Category Archives: Ја пишем

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА[1]

Књиге су као вирови. Неке су дубоке, а неке плитке. У плићаку нема великих мисли. Када у неку књигу забијете нос, деси вам се да не умете да се искобељате. Неке књиге из младости човек целог живота носи на опанцима. У неким књигама сам се давио. Једва сам извукао живу главу. А из неких се још нисам извукао. Искусан ловац намирише књигу издалека и ако нема право оружје, заобиђе звер. Наилазио сам и на такве књиге у које сам се заглибио до гуше. Још нисам успео да се извучем, нема бољег блата. Знам да није свако блато лековито. Уосталом, у бању иду људи који имају пара и који су чули да помаже. Ко год је пробао, било је касно.

Текст би се морао сам оправдати. У супротном, ни аутор се никаквом водом не може опрати!

Старе књиге су као заостале мине. Никад не знаш када ћеш је нагазити нити када ће експлодирати.

1   

Слобода није на ланцу, она је у глави!

Слобода је заробљеник.

Вежи писца где ти газда каже! Можда је то начин да се ослободите. Али ако вас писац веже, онда од слободе нема ништа. И Фернандо Песоа мисли „да је читање ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“ [2] Један други песник каже: „Сањам, а шта бих друго…“[3] И то је слобода. О политичким слободама се најчешће говори, а и о физичком ропству. Али, Војислав Тодоровић[4] износи једну изванредну мисао: „Србија је преживела на небу, а не на земљи.“ Значи да је преживела духовно, као мисао, као машта, као осећање. Серен Кјеркегор расправља о апсолутној иманентној слободи: „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[5] (стр. 22).

2

Читање значи критичко читање. Али, ако књига нема позадину, она је плитка па се нема шта ни читати. О слободи се може говорити са позиције господара или сужња. Сетимо се какво је питање поставио нишвилски песник Бранко Миљковић: „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“[16]. А може јој се и подсмевати. Каткад као лисица грожђу. Зоран Ћирић се својим анализама храбро спуштао до мрачних дубина полититичког подземља и отуда је на светло износио своје опсервације које су његовом завидном вештином приповедања у маниру трилера често намерно помало скрајнуте тако да не боду очи. Не би требало сметнути с ума ерудицију писца. За ову прилику важно је било и његово формално образовање из економије.   

3

Хало, Јордане, у Нишвилу сам. Претурам по ђубришту. Власт се убуђала. Пацови разносе болест демократије. У свакој рупи миш или кербер. Не подносе се. Али на власти су пацови. Покушавам да развежем ланац слободе. Тешко ми иде. Рђе се наврзле са свих страна. А и Христина ми не да мира. На Спаситеља (Сотир) не могу да рачунам. Њега је Магични кокнуо на почетку романа! Идемо даље.

4

Врата пакла су стално широм отворена!

5

Вративши се у Нишвил, у свој некадашњи брлог, Јордан је тражио убицу свог ратног, криминалног, друга Сотира. Освете ради. За тај посао потебни су му и помоћници, сарадници, његови људи од поверења, са завидном репутацијом убице, криминалца… Изабрао је Ига. Занимљив је, веома, став који је писац подметнуо овом лику: „Човече, бојим се само живота. Он ме убија.“ Каква голема дубина мисли. Сјајно! Ето, па да се човек не замисли.

Зоран Ћирић ће ме оваквим мислима бомбардовати у име слободе. И то не било какве, него слободе мишљења. То је и највећа слобода, за њом дође она коју сам горе споменуо, слобода маштања. То су иманентне слободе. Друге су изведене и за њих се човек мора борити целог живота, или да их стекне, или да их сачува. Ако је то живот, онда он „убија“. А смрт је ништа. Она је ту као наметнута мисао која симболизује грозни премин у рај или у пакао.

Зоран Ћирић све време користи иронију као моћно стредство за одбрану слободе јер она се осваја, а и брани. Унутрашња слобода, она иманентна, слобода да човек мисли, осваја се снагом воље, снагом духа, а за физичку слободу сви знају, али нико не хаје. Нажалост, потребна је и физичка сила. Ћирић користи свој врцави нишвилски хуморни поглед на живот ради дочаравања ситуација у дијалозима разних ликова из Ланца. Није их пустио са ланца. Његова иронија, (неретко прелази у сарказам!), распевава причу, те горчина живота који „убија“ буде знатно блажа, подношљивија. Тај се ток не мења, он се протеже диљем целе књиге и то је заиста драгоцено. Не бих погрешио ни да сам рекао да нам се Зоран Ћирић овом књигом (под)смехнуо. А (под)смех делује благородно на душу човека. Да, пародија Ланац јесте књига  подсмеха. Иронија и сарказам су средства пародије, али су она моћна, имају магичнна својства и лековито делују на психу читаоца, само када су природна, када истичу из душе писца као код Зорана Ћирића, у супротном може испасти лакрдија.

„Због специфичности „хуманитарне окупације“, америчка влада је послала, у својству Федералаца, искључиво Амосе – америчке јањичаре. Перфектно смишљено у циљу меканог покоравања малодушних али традиционално непредвидљивих домородаца. Амоси су представљали крем трећег колена потомака америчких Срба, који су штурнули преко океана пре Првог и после Другог светског рата. И, наравно, сви су парлали славистички српски, са волуминозним англосаксонским акцентом. Тако су могли да буду на директној линији са локалним властима. Ваљало је створити савезничку, мисионарску атмосферу, у којој нема насилног преобраћања. Само мирно прихватање чињенице да је Сила овде због свеопштег бољитка…“ [6]

Неведени фрагмент показује разиграност Ћирићевог текста, то није мртво пувало, већ је текст набијен парaдоксом окупације и то „хуманитарне“, при чему су за такву окупацију српске земље, куд ћеш веће ироније, коришћени потомци Срба који су некада отишли у обећану земљу. Последњи од њих кога сам запазио, који се јавно декларисао као Србин, био је колонел Дучић, командант Бондсила, америчке јазбине на светој српској земљи, на Косову. Колонол је „окупаторским ланцима слободе“ сапињао своју дедовину. О, иронијо, проклета иронијо!

6

Стигао сам до стоте странице, само ланац страница, а о ланцу слободе ни речи, па ни о ланцу од само једне речи,  слобода! И поред тога што га је магични кокнуо на почетку Сотир је носач приче. За њега је пупком везан Јордан. Човеку се чини да су већина криминалаца близанци. Да су све гадости биле или измишљене. Нажалост, није тако. Машта је чудо. Она је мотор поезије.

7

Стигао сам до 176. странице. Прича добро тече по поглављима. Динамика се одржава дијалозима. И изненадним обртима. Али, поглавља се могу добити једно из другог замењивањем ликова у дијалозима. Причам ти причу. Не кажем да је лоше написано, али је прилично монотоно. Претње и пуцњаве. Нема дубљих анализа ликова. Изостала је психологија личности, али је тај недостатак надомештен психологијом групе, криминалне или политичке, па и психологијом паланке.

8

Убедљиво је провучен негативан став о Српској православној цркви и о њеном свештенству, па и о патријарху. Чак је и апострофиран лик једнога црквеног посленика, Влајка Бурланског (дурланског!). Занимљиво је коришћење анаграма (преметаљке) и акронима, да се Турци не би сетили!

9

Зоран Ћирић је простирањем свог књижевног рокерског миљеа савесно водио књиговодство ликова који су се појављивали, а виспреношћу књижевног уметника није им дозвољавао да дивљају по рукопису нити да се некуда изгубе у овој рашомонијади као што се то рецимо дешавало у романима Маркеса, а као што се пак није дешавало Андрићу. Ликови су се појављивали тачно тамо где треба и у тачно одређеном времену. Луцидност овога уметника је била на делу на готово свакој страници и одржавала је драмску напетост. Често сам током читања био убеђен да је Зоран Ћирић лично водио истрагу убиства Светог Сотира. Отприлике, од пола књиге и сам сам учествовао у истрази и у Јордановој потери за убицом.

Угледни српски песник Зоран М. Мандић[7] рече ми да је овде реч о књиговодству књижевних ликова. А мој друг са студија Јован Д. Кечкић[8] је пре око четрдесет година написао есеј о математичким методама Лава Николајевича Толстоја[9] у роману Рат и мир. Тај текст објављен у часопису Савременик. Нажалост, нисам у ситуацији да га пронађем.

10

Зоран Ћирић поседује и посебан скенер који види многе ствари и дешавања које обичан човек не види, али коме Ћирић својим писањем дочарава ситуације и помаже му да бар нешто мало схвати. Боље речено, помаже му да схвати да писање има и позадину и да је она, може бити и важнија од фронта, а сигурно је значајнија од првог утиска. Често је у текст инкорпорирао свој поглед, своју филозофију за коју морамо признати да је дубока и када се не слажемо са ставом писца. Убедљив је следећи такав фрагмент из кога сазнајемо на шта се превасходно троши људски труд:

„Како сам потонуо тако сам испливао. Прошлост ми ионако не може умаћи, нити ја њој. Људи се размножавају али то их не чини заразним. Они се не труде да буду људи, већ да буду прихваћени. Вежбају како постати нормалан и полуде од тога. Ипак, ништа није како се чини да јесте. Нису сви људи луди. Нису сви људи кукавице. Нити је свима подједнако стало да буду оно што нису.“[10]

Наш писац је видео како смо се „напокон скрасили у окупацијом ослобођеном Нишвилу.“ Ми становници Нишвила смо то и доживели, али траумирани од силних „поклона“ „Милосрдног анђела“ нисмо годинама ништа видели. Неки још увек не виде. А неки су користећи погодности које им даје контузија народа потпуно обневидели. Они су као своју шансу видели само профит, пљачку и лоповлук. За филигранско везиво свога романа, за финија друштвена дешавања Ћирић користи своје специјалне ултра звучне апарте који откривају чак и притајене и дубоко скривене друштвене туморе. За не дај боже користио је и своју магнетну резонанцу, њоме је видео друштвне ситуције до самих костију. Тако је успевао да проникне у тајне епохе,  а и да је сажме. За писца нема већег успеха. Овим романом Ћирић је ударио свој царски печат писца на епоху Малог Милоша (Слободана Милошевића). Наравно да је ту и период непосредно пре и после Малог Милоша. Све до Београда на води. Значи, до данас. После свестране дубинске психолошке и патолошке анализе налазимо их уредно спаковане изложене у легендама означеним боксовима, у причама, Ланца слободе. Тамо где читаоци могу да их разгледају, доживљавају, да пљују по њима, да шврљају, да шкрабају по маргинама, да с времена на време опсују, па и да их каткад заврљаче. Ако је намера писца била да вас изазове, да вас збуни, или да вас навуче на причу као на дрогу, успео је. Ту су и „транзицијске комбинације“, „матрапази“,  „импровизоване ординације где су лекари уновчавали своје неважеће лиценце“, до разних сорти „полуграђана“, па све до колосалног закључка: „Живот није обавеза.“ [11]

11

Текст му је лепршав, живахан, листови нису пожутели,  лелујају на ветрометини, али мрдкају и на лахору. Неким читаоцима се учинило да је време рокера прошло. Можда је то време и прошло, али мисао је остала. Као што је прошло и време Хераклита, али је његова мисао остала. И Ћирићева је хераклитовска: „Живот није обавеза.“ Па да се човек не замисли, па и да се не прекрсти.

Није то оно, морам да подгрејем причу, на овакву неће ни(један) клен да зине. Није. Зоран Ћирић је причу сабио у магичну кутију. Није искључено да је знао за Песоину мисао: „Уметник мора да сажме читаву епоху како би преживео на томе.“[12] Али, то је то.  Сабијено, набијено и забијено до даске. До краја. Текст је избрушен тако да се читалац може посећи на његовим ивицама. Зато и мора пажљиво да се опходи према тексту. Намера писца је јасна, да се трагајући за убицом Сотира, име није случајно тако изабрано, јер Сотир значи Спаситељ, изгради таква прича која би била златни ланац боксова, преграда, у магичној кутији у којима су зналачки спакована сва лица друштва епохе на коју се писац намерачио, без гурања под тепих грозних појава које су пратиле рат и транзицију (читај: пропаст). Напротив, из кутије су изношене све прљавштине које су испод прљавог тепиха складиштиле велике и мале вође банди које су се проглашавале за вође народа. Остатак је био испод летећег ћилима.

Да би читалац похватао шта се све налази у њој морао би полако да је отвара иначе ће све излетети и кутија ће му празна ко мртвачка глава изгледати сабласно и дању и ноћу. Нису баш пожељне ни дуге паузе јер када се вратите кутија ће изгледати као стара шерпа коју смо вукли по калдрми, али овај пут би била пуна воде по којој су пливали лешеви мува које је стигао осиромашени уранијум. Не знам да ли постоји обогаћени. Они који су пробали нису више у стању да ми потврде, ни са да, ни са не. Дакле, ни то не. Отварате полако, а уместо музике свирају меци, шиште са свих страна. Уосталом, није реч о музичкој него о магичној кутији у коју је сабијена епоха Малог Милоша (Слободана Милошевића) у којој смо ми убијени све се надајући да ћемо живети бар као Спаситељ. Мислим виртуелно, као Магични Сотир у кога се писац куне током целе приче, кога куне, кога проклиње. Кога је убио на почетку отварајући Пандорину кутију коју је сам себи послао уместо Магичне. Најбоље ће се читалац снаћи ако замисли да је реч о Пандориној Магичној кутији. Улогу Прометеја који из поглавља у поглавље распирује ватру писац је задржао за себе. Ватра се не гаси ни када затворите кутију, када завршите са читањем Ланца слободе. Тек онда почиње кување или печење на тихој ватри чврсто везани окупаторским ланцима слободе[13]. Све док не постанете аморфно месо које би се могло јести под другим називом, наравно са измењеним идентитетом, а то би се просто могло назвати нестанком народа.

12

Виспрени и проницљиви Зоран Ћирић је за оне који хоће да виде натукнуо и нешто о локалцима. Такав је, рецимо, лик Милете. Реч је о сјајном лику који је писац изградио у више фрагмената функционално распоређених у разним поглављима зависно од улоге коју би за рачун писца Милета требало да одигра. Лик је локални политичар који има „јаке“ везе са у врховима власти. Он је стално присутан у свим системима. И за рачун оних горе завршава прљаве послове батргајући се како би напунио своје шкембе и како би што дуже опстао на наизглед важном месту. Кад се све сабере, када се подвуче црта, цела књига и јесте исплетена од предива које локалци заслужују. Милета је само њихов дежурни репрезентативац који систематски подгриза своју државу.

Навешћу овде фрагмент који сјајно слика ову сорту репрезентативаца у распојасаној транзицији.

„Нисам се изненадио када сам угледао Милету Илића, летећег градског већника – његово је било да обилази гласаче и оне друге, на свакој парламентарној територији. Такође, ништа мање уобичајена није била чињеница да су га пратила двојица мускулозно скоцканих телохранитеља којису се вероватно облачили у свлачионици теретане са увећавајућим огледалима. Врло специфични асистенти са којима је било немогуће комуницирати служећи се искључиво њиховим службеним именима: Тикван и Звекан.

Поносни сноб без порекла, Милета је носио „Браћа Брукс“ прскано одело са дворедним копчањем, белу памучну кошуљу и свилену кравату. Нетакнут патњом што не зна разлику између „Ралфа Лорена“ и „Кристијана Диора“, али може себи да приушти њихове шаниране, скупе копије из Румуније. Надалеко је мирисао на Ксеријус и носио црне, вло кожне ципеле за које није било важно име марке већ само то да су оригинал талијанске из Италије – они који су га снабдевали не би се усудили да га преваре за тако крупни фетиш.

Све у свему, није требало бити пророк па закључити како се вечити политички представник Палилуле трудио да буде у тренду, желећи да изгледа као мафијаш са Волстрита. Али он никада није видео аутентичног мафијаша чији је деда на пијаци упознао Марија Ланцу, нити је обишао спомен-парк „Волстрит меморијал“ макар као туриста у делегацији српских миротвораца који су често путовали у едукативне посете наменитим местима Западног света.“[14]

Надам се да читаоцима неће промаћи очаравајуће Ћирићево пародирање, те да ће лако закључити да је потрага за убицом Сотира и жеђ за осветом само маска за реализацију ове изванредне пародије која почиње насловом, Ланац слободе, у коме су спојене неспојиве речи ланац и слобода. Што се освете тиче, Ћирић је изабрао да му она буде енергија која ће вући и гурати причу пародије од почетка до краја. Можда је и он мислио као овај аутор ономад када је делио оно што има и оно што нема.[15] Јесте.

Ако се неко од грађана Нишвила и препозна, или пак препозна неке ликове из Ћирићевог Ланца, то важи још само неколико дана, а после, то су општи ликови који трају док је света и века. Не брините.

13

Неке од београдских бабетина а ла Муцава Соња које је избацила поплава невладиних организација (НО) још увек се повлаче по рупама политичког подземља чији су ланци вишеструко испреплетени са ланцима дилера кокаина, национализама, обичних криминалаца, ланаца владиних чиновника високог ранга, до ланаца дилера злих мисли типа Соње, све је то Зоран Ћирић стрпљиво и зналачки распетљавао и од тог материјала ковао свој златни Ланац слободе који својим блескањем отвара и крмељиве очи на овој балканској ветрометини. Зна се да је у сваком ланцу најважнија она карика која недостаје. У овом златном Ланцу слободе Зорана Ћирића све су карике на броју и чврсто су увезане. Књига је компактна. Карике су сјајна златна окца која светлуцају и у мраку и указују на живост Ћирићеве приче. У том циљу важну улогу игра вешто, могли бисмо рећи природно, Ћирићево коришћење сленга и архаизама.

14

Ипак морам овде да напоменем да Ланац слободе који личи на кримић, али познато је да изглед често превари и озбиљног читаоца, није за лење главе јер је текст дубок и могле би брзо да се у њему подаве. Или да им мисли развуку разни крокодили који их чекају у готово свим поглављима.

15

Звецкањем Ланцем покушава се пробудити савест. То што су сви актери приче мртви је једно од решења. Радикално. Рокерски. Уз добру музику, наравно. Не знам да ли ће се Ћирић икада похвалити и потврдити мој утисак да је овај роман писао у грозници. Ја сам овај текст писао у великој грозници. Ћирић је овај текст „појео“. Његов снажан лични, рокерски, печат бисмо (пре)познали и да није написано име Зоран Ћирић. А тај лични печат јесте први нужан услов да би текст одскочио, да би био дело, као што је Ланац.

Зоран Ћирић је изнео на Голготу свој тешки златни Ланац слободе. Сад је ред на читаоце.

 

[1] Зоран Ћирић, Ланац слободе, Боград, Дерета, 2019.

[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 367.

[3] Стојан Богдановић, Дресура слепца, Ниш, Наис-принт, 2019.

[4] Војислав Тодоровић (Београд, 1966 – ) је српски писац. Аутор је више збирки песама и неколико романа.

[5] Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019. Стр. 22.

[6] Види [1]. Стр. 57.

[7] Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950 – ), српски песник. Добитник је награде „Милан Ракић“ за 2018. Годину, коју додељује УКС.

[8] Др Јован Д. Кечкић ( Београд, 1946 – 2005) био је професор математике на Фармацији у Београду.

[9] Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана, 1828 – Астапово, 1910), велики руски писац.

[10] Види [1]. Стр. 296.

[11] Види [1]. Стр. 250.

[12] Види [1]. Стр. 248.

[13] Види [1] ,стр. 298.

[14] Види [1]. Стр. 124.

[15]               ОСВЕТА

………………………………………..

Знам да је најбоље да поделим све што имам

И да уживам у томе што сам поделио.

 

Био би то најбољи начин да се осветим себи.

Надам се да ћу овим решењем бити задовољан.

И вама то предлажем.

Учините то одмах.

Нећете морати да се мучите као ја.

……………………………………………..

(Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт, 2015, стр. 163)

[16] Бранко Миљковић, Сабране песме, Ниш, Просвета, 2001. Стр. 152.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

            Веома сложене ситуације, чак и карактере људи, Катарина Баћевић виртуозно, једноставним линијама предочава гледаоцу, плени. На цртежу који илуструје догађај у вези представљања моје књиге Ехо, централно место заузимају стубе (мердевине, лестве) којима се стиже до облака, односно до седмог неба. До неба се може стићи и помоћу еха својих мисли. Иако је један прозор затамњен, постоје и други прозори кроз које избија светло што показује да ипак има наде. Али, они су изван собе у којој је писац заточеник својих мисли коме сазнање да је Мисао Мајка Божја стално подгрева наду да су она светла близу, да тунел није бесконачан, да је светло ту близу као што је Сунце, које је далеко, а близу, те да макар ехо допире до слободе! Доказ за то је и рупица на зиду из које излази (компјутерски) миш, који, зна се, иако је мали диригује на дисплеју. Он може све да нађе и све да реши, али и да опогани. Он је овде симбол моћи, тј. нове писмености. С десне стране шестаром, том математичком справом, симболом слободних зидара – масона, по којој сам добио надимак Шестар, ваљда зато што сам био мршав, кракат и оштар, затвара се круг Еха. У фронту цртежа је мислилац, сањар или стражар са оловком као стубом који му омогућава стабилност, а и да се ехом записа може стићи до неба. Када се у сну пењете уз стубе, то по свим тумачима снова значи да ће сањар напредовати. Али, Катарина Баћевић, или једноставно, Катарина Велика, даје алтернативни пут за небо, а то су степенице које производи ЕХО његових мисли. Међутим, стубе (степенице) и огромна оловка сугеришу сизифовску ситуацију при чему писац јесте Сизиф, оловка замењује тешки камен, а стубе су онај брег до неба, до бескраја, до апсурда. Степенице свакако могу да значе и силазак. Са те висине може сићи само мисао. Извесно је да се кроз зазидани прозор не може изаћи ма каквом геометријом се бавили. Зато је ту мисао и њен Ехо који вођени компјутерским мишем могу стићи до неслућених висина.

Оловка би могла бити и ракета којом се мисао испаљује у Небо. И тако је још од времена када је оловка била крижуља. Имала је камено срце. Камен о камен. Летеле су искре, све док се није дошло до пенкала из којег је црна мисао цурила на бео папир и (п)остављала трагове сневача.  И најзад, миш који је у стању да прогризе сваку мисао, па и да је џитне у небеса.  Отада, мој Албере[1], сваки је човек Сизиф = Сваки човек носи свој крст. У новијој историји, око два миленијума, забележен је само један случај да је неко свој крст изнео. То је био Он. Код Срба је Он био мали Бог, те му они дадоше једно једино име које му је и презиме: Божић.  И они који не верују у Христа и они носе своју мисао Антихриста, она је још тежа.

Сетих се сада да је шпиц често бивао писаљка. Њиме су се урезивале порукице на крајпуташима, а и надгробним споменицима. Због тога су и биле шпицкасте. Да би се преврнуо тежи камен користила се ћускија. Камен је дежурно сећање. Крајпуташ поздравља само оне који виде и који су преживели. Ако су на њему урезана слова, онда ће он поздравити и писмене. Сваки камен тражи свога Сизифа. То су људи знали и пре него је Ками инаугурисао апсурд као категорију постојања. Камен међаш је опомињао комшије, али не и њихове краве!

На овом цртежу писац је загрлио оловку. У соби из које се види само мрак, изгледа да му је она Спаситељ!

Оловка би могла да представља и глогов колац. У неким годинама проблем је како стићи вампира, или можда ђавола. Питање је и, да ли се уопште може стићи до срца ђавола? Или би требало с времена на време да се протресе писац како би листови излетели из његове главе која га је искривила као пуна крошња, као старо дрво. Због тога је на цртежу и постављена оловка да би се за њу привезало дрво као за притку у Гетсеманском врту.

Организација цртежа је савршена. Смишљено и нацртано!

Мислим да је веома важно и шта пише испод цртежа. А пише,

Господину Богдановићу,

срдачно,

КБ

17.12.2019.

Наративност цртежа је видљива већ на први поглед. Слика има причу и то сложену, али је она јасно видљива јер је изванредно испричана. Реч је о филигранском везу. Може се рећи и да је цртеж Катарине Баћевић веома допадљив због допадљивости приче.

Цртеж је у вези са душом аутора. Он је и основа и потка сваке слике. Он је идеја водиља. Из њега истиче интима, дакле, душа, првина осећања и мисли сваког уметника. Суштина цртежа је расправа са собом о животу уметника. Она убедљиво зрачи из цртежа Катарине Баћевић. Као какав врстан сценограф Катарина Баћевић је брижљиво припремила и наместила кулисе за представу. Представа може одмах да почне.

 

———————————————-

[1]   Албер Ками, Мит о Сизифу, Ниш, Просвета, 1997. Превео  Ристо Лаиновић.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША

ЕНЦИКЛОПЕДИЈA ДАНИЛА КИША 

Да ли се све може сместити у енциклопедију? Постоји ли енциклопедија осим Господње? Или је енциклопедија, или није. Да ли се прича може скрпити по систему, сецкам уши, крпим…? Да ли се свака рупа може закрпити? Рупе на души се не затрпавају земљом нити се закивају у чамовину, оне зјапе заувек. Зјапе и кад их сахраните у неку књигу. Нема енциклопедије без недостатака. Увек нешто мањка. Енциклопедија није врећа, али може да буде врећа без дна.

Енциклопедија може бити права или лажна. На Википедији се може човек обавестити да је сама реч енциклопедија лажна и потиче из (ново)латинског, а реч је грчког порекла, потиче од старогрчких речи εγκύκλιος и παιδεία, које су погрешно од речи egkýklios (округло, заокружено) и речи paideía (наука, образовање)  спојене у egkyklopaideia. Ако ћемо о Енциклопедији, онда одмах можемо рећи, И би лаж! Права је Божја. Лажна се може направити и у њу се могу трпати разне ствари, лажне или праве, имитације, као оне торбице које су прављене од скаја, а имитирају кожу. У њих се могу трпати и носити и туђе ствари. То не могу сви. То могу робови, јер морају. Али, постоје и робови зависности. У те спадају они који су се навукли на дрогу, они који су се навукли на игрице – гејмери, а и лопови. Човека често прогласе за лопова и када је откинуо само једну јабуку у туђем дворишту, а био је гладан. Лопова руља може извикати, као што је учинила са Хермодором у Ефесу. То су извикани лопови, али постоје и они прави који су се навукли као на дрогу. Има и богатих лопова. Лопова има свуда, у свим областима, па и у књижевности. Не знам који ђаво их тера, али знам да им увек нешто фали. Може се направити велика, то не значи озбиљна, нити значи добра, енциклопедија лоповлука.

Е, вала, свакаквих енциклопедија има. 

При писању овога текста држаћемо се следећег правила: Да би се видела целина најбоље је писати у фрагментима!

1             Симон Чудотворац је фантастична прича о вербалном рату Исусових присталица и његових противника, овај пут оличених у Симону Чудотворцу. И као што у  филмовима који су снимани у СФРЈ увек побеђују партизани, или у америчким филмовима из времена освајања „дивљег“ запада увек побеђују каубији, а касније и америчка војска, сећате се да су све Индијанце потаманили, тако и у овој Давидовој причи побеђују Назарећанинове присталице, овде је истакнут само Петар, да подсетим, то је онај који се неколико пута одрекао Исуса, које је Киш назвао хришћанима.             Има ту и тамо понека опасака да су свеци, као што је Петар, а понегде се промакне и Павле, говорили хебрејски јер боже мој, хебрејски je „природан говор међу свецима“, али то ништа не нарушава причу, нити је пак Киш баш инсистирао током приче на хебрејству.              Чудотворцу је уденуо у уста све најгоре о хришћанском Богу и наместио му је да може да се успне, али га је потом пустио да се стрмекне са велике висине, да одозго полети као камен = πέτρα, како је по тврђењу Петровом била воља Бога, именованог као Елохим, и да се распучи. Наук би могао изгледати овако, Исус који је васкрсао, као што многи верују, а неки тврде и да то знају, није се вратио како се други куну да им је обећао иако га већ два миленијума очекују. Богме, начекали су се, па су и преминули. О премину досад није било никаквих религијских спорова, али о души се још расправља. И још ће. Али, сада бар знамо зашто се није вратио.            Занимљиво је да је Данило Киш на неколико места у причи апострофирао слепце као сведоке Христових чуда, а да је улогу Магдалене доделио Софији коју је прикачио Симону Чудотворцу, а он је „заиста полетео снагом своје воље и снагом своје мисли и сад лети, невидљив, ка звездама, ношен снагом своје сумње и своје људске радозналости којој, међутим, има граница.“ Софији која је здушно подржавала Чудотворца, отпадника, како и доликује, за заслуге додељена је пустиња. Не шалим се. Да је правда, читај, освета, према Чудотворцу додељена према Великој књизи, онда би Симону било додељено неко занимање где би испаштао своја (не)дела. Али, Данило Киш је одлучио да Симону Чудотворцу елегантно прекрати муке и да остави светини да размишља о могућим варијантама усмрћивања неподобних, илити да наклапа. Прича је избрушена, компактна, течна и питка као ладно млеко после пијанке.            Ових дана се много распричава по чаршији, а то значи на друштвеним мрежама, о томе да је Данило Киш нешто исплагирао. Чак је то устврдио и јадни шеф једне државе. Ако је тога негде и било, у Енциклопедији мртвих није. Види се голим оком да је обазриви Данило Киш у Post scriptum-у  ове збирке детаљисао  изворе своје грађе. Морам рећи да је Киш знао шта пише и врхунски је то урадио, а незналице, приметићу, не знају ни шта да препишу. А што рече Кишов Симон: „Лакше је мудровати него летети.“

2    О Данилу Кишу ових дана можете да се саплетете на сваком кораку. Можда и није заслужио толике хвале, а ни покуде. Хвали га Филип Давид, новинарчић који је постао професор, па још и писац. Ја подржавам став Фернанда Песое који је тврдио да од новинара никада писац не може постати, те да би се таквих требало клонити. Филип Давид пише какве је дугачке прсте имао Данило Киш и закључује да је Енциклопедија мртвих најбоља прича Данила Киша. Браво за аргументе (којих нема!). То Киш није заслужио, али Филип тврди да су били пријатељи. Дакле, Данилу и нису потребни непријатељи.

Било је и писаца на гласу који су се изјашњавали да је Кишово дело прецењено. Сви знају за Јеремићевог Нарциса без лица. Али, Данила Киша су критиковали и Бранимир Шћепановић, Ерих Кош, Миодраг Булатовић, Божидар Милидраговић, Тања Росић, Мило Ломпар, Љиљана Шоп, Василије Калезић, Бошко Томашевић, те Иља Числав.

Превредновање Кишовог дела је било предмет неколико књига врсног песника и полемичара Небојше Васовића. Навешћемо један фрагмент из његове књиге Европски давитељи из нашег сокака: „Један од најпознатијих преводилаца и слависта Француске, Жан Деска, одбио је да преведе Кишову књигу Гробница за Бориса Давидовича, а сасвим је разумно претпоставити да је то учинио стога што о тој књизи није имао позитивно мишљење. Мајкл Хофман је у „Тајмс литерари саплементу“ 1989. Дао негативну критику Енциклопедије мртвих, називајући Киша „изразито неимпресивним“ писцем. Познати енглески писац (јеврејског порекла) Габријел Јосиповици објавио је у истом листу крајње негативан приказ Кишовог Пешчаника, док у једном интервју са Жарком Радаковићем (Нин, 5.3.2019, 75), Петер Хандке[1] примећује да је Киш озбиљно схватио књижевност, али да је „приступио писању шематски“, да у његовом делу нема ничег загонетног, осим за следбенике теоретских наклапања на трагу Ролана Барта.“ Не знам на које дело се односи Хандкеова тврдња да у Кишовом делу нема ничег загонетног, за сада ја бих то устврдио за причу Посмртне почасти.

3        Прочитах десетак страница приче Енциклопедија мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа. Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!) наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита, једино на тај начин и њему могу бити интересантне.

Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче. Није га мрзело. Занимало га је, а многи тзв. проверени писци су мислили да су те приче изанђале. Али, Данило је успевао да их  оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се муче.   Сваки човек има своје настраности, виц је у томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам, можда сам више очекивао од Данила Киша.

Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.

Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а  и у другим карјевима државе куда је све ишао гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „…вриснух. Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је нашла у сну у Енциклопедији у ствари слика саркома од кога је отац умро. Тако  смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже. Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница. У једном есеју[2] записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето, и би Данило Киш.

4     Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

Остадоше у шпиљи триста година

Којима треба додати још девет.

                                                                            Коран, XVIII, 25

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

„Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“

Ако ће бити за наук, онда би требало имати на уму да Исус није скочио у плићак него у небо.

5       Огледало непознатог јесте спиритистичка, окултна, прича о виђењу убиства оца и две сестре у огледалце једне девојчице којој је отац купио то огледалце. Отац је одвео сестре на школовање. Изношени су детаљи о блатњавом путу кроз шуму као да је дешавање из неког романа руских класика. Помало сладуњаво. Потом је описиван смештај код рођаке, и манири и назори рођаке уседелице и разочараност девојчица свиме што су виделе у новој средини. Прича, дакле, има две приче. У једној се десило убиство, у другој није. Да су се дешавале овакве ствари потврде су налажене у петпарачким новинама у којима су постојале странице за објављивање спиритистичких измишљотина. А код нас су уместо огледалцета гледали у боб. Прича је отворена за дописивање. „Кишова фуга смрти.“[3]

      Прича о мајстору и ученику може се односити и на Платона и Аристотела. Аристотелу се приписује да је за свога учитеља Платона рекао: „Драг ми је Платон, али дража ми је истина.“[4] Хоћу рећи, модел није нов, али то и није важно, важна је идеја, а може се под истим насловом наћи више прича или песама веома различите садржине и посве оригиналних поступака обраде задате теме. Најпознатији пар учитеља и ученика који је и највише експлоатисан у разним уметничким и филозофским делима у хришћанском свету чине Исус и Јуда.

Први део приче који би требало да читаоца уведе у расправу о односу уметности и морала је доста развучен. Навођени су разни покушаји како би се боље објаснио однос уметности и морала, њихова дистинкција и њихово јединство. Претпостављам да је аутор овде намерно спомињао Платона, Канта, Спинозу, Кјеркегора да би преко Тао-а дошао до Светог Слова, не би ли показао своју ерудицију. О Светом Слову ће таксативно изнети свој суд: „Веровати на реч, макар то било Свето Слово, носи у себи опасност једног много тежег моралног пада него што је кршење забране задате тим словом.“

Други део приче је опис сусрета Мајстора и ученика, он је мекши и разумљивији, питкији. И овде се полази од Платона, „мајстор бира ученика, али књига не бира читаоца“ – каже Киш. Кључ приче је у следећем, када је Мајстор открио тајну прављења књиге ученику, овај се отргао и окренуо против Мајстора. Овај део приче је одлично изведен. Прича би била комплетна и без првог дела у коме Киш демонстрира разна знања и непотребно сужава круг читаоца. Навешћемо један инсерт разговора између Мајстора Бен Хааса и ученика Јешуа када је Мајстор донео рукопис књиге Јешуе који је прегледао и исправљао:

„Ако сам добро схватио“, каже Јешуа потиштен, „овде није остало ништа.“ – „Напротив“, рече Бен Хаас, „остало је оно чему се може дати Привид пуноће. А између Привида пуноће и Пуноће разлика је тако неприметна да само најмудрији могу да је наслуте. Како је, међутим, мудрих сувише мало – по неким свега тридесет и шест у целом свету – мало ће бити оних који ће уочити ту разлику. А за оне бројније, Привид је исто што и Пуноћа.“

Лице Јешуе Крохола се озари, јер му се учини да је у мајстотовим речима открио своју тајну мисао, своју мисао-водиљу: да се све ствари на овом свету збивају преваром, на тананој и неухватљивој разлици између Пуноће и Привида пуноће, но како ником није дато да процени шта је једно а шта друго ( у томе се његова мисао у бити разликовала од Мајсторове) то су све вредности, моралне и песничке, само питање спретности и среће: пуста форма.

Овај део приче појашњава и приступ израде ове приче и веома је јасан, те ће даљи комантари изостати.

Морам приметити да ни овај пут Данило Киш није одолео да причу потпуно не затвори придиком (закључком) „да је опасно нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара, огледа своје сопствено лице; јер је и то таштина. Таштина над таштинама“. А тај закључак је већ био видљив. Данило Киш ми није био учитељ, али ћу ову тачку завршити прафразом, Драг ми је Киш, али…

     Славно је за отаџбину мрети. Киш је у Post scriptum-у дао подлогу за ову причу и њен извор, и то врло прецизно. Добро је то Васовић[5] приметио, то се односи и на друге приче из Енциклопедије мртвих, а то би значило да га је Драган Јеремић ипак увео у ред. Он се иначе већма бавио конструкцијама. Али, овде је конструкција била готова. Мајка племкиња посећује у затвору сина издајника који је осуђен на смрт. Храбри га, каже да ће се импертору бацити пред ноге да би измолила милост. Уговорен је и знак: обући ће белу хаљину, ако успе, а црну у супротном. На дан смакнућа она се појавила у белој хаљини, син је умро храбро и достојанствено. Наук би био да је за достојанство и за одлазак одговорна мајка. Ову причу Киш је потпуно затворио. Није читаоцу оставио нимало места за размишљање. Све је до танчина објаснио. Добро је то видео Ханадке, шема је ту, али загонетке нема. Нема борхесовског лавиринта. Нема. Причу је завршио тривијалним флоскулама: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“[6] Па, добро, где је то што раде књижевници? Где, Данило, забога?! Чини се да је Данило Киш записујући да је „реченица једноставна, али некако размекшала и као напрсла“[7] сам оценио себе.  Негде му се изгубио сан и све је постало кусо.

   Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су Опасније од атомских. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Старе књиге су као бомбе заостале из неког рата. Не знаш када ће експлодирати.

Једна таква књига, коју многи називају књига-убица, јесте предмет Кишове приче Књига краљева и будала. Из приче се види да је реч о књизи Протоколи Сионских мудраца. Киш износи да је та књига извршила снажан утицај на Хитлера и на Стаљина, те да се последице њихове владавине добро знају. Данило Киш је према свом признању ову причу замишљао као роман, потом као есеј, а ево појавила се као прича. Не може се рећи да се он није бавио истраживањем појаве контроверзних Протокола. Али, не може се избећи ни сумња у Кишову оригиналност. О томе имамо детаљну упоредну анализу Небојше Васовића[8]. Главна је сумња била у аутентичности рукописа, те у томе да ли је реч о подметачини руске тајне полиције. Ово питање није у Кишовој причи добило одговор. Његова прича је изазвала даље расправе о томе да лу су Протоколи фалсификат или смишљена подвала. Да ли се може сада поставити и овакво питање: Није ли Киш намерно пустио овакву причу? Ја мислим да јесте. А оне његове приче о „економичности“ не држе воду. Киш је прибегао причи не би ли је оставио отвореном. Избегао је одговор. Штавише, закључио је причу констатцијом да постоје и људи као капетан Вирт којима та „књига улива сигурност“. Мисли се на Протоколе у причи назване Завере. Може се и овако помислити: Данила Киша је савладала жеља да подгреје атмосферу око Протокола. Чини се и да је успео. Расправа се још води и у њој се још повлачи његово име.

9      Црвене марке с ликом Лењина јесте прича о љубави и страсти. Можда је то и једина прича из ове књиге у коју је Киш уградио и своју душу. У којој нема превише његових интелектуалних конструкција којима је доказивао своју ерудицију. Нема никакве дилеме да је у причи реч о Осипу Мандељштаму и његовој љубавници Марији Сергејевној Петрових. Не знам зашто је коришћен анаграм Мендел Осипович. Шта је Данило Киш хтео да сакрије, а можда је хтео да појача знатижељу. Пре ће бити ово друго. Интригантан је наслов приче, а изврсна је метафора да су „црвене марке с ликом Лењина довољан акценат да дочара црвени жиг „царске крви“ “[9]. Алузија је очита на ликвидацију целе царске породице Романових. Јасно је да се „царска крв“ не може опрати са Лењинових руку. О грозним убиствима Совјета и њиховом истребљивању интелектуалаца налазимо у причи да су „током те године сви чланови организације јидиш-писаца побијени“[10]. Ипак се зна, иако се у причи тврди да су писма Мендела Осиповича нестала, већину је уништила његова љубавница, остатак су однели агенти КГБ-а. „Оно што страшни „мач револуције“ није успео да уништи, уништила је махнитост љубави.“[11]

10      Добра је она књига која изазива, а не она која је оригинална. Чак може и да не ваља.

***

Епилог. Прочитах Енциклопедију. Мислио сам с обзиром да је писана после Гробнице да ће то бити друкчије. Да ће се Данило Киш мало тргнути. Преварио сам се. Преварио ме Киш. Али, као што писци живе у стваралачкој грозници тако је и Киша дрмала нека грозница. О каквим поривима је реч читалац се може обавестити у изванредним књигама песника Небојше Васовића које сам већ навео, а навешћу још две.[12]

Својевремено је један мој пријатељ, звали смо га Бата, усмртио једну старију госпођу, возећи пијан, згазио је жену, и то на пешачком прелазу. Казну од неколико година затвора  издржао је у познатом затвору у  Сремској Митровици. Приликом издражавања казне имао је Цимера који је у цивилству, хајде да кажемо, на слободи, био лопов. Професионални лопов. Остали осуђеници, па и затворски стражари, саветовали су Бату да на свом сандуку, који је личио на војнички сандук у Титовој Југославији, постави локот. Он се нећкао и после извесног времена када му је дошао отац у посету рече му, Требао би ми неки добар катанац. Пао је избор на најновији „Елзет“. Отац је донео локот марке „Елзет“. Бата је закључао сандук. Са сандука је сијао месингани катанац. Боцкао је очи Цимеру. Једног момента Цимер је склопио руке као за молитву и скоро цвилећи завапио је, Бато пусти ме само да отворим катанац, нећу ти ништа украсти! Бата га је убеђивао да је то најновији катанац и да га не може нико отворити. На упорно наваљивање Цимера морао је да попусти. Цимера је тресла грозница, брзо је окренуо сандук да Бата не би видео тајну и док си рекао кекс, катанац је био отворен.

Моја је мати говорила, Катанац је ту да упозори поштена човека!

————————————————————————

[1]  Можда се онај србомрзац Филип Давид због овог интервјуа, а

не због његовог памфлета, Правда за Србију, острвио на

Петера Хандкеа и на (а)дресу нобеловца прилепио етикету:

Зеро – морална нула!( Портал, Србија данас, 16.10.2019)

Колико би нула било потребно за Давида? – 00!

[2] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 20.

[3]  Михајло Пантић, Енциклопедија мртвих: Прича и смрт,

предговор у Енциклопедији мртвих, Београд, Књига-комерц,

  1. Стр. 21.

[4]  У Федону Платон каже овако: „…мало се старајте за Сократа,

али зато много више за истину…“

[5]    Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака,

Београд; Стари Бановци: Бернар, 2016, стр. 29.

[6]    Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд, Књига- 

      комерц,  1997, стр. 113.

[7]    Исто, стр. 111.

[8]    Небојша Васовић, Зар опет о Кишу?, Београд, Конрас, 2013.

Стр. 391 – 413.

[9]   Исто, стр. 153.

[10]   Исто, стр. 152.

[11]  Исто, стр. 154.

[12]  Небојша Васовић, Полемике и портрети, Лесковац:

Задужбина Николај Тимченко, Београд: Altera Books, 2015. –

(Награда „Николај Тимченко“) и  Лажни цар Шћепан Киш,

Београд: Народна књига, 2004.

Небоша Васовић се залагао за превредновање књижевних

дела а против њиховог  митологизирања.

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА[1]

            Мирослав Тодоровић се дефинитивно наметнуо као велики песник, озбиљан трагач који живи на готовс, који ваздан трепери независно од кише и од Сунца. Он слуша природу, слуша птице, слуша како трава расте, чује како пева трава: „Земаљски спис се разведрава/ Из свега о свему пева трава“. (Пролећни испис, стр.49). Он има велико уво за мисли стараца, столетних храстова, он њихову мудрост и муку преписује за потомке, окива је златним стиховима. Он са њима разговара као са божјим изасланицима. „У све тишем сјају јесењих боја/ Мотриш како се година стишава/ Шуми платно небеског разбоја/ Кроз видело сонета провејава“. И „спознајеш да живот је тихо умирање“. (Јесењи сонет, стр.50). Довде се стигло, до ове зрелости се дошло под јесен, „Јесен у Трешњевици јесен у мени“. Не стигне сваки човек до своје јесени, а наш песник стигавши тамо износи нам своје утиске и отиске: „Удишеш јесен, лишће жути и оПада/ Опада лишће у мени шуште речи/ Фијуче ветар кроз голо грање/ Као кроз скелет цвили као да дишем прозу/ О животу спрам давно угашене лампе/ Видим дечака петролејку што/ Још увек светли у сећању старца што у мраку/ Прелистава листове година сећа се“. (Јесен у Трешњевици, јесен у мени, стр. 45).  Тодоровићу је припала част да нам открије да је „Само тишина мрачна дубока/ Од свих књига речитија“. ( Харон Небојши Деветаку, стр. 41).

           Разговара сам са собом. Ти су разговори најтврђи. Они се претачу у књиге песама, есеја, прича о људима, из њих „се чује универзална тишина/ Из које ниче ова песма“. (Универзална тишина о животној песми, стр.46).

          Повлаче га и грчки мудраци, песници и филозофи. Способан је да заметне главу и крене путем Итаке. Ја бих Итаку измислио, а он, не, он је хоће живу. Погледајте Грчку свеску

          Тодоровић поседује и завидно образовање по питању поезије. Написао је више десетина приказа и есеја о стваралаштву српских песника…

Песник размотава папириће које је време обојило у жуто, размотава сећања, с времена на време отисне се у сан, па се тргне кад пред њим изненада бане песник који је чврсто стегао песму и подигао је високо као лучу да би му осветљавала пут, који је одавно већ на путу за вечност. Преписује то читким рукописом, а сутра ће сву ту муку угурати у компјутер, у ту луду главу која може да прогута милионе књига. Која може да поједе човечанство за неки лакши, дијетални, доручак. Чини му се да ће му тако бити лакше. Свима који су се (за)качили са поезијом се тако чини. Ал’ сутра ће нова мука пред њим. И песник ће јој се обрадовати.

Песме Мирослава Тодоровића су сада отвореније, наслоњене на живот, на муку, отуда је ваљда и њихова дубина, јер мука је та која трагедију уздуже, која продубљује мисао. Песме су му гушће и мудрије. Иначе, мисао има улогу да чврсто држи стих. Мисао је стих тек када пригрли емоцију. То јој је у поезији главно место и песма се по њему познаје, а по песми се препознаје песник који се тако, и само тако, објављује пред Богом и пред људима. Тако је и у Тодоровићевим песмама. Објавио се. Осећа се ламент. Али, није то пука кукњава. Реч је о дискретној песничкој жалби за проћерданим временом које је као највећи зликовац однело песникове пријатеље, песнике, кумове, рођаке, сељаке… Авангарда је одавно сустигла песника. Овај пут му је изашла кроз наслов књиге.

Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

Трешњевица је центар света!

Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан… сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод јасике. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.

Нећемо погрешити, ако кажемо да је ово књига о песми, о стиховима. Песме Тодоровићеве излазе као утваре из тишине гробља на Свеловини. Зрелост му отвара очеву причу: „Од памтивека прича иста само рђе друге“. Са камена „очевог гроба“ „се све гласније види/Чујеш и оно што мислио си да не постоји“. „Овде је тишина најгласнија/ Мисао песме све на други начин чује/ Памти религију траве уписује/ Траве што све у окриље своје прима“. (Вечита истина светлости, стр.52).  У тишини Трешњевице Тодоровић чује гласове: „Из тишине мукле чујеш/ Живот како се описује/ Песма што наста из муке/ Дочекује те шири самоће руке“. (Гласови тишине, стр.54). Видљива „је само духа мука“. (Белина и празнина, стр. 55). Његошевски. Помислиће, можда, читалац да Тодоровић види све црно. Не, он само осећа и чује тишину и радује се, ево: „Седим на стени и/ Мотрим како је све песма“. (ЖУБОР светлости, стр. 35).

Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство. Човек је највећи у свом свету.

Мука је онај део живота који се мери потрошеном мишљу. Без снажне емоције и дубоке мисли нема стиха, ни песме. То поНАД свега и јесте садржај ове Тодоровићеве књиге.

Тодоровићеве песме су пуне мука. Свака песма има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи да су његове, јер песник осећа и туђе муке. Ове његове пасторке нико не разликује од остале његове деце, сви мисле да су његове, да их је он родио. Штавише, и читалац осећа порођајне муке. Негда сам записао: „Без велике муке, нико не пева лепо.“[2] Не би било лепо да прескочим Његоша, највећег српског песника: „Без муке се пјесна не испоја.“[3] 

Тодоровић хвата муку у лету. Не препевава и не допевава, он пева муку. Он је један од оно мало песника кога стално дрма песничка грозница. Дакле, хронична.

„Све је у ненаписаној песми“.  (Песма о томе, стр. 23). Не бих рекао да је у овој мудролији констатована стварност. Реч је о вапају. Као да је жал за неопеваном муком. Није лако кад „Годинама искри песма без речи јер ни речима није све дато“. (Коначно станиште, стр. 47). Тодоровић као ретко који песник чује очима, види звук, додирује светло… Он признаје: „Разговарам са дрвећем“. (Други наслов, стр.27). Тодоровић налази песму и по зараслим стазама својих година. О томе сведоче његови стихови: „Сада идем са штапом од дивље руже/ По зараслим стазама мојих година и као стари знанци/ Разговарамо са дрвећем/ Куцнем штапом о стабло букве/ Ослушнем оно што чујем са штапом о томе прозборим“. (СТИХОВИ О ШТАПОВИМА ШТО У/ златној тишини старе куће чекају/ мој повратак, стр. 20). Још мало да се надишем сјајних стихова па ћу прећи на оно шта су други писали о овој, а и о другим, Тодоровићевим књигама. Али, то је проза. О томе не мислим. Не мислим ништа лоше о доброј прози, али данас ми није дан за њу.

Тодоровић је верни поданик поезије, царице књижевности, и као да је прихватио максиму овога аутора: „Мисао је мајка Божја.“ Његова песма је дотерана. Овај искусни мајстор стиха неће допустити да песма изађе на светлост дана рашчупана, дрљава. Он је своју песму подигао високо као српског високолетача и зна да није ред да је сада приземљи. Овај велемајстор поезије зна да се без царице књижевности не може добити ниједна партија у великом царству књижевности, и да је то једино царство у историји човечанства које није пропало, које је истрајало до дана данашњих. У том царству стих је цар. Самодржац.

А како сам некада писао о поезији Мирослава Тодоровића:

мој пријатељ мирослав тодоровић[4]

дописује извештај на трешњевици

чека зеца у заседи да му стави

зрно соли на реп

помно слуша трешња како цвета

зар је од цвета постао топ

чуди се свом снагом својом

свлачи лук час бели час црни

чупка му брадицу

глади га

отпије гутљај мученице

мези повремено

преко плота баца поглед где је отац

косио све под паском лепе јелене

е тај човечина тај је богме знао

и да зајебе да коси

 

мирослав да не чује нико

прогута горку пљувачку још једанпут

горки људи горке песме певају

обзрне се да га које псето наше не цапне

очас све то тури у песму

заметну белу главу ненадано хитро

оде с милим богом да лови плавог анђела

од њега се каже праве најбоље корице

за књигу песама

дабоме

 

причају они што су долазили са оне стране

виђали су га у околини ариља

база около са оним добрилом[5] својим

одапиње своје песничке стреле

погађа центар непрестано

онако све певајући

 

[1] ПонАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ,  2019.

[2] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф, 2015.

[3] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997. Стр. 38.

[4] Стојан Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007. Стр.43.

[5] Добрило Ненадић (1940-2019), српски књижевник.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО

ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО!

Једначина: Чехов = Кратко и јасно, је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Али, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.

Антона Павловича Чехова одавно познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве, сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника. То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време. Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.

Кратко, јасно, ехо

Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово уопштити и на друге уметности.

*

Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на (не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете, онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.

Чехов и жене

Надам се да ме читалац неће криво схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у раскопчаном прслуку и без кравате.“

Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.

Чехов и песници

Антон Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо један убедљив инсерт из приче  Откриће:

„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости… Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву… Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је природно…“

Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке приче.

Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је брзо спласла.

Чехов, почетак и крај

Ако продужимо средину приче, тзв. разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има само почетак и крај.

У краћим текстовима се теже могу поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и  талентом. То што је Чехов био писац реализма не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају глупости. Требало би писати о глупостима, а не глупости.

Чехов, драма и психолошки притисак

У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца! Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца. Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради. Не попушта.

Чеховљева Клиника број 6.

Није ми јасно на основу чега неки, међу њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“. Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам, сто посто, да је др Базаља читао Клинику број 6.

Краткоћа је сестра талента

Одувек су ме импресионирали Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно, а мислима пространо.“[1] Други део овог исказа налазимо и у Поговору Милосава Бабовића за књигу Најлепше приповетке[2] А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под насловом Краткоћа  је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао.  Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру,  Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца. Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле суди му, и тада Чехов то ради  веома пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба уздићи!“

Милосав Бабовић је чак Чеховљев смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева трајна преокупација…“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом, узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је сушт Чеховљеве поетике.

Чехов, душевност и милосрђе

Антон Павлович Чехов био је на позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1

Толстој о Чехову

Када je 1904. Чехов умро,  Лав Толстој је за лист „Русија“ изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник… Да, да!… Управо ненадмашан! Он је био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је видео… И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.

Чехов и искреност

Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози, психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе у нашем народу: Искреност је почетак краја… Е, том особином је био обдарен Антон Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити због његове дужине.

Искреност је бургија која б(р)уши љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.

Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.

Само се искреношћу у разговору са собом може стићи до песме. У том разговору морају учествовати:

Велике уши: Мора песник чути сам себе,

Велике очи: Песник мора видети Бога,

Велики нос: Песник мора намирисати (младу) песму,

Велика уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства…

Кожа мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију…

Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само (не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било је, изгубили су главу.

Искреност је тешка као туч.

Од искрености најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.

Искреност се може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.

Искреност је носећи стуб пријатељства.

Искреност води у пакао.

У паклу све искрено гори!

Пакао је жива ватра.
Рај је углавном зелен.

Искреност може и да нашкоди!

Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.

Искреност буди наду.

Искреност скида са душе и најтеже камење.

Искреност зависи од узраста.

Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања!

Заљубљеност је очарана искреношћу!

Искреност је ретка болест, али опасна.

Људи воле када су други искрени.

Стално доказивање искрености је робија.

Стално доказивање искрености је сизифовски посао.

Искреност је кад му скрешеш у брк.

Постоји само искрена сумња!

Сумњало је у ствари хејтер!

Искреност подразумева веру.

Искреност се може заливати и вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.

Искреност не обезбеђује егзистенцију као сумња.

Децу можете да лажете, а деду не!

Опали, после ћемо се крстити!

Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

***

Код Чехова нема неологизама, нема архаизама. Све је чисто, мекано и топло. Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.

Недавно сам се жалио мом пријатељу Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона Павловича продавали паре.

Мислим да свакодневно свима  недостаје Антон Павлович Чехов.

У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се да је јасно!

2019724.

У Нишу

[1] Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, Орфеус, 2010.

[2] Антон П. Чехов, Најлепше приповетке, Београд, Ленто, 2010.   избор, превод и поговор Милосав Бабовић.

[3] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за уџбенике,2013. Приредио Зоран Божовић.

[4] Др Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX, Књига II, Београд, Светозар Марковић, 1983.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш  

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

ВЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

(Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд, Службени гласник, 2019)

Блез Паскал (1623-1662) се сматра једним од најзначајнијих аутора француског класичног периода, као и једним од великих мајстора француске прозе. Његове Мисли се сматрају ремек-делом и заштитним знаком француске прозе.

Да бисмо дочарали узвишени стил Паскала као писца навешћемо један упечатљив инсерт из текста Паскал који представља предговор редакције Паскаловој књизи Мисли, Београд, Етхос, 2006: „Међутим, и противници и поштоваоци у једном су се слагали – хвалили су Паскала као писца. Његов стил је истовремено и логичан и сликовит, фамилијаран и узвишен, ироничан и страстан, тако да та разноликост, као ватромет, засењује читаоца, неодољиво га привлачи, и без обзира да ли усваја идеје које писац излаже. Али то нису тражени ефекти човека од заната, списатеља. Они избијају неосетно, као у присном разговору међу познаницима. Није ли то сам Паскал најбоље оцртао рекавши: ‘Кад наиђемо на природан стил, просто смо зачуђени, јер смо очекивали да ћемо наићи на писца, а налазимо Човека.’“

Безброј примера доказује правило, а један га обара.

Блез Паскал, математичар, филозоф, теолог, мистик, књижеви горостас и КОЦКАР: “Може бити да Бог не постоји, али боље је кладити се на Њега.”

Паскал је био радохоличар. Радио је и буквално до бесвести. Мало се кретао тако да су му ноге због слабе циркулације брзо отказале. А богме, и глава. Некима се чини да је све време бежао од науке у теологију, и назад. Али, Паскал није бежао од проблема, нити од тешкоћа у раду. Хватао се највећих и тешких проблема као што су они математички који су за остали свет представљали страшила, па до теолошких расправа посвећених вери и Богу. Био је посвећеник. Паскал је био инспирација великим математичарима, песницима и мислиоцима. Споменућемо неке, Гете, Хајдегер, Кјеркегор, Масарик, Жид, Шатобријан, Русо, Лајбниц… Егзистенцијалистима је Паскалова мисао ваздан потпорни зид који вековима стоји на ветрометини и одолева поплавама нових мисли и нових противника и поклонка.

Вакум

               Вакуум се некада дефинисао као празан простор. Потом се умњаци тврдили да вакум не постоји. Затим су га попуњавали, па су опет смишљали да се та празнина може десити и сада су дошли до тога да постоји парцијални вакуум. Паскал се њиме бавио у том трактату у уводу је говорио о античким ауторима, те да би они данас са коришћењем нових експеримената посве друкчије закључивали но онда. Наравно, нећу рећи да је Паскал открио топлу воду, зато што је то писао у првој половини седамнаестог века. Писао је: „Ко год замишља да истина не постоји пре него што је човек спозна, не зна шта је истина.“[1] Да ли се из овога може закључити да Бог постоји? Али је логично да је Паскал на то помишљао. Мислио је да ће обезбедити егзистенцију Свевишњем, ако га смести у несазнатљиве.

Истина је тешка. Она није предмет само разних наука. Она је у жижи сваке вере. Она је везана за осећања. Она вуче и нагоре и надоле. Истина се најчешће сазнаје посредно, а веома често се до ње долази касно.

То што Бог постоји нема никакве везе са Исусом нити се је Он бавио инфантилним верским наклапањима.

Мислим или верујем или мислим и верујем

Декарт је мислио: Мислим, дакле постојим!

Паскал је мислио: Верујем, дакле постојим!

Јасно је да су обојица мислили, а ове две њихове мисли које представљају основе њихових филозофија разликују се само за једну реч, али је разлика огромна. Мислим да су оба става тачни. Без мишљења је немогуће доћи до њих. А, да би они били ту потребно је веровати у њих. Дакле, потребна су оба става. Но, да би било довољно, шта је још потребно? Немојте да мислите да ја мислим да се Паскалово „верује“ не односи на веровање у Бога. Не, баш се на ту веру односи. Али, ко вам брани да то и друкчије тумачите. Само је потребно да његову велику мисао снабдете својим контекстом. Ништа више. А ни мање.

Човек без Њега не постоји, а ни Он без човека. Верујем да је све мисао. То је суштина. Сваки је човек један свет, али мисао уједињује људе у једну мисао, у једног Бога.

Огромно је људско незнање. Његова је дубина немерљива. Незнање је замена за Бога, за космос, за ћелију, за човека… Страшно! Ипак, верујем да је Мисао Мајка Божја. Само ја знам колико не знам, а не знам ни ја. Паскал каже: „Мисао чини човекову величину.“ Нећемо погрешити ако кажемо да је мисао суштина човека.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра. Не мора да пресипа из шупљег у празно. Само се пружи и досегне бесконачност! Ако у неком интервалу времена није било великих мисли, онда је тај простор био празан. И само тако постоји вакуум. Историјски вакуум.

Мисао је, хераклитовски речено, вечито горућа ватра која се с мером пали и с мером гаси. Она управља светом без обзира шта о њој мисли Мичио Каку (1947-). Она управља свим мислима као (и) својим. Уопште (ми) није важно како је ко назива. За мене је она Бог. Она светли и у мраку. Измишља своје сунце. Бави се љубављу и другим великум стварима помоћу којих помера свет ка новим световима, ка новим људима.

Мисао је жива ватра. Може да буде запретана миленијумима и да се изненада разгори, да букне и  направи неко чудо, неки белај. А може и да миленијумима осветљава путеве другим мислима.

Паскал и вероватноћа

Ових дана је у књижарама доступна књижица текстова Б. Паскала под насловом Увод у вакуум у издању Службеног гласника, који иначе објављује изванредне књиге које други издавачи избегавају, наводно нису комерцијалне. Ова књига није добила наслов од Паскала, него је то избор текстова уредника Јовице Аћина и преводиоца Зорана Миндеровића. Као и сваки други текст који је стар више векова и помислио би човек да и текстови који се налазе у овој књижици имају углавном историјски значај. Паскалови текстови су своје време били веома утицајни и веома радо читани. Изазивали су веома жустре расправе. Ни Волтер није био имун на њих. А садрже и оцене Паскала о многим спорним питањима у вези са хришћанством. Што се данашње науке, теологије или књижевности тиче још увек постоје могућности озбиљног утицаја ових Паскалових текстова на њих .

Паскал, као што знамо, био је истакнути математичар, физичар, филозоф, теолог, мистик, књижевни горостас, застрашујући геније… Б. Паскал је био и коцкар. Коцкање је упражњаво онолико времена колико му је било потребно да схвати шта коцкање представља као порок, али и да учествује у стварању једне од данас најкориснијих математичких теорија, а то је теорија вероватноће, те преко ње и на стварање статистике и низа других изведених дисциплина које се данас изучавају на свим универзитетима и које се примењују на познате науке као што су физика, нарочито атомска, па и квантна физика, медицина, економија, … Руку на срце, њега је интересовало како може остварити добит на коцки. Грубо речено то се може десити случајно. Да би играч осигурао добитак потребно је много више уложити него што ће добити.

Математички метод

У огледу О геометријском духу – што ће рећи добро промишљених и савршених – доказа, Паскал се залаже за методе којима се служи математика која би се унивезално примењивала, што је апсолутни нонсенс, јер се те методе не могу примењивати у теологији коју он нарочито апострофира. И овај текст као и остали из ове књиге је од историјског значаја. Иначе, Паскал предлаже два правила:

„Аутентичан метод, помоћу којег формулишемо најсавршеније доказе, утемељен је на двома правилима. Прво правило забрањује термине чије значење није претходно прецизно објашњено. Друго нам правило налаже да никада не формулишемо став који није заснован на познатим истинским тврдњама…“ Ово би могло данас да прође само код математичких лаика, али се не може порећи иницијатива овога на формирање данашњих математичких теорија које се налазе у многим и веома различитим логикама. Он даље говори о дефиницији која мора да има нека нужна својства која су  и данас важећа. Дефиниција не сме бити креативна (описивана са претерано мого речи), не сме се дефинцијом један појам описивати истим или мање јасним, тј. требало би избегавати cirkulus vitiosus,… Не би требало означавати истим термином два различита објекта…  Дефиницијом се даје ново име за описани објект, не упуштајући се у природу тога објекта. Паскал је сматрао да се прецизношћу дефинисања и дедукцијама (строгим доказима) може ефикасно борити „против софиста и њихових подмуклих клопки“.

„Математика је савршена учитељица овог метода.  Кад говори о простору, времену, кретњи, броју, једнакости, као и многобројним срдним терминима, она их не дефинише, јер људи у математичаревом језичком подручју тачно знају на шта се термини односе. Додатна појашњења не само што не би била поучна него би изазивала збрку.“ Тачно је да је математика савршена учитељица математичког метода. Рекло би се да је ово таутологија. А овај други део Паскаловог тврђења да математика не дефинише простор, време, кретњу, број, једнакост просто није тачан. Није ме зачудило то што је Паскал тако тврдио у седамнаестом веку, али ме чуди да је оваква тврдња  у књизи остала без коментара, па и без објашњења мотива да се овај Паскалов текст нађе у књизи. У време Паскала једина аксиоматски устројена теорија, формална теорија, била је Еуклидова геометрија, то је био и разлог да Паскал метод именује као геометријски, тј. у геометријском духу, а мислио је на математички метод, пре свега на прецизност.

У формалним теоријама и у оним наукама које користе дедуктивне методе дефинише се и доказ. Дефиниција доказа се може наћи у свакој књизи из математичке логике. Паскал не дефинише број. Мислио је на природне бројеве, иако касније употребљава деобу да би дошао до појма бесконачности. Природне бројеве је аксиоматски устројио тек Ђузепе Пеано (1858-1932). Прво се набрајају Пеанове аксиоме, потом се дефинише скуп на коме важе те аксиоме, а елементи тога скупа су природни бројеви. Много је времена прошло од Паскала до Пеана. Користећи природне бројеве дефинишу се класе парова ових  и операције са њима, те се добијајау цели бројеви итд. Да би истакао значај природних бројева Л. Кронекер (1823-1891) је реакао: „Бог је створио природне бројеве, а сви остали су људско дело.“

Паскал је тврдио „да математика није у стању дефинисати ниједан од фундаменталних објеката, као што су кретња, број и простор“. Oна  „је заснована на претпоставци да сви знамао шта се подразумева под речима “кретња“, „број“ и „простор“.“ Паскал је погрешно мислио да је математика јединствена теорија, те да су у њој основни појмови који се не дефинишу: кретња, број и простор. Простор се такође дефинише на различите начине. Уобичајено је да се простори разликују према димензији. Људи су навикли на тродимензионални простор. Многи га зову и физички. Али да је само то физички простор, тај који има три димензије: дужину, ширину и висину, а да нема димензију времена, онда бисмо изоставили и кретњу. Вишедимензионални векторски простори су данас врло обични, а постоје и закривљени, они су такви због гравитације. Постоје разне врсте геометрија, брзина зависи од брзине кретања система референце,…

Време

Што се времена тиче, ту постоји много проблема о егзистенцији па и о природи времена. Питање је да ли је време димензија простора или је време независно од простора? Питање је да ли време има само једну димензију како се до сада третирало у физици? Ако време има једну димензију, онда је време простор. Оно је простор и ако је димензије нула. Ако се може изаћи из неког простора, или како су до скора тврдили физичари и филозофи физике да се из црне рупе не може изаћи, па су се неки од њих предомислили, међу њима и Стивен Хокинг (1942-2018), питање је, да ли се може изаћи из времена? Ако се може изаћи из времена, да ли се тада може остати у истом простору, или се мора изаћи и из простора? Ако се простор може кривити, да ли се и време савија? Да ли гравитација савија време? Као да се време креће по круговима чији је центар мисао. Ако време не постоји, онда постоје безвремени људи или су то ванвремнски или су исти само немају свест о томе. То би се могло дешавати у безвременском простору. Неки физичари су забринути како би математика описивала ове ситуације са временом и без времена. Било је случајева да је математика описала нешто, а да је то нешто пронађено много касније. На пример, Аполоније (262-190) из Перге је пронашао конусне пресеке, а Кеплер (1571-1630) је после скоро два миленијума доказивао да земља ротира око сунца по елипси. Сад већ ни то Кеплерово није као што се мислилo, јер путања земље зависи од кретања целокупног сунчевог система.

Простор се данас прави према проблему који би требало решити?!

Време је новац тврде трговци. Мислим да они налазе такве просторе у којима је то истина. Исус се сукобљавао са трговцима. Сукоби још трају. Новац није више монета за поткусуривање. У стању је да избуши границе и оног простора који нисте ни сањали.

Сваки свет има своје време. Када се каже да време не постоји то значи, не постоји универзално време које важи у свим световима.

Време не постоји онако како га замишљамо. Многи га и не замишљају. Једни зато што не могу, а други, исто, зато што не могу. Време је само прошлост. И ужасну тескобу осећа свако ко нема никога да му о њој каже неку реч. Да га потапше. Да га додирне речју. Знам да има још људи који мисле овако, али кад год помислим на њих мени се увек чини да им не могу ништа. И они можда мисле да мени не могу ништа. Нико никоме није од помоћи. И да нису онога попели на крст, и да није он подигао камен и одлепршао, ми бисмо сада били у гадном сосу, (кад кажем ми мислим на оне који мисле исто што и ја и на оне који не мисле), не бисмо имали с ким да поразговарамо, не бисмо имали коме да се пожалимо, не бисмо имали илузију да имамо некога. Били бисмо бедници, као што јесмо, разговарали бисмо сами са собом. А то је исто као кад разговарамо с њим. Осећали бисмо се као богови. У ствари, ми то и јесмо, али се ретко кад тога сетимо, други који се исто осећају не маре за нас. Зар није време да се запитамо чија је охолост?!

Бесконачност 

Бесконачност је опчињавала Паскала. Уочио је да не постоји највећи број, као ни највећи простор, а и са друге стране, да не постоји ни најмањи. Иако у данашњим просторима имамо и нула простор, као простор димензије нула. А и Паскал је констатовао „да се све величине налазе између ништавила и бесконачности“.  Кад би се данас Паскал кладио на Бога, није сигурно да би добио, јер се мора дефинисати простор за одговарајућу вероватноћу, а то би био теолошки простор у коме се верује или не верује, али шта ако има и неодлучних?!

Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу. Паскал је био на трагу инфинитезимала за то му је и Лајбниц и одао признање.

Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?

Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“

Страшило или математички дух

Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај није само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да je консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио. Можда је требало споменути да се за одређену науку човек мора наоружати одређеним логичким мишљењем, те да су процеси дедукције, који се готово не разликују од процеса доказивања теореме. У уметности, као и у религији, нема логике.

Застарашујућа сфера чији је центар мисао

Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

***

Мичио Каку (1947-), теоријски физичар, недавно је изјавио да се може доказати да светом влада универзална интелигенција, па, нека свако то тумачи како му одговара! На ову мисао Какуа скренуо ми је пажњу мој пријатељ, математичар Слободан Тричковић.  Каку није апострофирао Паскала, али очито да му је он био у подсвести.

Неки физичари су сматрали да је свет настао праском, што бисмо протумачили као несрећним случајем, па се потом свет усавршавао, а сада се појављују сасвим супротна мишљења да је свет на почетку био у савршеном поретку, те да је после долазило до све веће енторпије. Питање је да ли се ова физика може применити и на социјализацију. Тежња је човека за осамостаљивењем, или како кажу да већим степеном слободе, то би у перспективи значило да ће свет бити само скуп јединки, то ми не личи много на неку озбиљну перспективу, али да таква заговарања могу довести до хаоса то ми се чини извесним.

Верујем да постоји брзина већа од брзине светлости, њој је потребан простор који ће јој бити обезбеђен. Брзина ће се стално повећавати. Инструменти за њено мерење каскају. Уобичајено.

Епиктет и Монтењ 

У свом тексту „О читању Епиктета и Монтења“ Паскал замера Монтењу што разуме мистицизам, али не живи као мистик. „На пример, он тако, по навици,поштује локалне обичаје. Јаше коња (што не приличи филозофу) зато што му то годи…“ „У браку је веран само зато што не воли непријатности.“ Бољи би био закључак да Монтењ не живи као мистик зато што разуме мистицизам! Епиктет напада лењост, а Монтењ охолост. Паскал замера избор једног или другог, јер који год порок изаберете са убеђењем да сте изабрали мање зло изабрали сте порок. Иначе, Паскал је веома ценио оба поменута мислиоца што потврђују његове оцене:

„Мислим да је Епиктет ненадмашан кад ремети мир оних који траже мир изван себе. Поред тога, он своје читаоце убеђује да су истински робови и бедни слепци, и да ће живети у болу и заблуди, од којих беже, уколико се безрезервно не приклоне једином Богу.

„Нико не може боље од Монтења: обуздати охолост људи који се, занемаривши веру, диче својом праведношћу; разуверити људе који су привржени својим мишљењима; и човеку тако убедљиво предочити његову скоро тоталну помраченост и заблуделост да му је, ако иоле осећа своју праву природу, немогуће зазирати од мистерија. Човеков дух је до те мере смеран да му не пада на памет да доводи у питање утеловљење или тајанство причести, што прост свет пречесто чини.“

Нема сумње, да се човек мора окренути себи, а да се све мора читати критички. Онај математички метод је Паскалу помагао да успешно сецира мисли у текстовима које је читао. Не упуштамо се сада у његове закључке, многи од њих су и данас валидни, издржали су критике са становишта разних филозофија. Свако је то због дубине Паскалових мисли, али и због стила, а под тим подразумевамо пре свега веома јасно и систематично излагање.

Морам овде да приметим да сви они који можда замерају Паскалу било какав недостатак у одбрани вере морају знати да је Монтењ био близак са неколико краљева, да је за њих и ратовао, а да је Паскал ваздан био са друге стране од моћника.

Где тражити решења

Невероватно је колико је искуства сажето у Паскаловим списима. Велики мислиоци као Пушкин, Достојевски, Ниче, Толстој… умели су да сажму епоху и да је оставе човеченству. Паскалу је несрећни догађај, данашњим речником, саобраћајни удес, утерао провиђење у главу. Од тог дана он је мисло да га је сам Бог спасио, те се и он због тога преобразио. Многи истраживачи који су се бавили делом Паскала су прихватили то здраво за готово. Међутим, Паскал је био верујући човек и пре тога догађаја. И није напустио науку зарад религије. Пре ће бити да, трагајући за решењима која су јој недокучива, душа „…превазилази сферу свих бића, заустављајући се, смирена срца, пред престолом Бога.“, те је Паскал та решењима  потражио у вишим сферама апстракције и тако је стигао до прекрасне идеје да је кључ за сва решења Бог. Идеја није нова, али он ју је другачије представио. Није била новина, нити је он био први, који је разговарао са Богом. Па то сви чине и чиниће, кад год се нађу у тешким ситуацијама. Чак и он који нису верници. Паскал је имао велику душу. Обично старији људи у оквиру својих припрема за одлазак у други свет почну да се преиспитују и да за своју душу траже неко добро место јер су сазнали да је све материјално ништавно. Сетимо се Св. Цара Константина који је објавио да је сањао крст и да му је Бог рекао да ће у том знаку победити. Паскал је био млад, а у његову душу су смештане све недаће, и огромни светови, „чији је центар свуда а кружница нигде“. Невероватно је какав је старац био тај млади човек, мислио је да „природа апсолутно не подноси вакуум“. Али ни душа, мој Паскале!

Крштење

Кад је реч о крштењу данас, морамо се сложити са Паскалом: „Када је црква била у повоју, катехумени, кандидати за крштење, били су подучавани. Другим речима, они су, пре крштења, морали подробно изучити мистерије вере, окајати свој пређашњи живот, стећи огромно знање о величини и узвишености вероисповести, и о основама хришћанства. Они су, дакле, након истинског и очигледног преобраћања срца, након преживљеног периода страсне жудње за крштењем, заувек приступали изабраној вери.“ И у житијима светих отаца пише да је тако било, да су било подвижници.

Паскал примећује да се тај обичај изметнуо, те да се деца крсте одмох по рођењу. Наравно, без свести о вери, угурани су у хришћанство против своје воље. „Познавање вере више није предуслов за пријем у Цркву.“ – и са овим Паскловим тврђењем ћемо се сложити.

Приметимо да је овде могао навести и она покрштавања која су вршена по Латинској Америци под претњом смрћу. То су радиле и друге религије. Није то било својствено само хришћанству. Али, ако је великом апологети Паскалу то промакло у тексту Првобитни хришћани и хришћани данас, чије су поставке истрпеле зубе времена, које су важеће и данас, његова је апологија ипак штампана у Мислима, нажалост, постхумно. По питању крштења и односа према вери није се ништа изменило од Паскала до данас. А и не верујем да ће икада. „Црква од своје пастве захтева ништа мање од савршенства.“ – а требало би да то захтева и од пастира. И то најпре од њих. Кад бисмо то имали, онда не би држава поправљала Цркву, не би судила поповима за напаствовање деце и за друге разноразне лоповлуке, па и хедонизам. Све је наопако, а то је опако!

Данас се у цркву улази крштењем по рођењу, дакле, не својом вољом.

Данас се у цркву улази донацијама, а где-где и оружјем.

Данас се у цркву улази рушењем комшијине куће.

Данас се у цркву улази да би подметнули бомбу.

Данас се у цркву улази да би је опљачкали.

Данас се у цркву улази да би је онередили.

Данас, а сутра?!

 

Maja, 2019.

Ниш/Агиа Тријада

 

 

 

[1] Блез Паскал, Увод у вакуум, Београд: Службени гласник, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО

            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал (1623-1662)

није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес (1899-1986)

у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.

Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату.  Човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда. Како рече песник, Не може се побећи од истине да је свест о незнању први услов за приближавање Богу.

 

15.5.19.