Category Archives: Песници

Тони ПЕРДИЋ: ВРТЛАР У РОМИНГУ

ВРТЛАР У РОМИНГУ

(Песма добитника Награде 8. европског фејсбук песничког фестивала)

насукан у позном августу, раног јутра,
као у раној јесени, царске сам бегоније заливао
и косио траву у врту . пред сушом клонуло је већ
неко ретко билје и развејавало труње по иловачи.

значи, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери
и кренем напред, премда тачно је:
с времена на време, сви посумњамо у све,
али, у последње време, то чиним све време.

а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.
завитлавах Семирамиду висећим саксијама,
а сада сам сметени вртлар, наоружан метафорама
из којих се препознаје гнев због залудног трагања.
и саркастични разметлјивац аористом,
док квасих стопала у мору осредњости које пенуша по
тротоарима ове землје.
ревносно гледах како се суши украсно билје, лист по лист.

мани аорист. веровао сам ти када си говорила
да је света искра пријателјства и лјубави у слушању.
али, одавно те више не чујем.
и мало сам лјут што је твоја галаксија тако слабо покривена
базним станицама.
тек да ослушнеш овај наговештај елегије о клонулом билју.
о трњу, о труњу. о смилју , о босилју,
о минијатурној меморијској картици, облика трепавице
на којој је читко записан цео наш живот.

синоћ сам неке чудесне песме песника из Појезне
и Армстронгову трубу једва преживео уз помоћ воћног вина
и твојих умирујућих речи:

…а наше, наше је само да саздамо
три зрака сунца у нечијим зеницама,…

тако си бар говорила док смо трагали за значењима
јасписа и родонита, наоружани осмехом,
убеђени да све је само игра. и ово није песма.
комична је игра глувих телефона, од које пуцају опне.

Љубомир ЛЕВЧЕВ: СУТРАШЊИ ХЛЕБ

Љубомир ЛЕВЧЕВ

 

СУТРАШЊИ ХЛЕБ

 

Некада сам грдио сина

Да не зна

Где се купује хлеб.

А сада…

Он продаје хлеб.

У Америци.

У Вашингтону.

Током уобичајених радних дана

Предаје на универзитетеу.

Ноћу пише стихове.

Суботом и недељом

Продаје хлеб

На раскршћу авеније Небраска и Конектикат.

 

Бугарска је њива опустела.

Овдашње жене, које

Су жњеле и храниле потомства,

Одлазе као завршна песма.

Политичари играју Мелодраму

„Ко је отео родну пшеницу?!“

Али остављају сличност између хлеба и човека,

скривену иза различитих имена,

друкчији укус,

и такође, дркчију цену.

 

Мој син продаје хлеб за сендвиче,

Погачице са рузмарином и пецива с маслинама,

Питу „златар“

Шпанску „семолину“ са сусамом,

Орахов, пшенични хлеб, посут сунцокретом,

Италијанско „pane bello“

„паладин, умешен са маслиновим уљем, квасцем и млеком,

кукурузни хлеб и хлеб од бундевиног семена,

турски хлеб и хлеб од облака…

Само бугарског

И јучерашњег хлеба нема!

 

Сваког дана остаје непродат

хлеб – прича ми син.

Дају да се увече узме.

Неки га убацују

у кесе…

И бацају…

 

Умор обара мог сина.

Хлеб продаје америчком сну.

(Те речи значе и „Америчком идеалу“).

Боже, чујеш ли, мој те син нешто моли!

Опасно га проклетство као аура опасује.

Ако имам право на молбу –

на последњу жељу, Боже,

уради оно што жели мој син!

После можеш и да га посиниш!

У Софији

у сумрак језде

сенке старица.

Преврћући канте за смеће – скупљају хлеб.

Показују ми једну – била је професор

историје и бугарског језика.

– Не жури! – каже. – Не узбуђуј се!

Она не тражи хлеб за себе.

Она храни

разне кучиће и птице.

 

Ове моје речи су такође храна

за кучиће и птице.

 

Боже! –

Зашто живим?

Зашто лутам сам по Родопима?

Зашто надничим по запуштеним бунарима?

Зашто се завлачим у пећине, затрпане људима?

Зашто ноћим на заветинама, којих си се ти одрекао?

Тражим пут

ка боравишту последњег чаробњака,

који је заборавио да умре,

али није заборавио тајну хлеба.

Не данашњег хлеба који се продаје.

Не јучерашњег, који се баца…

Тајна сутрашњег хлеба ми треба.

Хлеба, који се љуби.

Који хвата децу за руке

и враћа их кући!

 

1999.

(Превео Ристо Василевски)

РИМСКИ ПЕСНИЦИ

РИМСКИ ПЕСНИЦИ

 

САДРЖАЈ

 

Квинт Хорације Флак

Сулпиција

Секст Проперције

Марко Валерије Марцијал

Гај Валерије Катул

Публије Вергилије Марон

Тит Лукреције Кар

Публије Овидије Назон

Гај Петроније Арбитер

Манлије Аниције Северин Боетије

Рутилије Клаудије Намацијан

Луције Анеј Сенека

Децим Јуније Јувенал

*****

Квинт ХОРАЦИЈЕ ФЛАК:

КРАТКОЋА ЖИВОТА
Еј, како брзо измичу нам лета.
Невиност њихов не задржа ток,
главу од белог не сачува цвета,
нит’ да с’ продужи љуте смрти рок…
Оставит мораш виноград и њиве,
жену и лепо устројени дом,
од свег имања једна грана иве
биће на гробу пресађена твом.

(Превео Јован Стерија Поповић)

 

СУЛПИЦИЈА:

ВЕНЕРА ЈЕ ИСПУНИЛА ОБЕЋАЊЕ
Најзад дође љубав и то таква да ми се чини већа срамота
да се сакријем него када бих је објавила.
Венера, умољена мојим стиховима,
довела га је у моје крило.
Венера је испунила своје обећање!
Нека о мојој срећи прича ко је није имао сам.
Нећу да поверим ништа писму
како то не би читао неко пре мог драгана.
Весели ме што сам згрешила и одвратно ми је
да се претварам за љубав добром гласу.
Нека се каже да смо били достојни једно другог.

 

Секст ПРОПЕРЦИЈЕ (48-16)

МУЗЕ ИПАК ПОСТОЈЕ
Он јој је много давао и био је спреман
још више дати, па ипак је похлепа није
одвукла из мог крила. Нисам је сломио златом
ни бисерјем истока, него умилним тоном
стихова мојих. Дакле, музе ипак постоје,
и оне, који је искрено љубе, Аполон чује.

 

Марко ВАЛЕРИЈЕ МАРЦИЈАЛ

СТАРИ ЛЕТИН
Претвараш се, Летине, да си малдић, намазавши косу;
тако брзо гавран, а недавно лабуд си био.
Нећеш све преварити,

Прозерпина те зна као седа,
она ће с главе твоје скинути маску.

 

Гај ВАЛЕРИЈЕ КАТУЛ (84-54)

ПЕСМА ВРАПЦУ
Врапче, моја вољена девојка
с тобом се игра, у крилу те држи,
теби пружа прсте да их кљуцаш,
када се весео играш,
са мојом лепом девојком
утеха си њеним јадима
и умирујеш њену врелу страст.
О, кад бих и ја могао да се играм с тобом,
да ублажим свој љубавни бол!

 

Публије ВЕРГИЛИЈЕ МАРОН (70-19)

 

РИМСКИ ИДЕАЛ

Други ће, верујем, мекше мед израђивати

Као да дише, вајати из мермера жива лица,

Говориће боље, и мериће путеве небеских тела, и казиваће унапреднкад ће која звезда изаћи.

Ти, Римљанине, научи да владаш народима;

То ће бити твоја уметност, и да доносиш законе мира,

Да штедиш побеђене и да савлађујеш охоле.

 

Тит ЛУКРЕЦИЈЕ КАР

 

ЖИВОТНЕ РАДОСТИ И ВЕДРО РАСПОЛОЖЕЊЕ ЛЕТЊЕГ ДАНА

У мекој трави пружени, у драгом

кругу, под сенком гранатог дрвећа,

крај тока воде, лако стварамо

угодност телу кад се смеје дан

и лето цвећем траву засипа.

 

Публије ОВИДИЈЕ НАЗОН

 

ЉУБАВ
Љубав – то је рат, бој, чак и табор свој има Купидон,
веруј ми, Атиче мој, љубав – то рат је и бој.
Проћи кроз шаке чувара, кроз гомилу будних стражара,
мора и и ратник то, мора и љубави роб.

 

Гај ПЕТРОНИЈЕ АРБИТЕР

 

САСВИМ НЕЈАКА

Сасвим нејака удадох се

За чила и снажна мужа,

Љ сада ево, кад сам зрела,

Код себе имам трома старца.

Онај ме слабу мрцварио,

Овајме, док сам пуна снаге,

По сву ноћ пушта нека лежим

Неће нити да ме такне.

Кад нисам хтела, гњавио ме,

сад, када хоћу, нема ништа.

– О љубави, послушај ме:

или ми врати младе дане,

или ми врати млада мужа.

 

Манлије АНИЦИЈЕ СЕВЕРИН БОЕТИЈЕ

 

ПЕСМА О КОСМИЧКОЈ ЉУБАВИ

Да у свету верност стална

само мења слогу вид,

да кроз борбу семе света

ипак чува савез чврст,

да кочије златне Феб

Провезе кроз румен дан,

и Дијана, кад је Хаспер

допрати, да бди сву ноћ,

да пожудно море брани

насрт вала неситих,

на жалима не да земља

да се отму у море,

такав ред свих ствари ниже

љубав – неба владарка.

Када они пусте узде

Све што живи у љубави

рат бескрајни заподене,

и све снаге сједињене

што покрећу точак света

журе да га сломе сад.

Чврстом везом већ здружене

све народе она држи

и заклетву свету брака

чедно веже у љубави,

а узвишен закон њен

тражи љубав међ друзима.

О, блажени људски роде,

ако срце твоје води

љубав, ко што небом влада.

 

Рутилије КЛАУДИЈЕ НАМАЦИЈАН

 

БОГИЊИ РОМИ

Једну си отаџбину ти за народе створила разне,

победничка ти власт беше и рђавом дар,

пораженима нудећ у правима удео братски,

цели је постао свет један јединствени град.

Подигни главу сад и обнови на темену светлом

исконски ловора ссплет, зелено лишће му дај

Римљанини слави те свуд, и у најзабаченијем крају,

јарам што значи мир дичи му слободни свет.

 

Луције АНЕЈ СЕНЕКА

 

СВЕ ПРОЛАЗИ…

Двосмислен си дар, лепото, смртницима,

дар пролазан, краткотрајан, како само,

како брзо, тек што станеш већ пролазиш.

Не отима тако брзо чар пролећа ливадама

спарна жега, силна јара летњих дана,

кад поднева бесне јарка, кад убрза

точак ноћи све паоке па пројури.

Као што сахну беле круне љиљанима,

тако свену и рудастој, дивној глави

прве руже, тако гасне образима

нежна румен и ни трена и ни часка

не поштеди старост тело свога данка.

 

Децим ЈУНИЈЕ ЈУВЕНАЛ (60 – ?)

 

ЖИВОТ РОБА У РИМСКОЈ КУЋИ

Види да подробно сада испита у шта им прође

цели боговетни дан и шта раде, јер ако им ноћу

муж нешто окрене леђа, то вунарка сутра искија;

туники мора да скида облачиља, одмах се тврди

да Либурњанин много задоцнио, кажњен тад бива

он – што господар му спава; свуд по кући батина пљушти,

корбач и бич, свуд крв – и на годину дана чак знају

роба на муке да баце. Јауци – она се маже

ћаскање слуша ил’ злато на везеној хаљини гледа.

Јауци опет – а она прелистава часопис модни.

Кућу тиранише горе но тиранин сикулског дворца!

Нареди ли да лепше је удесе, кад јој то дуне,

па кад још жури јер, ваљда, у парку је чекају градском,

ко зна, ил’ можда у неком подводачком храму Изиде:

косу јој намешта Псека, а сама сва чупава јадна,

жури, аљинче се смакло, рамена јој гола и груди.

„Зашто ту штрчи чуперак?“ – и сместа ће воловска жила

ту непослушност, тај злочин чуперка да примерено казни.

шта је урадила Псека? Та шта је сирота крива

Ако се теби твој нос не допада? С леве јој стране

Друга зачешљава косу и свија укруг око главе.

Ту је ко светионик стара што чешљаше мајку јој некад,

после кад ислужи, пређе на преслицу, сад већ и иглу

батали; прва ће она да каже шта мисли, па млађе

по добу и знању, да помислиш, реч је о части

ил’ о животу – толика, док удеси косу, је мука.

Зграда од коврџа то је, па одаје, спратова безброј

притисло главу, те спреда је ко Андромаха, а с леђа

остаде мала и просто да помислиш – није то она.

 

Ранко ПАВЛОВИЋ: ПОБЈЕДНИК ЈЕ КО НАДЖИВИ ПОБЈЕДНИКА

Запис
Поводом десетогодишњице смрти Душка Трифуновића

„ПОБЈЕДНИК ЈЕ КО НАДЖИВИ ПОБЈЕДНИКА“

Онај ко хоће да проникне у смисао живота, мора да чита поезију, јер: Кроз историју на истој жици / играју коњи и коњаници

Ранко Павловић

Нико и ништа не може дати тако јасне одговоре на нашу запитаност пред животом као поезија. Било да је разиграна, било да је заогрнута филозофском озбиљношћу, било да је заодјенута у лавиринте мистичности као одговори античких пророчанстава а опет толико јасна кад јој се сасвим предамо, поезија има одговоре на сва питања, или бар на многа од њих, али само ако знамо шта желимо сазнати. Истинска поезија, дакле, тражи права питања, другим ријечима – тражи онога који зна и хоће да уђе у све њене поре, да осјети дамаре и најситнијег њеног капилара.
На овакво размишљање подстиче врло занимљиво подсјећање Бранка Перића на Душка Трифуновића. Перић је судија Суда Босне и Херцеговине и писац, аутор неколико романа, збирки приповиједака, монографија и сјајних књига о Д. Трифуновићу и глумцу Љуби Тадићу.
Поводом десетогодишњице смрти пјесника који је на почетку друге половине двадесетог вијека у савремену поезију југословенских простора унио, могло би се рећи – фуриозну, свјежину из које су никли многи млади пјесници, Перић је, у „постхумном интервјуу“, још једном доказујући да пјесници никада не умиру, у стиховима Д. Трифуновића нашао многе одговоре за којима (и) данас трага овај (по свој прилици, обезглављени) свијет и, што је врло битно, успио да смисли питања на те стиховане одговоре. На примјер, пјесник каже: … кочијаши затежу кајасе / а не знају на коју ће страну, и Перићу се чинило сасвим логично да га, прочитавши ове стихове баш данас, мада се исто питање поставља ваљда откада је човјек постао запитан и тако доказао да се издигао изнад примата, упита шта мисли о данашњици. Мудро, знајући да откад је свијета има „кочијаша“ који би да их слиједи народ, мада никада нису били сугурни куда би и на коју би страну окренули, пјесник је одговорио стиховима које сте управо прочитали. На питање: Какве клетве данас шаљемо једни другима? пјесник отуда, с оне друге стране, из даљина и дубина које живи још нису спознали већ само нагађају какве су и шта крију, а заправо одавде, јер остао је с нама у својим стиховима, помало малициозно одговара: Дабогда ти исто било / као нама… Или: Побједник је ко надживи / побједника – одговор је онима који се питају да ли је у протеклом рату на овим просторима било побједника.
Нису, дакле – увјеравају нас Трифуновић и Перић – битни само одговори; суштина је можда у питањима. Заправо, у поезији која садржи многе одговоре. Неће ли, уосталом, неко у далекој будућности из Трифуновићевих и стихова његових савременика спознавати ово вријеме, као што ми из метафора античке поезије одгонетамо подједанко сурове историјске чињенице и треперење душе прадавног нам претка?
Онај ко хоће да проникне у смисао живота, мора да чита поезију. У супротном, могло би бити по оном Душковом: Док су многи наши знали / шта нас чека / ми смо све то посматрали / издалека. Јер: Кроз историју на истој жици / играју коњи и коњаници.

Јосиф БРОДСКИ: ПЕСМЕ

ЗБОГОМ

Збогом,
заборави,
љутњу остави.
А писма спали,
као мост.
Нек се прекали
твој пут,
да буде прав
и прост.
Кроз магле да се
за тебе красе
звездане шатре,
и наде пуке
згрејати руке
крај твоје ватре.
Нек бију маћаве,
снегови, кише
нек бесни огањ што прене,
да ти је у будућем среће више
него код мене.
Нек буде ти јак и диван
бој
груди што грме и слуте.

Срећан сам због оних
што се на пут твој,
можда,
упуте.

1957.
ЗА ДВЕ ГОДИНЕ

Не, не постадосмо глувљи и жути,
баш иста реч нас кô и пре прене,
наши су кô и пре тамни капути,
и не воле нас исте жене.

Опет нам игра – времена давна
у амфитеатрима и самоћи,
и исти фењери светле над нама,
као узвични знаци ноћи.

Прошло, кô и садашње, исто нам значе,
на будуће не личе начисто,
не спавамо, заборављамо спаваче
и исту ствар радимо исто.

Чувај, хуморе, веселе младиће,
у вртлогу их светла и таме нека,
великима на славу и срам биће
и добрима – на сујету века.

1960.

* * *

Кажу ми, време је, истекли сати.
Да-да. Хвала. Ево, гасим свећу.
Да-да. Разумем. Да ме прати
не мора нико. Залутати нећу.

Ах, шта кажете – далек је пут.
Ма, недалеко је то, крај прага.
Ах, не, не брините. Сам ћу капут.
Руке у џепове. Па, без пртљага.

Да-да. Треба кренути. Хвала.
Да-да. Време је. То се разуме.
И, редом, дрвета зимска су слала
не баш радосног јутра грумен.

Све је готово. Опирати се нећу.
Да се рукујем – па, довиђења.
Оздравио сам. Ено, већ крећу.
Да. Растајмо се без узбуђења.

Низ отаџбину ме, такси, повези.
Ал стара места да ме не виде.
Куд ћуте поља, и сви брêзи.
Јер, из отаџбине заувек идем.

Ту, да бих адресу с ума смео:
уз окно знојно, поникнувши,
над реком, коју сам волео,
заплакаћу, чамџију викнувши.

(Све је готово. Сад и не журим.
Врати се мирно, ради Бога.
Ја ћу под неким небом сурим
да се надишем зрака другога.)

Но, ево и прелаза чеканог дуго.
Назад окрени и тугу мани.
Када пред нашим будеш округом,
ја ћу већ бити на другој страни.

КРИТЕРИЈУМИ

Малена је смрт пса.
Малена је смрт птице.

Нормалне су размере
људске смрти.
* * *

Невидљиви бићемо, због пречих
по ноћи игара, кад сване,
уз плаву појаву речи,
због благодати ненадане.

Звук ли опрезан бити може?
Дражеја именом да лечи?
Из милости постојимо Божје
упркос чаролији речи.
Од челика незарђалог сија даље
овал таласа што тек зашуми.
Слободни да разликујемо детаље
речне смо тишине пуни.

Нек нисмо старији, нек једва кости
вучемо уз ивицу реке,
покорни до Божје милости
у инат кише преке.
ОДРЕЂЕЊЕ

Ма какав став да имаш –
као кад сечеш –
Божанска је висина
у свем што речеш –
ври прекорном бојом,
пре као „за мном!“ –
над нежношћу мојом
земном и тамном.
Шта је мој циљ? По звуку!
За реч. За става глад.
За живот. За прсте руку.
За рај. За ад.
И, губећ сени старе
(зар тако није?)
због себе барем.
Због плоти, тачније.
За став благ, ил ватрен, предан,
за боли све – за грубе,
уз лестве од греда –
поставив стубе –
горе ћу изаћи!
(Ван тела – пуста!)
Кô ехо ћу таћи
и стопе, и уста.
Де, звони! Међ грањем,
у глуши, у шуми,
кроз своје сећање,
да љубав, у суми,
досегнеш – спазиш!
И није исто, тог се сети:
к мени ли слазиш,
или ја летим.

ПЕСМИЦА О ФЕЂИ ДОБРОВОЉСКОМ

Жут је ветар манџурски
што спомиње високо
све Јевреје и Русе,
закопане дубоко.

О, тамна широка писта
што двоспратност кућā ниже!
О, земљо посвуд иста.
Само је небо – ближе.
Зраци на минимум стрти.
Само крхкост птичија,
кô облаци смрти
над земљом експедиција.

Гледати на Исток све ће,
склањајућ се од ветра,
то црно-бело цвеће
двадесетог века.
* * *

Претпоследњи спрат
раније осети таму,
него пејзаж околином дат;
загрлићу те саму
и увити у плашт,
кад низ окна крене
киша – кад завешта плач
за тебе и мене.

Време нам је поћи.
Сад расеца стакло
нит сребрне ноћи.
Занавек измакло
време своје хаље.
Промена режима.
Суђено нам даље,
тамо да живимо.

* * *

Прође зима. Пролеће
још далеко спи. У башти
још се ништа не покреће,
језеро још увек шљашти.

Поглед што је тугом дат,
попут паукове струне,
к небу вуче као брат
све, што успе да иструне.
И небески конвој, гле,
низ алеје тамне лије,
плаветнилом зали све,
само две зимовке није.

РИБЕ ЗИМИ

Рибе живе и зими.
Жваћу кисеоник блед.
Плове по зимској плими,
додирујући оком
лед.
Тамо.
Где је дубоко.
Куд их море зове.
Рибе.
Рибе.
Рибе.
Рибе и зими плове.
Испловити би хтеле.
Плове уз сјај шкрти.
Под сунцем
зимским и млечним.
Рибе плове од смрти
рибљим путем
вечним.
Риби суза не точи:
кад упре главом
у воду што гибље
у мору хладном плавом
мерзну се
ледене очи
рибље.
Рибе
су увек ћутљиве,
јер ћуте –
кô ствар умрла.
Песме о рибама,
кô рибе су живе,
па се попрече
сред грла.

* * *

Кô шести час, сведи траг,
иза четири зида отпрати
дечака на ноћни праг.
Он креће у таму затим,
да, облацима показав прстом
на цркву што у снег тоне,
себе ту осени крстом
крај цркве висине човекове.
Ту су мртваци тек и птице.
Но животу остаје тренутак тих
у пространству међ две деснице
и од њих у страну. Од њих.
Ипак, док напред стреми,
поглед је тежак, напрегнут просто,
и срце стегнуто, да устима немим
не проба да удахне простор.
И, само, иза леђа, сад,
да напусти непознат крај,
виче му, како је пут назад,
познат, кô пасā лај.
Но, кроз поцепан облак што плови,
луна се труди, луна ту је,
и тврди, како у свет нови
ограда ова пут казује.
СЕЋАЊА

Бело се небо
врти нада мном.
Земља сива
брекће ми под ногама.
Слева је дрвеће. Здесна
језеро обично
каменитих обала,
шумовитих обала.

Извлачим, отресам
ноге од блата,
и сунашце ме обасјава
маленим зрацима.
Пољска је сезона
Педесет осме године.
Ка Белом мору
полако се пробијам.

Реке теку на север.
Другари газе – до појаса – низ реке.
Бела ноћ над нама
тихано трепери.
Ја тражим. Правим од себе
човека.
И, ево, налазимо,
излазимо на обалу.

Плаветни ветар
до нас већ долеће.
Земља прелази у воду
уз кратак пљесак.
Подижем руке
и главу подижем,
и море ми прилази
својом бојом беличастом.

Кога памтимо,
кога сад заборављамо,
колико коштамо,
чега још нисмо вредни;

Ево, стојимо крај мора,
а облаци се вуку,
и наше трагове
прекрива вода.
ПЕСМА О СЛЕПИМ МУЗИЧАРИМА

Слепи лутају
ноћу.
Ноћу простије дође
преко трга да се прође.

Слепи живе
на додир,
на све руке стављају своје,
не знајућ ни мрака ни месечине
и, осетив камен на ком стоје,
од камења зидове
чине.
А иза, у маси, мушкарци живе.
Жене.
Деца.
Новац им све.
Зато је
непорушиве
боље обићи
зидове те.
У музици су – њине
моћи.
Музику прогута камење.
И тако мре
кад их походи,
хватана рукама.
Лоше је умирати током ноћи.
Лоше је умирати
на додир.

Слепим је значи – простије далеко…
Сви слепи трг
прелазе попреко.
СОНЕТ

Надживи све.
Преживи опет,
кô да је – снег,
снег снова отопљен.

Преживи углове.
У углу жића свог,
превежи чворове
доброг и злог.

Преживи прилике.
И век переживи.
Преживи крике.
Смех неиздрживи.

Преживи и стих.

У инат свих.

СОНЕТ ГЛЕБУ ГОРБОВСКОМ

Нисмо пијани. Трезни смо, чини се, сви.
И, веровтно, заиста јесмо поете,
док склапамо чудне сонете,
и с временом разговарамо на “ви”.

И ето плода – ракете, слике летеће.
И ето плода: стих помпезан то је…
Цртај, цртај, безумно столеће,
твоје војнике, љубавнике твоје,

полочи њину савремену славу!
Зашто је истина, ипак – неистина,
зашто нас она повлачи за скут…

И ниски твој гениј ноге би здробио,
све да би шездесети сазнао пут
и чудне резултате лутања добио.

СОНЕТ ОГЛЕДАЛУ

Да се не осуди кашњење кајања,
и не окриви истина условна,
ти одражаваш Авеља и Каина,
као кад тумачиш под маском кловна.

Као да сви смо – окаснели гости,
поправљамо машне на брзину,
а к месту истом носимо кости,
и свако гладан на своју истину.
Но, свестан крхкости сопствене,
нове осмехе даћеш на процене,
са шљокицā фалш неизбежност,
са штита самообмане – нежност…

О, осети циљ кроз сујетну течност,
на циферблату обичном – вечност!

СТИЖЕ ПРОЛЕЋЕ

Дмитрију Бобишеву

Славна игла у не мање достојном славе пласту,
у градском полумраку, полусјају што се врти,
у градској вреви, плесу и крику тмасту
танана песмица смрти.

Горња светлост улице, горња светлост града.
Све нам црта тај град, и ову воду,
и кратак звиждук крај уских фасада,
што узлећу увис, узлећу на слободу.

Девојчица-сећање лута кроз град, на длану монете звоне,
мртво лишће кружи као расуто рубље,
над рекламним паноима небо уске прима авионе
као градске птице, над гвоздених бродова стубљем.
Огромна киша, киша широких улица лије по марту,
као у те дане повратка, које нисмо заборавили.
Сад идеш сâм, идеш сâм по асфалту,
и усусрет ти лете блистави аутомобили.

Ево и живот пролази, светлост на залив пада,
шуштећ хаљином, многоимена, док звоне ти пете,
ти остајеш с тим народом, с тим веком понад града,
један на један, ма колико да си дете.

Девојчица-сећање по граду лута, долази вече,
лије киша, и, макар јој марамицу исцеди,
девојчица стоји крај излога, одећу гледа што век стече,
и тај вечни мотив живота безумно звижди, не штеди.

УМЕТНИК

Веровао је у свој кип-лобању.
Веровао.
Викали су му:
“Лепа није!”
Но, зидови беху склони падању.
А лобања,
испостави се, крепкост крије.

Мислио је:
Иза зида ствар је чиста.
Мислио је,
даље је – просто.

…Спасао се од самоубиства,
уз лош дуван жив је остô.
И, по селима, лутат пође,
путевима дугим крену
куд прашина жута плеше;
Под цркавено да црта свође
Јуду и Магдалену.
И то уметност беше.

А после, у исту ту прашину,
њега
крчмари, бркова сивих,
како доликује, сахранише.
И не опојаше,
онако, затрпаше
сред глине зелене…
Но, на земљи осташе
Јуде и Магдалене!

25. XII 1993.

М. Б.

Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.

И чудо збиће се. Давна чудеса,
ка земљи вуку, ту је адреса,
тако ка циљу устреме грађу,
да и у пустињи житеља нађу.

А дом ли остављаш – звезду укључи
с четири крака сјај нека лучи,
да свет нестваран сја од тог трена,
и да те прати, кроз сва времена.

1993.

Препеви Р. Нешовић
* * *

„Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.“

Па, у досезању себе, седог,
наћи ћеш излаз из сваке тмуше!
Незнања светови да се руше
и да је перо јаче од душе
ти бићеш сведок…

Само, послушај један савет:
да победиш незнања авет
и да начиниш духовни троскок –
читај на дан по песму Бродског!

По Јосифу,
Р. Н.
РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ

Радојица Нешовић (Косуриће, 31.10.1960), професор руског језика и књижевности, публициста, преводилац, библиотекар и песник; основну школу учио у Косурићу и Дежеви, гимназију у Новом Пазару, а Филолошки факултет, смер Славистика, у Београду. Десетак година радио као професор руског, а од ’98. године живи на Убу и ради у Градској библиотеци. Учествовао у превођењу књиге Пушкински календар (Обод, Цетиње, 2004) и самостално објавио десетак књига превода и препева са руског; запажене и обимне су му књиге препева Пушкина, Блока, Јесењина, Пастернака и Мајаковског. На Сајму књига, 2014. године, појавио се обиман избор из поезије Јосифа Бродског. Припрема књигу Антологија Јесењин (лирика, мале и велике поеме, драмска поема Пугачов и проза). Тражи издавача за Антологију руског песништва 19. и 20. века – од Пушкина до наших дана; за Антологију – од Пушкина до Бродског, као и за обиман избор из песништва Осипа Мандељштама. Објављивао поезију у листовима и часописима; заступљен у неколико зборника; за антологију песника Ваљевског краја (Цветна душа) одабрано шест његових песама; написао неколико књига песама.

Јосиф БРОДСКИ: ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ НАРОДУ

ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Ништа у двадесетом веку није наговештавало појаву једног таквог песника, какав је Бродски.
Чеслав Милош

Мрачна је судба руског поете!
Волошин

Независност је – најбољи квалитет, најбоља реч на свим језицима.
Бродски. (Из писма, 1964.)

Рано ујутро, 4. јуна 1972. године, спремајући се на аеродром “Пулково”, будући пети добитник Нобелове награде за руску књижевност, Јосиф Бродски, написао је писмо Леониду Брежњеву, а којим своди неке резултате из свог живота у Русији:

“Уважани Леониде Иљичу, остављајући Русију, против своје воље, што је Вама вероватно познато, решио сам да Вам се обратим молбом на коју ми право даје моје чврсто убеђење у то да све што сам учинио за 15 година свог књижевног рада служи, и још ће послужити, само у славу руске културе, и ничему другом.
Хтео сам да Вас замолим да размотрите могућност да останем овде, да будем присутан у књижевном процесу, макар у улози преводиоца – у улози у којој сам се и до сада налазио и деловао. Дозвољавам себи да мислим како је мој рад био добар рад, како бих могао и даље да будем од користи. На крају крајева, пре сто година то и јесте била пракса.
Припадам руској књижевности, сматрам себе њеним делом, неодвојивим, и никаква промена места на коначни исход утицати неће. Језик – то је ствар много старија, и много важнија, него што је и сама држава. Ја припадам руском језику, а, што се тиче државе, с моје тачке гледишта, мера патриотизма једног писца управо је – како он пише на језику народа у оквиру кога живи, а не његове заклетве и бусања на наступима.
Горко ми је сазнање да одлазим из Русије. Овде сам се родио, одрастао, ту сам живео, и, за све што имам у души, дужан сам Русији. Све оно лоше, што би ми судба доносила, и још преко тога, прекрило би добро, и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада.
Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а, ја не престајем да будем руски песник. Верујем да ћу се вратити; песници се увек враћају: у плоти, или на папиру. Хоћу да верујем и у једно и у друго. Људи су прерасли онај стадијум кад је у праву само јачи. За то, на свету, има превише слабих. Једина правда је – доброта. Уз гнев, зло и мржњу – па нека су и од праведника – нико не побеђује. Сви смо осуђени на једно те исто: на смрт! Умрећу ја који пишем ове редове, умрећете Ви, умреће они који их буду читали. Остаће наша дела, но, и она ће бити подвргнута рушењу. Зато нико не би требало да смета другоме да ради свој посао. Услови опстанка превише су тешки да би се још више усложњавали.
Надам се да ћете ме правилно разумети, да ћете схватити шта Вас то молим. Молим да ми се дâ могућност да и даље постојим у руској књижевности, на руској земљи. Мислим да ни за шта нисам крив пред својом Отаџбином. Напротив, мислим да сам у многоме у праву. Знам какав ће бити Ваш одговор на моју молбу, ако га уопште и буде. Жао ми је и што Вам нисам раније писао, јер сада већ нема ни много времена. Но, рећи ћу Вам да, у сваком случају, чак ако мом народу и није потребно моје тело, душа моја још ће му се наћи.”

Јосиф Бродски
Превод РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ

Алберто КАЕИРО: ЧУВАР СТАДА, ИСТОК, 2014. ( превео Дејан Тиаго Станковић)

Alberto Kaeiro je izmišljeni pesnik, jedna od ličnosti (heteronima) porutagalskog pesnika Fernanda Pesoe. Pesoa ga smatra Naivnim Učiteljem,  kako svojim sopstvenim, tako i svojih drugih heteronima: Alvara de Kampuša i Rikarda Reiša.

Rođen u Lisabonu 1889. Kaeiro je rano je ostao siroče i posle završenog četvrtog razreda nije se bavio nikakvim konkretnim poslom. Veći deo života preživeo je skromno i povučeno na seoskom imanju svoje ostarele baba-tetke u unutrašnjosti, gde je napisao svoja prva dva ciklusa pesama Čuvar stada i Ljubazni pastir. Pred kraj života vratio se u Lisabon gde je napisao »Nepovezane pesme« pre nego što će 1915. umreti od tuberkuloze sa samo 26 godina. Za svog kratkog života napisao je ukupno 104 pesme.

Njegov poetski stil je jedinstven i prepoznatljiv po slobodnom stihu i jednostavnom, svakome razumljivom, narodnom jeziku i okrenutosti prirodi.

Čuvar stada I

 

Ja nikada nisam čuvao stadâ,

Ali kao da jesam.

Duša mi je kao pastir,

Poznaje vetar i sunce

I stalno ide tamo gde je vode godišnja doba,

Napred i gledajući preda se.

Sav mir Prirode bez ljudi

Dođe i sedne pored mene.

A ja budem tužan kao što zalazak sunca

Bude našoj mašti

Kada zahladni u dolini

 

I kada se oseti da je noć ušla

Kroz prozor kao leptir.

Ali moja tuga je spokoj

Jer je prirodna i pravedna,

I treba da bude u duši

Kad već misli da postoji

A ni ne primećuje kako ruke beru cveće.

Kao zveketanje praporaca

Iza okuke na putu

Tako su zadovoljne moje misli.

Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne,

Jer, kada ne bih znao,

Umesto što su zadovoljne i tužne,

Bile bi vesele i zadovoljne.

Razmišljati je neprijatno kao hodati po kiši

Kad se vetar pojačava i izgleda da još jače pljušti.

Ja nemam ni ambicija ni želja.

Meni da budem pesnik nije ambicija,

To mi je način da budem sâm.

A ako ponekad poželim,

Čisto radi maštanja, da budem jagnje

(Ili da budem čitavo stado

Pa da hodam raštrkan po celoj padini

I budem mnogo srećnih stvari u isto vreme),

To je samo zato što osećam ono što pišem u zalazak sunca,

Ili kad oblak pomiluje svetlost

A tišina poteče po travi.

Kad sednem da pišem stihove

Ili dok, šetajući stazama i prečicama,

Pišem stihove na hartiji što je nosim u mislima,

Ja osećam čobanski štap u ruci

I vidim svoj obris na vrhu brežuljka

Kako gleda moje stado a vidi moje misli

Ili gleda moje misli a vidi moje stado,

I kako se blago smeška

Kao neko ko ne razume šta mu se govori

A pravi se da razume.

Pozdravljam sve one koji me čitaju

I duboko im skidam šešir

Kada ih ugledam s mog praga

Čim se kočija pojavi na vrhu brega.

Pozdravljam ih i poželim im sunce,

I kišu, kad je kiša potrebna,

I da se u njihovim domovima

Kraj otvorenog prozora

Uvek nađe omiljena stolica

Gde sede dok čitaju moje stihove.

I da čitajući moje stihove pomisle

Da sam ja nešto prirodno –

Na primer staro drvo

U čiju su hladovinu kao deca padali umorni od igre,

I brisali znoj s vrelog čela

Rukavom košuljice na štrafte.

 

 

Čuvar stada V

 

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.

Šta ja mislim o svetu?

Otkud znam šta mislim o svetu!

Da se razbolim, mislio bih o tome.

Šta mislim o stvarima?

Koje je moje mišljenje o uzrocima i posledicama?

Šta sam meditirao o Bogu i o duši

I o postanju sveta?

Ne znam. Za mene je misliti o tome zatvoriti oči

I ne misliti. Navući zavese

Na mom prozoru (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!

Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

Kad čovek stane na sunce i zatvori oči,

Odjednom prestane da zna šta je Sunce

I počne da misli o raznim, vrelim stvarima.

Ali ako otvori oči i ugleda Sunce,

Više ne može da misli ni o čemu,

Jer sunčevo svetlo je vrednije od misli

Svih filozofa i svih pesnika.

Sunčevo svetlo ne zna šta radi

I zato ne greši i svačije je i dobro je.

 

Metafizika? Kakve veze metafízika ima s drvećem?

To što je zeleno i krošnjasto, i što ima granje 

I što daje plod kada dođe vreme, to nas ne goni na razmišljanje, Makar ne nas, koji ne umemo da ga primećujemo.

Ali koja je metafizika bolja od metafizike drveća,

Kad drveće ne zna zbog čega živi

A ne zna da ne zna?

 

«Intimno ustrojstvo stvari»…

«Intimni smisao Vasione»…

Sve to je laž. Sve zajedno, to ne znači ništa.

Neverovatno je to da je moguće razmišljati o takvim stvarima.

To je kao kad bi, u zoru,

Razmišljao o razlozima i svrhama,

dok oko drveća, onaj nejasni, zlatni sjaj polagano osvetljava tamu. Misliti na unutrašnji smisao stvari

Je suvišno, kao misliti o zdravlju

Ili poneti čašu vode na izvor.

Jedini unutrašnji smisao stvari 

Jeste da one nemaju nikakvog smisla.

 

Ne verujem u Boga jer ga nikada nisam video.

Kada bi Bog hteo da ja verujem u njega,

On bi mi se sigurno obratio.

Ušao bi kod mene u kuću

I rekao mi: Evo me!

(To možda glupo zvuči onima koji,

Ne znaju šta znači posmatrati stvari,

Pa ne razumeju onoga koji govori o njima

Dok nas uči da primećujemo.)

Ali ako je Bog cveće… i drveće

I brda i sunce i mesečina,

Onda ja… verujem u njega,

Onda verujem u njega u svakom trenutku,

I čitav moj život je molitva i misa,

I pričešće očima i ušima.

Ali ako je Bog drveće i cveće

I brda i mesečina i sunce,

Zašto ga zovemo Bog?

Ja ga zovem: cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;

Jer, ako se on, da bih ga ja video,

Napravio u sunce u mesečinu u cveće u drveće i brda,

Ako mi se prikazuje kao drveće i brda

I mesečina i sunce i cveće,

To je zato što želi da ga upoznam

Kao drveće i brda i cveće i mesečinu i sunce.

A ja ga samo slušam,

(Šta ja više znam o Bogu nego Bog sam o sebi?).

Slušam ga  tako što živim spontano

Kao kad otvoriš oči i vidiš,

I zovem ga mesečina i sunce i cveće i drveće i brda,

I volim ga ne razmišljajući o njemu,

I mislim ga gledajući i slušajući

I hodam s njime u svakome času.

Top of Form

Bottom of Form

 

Čuvar stada VIII

 

Jednog podneva pred kraj proleća

Sanjao sam san kao fotografiju.

Video sam Isusa Hrista kako silazi na zemlju.

Spustio se niz padinu

I ponovo je bio dete,

Trčao je i valjao se po travi

I brao cveće da bi ga razbacivao

I smejao se da se čuje iz daleka.

 

Bio je pobegao s neba

I bio je previše naš bi se pravio

Da je druga ličnost Svetog Trojstva.

Na nebu je sve bilo lažno i ništa se nije slagalo

S cvećem i drvećem i kamenjem,

Na nebu je uvek morao da bude ozbiljan

A  ponekad je čak morao da ponovo postane čovek

I da se penje na krst i da stalno umire

S vencem od trnja oko glave

I stopalima zakucanim glavatim ekserima,

I čak je nosio neku krpu oko pojasa

Kao crnci na crtežima.

Nisu mu čak dali da ima oca i majku

Kao druga deca.

Njegov otac su bili dvoje –

Jedan čiča po imenu Josif, koji je bio stolar,

I koji mu nije ni bio otac;

A drugi otac mu je bila nekakva bezvezna golubica,

Jedina ružna golubica na svetu

Jer nit’ je bila s ovog sveta, nit’ je bila golubica.

I njegova mama nije osetila ljubav pre no što ga je rodila.

Ali ona nije ni bila žena: bila je džak

U kom je on snesen s neba.

A hteli su da on, koji je imao samo majku,

I nikada nije imao oca da ga voli i poštuje,

Propoveda dobrotu i pravdu!

 

Jednoga dana, dok je Bog spavao

A Sveti Duh leteo naokolo,

On je otišao do kutije s čudima i ukrao tri.

Prvim je učinio da niko ne sazna da je pobegao.

Drugim je učinio da zauvek bude čovek i dete.

Trećim je stvorio jednog Hrista da zauvek bude na krstu.

I ostavio ga prikovanog za krst što stoji na nebu

I služi kao primer za druge.

Onda je pobegao na sunce

I spustio se niz prvi zrak koji je uhvatio.

Danas živi u mom selu sa mnom.

Lep je dečko, nasmejan i prirodan.

Briše nos rukavom,

Šljapka po baricama,

Bere cveće i prvo ga voli a posle ga zaboravi.

Gađa magarce kamenjem,

Krade voće po voćnjacima

A kad beži od pasa, on se dernja i plače.

I, jer zna da one to ne vole

A da sve druge to zasmejava,

Trči za devojkama

Što idu putem ruku pod ruku

S testijama na glavi

I zadiže im suknje.

 

Mene je naučio sve.

Naučio me je da gledam stvari,

Pokazuje mi svašta na cveću.

Uči me kako je kamenje zanimljivo

Kad ga uzmemo u ruku

i razgledamo natenane.

 

A Boga mi stalno ogovara,

Kaže da je to jedan tupav i bolestan deda

Koji stalno pljuje na pod

I mnogo psuje.

Kaže da Bogorodica provodi popodneva večnosti pletući čarape,

I da se Sveti Duh češka kljunom

Pa čučne na stolicu i ukaki je.

Sve na nebu je bezvezno kao u crkvi.

 

Kaže da Bog nema pojma

O stvarima koje je stvorio –

„Ako ih je on uopšte i stvorio, mada sumnjam”

„On, na primer, kaže da sva bića pevaju njemu u slavu,

Ali bića ništa ne pevaju.

Da pevaju, bila bi pevači.

Bića budu i ništa više,

Zato se i zovu bića.”

A onda, kad se umori od ogovaranja Boga,

Mali Isus mi zaspi na rukama

I ja ga odnesem kući u naručju.

 

On sad stanuje sa mnom u mojoj kući na proplanku.

On je Večito Dete, bog koji je nedostajao.

On je prirodan čovek,

On je božanstvo što se smeši i šali se.

I baš zato sam skroz siguran

Da je baš on pravi Mali Isus.

A dete koje je toliko ljudsko da je božansko

Je ovaj moj svakodnevni pesnički život,

I baš zato što me to dete stalno prati ja sam stalno pesnik,

I zato me čak i najmanji pogled

Ispuni osećanjima,

I čak i najtiši zvuk, bilo kakav,

Kao da govori baš meni.

 

Mlado Dete što stanuje tu gde živim

Jednu ruku daje meni

A drugu svemu ostalom što postoji

I tako idemo utroje putem, bilo gde

Pa skakućemo i pevušimo i smejemo se

I uživamo u našoj zajedničkoj tajni

A to je da stalno znamo da nigde na svetu

Ništa nije tajna

I da se oko svega vredi potruditi.

 

Večito Dete me stalno prati.

Ja gledam gde mi on pokaže prstom.

Ono što čujem kada radosno osluškujem sve zvuke

Je kad me iz zafrkancije golica po ušima.

Slažemo se tako dobro

U društvu svega

Da nikad i ne mislimo jedan na drugoga,

Ali živimo zajedno nas dvojica,

Složni kao desna i leva ruka.

 

Predveče igramo piljke

Na pragu ispred kuće,

I budemo ozbiljni kako i priliči bogu i pesniku,

I kao da je svaki kamenčić

Čitav svemir

I kao da bi zato bilo jako opasno pustiti ga

Da padne na zemlju.

 

Onda mu ja pričam priče o ljudskim stvarima

A on se smeje, jer je sve to neverovatno.

Smeje se kraljevima i onima koji nisu kraljevi,

I bude tužan kad sluša o ratovima,

I o trgovanjima i o brodovima

Koji se pretvore u dim na vetru morske pučine. 

Zato što on zna da svemu tome nedostaje ona istina

Koju ima cvet kad cveta

I koja ide sa sunčevom svetlošću,

I od koje se šarene brda i doline

I od koje nas zabole oči kad pogledamo u okrečen zid.

Onda on zaspi, a ja ga odnesem u krevet.

Unesem ga u kuću u naručju

I stavim ga u krevet, pa ga polagano svučem

I kao da radim nekakav jako čedan obred sav

Od majčinske nežnosti, sve dok ne ostane go.

 

On spava u mojoj duši

Pa se ponekad probudi usred noći

I igra se mojim snovima.

Neke ispretura,

Druge slaže jedan na drugi

I pljeska rukama

I smeši se mom snu.



Kad umrem, sinko,

Neka i ja postanem dete, ono najmanje.

A ti me uzmi u ruke

I odnesi me kod sebe kući.

Skini svu odeću s mog umornog i ljudskog bića

I stavi me u svoj krevet.

I, ako se slučajno probudim,

Pričaj mi priče, da ponovo zaspim.

I daj mi tvoje snove da se igram

Sve dok ne svane onaj dan,

Znaš ti već koji.

 

To je priča o mom Detetu Isusu,

Ima li ijednog pametnog razloga

Zbog kojeg ona ne bi bila istinitija

Od svega što filozofi misle

I svega što nas uče religije?

 

 

Čuvar stada IX

 

Ja sam čuvar stada.

Stado su moje misli

I moje misli su sva osećanja.

Mislim i očima i ušima

I rukama i nogama

I nosom i ustima.

 

Misliti jedan cvet znači videti ga i mirisati ga,

A kad pojedeš plod saznaš mu smisao.

 

Zato, kad se po vrelom danu

Rastužim od silnog uživanja u njemu,

Ja se izvalim koliko sam dug na travu,

Sklopim upaljene oči,

 

Pa osećam kako mi je čitavo telo opruženo,

Kako znam istinu i srećan sam.

 

 

 

 

Čuvar stada X

 

„Zdravo, čuvaru stada,

Tu pored puta,

Šta ti kaže vetar što duva?”

„Kaže da je vetar, i da duva,

I da je već duvao i ranije,

I da će i ubuduće da duva.

A šta tebi kaže?”     

„Mnogo više od toga.

Govori mi o mnogim drugim stvarima.

O sećanjima i o uspomenama

I o stvarima koje nikad nisu bile.”

„Nikad ti nisi čuo vetar kako duva.

Vetar priča samo o vetru.

To što si čuo bila je laž,

A ta laž je u tebi.”

 

 

Kada bude došlo proleće (Iz nepovezanih pesama)

 

Kada bude došlo proleće,

A ja već budem mrtav,

Cveće će cvetati isto kao i sada

I drveće neće biti manje zeleno nego prošlog proleća.

Ja stvarnosti nisam potreban.

 

Osećam ogromnu sreću

Kad pomislim da moja smrt nema nikakvu važnost.

 

Kada bih znao da ću umreti sutra

A da će prekosutra doći proleće,

Umro bih zadovoljan, pošto bi ono došlo prekosutra.

Ako mu je tada vreme, kada bi trebalo da dođe ako ne u svoje vreme?

Volim da je sve stvarno i ispravno;

I volim što bi tako bilo čak i kada ja ne bih voleo da je tako,

Zato, ako umrem sada, umreću zadovoljan,

Jer je sve stvarno i sve je ispravno.

 

Možete moliti na latinskom nad mojim kovčegom, ako hoćete.

Ako hoćete, možete da igrate kolo oko njega.

Nemam posebne želje za onda kad ne budem mogao da imam posebne želje.

Šta bude, kad bude, je ono što će biti i šta jeste.

 

Prevod: Dejan Tiago Stanković

 

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА (2)

Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење.

обустави  фантазмагорије.

како то да ти је опет тридесет?

 

црвени фењери у Антверпену.

канделабри  блуда.

посвуда лепотице које се указују

у беспризорној нагости.

а ја само памтим

пулсирање јагодица

надомак твојих  бретела

пре хука бродске сирене

и пренем се, усамљен на доку.

 

Хана, проспи кестење. изручи фишек.

 да ухватим бар један,

пре него ми озебу прсти

што умало миловаху те

у  мрачном лучком  сутерену.

 

Хана, хуљо мала, проспи кестење.

пала је тешка магла

на крају ритуала

и скоро да те не видим.

 

ево, погнут, везујем пертлу.

(шеретском  задршком драмском,

несвојственом натуршчицима,

довољно времена нудим

за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).

 

и буди опет само крошња,

буди ветар и најупорнији лист, 

у овој заспалој улици.

 

 кантилена за шерпасе и рунолист

  

твоје једино  рухо је

стручак рунолиста по бедрима.

како је висока ова планина, Хана.

и твоја кожа мирише на

сладолед из детињства.

знаш, онај са нежноплавим омотом.

 

опасно смо сузили изохипсе, Хана.

одавно је све високо и стрмо.

али, навикнут већ,

на растанке у праскозорје,

не дам да предалеко одмакнеш.

 

Хана, помислих сад,

да је мој друг жив,

назвао би те шминкерицом

и смејали бисмо се као деца.

у јасним сновима чак успем

да разлучим ванилу, млеко,

хризантеме, шафран и којекаква чудеса

у састојцима твога кармина.

али,

исијаваш само у глувим муњама ума.

тумараш по ободима  призваног сна.

и гањамо се непрестано

по развејаном  сећању.

 

и знам да сада, Хана, 

ваља отворити прозор, подићи ролетне,

ваља се клонити свих 

који не верују да сам провео ноћ

у подножју Хималаја, тражећи те.

 

док си  ти, наравно,

изабрала мимикрију: леонтоподиум алпинум.

збуњујући тако упорне  шерпасе,

чудом, згрануте, већ…

  

 Хана, кругови

 

један је почасни плотун

неопрезно разнео небо,

док је с лафета склизнула у бескрај

још једна последња нота о Хани.

 

нека спавају хемиптере,

нека трну златокрили свици:

време је одсуства обести боја.

Хана, у заблуди, хита на чудна славља,

опијена гримизном копреном јутра,

заборавља да не постоји време.

 …

Хана, поранила си  

на годишњицу матуре.

анахрони су календари смртница и муза.

тек је први дан, како си насмејана,

истрчала из школе.

 

и пољубићу те, сутра,у првој строфи,

моје прве, наивне  песме.

овако бубуљичав, наиван и млад.

 

 Хана и далеко јутро

 

Хана је, господо, била

ванредна Халејева комета.

прохујала светлост на корзоу сенки.

а ја сам само кнез Потемкин,

слепи путник времена

и капетан света.

 

била је цвет уденут у брокат

који уверљиво пада на крају чина.

месечина у измаку плаве магле

и врелини лаке пене.

 

а ја – заточеник тих чини,

ни не знам да ли је

била за мене таква раскошна светлост.

 

карасевдах

 

 

чемер сам пио кахву

у Ханкином хану.

на басамцима

крај свакога трема

тражио њене нануле.

чарне су ме њене очи

опет обмануле да поверујем

да сам видео јутарње звезде.

док тмурни друмови беху,

и небо и сараји….

 

чемер сам пио кахву

и приносећи рахатлук

помислио на њене усне.

 

ево, замичем Ханка,

из твоје махале…

ај и ти полако из моје песме.

добра ти је била ова шега.

шта ће овај дилбер

твојим агама на мегдан,

са буздованом од лахких рима,

или и сам – буздован.

 

 

 

 

 

 

 

 

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА

моја је војска прегазила Березину као плитки поток

и јахао сам, даље, на исток, до тибетанских храмова,

палећи села и градове.…

пре тога сам сравнио у пламену Рим и покорио Картагину.

 

и кад ме данас, у затишју векова,

питају шта ми је све то требало, пожелим да их бацим

у кавез са лавовима.

 

на помен њеног имена још узимам ратничке боје.

разуздавам побуну разума кад кажу да је мит.

и не престајем да на олтар славе прилажем успомену

на покорен свет.  ја, одани јој ратник и одани  песник.

 

и тако, вековима, са златним таличним штитом

и уклесаним именом њеним, разарам јазбине скептика.

мачем проповедам скори долазак њен. без милости

према сејачима сумње, истрајавам у вери. и чекам је.

ја, одани јој ратник и одани песник.

 

 

уздарјелахорнојХани

 

а ти си Хана, засигурно, цвет.

(ханна дицентра спецтабилис лем),

црноока каријатида на којој

почива један сетан свет

и моја си давно загубљена песма.

 

ја сам тек лупеж који се упиње

да наслути жаришта твојих магми

пре имплозије у зеницама,

када је блесак твоје нагости

зауставио време на мрачном

споредном колосеку.

 

 

и овде се, надомак Брна,

завршава последња  серпентина

са које допире мисао до тебе.

ускоро ће дан  и ти ћеш, Хана, 

у случају изненадне опасности,  

повући кочницу и разбити прозор.

да би на првом пропланку

поново постала  цвет

(ханна дицентра спецтабилис лем).

 

 

бледи сатенска позорница

устрепталих купа,

азимути неистражених врхова,

беже у лихварски трезор.

и почиње твоја омијена игра скривања… 

 

 

вуче се воз туробном ледином.

пре Вроцлава и Кракова,

мојом северном рутом блеште

и Влтава и Морава,

и опори саксофон ме гура у сан…

кријем очи под капутом

да ово мало сећања на тебе

не утекне,

као што добро утекло је све…

ја само знам да ти си цвет

(ханна дицентра спецтабилис лем).

 

валцер за Хану

 

тек, онај је воз

заувек завејан

негде између Брна

и Северног пола.

мада злобници тврде

да туда никада никаква

није пролазила пруга.

(као да ја не знам

да су преко ноћи

декоратери и мајстори

расвете сна

демонтирали прагове

и уклонили челик).

 

одреда су погасили 

рекламне лампионе

хотела Гранд.

тако да је то сада хотел

са пет тамних звездица.

блеште само раскошни мурали

од мемле

у холу одбеглог гламура.

да. одјавила се Хана.

 

у години Змаја и обичних дана

трепере пупољци лотоса и нара.

несклад календара, светова, снова…

и ничу нови шпалири платана,

где је са лабрадором,

у кишном мантилу, шетала

и одшетала Хана.

 

и шкрт је месец.

малавијски рам од аквамарина

од месечине чини бласфему.

Хана се сада огледа у њему.

 

зарањам у хук  силовите реке.

присећам се опаког либрета

и Ханине музике сетне.

мада више, не бих да јој сметам.

ни ако је некад, случајно, сретнем.

 

Хана из тајне лагуне

 

дубоким водама бродим.

црне ми галије пучину безнађа кроте.

ја, Хана, живим у сенци твоје славе.

укрштам у снима наше животе.

и само те тада понекад имам.

 

влатима отровне траве 

ја љуте ране видам..

уместо да ти хаљину скидам,

скидам прашину са свечаних ленти,

добијених у част победа лаких.

а овај славолук творим

лепотом пораза збуњен.

 

звездилишта твоја накит су од жада

и светлуцави прах комете хитре

који ми, к’о труње по очима пада.

 

а ти си, ноћас, Хана, засигурно, гусар…

заобилазиш стражу вазда строгог ума.

скрнавиш лире и презиреш цитре

и читав је свет сажет у фокус

твојих несташлука.

 

а ја сам, ето, безбрижан, Хана,

талично поприште мојих нежних рима,

трепери у ореолу овог свечаног сна.

премда знам, да милион разлога имам

да будем опрезан.