Category Archives: Горан Ранчић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан РАНЧИЋ

док Мирослав ћути

опет је месец затреперио
љубоморан на мирис дуња
са мајчиног креденца
што досеже у детињство

зачујеш ли мајчин шапат
сачувај их сине мој
у њима почивају
наше напуштене куће
наше порушене куће
наше неизграђене куће

док Менсур ћути

подметао сам твоје стихове
под клецаву стварност
док се рогушила и вадила ми очи

кад одлучиш
ти се јави има у мом крају
клокотавих извора свете воде
да оперемо по неку реч
издробимо их у риме
поставимо на длан
нек се људи чуде

зато ти и дар од бога

БИЉЕ ОД РЕЧИ

госпођа Т.
са петоспратне метафоре
бацила је чини на предео
и јесен се озеленила

ХРАСТ

Милету- ОРТИ
…да је у флаши ракије,
сипао бих још по једну…

окренути ка стени
зачусмо ли жубор времена

стопала боса
сећања шарају
траговима својим

снови обојени травом
удахнути с цветом
слика заборављеног јутра
на гранама храста
дечаци
посежу за небом

ноћ се прикрадала
радости
ходом леопарда

заблуда
као невина љубав
отварала је врата сну

бешумна крила месечине
што дах одузимају

бејаху то слатки снови

да смо смели
додирнути
та златна крила
када угледасмо анђела
узалуд
путеви стварно беже
за живота их стићи нећеш

храбрости
потрошене све су
а небо је
горе постојало
ради себе

узалуд
срце од траве
истина је
облик смрти
само анђео
што у очима ти лебди
рече ми

– Не бој се
твоје срце је
на твоме лицу
које није твоје лице
а твоје срце
није твоје срце
твоје срце је
његово лице

не бејах довољно мудар
да одгонетнем поруку неба

шта је сећање
упитах анђела

он слегну раменима

– ваљда једино
што остане од срца

АКО ЈЕ ЛАВЕЖ ХВАЛА
Стојану Богдановићу

господине С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)

помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја

господине С.
као и увек када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из ког си хранио залутале псе
а нас неколико превише лајавих
слушао стрпљиво

док смо чекали
срећа се врзмла около
огрнута страхом
стајала је пред вратима
позната је стрпљивост њена
као да је певушила
ма јесте препознао сам стихове
могу и запевати с њом
у ватру се улази нечујно
никако с крилима лептира
с њом се не расправља о постању
и рату
најмање о љубави и смрти

док чекам ти ћеш казати
– ето лајави
имао си срећу дошла ти песма
НИЈЕ ТЕК ТАКО

драга А.
двадесет година
није пала киша
на опустошене рељефе
тужне метафоре
испод песничке одоре
ниједног стиха о љубави
ипак неуморно чекам
да усред зиме касне
пустињска ружа процвета
нећу те лагати
видео је нисам
а и како бих
колико год гледао
сакривала се вешто
тамо иза зида
облике своје
чедно поклањајући
пролазности
драга А.
причу знаш
безвремена је
песник је умро од маште
ружа је увенула у вази
тек тако
срећни крај је привилегија птица
(место смрти није ничим обележено)

колико тричарија безразложних
може
песму да претвори у талог туђих мисли
а хтео сам само рећи да
ни кафу попили нисмо
уз лагану причу о поезији

ПАДАЊЕ

кажеш Т. С. Е.
рђа је оглодала срце од бронзе
Перикле је умро од оне болештије
Ромео се разболео од глупости
Орфеј није научио да лаже
деца су остала боса и гладна
док си ти у песми закопавао семе будућег
на јастуку нема сна

волети само једном
одузети себи живот
после се кајати
као да је могуће без кајања
волети а не бити празан
купити векну врућег хлеба
литар вотке са лимуном
пола векне поделити уличним псима
и у њима душа кључа

скоро ме преварио твој наклон
упућен журби непознате пролазнице
која ће једном посетити и нас

кажеш Т. С. Е.
бедан је то период
у ком утулиш радост
па се измишљаш од речи
пун фраза ко јефтина драма

онда на крају
не окусивши срећу нестајања
грохотом се огласити
и заграбити ништавило шакама
онако мирно као речи из песме
баш као да ти о томе одлучујеш
испљускаш нам лице иронијом
нас непрочишћене
што бронзано срце
отапамо у кључ зарђалих врата неба

МИРо-Слав-уј

дрАги М.
ПОДметнули су ми нАду
као младу неродимку
стаРој ПРОпалици
и стадох да је заливам
разочареЊима
цинизМом и вод(иц)ом светом

треБаш видети
колико црног лишћа
из њених гРАНА
натКрива ПРОмашеност
и оСтала данГубовања
надвило се ТО из ТОга
ко црн(И) облак над гЛавом
покупи СВЕТлост сву
и црПије му снагу
и отима му глас
и тера га да (се за)пита чему

дрАги М.
заПиташ ли се
и ти иКада
колико неп(р)обуђених
уСтају и крећу на живот
уЗОРАвају и скрнаве
њиве небеске набРекле од сна
лако је њИма бивати у сну
како да се ја буДан сав од речи
тешко жив и УМоРан
изБорим неводан са семеном нАде

наПиши ми тајну ту
зНам да знаш је Ти

ПРЕД ТВОЈЕ НОГЕ

драги Р. Тхакур
рођени смо у Калкути
у времену које је иза нас
а смрт је била далеко
у граду где су анђели вукли кола
могао се зачути пуцањ бича
а кочијаш би викао на сав глас
ајо ајо ајо
пролазници би се склањали
прозори бејаху широм отворени
да принцеза песма угледа април
испавши из каруца небеских
њена се круна докотрљала
пред твоје прашњаве ноге

живот је у колибама текао мирно
тамо где се младе жене стиделе
својих црнопутих облина
а ми их гледали испод ока
где су волеле и биле вољене
и нежно љуљушкале своју децу
а очи њине биле слутња иза зара
бејасмо задивњени њиховим сјајем
стишавасмо своја гладна срца
нежним јутарњим стиховима
којима нас ветар учише од детињства
а ми их невешто уплитали у увојке
којима хранисмо наше душе
јер лепоте њине познате бејаху
у том граду у којем бејасмо тужни
јер изгубисмо песму у том метежу
коју зачусмо у мајчиној утроби
пре но што се родисмо у колиби
у времену које је иза нас
на периферији града Калкуте

ОБИЧНА ПЕСМА

драги С.
знаш ону кафану
на углу нестајања и ништавила
и ону песму
коју сам дотурио преко стола
ти си је држао испод чаше с вином
не погледавши њене пустолије
конобарица се бокорила иза шанка
и очима ужагреним упијала
сигнале које крадом добијаше

знаш тај бронзани ја
можда и неко други
можда ти онај тадашњи ти
имаше намеру не жељу
да се у песму претвориш
не да је запишеш

целе ноћи се срце борило
безумној намери да се одупре
да крви певања отвори вене
које су вапиле за нечим што би
празнине попунило
као да је то могуће
као да је то могуће

после је све било мутно
папир са песмом оживео је ватру
сутрадан
када је конобарица заложила пећ
у кафани на углу улица
нестајања и ништавила
нема везе кажем ти
бар неко је огрејао руке на тој песми
сети се и не заборави
онда нас анђели засуше бомбама

СЛИКЕ

грађанин Д.
враћајући се с пијаце
у излогу угледа сенку
међу зумбулима

тја
ко ће ми веровати
да је угледао Вијона на мосту
онако раздрљеног
са исуканим флоретом
зверао је околину
или је то био Драинац са ћеманом
под сасушеном мишком
после смо сели у кафани код Барона
ту сам се опијао
(заложио очев сат за бокал речи)
са младим Јесењином
тражећи истину
Исидора плесаше на столу
боса

грађанин Д.
склизнувши крај излога
није однео кући пијачне зумбуле

УМЕСТО ЗАПЕТЕ
(мојим пријатељима песницима)

у центар се забоде игла
да би се (о)писао круг
(круг се може и уписати)
да би се (о)сетила бол
јер бол је главни део живота
а игла ко свака игла живи свој живот
јер је предодређена да наноси бол
да је забодеш и у мали прст
појави се кап неке сићушне мисли
из те капи (из)расте непотребна песма
а песме (по)стоје и тамо
где их најмање очекујеш
у глави и срцу не(по)стајања
(по)клањам се оној из срца

после се игра описивања и уписивања
несмотрено (по)квари заблудом
јер сви желе бити центар ето видиш
невидљив а постоји и вечито траје
никако црне тачке које су круг

онда на крају једна тачка
као што смо се бојали (мада смо знали)
потражи љубав негде ван круга
довољна је мала луцидност у простору
круг се распадне и постане крива линија
деси се то љубав је углавном несмотрена
а круг касније може и да се састави
може опет постати круг савршене лепоте
али она тачка како нас је само изневерила
и нико више у песми неће питати
зашто она тачка умире од усамљености
нико ни сузу неће пролити над судбином
њеном можда је то и заслужила

КИШЕ УСАМЉЕНИХ

Горану Манићу

кад искиши се патња
гацасмо по блату стварности

иза страшног праска с неба
поцепана врба вриснула би

стајасмо на тужном месту
пуни страха
слутећи зло
приљубљено уз кору
осрамоћеног стабла

она је тамо стајала
располућена
пољупцем облака

детињство одбегне
остану само предели
у којима птице неће свраћати
не знам
зашто смо се пели на брдо
коме смо требали бити ближи

стварност
одбијена од лица
и чаше са вином
носи слику тог поподнева
у најтамније делове Васељене
ако полете нам погледи
брже од светлости
можемо се видети
тамо крај квазара
како лењо испијамо разговоре
и слику лица радозналог
може запљуснути твоје одбегло лице
јер
шта је дубина неба
до зеница ока које не стари
а лица нестварна
слажу се на твоје образе
ко палачинке Сајфертове маме
док небо мирише
на џем од рибизли
и безбрижност детињства
однетог вртлогом бесмисла

требало је спашавати боје
божанског Далија
макар у усахлој шаци умирали
помамно посегнутој ка путеношћу звезда
летњи је дан
мрак клизи
сенке беже
бол се прикрада небу
летњи је дан
звер се притајила под пепелом
треба отићи
док живот змију не пробуди

сачувај ме
сазнања
сачувај ме
истине
пролећне косе
што пева травама
спаси ме
празних речи
лика са наличја јесењег листа
јагњета које пред вуком плеше
ако је празно срце празно
усред немоћног Касторовог света
ако је празно јер је неутешно велико
ако је празно
ко покрадене очи
ако је ништа
као што је ништа
чему светлост
ако је небо празно

ми нисмо били тамо
нисмо лебдели ван празног времена
нисмо били и нисмо се вратили
само смо сањали просторе
и лице заблуде које носе воде
нисмо се вратили
и нисмо видели
уморни су они који знају
преморени покретношћу празном
туђе је оно што нису видели
несрећни и неиспуњени
који нису видели
грешни и празни небо сањају
само срећни потпуно срећни
радостима својим срећним
могли су те видети

опоменуше се пред каменом
опоменуше се твојих речи
јер се зачуше
падоше на колена
јер се зачуше
песак сув испуни сјесењена плућа
отворише прозоре на својим ћелијама
да угледају небо

заблуде шта су
до биље
што вене без светлости неба
јер празна шкољка је празна посве
изгубљен дан и изгубљен живот
као твој живот
као мој живот

цео живот један
спремали смо
крлетку за птицу
што прхне у вечност
чим сусретнеш је
ни царица цвећа
што уплиће венац
на острву где певале су оне
одолети јој не може
иако сећања
опрана су месечином
понекад та ничија птица
полети зеницама заблуде
неки зачуше лепет крила
бејаху то ретки
пре нас то бејаше Вијон
птица слети на усахли длан
да нас припреми за госпођицу светлост
док
нежно паперје смрти
одузимаше дах пролазности
док
рељефи љубави слатко болели су
…ах, те дивне резбарије…
певаше
као поносни Драинац
опијен гутљајем неукротивога стиха
док се с краичка душе
прикрадао шум закаснелог олеандра
сад знам
бејаху то руке нестварне Аспазије
и нема тога ко жалио није
јер песму
радост изгнала је

под овим звездама певаше Јесењин
из дрвене чаше пописмо вино
и пођосмо за њим у непресушној нади
…да из сивила неба, враћање је могуће..

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Горан Ранчић је рођен 1960. године у Бабушници.

Књиге: Златан кључ од непотребних речи, песме, Панчево, ( 2004), Сенће, приче на дијалекту,Бабушница, (2012), Лов на славуја старијег од песме, песме, Бабушница, ( 2013).

Чекају објаву: Муће приче на дијалекту, Клопка за ветар и мраве, песме.

У књижевној периодици и зборницима објављивао је поезију, хаику поезију, хаибуне, кратке приче и приче на дијалекту.