Category Archives: Мирослав Б. Душанић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав ТОДОРОВИЋ

ГРЧКА СВЕСКА
Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора.Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?…
Е. Сиоран
ЖИВОТНА МРЕЖА
Бoјанинa прича

ПРВИ пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели Богови
Али када прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра
Прекривена самоћом што притиска
Дави са свих страна

И моје лице
Све је више налик лицу њихових жена
Наши мисле да сам њихова
Њихови кажу Она отуд
Водим групе на Планину и острва
Причам бајке о прошлости
Које наше све мање интересују
Ja кoja знам да се историја справља као пита
Причам док они једу оскудне сендвиче
И овде се види да носе своју муку
И незаитересовано зуре кроз прозор или
Гледају Богове у камену у шта не верују
Али верују у исцелитељску моћ воде са
Извора Св. Петке у Темпима
Како само узимају воду
Да могу цео извор би понели

Древним причама додајем и
Своју животну судбину
Јер ја сам она Дафни коју је Аполон хтео
Па ме је мајка у ловор претворила
(А он себи ловоров венац око главе сплео)
Ја сам богиња око мене су се богови гложили
Ја сам
Ја
Ја сам грамофонска плоча
Која се више не користи

У замци исте приче лети живим
А када сезона прође
Чамим у мрежи
У коју сам Јорга свог мужа
Негда млада уловила
И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О Боговима њиховим нашима казујем

А врховни Бог се у Евру објави
Па се са свима нама на данашњи начин забавља
Организује ратове, земљотресе, епидемије…
О томе нови мит
Понад већ хуји и причу туробну
За нову сезону потомству спрема

***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врхова Олимпа
Облаци мотре хоризонт
Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Држе ове врхове

.

***
ЛИНИЈА хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час
* * *
МОЈЕ трагове на песку
Односе таласи

Ноћу слушам
Дозиве с пучине
КАМЕН ПОРУКА

КАМЕНЧИЋ који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
На њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радознало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао

Зазвонио је телефон
Јавља се песник сликар Бајо Луковић
Онај што откри тајну Мона Лизе
Поздравља ме поручује да и овај дан
Светлошћу заокружим
(Као да је знао да сам међу круговима
Које је Питагора у овом камену уцртао)

Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала над пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међ белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска

4. 06. 2011.
***
о•КРУГ•ао, бео камен
С белим зарезом при дну.
(Или је то врх који ја видим као доњу страну камена.)
Као бели цртеж на белом листу.
Као снежна линија на Олимпу повучена из неба што сурвава се низ урвину.

Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника.
***
ИСПИСАН лист
Са стиховима о мору
Талас односи

Мотрим како тај чамац
Између таласа плови
С мислима мојим удаљава

Пусто острво
Дочекује поруку
Препознајем је у таласима
Што обалу запљускују
И сам стих плаветнила
У плавети спокојној

***
НЕМА их
Ни у униформама их нема
Ови око тебе то никако
Не могу да буду
Спокојан си јер
Више те не мотре
Не прислушкују
Не отварају твоје мисли

Ослободио си се
Ходаш
Гледаш
Дишеш
О томе у мислима
Песму већ пишеш

И не слутиш да те одасвуд виде
Да те из свега чују
Да у твом спокојству
У твојим мислима
Заверу одавно кују

***
МОТРИМ Олимп у облацима
Видим сивило завесе
Чује се хуј
Али то није гнев Зевсов
То из облака хуј авиона
Отреса перје небеске буке
На странице ове

Небеске

***
ДА напишем песму
Налик на овај талас
Што обалу дотиче и
На језику мора оставља
Поруку

У сјајним капљицама
Твог погледа отвара се
Иза тог сјаја
Простор песме свеколике

Мисао
Лута пучином

СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА

У СТАБЛУ старог платана
Отвору дупљи која је настала услед
Трулења засадили су цвеће
Иако стари платан јошт дуго неће

Цвеће буја у његовој рани
Чини се букет је на укопном сандуку
Радосно пева бојама живот брани
Шетаче себи као да призива

Из дебла старог платана цветна слика
Цвеће расте из срца дрвета
Чудо живота се догађа
Умирућег платана срце као да цвета

Испред се фотографишу
Смеју за руке се држе
У парку платана њега прво виде
Путују светом разгледнице

О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан

Лептокарија,11. 06. 2011.

Срце које цвета

СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи лик светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно прекрије се дрвена површина
Између линија испуни празнина
И већ сада се можете своме свецу помолити
У томе је суштина

Овде се израђују и продају иконе
И са Свете Горе стиже нам роба
Јер потражња је велика
Из Кине доносе мајсторски урађене иконе светаца
Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна је гратис
Свети Јован, Никола, Димитрије може и са попустом
Добро договорићемо се удружити
За свеце у торби наћи ће се места
Јер иконе су свете помоћи ће

Уз куповину добијате уз рачун број
Организоваћемо лутрију
У аутобусу док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени

Богородица с Христом у наручју
На магнетној плочи забринуто пита
– Шта ће с тобом бити дете моје?

9. 06.2011.

У радионици икона
О БОГОВИМА И ЉУБАВИ

НА реверсу новчића од 2 € у Грчкој
Налази се слика бика
С ружом у устима
И девојком на леђима

Прича каже да се Зевс заљубио у девојку Европу*
Али она за њега није хајала
Није готивила како би то данас рекле
У гордости девојачкој неку му ману налазила

Али Зевс се у бика преобрази
Са дивном ружом у устима јој приђе
Превари се девојка по имену Европа
Приђе бику да га помилује
(Радозналост је занесе)
Сигурно је из домаћинске куће била
Где се стока благом звала
Па је бика млада зајахала
Оно што је бик Зевс хтео
И потом је на Крит однео
(Прича не казује како)
Где и данас можда тамо срећно живе

Читам ову песму с новчића од 2€
Који се искива у Грчкој
Док испијам узо
Мотрим Зевса у бика преображеног
И девојку на његовим леђима
О томе овај запис
О Боговима и љубави
И чему још песма људска

*
Стара грчка митологија казује да је Европа била Кадмусова сестра, а ћерка феничанског краља Агенора, чија је мајка Телфаса, што у преводу значи далеко бљештање. Друга традиција тврди да је Европа за оца имала Титиуса, познатог дива, који је по легенди био гоњен од врховног божанства стрелама и муњама. Пошто је Европа била веома лепа, завео ју је Зевс (Јупитер), који преображен у бика, уђе у једно стадо у близини. Он ласка млади, љуби јој ноге па се сагне, а она зачарана узјаше на његова леђа. У том моменту бик побегне са њом и скочи у море а затим плива до обале Крита. Овде поново узима свој пређашни лик, заведе је, а она му роди три сина: Миноса, Еака и Радаматеа, који су постали суци у паклу.

***
ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања.
***
ЛИНИЈА хоризонта
Да се море у небо не прелије

Неко ме отуд зове
Пливам ево вековима
Јесам ли ја тај глас
Ово слово
Ова слика
талас
***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врха Олимпа
Облаци осматрају хоризонт

Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Носе врхове Олимпа
Кроз векове стихова о томе
Обасјавају

3.06. 2012.

***
ЉЕСКА се светлост
Блиста пучина
Отвара дан
У шумору речи
Небеску плавет
Слушам

Даљине
На обали светлуцају

И у теби се чују
***
НА Олимпу снег

Пејзаж небу ближи
Укаже и на оне стране
Видовите песме
***
МОТРИМ планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова

Сенка Олимпа понад
Стихови небеских дубина
***
Пређох преко пучине
Као у сну да сам био
Сада знам да сам схватио
Зарад песме о томе

***
У облаку над Олимпом
Завичајни облак

Препознајемо се
***
МОТРИМ оком песме која све памти
Талас на обали
У хуку се расу

Слушам земаљске даљине
Овaј сјај у
Тишини светлост
СветосТ

***
И талас на обали
Нађе мир
у светлуцавим капима

ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ

ПЕЈЗАЖ слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на егејском листу

Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
Таласи на обали распрскавају
Хук казује како се песма рађа

Слушам хуј даљина
Бескрај се
Надомак песме налази
***
СЛУШАМ море
Гледам песму
Љеска се плавет егејска
Линија хоризонта
Странице друге лист
Исписује мисао песме
Са сенком неба на Олимпу

Слушам море
Вечна химна светлости
Видно поље неба
У говору мора
Шум вечности
О томе јутарња
Филозофија песка
С листом ове плавети
Семење коначне песме
Ово огледало понад
Дахом у којем свој живот исписан чујеш

Као што песак памти стопа твојих отиске
У сјају летњих стихова
Светлост се распрскава у слике живота

***
ШАПУЋЕ обала
Даљине се гласе
Талас таласом прекрива
Пејзаж и ово трепет миленијума
Што у трену се догоди
И засја стиху
Да у ничему свој пут спасе

7. јун 2012.
***

ЈУТАРЊА светлост мора
Бистри боје сна ноћног
Љеска светлост небо дозива

Онај на обали слуша таласе
Тоне у мисао песме
Вековима чита о томе

И још мисли да је талас
Да по бескрају песме
Сенка је светлост што плива

Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу
ИЗ ПЛАВЕТНИЛА
ПРЕ најезде нових митова
Богови су се преобратили у облаке
У архиву тишине видело реченог
Слажу се црни слојеви светлости
Све што ће једног дана остати
Да ником буде књига тамна
О ничему

Из плаветнила одсјаји
Мита и егејска плавет
Небеској се отвара и ти видиш
Пејзаж вечности с Олимпа

Таласи запљускују обалу
У штропоту воде мрмоље векови
Шта је тај универзални говор
Са чијег огњишта светле варнице

Отисак светлости
Скривен у мраку
Чуо сам у тишини манастирској
Истину књига за реч о томе
Из које чујем време будуће
У плаветнило загледан

Литохорно, 10. 06. 2012.
ГРЧКА СВЕСКА, 2

***
Слатке самоће музике! Или о збирци између неба и земље.

Сиоран

УЗАЛУДНИ ПОСЛОВИ
За М. Цвијетића

НА асталу испред таверне Талас у
Скала Фурки
Стоји фењер

Мотрим пламичак светли
У фењеру чујем куца срце малечко
Над пучином светлост распрскава

Прилази стари Грк и вели
Узми овај фењер
Ја сам се тражећи човека уморио
Ново време не треба узалудне послове
Зато сам таверну отворио

Гледам Грка старог
Лечка збуњен
Али доиста беше то
Из Синопе Диоген

Настави да тражиш човека
И тражи га све док пишеш песме
Јер и писање песама узалудан је посао
Нико још није написао песму
Тако је од памтивека
Али ако ти Он помогне да
О томе напишеш песму
Наћи ћеш и човека

***
КАО овај талас
И на хриди траг
Мисао стиха

Без речи

7. јун 2013.

ПРУСТ

Али време
које је
време таме
човек
не види

(В. Г. Зебалд)
МИРОСЛАВ

1.
Чујем узвик свог живота
Из песме коју још увек сањаш

***
СЕДЕО је на хриди
Не знајући да је на
Окамењеном таласу свог живота
***
КАО овај талас
Што расу се на хриди
Тако и мој живот
У стихове
На пучини

Белине

ФРАГМЕНТ

КАО сидро на камену
Као стари чамац на обали
Док слушају море
Обалу запљускује
Дубине и даљине у томе чују
Као ја док мотрим море
И слушам своје године
Из песме незаписане
О томе

***
КАО талас
О хрид
У капљице што се распе
Остави траг
У песму свтлост
О божанству камена
И ватре

Перо моје ветром вајано

8. 06. 2013.
МИСАО ПЕСМЕ

СВЕТЛИМ ти у мраку земаљског живота.
Сећам у збиркама усахле тишине.

***
МОНОГРАМ на песку
Таласи односе
Хуји са пучине

***
СЛОВА на песку
Храним вечност
Таласима говорим,

***
ТАЛАСИ пучином
Облаци небом
Мирослав стихом

***
ШАЉЕМ ти поздрав
Са хујем таласа
За стих о томе

***
НЕБО са облацима
Море са таласима
Песма са мислима
***

О хују живота
И јутарњој светлости
Плаветнила тишине
***
Мотри
Све док у тој плавети
Чујеш песму
Без речи земаљских

Твојих
***
ОЛИМП Снежне шаре
И неба плавет Оком
Песме боје вечног
***
МОЈЕ стопе на песку
Таласи односе
За своје путеве
И њихове постојаности
ЛИНИЈА ХОРИЗОНТА
ОКО људско види да се спаја
Оно што се у даљини раздваја
***
ДОМОГАО се обале
У пену распршио
Талас – овај стих
***
ОКО пуно пејзажа.
Житна поља
И поглед ка хоризонту
Плаветнило

Мотрим те
Мотри те
***
ОЛИМП се заогрнуо
Облацима Мисао
Бозима
***
ЗАПИС плиме на обали:
Душе морнара
Шуште у песку

Чују из паветнила
***
СТИХ боје мора
Мисао боје неба
Светлим између
***
СЕДИМ на обали
Дочекујем таласе
Претварам их у стихове

***
ОНАЈ талас
Скамењен на ообали
Мотри море
Слуша Богове
Које ја од
Блештавила не видим
***
ЛОБАЊА свеца исцелитеља, под стаклом, у витрини.
Прилазе бојажљиво, клањају се.
Мотре. Ишту од лобање свечеве помоћ, за јаде земаљске. Судбинске.
Мотре лобању, виде у лобањи спас.
Мотре…
И још не знају да их светац мотри њиховим очима.
***
СЕДИМ На обали
Дочекујем таласе
У стихове их претварам

ЗА Х:

У талас се претворио
Лута морима
Застаје на острву овог записа
Светли
У стих претвара

***

ТАЛАСИ ударају о обалу
Венац беле пене
Распе се по песку
На линији хоризонта плаветна силуета Oлимпа
Небо блисатво плаво
Друга је пучина
Видик песми

Плаве нијансе постојаности
Отвара се књига видела
У њој митови мењају приче
Док Богови седе у хладу таверни
И чекају песника да и о томе
Стихове испише уз хук таласа
Што библиотеку песка на обали
Допуњују новим текстовима из старе приче
Јер Ничег новог под сунцем
***
ПРОШЛО је време митова
Бог мора превози туристе
Обилазе острва

Слушам окамењену тишину
Времена које се као талас
Над нама надноси и
Све прекрива

Слушам музику мора
И мисли мојих
Весла пљускају

МИСАО ПЕСМЕ

Осећање да си све и очевидност да си ништа.
Пол Валери
То је песнички закључак – обавезан за оног који се дружио са
свецима.
(Сиоран)
ЛИНИЈА хоризонта између две плавети. Тамнија са таласима, светлија са облацима. Размењују места.
Кадкад су странице ове библије чисте.
Мотрим линију осећам како ме невидљива снага мами да пођем. Том зову у ранијим временима одазвали су се изабраници и свет је откривен.
Шта ја треба тамо, иза, да нађем?
Одакле овај немир и жеља да пођем иза линије хоризонта.
Устајем и полазим. Али вода ме не држи, још за пут спреман нисам.
Сада знам, мотрићу ту линију све док ме пучина не прихвати и ја ходећ по води ка том зову кренем.
О томе мисао ове песме. Чека иза линије хоризонта. Непозната, она коју овим записом мотрим.

Скала Фурка, 4. 06. 2013.

***
Небо се огледа у мору
Море види у небу
Таласи Облаци

Стојим и ја
Хрид на обали неба

Божји Глас стих будући

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав Б. ДУШАНИЋ

КАЗНА КОЈУ САМ ХТИО ДА ИЗБЈЕГНЕМ

Земља се таласала док ми крв капљала
Кап по кап на кућни праг
И мјесечина била полегла по дворишту
Обасјавајући разголићене гране
И мене као да сам јагње жртвено
И видио сам мајку скрштених руку
Како безгласно одлази у даљину
Остављајући широм отворена врата куће

СЛУЧАЈ

као да сам безвласничка њива
намјерно уклијештена
између Горњег и Доњег Свијета
сваке ноћи се појаве путници
који ме користе као прелазе
ријетко понеко прошета
углавном су то дивљачке хорде
које ме у силном налету прегазе

НЕСПОКОЈ

Кажу, остављамо трагове
трептаји и уздаси се не броје
ни врисак
ни ехо амбиса
ни звјездане тишине
ни сјећања на сјенке и хоризонте
ни сањане слике
ни импресије с путовања

Па добро, ко да ми каже
ако кос запјева, да ли то нешто значи
да ли су трагови
кад град спава у мојој несаници
или само заблуда
вијугава стаза кроз поље чичака и плаво небо
желио бих знати
цијеле ноћи свијет ми на јастук из очију цури
а очева кућа у завичају нестаје

ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА РАК

Као да је сваки сам за себе
само свјетлошћу лампе
испуњен

Са мирисом земље
у свом болу – у самом себи

А ноћ незаустављиво срља
у смрт

УТОЧИШТЕ

Један цијели свијет сам изгубио
али мирис барута и крви ме није напустио
ни у сигурном уточишту –

Ћутим у њему заточен, не говорим да донесох
велику празнину (а и како бих друкчије)
предјели с људима не бјеже –

У страху да ме нико не исмије или осуди
скривам празнину као змија ноге и кућим се –

Набавио сам двије столице: једну за мене
а једну за госта, којег још увијек нема
да на моја врата покуца –

Из ријетких писама сазнајем: рат је давно завршен
пријатељ одушевљен униформама
још се из њега вратио није –

А на мјесту гдје сам ја некад био
царује несрећа, коров и влажна студен –

НЕ СТАВЉАЈ ТАЧКУ

не ломи ми срце
тешке су сјенке мртвих

не гаси плам
ноћи су утварне и хладне

не жртвуј ме
поштеди моје уморне очи

видјеле су наносе пијеска
трошан кров поточаре
стари воденички точак

видјеле су змије на стази
гуштере на врелом камену

видјеле су птицу
пјевала је изнад хрпе костију
и јаме вучије

С ДРУГЕ СТРАНЕ СВЈЕДОЧАНСТВА

када снове своје заборавим
кад прежалим прохујала љета
кад ми тијело из гроба устане
кад се на југ вратим једног дана
кад се нађем пред кућом незиданом
кад отворим врата забрављена
кад загрлим умрлу родбину
кад прегледам слике којих нема
кад ишчитам писма неписана
кад зажелим одмор од ничега
кад прошетам стазом загубљеном
кад удахнем под крушком посјеченом
кад отворим књигу нештампану
моје пјесме никад не срочене
и прозборим језиком немуштим

ПЈЕСМА О ПРАЗНИНИ

послије много година прошлих
мирише стара липа

и прах цвати из наше баште наслада
лијепи се за моје прсте
као некад по њеној кожи

с оближњег брда полегла тишина
стеже омчу око врата

о како ме разједа
сјећање на њене кораке

У ЗНАКУ СЈЕНКЕ

У хаосу општег страдања, кроз
безглавље и лудило људска мисао
се гаси и нестаје. Понорна стања
густа и црна као катран.
Из дана у дан, на јави, у сновима,
у привиђењима, најмљени џелати
притежу омчу.

А сјенка, при изласку и заласку сунца,
јуче, данас, сутра, кроз вијекове
сабласна и ратоборна,
запосјела дјетиње просторе.
И гледам је, ко зна, по који пут. Сенка
која на свет пада. И на наша лица,
забиљежи Црњански.

Притиснут гријеховима,
у нејасним обрисима предмета и бића,
ја чекам да се укаже распуклина
и ускрсне замрли пејзаж,
из којег ће се као из ведрог неба гром,
појавити мајка и отац
да заштите своје немоћно дијете.

ПОСЛИЈЕ РАТА

Преживјели смо и сад
Оплакујемо
Очи које нас не гледају
Нико нас није дочекао
Кад смо се вратили
Осим тишине
Основали смо ново
Гробље
Преуредили цркву
Сваке недјеље редовно
Палимо свијеће
Бјежећи од успомена
Никако да се отргнемо
Утиску
Да би свијет био далеко
Бољи да су они које
Оплакујемо
У нашој улози

ЖИВЦИ

више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба
и никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути – још и данас ћути
које он има живце …

У ИШЧЕКИВАЊУ ГЛАСНИКА

отац је умро од рака грла

мајка чупа срце из својих
груди, и сасвим је сигурно
умријеће од изнемоглости
и туге

ја сам у избјеглиштву
моја смрт се још одређује

НОЋ МЕ НАСУКАЛА

Стојану Богдановићу
и Горану Ранчићу

Сан ли је ово постојање
Док читам Криво дрво
Пријатеља Богдановића
И Ранчићеве стихове
У настајању

Уселио се немир
Као кад пред путовање
Брзо пакујеш кофере
Несигуран да ли ћеш
Ухватити посљедњи лет

Ноћ се одужила и траје
Пријети да вјечно остане
Да ме завије ил помете
Из живота заувијек
А добијао сам охрабрења

Упуства опрезно изречена
И драгоцјене савјете
Ал једно је оцјена са стране
А друго подрхтавање
Док болне ране крваре

ЛУДИ ПЈЕСНИК

покушавам да будем нормалан
не гледам америчке филмове
ријалити и толк шоуе
интервјуе са филмским звијездама
и борцима за демократију
не пратим извјештаје са ратишта
о државним ударима
о феминизму и геј парадама
репортаже о угњетеним мањинама
и потиснутој опозицији
избјегавам рекламе и емисије
о здрављу и лијековима

све мање говорим
закорачим опрезно у мрак и уђем у себе
угнијездим се у дубину срца
продишем слободно и слушам претке
како разборито просуђују наш свијет
сазнам да смо од памтивијека
на ивици провалије
да нико од нас није онај за кога се издаје
кажу: ми смо на земљи безумни пролазници
с крвавим траговима
и да нико није у стању да спасе свијет
а понајмање луди пјесник

РИЈЕЧИ

сакупљао сам ријечи као
каменчиће
сјеверни вјетар их одувао

онда сам посматрао
одсјај неба у води и жабу
како на локвању дријема

пјесму нисам написао
све се стопило у ћутњу

ТАЈАНСТВЕНИ ЗНАКОВИ

Могу бити све / Остави ме у мраку
Хорхе Луис Борхес

Мој пријатељ се отиснуо у свијет
Одлучио да живи у избјеглиштву
Путује доста необично –
Као слијепи путник
Настанио један Борхесов стих

Посебно ужива да га ишчитавају
Уз титраву свјетлост свијеће –
Осамљени рибар одложи мрежу
И чита гласно на шпанском

Мој пријатељ не зна овај језик
Али му ипак драго
Да уз Богородичино бдјење –
У полусјени пред починак
Буде рибаров вапај или молитва

ПЈЕСНИЦИ У ТУЂИНИ

Сатима стресају прашину
Миришу стара писма
Траже у њима отиске прстију
У сваком нечитком слову
Нејасној мрљи
Изблиједјелој ријечи
Препознају сузу
Онда им буде лакше
И у чврстом убјеђењу
Како тамо свима недостају
Задовољно одлазе у шетњу

ЉУБАВНА ПЈЕСМА

На небу се појавио облак
Имао је облик људске главе
Негдје око три поподне
Поред мене је прошла жена
Пројурила ватрогасна кола
И нестала без трага
Изгубио сам равнотежу
И видио обрисе њеног тијела
Била је то чиста умјетност
Најузвишенија поезија
Нисам запамтио име улице
У величанственом граду
Мислим да је имала звоник
Да је имала мост
Пјешачке стазе уздуж и попријеко
Људи су водили псе на узици
Са балкона махала су дјеца
Чула се музика
Од среће сам извадио оловку
Из унутрашњег џепа ред за вожњу
Забиљежио пар ријечи
Не размишљајући о форми
И схватио да сам пронашао излаз
И нарушио стерилан живот

ИСТИНА

Творац нам поклонио ријеч
Ми направили хаос
И исписали томове књига

Сад се споримо око истине

БЕЗ УВРЕДЕ, МОЛИМ

(Стивену Виру)

Свијет нек ми опрости немоћ.
Недостатак снаге.
Моја узбуркана сјећања су још само у стању,
Писањем нови живот да осјенче.
А то није довољно.
Иако су слике тако упечатљиве,
Као предмети који ме окружују.
Моји дани су одбројани.
Милује ме задах трулежи.
И тако ћутим. Устајем и сузбијам страх.
Почео бих и ја напокон да живим.

Али је касно. Конци попустили.
И тонем на дно мора.
Посљедњи мјехурићи ваздуха се полако
Подижу увис,
Да би ме коначно предали забораву.
Зато не дозволите да сузе ваше путеве потопе.
Постаните клица. Будите врело.
Останте усправни,
Па и онда кад вас камењем гађају.
Изгубљене душе стигну само до прага.
Остану заувијек на њему стојећи,
У очајним покушајима,
Да на себе скрену пажњу.

Исплачите ваше сузе на вријеме. Без стида.
Негдје у забаченом углу.
Ја сам моје исплакао прекасно.

На то, да притисак попусти.
На то, да о нама говоре у царству Небеском.
И када сјекира падне,
Нека своје дјело доврши. У потпуности,
Што је небројене године и очекивано.
Свијет је заслијепљен шаренилом боја
Око себе.
И ја се плашим, као и ви. И ја се не усуђујем,
Али једноставно чиним. Чиним
Јер познајем, све око бола.
Ја познајем, и све о студени, која низ гркљан
Клизи.То нису празне ријечи.
Сниване чини.
То је искуство доживљеног.

Присилите се, и останите у покрету.
Не стојте на прагу. Уђите у овај једини дом
Који имамо. Наш дом.
Свети дом.
И волите неизмјерно. Пуним грудима
Не ишчекујући за то ништа.
Волите, да ово лудило ишчезне.