Category Archives: Јосиф Бродски

Јосиф БРОДСКИ: ПЕСМЕ

ЗБОГОМ

Збогом,
заборави,
љутњу остави.
А писма спали,
као мост.
Нек се прекали
твој пут,
да буде прав
и прост.
Кроз магле да се
за тебе красе
звездане шатре,
и наде пуке
згрејати руке
крај твоје ватре.
Нек бију маћаве,
снегови, кише
нек бесни огањ што прене,
да ти је у будућем среће више
него код мене.
Нек буде ти јак и диван
бој
груди што грме и слуте.

Срећан сам због оних
што се на пут твој,
можда,
упуте.

1957.
ЗА ДВЕ ГОДИНЕ

Не, не постадосмо глувљи и жути,
баш иста реч нас кô и пре прене,
наши су кô и пре тамни капути,
и не воле нас исте жене.

Опет нам игра – времена давна
у амфитеатрима и самоћи,
и исти фењери светле над нама,
као узвични знаци ноћи.

Прошло, кô и садашње, исто нам значе,
на будуће не личе начисто,
не спавамо, заборављамо спаваче
и исту ствар радимо исто.

Чувај, хуморе, веселе младиће,
у вртлогу их светла и таме нека,
великима на славу и срам биће
и добрима – на сујету века.

1960.

* * *

Кажу ми, време је, истекли сати.
Да-да. Хвала. Ево, гасим свећу.
Да-да. Разумем. Да ме прати
не мора нико. Залутати нећу.

Ах, шта кажете – далек је пут.
Ма, недалеко је то, крај прага.
Ах, не, не брините. Сам ћу капут.
Руке у џепове. Па, без пртљага.

Да-да. Треба кренути. Хвала.
Да-да. Време је. То се разуме.
И, редом, дрвета зимска су слала
не баш радосног јутра грумен.

Све је готово. Опирати се нећу.
Да се рукујем – па, довиђења.
Оздравио сам. Ено, већ крећу.
Да. Растајмо се без узбуђења.

Низ отаџбину ме, такси, повези.
Ал стара места да ме не виде.
Куд ћуте поља, и сви брêзи.
Јер, из отаџбине заувек идем.

Ту, да бих адресу с ума смео:
уз окно знојно, поникнувши,
над реком, коју сам волео,
заплакаћу, чамџију викнувши.

(Све је готово. Сад и не журим.
Врати се мирно, ради Бога.
Ја ћу под неким небом сурим
да се надишем зрака другога.)

Но, ево и прелаза чеканог дуго.
Назад окрени и тугу мани.
Када пред нашим будеш округом,
ја ћу већ бити на другој страни.

КРИТЕРИЈУМИ

Малена је смрт пса.
Малена је смрт птице.

Нормалне су размере
људске смрти.
* * *

Невидљиви бићемо, због пречих
по ноћи игара, кад сване,
уз плаву појаву речи,
због благодати ненадане.

Звук ли опрезан бити може?
Дражеја именом да лечи?
Из милости постојимо Божје
упркос чаролији речи.
Од челика незарђалог сија даље
овал таласа што тек зашуми.
Слободни да разликујемо детаље
речне смо тишине пуни.

Нек нисмо старији, нек једва кости
вучемо уз ивицу реке,
покорни до Божје милости
у инат кише преке.
ОДРЕЂЕЊЕ

Ма какав став да имаш –
као кад сечеш –
Божанска је висина
у свем што речеш –
ври прекорном бојом,
пре као „за мном!“ –
над нежношћу мојом
земном и тамном.
Шта је мој циљ? По звуку!
За реч. За става глад.
За живот. За прсте руку.
За рај. За ад.
И, губећ сени старе
(зар тако није?)
због себе барем.
Због плоти, тачније.
За став благ, ил ватрен, предан,
за боли све – за грубе,
уз лестве од греда –
поставив стубе –
горе ћу изаћи!
(Ван тела – пуста!)
Кô ехо ћу таћи
и стопе, и уста.
Де, звони! Међ грањем,
у глуши, у шуми,
кроз своје сећање,
да љубав, у суми,
досегнеш – спазиш!
И није исто, тог се сети:
к мени ли слазиш,
или ја летим.

ПЕСМИЦА О ФЕЂИ ДОБРОВОЉСКОМ

Жут је ветар манџурски
што спомиње високо
све Јевреје и Русе,
закопане дубоко.

О, тамна широка писта
што двоспратност кућā ниже!
О, земљо посвуд иста.
Само је небо – ближе.
Зраци на минимум стрти.
Само крхкост птичија,
кô облаци смрти
над земљом експедиција.

Гледати на Исток све ће,
склањајућ се од ветра,
то црно-бело цвеће
двадесетог века.
* * *

Претпоследњи спрат
раније осети таму,
него пејзаж околином дат;
загрлићу те саму
и увити у плашт,
кад низ окна крене
киша – кад завешта плач
за тебе и мене.

Време нам је поћи.
Сад расеца стакло
нит сребрне ноћи.
Занавек измакло
време своје хаље.
Промена режима.
Суђено нам даље,
тамо да живимо.

* * *

Прође зима. Пролеће
још далеко спи. У башти
још се ништа не покреће,
језеро још увек шљашти.

Поглед што је тугом дат,
попут паукове струне,
к небу вуче као брат
све, што успе да иструне.
И небески конвој, гле,
низ алеје тамне лије,
плаветнилом зали све,
само две зимовке није.

РИБЕ ЗИМИ

Рибе живе и зими.
Жваћу кисеоник блед.
Плове по зимској плими,
додирујући оком
лед.
Тамо.
Где је дубоко.
Куд их море зове.
Рибе.
Рибе.
Рибе.
Рибе и зими плове.
Испловити би хтеле.
Плове уз сјај шкрти.
Под сунцем
зимским и млечним.
Рибе плове од смрти
рибљим путем
вечним.
Риби суза не точи:
кад упре главом
у воду што гибље
у мору хладном плавом
мерзну се
ледене очи
рибље.
Рибе
су увек ћутљиве,
јер ћуте –
кô ствар умрла.
Песме о рибама,
кô рибе су живе,
па се попрече
сред грла.

* * *

Кô шести час, сведи траг,
иза четири зида отпрати
дечака на ноћни праг.
Он креће у таму затим,
да, облацима показав прстом
на цркву што у снег тоне,
себе ту осени крстом
крај цркве висине човекове.
Ту су мртваци тек и птице.
Но животу остаје тренутак тих
у пространству међ две деснице
и од њих у страну. Од њих.
Ипак, док напред стреми,
поглед је тежак, напрегнут просто,
и срце стегнуто, да устима немим
не проба да удахне простор.
И, само, иза леђа, сад,
да напусти непознат крај,
виче му, како је пут назад,
познат, кô пасā лај.
Но, кроз поцепан облак што плови,
луна се труди, луна ту је,
и тврди, како у свет нови
ограда ова пут казује.
СЕЋАЊА

Бело се небо
врти нада мном.
Земља сива
брекће ми под ногама.
Слева је дрвеће. Здесна
језеро обично
каменитих обала,
шумовитих обала.

Извлачим, отресам
ноге од блата,
и сунашце ме обасјава
маленим зрацима.
Пољска је сезона
Педесет осме године.
Ка Белом мору
полако се пробијам.

Реке теку на север.
Другари газе – до појаса – низ реке.
Бела ноћ над нама
тихано трепери.
Ја тражим. Правим од себе
човека.
И, ево, налазимо,
излазимо на обалу.

Плаветни ветар
до нас већ долеће.
Земља прелази у воду
уз кратак пљесак.
Подижем руке
и главу подижем,
и море ми прилази
својом бојом беличастом.

Кога памтимо,
кога сад заборављамо,
колико коштамо,
чега још нисмо вредни;

Ево, стојимо крај мора,
а облаци се вуку,
и наше трагове
прекрива вода.
ПЕСМА О СЛЕПИМ МУЗИЧАРИМА

Слепи лутају
ноћу.
Ноћу простије дође
преко трга да се прође.

Слепи живе
на додир,
на све руке стављају своје,
не знајућ ни мрака ни месечине
и, осетив камен на ком стоје,
од камења зидове
чине.
А иза, у маси, мушкарци живе.
Жене.
Деца.
Новац им све.
Зато је
непорушиве
боље обићи
зидове те.
У музици су – њине
моћи.
Музику прогута камење.
И тако мре
кад их походи,
хватана рукама.
Лоше је умирати током ноћи.
Лоше је умирати
на додир.

Слепим је значи – простије далеко…
Сви слепи трг
прелазе попреко.
СОНЕТ

Надживи све.
Преживи опет,
кô да је – снег,
снег снова отопљен.

Преживи углове.
У углу жића свог,
превежи чворове
доброг и злог.

Преживи прилике.
И век переживи.
Преживи крике.
Смех неиздрживи.

Преживи и стих.

У инат свих.

СОНЕТ ГЛЕБУ ГОРБОВСКОМ

Нисмо пијани. Трезни смо, чини се, сви.
И, веровтно, заиста јесмо поете,
док склапамо чудне сонете,
и с временом разговарамо на “ви”.

И ето плода – ракете, слике летеће.
И ето плода: стих помпезан то је…
Цртај, цртај, безумно столеће,
твоје војнике, љубавнике твоје,

полочи њину савремену славу!
Зашто је истина, ипак – неистина,
зашто нас она повлачи за скут…

И ниски твој гениј ноге би здробио,
све да би шездесети сазнао пут
и чудне резултате лутања добио.

СОНЕТ ОГЛЕДАЛУ

Да се не осуди кашњење кајања,
и не окриви истина условна,
ти одражаваш Авеља и Каина,
као кад тумачиш под маском кловна.

Као да сви смо – окаснели гости,
поправљамо машне на брзину,
а к месту истом носимо кости,
и свако гладан на своју истину.
Но, свестан крхкости сопствене,
нове осмехе даћеш на процене,
са шљокицā фалш неизбежност,
са штита самообмане – нежност…

О, осети циљ кроз сујетну течност,
на циферблату обичном – вечност!

СТИЖЕ ПРОЛЕЋЕ

Дмитрију Бобишеву

Славна игла у не мање достојном славе пласту,
у градском полумраку, полусјају што се врти,
у градској вреви, плесу и крику тмасту
танана песмица смрти.

Горња светлост улице, горња светлост града.
Све нам црта тај град, и ову воду,
и кратак звиждук крај уских фасада,
што узлећу увис, узлећу на слободу.

Девојчица-сећање лута кроз град, на длану монете звоне,
мртво лишће кружи као расуто рубље,
над рекламним паноима небо уске прима авионе
као градске птице, над гвоздених бродова стубљем.
Огромна киша, киша широких улица лије по марту,
као у те дане повратка, које нисмо заборавили.
Сад идеш сâм, идеш сâм по асфалту,
и усусрет ти лете блистави аутомобили.

Ево и живот пролази, светлост на залив пада,
шуштећ хаљином, многоимена, док звоне ти пете,
ти остајеш с тим народом, с тим веком понад града,
један на један, ма колико да си дете.

Девојчица-сећање по граду лута, долази вече,
лије киша, и, макар јој марамицу исцеди,
девојчица стоји крај излога, одећу гледа што век стече,
и тај вечни мотив живота безумно звижди, не штеди.

УМЕТНИК

Веровао је у свој кип-лобању.
Веровао.
Викали су му:
“Лепа није!”
Но, зидови беху склони падању.
А лобања,
испостави се, крепкост крије.

Мислио је:
Иза зида ствар је чиста.
Мислио је,
даље је – просто.

…Спасао се од самоубиства,
уз лош дуван жив је остô.
И, по селима, лутат пође,
путевима дугим крену
куд прашина жута плеше;
Под цркавено да црта свође
Јуду и Магдалену.
И то уметност беше.

А после, у исту ту прашину,
њега
крчмари, бркова сивих,
како доликује, сахранише.
И не опојаше,
онако, затрпаше
сред глине зелене…
Но, на земљи осташе
Јуде и Магдалене!

25. XII 1993.

М. Б.

Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.

И чудо збиће се. Давна чудеса,
ка земљи вуку, ту је адреса,
тако ка циљу устреме грађу,
да и у пустињи житеља нађу.

А дом ли остављаш – звезду укључи
с четири крака сјај нека лучи,
да свет нестваран сја од тог трена,
и да те прати, кроз сва времена.

1993.

Препеви Р. Нешовић
* * *

„Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.“

Па, у досезању себе, седог,
наћи ћеш излаз из сваке тмуше!
Незнања светови да се руше
и да је перо јаче од душе
ти бићеш сведок…

Само, послушај један савет:
да победиш незнања авет
и да начиниш духовни троскок –
читај на дан по песму Бродског!

По Јосифу,
Р. Н.
РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ

Радојица Нешовић (Косуриће, 31.10.1960), професор руског језика и књижевности, публициста, преводилац, библиотекар и песник; основну школу учио у Косурићу и Дежеви, гимназију у Новом Пазару, а Филолошки факултет, смер Славистика, у Београду. Десетак година радио као професор руског, а од ’98. године живи на Убу и ради у Градској библиотеци. Учествовао у превођењу књиге Пушкински календар (Обод, Цетиње, 2004) и самостално објавио десетак књига превода и препева са руског; запажене и обимне су му књиге препева Пушкина, Блока, Јесењина, Пастернака и Мајаковског. На Сајму књига, 2014. године, појавио се обиман избор из поезије Јосифа Бродског. Припрема књигу Антологија Јесењин (лирика, мале и велике поеме, драмска поема Пугачов и проза). Тражи издавача за Антологију руског песништва 19. и 20. века – од Пушкина до наших дана; за Антологију – од Пушкина до Бродског, као и за обиман избор из песништва Осипа Мандељштама. Објављивао поезију у листовима и часописима; заступљен у неколико зборника; за антологију песника Ваљевског краја (Цветна душа) одабрано шест његових песама; написао неколико књига песама.

Јосиф БРОДСКИ: ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ НАРОДУ

ЈА ПРИПАДАМ РУСКОМ ЈЕЗИКУ

Ништа у двадесетом веку није наговештавало појаву једног таквог песника, какав је Бродски.
Чеслав Милош

Мрачна је судба руског поете!
Волошин

Независност је – најбољи квалитет, најбоља реч на свим језицима.
Бродски. (Из писма, 1964.)

Рано ујутро, 4. јуна 1972. године, спремајући се на аеродром “Пулково”, будући пети добитник Нобелове награде за руску књижевност, Јосиф Бродски, написао је писмо Леониду Брежњеву, а којим своди неке резултате из свог живота у Русији:

“Уважани Леониде Иљичу, остављајући Русију, против своје воље, што је Вама вероватно познато, решио сам да Вам се обратим молбом на коју ми право даје моје чврсто убеђење у то да све што сам учинио за 15 година свог књижевног рада служи, и још ће послужити, само у славу руске културе, и ничему другом.
Хтео сам да Вас замолим да размотрите могућност да останем овде, да будем присутан у књижевном процесу, макар у улози преводиоца – у улози у којој сам се и до сада налазио и деловао. Дозвољавам себи да мислим како је мој рад био добар рад, како бих могао и даље да будем од користи. На крају крајева, пре сто година то и јесте била пракса.
Припадам руској књижевности, сматрам себе њеним делом, неодвојивим, и никаква промена места на коначни исход утицати неће. Језик – то је ствар много старија, и много важнија, него што је и сама држава. Ја припадам руском језику, а, што се тиче државе, с моје тачке гледишта, мера патриотизма једног писца управо је – како он пише на језику народа у оквиру кога живи, а не његове заклетве и бусања на наступима.
Горко ми је сазнање да одлазим из Русије. Овде сам се родио, одрастао, ту сам живео, и, за све што имам у души, дужан сам Русији. Све оно лоше, што би ми судба доносила, и још преко тога, прекрило би добро, и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада.
Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а, ја не престајем да будем руски песник. Верујем да ћу се вратити; песници се увек враћају: у плоти, или на папиру. Хоћу да верујем и у једно и у друго. Људи су прерасли онај стадијум кад је у праву само јачи. За то, на свету, има превише слабих. Једина правда је – доброта. Уз гнев, зло и мржњу – па нека су и од праведника – нико не побеђује. Сви смо осуђени на једно те исто: на смрт! Умрећу ја који пишем ове редове, умрећете Ви, умреће они који их буду читали. Остаће наша дела, но, и она ће бити подвргнута рушењу. Зато нико не би требало да смета другоме да ради свој посао. Услови опстанка превише су тешки да би се још више усложњавали.
Надам се да ћете ме правилно разумети, да ћете схватити шта Вас то молим. Молим да ми се дâ могућност да и даље постојим у руској књижевности, на руској земљи. Мислим да ни за шта нисам крив пред својом Отаџбином. Напротив, мислим да сам у многоме у праву. Знам какав ће бити Ваш одговор на моју молбу, ако га уопште и буде. Жао ми је и што Вам нисам раније писао, јер сада већ нема ни много времена. Но, рећи ћу Вам да, у сваком случају, чак ако мом народу и није потребно моје тело, душа моја још ће му се наћи.”

Јосиф Бродски
Превод РАДОЈИЦА НЕШОВИЋ