зауставила

Због нестанка струје

Личио је на огромну сабласт

Из које не могу до врата

Да се вратим

 

Кренем полако Стопу по стопу

(Не чујем у грудима своје кораке)

 

Хватам се за мрак Рукама

Зубима…

Крагном на кошуљи

Која почиње да гуши истакнуту

Јабучицу на врату

 

Изненада стопалом Лијеве

Нагазим прсте Десне ноге

 

Вриснем и питам Ко је То

 

Неочекивано отворише се врата

 

Као из шаржера улети Свјетлост

 

Стопалу се и даље чини да сам Ја Мрак

 

Можда и јесам другог ничег не могу

Да се сјетим

 

ПЛИВАЧИ, ВОДА

 

На знак пиштаљке поскакаше у воду

 

Отплуташе далеко Један поред другог

Потапајући тамну страну глатког тијела

 

При сваком завеслају Пливачи у своју улицу

Из грудног коша додају ваздух

Ковитлајући га кроз водене таласе

Који би неког из свог загрљаја

Могли избацити на површину

 

Већ слутим напола голо тијело

Како плута воденим страхом

И открива свој живот

У који сам све ове године вјеровала

 

А шта је ту ново Кажем себи

И Оном до себе

И Оном до Оног испред мене

И Оном испред свих у борби за злато

Осим несраће што ниси имао више среће

 

И среће што се То није баш теби догодило

Него Оном у чију срећу ниси сумњао

За кога се зна да је једини међу несрећнима

Као што се о Њему сада ништа не зна

Двадесет година послије

 

ТРКА

 

Поставили нам стазу у непознатом предјелу

На старт једнако пристижу и мртви и живи

Мада није поштено да имају стазу

И они који у својим ногама немају

Кораке

 

Неки трче обучени у сомотно одијело

 

Неки свучени до голе коже

А не знају да је и немају

 

Неки за туђим срцем док имају даха

Неки у историју с разлогом и без разлога

 

Прљави и замашћени жути и румени

Троми и разгаљени Видовити и слијепи

Са Богом у зубима

Вјетром и кишом Ватром и водом

Мраком и зором

С надом и падом трче да стигну

 

На циљу чека Свјетлост

 

Побједник је онај кроз кога прође

 

И ПОГЛЕДУ ЈЕ ХЛАДНО

 

Пролазим шумом…

Посјечена стабла хладну ми

Огрлицу око врата стежу

Мртвим својим годовима

 

Мрки пањ моју ријеч прогутао

Погледу је хладно

 

Док пролазим пријављују лист

Који пада на своју смрт

Стабла мртвих мојих годова

 

Пријављују птице

Из мојих груди истрчале

И оне дуж погледа ми пале

С крилима на пола копља

 

Враћам их у своје грло

Као  тишину да усељавам

Јер страшно је у овој шуми

Бити пјесма

 

ТАМНА СТРАНА СТОЛА

 

Сједјели су за кафанским столом

 

Преко дима и тек

Ишчезле дневне свјетлости

Тражиле се ватре у њедрима

 

Већ се видјело како једно другом

Не праштају погледе изван поезије

 

Он је три пута устајао…

Одлазио…

И враћао се на позив

Унутрашњег гласа

Чији се ехо

Спасавао негдје у дубини тијела

 

Када је вративши се с муком

Подигао поглед изнад себе

Више ничег није било

Осим могућности

Да сједне за

Тамну страну стола

 

У ДАХУ ЈУТРА

за Мићка

 

Најједноставније што сам могла

Најпростијим ријечима

До сада изговореним

Када је Он у питању

Једно јутро

Враћајући се из шетње

У дворишту

Испред куће

Уз грм ружа

Које још нису довршиле цвјетање

Рекла сам (му)

 

Као да сам те ја родила

 

РАТАРКА

 

Опет одлази у врт рано

А јелен се удаљава планином

Опасним путем за непознатом кошутом

 

Тако дубоко у поље силазе њене руке

И жању жито једноставно И беру трњине модре

Приносе устима јесен у изобиљу

 

Оструге се пењу разголићеним кољенима

Вјетар преко њих затвара Пут у брдима

 

Наслоњен о прозор

(све то гледајући) Он размишља

Како да постане мајстор и направи Врата у пољу

Да може ући одасвуд

 

Довикује се с набујалим потоцима…

 

Остави врт Напусти поље

У пољу Жетву Трњине Оструге Пут у брдима

И дођи

 

Уђи у собу  Поквари браву

И лези крај мене

Жено

 

ПОТОМСТВО

 

Силазили у јечмено зрно

Набрекло од једрине за Велику жетву

 

Љубило се класје око наших чланака

И дисале нас околне ливаде

Које су мирно

Посматрале наше главе

Подигнуте житу преко паса

 

Нисмо познавали једноставност њиве

Свједока пред којим смо скапавали

Као звијери у планини кад дођу

Дуге и гладне зиме

 

У нама вук гладовао бијело јагње

Док поваљасмо жуте поњаве

По сушној земљи

 

Извлачило се зрело зрневље

Из своје кошуљице и по нама падало

Ал не чусмо како злато звони

Само смо знали како иза нас

Остаје Потомство

На оном мјесту

На којем се никада нећемо растати

 

На мјесту сасвим обичном

На мјесту гдје нам је дрхтај и Дан остарио

 

МИРИС ПАРФЕМА

 

Потопила сам за прање

Најљепшу кошуљу

Купљену у Кнез – Михаиловој

 

Тужна сам баш као и овај дан

Као и ова недјеља

Као и ова прљава вода

Што ће однијети мирис

Његовог парфема

Са моје кошуље

 

ИЗНЕНАДА ПИСМО

 

Ево изненада и неочекивано

Пишем ти писмо

А не знам хоћу ли га

Икад написати

 

И ако напишем

Да ли ћу га послати

 

Ако пошаљем

Да ли ће ти стићи

И ако стигне ја нећу знати

 

Као ни ти што не знаш

Да ти годинама пишем

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

 

Jованка Стојчиновић Николић  је рођена је 1952. у Ритешићу код Добоја (БиХ).

Објавила је 15 књига поезије : Звијезда скитача (1975), Тијесно небо (1994), Самоћа руже (1995), Голо сунце (1996), Камен моје крви (1996), Босо биље (1997), Оскоруша (2000), Горка свјетлост (2002), Кључаоница-Изабране и нове пјесме (2003), Облик свјетлости (2006), Мрак од чистог злата (2006), Тамно око улице (2009), У првом лицу (2011), Тамно око улице, 2.издање (2011). Тринаести степеник (2014), Одабрани час (избор из поезије, 2015).

 

Саступљена је у више антологија:

Песме о мајци (антологија пјесама о мајци), Бранислав Бојић, “Агро еко“, Београд, 1998.

Велика тајна (Од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја), Перо Зубац, БМГ.Београд, 1997.

Сањаш ли (Љубавна поезија), приредио:Ненад Новаковић, „Бесједа“, Бања Лука, 2003.

Из века у век (Поезија словенског народа 20-21.вијека), С.Н.Главјук, И.М. Числов, Москва, 2003.

Antologia Festivalului International

Noptile de Poezie de la Curtea de Arges (Dumitru M.Ion I Carolina Ilica), EAI “Orient-Occident, Bukurest, Rumunija

Насукани на лист лирике (Антолог.српског пјесништва у БиХ, друге полов.20.вијека),

ЖивкоМалешевић, Анђелко Анушић, Завод за уџб. и наст. средст. И.Сарајево, 2006.  године.

Кад срце засветлуца (од Љ.Ршумовића до Ј.Марјановић), Перо Зубац, Српска књига, Рума-2009. године.

Чувари Вертограда, Антологија српске поезије Југоисточне Европе, Темишвар, 2012/2013; Издавач: Савез срба у Румунији; (Славомир Гвозденовић и Миодраг Јакшић).

 

           Награде : Награда  Удружења књижевника РС(бањалучка подружница) и град Бања Лука,(за најбољу књигу у 2009.год), Награда  Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице (за необјављен рукопис, 2002. године) Кочићево перо,  Шушњар,  Шумадијске метафоре, Вински бал,  К.З.Јован Дучић,  Кључ Добор града, Рудничка врела, Милан Лалић, Кондир косовке девојке, Годишња награда УК Републике Српске за 2014. годину, Хаџи Драган, Златни орфеј – УП Седмица (Франкфурт), Међународна књижевна награда Златен прстен (Скопље)…

 

 Златна значка – Културно просветне заједнице Србије,

Признање Министарства просвјете и културе РС (за допринос развоју културе…) Амблем града Добоја (за допринос културном стваралаштву)…

Повељу Удружења грађана града Добоја (за допринос развоју културе…)

                                                                                                                              

Сарађује и објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици : Књижевник –  Бања Лука, Путеви –  Бања Лука, Српска вила –  Бијељина, Сарајевске свеске –  Сарајево, Кровови –  Сремски Карловци, Знаци –  Варна (Бугарска), Браничево –  Пожаревац, Подглад – Варшава (Пољска)

Савременик Београд, Бдење Књажевац, Траг  – Врбас, Нова зора – Билећа, БаштинарБрчко, Исток – Књажевац, Стремљења  – Приштина и Косовска Митровица, Свеске – Панчево, Крајина Бања Лука, Значења Добој, Ријеч Брчко, Даница, (Вукова задужбина)-Београд, Књижевне новине Удруж.књижевн. Београд, Градина – Ниш, Босанска ВилаСарајево, Липар Крагујевац, Књижевни преглед –Београд, Мајдан –  Костолац, Приједорски потпис – Приједор, Акт – Ваљево, Тенсо – Ваљево…

 

Поезија јој је преведена на руски, италијански, њемачки, румунски, бугарски, македонски, енглески, јерменски, словеначки, украјински, пољски…

 

Оснивач је те више од деценију Директор и селектор позоришног фестивала у Добоју„Театар фест“- Добој.

 

Оснивач је Ликовне радионице „Тврђава“, Добој и њен вишегодишњи селектор, као и концерта „Богојављењска ноћ“ ( одржава се од 1997. године).

 

Проф. др Богомир Ђукић у Издавачкој кући Артпринт из Бање Луке, објавио је књигу Свјетлост над Стојчиновином, Пјеснички опус Јованке Стојчиновић Николић (2015).

 

Била је предсједник Удружења књижевника Републике Српске од 2012

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA OCASKA: Наличје

БЕЛАТУКАДРУЗ

MOARA OCASKA: Наличје


ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦО

 

Шта је исто као ти а није ти?

Ако си млада – остаћеш  млада,

ако си стара – остаћеш стара…

 

**

Оклоп носим – јунак нисам,

рогове имам – во нисам.

Рогове имам – коза нисам,

траву пасем – овца нисам,

самар носим – коњ нисам.

 

Свуд идем по свету,

а никада из куће не излазим.

Где год идем на леђима кућу носим.

 

Нисам во,

нисам коњ,

товар носим

као коњ…

 

Ја живим у затвореној кући

без врата и прозора;

кад хоћу да изађем,

морам да пробушим зид.

Тај зид је зидан

хиљаду година.

 

MOARA OCASKA*

 

Коме се у сну, заиста, објавило

и ко је видео сакривено Деспотово тело?

Онај ко је смислио

Ламент над Кућом светих ратова?

 

Или пауни и паунице,

купци кобила,

вуци и бауци,

циркусани

 

__

* Хајдучка воденица

 

и мајстори

вукобаукомобила?

 

Почео сам да копам ТРЕЋИ ТРАП

у недељу, кад је шибала поларном репином студ…

Кордони и студенти,

археолози, бивши официри,

новинари,

четири човека са именом и презименом

шефа државе

и две жене са именом и презименом

супруге истога шефа државе

 

Због чега копам

по овом великом трапу?

 

Зар је ту сакривено Деспотово тело

и зар су испод свега тога смрада

темељи хајдучке воденице?

 

Ја копам

док други износе на видело

нешто ново,

помешано са трулом сламом

пергаментима и заштитним повељама

грбове и зарђале мачеве

усољене и неусољене државне чиновнике

судије и тужиоце

билтене државне агенције

бајате најтиражније дневне новине

клинове,

који ничему не могу да послуже

јер се сада клин клином не избија

репове гуштера и гајбе пуне сасирене крви

велике очи

и један пањ пролистао усред зиме

густ и плодан национални муљ

свежњеве доушничких списа

писаних са жаром

и занимљивије од тзв. пискарала

који се оглашавају новим лажима

што журе да се на време прикључе

литији.

 

Ископао сам неколико вампира

и доста вампировића

и нових јањичара

 

Помаже ми магла, помаже ми иње

 

Велики је трап овај, Трећи, и дубок

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

1

Месечина се слива низ сулундар

из истог правца из кога урлик

вукова и баука

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

Уууууууууу!

 

Нек дува ветруна!

Нека поломи суве гране!

 

Нек веје снег.

 

Ја сам снег и вејавица.

Ја сам ветар и цепаница.

Ја сам цепаница и ја сам пламен.

Ја сам ватра и ја сам снег.

Ја сам пепео и из њега се поново рађам

друкчији и подмлађенији.

 

Упаљен сам, не укресан огњилом о кремен

већ на пламену Бадњака

Не може ме угасити никакав ветар

 

Нека дува, и нек и даље пада снег

Нека све прекрије снег

2

Ничега се више не бојимо!

Певајмо! Певајмо!

Лупајмо у канте!

Лупајмо у шерпе!

Песмом, радовањем, крвљу и сузама,

молитвама – тиме ћемо одбранити

Кућу светих ратова,

и све друге куће,

и сва друга села и градове,

тако нам Бог помогао!

3

(31. децембар 1996…)

 

…Пре ће се отопити овај прљави снег

и тај полувековни лед

– од снега који управо веје.

 

Снег ти помаже, роде!

 

И студен од кога пуца камен.

И горчина.

 

Не пуштај док они не пусте тебе!

Не могу издржати колико ти.

Нек пада снег. Нек пада снег

4

(Петак, 3. јануар 1997)

 

… Бројгелове слике су сишле са платна

на улице,

пословице су проходале,

и ходају као ловци у снегу

 

Колона је недогледна.

Нек’ пада снег. Нека пада

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

 

… То је та музика, која помаже и оном који

копа све дубље, и који је стигао до куће

од плавца камена у багремару налик на малу цркву,

до дворана огромних подземног дворца

(понегде урушен зид од цигле)

 

До Учионице. И Чувара

 

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

 

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

 

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један

планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је

та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

 

…Адамов “пелцар” се примио,

окалемио је дивљу трешњу,

иако су му се смејали момци

и девојке и чудили се –

 

Ко је овај брадоња

и шта хоће?

 

Кућа светих ратова лупа,

пролупала је…

 

Трас! Дранг!

Дранге, дранге!

Уаааааааааа!

Зззззззззззз!

Ррррррррррр!

Крррррррр!

Прррррррр!

Та!та!та!та!

Бо!бо!бо!бо!

Вррр!Бррр!

7

Дошао сам мечки на рупу!

 

Јој! какви слепи мишеви излећу,

какве помисли из блатне магме.

Излете врапчић испод веранде

у сутон зимски

Не веруј, као тај врапчић

– никоме не веруј!

Пре десет година слушао сам

једног папагаја

што поповао је о паланци

као да чита одломке из Јеванђеља

 

Појма тај није имао о чему прича

иако се чинило да толкује истинито,

ништа он не зна о глухоти,

о искону,

о свим мојим пећинама,

о свим нашим брлозима.

 

Врапчић је мудрији од свих покладних сватова

и копача Трећег трапа,

тај врапчић што прхну

из свог привременог склоништа

у мукли студени сутон

 

Некад сам се бојао – да идем до краја

до средишта Лавиринта

 

А онда сам на све то заборавио

на све моје пећине

на све наше брлоге,

као што сам заборавио и оног певца

који сам однео учитељу када сам уписао

први разред основне школе

 

И киша и шибље, травуљина и године

заровиле су, као домаћин и домаћица зимницу

у дубок трап – све.

 

Где су моје пећине?

Где су наше пећине?

Где су улази у ове пећине?

8

Усамљен копам тај Трећи трап

други играју друге игре

Једни играју ујдурме

други купују време

 

Ево шта сам ископао :

Ишчезле јазове,

ћерамиду, бурјан густи.

9

Црне као буве!

 

Буве су скочиле у тањир!

Црне и крупне, псеће!

 

Електричар нам је

довео у Стару Кућу

Николу Теслу –

инсталирали су струју

и засијала је прва сијалица.

 

И мајка је изнела на лопару

врућ качамак

и стари овчији сир…

 

Док смо јели

однекуд су искочиле буве,

буве! Праве буве!

 

Не , нисам појео те буве,

а нисам их ни убио,

а не бих могао рећи

да ли су их видели

мој отац, електричар

и Никола Тесла…

 

Били су заузети разговором

и слушањем првог Радија,

треперењем зеленог магичног окца,

пљускањем радио – таласа

и песме Марина, Марина

 

Забио сам нос у столњак

(из Будимпеште),

у свој тањир

и сир…

*

Где су нестале те буве,

где су одскочиле?

Све што човека изнутра сатире, као стид,

што руши његов мир,

налик је на те буве!

 

Мора да су са белог тањира

скочиле право у Вечност,

јер се опет однекуд враћају

као мрачна и никад неизречена срамота.

 

Никада их нећу заборавити!

 

И никада им нећу опростити

што су ме завезале и спречиле

да питам Николу Теслу

о трговцима светлости,

о светлости самој која је засијала…

*

Нема више ни те куће,

ни конзоле на крову,

ни оних тањира,

ни оног лопара,

ни столњака из Будимпеште,

ни електричара –

оног што је научио занат

на омладинској акцији,

ни оних трешања и вишања

под прозором

ни крушке караманке

испод које је пузала

помрчина и понеки вампир…

10

У почетку су биле буве и светлост

Најбоље песме једва да дотичу проблем

о којем је реч. У почетку беше клица

музике наполитанске, тријумфа и краја,

и на све се надовезао роман погрешног откључавања,

који својом сложеношћу превазилази

све оно што је о томе већ написано

Нико ми не може опростити, па ни Бог

прилику коју пропустих врло рано

 

Рањени понос завезује у мртви чвор

 

Љубав никада не долази,

ако већ једном није дошла!

 

Не може се зауставити судбина

најбољим намерама, нити самилошћу…

 

Боље је ходати ивицом провалије

по резу оштре сабље.

 

Толико сам пута легао са најдубљим слутњама

и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед…

11

Нисам био на његовој сахрани

Сазнао сам кад је било касно

 

Он ме је одвео до Хајдучке воденице

 

Он што је гацао бос

по српским друмовима после кише

И као апостол или Бог видео

чији зејтин у кандилу гори

 

Он је био прави пчелар

и пчеле су му били водичи…

12

И на крају ће опет бити

апостоли, крекет жаба и светлост

 

Живот је непролазан, чак и када је несавршен

и храпавији од труле коре.

 

Оно што се догодило није најгоре

безумни су спремни и на горе.

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

….

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч. 10. март 1998. Касно ноћу )

 

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

 

…Аутобус је пун балканских кенгура (торбара)!

Кишица испраћа госте, гипсани лавови,

и јабланови црни…И сутон накострешен

као длака преврнутих опаклија од медвеђе

или вучије коже…

Сви су огрнули крзна од животињских кожа

и нагаравили лица,

лупају у шерпе, у котлове,

дувају у трубе и бушене,

млате звекирима,

звижде…

 

А неки су се попели, богме,

на покладносватовски фијакеромобил

 

Из њихове перспективе

свет изгледа заводљиво

и лепше од било којег вашара

 

Геније бере смокве и наглас изговара

загонетне формуле, стихове из Библије,

или преслушава касете у великом складишту

одјекују наполитанске, циганске, грчке и турске мелодије.

 

Кад одрасте, сећаће се тога

као нечег драгоценог, налик на срећу

 

Отац је узјахао предратни стари бицикл

и кренуо у будућност

С белим шеширом, као власник хацијенде

 

Жилаво је месо овог раздобља, као у старог певца.

Као доношење важне одлуке.

 

Сеобе су вечне, као и живот

 

Што један песник није постао дипломата,

није крив председник банана републике,

ова или она партија,

већ погрешан прорачун

и можда упорна, стрпљива

сакупљачка опсесија свих снова

и свих дрангулија.

 

На једном кревету сањамо једне,

на другом друге,

на трећем треће снове.

 

Снови су овамо сазвали

све Покладне сватове!

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
– Помоз’ Бог, слинава зимо!
– Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.
Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.
Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!
Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.
Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.
До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!
Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.
Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?
Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.
Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…

 

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
– Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, брате, веје!
– Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!
Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!
Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!

 

РЕКВИЈЕМ

 

Тако је густ, дубок мрак.

Завија пас. Зазвони телефон.

Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.

Руше се коленике, леп (плафон).

 

На гробљу је ред; четири генерације; низ.

Блештали су – пламен свећа

и сјај сунца. Нарциси.

Све се испреплело : несрећа и срећа.

 

Надреално. Мајко, са нама више ниси.

Није тишина дубока од твога укопа.

Ко некад је, апсолутна, знана.

 

Туга је, осећам, густо посејана.

Отац све више на страшило личи.

И на, Боже, опрости – гаврана.

**

Судбина ће увек бити бржа од живог створа.

На гробљу ова мисао бива очигледна.

– Овде има још једно место; ту ме укопајте,

каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

 

Нарциси, мирисави, бељи од снега,

убрани у кругу Наталијиног врта,

контраст су црнилу, помрчини, тузи,

лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

 

Враћали смо се косином брега

са које се ширио неописив видик…

Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

 

Сувишне су речи. И ниједна песма

није дубока као ова апсолутна тишина.

Дубина пуца као плик, душин плик…

 

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

 

СУДБИНА

 

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

 

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,

око живота, будућности, полета, зрења.

 

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;

судбина ме својим зупчаницима мења.

Птице су јутрос донеле упозорења;

снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

 

Не живим под тежином слутњи, магновења.

Је ли ме проклетство, или Бог,

дотерао до овог руба, зида, апсурда?

Немам куд?

 

Можда сам у истрчавањима претерао?

Бог, ваљда, све види? Није ми труд

био узалудан сав, о томе не вреди причати.

 

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.

Тамо где ће барске птице кричати од свитања.

Имам, изгледа – куд.

 

Север је моја стара и коначна судбина?

 

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –

то више нико не зна. У ћутању је дубина?

Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

 

И изгледа да сам Усудом вођен…

Гуши ме летња спарина и тмина…

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

БЕЛАТУКАДРУЗ (Бела Тукадруз; псеудоним;  Мирослав Лукић, рођен  30. јуна 1950. године у Мишљеновцу, код Пожаревца, с-и Србија).  Завршио је Филолошки факултет у Београду, смер компаративна књижевност. Годинама је радио као професор књижевности, библиотекар. Започео је као песник, објављујући рано песме. Основао је  «Заветине» и неколико књижевних часописа и  књижевних награда. Власник је и координатор утицајног Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које је врло препознатљиво на светској Мрежи као добар пример – непрофитне, неофицијелне  презентације српске културе и књижевности…

ДЕЛА БЕЛАТУКАДРУЗА

 Поезија: Лакомица (стихови; плакета, 1965, Мишљеновац), Хомољски мотиви ( песме, Кучево,1969),  Зукванско еванђеље,(библиофилско издање, Пожаревац, 1976), Земља Недођија (Београд, 1993), Флора де ла мунће (Београд, 1993, прештампана као последње поглавље романа “Ујкин дом”), Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ (Београд, 1996; библиофилско издање), и Златни Расуденац (Београд,1996; библиофилско издање), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1998; ново, друго, и треће проширено, библиофилско издање књ. Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, Београд, 1998),  РАЈСКА СВЕЋА:Опус Мирослава Лукића 1968 – 1998 (Београд, 1998), Врата Звижда ( Београд, 1999.), Русаљ (Sectio Caesarea, Париз, 1999.). Краљевске инсигније (библиофилско издање песникових пријатеља у расејању; Париз – Фрајбург – Београд, 2000; друго издање 2001). Метла дрвене Марије, 1 (Београд, 2002; библиофилско издање), Дубоке песме немогуће љубави. ( Беогард, 2005)…..LAS VILAJET (Анонимна хроника) : Одабране песме 1986 – 2003 (Младеновац, 2010)… Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON (двојезично српско-енглеско издање,Београд, 2011), Moara parasita (Пуста воденица) (Пожаревац, 2012), KOGITO KLUB (часописно издање, УНУС МУНДУС, Ниш, 2014).

Проза, романи  Дневник за Сенковића (Београд, 1983), Литургија (Београд, 1997), Ујкин дом  (Београд, 1997),Трговци  светлошћу (Београд, 1998), Месечева свадба (Београд, 1999), Кућа светих ратова (Београд, 2000),  Доктор Смрт (Пожаревац, 2003), Пасија по Амарилису (Пожаревац, 2008), Северци (Вршац, 2011)

Књиге есеја : Музеј Немогућег Ратара (Београд, 1996, 1998),   Метафизика у белом оделу (Београд, 1998 ), In continuo, 1 (Београд, 1998),Духови (Београд, 1998),  Религија поезије (Београд, 1999), Уметност маховине (Пожаревац, 2003).

Антологије: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Београд, 1998; 2000; 2002… – 2009: осам издања), Антологија ФЕНИКС (1998, 2002, 2003, 2006), Провалија српске књижевности (Пожаревац, 2011), Из карантина (Ниш, 2011)

Бела Тукадруз  је добитник књижевних награда:Прве награде ФОНДА МЛАДИХ ТАЛЕНАТА и  листа БОРБА за поезију (1969); друге награде за прозу Просветног прегледа (1980); прве награде Вуковог пера  за књигу прозе у рукопису (Тршић, 1990);   »Дрво живота” за књигу есеја “Уметност маховине” (2003); – «Повеље Карађорђе» (2009) за животно дело посвећено српској духовности. „Раваничанин“  Српске Духовне академије у Параћину (2015). Поезија и проза овог писца превођена је на енглески, македонски, немачки и руски.

Сабрана дела овог писца објављена су 3 пута :  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. ДЕЛА Мирослава Лукића у 32 књиге (Београд, 2002); АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. ДЕЛА Мирослава Лукића у 42 књиге (Београд, 2003);   ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ. Сабрана Дела М. Лукића у 22 т. ЦД (Београд, 2006).

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Небојша ВАСОВИЋ, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

Небојша ВАСОВИЋ

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

ПИШЕМ

 

Пишем за издаваче

којима су долари

једина љубав и брига,

за читаоце намучене

ценом струје и хлеба,

за гладне који не читају књиге,

за пријатеље расељене по свету

који и не знају да се бавим писањем,

за њихову децу која говоре

све језике осим овог на којем пишем,

за моју децу која се нису родила,

за расуте маслачке,

радиоактивне честице.

Најзад сам постао писац,

више не пишем за себе.

 

ПЕРО

 

Када сам емигрирао из Југославије

и дошао у Торонто

имао сам у џепу телефоне

највећих овдашњих хохштаплера

(попова, професора факултета) –

па опет нисам могао да нађем

посао. Потом сам завршио

и неке школе, надајући се,

наивно, као што се то некада

Црњански надао, да ћу се

тако лакше запослити.

Али, ни то није помогло.

Једнога дана, пролазећи једном

мрачном и споредном улицом

у кинеској четврти, угледах

изгладнелу уличну мачку како

растрже голуба. Схавтих да

је писање о томе мој посао,

и да ћу морати да то радим бесплатно.

не због поезије,

или вере да се може

победити зло,

већ ради оног раскомаданог

голуба од чијег перја

остаде једно перо.

 

ИНИЦИЈАЦИЈА

 

Беше то први пут

Да је заноћила

Код мене

У мом стану

У мом кревету

 

Додир њене коже

беше као топла

пара из римског

купатила

као мозак маслачка

 

Уз музику Каетана Велоза

водили смо љубав

потом смо заспали

 

Али у глуво доба ноћи

она одједном

повуче јорган

и остави ме

голог сасвим

 

Читав један минут

био сам као гомила

камења

тамо далеко

у Андима

 

РУШЕЊЕ ТАБУА

 

Водити љубав са овцом

узбудљиво је

јер је прилично

компликовано.

 

Најпре, мора да

одеш из града,

попнеш се на планину,

и пронађеш овцу.

 

Затим, мораш да се ти

свидиш овци, и овца

теби. Када се то деси,

приђеш јој отпозади.

 

Уђеш у њу – нечујно

као пацов

у гондолу,

Као со у злато.

 

КРВ

 

да бих преживео

дању продајем

своју крв

локалној болници

 

а ноћу

слушам

како та иста крв

кола у другима

 

ништа мање несрећна

можда још несрећнија

јер ће заувек

остати у њима

 

СО ЛИЧНО (24)

 

Говорим на језику који је идеалан за опомињање Рујке да не оде у кукуруз. Дакле, варварин који пиша у љубичице. Мој језик је чиста невиност, стар свега стотинак година, он неће да зна за оно што је било раније. Смањује ме, чини ме инфантилним, језик мој, центриран из централе, имун на све употребе и ине тетребе,  док у ваздуху стоји, усправан као пенис ројалисте.

Кажем:то је језик без глагола за свитање, језик-лунаран, језик-доберман, језик мешина, минџа-теткина. Стваран као старост или сарма, капиталан као шлиц капетана. Са становишта мравињака, појединачни мрав није естетска чиењеница. А пошто сам појединац, дакле сумњив, на мени је да идеју преведем у праксу. Седам дана и седам ноћи седим ја на игли, господо попови

 

ЗЕНАИДЕ

 

1.

С обе стране космоса

има брзих лососа,

само нема хомо сапиенса

да их мало пеца.

А нема их зато што

скрнавише атом,

због чега изумреше

да науче бонтон.

 

2.

Док су песници отворено љубили

владареву папучицу,

љубав је цветала.

Данас када љубе само себе,

владарева папучица цвета

сама од себе.

 

3.

О, да сам вучјак

барем да сам вучјак

имао бих газду

који воли вучјаке.

Овако, као човек,

имам газду који

презире људе.

 

4.

«Ја верујем у љубав»,

певао је неко на једном

давном музичком фестивалу,

и те речи –

баш као и Дантеове –

остадоше у ваздуху,

да до дан-данас вребају

своје потенцијалне жртве.

 

5.

Тринаести век: јапански песник,

М. Сосеки, седи у планинској

колиби, бележи оно што види.

Двадесет први век: седим у соби

у Торонту, и радије не бележим

оно што видим.

Не желим да ометам М. Сосекија.

 

6.

Планина од које је требало

да добијем снагу,

потонула је у воду.

Остао сам на обали, сам

као глинени фалус.

 

7.

Да бих се одбранио од серума у вама,

гајим поскока у себи.

 

8.

Понекад, звезде се гасе

да се одморе од космоса.

 

9.

Свега има у божјој башти,

па чак и малих богова.

 

10.

Док нису почеле кише,

нисмо ни примећивали планине.

 

11.

ем овчице,

ем изгубљене у космосу

 

12.

Врабац који умре у лету,

не мора да умре у гнезду.

 

13.

Научио сам лекцију из самоће.

Ко ће ми дати оцену?

 

14.

Електрична столица је најудобнија.

Убија.

 

15.

Рођен у возу,

завршио као шака пепела

у Гангу.

 

16.

На Страшном суду,

најстрашније су муве

које стално лете и нервирају Судију.

 

17.

Чак и кад би живели

на врху пирамиде,

жалили би се да их нешто боцка.

 

18.

Да нема Истока и Запада,

како бих знао која је од мојих

папуча зелена, а која плава?

 

19.

«Чим је скратила косу,

точак судбине је почео

поново да се окреће»3

 

20.

Све њихово

прешло је преко мене,

а ништа моје преко њих.

 

21.

Паљење и гашење

далеких звезда,

овде не пали.

 

22.

Не треба нигде живети,

осим у земљи,

а и то је луксуз.

 

23.

Преношење злата

с једног места на друго,

робовски је посао.

 

24.

У зеници, мало већој

од зрна пиринча:

пиринчано поље.

 

25.

Више пута сам био искрен

али то никога не занима

увек изнова изгубљен

на дохват мишљења

било чијег

тренутак без гаћица

«субјект»

 

КРСТ

 

Када је једне вечери Настасја Љубимова откључала врата своје куће у једном предграђу Торонта, приметила је да су све ствари у њеној кући биле разбацане по поду. Отварала је фиоке да би се убрзо уверила у најгоре: украден јој је био не само новац, већ и сав накит што га је имала. Остао је на витрини само православни крст, привезак (мада и са њега беше скинут ланац) што га је толико пута носила око врата. Иако украшен драгим камењем, крст је, за дивно чудо, остао у поседу свог власника. Пљачкаши су из сујеверја, или само њима пред богом знаног страха, одлучили да крст не дирају. На основу овог детаља, Настасја је закључила да су провалници могли бити само њени сународници, православни Руси.

 

КЕНИЈСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

Уђем у једну књижару у Торонту и на полици откријем књигу неког Енглеза о кенијском национализму. Могу рећи да сам од тада изгубио душевни мир јер авет кенијског национализма не престаје да ме прогања. Ја сам и раније слутио да нешто са овим нашим светом није у реду, али нисам знао шта је у питању. Сада то јасно видим: то је опасност од кенијског национализма. Понекад ми се чини да сам можда преосетљив, али чињенице се морају прихватити ма како оне биле болне и непријатне. Уплашен овим најновијим открићем, и мојим осећањима које је оно изазвало, одем код психијатра. Он ми каже да и сам пати од несанице од кад је прочитао исту књигу. Штавише, сазнам да аутор дотичне књиге није нико други до његов ујак, старији човек који живи у Лондону и који такође пати од несанице од кад је књигу написао. После свега што сам чуо, одбијам да разговарам са људима и осећам се још више беспомоћним, док се кенијски националисти томе радују, што је још један доказ да светом влада зло. А Уједињене нације седе и посматрају све то.

 

ТРИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈЕДНУ ТЕМУ

 

Овде смо већ двадесет година,

имамо кров над главом,

а нико нам не прети,

има и топле воде, видите, тамо

код нас није било топле воде,

често није било ни струје,

а овде има и воде и струје,

и хране и воде и струје,

и тако већ двадесет година,

али већ смо се навикли, а и да нисмо,

шта нам вреди да кукамо, ионако нас

нико не би чуо, свако је утонуо у

своју бригу као кап крви у памук.

 

2.

И не памтим када сам се доселио овде,

знам само да је била зима када сам

стигао, најљућа могућа зима, баш

као и ова сада, боже – зар се све тако

понавља, како се очи не уморе од тога,

а кад се нека жена шминка мене то

увек подсети на лаж у шуми,

начин на који она завирује у огледало

у којем је већ видела себе, малу змију

како се вешто, кроз густиш, спушта низ планину

 

3.

Рекли су му: не сели се

за Гвајану, тамо је

врућина, влага,

комарци као гавранови.

Ипак, преселио се, и почео

да живи у Џорџтауну.

Све што је био чуо о Гвајани

било је истина.

Само оно за комарце не беше тачно:

били су као роде.

 

СРБИ

 

Милионе својих најближих,

несталих у рату

и расејању,

брзо су заборавили.

Али, кад је 1971.

умро Луј Армстронг,

звани Сачмо,

сви су плакали.

Божји народ.

 

МОГАО ЈЕ

 

Могао је Исус пророковати

о царству небеском

до миле воље,

могао је лечити болесне,

из гроба дизати умрле,

па да никад због тога

не буде разапет.

Али, онога дана кад је растерао

трговце из храма,

одлучила је централна

банка ондашња:

«Овај мора да оде!»

И би како рекоше банкари,

ти оснивачи великих религија.

 

ЗА РАЗЛИКУ ОД КАФКЕ

 

За разлику од Кафке који никада није

имао слободног времена,

афрички слон увек има времена.

За разлику од Кафке који се плашио

свога оца, афрички слон никада

не размишља о своме оцу.

За разлику од Кафке који није имао деце,

афрички слон остави макар једно

слонче иза себе.

За разлику од Кафке који није завршио

ниједан свој роман, афрички слон

заврши све што започне.

За разлику од Кафке који је вечито

трагао за својим идентитетом,

афрички слон се никада не пита ко је он у ствари.

За разлику од Кафке који је био геније,

афрички слон уопште није генијалан.

 

ПРИЈАТЕЉИ

Некада смо моја жена и ја

имали више новаца

и редовно смо позивали

наше пријатеље

на забаве, ручкове, вечере.

Сада, када имамо тек толико

да преживимо,

не зовемо никога.

Често се сетимо наших пријатеља

и гостимо их храном и пићем

у мислима…

 

МЛИН

 

Пре него што сретнем Оца Свег Створеног

желео бих да сретнем Оца Губитка

млад месец танак ми двопек

игра ли улогу идола

 

Тај жедни живот (лудокрвна глина)

ниче из ничег ко боја коњака

крштеница (крсна метлица)

за помет мога рођаја

 

Доста је било понашања доста

међусобног разумевања

нек се покрену Сви млинови

за млевење Свега

 

Коњак црвенкасто (скоро благовесно)

понавља сунце једно те исто

на мртвој зеници хвата се гљива

Why? Warum? Perche? Pourquoi?

 

СЕДАМ ЧУНОВA


Некада су код Сипа једину знаменитост представљали

уређаји за лов на моруне; они су у свком случајуо били

занимњивији од његове старе црквице од плетера.

Ф. Каниц: Србија – земља и становништво

 

О како бих волео да се напијем

пијан да веслам и бацим мреже

и пијан да их извлачим

и да не знам шта радим

 

Да гледам где се кртожи

несвест речних дубина

да слушам чамац када прегуди

преко воде ко нека Величина

 

O чамци шикље чунови

лагана лелујања

па шамар воде преко лица

можда уместо кајања

 

Ангрос у Врангос Врангос у Дунав

Дунав у воду вода у боју

боја у рибу риба у талас

талас у мехур мехур у шум

 

То као васкрс мртве моруне

бљесну водени жбун

пијани талас – Mистер Aвакум

па све низ воду – нечији кум

 

Некрст удице рибу извлачи

на месечину збеглу са њива

збеглу са копна јер земља

је гробна и незанимљива.

 

Влакароши са два чуна

члане сваки у свом чуну

кецароши кецом кусаком

краљују смрћу рибљом прелаком

 

Шаран – сом – јестера

моруна – форела

џигерица – икра – млечац

само полако ништа на пречац

 

38 година живех да схватим

обичну ствар: без сунца

не могу – a под сунцем

сам осунчан – обичан

 

Oва ноћ психу ми дуби

за она поткожна мјаукања кад

кост и кожу дадох

жени: мајстору рачунања

 

Уловљено бираш колико

и оно тебе бира

пристаништа су пришт и ништа

бурдељ-пред-довиђења

 

Чека ли ме под багремом жена пуштеница

сандал-гаће низија дуката

ил ме чека бибер грожђе

лоза размектиња

 

Чух весло ошамућено од веслања

бунило воде што се предваја

далеко од обале бејах

као знање од знања

 

Јата се распрше у буразима

вирова као конфете бачене

јесу ли и она подељена

Јалтом док пловим питам се

 

Пажљиво веслај Савом

до аде савске аде мишарске

аде јасенске аде прогарске

па све до ушћа Колубаре

 

Нико још чамцем нигде стигао није

финрибу ловим а грубрибу волим

сањам како сањам

Алах сам Јалије

 

500 oка жита боље је но ништа

а још је боље један шаран

па да те Бог пита

шаран буцмаст (шабачки-владика)

 

Слатководне рибе беше овде више

него игде – све док велики

Мајстори Ценралне Ложе

не ишчупаше природи жлезде

 

Во первих стигох да веслам

роб с педигреом

отац ми црквен пупак

мајка  мртва вуница

 

И боим се Тебе и иштем лица Твојего

молим те укини све авлије

макар на води укини автономије

све муке и сва гоненија

 

Вода је важна и скоро фина

ко нека непостојећа војводовина

вода је чудо па се излива

из  Нествореног у Распетога

 

Спаси Боже Луку Лупура

Николу Фиргу Филипа Филигана

Славицу Циганчета Милана Глувака

што рибу овуда ловише

 

И спаси Ђоку Булдока

Лазу Панчевца Јоцу Наказу

Косту Паламамута Вељка Зембилаша

што рибу подавише

 

Окади свете кафане: Борчу Спужа

Златног шарана Код моруне

Седам чунова Два папагаја

где риба се служила и јела

 

Чак и Жан Баптист Таверније

барон од Обоне

јео је од наше кухиње

пљуцкајући на рају коске

 

Питам ја газду: од чега ћемо живети

“Нема – каже – данас ништа

но дођите за три дана

буде ли: биће било је”

 

Шта сад: да од наше нахије

отпустимо четири кумпаније

да се код куће одморе

лицем на Преображеније

 

Па да их после вратимо н Дунав

на оно што нам је тонам је

жуљ расте из жуља

а весло броји дане

 

Течешти мени водо

к прејасној кући аустријској

одавде односиш тамо

муљ (то звучи блиско)

 

Још певаш песме – звучне ракије

согласја соизволенија

не дај ми ништа флаширано

само из бурета одлежано

 

О нек отпловим што отпловније

са мојом муком –

личном привилеђијом

мојом ђи-ђи лађом

 

Кад нађу четри попа

свак моруну штипа

попадија некад бостан

сад је шефтелија

 

Брачне постеље су тихе

ко одлежале дудоваче

верност ил раколомије

за душу шта је полезније

 

За ово мало лепца и ракије

ја љубим табан олошократије

качамак пура палента мандра

партија чопор мафија шквадра

 

Хоће ли икад у воду да се улије

до краја сва ова илузија

историја (топузина осорна)

одводни канал (Cloaca Maxima)

 

Шта све не носиш Дунаве

пикавце несрећни Цигана

банкноте Мител Европе

гованцад постања – тулумбе

 

Само мене не носиш водо

мада си слепо индиго

водо зеленија од зла

мудрија од мртвога

 

У житородним пољима

жито је божји жирадо

жаром се ништа није постигло

само се тело новој трпњи дало

 

Лична рана већа је

но сунце кад огране –

чему си служе дани

кад Вишњи одброји дане?

 

Ко ми то буди душу (мушицу)

у освит дана полуосвешћена

азурно журне голубове

и моје тело (шејтан)

 

Изгубљен као лептиру галаксијама

светлећим стењућим

нека се као вино пролијем

нирвана лозиних пега

 

Нек се запатим као зечија сперма

као гавран Црни Негован

Господ је високо битије

а смрт је поравнаније

 

Коме идем у сусрет

као на реку урок

Исусе Христе Сине Божји

помилуј мене грешног

 

У црквама се не распознајем

ко да сам племић да Рома папале

волим далеке урме Алхамбре

оно што ће ми доћи главе

 

То што видим кроз окце дана

амбра је  – капање воска

од којег ми пуца битно прслуче

„мудар је онај ко је живео јуче”

 

СУМАТРА

 

Једнога дана пробудићу се и нећу

више знати тај језик, језик

на коме сам сe сунчао на Јадрану и

горко псовао на Балкану.

 

Једнога дана пробудићу се и нећу

знати куда да кренем, то су само

трешње процвале у мом стану

јер умем и те како да венем.

 

Задржаћу у сећању само обичне

речи што могу да се носе преко воде:

задржаћу улар и волове, и плаву

бразду, кукуруз од соли, што клија

из пене, свеволећи.

 

Прећи ћу чамцем преко вашег мора,

ja који сам замешен од праха,

и причест примићу само да стигнем до

оне обале где ништа није моје: ни вино,

ни Суматра.

 

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

 

Небојша Васовић је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на групи „Југословенске књижевности са општом“ 1978. године. У Београду је радио као слободни уметник: писац, уредник, књижевни критичар. Магистрирао је 1992. на „Новом Калифорнијском колеџу“ у Сан Франциску (програм: Poetics). Живи у Торонту (Канада) од марта 1988. године. Аутор је следећих књига:

 

Есеј, критика, дневници:

 

Поезија као изванумиште, Рад, Београд, 1983.

Против Кундере, Браничево, Пожаревац, 2003.

Лажни цар Шћепан Киш, Народна књига, Београд, 2004.

Дневник I, Народна књига, Београд, 2004.

Contra Kundera, La Cabra Ediciones, Ciudad de Mexico, 2012.

Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд, 2013.

Полемике и портрети, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац/ “Алтера“, Београд, 2015.

Европски давитељи из нашег сокака, Бернар, Београд, 2016.

Поезија:

 

Струна/Сутон, Просвета, Београд, 1983.

Со лично, Видици, Београд, 1986.

Бразил, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Песме за децу и калуђере, Матица српска, Нови Сад, 1989.

Пердидо, КЗНС, Нови Сад, 1991.

Гонг у житу, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Музика роба, Нолит, Београд, 1992.

Талмуд и ја, БИГЗ, Београд, 1992.

Седам чунова, БИГЗ, Београд, 1995.

Посечене су шуме, Народна књига, Београд, 2003.

Ни љубави ни хлеба, Повеља, Краљево, 2006.

Изабране песме, Повеља, Краљево, 2011.

Нека, хвала, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2014.

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирјана МАРИНКОВИЋ, НИГДЕ МОЉАЦА

ХАИКУ ИЛИ НАЛИК МУ 21

(ПИРОТСЋИ)

 

Џuвџан туј џàвка
на мòјту шефтелùју
ц’рвùка чèка.
И мачòр чмајù
под шефтелùјуту мù
ушù оложùл.

Цел д’н поглеџувà
на овùја трù створа
u текà заспà.

 

Лексичка појашњења:

Џивџан туј џавка – врабац цвркуће
на мојту ше
фтелију – на мојој брескви

ц’рвика чека – црва чека
И мачор чмаји – и мачак вреба

под шефтелијуту ми – под истом бресквом
Цел д’н поглеџува – цео дан гледах
на овај три створа – на ово троје
u тека заспа – и тако заспах
уши оложил. – уши оборио и вреба

Препев на пиротски говор: Радивоје Николић

 

НОВО ДОБА

 

На нов начин

нови ја

ново доба

гледам

 

Очима новајлије

новоме се чуду

чудим

 

Шире се зене

док у

новотарије

бленем

 

Да сам овца

блејао бих

над новим

безумљем

 

И жалим

за старудијама

што су ме

радовале

 

Око засузи

за добом

пре овог

новог

 

СВЕ ШТО РАСТЕ…

 

На сопственој

стази за пакао

кварише неумитно

и нас, потомке,

пустом славом.

 

Бранисмо се

како нас није

учио Заратустра:

ко рукама,

ко ногама,

ко зубима,

а ко и – главом.

 

И више од пола

силе животне

потрошисмо

у бици за истину.

С правом!

 

С оно мало

што остаде,

у себи

затукосмо алу.

Сад већ –

с чврстим ставом.

 

ПЕВАЉКА

 

Веродостојан

колоплет небогледа

звезду начини.

 

Небосводом сја,

окоглед заслепљује

новокована –

 

љути ухобрид

новокомпоноване

микрофоније…

 

ЉУБАВ

 

Љубљах

Убава

Билбила

Академски

Виолентно.

 

Љубав

Утече

Без

Адио.

‘Вај!..

 

ОД ЗВЕЗДА САН

 

Док реп гори небом једне звезде,

Византијском плавом снова сним,

Док се зебе на мом длану гнезде,

Ја напокон светим видом зрим:

 

Пут зидина Цариграда језде

Да у вечност сједињени згазе,

Оклопници једне друге звезде

Модрим јаром освет(л)ише стазе.

 

ЦОКУЛЕ

 

Бог га је, каже, погледао

да се из рата кући врати.

Вели да се слика нагледао

зверства, чојства и сакати’.

 

Прича о цокулама солдатским

што га кроз сву војну пронеше…

О рову, лежајима спартанским,

пољу где мине ко кромпир садише.

 

Спомиње оне што се не вратише

деци, жени, мајци ил’ девојци…

Сети их се што руку оставише,

ногу, ил’ памет… А тек јауци

 

њихови и данас га прогоне,

чује он их кад су ноћи глуве,

и вапаји га њихови нагоне

да заплаче, ал’ су очи суве.

 

И узме оне прашњаве цокуле своје,

за четку се маши, па предомисли,

те врати их у исти траг – нек стоје.

“Не поновило се никад!” – помисли…

 

НАСТАВАК ЈЕДНЕ ПЕСМЕ

 

…Хтела је рећи

реч љубавну,

па се о језик саплела,

о зуб запела,

у горњу усну треснула

светлом засењена,

дигла се обалављена,

постиђена,

и назад вратила,

прогутана…

 

ПО ЈЕСЕЊИНУ

 

Очи црне падоше кереће

у индиго снег.

Решен тврдо сад у злочин креће

газда, бог и бег.

Тужан Месец, тугује дрвеће

јер не зна за збег.

А и Онај што правду премеће –

изгубиo тег.

 

НИ НАЛИК МУ

 

Читав осветлих

свет с ово моје срца –

Њега да нађем.

 

Облак не видех

црн, гром што небом пуца –

би већ да пођем…

 

Мис’о у огањ

бацих, душу подјарих,

све светлу за лек.

 

Тад стихну бубањ,

јер, и њега запалих –

трошећ’ већ вас век.

 

А кад спаде жар,

у пеп’о ми се живот,

дах и век створи,

 

Истока ме Цар

тај Заветни ми Кивот,

сјајем покори.

 

НАПОСЛЕНО

 

Киша спира тајне

са зеленог

и увелог лишћа,

и са људи,

што затече

на улици

гологлаве.

 

Снег прекрива

кровове и брегове,

гробове и трагове…

 

А Сунце опет покаже

и лист и брег,

и хумку и траг,

и све како

јесте.

 

Само ме човек

убеђује да није

како је Бог

рек’о…

 

А КУД ПА САД?!

 

Куд одлете птице

кад су празне руке,

а и муке негде остале у магли?

Куд нестане осмех

кад не дирне усне,

а вино не легне, кол’ко год да нагли?

Шта остане после

вина и празнине

кад осмех побегне, а главу смо сагли?

Обећање ил’ сећање

и живот већ прође,

а ми од почетка нимало одмакли…

 

СВЕ ШТО РАСТЕ

 

На сопственој

стази за пакао

кварише неумитно

и нас, потомке,

пустом славом.

 

Бранисмо се

како нас није

учио Заратустра:

ко рукама,

ко ногама,

ко зубима,

а ко и – главом.

 

И више од пола

силе животне

потрошисмо

на борбу за истину.

С правом!

 

С оно мало

што остаде,

у себи

затукосмо алу.

Сад већ –

с чврстим ставом!

 

МОЛИТВА

 

Док негде горе

сињи соко небом

нечујно крстари,

љубећ’ слободу

од живота више,

 

Последњи Ратник

за опроштај моли

комад Свете Земље,

за то, што га гази

све тише и тише…

 

КУМОВА СЛАМА

 

Месец се млеком

просутих звезда купа…

У бешици* – рај!

 

Чедо ми тијо** –

у чуду зри*** на сав тај

кумован му сјај…

 

 

*бешика – колевка (арх.)

**тијо – тихо (арх.)

***зри – гледа (арх.)

 

https://www.youtube.com/watch?v=y4fFlqxWo6E

 

ИКОНОПИСАЦ

 

Руке ка небу пружа кајно,

молећ’ се фрескама,

што их незнани мајстор

од постања пише,

и, не сустајућ’, ликове

додаје непрестано,

да их опет

у плаветнило упише.

 

А они доле,

не поимајућ’ свеједно

да у храму одувек стоје,

богомоље вéле и бајне

од сујете силне своје,

граде Му, звоне и броје,

и нова им неба

исписују сјајна,

мешајућ’ неке,

сасма земске боје.

 

HERR ЖИВОТ…

 

У квадрат неуко уписао круг

један што у четири самује…

Само онај гледа на југ,

ал’ знај га, чемеран, који ли је?..

 

И док сунце у кров зури,

црвен од тајни што их крије,

арапске је пасмине и време што јури,

бичем кајасе коже кидајућ’… Еј! Ал’ бије!..

 

СЛОБОДА

 

Да је мис’о скитница

веће од ове моје

било не би!

 

У капуту без дугмади

(да не стеже),

шеширу без крова

(доста небескога),

цокулама скитаљкама

што зјапе попут чељусти

нилског коња

(па не знам

јесам ли обувен,

или сам бос –

увек је промаја),

 

лутао бих

очију гладних

и празна стомака,

тражећи мостове

и оне, што их

мостови спајају,

 

да седнемо скраја

и ћутимо заједно,

а мисли нек нам

скитају…

 

СЛИКА

 

Оде! К’о шамар

на дамар, стрепње трептај.

Заусти, али…

 

***

 

Сам на улици.

У коцкама плочника

лице јој тражи.

 

Боли бљузгаве

сузе траг. Цича душу,

образе штипа.

 

Узалуд иште,

у џепове посеже

за руком њеном.

 

На ветру капут

опустео ландара.

Нема је више.

 

СЛИКА (ДРУГА)

 

Обдан

заноћје

тера.

 

Врапца

са симса

јури

 

лице

згужвано

од сна.

 

Сунце

шеретски

плану,

 

сјајем

тренутак

спржи.

 

ЧИЈА ЈЕ?

 

Оног је сила

што је једном на земљи

тек одбрањеној,

 

другом на грлу

што му последњи удах

туђег ваздуха.

 

А ЧЕМУ?

 

Глава и торба,

тегоба што је стисла,

свађа са суштином…

 

Живот је борба

недореченог смисла

са суштом истином.


СРЦЕ

 

Додиру непознат,

ил’ си друг,

ил’ си брат.

 

Срце с умом

не сретох путујућ’

друмом.

 

Тај, што срео је,

праведног се није

наситио сна.


ИДОЛ

 

Низ камени длан

бршљан гамиже –

 

палог идола

у заборав

облачи.

 

НА СУДУ

 

– Лајали су прегласно,

па ми се Месец окрунио.

Зато сам их у џак,

па низ реку,

Гос’н Судијо…

 

Ал’, џаба, Миле!

Опет се хаба

местимично…

 

И њих чујем

спорадично,

где у џаку

цвиле…

 

КРАЈ ЈЕДНЕ ЉУБАВИ

На лажном вису

обоје запели су

о чичке и стрн.

 

И побеже дан

даље од ноћи што је

камен прекрива.

 

Епитаф оста,

хвалоспев недоречен…

и у срцу трн…


БЕЗ…

 

Опустела срца

без сузе осташе.

 

Вука нико не пита

плаче ли икад,

ил’ радо

на чеку иде.

 

Бежи

док

може.

 

ОВО ДОБА

 

Две тарабе,

клин ил’ два –

за крст

са Њим

на њему.

 

Oпет…

 

Није јарац

на магарцу

браду гладио

Јерусалимом

јашући,

 

o, Јово!..

 

Двоструку дозу

коктел-сећања

интравенозно…

 

Наново…

 

ГОЛА ИСТИНА

 

Од једног сна

сва јава

постаде.

 

Нема сенке

без светла

да је.

 

Јер,

раја ради,

огњило паклено

нас, грешнике,

лиже.

 

А кад се

овај свет смакне,

места новом

направиће.

 

КАПЉА

 

Ако л’ опстане

капља мене под стрехом

тих твојих веђа,

 

испиће је зрак

када се са облаком

за ме избори.

 

УОЧИ…

 

Повијао ветар лиске,

осветлила небо муња,

запретио градом облак,

ударио гром у грм…

 

Расуше се моје ниске,

језа ми се кичмом шуња,

те убрзах корак лак

уз узбуркан брежак стрм –

 

хитам међу драге, блиске…
Што дремало, виш’ не куња,

расани га мирис, зрак.

Пољем свитну муње срм’,

 

просу облак бисер-ниске,

нит с небесног пуче чуња,

и стушти се мокри мрак!..

Ја пристигох пред праг црн…

 

*****

 

1
са пусте баре
чапља сломљеним крилом
маше за јатом

2
зубато сунце –
посвађани врапчићи
око окрајка

3
младић на клупи –
пут залазећег сунца
пљуцка коштице

4
за овцама чобанин
облаке броји –
два стада чува

5
муви у возу
нос заспалог путника –
крајња станица

6
отпали капак
напуштене колибе –
из темеља цвет

7
с књигом под главом
на зиду Калемегдана –
уснули студент

8
празан бокал
келнер на другом крају –
изгледа глув

9
суви лист живну
под фото-стаклом –
Кирлијанова радост

10
сталак у пољу –
на пејзаж с маковима
слете зрикавац

11

суви пашњаци –

лута поднебесјем

забринут поглед

 12 

зујање пчеле –

клонуло се чобанче

прену иза сна

 13 

прашњави капут

на штрику под сунцем –

нигде мољаца

 14

утихну песма –

ловац кундаком чешка

утрнулу ногу

 15 

о банкине

талас пурпури –

купа полегло сунце

16

 

АУ(РО)РА

 

Огњем огрнут,

световe

просјак,

походих.

 

Тленим

ми се

 

не забави,

не понесе 

нико.

 

 

Кад (пре)виде –

озари се!

 

ДЕЛИМ ДАЉЕ, ДРАГОВИЋИ
дебелим деранима
дулеци дубе добро, дакако
док доњим делом
(да, да, дупетом!)
дефинишу дијапазон делатности
додатног дилетантизма
дрндања других делатника
да допринос дубиози дају
док демократија добровољно диљем државе
даноноћно дели, донира “добротворима”
драгоцености, делове, децу

док длакави десни длан дефилује
дипломатски дрпајући доларе
демонстрирајући дегутантну демонологију

динар док дугује девизе
драгићу, динићу, думићу, делићу
добром делу дембелије
дебелим деранима
дедовима дебелих дерана
деци дебелих дерана

да, да! длакави десни длан дефилује договорно
да дâ дивљима довољно делова дивне домовине
да дâ донацију “данке дојчланд”

***

де, доста дебели дерани!
доста, да данашњи дан душом дане!
доста, доста, доста!!!

***

да деремо дебеле деране?
да деремо, дабоме!

 

БЕЗВЕЗНИ ВЕЗ

 

 У слик ми ти,

у слик ти ја –

 

збијају редове

баналне риме.

 

И куд ме с њима,

кад ја и без?

 

Куд,

кад и без је вез?

 

Ма и безвез.

 

ГОВЕЧЕ

 

Чучи говече

на чаиру предвече,

а чобанче

чека помрчину

да навуче јелече

и потрчи увече

да поврати говече.

 

Чуј, чобанче,

не чекај ти вече!

Баци јелече,

трчи, човече!

 

Ено ти говече,

са чаира утече!


ЗАВИСТ

 

окате ми очи

светло около

гледале

 

код очију

не виделе

злопогледање

околокућних гледала

сваштовидих

 

кроз тарабе

избечених

 

што би крви

кроз око

да ми се напију

 

ЗЕМЉА

 

Земља сам,

за човека и за вука

да се на ме спусте;

једном речју –

душу да одморе

на моја узглавља –

вучју и човечју.

 

Само… има нешто…

 

Земља се не сели,

не поклања и не мери,

нит’ се земља дели;

већ се земљи клања

и управља

земљом вешто…

 

СЕКИРАЊЕ

са секирама у меду

док трајаше меда

живесмо

рекло би се срећно

 

тад о оштрице

запеше нам кашике

 

погледа звер на звер

у страху од искона

 

једним замахом

отерасмо славуја

што појаше нам

под прозором

 

док смо се волели

 

МИРЈАНА МАРИНКОВИЋ

(биографски подаци)

 

Професор руског језика и књижевности, кантаутор и песникиња, у свом раду негује ауторску музику, као и руске и српске народне песме и романсе и домаћи евергрин.

Изводи их у пратњи Зорана Димитрова и вокалног квартета ГРМ, такође је и чланица хора Лучинушка под управом проф. Андреја Тарасјева.

 

Аутор је четири збирке поезије (“Испричаше ми слова”, “Апокалипса до јуче”, “Сигурна кућа” и “Корабље за вечност”), приређивач зборника “Поетско ћоше” и још неколико концепата.

 

Дечији РУСКИ ХОР ОШ “Душко Радовић”, Сремчица основан је 2001. године. Негује дечије и народно музичко стваралаштво руског и српског народа.

 

ПОЕТСКО ЋОШЕ у свом изворном облику окупља песнике и музичаре, као и уметнике других провинијенција. Постоји од 2010. године. ДЕЧИЈЕ ПОЕТСКО ЋОШЕ одржава се једном годишње у галерији ТРАГ, Дворжакова 2, Сремчица.

 

СТАРЕ ДОБРЕ МЕЛОДИЈЕ – музичке вечери посвећене домаћим евергрин мелодијама се од 2014. године једном месечно одржавају у атељеу НИЋЕТИН, Делиградска 14, Београд као и на другим локацијама по договору.

 

КВАРТЕТ “ГРМ” постоји од 2015. године и негује српске и руске народне песме и романсе, као и полифону ауторску музику.

 

УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА “МИРИНМИР” бави се очувањем музичке традиције српског,  руског и других словенских народа, као и ауторском музиком, етномузикологијом, етнографијом и педагогијом. Постоји од 2016. године.

 

http://mirinmir.in.rs
http://миринмир.срб
https://www.facebook.com/mirinmir1/

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан СТОЈАНОВИЋ (1960.Ниш-2014.Марсељ)

 

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

СНЕГОВИ

 

Метрили смо снегове и

Копали по њима

Да изађемо

На затрпан пут

И копали по њему

Да сиђемо по дану

Ако има Бога

Да нас сваки пут оживи

Ако нас коп укопа

Ако смрзнушу душом зовемо

Ако нас родбина не познаје

Када довучемо годину-две са робије

И све ископине у једну зберемо

Па је уснимо

Ако не лети небо у погледу

Већ очи за небо створене

када остану без вида

 

Тада нека нас Бог оживи!

 

УРНЕБЕС

 

Мајко, сви се помало надамо

Неко све више,

Неко се надувао

Неко би у песму да пропадне,

А ја по камион, па у дрва…

Из кафане заједно извлаче

И свињокољца и мене

И твога сина Јесењина…

Мајко свет је урнебес,

Сви се помало надамо

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

 

Одавно нисмо беснели по шуми

Спустали ногавице и задазили рукаве

Бучни

Песму гласно трпели

Упоређену са зимом до препона

Одавно нисмо беснели по шуми

Гласно смејало укључено на најјаче

Јели смо вино

Бунике и гвожђе ковано за лисице

 

ДРВОРЕДИ

 

Расту дрвореди слика

Голих година на колену,

Свакоме нешто сметамо,

Од рима одкидамо за зрнашца,

Свет се претвара у згртање,

А ми му отимамо од живота, поглавља,

У једном даху,

У кањону светлости и

Питамо пролазнике,

А они се журно вију, уврнутих стопала која беже,

Онда одлазимо

Час у свет, час у клозетску рупу,

Неки од нас су тетовирали метак на челу

 

Свет је за нас

Оно што гори док не сване…

 

На висоравнима окишњавали

Голе године,

Постојања од приче

На нос нам излази, али певамо… и посипамо се

 

ВЕТРОВИНА

 

Када фијуче, ни у зору не јењава

Дрмуса прозор

Када пишти кроз сваку малу рупу

Сви смо збили мисао у нешто друго

Већ знамо ветар

Треба нам љубав

Тражимо љубав

Посао и празник

Када фијуче ни у зору не јењава

“оно фијуче за тебе”

 

У ИЗМИШЉОТИНИ

 

Знало се да је све

Игра

За главу

И окрет…

 

Могла си да дуваш у маховину

 

Ђаволе да нервираш

Укосницом

Из револвера

 

Да гуташ своје и моје речи

У измишљотини

Могли смо да се стискамо

Као у свемиру

 

 

 

Сви путеви не воде у двориште

Али немој да ме држиш за реч

Песничка слобода је измишљена

Кад и ветрови

Криво је господство

Красно заобљена свитања

Злато које немам

И непролазна радост…

 

Низ двориште

Ушушкана сва

Помало се грудваш са

Кућним прозорима

И бацаш поглед на улицу

Сви путеви не воде у улицу

Препешачио бих је као војник

Али смета ми океан

 

Не воде сви живот

Умилније него што се псето цима на поводници

Ја откривам тајну обале:

(Једанпут је камен вода извајала као хармонику)

Бар је у вагону четрнаест

Ја идем да редом лупам главом кроз зидове

Док не заболи, а заболи

 

Не избегавају сви као ти у светове

Придајеш важност вољи доброј

Предметима доцртаваш контуре

И полугом би Земљу у рај…прекотрљала

Мислим да би требало да се бавим сентенцама јер

Ту негде има Бога и он ће ведрити…

Да узмем своје време за руку

 

И да изврнем у страну

Песме звезданог хода

Да не изговорим неким разлогом

Бар је у вагону четрнаест…

 

Не знају сви слово на које почињеш

Из које си клисуре,

За који минут ћемо ући у станицу

 

Размештам искре између обрва…

Заваран старом навиком зверања,

Све сам заборавио

На седишту до тебе…

 

И молим те врати ми бар и онај кофер

Препун  је због чоколаде, од скица до сабраних дела

И осетило се по мирису да тамо

Још нешто се нагиње кроз прозор…

 

 

 

Када спавам

Пребацујем руке преко плотова

Измештам нечије скуте

Сигурно твоје

Или са сном обавезно причам

 

Грешан сам некад

Па се будим да попијем воду

И мало очерупам довратак

Десним кажипрстом

 

Јер лева је

За миловање створена

 

 

У НЕРАДНОМ САКОУ

 

Гледам шта раде сунце и роса по трави

Дивне бисере ничу…

А тек преко свега тога, тамо,

Једва се види оком

Оволицки комад

Оцеана

И барке

 

А ја тек да се натерам

Да мало касније ударам у таламбасе

Докрњим плафон

Облепим зидурине

И облајхујем патосину…

 

Да распредам

Могу да чатим и печатим

А знам и звездочатство,

Такве ствари

 

Да је згода

Да

Да се данује

 

А прашина може бити

Али не мора

И звездана

До душе

 

СТО БЕЛИХ РАДА

 

На ливади избројао сам

Сто белих рада

На квадрату од метра…

Зар сада да идем да метрим ливаду?

Која се прострла као три наша дворишта.

И околно растиње.

Колико је много белих рада…

А види се и комад мора

Мајују кукавице

Изражавају се зрикавци

И цвркута се на веома

Киша да падне – спремна

Скриваћу се до куће.

 

Недалеко је казино

Кад ли се отвара

Тркачи су ненадмашни

Клошар је направио змаја од песка

Ту су му лопате и четке

Једна тамо ради исто

Седи и записује недељу

Небо се поистоветило са морем

Сивкасто

Тек се назиру једарца у даљини

Ни деца нису плачљива

 

Зар сада да идем да метрим ливаду

На ливади две стазе угажене

Скриваћу се до куће

С неба ороси оловку

 

Ово никада неће престати

Клошар змају од песка ископао очи

И у њих ставио лојанице

 

ГУБЉЕЊЕ

 

Сви знају да сам губио

У виртуелном свету: силе, виле и опсене

А губих их исто…

Наду нисам.

Ни приче из прикрајка

И такве луде ствари,

Расплињавале су се…

Парале по недођији…

Товар говора…

На једном зиду графит: Свет је океан

И после нешто нечитко.

Нисам изгубио дрво које је чудно израсло,

Као лакат и медвеђа уста,

А море је до пола зелено…

И нисам загубио зору

Бос на тераси

Ни земљопис

Свет је океан – после тога нешто нечитко

 

 

 

Из књиге ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ  Горана Стојановића

Издање Нишког културног центра, 2015. ISBN 978-86-6101-109-2

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Ана НИКВУЛ, ЈА ЋУ ТЕБЕ УЧИТ МЕНЕ (Избор ауторке)

ако те икада преварим

ако те икада преварим
знај то је страх да ме не оставиш
упркос томе што много љубим самоћу

кад ме прошли пут ухватило исто ово глупаво осећање одбачености
одлучила сам да те преварим

овако
била је чајанка за двоје
у укусу бруснице топио се мед
хекларија на столу испод стакла чувала се од ситне прашине
а ти си ливао неке нове речи сасвим обичне
скривајући оно што најдубље цепа
растанак по ко зна који пут

и баш волим ове нове свемогуће изуме с телефонима
све сам кришом снимила
тако
сад кад те нема да измишљаш радост
и црташ линију живота по мом длану
другачију од ове коју носим све ове године
пустим твој глас
и удам се за њега
сваки дан
ако те икада преварим
знај то је страх да ме не оставиш
упркос томе што много љубим самоћу

моју верну сапутницу у нигде

када се једном заљубим
кад се једном опет заљубим
биће то невиђено лако

за сада
заљубљујем се у песак ситан сипљив и помало сив
у један лист маслачка као лек против ране неспавања
заљубљујем се сваки дан у једну терасу на четрнаестом спрату
у блоку четрдесет пет где бора није хтео да живи
што негује брезу која буди се кад и домаћини и заједно с њима ћути жубор саве
у једну машницу у коси девојчице која врти хулахоп око струка
и зове мама мама види како лебдим
и у једну усамљену уличну светиљку
што жмирка као да ми намигује
мајке ми често помислим како се неки господин ту скрио
па трепће на мене као на месечину
заљубљујем се у ролшуе за којима увек трчи једна куца
и лаје на велики изум овога малога човека
у светлеће рекламе таксисте који ме вози кући
и звиждуће стонсе и понекад елвиса
заљубљујем се у једну улицу где ме одвезе
а ја га сваки пут питам
а је л ово беше последња станица за мене
заљубим се сваки дан у сутон
као у какву луталицу из неког изгубљеног старог црнобелог филма
могу да се заљубим и у отуђено лудило усамљеника из кварта
који по читав дан броји спратове солитера и у предаху врти бројаницу
шапћући молитву за реке далеке којима би пловио да није такав какав је
и у замишљени димњак једног кућерка слабо посећене планине
и у ветар могу да се заљубим
нека нек ме сломи и нек ме за уши до земље савије непослушну и смелу за падове
и у расклопљене столице и љуљашке и недовршене цртеже и талог од кафе
на столу исте те планине коју сам открила још док сам била жива

кад се једном опет заљубим
бићеш то опет ти
невиђено једноставан питки и обичан део мене
који ето ту некако у мени оваквој преживљава
ево већ читав век

и мени се понекад омакне срећа
умршена грива чежње пустила се чешљу ветра
а имам и параван који као хармоника
развлачи празнину радозналих погледа са ињем у очима
пишем песме на зрну песка мака пшенице белице
и имам једно велико огледало са мат рамом од сомота
из којег ми се увек смеши она најлепша снежана из бајке
која ме сваки трећи дан чика
хајде мала освести се
видиш како си поружнела од самоће
можда би било сасвим ок ако бих ти поклонила једног патуљка
да ископа то злато из твојих груди што га не даш
и
мени се тако понекад омакне срећа
и да видиш
није да се не сналазим
загрлим облак снажно па опустим руке
и повремено се пропнем надоле
да те чупнем за браду
тужни мој вилењаку
са прага обамрлог од нерешивих укрштеница
да
укрстили се јесмо
мечевима језицима уснама песмама и блузом
под покривачем воштаница се цедила
од наших срећа што нашле се јесу
од наших богова који нам саградише
кућицу за птице
дом наш у ваздуху

ХОЛАНДСКИ ШЕШИР

драги мој
није то тек тако да ми тај шешир зелени
пристаје и данас
кад си оно дошао на кратко из недођије
била сам на гробљу
и мирисала сам на нагореле трпавице и свеће угашене вином
а ти си донео тај шешир и чекао да се обрадујем као дете
кажеш сашио га највећи холандски шеширџија
по мери мојих мисли и ведрини мојих осмеха
кажеш знао је он да ја умем вешто да га на кажипрсту вртим
док лижем обод чаше крваве од вина и мог кармина
и гледам те кроз кроз дим од цигарете док нас руши неки блуз
кажеш пристајем ти такт на такт
док преводиш моју полуделу песму на дач
коју сам ноктом урезбарила у пашки камен
кад смо оно били један грумен
кажеш кад га ставиш на главу и накривиш
личиш лизамон деј
кад руши зид између зараћених звери мајке европе
кажем
пусти сад драги то
хајде да поједемо овај грумен земље гробљанске
умирићемо олују
да ми не однесе шешир у коме ћу да те огнездим
и носим на глави све док ми поново дођеш
и испричаш ми исту причу
а ја је слушам као да је први пут
радознала и задивљена твојим борама
и целим тобом лака од тежине твоје
драги мој
ратница
била је семе проклијало из крви на црници
које се борило за светло
а пре тога је водила лево крило великих мачева на косову
и гром из ведра неба је била и мач и нож
бацала је џађ у очи усијаним мачевима греха и зла
другој је припало напајање исечених гркљана
и неприпитомљених очију вукова гладних слободе
била је скотрљана одсечена глава једнога кнеза
пред ноге ужаснутих и уплашених жена
на чијим су грудима кад децу купају звецкали златници спаса
што га овога пута спасише смрћу
била је ноћ у оку мркога освајача велике државе
који је под старост на рогозини спавао
и молио се за спас свакога грешника и целог човечанства
пред оцем свијен коленима је притискао земљу од које се прејео
нови ју је век затекао у љуспицама бомби
што су их бацали на гладна уста
кажњавајући их што су гладна
била је сликар без палете
који гласом за јуриш пробија платно
и идејама коље све смрти борећи се за глас живота
она је та која је ухватила у клопку рушитеља географске карте
и натерала га да се усмрти нудећи му кајање
била је у свему љубав изнад свега љубав
чинећи и зло пресецајући гркљане црних гавранова
све је била само мајком није
јер је добијала вековима мушке улоге
и посве је глупо питање зашто данас мисли
да је живот љубав
зашто данас мисли да је живот борба
да речима својим треба да шири свест
и да носи мач у устима и одреши га кад сви заћуте
и била је цвет који не вене
и изнад тога нема више ништа
до лепоте
човек који пише
ено човека који пише
сагнуо се да дохвати своју пертлу
извуче је из ципеле
и обеси се
он мисли неког ће дирнути његов очај
у овом свету прекланих гркљана и самодовољности
коме још требају тамо неке мрачне љубавне заврзламе
кога још занима да л је неко отишао и где
и да ли ће се уопште вратити
кога уопште занима ко је он
и да л је уопште такав икад међу нама био
свет болује од самољубља
свет болује од масних лажи
које свакодневно себи трпа у тањир као какав добар оброк
а он
пресамитио се
да дохвати ту јадну избледелу пертлу
и гледа на њу као на спас
а ако му не успе да се обеси
може онај мали пластични део да послужи
куцавицу да пререже
не би ли шикнула крв од слова
можда ће га ипак неко чути
па дође и помогне му да не оде тамо где је наумио
у безброј питања и испразних одговора
да ли постоји или не

 

шешир господина сарказма
пао је са чивилука
и чуло се меко туп
а пошто је господин сарказам био мало наглув за све
осим за своје мишљење набеђеног генија
није ни приметио како је после пада заиграо
по сипљивом патосу замагљеног ресторана
кришом је отворио врата и побегао
јер ако остане
опет ће га дотични терати да прича оно што не мисли
а то му се никако није допадало
он има своје мишљење
о улози љубичица у развоју државе
и важности балеге у узгоју парадајза на месецу

он једоставно неће више да трпи
убијање досадом свог власника
а ја
ја му скидам шешир

срећа

срећна сам кад нам се очи упале у мраку
и кад се трепавицама поздрављамо читаву вечност
срећна сам кад тврдиш да стварно миришем миром
и кад ме пробудиш гледањем и кажеш
боже колико си лепа
јесам ли ја све ово заслужо
и све се плашим да заспим јер се бојим да ћу се пробудити
и да ће ми неко шапнути да сам само сањао
срећа је и кад сам једноставно срећна
само зато што је ме је сунце пробудило кроз затворене шкуре
и најавило путовање у још једно место
где ћемо да се огрнемо самоћом као светињом
срећна сам што ћу се смејати што си намерно покварио врата сувозача
само да би могао да их отвориш и кажеш
а шта кажеш да те ја мало заробим
па да више никуда не одеш
срећна сам кад те нешто питам а ти само зарониш у моју косу
и почнеш да плачеш од среће
што увек имам кеца у рукаву да те обрадујем још једним даном
срећа је кад пронађеш намерно изгубљену минђушу под липом
где сам признала да сам само заљубљена у љубав
и да ако не волим то значи да не постојим
и да си игром звезда баш то ти
а можда је могао да буде и неко други да се којим случајем
ниси ти појавио и рекао
а да ми позајмите ову даму да је возим и да јој подметнем
детелину са четири листа
и да је натерам да ме погледа онако како никог није видела
и да ме заволи и да ме сања
а да ја увек будем стваран
као што сам себе тек осетио живим
кад ми стави руку на колено док возим и пева на сав глас
срећна сам кад постојим тамо где ни замислити нисам умела
а то не смем ни да кажем
бојим се да ће постати нестварно
као што и јесте

заспати као ја

понекад миришем на траву
препржену кафу
на флеку од пржених тиквица
загоретину и муљ

понекад умачем прсте у зору
и садим тиквице љуте папричице и бундеве
једем мед прстом из лимених канти
и шћућурим се у ћошку кад се спрема олуја
и ћутим
чекам да прође

понекад се и наљутим што су ми се птице унердиле
по жици пуној веша
ал ми брзо буде свеједно све
помислим само
како у истом моменту на сасвим другом крају планете
неко ко би ми можда био много близак и драг
уме да заспи за секунд на ногама као ја

понекад помислим како сам смешна грешка
онога великога свемогучитеља
и онда се сваки пут десим себи у огледалу
и помислим
добро је жива сам
добро је
шапнућу те на сав глас
шапнућу те богу да те мноме обдари
и ономе рогатоме да те остави на миру
доста је било глиба од мисли
и стрела у живо месо

од снила сам се родила
и снилом породила слике
од којих се у глави нормалном заврти
и падне од љубави као сноп јечма
под руком прамајке

вечерали смо једном једну звезду
у исто време загризену
и срели се у средини спаса
из усана смо наших никли
и одвикли се од свих несрећа

зато ћу да се претворим у шапат
и заголицаћу пажњу достојну века
и тако ми бога јединога
нећу више ни да шапћем
викнућу те на сав глас
нек сви они који твоје име не знају
спознају како је лако кад кажеш
и језик остане читав
мој човек

бело вино са соком од зове
шумска салата заливена медом
с парчићима под прстима лепљиве јаретине
и честа путовања у рај
учинили су да не могу да поднесем лепоту
учинили су да се самоубијем

у једној старој песми из студентских дана
питам се како се зове човек чија су самоубиства ретка
и ни данас му не знам име
знам понекад како се ја зовем
и знам да су моја тежа од олова
и да сваки пут помислим
како ме кад отворим очи
стварнo више неће бити
нигде

али добила сам један врло песники задатак
он каже да је пронашао један црвени упаљач
испод лежаљке под липом
и да сад јa морам да нађем принцезу
да је вероватно изгубила компас
од књишке прашине
и грамофона који је испустила и себи пребила прсте
док је јоргован био у цвату
а пас јој лизао палац кад је љубила у пупак
једног човека од енигме

и ето мене у првом лицу са питањем на завезаном језику
можда смо се волели а можда и нисмо
прокоцкали се јесмо

рекао је
зар је толико тешко да прихватиш чињеницу да те неко воли
рекла сам
ево ти моју крв да је чуваш док се не вратим
идем још једном да се обесим
да видим да ли ћу после умети
да те препознам као прошли пут помисливши
јебо те овај је сјебанији од мене
овај је онај тај
ово је мој човек
кад би мој живот живео са мном

 

 

кад би мој живот живео са мном
онда бисмо нас двоје сигурно били јачи

овако седне он почешће на столицу којој се
клима ногар
или се преједе понекад тешко сварљивог оброка
или одлута неким шумарком тражећи мирис неки другачијe постојив
па се погуби у неком месецу у којем је свима
ама баш све јасно
понекад и заплаче као дете чисто и невино
у неком кутку својих жеља
наиван
сам

а много волим да га гледам док се свађа
са разним неким смисловима
и предворјима мозгова који без подсмеха
не умеју да живе
и волим да гледам како озбиљно прилази свему
а посебно љубави
или како се игра других мењајући маске
на сваких пет месеци
или како зачас тугом неком и из равнодуших
измами пажњу
волим осмех његов који напуни собу
некаквим само њему својственим миром

а тек кад ћити
онда се сви мракови уплаше
онога што су желели да уплаши

једном сасвим случајно сазнам како
не уме да буде срећан
јер се не сналази како рече у тим лавиринтима мекоте

о силно сам се тада наљутила
може се рећи и тада одлучила да му покажем
како је срећа човекова дужност
и како смо ми само зато да научимо да није страшно оно чега се плашимо
већ је страшно што се уопште плашимо
ми под капом небеском мали и пропадљиви у свему осим у ономе што оставимо за собом
а то мора да је из љубави
јер само дела љубави остају
ето сад он вероватно покушава да ме рашчита и дојасни шта сам ја то хтела
а ја
само хтела да кажем
кад би мој живот живео са мном
онда бисмо нас двоје сигурно били јачи

ја ћу тебе учит мене

а то нек те ине жене
ја ћу тебе учит мене
кад ме срце мора

кад си ме књигом печатио
једним печаталом
кад си ме помамио распомамио
једним распомамом
кад си ми нову вуковицу
оковану снежаницу
речником ме ананио

него
би ли ти мене мрчо мрчио
би ли ми ову отпамет окрчио
од мене овакве

а све је било кобајаги нормално

и све би било добро да нисам морала у подрум
хладноћа је осушила зној који је остао на мени
као каква ислужена крпа

и све постаде стварно страно
и не познадох на полици тегле џема од кајсије
ни кутију за складиштење летњих ципела
ни стари земљани врч мога деде
ни плаво корито окачено на зиду
које личи на облу лађу у ваздуху
и запитах се ко је овде ставио мој кофер
чија се боја не слаже са бојом кесе у којој је
а ни са језом мојих питања
одакле су кренула питања

и чини ми се да овде није било толико степеница
за назад у стан

и видех само једну слику
што ме данас читав дан нежни

гужва у дворишту суседа
кров подижу на кући да га зимус не завали снег
тешки пластови дрва чији мирис отвара ноздрве
а ти с радошћу бодриш слику јединства ветрова
који љуљају тисовину испред твога дома

и не знам ни кад сам овде дошла ни што
ни кад ћу одавде да идем а знам што

а све би било кобајаги нормално да не сиђох у тај тамо неки подрум
а његова хладноћа је осушила зној који је остао на мени
као каква ислужена крпа

цела прича

рођена сам у граду где су се продавале најбоље фармерице
и где су нас водили лекару кад зашкрипи у грлу
срећа па је моја мајка проценила да сам здрава
па и данас имам крајнике и старе добре траперице
које носим кад ме ухвати детињство и лудило од снаге
и још увек носим исти број
а град је увек мирисао на ћевапе и суџук на жару
данас је он два града
наш и њихов
данас је град на квадрат

моја прва торта је заглавила испод старог кревета на федере
моја прва лутка из италије била је жива и говорила је мама
моја прва мама је рекла да све што хоћу то и могу
мој први телевизор је био биоскоп за цео комшилук
моје прве паре биле су на жилет извађене из касице прасице
моје прве играчке биле су кликери и фудбал
моја прва сукња је позајмљена од весне за први радни дан у школи
мој први страх је била вампирица
моје прво бежање од куће било је са три године
моја прва велика љубав није умела да се љуби
мој први муж био је енциклопедија која хода
мој први посао је био разговор глувих телефона и зараћених светова
моја прва књига на полици је украдена у једној књижари у копру
мој први објављени наслов је ја ћу тебе учит мене

рођена сам у граду ћевапа свињетине и биволица
и град је увек мирисао на неки отров
и морали смо да носимо мараме преко носа да се не угушимо
тада су нас у школи учили да смо ми богата земља
и да је живот пред нама и да нам предстоји златна будућност
па смо се расули по свету као латице свежих ружа
па смо побркали лончиће
па смо плакали плакали плакали
па смо онда паковали торбе и опет негде ишли
па смо цео свет обишли
па смо се вратили да не бисмо патили
па смо опет патили патили и патили
па се више никад нисмо нигде вратили
па сад стојимо у месту и чекамо
да сазнамо шта то заправо хоћемо
од себе и свега што јесте и што можда и није

а одувек је све тако једноставно јасно
да једино оно с ким смо јесте оно што смо
и то је цела прича

 

прича о бежању
са три године побегла сам први пут
сакрила се иза бурета на једној железничкој станици
и лизала врелину сунца са лимене површине
са шест сам шмугнула на оближње брдо да берем јагличак
мајка је само седела у трви плакала
и граном неком пребројавала травке
ваљда од среће што ме је пронашла
имала је дивну зелену хаљину
и тада сам мислила како је најлепша жена на свету
и како је право чудо што њена лепота прелази на мене
у деветој сам побегла у паланку
да са друштвом прославим први мај на нишави
а у седамнаестој одох код стрица одбеглог од свих
у себе ушлог и за мене најстварнијег
у двадесетој сам додуше најавила бег у словенију
обећану одскочну даску за моје снове о европи
мајка више није плакала само се чудила
и шетајући по ружичњаку молила се богу
хоће ли ово дете већ једном престати да бежи
боже о боже

данас имам интернет
а мајка са терасе довикује
само да знаш да знам шта радиш
летиш дете моје летиш у себе
и баш ме брига
више се не секирам
знам да ћеш да ме победиш бежањем
ево белу заставу твојих речи дижем високо
под само ребро облаково

школица за сутра

и тако прострем се по поду
и глумим тепих
газе ме разни
по газу познајем осећања
увече се уролам и носим се кући
после одролам и
причамо
после правим сценарио за то
шта ћу бити сутра
ако у сутра успем да ме буде
после свикавања на газе од данас
јер
постали смо усамљени по навици
и одсутни из живота по навици
и питам се
је л то што си у мени ја
или сам ја у теби ти
или смо оштрица по којој смо само ми ми
и кад одговора нема
идем да загрлим дрво
и тако ћутим докле ме хоће

лечимо се болом

био је то дан борбе са помрачењем
не дали патњи да запати се

свест у песници
срце у грлу парало промуклине

не могли да издржимо под кључем
који откључава ветар
и ношен луди пут мајчиног млека
лека за моје руке
изгубљене у зеници ока ти
а оно блуди у плаветнилу мутнога гнезда
где гладнели некад тићи твојих чежња
од паукове мреже

све то је било мила
кажеш

и ја бледим глупаве боје љубосумених слика
што сведок су пропадљивости паучине
неких бледих дрхтаја неокњижених

остављамо се тамо
понижени
сами

ја нећу да смањим сне твоје
о неким недочеканим вољењима
а знам
да нема ништа да стане у капу немеђану
сем суза подгруђјем никлих

ти велико једно моје
једино чуло за све
безмерни поток мог ћутања
векован

лечимо се болом
познатим крвним рођаком

 

па шта ако си ми срце украо
па шта ако ако не знам да глумим

изаћи ћу иза тешке завесе
и нек ми светло засени вид
ја видим све што моје око хоће
и мене воде сви изгубљени у времену мизансцени

па шта ако и погрешим који пут
и само тек замуцам текст
у тој кости у грлу време стоји
и понекад се и уназад врати

па шта ако ће се публика смејати
мојим невештим убеђивањима
како је све то намерно тако

па шта ако шаптачеве речи изврнем као рукавицу
и окројим текст право ка сунцу

а шта и ако паднем
и хаљина ми се поцепа о неки лоше закуцан ексер
и ако заплачем кад не треба

па шта и ако си ми срце украо
кад се представа заврши
вратићеш нам га ти

знам те ја
ти си од оних који кад узима даје
и од оних чије сузе слане као моје
и не љути се
није ово представа
ово су вечери нашега сванућа и сванућа наших шкољки
испод камена тешког мора извађених
погледај месец како се покајао
што нам није светлео у ноћима падова
а сад се шерета да завара своју издају
па се сваки камичак види
да се не саплетемо

па шта и ако се саплетемо
нека си ми само срце украо
и баш ти са мном на колена пао

а шта ако ја умем да глумим
како не знам да глумим
и како знам
да је ово улога за мене писана

 

колико треба да не сагориш
мотавило небескога светла
вуница се мрси
из рашивених конаца поднева
зној се цеди

љута што сам одсутна и нема
што се увек згрчим
кад неко ме хоће тик
и сама умршена у ковитлац свега и свачега

свет је и тако решио све загонетке
у вези са слепилом дневних чари
а не зна једно

колико треба да будеш сам да предосетиш кишу
да намакнеш каљаче за клизав пут
да тајну себе дозволиш из себе
и моћ даш мирним стабилним стаблима покрај пута
колико треба да те не дотиче туга некога тамо далеко
колико мораш да чезнеш а да се у томе не изгубиш
колико треба да не сагориш
а тако ми је досадно међ онима што глуме срећу
Ана Никвул је рођена у Косовској Митровици. Ради у школи у Младеновцу, предаје српски језик.
Од школских дана објављивала у разним часописима. Пише поезију, прозу, драме, есеје. Поезија и проза су јој објављене у многим зборницима, као и у Зборнику просветних радика који пишу за децу. По њеним драмским текстовима постављене су на сцену неколике дечје представе у многим градовима широм Балкана . Добитница неколико награда за поезију.
Објавила je збиркe песама: „Ја ћу тебе учит мене“, 2013, „Како се оно беше плаче“, 2014, „Четири фефероне за растанак“, 2015.