Category Archives: Ја пишем

Стојан БОГДАНОВИЋ: СУМЊА

СУМЊА

Интересантно је да неки људи сумњају у све што виде. Да ли они ништа не виде? Или, виде више, а можда и даље. Или, и даље не виде. Када виде свог пријатеља они прво посумњају у његово пријатељство, па, тек онда виде човека, а на крају можда виде и пријатеља. Прави људи би све то истумбали. Видели би најпре, и то истовремено, човека и пријатеља. Да ли је могуће да човек буде непријатељ? То је питање било и на почетку стварања света, али га нико није постављао. Као да је свако сумњао у свакога, те су сви били уздржани. Изгледа да је човек као мисао најдубља и зато је њу тешко досегнути. Трагање су почели људи пре Диогена, али он се прославио. Видим га како база около и још увек тражи човека. Фењер у његовом времену није имао облик који ви сада замишљате. Ја сумњам да је он носио фењер. Њега је мрзело да то ради. У ствари, он није волео да ради. Волео је да се маје као глуво куче. Презирао је сваки рад. Само је смишљао како да доака раду. Како да се ослободи нужде. Мислио је када нађе човека неће му требати пријатељ као посебна стварчица, имаће обојицу. Држаће их у шаци како се не би посвађали. Ако сте се горе запитали који су то људи, он је један од тих. Боље  му је било да није изигравао пса него да се је запитао о себи. Могао је и да се распита. Могао је и да погледа људима у очи. Човек се огледа у другим људима говорио је краљ Чу још пре три хиљаде година. Краљ Чу је умро 1105. године пре нове ере.

Веома је озбиљна ствар када човек почне да сумња у себе.

Пустите ви Декарта, он је био генерал. Не може сваки човек да сумња као он. Његова сумња је релативно добро примљена од стране филозофа. Али су у њега посумњали властодршци. Због сумње је већи део живота провео у изгнанству. Није посумњао да ће скончати у туђој земљи. И генерали умиру под сумњивим околностима.

Сумња је жуч. Када се жуч излије, онда та изливотина мора нешто да гризе. Ако је црево празно, онда она гризе црево. Сумња обликује мисао као вода белутак. Али, ако је мисао одсутна, или је скврчена, онда сумња прелије душу и гризе је са свих страна толико да душа мора да напусти своје рођено огњиште. Огњиште се гаси јер нема душе која га је осветљавала. Душа светли са неба као звезда. Жуч је боје меда, а мед није плаве боје, макар да је одозго гледано наша планета плава. А какве је боје са доње стране? Исте.

За разлику од Декарта који је био сумњало прве класе, у све је сумњао, све би требало промислити, мислио је Декарт, и Спиноза је био сумњало, али је саветовао: „Дужност правог сумњала (скептика) је да ћути.“ А због чега мислите да је Спиноза овако мислио? Па, због сумње. Е, то је право сумњало.

Сумња се не износи на видело тек тако. Ако сазнате да жена вашег пријатеља или рођака има љубавника, онда је ред да ћутите, јер постоји сумња да ће жена обрлатити свога мужа, те ћете због тога изгубити пријатеља, постаћете му сумњиви. Та ће сумња трајати до краја нечијег живота.

Потпуно је безвезе када човек почне да сумња у своју жену. У љубавницу ретко ко сумња. Кад је реч о љубавници морам рећи да она није ту да се у њу сумња. Њена улога је посве другачија од онога шта о њој ви мислите. Ретко ко о љубавницама има позитивно мишљење. Жене посебно, оне мрзе љубавнице. Оне воле љубавнике.

Ако пустите сумњу да копа, да рије, она ће се сумњом хранити тако да ће временом од црва сумње постити сумњетина са безброј глава и свака од њих ће вас водити у други лавиринт, у катакомбе из којих се не излази ни за велику нужду. Питање је, да ли вам је тада потребан поп или доктор?! На то питање одговор немају ни ова двојица.

Сумња је болест. У малим дозама и болест је лек.

Сумња је предворје љубоморе.

Сумња у Бога је, доказ његове егзистенције. Не може се сумњати у некога ко не постоји. Ако сумњате да не постоји, онда он постоји, а откуда сумња и у шта се сумња? Све је сумњиво. Не могу ми помоћи ни Декарт и Спиноза заједно. Зато се не усуђујем.

Сумња у Божје речи јесте докaз његовог постојања.

Крајпуташ не сумња. Он зна пут и ћутке га показује путницима намерницима и онима који су залутали. Крајпуташ је тврда вера. Он цео божји дан стоји на Сунцу, а зими се не боји ни мраза ни истине. Ако му неки путник окачи венчић као детету за Врбицу слегнуће раменима и насмешиће му се не би ли распршио сумњу у Господа. Крајпуташ отвара очи људима. Нема сумње. Конфучије је рекао: „Мудар човек нема никаквих сумњи.“

Онај који у све сумња увек је под сумњом.

Сумња зна да буде ноћна мора. Сумња се тада мора разбијати. Открићем лажи открива се истина. Али се празнина мора попунити мислима које не изазивају сумњу. Најбољи лек против сумње је лепота. Ко намирише лепоту, не сумња.

Једино речи имају моћ да човеку продуже живот. У то не сумњам.

Још ноћас све је било сумњиво,

            сви су стрепели,

            надали су се,

            али јутрос је истина испливала на видело:

            Катедрале више нема!

            Нема сумње.

            Ако држава постане куплерај,

            Онда на њеном челу

            Може да буде и макро.

 

15.4.19.

Ниш

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О ПАМФЛЕТУ “ПРОТИВ ПЕСНИКА” ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА

О ПАМФЛЕТУ ПРОТИВ ПЕСНИКА ВИТОЛДА ГОМБРОВИЧА 

Витолд Гомбрович, Против песника, Београд, Просвета, 1985, Дневник I (19531956)

Почео сам са овим насловом: „Снобизам и бес Витолда Гомбровича“. Кад сам се добро наљутио променио сам га у „Против напасника“. Најзад, нисам хтео да Витолду Гомбровичу (1904-1969) нешто наудим те сам опет променио наслов. Читалац може слободно узети који му се највише свиђа, а може узети и неки који нисам ја понудио. То би било веома занимљиво. Витолд је тежак човек. Прави је напасник. Савременици и они који су га познавали и сусретали се са њим тврде да је био повучен. Да им верујемо. Али када узме перо, када је наоружан, онда није лако с њим. Морам признати, често ми се чини да нешто тврди без аргумената. Склон је и замени тезе. А користи и механицизам. Утицај драме на његово писмо се осећа на сваком кораку. Реченица има цепања, дробљења, ломљења, застајкивања, као да чека како ће читалац реаговати?! Ставља три тачке, понавља реч, неко име, по неколико пута. Види се да је намерно. Изазива. Свиђа ми се. Интригантно, а има и нечег песничког у том појачавању драме. Али то није никаква доказ за нашу причу. Он ће овде бити третиран по заслузи, а то значи као напасник.

1

Поставио сам на Фејсбуку оглед, како каже Витолд Гомбрович, под насловом Против песника. Не може се прихватити да је реч о огледу, о есеју. Есеј би морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу, што овај текст, одмах да кажем, није. С обзиром на количину ироније, реч је о тешком сарказму, то не значи да у есеју нема места иронији, и излагању песника подсмеху могло би се рећи да је реч о памфлету. У њему се нерагументовано напада песник, чак је употребљен и бес као средство.   Мислио сам да ће се ту наћи силни песници који ће се успротивити паушалним оценама о песницима. Навешћу неке његове oцене за које сматрам да им објашњења нису потребна: „Зашто не могу да поднесем тај монотони пев, непрекидно узвишен, зашто ме успављују ритам и рима, зашто ми се језик песника чини нaјнезанимљивијим од свих могућих језика, зашто је та Лепота тако мало привлачна и зашто не знам ништа горе, ништа смешније но што је начин на који Песници говоре о себи и о својој Поезији?“  Видех да тих песника нема онолико колико је Гомбрович мислио, те одлучих да се сам позабавим његовим текстом. Нећу овде глумити дрвеног адвоката и нећу се бавити одбраном песника. Њих бране њихова дела. И само она.

Витолд Гомбрович се у свом памфлету Против песника овако изјаснио: „Теза овог огледа: да готово нико не воли песме и да је свет стиховане поезије фиктиван и кривотворен учиниће се, претпостављам, исто тако смела колико и неозбиљна. А ипак ево ја устајем пред вама и изјављујем да се мени песме уопште не допадају и да ме чак гњаве.“ А ево ја устајем против Против песника. Моја је теза да Гомбровичева теза није тачна. Он и није доказао да је теза тачна. Али се не може рећи да се није трудио. Штавише, упињао се из петних жила, чак је наводио експерименте, (и њих назива огледима) који вероватно нешто потврђују, али не потврђују његову тезу.  У његовој тези најзагонетнија је улога речи „готово“. Ако бисмо ту реч изоставили, онда бих ја подигао два прста и његова теза би одмах пала. Реч „готово“ у контексту његове приче значи „скоро сви“, или прецизније „скоро сви, изузев њих неколико“, а грубље би се могла интерпретирати као „већина“. Коју год од ових могућности узмемо теза (не)ће пасти зато што је неспорна чињеница да има свакаквих људи. У те спадамо и Гомбрович и ја, он са тезом, а ја са антитезом.

2

На почетку свога текста Витолд одмах покушава да оправда своје понашање „просто у име елементарног беса какав у нама буди свака грешка стила, свака лаж, свако бекство од стварности“. Увођењем „елементарног беса“ није успео да ме завара. Али почео сам да размишљам о томе ко га је тако гадно нагазио. Претпоставка би била да је то био неки песник. Али о томе ко би то могао бити можемо само нагађати. Гомбрович је био велемајстор психолошких анализа. Сви оцењују да су његова дела у ствари дубоке психолошке анализе. Како је онда било могуће да падне на свом терену, да га опхрве фрустрација и да га доведе до таквог беса чији производ је права филипика Против песника. Не може се искључити ни његов стил који је подразумевао стално незадовољство које је откривало незадовољства своја и туђа и претакало их у књижевност. Незадовољство је мера моћи. Оно је покретач. Оно је и овог писца покренуло против Против песника. Грешка би била, и то велика, ако бисмо искључили утицај болести, а било их је више, и то хроничних, које су блистави извори фрустрација, које код писаца формата Гомбровича доводе до блиставих дела. Сам Витолд је избројао седамнаест својих болести од астме до сифилиса. Наравно, да му тада није оправдање за напад на Песника некакав „елементарни бес“. У питању је перманентна фрустрација која је морала резултирати бесом, могуће је и без повода, чак и на некога ко се случајно нашао поред њега. Нема сумње да је у својим делима описивао до детаља своје фрустрације, па и своје болести, до оних психичких, које су аналитичари и критичари проглашавали за дубинске психоанализе. Такође, нема сумње, да је реч о великој способности, па и о храбрости да изнесе то на ледину, на белину, у јавност. Или га је на то приморала нека велика мука. Зна се да је често био у финансијским проблемима.

3

Може бити да је извор „елементарног“ беса била љубомора. Али, с обзиром да је Гомби био промискуитетан тип веома је тешко тражити у односу на кога. Одустајем. Али то не искључује љубомору на успех, или на славу песника, неког конкретног, а пре ће бити и уопште на то да су песници од дионизијских времена па до данас свуда радо примани. Може бити и то. Било је случајева да су песници били важни уредници, или чланови жирија, те да су талентоване књижевнике спречавали да испливају. Можда би у том скупу требало тражити некога коме би се Гомби светио. Освета је гадна работа. Најчешће песничко решење за проблем освете јесте бекство у поезију. А није ретко да се песник осветио самом себи. У сваком случају освета је ђавоља работа. Она је последица незадовољства које није преточено у поезију. Она је обична, одвратна последица. Људи се најчешће баве последицама. И Витолд, и он. Па, ево, и ја.

4

И даље размишљам, не напушта ме мисао да те је неки песник боцнуо на право место, те си овако решио да се осветиш свим песницима за сва времена. Tи чији се глас још чује, а не сумњам, чуће се и убудуће, баш су ти погане речи. Зар на браћу своју да насрнеш? Бастарду један. Ти који си се провлачио из књиге у књигу као јегуља, ти који си се из текста у текст пресвлачио као змија, ти си подигао глас против Песника само зато што је Он измислио Бога. Ево, ја не мислим да си ти то урадио зато што си хомосексуалац, нити зато што си био онанист, него те савладала немоћ да се објавиш као песник. То је, а можда ћу до краја измислити још нешто. Сигурно је да те нећу оставити на миру.

5

Ако си ти рекао, а ниси!, да су песници сујетни, ако си им га накршио, ако, био си у праву, јесу. Али шта ми имамо од те њихове сујете. Немамо ништа, ни ти, ни ја. Баш ништа. Једино што си нас напљувао, а сад ја пљујем тебе, па да видимо ко ће даље. Је л’? А о твојој сујетности, твој Дневник! Не морам да наводим странице, где год убодеш, извири твоја сујета. Дакле, само си непотребно упетљао и нас песнике у твоју сујету. Није ти била довољна твоја сујета, а онолика као море, ма као океан! Чудно. Мени је чудно, а онима који нису читали твој Дневник ништа није чудно. Неки су знали и без читања. Чаршија је то, мој Витолде! Она је свуда моћна. Све зна. А ти не умеш да ћутиш. Толике године прођоше откад си умро, а још лајеш песнике и дајеш чаршији материјал за олајавање. Ту се ништа не може поправити.  Џабе се љутим на тебе.

6

Већина људи очекује од мене да овде напишем нешто што личи на песму. Нешто песнички. Али они не размишљају песнички. Они би само да кусају. И то нешто слатко. Но, слатко зна да буде и горко. То не значи да ћу се наслађивати мртвима. Нећу, као што нећу да читам њихову савршену поезију која то и није. За њу само песници мисле да је савршена. Не мисле ни они. Прави песници осећају несавршенство и то их узбуђује. Они други, њима је добра и она, Иде Миле и тарабе броји…

            Ето докле смо дошли ти и ја, бавимо се песницима, а требало би да се бавимо поезијом. Кад смо већ ту ево шта је о њима мислио и написао у својој Квадартури круга, мој пријатељ велики песник Бранислав Петровић: „… нису сви писци стихова и песама песници. Напротив, много је више песника међу онима који не пишу песме и не римују риме, него међу онима који пишу. Могао бих набројати читав низ познатих песника који нису песници. Има чак и славних песника који нису песници. У школским лектирама најбројнији су песници, које муза поезије ни малим прстом није такла. Народ воли стихоклепце, али ја их не волим. Знам колико ризикујем кад ово кажем, али не волим их. Бог ми је дао да их разликујем од песника.“ Наравно, до песника се може стићи само преко његове поезије, мада многи траже друге путеве и обавезно залутају. Када уђу у тупик не умеју да се (по)врате. Приметио сам, мој Витолде, да се и теби то дешавало, током твог памфлета Против песника, и то више пута. Уосталом то си написао и у наслову, Против песника, а не против поезије.

7

Интернет и тзв. друштвене мреже су рај за тзв. песнике. У ствари то је рај за промоцију кича. Нико неће да чита, а сви траже да их читате. Прочитао сам те типове. Пустам их да уђу у цркву. Све се надам да неће изаћи. Поезија тражи самоћу. Када човек успе потпуно да се осами, онда је зрео да прави нови свет. Поезија се с времена на време мора пребирати. Поезија се мора с времена на време проветравати да се не би убуђавила. Она не трпи мир. Мора стално да се талашка. Ништарије знају да су то и зато пишу. Они би да се пониште. Али то их усисава. Вртлог је моћна ствар. Није то, Врти коло

8

Витолд Гомбрович пише ово: „Спровео сам и следеће огледе: комбинујући поједине реченице или делове реченица из песама датог песника, градио сам апсурдну песму и читао је у групи поштовалаца као ново дело великог песника – на општи усхит ових љубитеља; или бих почео да их пропитујем, веома свестрано, о једној или другој песми, и утврђивао да је „љубитељи“ нису чак ни прочитали до краја. Па како онда? Толико се одушевљавати, а чак и не прочитати до краја? До те мере уживати у „математичком савршенству“ песничке речи, а не запазити радикално покарабасивање прецизности? Тако се надмудривати, толико декламовати о тим стварима, наслађивати се некаквим суптилностима, нијансама, и истовремено чинити тако тешке, тако елементарне грехе?“

Очито да Витолд није критиковао песнике, нити поезију, нити је овим инсертом образложио зашто мрзи песнике, а каже да воли поезију?! Он не воли снобове и оне типове који све знају о уметности, које све изненади лепотом и све одушеви, а кад их питате за образложење, или затекнете као што је то Витолд учинио, они се онереде, многи само поцрвене, а највећи број њих се само кисело насмеши и вреба нову прилику за своје „одушевљење“.

Витолд каже, али уздражано: „Али ја радим у уметности одавно и њен језик ми није тако потпуно туђ.“ Није потпуно, али је довољно туђ да би свој бес искалио на песника и на поезију. Овде је реч о страху од непознатог. Гомбрович осећа страх од поезије као од Бога. Боље му је било да је уместо страха исказао поштовање, али за то је било потребно и знање, које се не стиче аверзијом. За њега је касно, али за нас није, а ни за оне који долазе. Од силног страха, који по правилу долази из незнања, Гомбрович је побегао у снобизам који није мање мрзео од страха. Покушао је да омаловажи песника и поезију. Реч је о неуспелом покушају.

А што се тиче Гомбровичевог огледа рећи ћу још и ово, познато је да краве дају више млека ако им пустате музику Мозарта, а питање је шта би радили волови када би им читали песме неког познатог песника, или најбоље фрагменте из Фердидурке?!

Постоје људи који не умеју да живе поезију, као што постоје позитивни људи без обзира на RH фактор.

9

Често се код нас износе мишљења да има много песника, те да поезију читају само песници. Гомбрович је мислио слично. Грешне мисли. Погрешне. Нажалост нема толико песника. Иако је београдском чаршијом некада колала прича да Србија има више песника него становника. Шала. Али није шала да је Бранко Миљковић тврдио да ће у будућности сви писати поезију. Он, међутим, није рекао да ће сви писати „добру“ поезију. А, ако она није „добра“, онда и није поезија. То је и Витолд Гомбрович сметнуо с ума када је тврдио да има много песника.

10

Гомбрович има примедбе и на форму. Али, признаје поезију. Наиме, он каже овако: „… кад ми се поезија не открива у песмама, него помешана са другим прозаичним елементима, на пример у Шекспировим драмама, у прози Достојевског и Паскала, или просто приликом обичног сунчевог заласка, ја треперим као и други смртници.“ На једном месту он каже, парафразирам, да култура и васпитање бацају човека на колена, присиљавају га да обожава то и то, да поштује то и то. То је признао, али није рекао да је можда тај део васпитања прескочио. „.. али друга, дрскија струја нашег духа труди се управо да човеку врати његову сувереност и независност у односу према тим Боговима и Музама који су, најзад, његова, човекова творевина.“ – каже Гомбрович, да би одмах иза овога устврдио да су песници ти „који најусрдније падају на колена“. Нема образложења. Није ни обавезно. Само да додам да је песник измислио Бога, а да је Мисао Мајка Божја. Гомбровичева теза „да готово нико не воли песме“ је обична ступидност, те нећу ништа рећи о њој да Витолду не бих досипао со на реп. А помишљао сам и на то.

11

„Нашао сам се дакле пред лицем следеће дилеме: хиљаде људи пишу песме; стотине хиљада обожавају ту поезију; славни генији исказивали су своје мисли у стиховима; од памтивека Песнику указују поштовање – и наспрам те планине од славе долазим ја са својом сумњом да се песничка миса обавља у потпуној празнини.“ Тако је записао Гомби, а образложење за мису у „потпуној празнини“  му је следеће: „Ох, кад не бих умео да се због те ситуације забављам, сигурно бих био још више уплашен.“

12

Не могу рећи да га повремено није мучила савест. Трагао је, упорно је себи постављао питање: „Због чега ми не прија чиста поезија? Због чега?“  А онда је изненада пронашао „одговор“: „У чистој стихованој поезији замара прекомерност: прекомерност поезије, прекомерност поетских речи, прекомерност метафора, прекомерност сублимације, најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената, што песме чини сличним хемијском производу.“  „Прекомерност поезије“ то нико, не зна шта значи, „прекомерност поетских речи“ је магла, нисам наишао на речнике поетских речи и оних других, „прекомерност метафора“ вероватно значи прекомерност употребе метафора, али мере нема, бар досада, „прекомерност сублимације“, „најзад кондензације и очишћености од свих антипоетских елемената“, кондензација подразумева сажимање, а који су „антипоетски елемнти“, е то Витолд не рече. Сад сам се раписао као он, па да скратим, боље је било да је Гомбрович написао мере поезије, онда бисмо знали и шта је „прекомерност“. Не кажем да понешто од онога што је Витолд споменуо нема у неким текстовима, али то није поезија. Но, кад није јасно написао, да му не кваримо. Поновићу овде нешто што сам одавно написао по питању мере у књижевности: „У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.“[1]

13

Гомбрович каже: „… данас се бива Песник исто као што се бива инжењер или лекар. Песма нам се разрасла до наказних размера и већ не владамо ми њоме, него она влада нама. Песници су постали робови – и могли бисмо песника одредити као биће које већ не може да исказује себе, јер мора да исказује Песму.“  Заиста, експерименти у поезији су били у току за живота Витолда Гомбровича. Рејмон Кено (1903-1976)  је 1947. године објавио Стилске вежбе у којима је једна прича испричана на 99 начина. Мало по мало, стигло се и до сигнализма и до бескрупулозног коришћења машина у стварању креација, и у поезији наравно. Али, ни ту се није могло без песника. Нити је све што чујете, па сада и видите, поезија. Али, због пар претеривања, Гомби брате, не можемо се одрећи срца. Било је покушаја да се направи вештачко, механичко срце, али од тога се одустало. Не може се без душе. Али, не може се то све потпуно одбацити. Чињеница је, инжињерима, лекарима… ближе је нешто што има везе са њиховом струком. Да ли се може наћи неки заједнички језик, неки део, који ће бити близак већини, јер тешко је угодити свима. Може, и ту до изражаја долази способност људи који успевају да нађу себе и да то што су нашли поделе са другима, да се објаве. Ако је штампана нека књига то не значи да се тиме објавио човек. Не треба се заносити да су неке форме у поезији богомдане. То сигурно није. Коначно, је  л’ постоји поезија у прози? Постоји. Постоји слободан стих. Постоји сигнализам, и он постоји. У целој причи је важна количина емоције и мисли па тек онда се може разглабати о форми.

Сложићу се са Витолдом да форма представља ограничење. Али, ако имате довољно љубави ви ћете изнаћи нову форму и тако ћете избећи ограничење. Дакле, ограничења се можете ослободити само намицањем новог ограничења. То је слобода. А за цену не питајте.

На крају ове тачке подсетићу и на једну Чеховљеву поруку: „Писати треба тако да речима буде тесно, а мислима широко.“ Ова порука је универзална. Она се односи на све текстове. На прозу, поезију, на религијске текстове, па зашто не и на научне текстове. На све.

14

Има ту још нешто, а то је како се одбранити од напасника. Није реч о томе како одбранити песму, реч је како одбранити човека. Ипак је мало песника, а напасници се множе и измишљају угроженост од песника. Ето, доживех да читам и такве будалаштине. Мада, многи режими су ликвидирали умне људе, и нови владари се не либе тога посла, не оклевају да се домогну песничке главе, или да их бар придобију, новцем, да. Неки су и подлегли понудама. Бранко Миљковић (1934-1961) је заиста џабе дао своју главу. А.Пушкин (1799-1837) је радио за цара, али га је и израдио, тј. није написао оно што је цар „смислио“. Зато је и платио. Прогнан је. Било је и песника који су прогонили своју браћу песнике. Данте Алигијери (1265-1321) је прогонио Гвида Кавалкантија (1255-1300). Данте је био болесник. Али песници се морају курталисати напасника, силеџија, и оних који покушавају да силују поезију. И овај Гомби се баш наврзо на мене, не знам шта му је. Добро, Гомби, ти си против песника, а нудиш ли шта боље? Нудиш ли ишта друго? Добро, видећу, морамо то да рашчистимо. Жао ми је једино што нисам наишао на неког песника или бар на неког ко воли поезију. Али тако је кад ја не слушам себе и мислим туђом главом, слушам препоруке. Признајем допала ми се твоја кратка реченица. Понегде личи на ономатопеју. Али ниси рекао ништа озбиљно. А то значи, ништа!

15

Ти, Витолде, мислиш да сам ја лаки лузер. Можда и јесам, али и лаки лузер зна понекад да убоде ударац. Дешавало се чак и да освоји турнир. Заборављаш да ме други нису отписали као ти.  Још си сметнуо с ума, није ти то ни први, а ни последњи пут, да одговориш на питање које ћу ти сада поставити: „Зашто је Песник силазио са неба?“ Хејде, гукни сада! Због напасника, сећаш се онога Барабе. Због тебе и због њега је силазио. А због тебе је и отишао, јер ти си упро прст у Песника. Сметнуо си с ума, потпуно!, да је први плач најлепша песма за сваку мајку. Тога се и не сећаш више. Помрачење. А понашаш се према Песнику као напасник. Он је отишао, а сада ја морам да те браним од јадних и гладних песника. Многи вичу по улицама, руља је то. Траже нечију главу. Ако не нађу никога, ту си ти. Оставићу те песницима.

Када сам прочитао ово твоје богуљење сетих се великог српског песника Његоша који је овако писао: „Будалама кад би вјеровали,/ поете су покољење лудо.“ Сад знам и на кога је мислио док је ово писао. Ти Витолде у овоме тексту пишеш о себи, као и у другим текстовима, као што сваки писац пише, а он пише о себи: „А већ одиста су смешне све те критике, ти чланчићи, афоризми, есеји што се појављују у штампи о теми поезије. То вам је пресипање из шупљег у празно – али истовремено то је претакање бомбастично и већ до те мере наивно, до те мере детињасто, да човек просто не може да верује како људи који се баве пером не осећају смешност те публицистике.“ Твој напаснички текст Против песника је потврда ових твојих речи. Овоме нећу ништа додавати. Драги Витолде, много ти хвала за овај твој текст. Сада не морам да објашњавам на кога си ти то мислио.

16

Тотални је симплицизам твоја подела песника на оне који „пишу ради своје личне пријатности“ и оне који „пишу за народ“. Ови први не постоје као писци. О њима имамо једну занимљиву опаску умног Умберта Ека (1932-2016): „Ипак, не бих хтео да ово што сам управо изјавио поткрепи следећу тврдњу, која је зајдничка свим лошим писцима: да пишу само за себе.Чувајте се онога ко тако говори, он је нарциста, непоштен је и лажљив. Само се једно пише за себе, а то је списак за набавку. Послужи да вас подсети шта треба да купите, а кад обавите куповину, можете да га уништите, зато што више никоме не служи. Све друго што пишете, ви пишете да бисте некоме нешто рекли.“ Посебан је проблем да ли сте у могућности да то што напишете и објавите. Даље ћу о овим другим које си споменуо. Ниси чуо за Алена Гинсберга (1926-1997) и Џека Керуака (1922-1969)! Или си се правио мутав док их је систем у америчким затворима  уводио у правила за писање поезије. Намерно сам споменуо ову двојицу, зато што сам сигуран да си за њих чуо. Заиста има доста песника „који су се потпуно посветили Поезији – и који су тој институцији  без остатка подредили своја бића заборављајући на постојање конкретног човека и затварајући очи пред стварношћу – нашли (већ вековима) у катастрофалној ситуацији. Упркос привидном тријумфу. Упркос свим помпама и том церемонијалу“. Тако ти мислиш, Витолде, али, има и оних других.

Поред споменутих споменућу и одличног сатиричара Данила Ивановича Јувачова (1905-1942) алијас Хармса. Његове песме, а и друга писмена, су објављене много после његове смрти. Сетимо се великог Фернанда Песое (1888-1935). Зна се да није ишао да деклемује песницима. Знају то и они који нису песници. Знају и напасници да је после његове смрти почела да израња његова поезија из шкриње коју је напала прашина. У том сандуку, избројали су музејски људи, налазило се 25.574 листића рукописа. Још није све објављено. Али су тога „јадника“ по открићу шкриње пуне поезије морали да пренесу онако мртвог, а великог, у порту манастира Светог Јеронима где почивају највећи португалски људи. Сећаш се у каквој је ситуацији био Борхес (1899-1986). Не сећам се да је ишао да деклемује руљи.

Рећи ћу да су и Совјети водили рачуна о томе да се песници морају бавити човеком и стварношћу, то се тада тамо звало реализам. За разлику од оних официјелних песника који су се бавили реализмом, било је, премного, њихов број је „компромитујућа чињеница“, који су се стварно бавили конкретним човеком и стварношћу, а не зна се у ком казамату су уморени. Не зна им се ни гроб. Мој Витолде! Немој рећи да ниси знао шта се десило Осипу Мандељштаму (1891-1938), како су у животу прошли Ана Ахматова (1889-1966), Марина Цветајева (1892-1941), Александар Солжењицин (1918-2008), Јосиф Бродски (1940-1996)… И о чему су писали ови велики људи? А зашто си баш то забашурио то само ти знаш. Не рече ни шта си ти тражио у Аргентини, па у Француској. Знано је да су сви загранични писци помало „кисели“. У те сам урачунао и великог Дантеа. Ако је који загранични писац на почетку и живахан временом се добро укисели, а на крају богами то почне свима, па и њему самом, да смета. И све почне да смрдуцка на ностагију као кисели купус у пролеће. Ту више ни со не помаже. Носталгија је ефикаснија од соли, све више боли, а све мање се осећа.

А Константин Кавафи о чему је писао? Зашто си њега изоставио? Није се уклапао у твоје поимање поезије. Препевао је историју. Генијални Кавафи сад мора да се брани од напасника. Је л’?

Велики је број, велики, мој Витолде, који се не могу наћи у твојим одредницама о поезији, али нећу више набрајати. Рећи ће неко да сам досадан. А бојим се и да не скочим себи у уста, те допаднем неке рупе у твом тексту. Пишеш Ти, мој Витолде, и овако: „У оном тренутку кад су песници изгубили из вида конкретно људско биће и кад су поглед уперили у апстрактну Поезију, ништа више их није могло задржати на косини која води у провалију апсурда.“ А да ли се ово твоје писање односи на Хармса, Песоу, Гинсберга, Керуака, Борхеса, Мандељштама, Ахматове, Цветајеве, Бродског, Солжењицина, Кавафија… Одговор је, не. Не! А питање је, Зашто ја да кажем, НЕ?

17

„Ако се, остављајући дела, позабавимо личностима песника и малог света који те личности чине заједно са својим поштоваоцима и приврженицима, још више ће нам постати тесно и загушљиво. Песници не само што пишу за песнике, него се још узајамно хвале и узајамно одају једни другима част. Тај свет, или тачније, тај светић се не разликује много од других херметичних, тесних и специјализованих светова…“ Па, даље, делиш песнике од шахиста. Мислим да свако људско дело које  је врхунско јесте поезија. Нема тих малих светова, нема херметичких светова. Тамо где постоји улаз, ту је излаз. Постоје само мали људи, који не могу да дохвате кваку, те не могу да отворе врата и да изађу у свет. А неки су и сакати. Њима би требало помоћи. Бојим се да сам овај пут закаснио. Није на одмет имати на уму да историчари математике могу бити само врхунски математичари који разумеју математичке идеје. Ништа није другачије када се говори о поезији, а и на дионизијским свечаностима песме су оцењивали песници. Зашто бисмо мењали нешто што је добро. Ако је нешто ново, то не значи да је оно и добро. Иначе, ако бисмо се, изузимајући дела, бавили личностима писаца, не само песника, не бисмо далеко догурали, а Витолда Гомбровича не бисмо ни узгред споменули.

18

Слажем се, мој Витолде, да „се чак и просечни песници на апокалиптични начин надувавају“. То је стара бољка. Не верујем да ће се то икада искоренити. Требало би се клонити просечности. За такву идеју су се залагали и Достојевски, и Ниче… А у моме селу кажу моји сељаци песници: „Ако се с трицама мешаш, појешће те свиње.“ Све, све, само просечност не!

            Једнога дана сви ћемо бити једно. А и Волтер (1694-1778) је тако записао: „Једног дана све ће бити добро. У томе је наша нада.“

            Требало би поезију повремено (п)очистити, али проблем јесу они који је добро познају, они се стиде метле. Са прозом је још теже. Лакше је било кад је није било. Тада није било ничега. 

19

Не знам коме сметају песничке илузије. Па сви људи живе од илузије. Илузија им је главна храна. И када немају хлеб, они имају илузију да ће га сутра имати и тако опстају. И ти си имао илузију да си озбиљан кандидат за Нобела. А ја мислим да си то ти стварно био. Нисам имао илузију. Али ти и ниси баш жудео за Нобелом као признањем које носи име оног убице, који се наводно покајао. Тебе је интересовала та лова. Лепа сумица! И Шекспир би је пожелео, сигуран сам. А то што је Шекспир није добио не умањује вредност његових драма за које су сви чули, и они који их нису читали, и они који их нису гледали у театру или као филм, а за твоје име многи нису чули, а тек за твоје драме.

20

Давно сам чуо ову анегдоту коју сам много пута препричавао и сваки пут сам је приписао Алену Гинсбергу. Ако није његова, нека ми Ален опрости. Опрости ми Боже, и Ти! Ален је говорио овако: „Дуго живи прозни писац, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже.“  Уопште није важно на кога прозног писца је Ален мислио. Није важно ни ја на кога сам помислио када сам ову причицу препричавао. Али, увек сам вребао прилику да је испричам бар пред једним прозним писцем. Која злоба. Помислиће неко да овај текст о напаснику не пишем о теби Витолде, него о себи. Нека мисле. У праву су. Пишем о нама.

21

Писање романа није привилегија прозних писаца. Ти си то знао, али си мудро то прескочио, па сада ја морам то овде да напишем због читалаца.

Џ. Г. Бајрон (1788-1824) је написао стиховани роман Дон Жуан. А. С. Пушкин (1799-1837) је написао роман у стиху Јевгениј Оњегин. А ево и једног Пољака, Адам Мицкиевич (1798-1855) је написао роман у стиховима Пан Тадеуш. Има још, али да не претерујем.

Ни драма којом си се ти бавио, кажу веома успешно, ни она није привилегија прозног писца. Петар Други Петровић Његош (1813-1851) је написао стиховану драму Горски вијенац. Њега истичем зато што је био велики песник.

22

Признајем да је сјајни Витолд Гомбрович својом луцидношћу успео да ме испровоцира и тако вам је омогућио да читате овај текст. Сигуран сам да ћемо се он и ја још виђати. А шта вама фали?

[1] Прво поезија, Костолац, Мајдан, 2/2015, 95-99; Савременик плус, Београд, 231-232-233/2015.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019)

Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je схватио још на почетку романа да је за роман најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго…

Ако промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много времена вртећи кругове како бисте се поново вратили на прави пут и наставили да пратите посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко можете ископрцати. Суштина  Радоњићеве Рубикове коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења. Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у рукама апостола.

Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“ (стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)

На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек дечак. „Нажалост, он веома споро одраста. Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог деде.

У фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање, износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син начинила профаним. Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло, онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.

Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.

Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње дочара ситуацију, догађај, лик… Овде је фуснота саставни део ткива и одређује стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна  мудролија, а која употпуњује причу, каткад и појашњава. Севне и обасја фрагмент – причицу, и она просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста…“. Оно што би се на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у (од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима, извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали. Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.

Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте, изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.

Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа. Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност, и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним срединама, а већина  јесу такве, али писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред  ужитка покренути и на размишљање о великим темама, о животу, о смрти и о Богу.

Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу, Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је наша. То нам је и Радоњић потврдио.

За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна  је био омнибус новела без подрума и поткровља. Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку. Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују, неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран сам.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЊЕГОШ И МИЛОШ

ЊЕГОШ И МИЛОШ

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу. Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању „Религије Његошеве“ (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ‘Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.’“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед… и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „…уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи…  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту… Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал’ тишина мрда.

11

У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „… а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање.

12

Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил’ не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.“

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“

Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка’ у Његоша!

 

Банкок-Париз, децембра 2018.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

НАРОДНЕ НОВИНЕ

НИШ

17029(2018), стр.14.

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике – матије тројеручице, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: С-МИСАО

СМИСАО  

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи… Берђајев је најзначајнији… Берђајев је… Најумнији… Најдубљи… Најкреативнији… Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик. 

1

Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су теророром спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.

Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода… Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима… Она отвара просторе утопије или уобразиље…“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна.

***

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност. Машта храни душу.

***

Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа чове се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке… Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

Мисао не умире.

Мисао је нужан услов за стваралаштво.

Мисао живи у створеном и изван њега.

Мисао је вечита.

Мисао је фундамент стваралаштва.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8

Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву…“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству… Аскеза је један од битних услова успеха.

11

Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће… Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

14

Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

Све види и све чује и стално ћути!

Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом…баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели… И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

Знају се сви елементи… и од истих елемената је сав свемир.

О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро…

Поезија је форма.

Она је иста и у било којој науци.

Већ сам горе употребио реч морфологија…

Реч је, наравно, о облицима.

И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

Опсесија јесте.

Али, и илузија није лоша.

Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

Истину je веома тешко дефинисати.

Најлакше је идентификовати је са Богом.

Па непрестано трагати…

Па то је најлакше, али није довољно…

Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

О истини се говори искрено само у сну!

Истина је опасна и када је истина.

Не играјте се истином, стићи ће вас!

***

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка…

19

Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

Слобода није негативни гранични појам…

Слобода је – позитивна и садржајна.

Слобода није само негација нужности и детерминизма.

Слобода није царство произвољности и случаја…

Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

Слобода је позитивна стваралачка моћ…

Слобода је моћ да се ствара ни из чега…

Слобода није сазната нужност…

Слобода је религиозна врлина.

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Није на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „…да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.

20

Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства…“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

„Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

„У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

„У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

„У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици…. Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“

Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренсеанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда… Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

Не бих могао да се слоажим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму… Запањујућа ерудиција.

Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично… Уметност представља објаву увек Новог Човека.

Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

„Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руко-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

„У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)… Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“… „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

„Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности…“ „Русима није својствен култ чисте лепоте…“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

„Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд…) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

„Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица коју сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштва је писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској… Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

Знано је да је песник измислио Бога.

Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима.

Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

САВРЕМЕНИК ПЛУС, БЕОГРАД

276-277-278/2019, 87-101.

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

САВРЕМЕНИК ПЛУС,

270-271-272/2018.

Београд

ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

            На ова размишљања о песнику Бранку Миљковићу навеле су ме изванредне књиге, монографија Слика и идеја, Марије Јефтимијевић-Михајловић у издању Института за српску културу, Лепосавић, 2011. и монографија Миљковић између поезије и мита, Лепосавић, 2012. исте ауторке. Слутња, форма, музика, наслеђе-традиција  јесу у бити Миљковићеве поезије и есејистике и о овим елементима детаљно и зналачки расправља Марија Јефтимијевић-Михајловић. Расправе су документоване релевантном литературом за коју се човек понекад чуди како је све ово могла наћи. У првој књизи се налазе шест обимних есеја о Бранку Миљковићу. О његовим ставовима о поезији, и о његовој поезији о поезији. О његовим узорима. А има и компаративних анализа у којима се упоређује мисао и поезија Бранка Миљковића са ставовима и певањима Малармеа, Шопова… Друга монографија је цела посвећена Бранку Миљковићу.

Не верујем да ће зналци наћи много сличности између мишљења која су изложена у текстовима Марије Јефтимијевић-Михајловић и ових која су овде написана, али то само тако изгледа, јер реч је о истим елементима који се обрађују у текстовима, а не би било добро, не би било сврсисходно, да су текстови и размишљања исти. Моја размишљања немају научну претензију. Она су више импресија. Често су и општег карактера.

Неће ово бити приказ ових књига Марије Јефтимијевић-Михајловић нити есеј о стваралаштву Бранка Миљковића, пре би се овај текст могао назвати анамнеза и покушај дијагностификовања (стваралачке) грознице Бранка Миљковића од које је он хронично патио.

Морам овде рећи да се Марија Јефтимијевић-Михајловић као ретко који критичар посветила и тако дубоко ушла у проблематику која се тиче стваралаштва, поезије и есејистике, Бранка Миљковића. Могу да замислим како би се Бранко због тога шепурио.

Хвала Марији Јефтимијевић-Михајловић на књигама. Честитам!

1

Бранко Миљковић се дистанцирао од симболиста, а симболизам је темељ његове поезије и филозофије његове поетике. То би онда значило да се дистанцирао од самог себе.

2

Кад је о поетици реч, онда се разликују поетика уметничког дела и поезија. Уметничко дело, (књижевно, вајарско, сликарско, музичко) јесте толико уметничко колико је у њему поетике. Да ли има потребе за овим разликовањем, да ли има потребе удаљавати поетику од поезије? Ако узмемо у обзир Његоша, „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“, онда се не можемо отети сумњи да је избегавање „поезије“ у корист „поетике“ непотребно. Поетика књижевног дела јесте његова душа која избија кроз кожу (кроз оквир) тога дела и улази у књижевни нос читаоца код кога изазива умами.

3

Што се тиче Миљковићевих тврдњи:

Не постоје велики и мали народи,

Не постоје велики и мали језици.

Постоје велики и мали песници.

мислим да ниједна од ових није тачна. Кад је о песницима реч сигурно је да не постоје велики и мали песници, него постоје песници и они други. Пре бих се позвао на Ловћенског Тајновидца: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није,/ у великим народима генију се гњ’ездо вије.“ Велики народи се препознају по великим делима. Вероватноћа је већа да ће из бројчаности народа изаћи и неки квалитет, али то није баш поуздано.

4

Бранково дело није завршено. Можемо рећи да је штета. Али то би било мало. Дело није заокружено. Није потпуно. Има и опречних тврдњи. Тражило се немогуће. О томе храбро и аргументовано пише Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита наводећи притом и мишљења великог броја српских критичара, Џаџића, Петковића, Милосављевића, Микића…

Према Богдану Поповићу четири особине које је изнео у есеју Шта је велики песник? које сваки песник мора да поседује јесу: дубина мисли, дубина осећања, жива машта и пречишћен укус. Примењујући ову методологију Марија Јефтимијевић-Михајловић дошла је до веома интересантног закључка:

„Када је реч о Бранку Миљковићу, може се рећи да су код њега присутне све четири особине неопходне великом песнику, али је степен њиховог развитка различит. Он није песник дубоке осећајности, али његова поезија није лишена емоционалности. Његов укус јесте „пречишћен“, али се за језик не може рећи да је рафиниран, тако да се у његовом делу могу срести и слабе и „целе лепе“ песме. С друге стране, њега одликујевисоко развијена жива машта и имагинација. Ипак, најразвијенијом његовом особином, од четири поменуте, можемо сматрати дубину мисли. Миљковићеву поезију одликује висока ерудиција, интелект и филозофска основа. Синтезом ерудиције и маште створена је поезија која га чини великим песником.“

Фернандо Песоа је мишљења, које налазимо у његовим Хетеронимима, да је за даровитост потребна филозофска способност и стваралачка способност, да је за мудрост потребна способност изражавања, способност поређења и способност расуђивања, а да је за генијалност довољна оригиналност, искључиво. Нема сумње да је Бранко Миљковић геније.

Његови упорни симболистички захтеви за избегавање сензације нису у сагласношћу са његовом поезијом, а још мање са његовим бурним животом. Миљковић је живео у сталној грозници. Боловао је од стваралачке грознице. Био је образован, амбициозан, срчан – брзо је живео. Ипак неке ствари морају да се слегну. Као када је вода мутна, потребно је време да се она сталожи, да се избистри. Па и они захтеви за избегавање нарације???

5

Прича је саставни елеменет драме, она појачава драматику, навлачи читаоца на дубље размишљање, изазива и појачава код читаоца емоције, а нико није толико луд да тврди да Горски вјенац није поезија, да Хамлет није поезија…

6

Тежња ка формалном савршенству јесте одлика симболиста. А неосимболисти су само нови симболисти. Форма зна и да пригуши емоцију и мисао. А није тачно ни да ће се изгубити ритам, ако се песма препусти слободи-слободном стиху. Јер, ритам је екстаза, каже Милош Црњански.

7

Био је склон алкохолу, а привлачила га је и боемија. Али није био припремљен за такво живљење. Људи мисле да је боемија строго везана за кафански живот? Био је амбициозан, гурао се у партију. Писао је оде диктатору. Са талентом који је поседовао то му није требало. Али ђаво никада не мирује.

8

Због чега је напустио Београд где је био цењен и може се рећи утицајан. Добио је и Октобарску награду града Београда. Та је била најпрестижнија. Зашто је изабрао баш Загреб који је био нетолерантна средина према онима чија се мисао ослањала на српске митове, на Ариљског анђела, на Утву златокрилу… На српску мисао, на злато на српским опанцима.

9

Београд му је постао тесан. Почео је да га жуља. Београдска чаршија, као и свуда у свету, не прашта успех. Београдском чаршијом су владали они који су се уселили у туђе куће. Они су имали своју поезију и своје рачуне. Осетили су опасност. Побуна је била ту. Био је то Бранко Миљковић. Незгода је била што су његови наступи били хировити – ерупције. Коста Димитријевић бележи и овакав Бранков наступ беса у ресторану „Скадарлија“:  „Хоћемо слободе! Дајте нам слободе! Докле ће комунисти само за себе да држе јавне куће!“ Кукавица не може бити песник, може само да кука. Наравно, али његови иступи нису били у сагласности са оним што је тражио за поезију: „… нема велике поезије без строге форме…“ Форма је доминантна у правилима које зовемо закони, она и чине форму, као што и бонтон јесте форма. Форма јесте униформа која регулише социјално понашање. Помањкање очекиваног понашања се санкционише, али санкције које долазе од чаршије су најригидније и најподмуклије. Београдска чаршија је полако притезала уже око врата песничког генија. Београд му је био тесан, али његове песме су излазиле из његове унутрашње тексобе као из вулкана. Његове песме су биле праве ерупције. Чињеница да је Бранку Миљковићу столица измакнута у Загребу не може Београд ослободити кривице. Не каче се велики људи на танко дрво. Онима којима недостаје оправдање могу га наћи у Бранковим стиховима:

Свет се дели на оне који су запевали

И на оне који су остали робови.

(Судбина песника)

10

Бранко Миљковић је био склон изненађењу, ексцесу и сензацији. Волео је да привлачи пажњу. Није се мирио са оним што има. Није му био довољан његов таленат. Сматрао је да на основу талента има право и на неке друге привилегије. Да му таленат није довољна привилегија. Њему су ваздан били потребни слушаоци. Милован Данојлић сведочи: „Миљковић је био жива ватра од интелигенције: за једно преподне могао је измислити три различита књижевна правца, и бранити их с једнаком убедљивошћу. Тако је настао неосимболизам…“ А Миљковић тако мисли и о песми: „Њој више нико није потребан осим слушалаца.“

11

            Питко и лако није исто. А неразумљиво је нешто треће. Као што постоје тешка (јака) вина која су питка, а после се човек чуди и притом се хвата за главу. Тако постоје и текстови који су питки, али тешки! Миљковић и Маларме се слажу да је у песми важна слутња, а не објекти. Слутња би требало да вас води ка томе да сами откривате, да будете саучесник. Али ту је проблем како наћи меру тајновитости – „неразумљивости“, како се провући кроз замке лавиринта песме. Е, то је посао за песника. Уколико је његова луцидност „вођења“ кроз песму завидна, он ће бити проглашен песником. Која ће средства бити употребљена то се слушаоца или читаоца не тиче, осим ако тај није песник или критичар. Миљковић каже: „Пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу. Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно.“ Али ко год је читао Миљковићеву поезију и његове есеје уверио се да је он издашно користио свој интелект и своју ерудицију. Велико је умеће, потребан је истински таленат, да би се слутња пласирала, да би се сместила у песму, у текст уопште. То могу само песници у чијој је моћи понирање у несхватљиве дубине и спасавање песме од дављења. Од скрибомана, а и од самог себе. Ту моћ је несумњиво имао Бранко Миљковић. Његов (у)злет до неслућених висина није успео да сагори његову песму. Бранко Миљковић је успео да сачува своју песму од себе самога. У плићаку нема великих риба. И када је већ имао велику рибу зашто је скакао у плићак, у жабокречину, у пишталину? За одговор  на то питање ћемо бити закинути заувек. Његове каткад црне слутње су се обистиниле на самом аутору:

...ко не уме да слуша песму слушаће олују…

(Поезију ће сви писати)

12

„Поезију ће сви писати“, кликтао је Миљковић. То се досада није десило. Руку на срце, он и није рекао да ће сви писати добру поезију. А да многи нешто пишу то је тачно. Али је тачно и да у Србији данас има више неписмених него у време Бранка Миљковића. А тек колико их је који су функционално неписмени?!

13

Многи су хвалили Миљковићеву интелигенцију, његов завидан ниво образовања, његов таленат. Али када је реч о социјалном васпитању, данас се говори о социјалној интелигенцији, то је Бранку Миљковићу мањкало. Коста Димитријевић сведочи: „Нисам заборавио једну Бранкову сцену у Клубу књижевника, где је, додуше, стигао припит, и одмах са улаза напао за столом окупљене чланове „старе гарде“: Николу Тимотијевића, Божидара Ковачевића и Бранка Ћопића. „Шта ви, застарела господо, хоћете овде?“ упитао их је Бранко. „Ваша литература је никаква, старомодна, плачевна, безлична!…Докле ћете да једете наш хлеб док се наша модерна генерација упиње да препева Ајнштајна!…“ Штета је велика што Миљковић није прочитао писмо Антона Павловича Чехова своме млађем брату у коме наводи услове које би требало да испуњавају људи који претендују да буду прихваћени у друштву. Навешћемо овде само прво правило из тог писма: „Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.“

14

Неки песници су забринути за будућност поезије.
Као да ће се будућност бавити будалаштинама. Драги песници, будите обазриви када читате да се не бисте заглибили у неки муљ.

15

Када критичари као пишу о поезији углавном пишу о ауторима, то је тзв. трач критика, а за поезију баш их брига. Најчешће поезију и не разумеју и због тога никада не поцрвене. Навијају као да је поезија фудбал. Суде о поезији као подмићене судије. И нико их не суспендује. Али клепсидра све то доведе у ред. О неким песницима се већ сутра ништа не зна, а прексутра је за њих далека будућност.

16

Разматрање поезије је (као) геологија. Тражи много копања. Мора сваки стих да се озбиљно сагледа. Критичар мора да га окреће као белутак и да му види сваку страну. Мора много камења да се претури преко главе. И сваки камен човек мора да лупне главом, а да би га добро осмотрио потребно је и да га подигне према Сунцу. После првог њуха, следи микроскоп. Интуиција и осћеај за камен. За тврђаву. За прави стих. Коначно, требало би срочити закључке. То значи требало би то све обући у свадбено одело. Код нас кажу у црквено и мртвено. Код Миљковића је то метафора.

Речи имају душу гомиле

Разнежује их просташтво и гугутка

Али опасности превазиђене метафором

На другоме ће месту запевати опасније. 

(Орфичко завештање)

Под микроскопом се виде само ситне ствари. Ако је реч о некој мало већој, озбиљнијој, ствари, онда се не види целина. Да би се се она видела мора човек мало да се измакне. Још боље је ако може да се попне више. Понекад мора и да промени век, па и миленијум-два. Уз микроскоп се мора укључити уво. Уво је неописиво важан орган за поезију, мада је Песоа форсирао нос када су у питању асоцијације. Али уво! Без музике нема поезије. Тога је био свестан Бранко Миљковић, а то у књизи Слика и идеја истиче Марија Јефтимијевић-Михајловић. Реч је о унутрашњој музици која се чује из песме.

17

ПЕСНИК

7

Реч може пасти на памет, на главу,

може се о главу обити

а може човека и убити.

 

Погледајте мог земљака,

Мог комшију Бранка Миљковића!

Онаква људина!

(Стојан Богдановић, Песник, Наиспринт, Ниш, 2017)

18

Ретко је који критичар пропустио прилику да каже „да целина скоро сваке Миљковићеве, бар понегде ‘храмље’“. Ово мишљење Џаџића, као и слично Новице Петковића, наводи Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита. У истој књизи налазимо и тврђење Петра Милосављевића: „Иако је за собом оставио неколико хиљада стихова „у траљама“, који ће увек задавати муке антологичарима…“  Нико од њих пак не спори да је Бранко Миљковић велики песник. Када проради песнички вулкан Миљковић, када је у фази ерупције, онда он избацује и пепео и дим, не избацује само злато и драго камење. Антологичари и нису антологичари ако код Миљковића нису нашли материјал за своју антологију. Уосталом у антологијама се налазе и делови песама, а не само целе песме. Приређивачи Антологије савремене енглеске поезије 1900 – 1973, Светозар Бркић и Миодраг Павловић у свој избор нису уврстили Чарлса Томлинсона, али обиман предговор од преко сто страница ове антологије који је написао Светозар Бркић закључен је стиховима Томлинсона:

…Уметност

Је потпуна, кад је људска. Људска је

Кад обрушени пигмент, иглице светлости

обезбеђујући простор унутра својих ограничења

Убеђују, као показатељи могуће страсти,

Као одговарајуће мерило, и страсти

И њеног предмета. Уметник лаже

Да би поправио истину. Верујте му.

(Размишљања о Џону Констаблу)

И то је начин да се уђе у антологију.

19

Навешћемо најпре Миљковићеве стихове: 

Речи су моћан оквир света.

Све што се дешава, дешава се

на подручју језика и симбола,

било да се ради о атомима

или о звездама 

Сви који су се бавили стваралаштвом Бранка Миљковића су инсистирали на његовим запажањима о речима или на његовим стиховима у којима се говори (нео)симболистички да је реч кључна у стварању поезије, као што је у Библији у стварању човека. Миљковић пише: „Речи су довољне да се напише песма.“ У истом тексту (За једну песничку уметност) он наводи стихове Рејмона Кеноа:

„Добро смештене добро изабране речи

Неколико речи чине поезију“

Дакле, добро изабране и добро смештене. Шта у овим стиховима Кеноа није јасно? Речи су атоми, али везе између истог скупа атома могу бити различите. Да се мало послужимо (ал)хемијом, стабилне везе атома, молекули – стихови, јесу кључ поезије. И по тим молекулима разликујемо тело од тела – песму од песме. Истим речима – атомима, се могу правити различити молекули – стихови, којима се одликују различите песме. Дакле, битна је веза између речи.  Све је јасно.

20

Неки локалци покушавају да од Бранка Миљковића начине Бога. А шта ће то њему? Поезија је Бог. Бранко је песник. А песник је измислио Бога.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРЧКА-H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ

Стојан БОГДАНОВИЋ

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

***

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

***

Грчка је саставни део српске душе.

***

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

***

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

***

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

***

Грчка је вечити пламен.

***

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

***

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

***

Грчка је наш манастир.

***

Грчка је Велики метеор.

***

Грчка је Света гора.

***

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

***

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

 

H EΛΛΑΔΑ

Όλος ο χριστιανικός κόσμος,οι καθολικοί,οι ορθόδοξοι, οι προτεστάντες,έχουν το ίδιο θεμέλιο που ονομάζεται Ελλάδα. ***

Η Ελλάδα είναι η ολυμπιακή φλόγα η οποία φλέγεται στις καρδιές μας.

***

Η Ελλάδα είναι το συστατικό της σερβικής ψυχής.

*** Άν η Ευρώπη απέρριπτε την Ελλάδα,θα της έμειναν μόνο σπασμένα δόρυα και σκουριασμένα σπαθιά.

***

Γεννηθήκαμε ως Σέρβοι και πρωτοπερπατήσαμε σαν Έλληνες.

***

Η Ελλάδα είναι εκείνο το μόριο ψυχής με το οποίο αναγνωρίζονται οι Σέρβοι.

***

Η Ελλάδα είναι η αιώνια φλόγα.

***

Άν η Ελλάδα καεί ο κόσμος θα μείνει άψυχος.

***

Όταν η Ελλάδα δακρύζει, θυμάμαι τη μητέρα μου.

***

Η Ελλάδα είναι το μοναστήρι μας.

***

Η Ελλάδα είναι το μεγάλο μετέωρο.

***

Η Ελλάδα είναι το Άγιο Όρος.

***

Η Ελλάδα κουβαλάει στις πλάτες της όλον τον πολιτισμό.

Η Ελλάδα είναι ο Πλάτωνας.

***

Η Ελλάδα είναι το ποίημα, Η Ελλάδα είναι η κράμπα,

Η Ελλάδα είναι η τραγωδία. Η Ελλάδα είναι ο Διόνυσος και ο Απόλλωνας.

(Превод на грчки: Снежана Врачарић)

 

GRECIA

Tutto il mondo cristiano, cattolici, cristiani ortodossi, protestanti … ha la stessa fondazione che si chiama Grecia.

***

La Grecia è un fuoco olimpico che brucia nei nostri cuori.

***

La Grecia è la parte integrante dell’anima serba.

***

Se l’Europa avesse rinunciato alla Grecia, avrebbe solo le sue lance rotte e le sue spade arrugginite.

***

Siamo nati come serbi e abbiamo camminato come i greci.

***

La Grecia è la molecola dell’anima che i serbi riconoscono.

***

La Grecia è una fiamma eterna.

***

Se la Grecia brucia, il mondo sarà lasciato senza un’anima.

***

Ogni volta che la Grecia piange, ricordo la mia madre.

***

La Grecia è il nostro monastero.

***

La Grecia è il grande meteorite.

***

La Grecia è la Montagna Santa.

***

La Grecia sulle spalle porta l’intera civiltà.

La Grecia è Platone.

***

La Grecia è una canzone,

La Grecia è uno spasmo,

La Grecia è una tragedia.

La Grecia è Dioniso e Apollo.

(Превод на италијански: Јована Банић)

 

GREECE

All Christian world – Catholics, Orthodox, Protestants… have the same pillars called Greece.

***

Greece is an Olympic fire that burns in our hearts.

***

Greece is an integral part of the Serbian soul.

***

If Europe would give up on Greece, only broken spears and rusty swords would remain.

***

We were born as Serbs, and we learned how to walk by Greeks.

***

Greece is the molecule of the soul in which you can recognise Serbs.

***

Greece is an eternal flame.

***

If Greece burns, the world will stay without a soul.

***

Whenever Greece cries out, I remember my mother.

***

Greece is our monastery.

***

Greece is a big meteor.

***

Greece is Mount Athos.

***

Greece carries the whole civilisation on its backs. Greece is Plato.

***

Greece is a song, Greece is a cramp, Greece is a tragedy. Greece is Dionis and Apollo.

(Превод на енглески: Душанка Наранчић)

ГРЕЦИЯ

Весь христианский мир, католики, православные, протестанты… имеет один и тот же фундамент,  который называется — Греция.

***

Греция — олимпийский огонь, горящий в наших сердцах.

***

Греция является неотъемлемой частью сербской души.

***

Если бы Европа отказалось от Греции, Европе остались бы только сломанные копья и ржавые мечи.

***

Родились мы сербами, а начали ходить греками.

***

Греция — это та молекула души, по которой можно узнать сербов.

***

Греция — это вечный огонь.

***

Если Греция сгорит, мир останется без души.

***

Каждый раз когда Греция плачет, я вспоминаю свою мать.

***

Греция — наш монастырь.

***

Греция — Большой метеор.

***

Греция — это Святая гора.

***

Греция на своей спине держит всю цивилизацию.

Греция — это Платон.

***

Греция — это песня.

Греция — это судорога.

Греция — это трагедия.

Греция — это Дионис с Аполоном.

(Превод на руски: Александар Мирковић)