Category Archives: Мирослав Б. Душанић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав Б. ДУШАНИЋ

КАЗНА КОЈУ САМ ХТИО ДА ИЗБЈЕГНЕМ

Земља се таласала док ми крв капљала
Кап по кап на кућни праг
И мјесечина била полегла по дворишту
Обасјавајући разголићене гране
И мене као да сам јагње жртвено
И видио сам мајку скрштених руку
Како безгласно одлази у даљину
Остављајући широм отворена врата куће

СЛУЧАЈ

као да сам безвласничка њива
намјерно уклијештена
између Горњег и Доњег Свијета
сваке ноћи се појаве путници
који ме користе као прелазе
ријетко понеко прошета
углавном су то дивљачке хорде
које ме у силном налету прегазе

НЕСПОКОЈ

Кажу, остављамо трагове
трептаји и уздаси се не броје
ни врисак
ни ехо амбиса
ни звјездане тишине
ни сјећања на сјенке и хоризонте
ни сањане слике
ни импресије с путовања

Па добро, ко да ми каже
ако кос запјева, да ли то нешто значи
да ли су трагови
кад град спава у мојој несаници
или само заблуда
вијугава стаза кроз поље чичака и плаво небо
желио бих знати
цијеле ноћи свијет ми на јастук из очију цури
а очева кућа у завичају нестаје

ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА РАК

Као да је сваки сам за себе
само свјетлошћу лампе
испуњен

Са мирисом земље
у свом болу – у самом себи

А ноћ незаустављиво срља
у смрт

УТОЧИШТЕ

Један цијели свијет сам изгубио
али мирис барута и крви ме није напустио
ни у сигурном уточишту –

Ћутим у њему заточен, не говорим да донесох
велику празнину (а и како бих друкчије)
предјели с људима не бјеже –

У страху да ме нико не исмије или осуди
скривам празнину као змија ноге и кућим се –

Набавио сам двије столице: једну за мене
а једну за госта, којег још увијек нема
да на моја врата покуца –

Из ријетких писама сазнајем: рат је давно завршен
пријатељ одушевљен униформама
још се из њега вратио није –

А на мјесту гдје сам ја некад био
царује несрећа, коров и влажна студен –

НЕ СТАВЉАЈ ТАЧКУ

не ломи ми срце
тешке су сјенке мртвих

не гаси плам
ноћи су утварне и хладне

не жртвуј ме
поштеди моје уморне очи

видјеле су наносе пијеска
трошан кров поточаре
стари воденички точак

видјеле су змије на стази
гуштере на врелом камену

видјеле су птицу
пјевала је изнад хрпе костију
и јаме вучије

С ДРУГЕ СТРАНЕ СВЈЕДОЧАНСТВА

када снове своје заборавим
кад прежалим прохујала љета
кад ми тијело из гроба устане
кад се на југ вратим једног дана
кад се нађем пред кућом незиданом
кад отворим врата забрављена
кад загрлим умрлу родбину
кад прегледам слике којих нема
кад ишчитам писма неписана
кад зажелим одмор од ничега
кад прошетам стазом загубљеном
кад удахнем под крушком посјеченом
кад отворим књигу нештампану
моје пјесме никад не срочене
и прозборим језиком немуштим

ПЈЕСМА О ПРАЗНИНИ

послије много година прошлих
мирише стара липа

и прах цвати из наше баште наслада
лијепи се за моје прсте
као некад по њеној кожи

с оближњег брда полегла тишина
стеже омчу око врата

о како ме разједа
сјећање на њене кораке

У ЗНАКУ СЈЕНКЕ

У хаосу општег страдања, кроз
безглавље и лудило људска мисао
се гаси и нестаје. Понорна стања
густа и црна као катран.
Из дана у дан, на јави, у сновима,
у привиђењима, најмљени џелати
притежу омчу.

А сјенка, при изласку и заласку сунца,
јуче, данас, сутра, кроз вијекове
сабласна и ратоборна,
запосјела дјетиње просторе.
И гледам је, ко зна, по који пут. Сенка
која на свет пада. И на наша лица,
забиљежи Црњански.

Притиснут гријеховима,
у нејасним обрисима предмета и бића,
ја чекам да се укаже распуклина
и ускрсне замрли пејзаж,
из којег ће се као из ведрог неба гром,
појавити мајка и отац
да заштите своје немоћно дијете.

ПОСЛИЈЕ РАТА

Преживјели смо и сад
Оплакујемо
Очи које нас не гледају
Нико нас није дочекао
Кад смо се вратили
Осим тишине
Основали смо ново
Гробље
Преуредили цркву
Сваке недјеље редовно
Палимо свијеће
Бјежећи од успомена
Никако да се отргнемо
Утиску
Да би свијет био далеко
Бољи да су они које
Оплакујемо
У нашој улози

ЖИВЦИ

више се нема куда отићи
од себе побјећи не могу
а са људима одавно не причам
немамо ништа заједничко
понекад попричам са Господом
уствари ја му се пожалим
како ми туђина живот омеђила
да ми срце завила у тугу
сваким даном за слободом јечи
да ме соба држи као роба
и никог нема да ме ослободи
сви пријатељи остали на југу
како изван имена и ријечи
ништа не посједујем
кажем му и мртвачки сандук ће
неко морат за мене да купи
а он мученик стрпљиво саслуша
и ћути – још и данас ћути
које он има живце …

У ИШЧЕКИВАЊУ ГЛАСНИКА

отац је умро од рака грла

мајка чупа срце из својих
груди, и сасвим је сигурно
умријеће од изнемоглости
и туге

ја сам у избјеглиштву
моја смрт се још одређује

НОЋ МЕ НАСУКАЛА

Стојану Богдановићу
и Горану Ранчићу

Сан ли је ово постојање
Док читам Криво дрво
Пријатеља Богдановића
И Ранчићеве стихове
У настајању

Уселио се немир
Као кад пред путовање
Брзо пакујеш кофере
Несигуран да ли ћеш
Ухватити посљедњи лет

Ноћ се одужила и траје
Пријети да вјечно остане
Да ме завије ил помете
Из живота заувијек
А добијао сам охрабрења

Упуства опрезно изречена
И драгоцјене савјете
Ал једно је оцјена са стране
А друго подрхтавање
Док болне ране крваре

ЛУДИ ПЈЕСНИК

покушавам да будем нормалан
не гледам америчке филмове
ријалити и толк шоуе
интервјуе са филмским звијездама
и борцима за демократију
не пратим извјештаје са ратишта
о државним ударима
о феминизму и геј парадама
репортаже о угњетеним мањинама
и потиснутој опозицији
избјегавам рекламе и емисије
о здрављу и лијековима

све мање говорим
закорачим опрезно у мрак и уђем у себе
угнијездим се у дубину срца
продишем слободно и слушам претке
како разборито просуђују наш свијет
сазнам да смо од памтивијека
на ивици провалије
да нико од нас није онај за кога се издаје
кажу: ми смо на земљи безумни пролазници
с крвавим траговима
и да нико није у стању да спасе свијет
а понајмање луди пјесник

РИЈЕЧИ

сакупљао сам ријечи као
каменчиће
сјеверни вјетар их одувао

онда сам посматрао
одсјај неба у води и жабу
како на локвању дријема

пјесму нисам написао
све се стопило у ћутњу

ТАЈАНСТВЕНИ ЗНАКОВИ

Могу бити све / Остави ме у мраку
Хорхе Луис Борхес

Мој пријатељ се отиснуо у свијет
Одлучио да живи у избјеглиштву
Путује доста необично –
Као слијепи путник
Настанио један Борхесов стих

Посебно ужива да га ишчитавају
Уз титраву свјетлост свијеће –
Осамљени рибар одложи мрежу
И чита гласно на шпанском

Мој пријатељ не зна овај језик
Али му ипак драго
Да уз Богородичино бдјење –
У полусјени пред починак
Буде рибаров вапај или молитва

ПЈЕСНИЦИ У ТУЂИНИ

Сатима стресају прашину
Миришу стара писма
Траже у њима отиске прстију
У сваком нечитком слову
Нејасној мрљи
Изблиједјелој ријечи
Препознају сузу
Онда им буде лакше
И у чврстом убјеђењу
Како тамо свима недостају
Задовољно одлазе у шетњу

ЉУБАВНА ПЈЕСМА

На небу се појавио облак
Имао је облик људске главе
Негдје око три поподне
Поред мене је прошла жена
Пројурила ватрогасна кола
И нестала без трага
Изгубио сам равнотежу
И видио обрисе њеног тијела
Била је то чиста умјетност
Најузвишенија поезија
Нисам запамтио име улице
У величанственом граду
Мислим да је имала звоник
Да је имала мост
Пјешачке стазе уздуж и попријеко
Људи су водили псе на узици
Са балкона махала су дјеца
Чула се музика
Од среће сам извадио оловку
Из унутрашњег џепа ред за вожњу
Забиљежио пар ријечи
Не размишљајући о форми
И схватио да сам пронашао излаз
И нарушио стерилан живот

ИСТИНА

Творац нам поклонио ријеч
Ми направили хаос
И исписали томове књига

Сад се споримо око истине

БЕЗ УВРЕДЕ, МОЛИМ

(Стивену Виру)

Свијет нек ми опрости немоћ.
Недостатак снаге.
Моја узбуркана сјећања су још само у стању,
Писањем нови живот да осјенче.
А то није довољно.
Иако су слике тако упечатљиве,
Као предмети који ме окружују.
Моји дани су одбројани.
Милује ме задах трулежи.
И тако ћутим. Устајем и сузбијам страх.
Почео бих и ја напокон да живим.

Али је касно. Конци попустили.
И тонем на дно мора.
Посљедњи мјехурићи ваздуха се полако
Подижу увис,
Да би ме коначно предали забораву.
Зато не дозволите да сузе ваше путеве потопе.
Постаните клица. Будите врело.
Останте усправни,
Па и онда кад вас камењем гађају.
Изгубљене душе стигну само до прага.
Остану заувијек на њему стојећи,
У очајним покушајима,
Да на себе скрену пажњу.

Исплачите ваше сузе на вријеме. Без стида.
Негдје у забаченом углу.
Ја сам моје исплакао прекасно.

На то, да притисак попусти.
На то, да о нама говоре у царству Небеском.
И када сјекира падне,
Нека своје дјело доврши. У потпуности,
Што је небројене године и очекивано.
Свијет је заслијепљен шаренилом боја
Око себе.
И ја се плашим, као и ви. И ја се не усуђујем,
Али једноставно чиним. Чиним
Јер познајем, све око бола.
Ја познајем, и све о студени, која низ гркљан
Клизи.То нису празне ријечи.
Сниване чини.
То је искуство доживљеног.

Присилите се, и останите у покрету.
Не стојте на прагу. Уђите у овај једини дом
Који имамо. Наш дом.
Свети дом.
И волите неизмјерно. Пуним грудима
Не ишчекујући за то ништа.
Волите, да ово лудило ишчезне.