Category Archives: Нада Петровић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Нада ПЕТРОВИЋ

СУЗА

Склони се.

Може влас косе
преко црте,
може суза
преко међе,
може ти сенка
на моју страну.

А, онда, немој,
нисам знао,
што ми ниси рекла?
ПРЕКО МЕЂЕ

Нека сви говоре,
ал ти оћути.

Прстом покажи
докле је твоје.

Земља не зна да прича.
Оћутаће лаж.

А ја ћу
глоговим коцем
преко међе
да ти размеђим
посвађане лактове,
колена и веђе.
НЕ ПОГАНИ МЕЂУ

Не погани ми међу.

Напунићу ти уста пепелом,
запепелићу те,
затрећу хајдучицу крајпутну
у твом беспућу,
обелећу ти црно под ноктима,
сенку ћу ти
надвоје, натроје,
ићи ћеш троношке,
четвороношке,
ма нећеш ићи,
путаћеш
са језиком на табанима.

Не знаш ти мене.
ПРВА БРАЗДА

Сазвах мобу.
Нико не дође.

Заорах погачу
под прву бразду.

А бразда једина.

Измиле змија чуваркућа
са класом жита
у устима.
Сви дођоше.
МОБА

Устукну љутица змија.

Корење очима копа,
младо сунце лови.

Никога не зове,
нити се ко одзива.

Моли шаком земље
и груменом соли,
да се врати
и да ме задоји.
ВИДЕЛО

Васцелу ноћ
звезде падају.

Видело ко зрно овса.

Распеван куршуим
мене тражи.

Свила бих се у међаш
да ме није страх.

Окамениће се
стопала боса.
ЉУТИЦА

Изађи на међу.

Обележи своје.

Од помирења
ништа нема,
љута љутице.

Нећу ти се разблажити
Макар ме и пресним млеком
умивала и руке испирала.

Приђеш ли да се миримо
једна ће од нас
језичак под камичак.

Изађи.

БЕЛЕГ

Да није њега
не бисмо знали
да је овако
и никако другачије.
Ја ка њој,
она од мене,
ја од ње,
она ка мени.

Једино он
обележава докле,
а ми бисмо
и довде
и донде.
БЕЛУТАК

Време је.
Узалуд чекања.
Ако нећеш сад,
кад ћеш.
Ако нећеш са мном
с ким ћеш.

Међа ко међа.
Међаш- белутак
убелео очи.

Не питај
да ли ћеш моћи.

Ту сам
да ти помогнем,
да те подсетим,
да се разграничимо,
да разделимо све.

Чак и оно
што никад
нисмо имали.
КАМ ДО КАМА

Претражујем
туђе међе
кам до кама
све камење
нигде земље
нигде воде
нигде плача
нит весеља.

У ћутању
сенке ловим,
грабљивица крила сламам
коровом се закоровим
примим, оластарим,
огледам у очном зденцу.

Крај међаша
клечим сама.
Игра
ИГРА МЕЧКА

Нико ти праг неће прескочити,
ни ватру утулити,
ни воду утрунити.

Без дара и уздарја,
у раздор и додир,
у лет изнад кукавичјег гнезда,
до непочин-поља,
из прикрајка и присоја,
у глас без одјека и одзива,
углас без јаука и крика,
чекаш да проговори
избледела слика
док угљевље гасиш
у себи, неначетој.
НАУК

Научила сам
на брњице и повоце,
продужене руке
безруких сени.

Колико је ланац дуг,
дуга је слобода
за моје пратиоце,
док је моја,
бескрајна,
у мени.
ЖЕТВА

У разбоју ноћи
немуштост језика.

Чуњ кроз потку
из леве у десну
сакату руку.

Распреда се пређа месечине.

Део сопственог мука
приносим на олтар
општем муку.
ПЕСМА КОЈА ТО НИЈЕ

Написаћу песму
која то неће бити

Утамничена
у твојим сновима

Негде између
некуваног вина
и смежураних зрнаца грожђа
које муљам међ длановима

Пратићу те
на изласку из кошмара
црвеним прстима
да ти додирнем усну

Тек негде пред зору
опивена несаницом
увезаћу петловима кљунове
да те не пробуде

Док ти мамурлук
лечим речима
од којих песме
најчешће полуде
ЛЕПТИРИ

Имам потребу да ти причам.
Страх ме је да не постане навика.
Навике су зло. Униште причу.
Пуштам тишину да се огреје испод пазуха
да на тебе личи.

А хтедох ти рећи:
Знаш ли да речи су лептири
који на усни свој једини дан преживе
и оставе ларве у чаурама од свиле.
И не само то.
ЈАМБ

Сакупљене и набацане речи, као кад деца играју јамб,
игра од које се врти у глави, покушај тражења смисла у случајности,
немир који се лечи насумичним и спорадичним покушајима
да се пронађе ослонац у свему што нас окружује.
То тумарање кроз непроход нас у нама самима
и скорели одјек на усни због ког се још више изгубимо

Та потреба да се изнова враћамо јарболу без заставе,
да као проклевени, стојимо крај њега спуштене главе,
или да се вртимо у супротно од преломљене казаљке сата,
глад оката, да се зброји набрзину и споро број упише.

Логика ту нема шта да тражи, све је осећање.
Само још једном, до руба сопствене немоћи
путујемо у сусрет знаном самозабораву
у покушају да се приближимо уснулој јави
која ће са нашим нестајањем крај нас нехајно проћи.
ОДЗИВ

Твојим ћу зубима
небо позобати.
Испљунућу ти сунце
пред ноге
табане да ти огреје.

Газићеш по врелини,
играћеш по прашини.

Нећеш ти мени
одзиве у невреме.
НОВА ИГРА

Моја туга
град градила
у врлети
међ’ камењем

Она зида
а ја рушим
са камена
камен скидам

Она туче
где сам слаба
видарица
ране видам

Од расвита
до смираја
овој борби
никад краја

Све се врти
као чигра

Ал кад једном
посустане
знам
кренуће нова игра
ИЗГОВОРЕНА

Најјача је на свом прагу
наслони се на кућу
припитомљује гује из темеља

Пред њом се ништа не крије
она ништа не открива

Ван кућишта
окамењена маховина

Увуче се међ зубе
да подупре стубове
и изнутра ојача себе

Кад пред вратима
мечка заигра
добош одјекне злокобно
кућа се ослони
на туђу реч

Тад укућани заћуте
прво са туђинима
а онда међусобно

ТАЧКА

Ставио си тачку
на моју реченицу
пре но што сам глас
ил слово уобличила
пре но што ми се мисао
у свест ко птица селица
из подсвести вратила

А да сам само знала
не би ништа рекла
чак и то што сам оћутала
и то бих скратила
РЕЧ

Зрно соли
кап смоле
за иконе
и тапије
док се руке
смерно моле
у молитви
псовка скрије
мед осоли
јед разлије

Прегршт воде
са извора
где се вила
горска крије
капља вина
ил отрова
траг у трагу
да сакрије

Све што хоће
и што снева
кад га има
да га нема
да се смеје
и кад боли
и немуштост
с муком слије

Да се живот
не пресоли
и остави
без темеља
кућне змије
У ОСВИТ

Смиље и босиље
на моје руке,
на моје лице,
насумице,
у освит,
у петлов зов.

Насели селен
у сенке,
у заклон
и затон,
у причији пој.

Намири немире
празне колевке,
нек клеветници
и клеветнице,
урочници
и урочнице,
ненавидници
и ненавиднице,
кад поодјутри
камен у недрима
кременом расточе.

Нек занавек
невиделом клетву
уроче ил урекну,
све што кажу
и учине,
у трен
да порекну.
НАКОН ТОЛИКО ГОДИНА…

Улегла земља,
пукла чамовина,
располутила се душа на две поле…
Као код шареница
које се ткају на разбоју,
па ушивају преко средине…
Раздвојиле се основе…
Зинула тишина на гробљу,
хоће небо да прогута,
а он цвили на коленима
држећи се за каменове
са којих га, из порцуланских слика,
посматрају очи утуљене…
БИОБИБЛИОГРАФИЈА

Нада Петровић je oд 1993. присутна у књижевним часописима…
Пише и објављује поезију, кратку прозу, романе, хаику, критику, афоризме…
Kњигe поезије: Додири, Крагујевац, (1995), Раскућене речи, Београд (2004),
Дивља трава, Ваљево, (2004), Преко прага речи, Ваљево, (2009), Играчи и играчке,
Ваљево, (2013).

Награде: Златни кладенац, Најлуђе у име љубави…Шумадијских метафора…

Заступљена је у неколико антологија.
Члан је УКС.