Category Archives: Горан Ранчић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан РАНЧИЋ

ГОРАН РАНЧИЋ

Горан Ранчић

док Мирослав ћути

опет је месец затреперио
љубоморан на мирис дуња
са мајчиног креденца
што досеже у детињство

зачујеш ли мајчин шапат
сачувај их сине мој
у њима почивају
наше напуштене куће
наше порушене куће
наше неизграђене куће

док Менсур ћути

подметао сам твоје стихове
под клецаву стварност
док се рогушила и вадила ми очи

кад одлучиш
ти се јави има у мом крају
клокотавих извора свете воде
да оперемо по неку реч
издробимо их у риме
поставимо на длан
нек се људи чуде

зато ти и дар од бога

БИЉЕ ОД РЕЧИ

госпођа Т.
са петоспратне метафоре
бацила је чини на предео
и јесен се озеленила

ХРАСТ

Милету- ОРТИ
…да је у флаши ракије,
сипао бих још по једну…

окренути ка стени
зачусмо ли жубор времена

стопала боса
сећања шарају
траговима својим

снови обојени травом
удахнути с цветом
слика заборављеног јутра
на гранама храста
дечаци
посежу за небом

ноћ се прикрадала
радости
ходом леопарда

заблуда
као невина љубав
отварала је врата сну

бешумна крила месечине
што дах одузимају

бејаху то слатки снови

да смо смели
додирнути
та златна крила
када угледасмо анђела
узалуд
путеви стварно беже
за живота их стићи нећеш

храбрости
потрошене све су
а небо је
горе постојало
ради себе

узалуд
срце од траве
истина је
облик смрти
само анђео
што у очима ти лебди
рече ми

– Не бој се
твоје срце је
на твоме лицу
које није твоје лице
а твоје срце
није твоје срце
твоје срце је
његово лице

не бејах довољно мудар
да одгонетнем поруку неба

шта је сећање
упитах анђела

он слегну раменима

– ваљда једино
што остане од срца

АКО ЈЕ ЛАВЕЖ ХВАЛА
Стојану Богдановићу

господине С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)

помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја

господине С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из ког си хранио залутале псе
а нас неколико превише лајавих
слушао стрпљиво

док смо чекали
срећа се врзмла около
огрнута страхом
стајала је пред вратима
позната је стрпљивост њена
као да је певушила
ма јесте препознао сам стихове
могу и запевати с њом
у ватру се улази нечујно
никако с крилима лептира
с њом се не расправља о постању
и рату
најмање о љубави и смрти

док чекам ти ћеш казати
– ето лајави
имао си срећу дошла ти песма
НИЈЕ ТЕК ТАКО

драга А.
двадесет година
није пала киша
на опустошене рељефе
тужне метафоре
испод песничке одоре
ниједног стиха о љубави
ипак неуморно чекам
да усред зиме касне
пустињска ружа процвета
нећу те лагати
видео је нисам
а и како бих
колико год гледао
сакривала се вешто
тамо иза зида
облике своје
чедно поклањајући
пролазности
драга А.
причу знаш
безвремена је
песник је умро од маште
ружа је увенула у вази
тек тако
срећни крај је привилегија птица
(место смрти није ничим обележено)

колико тричарија безразложних
може
песму да претвори у талог туђих мисли
а хтео сам само рећи да
ни кафу попили нисмо
уз лагану причу о поезији

ПАДАЊЕ

кажеш Т. С. Е.
рђа је оглодала срце од бронзе
Перикле је умро од оне болештије
Ромео се разболео од глупости
Орфеј није научио да лаже
деца су остала боса и гладна
док си ти у песми закопавао семе будућег
на јастуку нема сна

волети само једном
одузети себи живот
после се кајати
као да је могуће без кајања
волети а не бити празан
купити векну врућег хлеба
литар вотке са лимуном
пола векне поделити уличним псима
и у њима душа кључа

скоро ме преварио твој наклон
упућен журби непознате пролазнице
која ће једном посетити и нас

кажеш Т. С. Е.
бедан је то период
у ком утулиш радост
па се измишљаш од речи
пун фраза ко јефтина драма

онда на крају
не окусивши срећу нестајања
грохотом се огласити
и заграбити ништавило шакама
онако мирно као речи из песме
баш као да ти о томе одлучујеш
испљускаш нам лице иронијом
нас непрочишћене
што бронзано срце
отапамо у кључ зарђалих врата неба

МИРо-Слав-уј

дрАги М.
ПОДметнули су ми нАду
као младу неродимку
стаРој ПРОпалици
и стадох да је заливам
разочареЊима
цинизМом и вод(иц)ом светом

треБаш видети
колико црног лишћа
из њених гРАНА
натКрива ПРОмашеност
и оСтала данГубовања
надвило се ТО из ТОга
ко црн(И) облак над гЛавом
покупи СВЕТлост сву
и црПије му снагу
и отима му глас
и тера га да (се за)пита чему

дрАги М.
заПиташ ли се
и ти иКада
колико неп(р)обуђених
уСтају и крећу на живот
уЗОРАвају и скрнаве
њиве небеске набРекле од сна
лако је њИма бивати у сну
како да се ја буДан сав од речи
тешко жив и УМоРан
изБорим неводан са семеном нАде

наПиши ми тајну ту
зНам да знаш је Ти

ПРЕД ТВОЈЕ НОГЕ

драги Р. Тхакур
рођени смо у Калкути
у времену које је иза нас
а смрт је била далеко
у граду где су анђели вукли кола
могао се зачути пуцањ бича
а кочијаш би викао на сав глас
ајо ајо ајо
пролазници би се склањали
прозори бејаху широм отворени
да принцеза песма угледа април
испавши из каруца небеских
њена се круна докотрљала
пред твоје прашњаве ноге

живот је у колибама текао мирно
тамо где се младе жене стиделе
својих црнопутих облина
а ми их гледали испод ока
где су волеле и биле вољене
и нежно љуљушкале своју децу
а очи њине биле слутња иза зара
бејасмо задивњени њиховим сјајем
стишавасмо своја гладна срца
нежним јутарњим стиховима
којима нас ветар учише од детињства
а ми их невешто уплитали у увојке
којима хранисмо наше душе
јер лепоте њине познате бејаху
у том граду у којем бејасмо тужни
јер изгубисмо песму у том метежу
коју зачусмо у мајчиној утроби
пре но што се родисмо у колиби
у времену које је иза нас
на периферији града Калкуте

ОБИЧНА ПЕСМА

драги С.
знаш ону кафану
на углу нестајања и ништавила
и ону песму
коју сам дотурио преко стола
ти си је држао испод чаше с вином
не погледавши њене пустолије
конобарица се бокорила иза шанка
и очима ужагреним упијала
сигнале које крадом добијаше

знаш тај бронзани ја
можда и неко други
можда ти онај тадашњи ти
имаше намеру не жељу
да се у песму претвориш
не да је запишеш

целе ноћи се срце борило
безумној намери да се одупре
да крви певања отвори вене
које су вапиле за нечим што би
празнине попунило
као да је то могуће
као да је то могуће

после је све било мутно
папир са песмом оживео је ватру
сутрадан
када је конобарица заложила пећ
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
нема везе кажем ти
бар неко је огрејао руке на тој песми
сети се и не заборави
онда нас анђели засуше бомбама

СЛИКЕ

грађанин Д.
враћајући се с пијаце
у излогу угледа сенку
међу зумбулима

тја
ко ће ми веровати
да је угледао Вијона на мосту
онако раздрљеног
са исуканим флоретом
зверао је околину
или је то био Драинац са ћеманом
под сасушеном мишком
после смо сели у кафани код Барона
ту сам се опијао
(заложио очев сат за бокал речи)
са младим Јесењином
тражећи истину
Исидора плесаше на столу
боса

грађанин Д.
склизнувши крај излога
није однео кући пијачне зумбуле

УМЕСТО ЗАПЕТЕ
(мојим пријатељима песницима)

у центар се забоде игла
да би се (о)писао круг
(круг се може и уписати)
да би се (о)сетила бол
јер бол је главни део живота
а игла ко свака игла живи свој живот
јер је предодређена да наноси бол
да је забодеш и у мали прст
појави се кап неке сићушне мисли
из те капи (из)расте непотребна песма
а песме (по)стоје и тамо
где их најмање очекујеш
у глави и срцу не(по)стајања
(по)клањам се оној из срца

после се игра описивања и уписивања
несмотрено (по)квари заблудом
јер сви желе бити центар ето видиш
невидљив а постоји и вечито траје
никако црне тачке које су круг

онда на крају једна тачка
као што смо се бојали (мада смо знали)
потражи љубав негде ван круга
довољна је мала луцидност у простору
круг се распадне и постане крива линија
деси се то љубав је углавном несмотрена
а круг касније може и да се састави
може опет постати круг савршене лепоте
али она тачка како нас је само изневерила
и нико више у песми неће питати
зашто она тачка умире од усамљености
нико ни сузу неће пролити над судбином
њеном можда је то и заслужила

КИШЕ УСАМЉЕНИХ

Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена
пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам
зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети
тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однетог вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда
летњи је дан
мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу
летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме
сазнања
сачувај ме
истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме
празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно
ко покрадене очи
ако је ништа
као што је ништа
чему светлост
ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили
и нисмо видели
уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени
који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи
јер се зачуше
падоше на колена
јер се зачуше
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су
до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот
као мој живот

цео живот један
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа
што уплиће венац
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде
неки зачуше лепет крила
бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности
док
рељефи љубави слатко болели су
…ах, те дивне резбарије…
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму
радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
…да из сивила неба, враћање је могуће..

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Горан Ранчић је рођен 1960. године у Бабушници.

Књиге: Златан кључ од непотребних речи, песме, Панчево, ( 2004), Сенће, приче на дијалекту,Бабушница, (2012), Лов на славуја старијег од песме, песме, Бабушница, ( 2013).

Чекају објаву: Муће приче на дијалекту, Клопка за ветар и мраве, песме.

У књижевној периодици и зборницима објављивао је поезију, хаику поезију, хаибуне, кратке приче и приче на дијалекту.

Горан РАНЧИЋ: ЈА НАМЋОР

ЈА НАМЋОР

Снег ни затрупал. Село обелело. Зимско време.

Дьн кратак. Ноч нема крај. Сељак не знаје како да изарчи време. Дьн и пројде некако. Ал ноч-к’о гладна година. Сељак, к’о сељак, неје научил залудан да седи.  

Горан Ранчић

Одељамо некоје држаље за алатће. Мож да буде некоје за сећиру. Или одељамо за ашов. Напрајимо косило. Напаримо и савијемо некоју вилу. Че требе кад падну први откоси. Исплетемо нећи кош за носење сламу. Одељамо набадњу. Врша зачьс дојде. Прајимо дрвене ложице. Големе. Малечће. Разне. Ако имамо дьшчице од липу, прајимо клупе. Боље кад су од полько дрво. Згодне за преносење. Некоји праје сандуци за пчеле. Попрајимо јерм. Закрпимо душаме или калкан. Добро, искарујемо и ђубре на њиве. На сьнће туримо канате, упрегнемо краве, па ајд’, искарамо нећи пут. Снег само скрца под сьнће. Ми црвени ко булће. Нешто од товарење, нешто од грејану рећију, ал’ ни тај работа не траји. Наодимо се на разне работе. Стезамо кош. Поправљамо пресеци. Чисто да несмо залудни.

Тека. Надвечери се. Намиримо прекај стоку. Простремо им сламу. Насечемо лисковине за потклаџу, па ајд у “задругу”! Друго нема кво мож сељак да работи кад га снег затрупа, а ноч се примациња. Времето га стегло, само скрцка под опьнци док стигнемо до центар село куде се наоди задруга. По њиве се разиграла снежни свиткала. Ма једнуш лепотија за онија који тој примечују и умеју у тој да уживају. Попосле че одрипи месец  над Брандел и још повиш че га стегне студат. Нема везе, ми се па позагрејемо с рећијицу и ником ништа.

Тека му тој иде. Нечемо ваљда, к’о жене, да седимо дом и да врткамо за вунене чарапе, ил’ да мотамо цевће, ил’ да мотамо преџу на мотавилче, да заплитамо џемпери, ил’ да веземо труковани чаршави. Бьш ако очете оно има и такви. Седу си дом и ткају си са жене. Не кажем ја ништа лоше за њи’, само казујем да  има и такви…

Ми који несмо од тија што се увечер дом засеџују идемо у задругу. Туј се збирамо. Куј пивце. Куј вино и ћиселу водицу. А понајвише си арчимо домаћу рећијицу. Сељаци људи. Тека смо си научили. А и нема си га боље од рећицуту. Знаш кво пијеш. Од њу не боли глава кад се прекара. Од вино и од пиво оче…

Вурунчето у задругуту само тутњи. Ората разна. А заслушујемо нечију препирку. А иде смеј. А се сетимо за нечију невестицу. Ехххх, беше док беше! А се сетимо за некву догодовштину из младос. А га некој одврже. А некој некога рчне у ребра. Тија се рипне, упцује се. Сељачка работа, прости љуђе, просте ни и зајебанције. А се ућутимо кад дојде некоја од нашете да си купи некво. Чим се ућутимо, значи да ју поштујемо. Она купи, па си отиде. Некој дьлбоко уздьне. Која се од њи  поодзрне да види куга све има у продавницуту, е по њу уздьну повиш… Ееее, теја увек некво забораве да си купе, па се поврну… па се па поодзрну, па ако ји после некој стигне конто дом… ма има тој, живи људи… после по село иде прича… ал’ њи брига неје, терају си живот… мужи печале по бели свет… оне печале по село, напредльк у кућу.

Печалбариви имају највиш приче. Од сорте. Зевзевације до онде. Кад ји послуша човек помислил би- печалба бања! Све код њи, цело лето, ишло весело и све они у причете најпаметни. Ма, добро, наши људи па им као верујемо, а можда је и затој што се на њин рачун највиш пије. Сви знамо: да од туј работу нема потешка.

Задруга пуна. Продавацат трља руће. Чьс, чьс, па муне по некоје пиво, на туџ рачун, а како би и друкчије, ем пије муфте, ем наплачује. За њег паре и муфте пијење, за нас шегачење. Куј кво воли.

 Овакве зајебанције нигде нема к’о што се дешављају кад пинемо. Све сећирације се забораве и ударимо тугу на весеље. Тићем се некој дерне-“држ голуба”! Ми се уребечемо. Некoга преварило. Попуштиле му кочнице. Заулав свет, овија сељаци,  мож да помисли некој кoј ни незнаје. Ал’ кад би ни руће погледал, видел би да неје тека. Укоравиле се. Испуцале. Мука се потписала на њи’. А и душа ни боље не изгледа. Испуцала. У крв плинула. Али, сељак је сељак, увек негде најде снагу да победи живот.

Задруга нам је и лек. Колко да смо насећирани, кад заприча Курјак њeгови дневни доживљаји и толмачења на животат, не ђине ти падање под астал од смеј, по два сата се држимо за мешине да не пукнемо ко пендуј. А њему се свашта дешава: Како јурил кокошку што му мрси жито, па како излезла комшика да ју заједно искарују из жито, па како на крај кад искарају кокошкуту а житото повиш умрсено… Како затекал једну невестицу у градину како мрси  лозу од краставице… Како тепал с бич баксузестуну жену… Како се здравил с нечију кумицу на свадбу, па ју ђилнул… Како пречукал бачију на Нецинчање с јаловог овна… Како се најел отровне печурће… Комендије од њег’ до онде. А он само додава гас.

Ал’ овуј вечер не испаде тека. Дојде Курјак ко и сваку вечер. Улезе Курјак у продавницу. Наручи пијење за сви. Приде, наручи нарезану саламицу уз вегету. Тека се полько омькне пијењицето. Ми сви претворени у једно уо. Са че почне! Наоштримо се за њeгове  вербалне акробације. Али, џабе, наћулимо уши за хуморизам. А за тој смо понајвиш дошли. Поготово ја.

Бркну се Курјак конто џеп да плати. Кад га у’вати сијалицата под качкет, видомо, побелел ама ко да је у млин бил. По бел од перлонкуту што је на њег’. Облизну си Курјак сува уста, гльну од шљивовицуту ко да је вода и поче испольк:

         – Овој, право да ви казујем, несьм имал намере да проорачујем с вас, ал’ ме онија зевзек изеде за стару рану. Тој ли му је требало. Зајми се синдрак. Затој чу ви овој од њег казујем. Морам. Док је јоште жив. Да не речете: Курјак на мртво куче диза нож.

Додуше и овој са како тера не мож се рече да му је некв живот. Нечу га оговарам. Само да ви нарисујем како ме тьг изеде. А и са ме уапа за једно место… Ма планирал сам да га једнуш насликам… Само сликувањето не би било с овија апарат. Пошто је такв намћор, мислеја се да га насликам у снег,па си реко:  ма мани зевзека нека врека… Ал’ са’ га начисто  претера. Ви че са да терате шегу како одавна памтим, ал’ тека си је. Бьш чу ви испричам на труп, по ред и по истину.    Ако је негде понакривено тој је затој што се позаборавило бьш како беше.

         Е, овак беше. Нели ја заврши четврти разред од осмољетку. Некако. Понекоји одовде знају како је било. На једвите јаде. Ко и сви моји врсници из моју малу Дубичје. С петлови и с кокошће. С банице и са сирење. С балончетија и шишетија. Теретно. По тупави од нас с јаганци и с прашчина. На зор. Пречапка до пети разред а да се несьм учапкал.

Обели се и тија дьн. Тьг си мислео црн дьн. А мож се рекне да несьм ни погрешил. Бео малко намрзал школу због тепањето које поједо једнуш од Гордану учителку. Ма да је једнуш па некако…

 Даклем, дојде време да се пооди у Бабушницу у школу. Са нумејем да ви кажем кво сам бьш осечал ал бео га, чини ми се, малко понасмел. Варош је тој. Школата голема зградурина. Гоџа кодници. Гоџа наставници. Разни.

И тека, одведе ме сестра први дьн у школу. Трчим на там ньо вам по големото двориште. Тека, ко сва деца, гледам си кoј би ми бил другар. Тај деца што су убаво премењена процени гатешко. Мрште се конто нас и бегају од нас ко да смо шугави. Видо једног: облечен ко ја, сиротињсћи. Иде меџу нас и понеког од премењенити чушне. Они падну и усвире се. Поче и ја тека. Али, терај, терај, на двориштето налете једьн наставник и кокну ми кокавац, тьг ми се чинеше без разлог. Ја га напцува и побего. Некоје време задрнћа дрнћалото и ми правац зградурината, па у кодник, па у учионицуту. Седомо у клупете. Доодише наставницити, казуваше који су и кво че ни науче.

Тьг и он улезе. Куј је се надал на такво да че излезне. Подиза обрвинуту. Једну подигне. Једну спушти. Дува се ко жаба кад вој дојде. Нишани ни. Задзрта ни. Студира ни. Грађа за тесање колко оч. Жма на једно око. Па промени па на другото нажмикне. Некво писува у дневникат. Диже се. Накашљува се. Шета меџу клупете. Шета. Једва проорати. Питува ни одокле смо и чији смо.  Дојде ред и до мен’. Представи се ја. Наставникат се засмеја, па рече:Поздрави се на твоји и кажи им да ти ја предавам… Ја тека и уработи кад си отидо дом. Башта само рече:

а!

         Али тека, дьн по дьн, видо ја да смо уватили мачка за реп. Гордана учитељица испаде цвећка миришљавка за овог. Овија ни укара стра у косће. Е, овак работеше:

Дојде тека на час, врљи дневникат од врата на катедру. Катедра  ли се aсталан зваше уз којино седи наставник? Чини ми се тека беше.  Тьг му гледај чудо. Сваћи пут, кад тека дојде на час, некој од нас ђаци награбусти.

Дојде ред да га опатим и ја. Кво ли сам ночтуту сањувал?  Приде при мен. Ја сам се смрзал у сред мај. Загуљено. Насечам несрећу.

Стану изнад мен. Гледа ме и ћути. Ћути. Ћути. Сукне се па ми рокне једьн кокавац. Ја се себнем и ништа. Трпим. Идемо даље. Пројде малко време, прошета по учионицуту, па се примькне до мен, суне се и скубе ми зулуфи. Боли, да врекаш к’о јаре. Ал’ трпим. Морам.  

-Ја и ти смо род. – каже.

Па ме шибне преко шију. Кьв род, а мучи ме? помисли си. Несьм ни сањувал да че мучењето на поголемо да излезне. Бркну се наставникат у џеп. Извади паре.

Да идеш, да ми купиш кекс од пола ћило!-нареџује и дава ми парете. Ја узо парете. Отидо до прву продавницу. Купи му и донесо му кексат. Он позину ко да је вапира видел. Као чуди се. Некво страшно сам уработил. Видим ја ква гунгула следује. Ал’ немам куде. Некој га нагазил и ја чу га однесем к’о петьл у расад. Тека и би.

Примькну се па до мојту клупу. Тури кексат пред мен’ на клупу. Седе при мен’ у клупу. Поћута, поћута, смишља несрећу.

Па несм ти рекьл тија кекс да ми купиш.

Па пљус по шију. А неје ми рекл какв да му купим. Сечам се. Ко даньс да је било.

Кoј че са овој ђубре да једе?

Па кокавац.

На кoга си такв смотан и глупав?

Па ме муне у ребра.

Са мора ти овој да поједеш!

Па ме кокне. Мен срамота од другарити. Ма од другарити тека и тека, ал од девојчетијата, чу цркнем од срам. Тамьн се бео почел залолосујем. Нечу да узнем, па да ме утепа! А једе ми се кекс. Ми, деца из село, тој несмо често виџављали. Ја се узајнати. Нечу узнем. Ал и он не попушта.

Узимај, сунце ти јарко!

Па ме севне по тил. Разока се.

Узимај, бленто један, чу те скршим ко грсницу ако не узнеш!

Ја нечу да узнем, па да ме утепа. Суну се наставникат за зулуфити. Скубе душмансћи. Ја поче да цвилим по малко, ал трпим. Искубе ји све.

Е, са че видиш с кoга се зајебаваш стоко неваспитана!

Отрча наставникат до таблу. Довати дрвенити лењир.

Дооди овам, да ти ја препишем кво следује за инаџисување!

Ја отидо, морам, нема се куде.

Дај руће, овам да ји испружиш право напред! Понагор! Састави овак прсти, као кад се крстиш!

Показа ми како. Ја намести и зажма да не гледам.

Отварај очи!

Шибну ме с лењират по главу.

Не спуштај руће!

Ја ји па подиго. Свирну лењират. Ко да ми у мозак  мертечћи ексер закова. Крв шибну под нокти, тече низ прсти. Ја се тьг упишта. Немога више да издржим толће болће. Свирну лењират и по друђити прсти. Још једьн мертечћи ексер у мозак. Ја писну још појако. Чини ми се и са ме боли. Тека ми два-три пута с лењират унакази прсти. Са и да очу да узнем од кексат с овакви прсти нема шансе. Гледа ме, гледа, па се дерну:

Мьрш на место, соме један!

Нацрта ми се лењират по грбину! Измькну се ја у мојту клупу.

-Оче ли још некој да се прави мангуп? Кoј је са на ред да му очитам вакелу…?

Погледа ни по учионицуту, к’о лисица по кокошарник кад слима! Овија лудак че утепа некoга!сину ми муња меџу слепоочнице. Тьг се наставникат остро џилитну конто разредат. Онак накострешен, ко ћуран, прецепи ни! Тарзан шмугну на врата. Ми видомо од њег, па сви беж! Наставникат трчи по нас. Разјарил се к’о бик. Пцује ни и бије с лењират кoга стигне и куде стигне. Настаде тотоњ! Пиштање на све стране! Турло по целу зграду. Тьг ја видо да се за никакву грешку мож голема казна поједе.

Пројде нећи дьн по тој. Наставникат се посмири. Дооди и нагосје код нас. Башта и мати га госте како личи у домаћинску кућу. Ја се сакри да се не поздравим с њег’. Чујем га како орати, питује за мен и засмива се у другуту собу. Родитељи га кокре, а он им дете утепа! Чудо или глупост? Кој че га знаје! Кво ли сам му тьг све мислил? Кво ли сам му прошьпчал? Несьм му у мислењето остал дужан. Кво сам му мислил, ви че се и сами сетите. Да ви не казујем.

Тамьн реко да мањујем школу, оно  даде Бог добро, па се од шести разред спасимо од њег. Дојде једна наставница  да ни учи. Тьг сви ми ђаци видомо да има и другчији наставници од који се мож нешто научи, па чьк да мож и да ји заволиш.

 

*

Ене, кад оној идо по Свети Илију, на печалбу у големото село,cрето’ га. Лундза се, тека, без пријатеља. Без родбину. Без образ. 

Позна ме. А мислил сам да га заминем. Да се прајим да га несьм видел.  Заслужил је. Али ајд’. Поздравимо се. Чьк ме изока у кавану на каве. Ја се отима. Насечам: крв че ми пине. Бегам од невољу. Журим се к’о бођим. Ал он се наврза ко крпељ. Не попушта.

Отидомо. Седомо. Наручимо. Погледа ме у вр очи и рече:

-Куде си, бре, сопуране?

Заглоби зуби вапират. Некво ми мрдну под груди. Овој још зло и невоља човек! Смеје се изазивачћи.

Куга си домa оставил да га чува?

Накези се па. Хијена!

Ако налетиш на поголеми опьнци кад се врнеш…

Изгоре ме.

Малтерџисујеш ли? Неси за друго правен. Ујет си ко и мојни синовац. Знал сам да ти је тој плафон. Такв си си и у школу бил прос’ и приглупачак!

Па ме изгоре. Припуцаше ми прсти колко сам стиснул песнице. Помисли се да га ргнем меџу рогови, па кво буде-нек буде! Да види како бије Свети Илија. Некако се прикроти. Изброји до три у себе. Ма само што га не занитова. Диго се и отидо си без „Остани с Богом!“ Са видим да сам можда требал да га репнем. Требеше га оплавајзим с једну сељачку по излапелуту тинтару. Да га зачьс раставим сас живот. За све да му врнем и тој с камату.

Ал’ у невиделицуту видо једно. Нема потребе за тој. Нече њег’ паметан човек да утепа. На гоџа је се с пакос’ зајмил. Никој нече мьшка руће с будалу, па нечу ни ја.

Идем конто градилиштето. Нође се вртају. Не знам кво чу. Ма не мога да издржим. Право чу ви казујем. Поврну се. Придо уз асталат куде га остави. Сльгну се комто њег да ме боље чује, улезо му у зенице и реко му:

– Тој с опьнцити, твоја прича! Па нече ваљда с комарца онаква снага да живи. А за другуту женицу све најубаво. Она боља учитељица од тебе. Код њу сам одличан ђак бил. Понављал сам сто пута. Он побледе. Па поцрвене. Па поцрне. Ја ћимну на конобаратог. Дадо му иљадарку. Отидо си. Не волим да дугујем. Такьв сам човек…

Заћута Курјак. Наступи празнина и мучнина у задругу. Несмо научили на такве приче.

Ућа Срба спаси ситуацију, пресече празнинуту и мучнинуту,  извади црвену и наручи дуплу туру пијење за сви присутни.

Продавацат кад виде црвену пару, сукну се конто њу, па се некво сплете. Уватило га, изгледа, гоџа пијење на муфте. Изгуби равнотежу, замлатара с руће ко диригент. Груну у вурунче. Изгоре се на вурунчето, па се цимну конто гајбе. Падоше гајбе и потрошише се влаше. Срча колко оч! Вурунчето се разлете, са све ћунци, по продавницуту. Саџе из ћунци засипаше џак сас шићер. Тека и продавацат плати једну туру и направи на сви мерак.

Ко да се тој чекало! Засльзимо од чур. Засльзимо од смејање. Разгаламимо се. Оде све низбрдо. Курјаковуту причу заборавимо. Он се оћутал. Седи си у ћоше. Цима ји к’о смук. Нече ни више казује.

Ееее, а једнуш, једна снајка…

Не, не, од тој нечу! Добро, после кад си појдемо дом, заледе ни се бркови од студ, малко ни месечина соплита, малко рећијата, штрапамо напамет, ко сањити. Понећи се и опрзољи, па бупне…Мен се тој често дешавало… Али и тој је за људи…