Category Archives: Јелена Радовановић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Јелена РАДОВАНОВИЋ

МЕДИТЕРАН, МЕДИТЕРАН

Кад у напрслој цркви стара змија запалаца
одрониће се по небу звона
распршиће се у сунце прхко јато
откотрљаће се мандарине низ скалине
прснуће крв парадајза по тргу
цаклиће се слане маслине на столовима
под олеандрима у лудилу куцкаће цврчци
падаће смокве распукле у крило
и седећемо под набреклим гроздовима
кад штрцнуће срж из наровог срца
и расцветаће се сисе презрелих жена и
заклепетаће сандале и лепетаће хаљине као једра у бури
древни мермер зазвониће врео
а котвиће се бродови и жамориће пјаца
и плесаће веш благи танго југа
и море ће да се угиба од риба
и мреже биће све теже
кад засијају јарболи у јари
и падну у црвени сутон палме и живот
спустиће се вече феште и страсти
у ноћ сласти и карневал обиља пре него
у јутро дођу Цигани да покупе смеће
са охолих плажа белих Латина
кад на пустој пучини само црне руке
са склепаних сплавова
вапиће ка лажном рају.

ПОСНИ ДАН

Дошао је и скинуо
сат
каиш
кравату
прстен
и остале омче.

Сервирала сам му
свињски језик
у сосу од зеленог бибера
слане очи хрскаве канџе
спечене усне на подгрејаној жучи
и шиљате зубе у горкој крви
ручао је
ћутао
устао
отишао
кад разлио се као густи умак
по пустој соби мој глуви крик.

САЋЕ

Отежала сам од отужне хране
побићу ускоро све приплодне трутове
и вући ћу се трудна кроз ужас шестоуглова.

Какве ли језе бити краљица
кржљавих крила, без светла и дана
у срцу пажње досадног роја.

И милети велика кроз гужву и зуј
у страшну раскош самоће
да скљокам се мртва медом кљукана.

ДУПЛО ДНО

Преклаше ме ниско у струку.
Вукли су ме срамно кроз шуму
као свргнутог цара
док још болело ме корење
као ампутиране ноге
и док су суви шупљи ораси
падали ми са главе као покидане перле.
После ми одсекоше и све руке
и згулише кожу до гола.
Тесаше ме истина пажљиво и дуго.
Стеснише ме у облик ормара
и ставише кротког у спаваћу собу.
Ту често ноћу у кратеру мрака
млада жена великих очију
будна ћути
и у зору понекад мужу тврди
да велики ормар у ћошку
шири се ноћу и крцка
а после мирише и дише некако чудно.
Он трља очи гледа ме гледа је
устаје ћути одлази
она међутим зна
да све живе ствари па и ја
умиру полако.

BILDUNGSROMAN
(Балкан, 1990-2010)

Дугим улицама ове пусте рупе
хорда младих хијена хода.
Цури им врући фосфор из очију
и по асфалту цврчећи лете
ледени ножеви из њихових корака.

До јуче су се играли кликера
очима које су налазили по улици
кад год су се на кратко измигољили из подрума
финих изрешетаних кућа.
Играли су се и трулих кобила
док једном нису на улици прострту
видели трулу кобилу и прескочили је
онда је и то постало досадно
па су се играли кључ-катанац
ко ме пипне магарац
али од катанаца и замандаљених вратанца
им се и то згадило.
Играли су се шуге
док нису почели стално да беже
испред свих који их помахнитало гањају
па није више било занимљиво.
Играли су се и жмурке
али су им родитељи и ван игре
стављали руке на очи говорили да жмуре
да окрену главу сакрију се у најзабитије ћоше
и броје докле год умеју.
И то ми је нека игра.
Пробали су са каубојима и индијанцима
али нису могли да се договоре ко живи у резервату.
Добацивали су се између две ватре
док није прогорело на обе стране
играли су се чучања скупљања дрхтања у мраку
играли су се у себи
и понекад дизали танке вратове из брлога
да виде хрпу неба и звезде
(кад су им груди бујале од бесмислене наде)

ено их сад где искачу из трошних јазбина
као гладне звери
титрају им вене на запетим удовима
показују у кезу
своје шпицасте очњаке
бубри им крв у очима

они долазе
разиграни загрејани
носе згрушани бес у уседелим костима
и доносе
пуј пике
потпуно нова
правила игре.

РУСТИКАНА

Печемо кртолу у пепелу
саме под звездама
у огромној ноћи
крај козјег млека у чабру
(и змијама у жбуњу самим тим)
и шизофреним зрикавцима
по тешким крошњама и лудим рибама
које лете уз пијану реку
поред црних стогова
расутих по пољима као мутаве утваре
што често чуче око куће чекајући пир.
Преврћемо кртолу док већ све три мачке
пиље дивље у чудесни жар.
Улазимо у кућу по мало масла
и дрвени сланик у креденцу.
Једемо древни кромпир пепељавим прстима
на рубу мукле шуме
док тули совин хук.
Никад више такве гозбе
никад више
саме под звездама
(као и сви пагани)
у сјају летње ватре
у огромној ноћи
прабаба и ја.

ТИМОЧКИ БЛУЗ

Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
кам ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће си повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак
тој му је што му је

ХЕРЦЕГОВИНА

Из овог посног крша, мој ђого
ђипа се у скоку све ржући
пут древних печалби ђе није крта проја
у свијетове ђе све је мекше
и крув и камен и језик
ђе не сврдла мраз у дуварима
кад смрзне се пркно у сваком убогом живинчету
ђе не сикћу шарке рогате свако мало у присоју
и не тули усукана шиљежад по шталама
жваћући вазда једну исту раштику…

те мучи, мој ђого, шједи и чекај да те прође
кад сукне ти твоје поље пред очи
у улици без имена из небодера
и бљесну из понора и змије и потоци и стогови
и сва ђавоља чуда и љепоте
кад изубаха продо би и лажљиво око
за дуго трањесање старца Јове Кулаша
шољу варенике и тањир цврчеће цицваре
но оправи се и одај ђе те ноге носе
и бјеж одсебе говно ли ти поднос
да не полудиш још јађо мој рудлави
зажељевши се јаог и млаке кишнице
из вражије чатрље под брестом…

оли кртола под сачом ти је слађа
и крш овај шкрти ли ти мекши
од свију сласти широке туђине –
онда си бена сунце ти калајисано
и крепаћеш и у златном двору
проклето кљусе ко и ми вазда што смо.

КРОТЕЋИ МЕНАЖЕРИЈУ

Смерна смирена вам долазим –
намирила сам вука међу ребрима
змију у недрима ставила на сису
не џарам више ватру по срцу
очњаци су ми отупели
нећу да пирлитам џаба
језик сам умотала канџе увукла
мравињак по гениталијама здробила
кротка као никад
улазим на врата ваших слатких живота
да џеџим у буџаку
и предем фину свилу не да њиштим
да смирим се у крду као и сви преживари
(умем и ја да одблејим ово житије)
не да ржем и џилитам се као пргаво живинче
што глође тврде клипове
и само их себи у тешке точкове ставља
ево потрпала сам све звери у кавезе
и долазим никад лепша никад празнија
на ваше лаке журеве
тражећи житког мужа
(а звонка и шупља као кућица без пужа)
па бирајте сад за игру ову љубазну љуштуру
толико од мене
царски је то био рез

CARPE FUCKING DIEM

говоре мудраци
смирени
срећни
они у равнотежи клатна
кажу будисти
и они који су проникли у тајну
не живи у прошлости
мани се будућности
цео живот је у једном дану
и тај дан је данас
carpe зато тај diem
carpe diem majkumu
carpe fucking diem

шчепај дакле данашњи дан
за његова отечена потентна муда
чак и ако си навукла жалузине
и склупчала се у покривач као у покров
храниш се својим мраком насушним
и ваљаш се у маринади својих излучевина
и цео живот немаш намере да устанеш
док напољу муве врцају валцер
у оргазму пролећа бубри ваздух
људи жаморе под прозором и желе ти можда и добро
и цео свет је као испао из рекламе за прашак за рубље
чак и ако ти је данас у стомаку пукло неко грање
срце ти је имплодирало
и суштина ти је исцурила у постељину
неће никад бити више оваквог дана
баш никад више оваквог јединственог непоновљивог дана
кад си скупљала срчу себе по соби
устани зато драга и
carpe diem
carpe diem
carpe fucking diem

БЕОГРАЂАНИН ПОСЕЋУЈЕ ДРЕЗДЕН

Ово су градови руина и раскоши
где смлавила га је зачас
отужна историја наталожена
у свакој клоци наизглед неважног сокачета
док је под јулским сунцем покушавао
да попамти перипетије
силних битака које је набрајао вешти водич
кад су многи бахати вилхелми, јохани и фридризи
у име вере
нације
аристократске части
бога
и сл.
(а иста звезда је пржила и тада
са једнаком равнодушношћу
око дивног града)
узјахали своје грацилне белце
и кренули да помахнитало освајају
и зидају
(док растао је обруч катакомби
као тешки ребус
око оне убоге касабице)
бисер на Елби
са златним анђелима на врховима купола
који се пропињу у смирај
и лепршају изнад града док тихи трне сјај
(или му то тек бубњи у очима
смореним лепотом?)
као да баш никад овде небо није ригало
и горели људи и камен
и смешао им се прах у истој каши
а Елба је текла лења као и Сава
и надимала се од једа
кад јој се нико није надао
равнодушна за онај грдни град
груван сумануто први и последњи
у гротлу европе
у врлом прошлом веку
разних година господњих…

…ал ено где пролази
једна саксонска лепотица
лелујајући куковима преко трга
(који може да буде нпр. и у Београду)
не дајући ни пет пара за суморне коњанике
равнодушна за гламур опере сјај академије
звиждућући на свеце по фасадама
млавећи нехајно древни плочник
газећи ово гњило поподне
и фућкајући на хиљаду година крви и славе
док одлази да брчка своје лепе ноге
у раскошној фонтани дворца
кад сва крвава епика васељене
искупљује се изненада
извесним смислом.

ХИМНА ЗА МРТВУ ЗЕМЉУ

хеј словени
јужни нарочито
кога брига
јоште ли живи
дух наших дедова
или је срце њихових синова
одавно за народ
престало да бије
а понором пакла
и ватром грома
спржили смо се сами
хеј словени бесловесни
куд се деде силан сан
чиме су мозгове муљали деценијама
шта је наша јадна баштина
здравко и брена пионири малени
слетске вежбе можда брозове куће
ове лажи деценија братство крваво
каинова коб
докле кости и гене да преврћемо наопако
хеј словени јужни нарочито
докле гробовима да лицитирамо
зар покопали смо све радости
и сећања
амнезијом да се хранимо као паучином
хеј словени
да ли постојано кано клисурине
стајали смо икад
или су киселе кише мржње
одрониле и спрале све у ситан крш
и ко је проклет издајица домовине
ако не сви ми из племена уклетих
што у гњилу стварност гадно се срозасмо
у ове клаустрофобичне државице
мржње и блата
ово ли су наши владари
ове њушке грамзиве
семе безочних џукела
хеј словени онда
братство јужно и кужно
погледајмо себи у очи крваве
мутни тај паприкаш
сами смо скували
сами га и лапћемо
као бедни пси

ПРЕТЕЖНО ВЕДРО
(Ани Ј., тужној у Сплиту)

Овај дан као нацртан.
Врвеж плаже.
Раскош облака и борови.
Хорови цврчака.
Рококо лета.
Жамор и све дражи.
Слане хаљине и смех.
Покоји грех.
Цика са променада.
Из белог града звон.
Лаванде титрај.
Општи сјај.

И ово срце у дроњцима.
И оно.
Жига. Игра.
Игра
Игра
Игра
У такту своје аритмије.

ПОХВАЛА ДРУГОСТИ

Дођи црна овцо
и ти бела врано
и куси псу
пуј, пуј, ћорава коко
и прасе тринаесто
и ти ружно паче
докотрљајте се на петом точку
понесите другу виолину
и последњом рупом на свирали
заиграјмо хромо коло

дођи дроњава менажеријо
и дрндава скаламеријо
у инат симетрији
против реда и поретка
из пркоса успешнима
одбачени, кљасти, херави
крња лепото
сирота гордости
дођи у име девијација и аберација
аномалија и абнормалија
дођите грбави и ћопави
бангави и губави
монголоиди и апатриди
патуљци и распуштенице
албиноси и џинови
напуштени и бездетни
ћосави и рутави
дођи депонијо
робо с грешком
донеси свој весели бол
понеси офуцану радост
ретку као тартуф
јад наш и нашу сталну глад
не мењамо ни за хрпу
конфекцијске среће

КРАЈ МАСКЕНБАЛА

Кад те смрве:
тржни центри
туризми
погребна предузећа
обданишта гробља
цвећаре људи излози
циганмале кредитне картице
породилишта људи
саобраћај будилник
људи деца салони намештаја
људи људи људи
град семафори поштанско сандуче
новине паркови вести
цркве људи рођендани интернет
зоо-вртови банке супермаркети
људи шминка пакет-аранжмани

у преткоморе срца потрпаћеш све те туге
тушта је то и тма
и ђиха ха забраздићеш самцит сам
странцима знан
ближњима стран
немушт као коњ
крњ као пањ
ражџараћеш те очаје
стрпаћеш их у мамузе
оседлаћеш бес
ено га њишти у обору годинама
зајахаћеш га
нахранићеш пиљевином љутње
струготинама страха
обујмићеш то чудовиште
цимаћеш узде самцит сам
оборићеш га разуларено
сљуштићеш му маску
смрвићеш га истином
доста је вала топотало по теби.

АКО ХОЋЕШ ИСТИНУ

ако хоћеш истину драги
(а нико је никад неће)
на сто жена распарчам се често
у мени чим њихов хор гнева запева
стрмоглавце ноћу у клисуре срџбе
стровалим се.
Пун сам крчаг женске жучи
кад сто неоседланих фурија зањишти
и завитла својом бесном гривом
топотом у крволочни пир.

Са светом у тами у тешку свађу уђем
преко граница цивилизације и толеранције
кроз бодљикаву жицу у кори великог мозга
ко је овде зашао не излази никад неоштећен
такт престаје иза зида моје лобање
ово је сурова ментална џунгла
без целофана уљудности и васпитања
и лепооке антилопе су овде увек прождеране
где чупкам џигерицу старим комунистима
и добро ухлебљеним левичарима запада
препарираним осмесима продавачица се плезим
масакрирам чиновнике черечим тајкуне
демолирам телевизор
ломим играчке у офуцаном обданишту
динамит у своју стару школу постављам
остављам велико говно на једној катедри
са пријатељима ту и на крв и на нож
свекрви вадим очи тупим ноктима
играм са њима кликере
сикћем на фашисте
а и са јеврејима се качим
на родбини оштрим зубе
одгризам уши поповима
кољуцкам суседе
народе туђе не трпим
свој још мање
уопште узевши
нервирају ме народи
чупам муда национално освешћенима
кад има шта да се чупа
слободно цепам заставе
од химни ми ради киселина

ово сам ја
маде ин yu оригинално
дорађена којекуде
ово сам ја
после педесет година братства
о јединству да и не говоримо
продукт двадесет векова
брижљиво полираних маски
потискиваног канибализма
ово сам ја
равнодушна према мерцедесима и
архитектонским достигнућима
глува за тајне васионе
(и једна планета ми је превише)
запањена пак над савршенством
једног карфиола
нема од чуда пред морем
усхићена над речју скврчен
или пред очима неке мачке
ово сам ја
у души искрено полигамична
урођено усамљена
волим те волим
и још двојицу одувек
свима сам вам вазда верна
моје срце није никад тесно
ја сам то драги
твоја фина тиха једра глатка
темпирана бомба
ако баш хоћеш
истину

ЗЛАТНО ТЕЛЕ ВИЗИЈЕ

банке и шампони
кока-коле и тампони
средства сва
за флеке и мрље
земља моја
зрачи срећом свако вече
земља моја
скупљена од прања
крпљена од дерања
испраних боја
земља моја
колонија без броја

јер купите кока-колу и на столу
имаћете породицу која уз то пружа
златокосу дечицу и дивног мужа
окупљаћете се сваки дан око заједничког ручка
да славите глобалном текућином топлине пир
мир мир мир
нико није крив
ако одједном заносна кучка
покуша да прода магични шампон
и свеупијајући тампон
ил уложак најтањи за сву светску крв
кад одједном неки зализани црв
хвалиће на сва уста банку
у којој вас више воле него код куће
а купите и срећку танку
од срећке до среће
брзом траком
из сумрака директно
у свануће

земља моја
ситна и небитна
пуна је банки и флека
мрља и крви
свако вече ништа прече
тек
банке и шампони
кока-коле и тампони

ВЕЧЕ У ВАНКУВЕРУ, 29. НОВЕМБРА

седи емиграција
на опелу мртвој земљи

у најлепшем граду на свету
у најбољој земљи на свету

људи врли и весели
жаморни и глагољиви

пијуцкају једу кроз велике прозоре
звездану метрополу дишу

у перфекту кришом живи закопани
неко и у презенту

и сви су овде
а нико овде није

БЕОГРАДУ

хабао си ми младост у трулим трамвајима твојим висила сам закачена само за дроњак неба у лице си се смејао провинцији од провинције живео и ждерао дивна помијаро јадна ми ти метрополо светско село бућкуришу дођоша шта се у теби све кувало мртво пувало арогантна бедна сподобо шпајзу балкански о београде београде шибао си ме кошавом бичевао булеварима мучио лошим грејањем у гарсоњерама калио поквареним бојлерима по мансардама рестрикцијама газдарицама дерикожама вештицама лихваркама проклетим шкрипале су нам кости на сувомразици као шмиргла а болео те дебео ђон за трошну бедну младеж из паланки села забити са чука махала по студентским мензама уџерицама баракама све џаба ми смо те волели безнадно гладно и кад све је врвело од твојих фолираната и свих уображених кучки мачака пичака госпоштине боемштине београштине метиљавих снобова фрајера шалабајзера чистачица курви носача просјака цигана робова парајлија сељачина комуњара фазона јебача удварача алкоса наркоса разбацаних швалерчина набилдованих педерчина касабо кабадахијска европице варварска врвежу вавилонски израслино дунавска покондирена провинцијо охола вечита рушевино окретао си главу кад све је око тебе горело кад као мокре псе гледао си избегле и бедне историјска константо убицо краљева кућо ратова остатку земље тек сујетна маћеха шта си ми дао а шта си ми тек украо све праштам ти лоши љубавниче за један твој поглед са калемегдана за двадесет корака задарском улицом кестен-пире у сремској за све половне књиге и песнике у дроњцима за твоје запишане подруме тајни за двориште једне цркве за извесне степенице за сјај јутра на дорћолу за кишну прашину септембра за све царске мрвице све ти је опроштено чежњо живота о тешка љубави међу градовима

НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА

за Ж.

И онда не немој ми прићи кажеш јер
срећа је лепа само док се чека
није него љубави није него
какве дивне лирске будалаштине

зар заборавио си да смо деца уклете земље
троши нас брзо коси нагло
тушта је овде и тма смрти
заборавио си да си гледао ужасу у зенице
и пола живота себе чупао сопственим рукама као кукама
из муља тог бунара
заборавио си зар не
да видела сам сиротиште у Сибиру
и вратила се кући трепавица опалих од соли
ниси ни приметио да су ми оседеле стидне длаке од чекања
како и би
кад заборавио си изгледа два рата
братска клања
мртве труднице у реци
спаљене градове
смрскане мостове и лобање
све просуте и одливене мозгове
свињу која је јела преклане људе
страх који те ждрао у сарајевској касарни
младост похабану ратовима и чекањем
на ветрометини два трула века
генерацију натопљену бенсединима и алкохолом
и отету емиграцијом
заборавио си тинејџере које гледаш сваки дан
одгојене брижљивом дебилизацијом
заборавио си младиће покошене инфарктом
и младе жене изједене туморима
заборавио си благодети међународног милосрђа
и како су нас обогатили осиромашеним уранијумом
заборавио си да држава је депонија гмазова
и куплерај муљатора
и да нас уклета земља никад није волела
заборавио си све
историчару са амнезијом

и онда не немој ми прићи
јер срећа је лепа само док се чека
трице су то и лепе кучине љубави моја
ја вапим приђи ми приђи
дођи у сјају као Зевс и пробиј ме својим громом
спржи ме жезлом и зајахаћу те
као Европа свог белог бика
бацићу ти ово тахикардично срце у руке од алабастера
играј се њим као крпењачом
ради шта знаш
само ме не остављај никад саму
кад неко каже срећа је лепа само док се чека
биће крш и лом
гађаћу га очима од кукуте
стрелама деценијске неурозе јер
начекали смо се ми овде те лепе среће љубави
историјски смо се начекали
за медаљу
БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Јелена Радовановић је рођена 1972. године у Бору. Дипломирала је на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду. Живи у Немачкој од 2002. године.

Књиге поезије:Повремени прекиди са зујањем, Чачак, (2000), Ситне изнутрице, Сремски Карловци, (2002), Џибра, Сремски Карловци, (2006), Отворени преломи, Бор, (2012).

Награде: Дисова награда (1999), Бранкова награда Друштва књижевника Војводине (2001), награда за књигу године, Бор (2003), две прве награде Универзитета у Брауншвајгу, Немачка, за поезију и прозу писану на енглеском језику итд.

Песме и преводе је објављивала у Политици, Пољима, Вечерњим новостима, Трећем тргу, Летопису Матице српске, Повељи, Златној греди, Липару, Бележници, Бдењу, Књижевном магазину, француском електронском часопису за поезију Recours au Poeme, зборницима поезије на енглеском језику итд.