Category Archives: Ја пишем

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ

(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019)

Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je схватио још на почетку романа да је за роман најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго…

Ако промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много времена вртећи кругове како бисте се поново вратили на прави пут и наставили да пратите посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко можете ископрцати. Суштина  Радоњићеве Рубикове коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења. Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у рукама апостола.

Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“ (стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)

На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек дечак. „Нажалост, он веома споро одраста. Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог деде.

У фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање, износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син начинила профаним. Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло, онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.

Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.

Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње дочара ситуацију, догађај, лик… Овде је фуснота саставни део ткива и одређује стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна  мудролија, а која употпуњује причу, каткад и појашњава. Севне и обасја фрагмент – причицу, и она просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста…“. Оно што би се на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у (од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима, извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали. Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.

Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте, изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.

Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа. Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност, и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним срединама, а већина  јесу такве, али писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред  ужитка покренути и на размишљање о великим темама, о животу, о смрти и о Богу.

Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу, Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је наша. То нам је и Радоњић потврдио.

За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна  је био омнибус новела без подрума и поткровља. Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку. Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују, неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран сам.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЊЕГОШ И МИЛОШ

ЊЕГОШ И МИЛОШ

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу. Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању „Религије Његошеве“ (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ‘Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.’“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед… и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „…уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи…  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту… Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал’ тишина мрда.

11

У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „… а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање.

12

Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил’ не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.“

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“

Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка’ у Његоша!

 

Банкок-Париз, децембра 2018.

Стојан БОГДАНОВИЋ: С-МИСАО

Београд, Савременик плус, 279-280-281/2019, 86-104.

Краљево,СИЗИФ, 1/2019, 11-42.

СМИСАО  

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи… Берђајев је најзначајнији… Берђајев је… Најумнији… Најдубљи… Најкреативнији… Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик. 

1

Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су теророром спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.

Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода… Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима… Она отвара просторе утопије или уобразиље…“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна.

***

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност. Машта храни душу.

***

Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа човек се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке… Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

Мисао не умире.

Мисао је нужан услов за стваралаштво.

Мисао живи у створеном и изван њега.

Мисао је вечита.

Мисао је фундамент стваралаштва.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8

Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву…“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству… Аскеза је један од битних услова успеха.

11

Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће… Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

14

Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

Све види и све чује и стално ћути!

Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом…баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели… И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

Знају се сви елементи… и од истих елемената је сав свемир.

О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро…

Поезија је форма.

Она је иста и у било којој науци.

Већ сам горе употребио реч морфологија…

Реч је, наравно, о облицима.

И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

Опсесија јесте.

Али, и илузија није лоша.

Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

Истину je веома тешко дефинисати.

Најлакше је идентификовати је са Богом.

Па непрестано трагати…

Па то је најлакше, али није довољно…

Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

О истини се говори искрено само у сну!

Истина је опасна и када је истина.

Не играјте се истином, стићи ће вас!

***

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка…

19

Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

Слобода није негативни гранични појам…

Слобода је – позитивна и садржајна.

Слобода није само негација нужности и детерминизма.

Слобода није царство произвољности и случаја…

Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

Слобода је позитивна стваралачка моћ…

Слобода је моћ да се ствара ни из чега…

Слобода није сазната нужност…

Слобода је религиозна врлина.

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Није на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „…да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.

20

Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства…“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

„Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

„У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

„У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

„У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици…. Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“

Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренсеанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда… Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

Не бих могао да се слоажим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму… Запањујућа ерудиција.

Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично… Уметност представља објаву увек Новог Човека.

Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

„Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руко-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

„У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)… Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“… „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

„Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности…“ „Русима није својствен култ чисте лепоте…“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

„Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд…) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

„Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица коју сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштва је писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској… Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

Знано је да је песник измислио Бога.

Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима.

Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

САВРЕМЕНИК ПЛУС, БЕОГРАД

276-277-278/2019, 87-101.

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУКЕ СА ХАРОНОМ

Стојан БОГДАНОВИЋ

МУКЕ СА ХАРОНОМ

Мастило се не пије,
а није ни пена за бријање.
Мастило се чува у мастиљари.
Повремено се проџара перцетом
да се не би укиселило.
Када преври,
маже се на хартију.
Као маст на лебац.

Ако много мућкате мастиљару,
подићи ћете талог!

Намерна искреност јесте злоба!

1

Тамо где сте наумили
одвешће вас Харон.
Ја не могу,
Сломила ми се оловка.

2

Попио сам сво вино.
На реду је мастило.

Душа ће ми остати
у поезији
Тако ће Харон крепати,
Као они силни Срби,
Поред неког контејнера за ђубре,
Јер му јутрос нисам оставио
новчић за бурек.

Кад ми тако дође нешто до гуше
не остаје ми друго него
да скочим и да се удавим
у мастило.

3

Харон је повећао цену

Тражи два новчића

По души

А као главни разлог

Наводи да је Турчин

На ћошку повећао

Цену Бурека

4

Створила се пометња

Мртваци чекају

Да се ситуација разбистри.

На гробљу влада гробна тишина,

Не знају људи где ће им душа.

Држава је ангажовала новосадског доцента

Да им докаже

Да и мртви немају никаква права.

5

Харон ми се јавио мобилним

Срећа да сам га понео

Ноћас док сам спавао

Каже да је моја душа

Заражена поезијом

Болест је прилично одмакла

Те да је он

Ни за какве новце

Неће примити

У свој нови чамац

Иако је набавио нови мотор

Марке Џонсон.

Претешка је српска душа.

6

Испред гробља мртви

србијански сељаци (за)легли

чекају своју децу

да дођу из Америке

Само да чују опело.

7

Неки су недавно дошли

На Косово

Али од Косова до Прокупља

Никла је Калварија

А изнад ње небо плаво

Као Атлантски океан

Из дана у дан шиље се колци

Пободени у српске гробове

Пробадају наше косовско плаво небо

А божури цветају

Мртваци са зидова Грачанице и

Дечана певају тропар

Новом америчком команданту

колонелу Дучићу

А он  не зна да је овде

Конзул био четнички

Наредник Милан Ракић

У време војводе Вука

8

Харон се спрема за починак

Као да је и њега стигао

Осиромашени уранијум

Или је то обичан грип

Ђаво ће га знати

9

Претешка је српска душа

А Харон се боји потопа

Јер би му у биографији

Заувек било записано да је

Превозио српске душе

За мале паре

10

Опет ми се јавио Харон

Само зврцка

Сав је хепи

Примио је под старе дане америчко држављанство

Обећали су му и ново намештење

 

Пребираће по српским душама

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову

 

Старе српске душе

Заједно са њиховим светим  краљевима и иконама

Избациће из чамца посред реке

Или ће их препустити својим рођацима

Кварним Европљанима

Да их развеју изнад Ибра и Мораве

 

За нови посао чамџија

Ће обући нову униформу америчког маринца

Прве класе

Натући ће маску Абдулаха

И уместо мотке добиће

Мач

Који је до пре неколико дана

Чувао лично Таип

 

Косово ће и даље бити равно

Као тепсија,

Али ће се уместо тулумби и баклава

На њему пећи издајничке душе

Заточене тешком Лазаревом клетвом

11

Некада сам мислио да би добро било

Када би се Харон удавио у Стиксу

Сад видим да се он поправља

Пијући минералну воду Стикса

Све је снажнији.

Бојим се изгубићу меч против њега

Или против Стикаса

Свеједно је.

12

Када се Харон вратио с посла

Уморан и гладан

Само што је сео на ивицу чамца

Звони му мобилни

Његова директорка из васпитно-поправног дома

Јавља се не би ли му саопштила

Да је његов нови послодавац незадовољан

Његовим учинком у превозу

У вези са српским душама

Договор је био да до пролећа све превезе

Те да се Косово може чисто предати

Новим власницима

Који су уложили велике паре

И српске главе у руднике

Ново Брдо и Трепчу

А сад је већ јесен

13

Харон је устао рано

Без обзира што је целе ноћи

Бесплатно сањао

Са Американцима никада ниси начисто

Они те туку и када си заслужио и када ниси

И сваког сматрају псом ако је мушко

Док је женско обавезно кучка

По правилу понашају се као прави газде

И свима великодушно поклањају смрт

Не пропуштају ниједан празник

Па чак ни Видовдан

И тада је Харон морао да вози

Олакшавајућа му је околност

Што је вожња била преко Дрине

А не преко Ибра или преко Мораве

14

Ако Харон овако настави

Мени не преостаје ништа

До да му избушим гуме

Или да му запалим чамац

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

САВРЕМЕНИК ПЛУС,

270-271-272/2018.

Београд

ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

            На ова размишљања о песнику Бранку Миљковићу навеле су ме изванредне књиге, монографија Слика и идеја, Марије Јефтимијевић-Михајловић у издању Института за српску културу, Лепосавић, 2011. и монографија Миљковић између поезије и мита, Лепосавић, 2012. исте ауторке. Слутња, форма, музика, наслеђе-традиција  јесу у бити Миљковићеве поезије и есејистике и о овим елементима детаљно и зналачки расправља Марија Јефтимијевић-Михајловић. Расправе су документоване релевантном литературом за коју се човек понекад чуди како је све ово могла наћи. У првој књизи се налазе шест обимних есеја о Бранку Миљковићу. О његовим ставовима о поезији, и о његовој поезији о поезији. О његовим узорима. А има и компаративних анализа у којима се упоређује мисао и поезија Бранка Миљковића са ставовима и певањима Малармеа, Шопова… Друга монографија је цела посвећена Бранку Миљковићу.

Не верујем да ће зналци наћи много сличности између мишљења која су изложена у текстовима Марије Јефтимијевић-Михајловић и ових која су овде написана, али то само тако изгледа, јер реч је о истим елементима који се обрађују у текстовима, а не би било добро, не би било сврсисходно, да су текстови и размишљања исти. Моја размишљања немају научну претензију. Она су више импресија. Често су и општег карактера.

Неће ово бити приказ ових књига Марије Јефтимијевић-Михајловић нити есеј о стваралаштву Бранка Миљковића, пре би се овај текст могао назвати анамнеза и покушај дијагностификовања (стваралачке) грознице Бранка Миљковића од које је он хронично патио.

Морам овде рећи да се Марија Јефтимијевић-Михајловић као ретко који критичар посветила и тако дубоко ушла у проблематику која се тиче стваралаштва, поезије и есејистике, Бранка Миљковића. Могу да замислим како би се Бранко због тога шепурио.

Хвала Марији Јефтимијевић-Михајловић на књигама. Честитам!

1

Бранко Миљковић се дистанцирао од симболиста, а симболизам је темељ његове поезије и филозофије његове поетике. То би онда значило да се дистанцирао од самог себе.

2

Кад је о поетици реч, онда се разликују поетика уметничког дела и поезија. Уметничко дело, (књижевно, вајарско, сликарско, музичко) јесте толико уметничко колико је у њему поетике. Да ли има потребе за овим разликовањем, да ли има потребе удаљавати поетику од поезије? Ако узмемо у обзир Његоша, „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“, онда се не можемо отети сумњи да је избегавање „поезије“ у корист „поетике“ непотребно. Поетика књижевног дела јесте његова душа која избија кроз кожу (кроз оквир) тога дела и улази у књижевни нос читаоца код кога изазива умами.

3

Што се тиче Миљковићевих тврдњи:

Не постоје велики и мали народи,

Не постоје велики и мали језици.

Постоје велики и мали песници.

мислим да ниједна од ових није тачна. Кад је о песницима реч сигурно је да не постоје велики и мали песници, него постоје песници и они други. Пре бих се позвао на Ловћенског Тајновидца: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није,/ у великим народима генију се гњ’ездо вије.“ Велики народи се препознају по великим делима. Вероватноћа је већа да ће из бројчаности народа изаћи и неки квалитет, али то није баш поуздано.

4

Бранково дело није завршено. Можемо рећи да је штета. Али то би било мало. Дело није заокружено. Није потпуно. Има и опречних тврдњи. Тражило се немогуће. О томе храбро и аргументовано пише Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита наводећи притом и мишљења великог броја српских критичара, Џаџића, Петковића, Милосављевића, Микића…

Према Богдану Поповићу четири особине које је изнео у есеју Шта је велики песник? које сваки песник мора да поседује јесу: дубина мисли, дубина осећања, жива машта и пречишћен укус. Примењујући ову методологију Марија Јефтимијевић-Михајловић дошла је до веома интересантног закључка:

„Када је реч о Бранку Миљковићу, може се рећи да су код њега присутне све четири особине неопходне великом песнику, али је степен њиховог развитка различит. Он није песник дубоке осећајности, али његова поезија није лишена емоционалности. Његов укус јесте „пречишћен“, али се за језик не може рећи да је рафиниран, тако да се у његовом делу могу срести и слабе и „целе лепе“ песме. С друге стране, њега одликујевисоко развијена жива машта и имагинација. Ипак, најразвијенијом његовом особином, од четири поменуте, можемо сматрати дубину мисли. Миљковићеву поезију одликује висока ерудиција, интелект и филозофска основа. Синтезом ерудиције и маште створена је поезија која га чини великим песником.“

Фернандо Песоа је мишљења, које налазимо у његовим Хетеронимима, да је за даровитост потребна филозофска способност и стваралачка способност, да је за мудрост потребна способност изражавања, способност поређења и способност расуђивања, а да је за генијалност довољна оригиналност, искључиво. Нема сумње да је Бранко Миљковић геније.

Његови упорни симболистички захтеви за избегавање сензације нису у сагласношћу са његовом поезијом, а још мање са његовим бурним животом. Миљковић је живео у сталној грозници. Боловао је од стваралачке грознице. Био је образован, амбициозан, срчан – брзо је живео. Ипак неке ствари морају да се слегну. Као када је вода мутна, потребно је време да се она сталожи, да се избистри. Па и они захтеви за избегавање нарације???

5

Прича је саставни елеменет драме, она појачава драматику, навлачи читаоца на дубље размишљање, изазива и појачава код читаоца емоције, а нико није толико луд да тврди да Горски вјенац није поезија, да Хамлет није поезија…

6

Тежња ка формалном савршенству јесте одлика симболиста. А неосимболисти су само нови симболисти. Форма зна и да пригуши емоцију и мисао. А није тачно ни да ће се изгубити ритам, ако се песма препусти слободи-слободном стиху. Јер, ритам је екстаза, каже Милош Црњански.

7

Био је склон алкохолу, а привлачила га је и боемија. Али није био припремљен за такво живљење. Људи мисле да је боемија строго везана за кафански живот? Био је амбициозан, гурао се у партију. Писао је оде диктатору. Са талентом који је поседовао то му није требало. Али ђаво никада не мирује.

8

Због чега је напустио Београд где је био цењен и може се рећи утицајан. Добио је и Октобарску награду града Београда. Та је била најпрестижнија. Зашто је изабрао баш Загреб који је био нетолерантна средина према онима чија се мисао ослањала на српске митове, на Ариљског анђела, на Утву златокрилу… На српску мисао, на злато на српским опанцима.

9

Београд му је постао тесан. Почео је да га жуља. Београдска чаршија, као и свуда у свету, не прашта успех. Београдском чаршијом су владали они који су се уселили у туђе куће. Они су имали своју поезију и своје рачуне. Осетили су опасност. Побуна је била ту. Био је то Бранко Миљковић. Незгода је била што су његови наступи били хировити – ерупције. Коста Димитријевић бележи и овакав Бранков наступ беса у ресторану „Скадарлија“:  „Хоћемо слободе! Дајте нам слободе! Докле ће комунисти само за себе да држе јавне куће!“ Кукавица не може бити песник, може само да кука. Наравно, али његови иступи нису били у сагласности са оним што је тражио за поезију: „… нема велике поезије без строге форме…“ Форма је доминантна у правилима које зовемо закони, она и чине форму, као што и бонтон јесте форма. Форма јесте униформа која регулише социјално понашање. Помањкање очекиваног понашања се санкционише, али санкције које долазе од чаршије су најригидније и најподмуклије. Београдска чаршија је полако притезала уже око врата песничког генија. Београд му је био тесан, али његове песме су излазиле из његове унутрашње тексобе као из вулкана. Његове песме су биле праве ерупције. Чињеница да је Бранку Миљковићу столица измакнута у Загребу не може Београд ослободити кривице. Не каче се велики људи на танко дрво. Онима којима недостаје оправдање могу га наћи у Бранковим стиховима:

Свет се дели на оне који су запевали

И на оне који су остали робови.

(Судбина песника)

10

Бранко Миљковић је био склон изненађењу, ексцесу и сензацији. Волео је да привлачи пажњу. Није се мирио са оним што има. Није му био довољан његов таленат. Сматрао је да на основу талента има право и на неке друге привилегије. Да му таленат није довољна привилегија. Њему су ваздан били потребни слушаоци. Милован Данојлић сведочи: „Миљковић је био жива ватра од интелигенције: за једно преподне могао је измислити три различита књижевна правца, и бранити их с једнаком убедљивошћу. Тако је настао неосимболизам…“ А Миљковић тако мисли и о песми: „Њој више нико није потребан осим слушалаца.“

11

            Питко и лако није исто. А неразумљиво је нешто треће. Као што постоје тешка (јака) вина која су питка, а после се човек чуди и притом се хвата за главу. Тако постоје и текстови који су питки, али тешки! Миљковић и Маларме се слажу да је у песми важна слутња, а не објекти. Слутња би требало да вас води ка томе да сами откривате, да будете саучесник. Али ту је проблем како наћи меру тајновитости – „неразумљивости“, како се провући кроз замке лавиринта песме. Е, то је посао за песника. Уколико је његова луцидност „вођења“ кроз песму завидна, он ће бити проглашен песником. Која ће средства бити употребљена то се слушаоца или читаоца не тиче, осим ако тај није песник или критичар. Миљковић каже: „Пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу. Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно.“ Али ко год је читао Миљковићеву поезију и његове есеје уверио се да је он издашно користио свој интелект и своју ерудицију. Велико је умеће, потребан је истински таленат, да би се слутња пласирала, да би се сместила у песму, у текст уопште. То могу само песници у чијој је моћи понирање у несхватљиве дубине и спасавање песме од дављења. Од скрибомана, а и од самог себе. Ту моћ је несумњиво имао Бранко Миљковић. Његов (у)злет до неслућених висина није успео да сагори његову песму. Бранко Миљковић је успео да сачува своју песму од себе самога. У плићаку нема великих риба. И када је већ имао велику рибу зашто је скакао у плићак, у жабокречину, у пишталину? За одговор  на то питање ћемо бити закинути заувек. Његове каткад црне слутње су се обистиниле на самом аутору:

...ко не уме да слуша песму слушаће олују…

(Поезију ће сви писати)

12

„Поезију ће сви писати“, кликтао је Миљковић. То се досада није десило. Руку на срце, он и није рекао да ће сви писати добру поезију. А да многи нешто пишу то је тачно. Али је тачно и да у Србији данас има више неписмених него у време Бранка Миљковића. А тек колико их је који су функционално неписмени?!

13

Многи су хвалили Миљковићеву интелигенцију, његов завидан ниво образовања, његов таленат. Али када је реч о социјалном васпитању, данас се говори о социјалној интелигенцији, то је Бранку Миљковићу мањкало. Коста Димитријевић сведочи: „Нисам заборавио једну Бранкову сцену у Клубу књижевника, где је, додуше, стигао припит, и одмах са улаза напао за столом окупљене чланове „старе гарде“: Николу Тимотијевића, Божидара Ковачевића и Бранка Ћопића. „Шта ви, застарела господо, хоћете овде?“ упитао их је Бранко. „Ваша литература је никаква, старомодна, плачевна, безлична!…Докле ћете да једете наш хлеб док се наша модерна генерација упиње да препева Ајнштајна!…“ Штета је велика што Миљковић није прочитао писмо Антона Павловича Чехова своме млађем брату у коме наводи услове које би требало да испуњавају људи који претендују да буду прихваћени у друштву. Навешћемо овде само прво правило из тог писма: „Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.“

14

Неки песници су забринути за будућност поезије.
Као да ће се будућност бавити будалаштинама. Драги песници, будите обазриви када читате да се не бисте заглибили у неки муљ.

15

Када критичари као пишу о поезији углавном пишу о ауторима, то је тзв. трач критика, а за поезију баш их брига. Најчешће поезију и не разумеју и због тога никада не поцрвене. Навијају као да је поезија фудбал. Суде о поезији као подмићене судије. И нико их не суспендује. Али клепсидра све то доведе у ред. О неким песницима се већ сутра ништа не зна, а прексутра је за њих далека будућност.

16

Разматрање поезије је (као) геологија. Тражи много копања. Мора сваки стих да се озбиљно сагледа. Критичар мора да га окреће као белутак и да му види сваку страну. Мора много камења да се претури преко главе. И сваки камен човек мора да лупне главом, а да би га добро осмотрио потребно је и да га подигне према Сунцу. После првог њуха, следи микроскоп. Интуиција и осћеај за камен. За тврђаву. За прави стих. Коначно, требало би срочити закључке. То значи требало би то све обући у свадбено одело. Код нас кажу у црквено и мртвено. Код Миљковића је то метафора.

Речи имају душу гомиле

Разнежује их просташтво и гугутка

Али опасности превазиђене метафором

На другоме ће месту запевати опасније. 

(Орфичко завештање)

Под микроскопом се виде само ситне ствари. Ако је реч о некој мало већој, озбиљнијој, ствари, онда се не види целина. Да би се се она видела мора човек мало да се измакне. Још боље је ако може да се попне више. Понекад мора и да промени век, па и миленијум-два. Уз микроскоп се мора укључити уво. Уво је неописиво важан орган за поезију, мада је Песоа форсирао нос када су у питању асоцијације. Али уво! Без музике нема поезије. Тога је био свестан Бранко Миљковић, а то у књизи Слика и идеја истиче Марија Јефтимијевић-Михајловић. Реч је о унутрашњој музици која се чује из песме.

17

ПЕСНИК

7

Реч може пасти на памет, на главу,

може се о главу обити

а може човека и убити.

 

Погледајте мог земљака,

Мог комшију Бранка Миљковића!

Онаква људина!

(Стојан Богдановић, Песник, Наиспринт, Ниш, 2017)

18

Ретко је који критичар пропустио прилику да каже „да целина скоро сваке Миљковићеве, бар понегде ‘храмље’“. Ово мишљење Џаџића, као и слично Новице Петковића, наводи Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита. У истој књизи налазимо и тврђење Петра Милосављевића: „Иако је за собом оставио неколико хиљада стихова „у траљама“, који ће увек задавати муке антологичарима…“  Нико од њих пак не спори да је Бранко Миљковић велики песник. Када проради песнички вулкан Миљковић, када је у фази ерупције, онда он избацује и пепео и дим, не избацује само злато и драго камење. Антологичари и нису антологичари ако код Миљковића нису нашли материјал за своју антологију. Уосталом у антологијама се налазе и делови песама, а не само целе песме. Приређивачи Антологије савремене енглеске поезије 1900 – 1973, Светозар Бркић и Миодраг Павловић у свој избор нису уврстили Чарлса Томлинсона, али обиман предговор од преко сто страница ове антологије који је написао Светозар Бркић закључен је стиховима Томлинсона:

…Уметност

Је потпуна, кад је људска. Људска је

Кад обрушени пигмент, иглице светлости

обезбеђујући простор унутра својих ограничења

Убеђују, као показатељи могуће страсти,

Као одговарајуће мерило, и страсти

И њеног предмета. Уметник лаже

Да би поправио истину. Верујте му.

(Размишљања о Џону Констаблу)

И то је начин да се уђе у антологију.

19

Навешћемо најпре Миљковићеве стихове: 

Речи су моћан оквир света.

Све што се дешава, дешава се

на подручју језика и симбола,

било да се ради о атомима

или о звездама 

Сви који су се бавили стваралаштвом Бранка Миљковића су инсистирали на његовим запажањима о речима или на његовим стиховима у којима се говори (нео)симболистички да је реч кључна у стварању поезије, као што је у Библији у стварању човека. Миљковић пише: „Речи су довољне да се напише песма.“ У истом тексту (За једну песничку уметност) он наводи стихове Рејмона Кеноа:

„Добро смештене добро изабране речи

Неколико речи чине поезију“

Дакле, добро изабране и добро смештене. Шта у овим стиховима Кеноа није јасно? Речи су атоми, али везе између истог скупа атома могу бити различите. Да се мало послужимо (ал)хемијом, стабилне везе атома, молекули – стихови, јесу кључ поезије. И по тим молекулима разликујемо тело од тела – песму од песме. Истим речима – атомима, се могу правити различити молекули – стихови, којима се одликују различите песме. Дакле, битна је веза између речи.  Све је јасно.

20

Неки локалци покушавају да од Бранка Миљковића начине Бога. А шта ће то њему? Поезија је Бог. Бранко је песник. А песник је измислио Бога.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРЧКА-H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ-LA GRECE-GRIECHENLAND-ГЪРЦИЯ-GRECIA

Стојан БОГДАНОВИЋ

H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ-LA GRECE-GRIECHENLAND-ГЪРЦИЯ-GRECIA

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

***

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

***

Грчка је саставни део српске душе.

***

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

***

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

***

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

***

Грчка је вечити пламен.

***

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

***

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

***

Грчка је наш манастир.

***

Грчка је Велики метеор.

***

Грчка је Света гора.

***

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

***

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

H EΛΛΑΔΑ

Όλος ο χριστιανικός κόσμος,οι καθολικοί,οι ορθόδοξοι, οι προτεστάντες,έχουν το ίδιο θεμέλιο που ονομάζεται Ελλάδα.

*

Η Ελλάδα είναι η ολυμπιακή φλόγα η οποία φλέγεται στις καρδιές μας.

*

Η Ελλάδα είναι το συστατικό της σερβικής ψυχής.

*

Άν η Ευρώπη απέρριπτε την Ελλάδα,θα της έμειναν μόνο σπασμένα δόρυα και σκουριασμένα σπαθιά.

*

Γεννηθήκαμε ως Σέρβοι και πρωτοπερπατήσαμε σαν Έλληνες.

*

Η Ελλάδα είναι εκείνο το μόριο ψυχής με το οποίο αναγνωρίζονται οι Σέρβοι.

*

Η Ελλάδα είναι η αιώνια φλόγα.

*

Άν η Ελλάδα καεί ο κόσμος θα μείνει άψυχος.

*

Όταν η Ελλάδα δακρύζει, θυμάμαι τη μητέρα μου.

*

Η Ελλάδα είναι το μοναστήρι μας.

*

Η Ελλάδα είναι το μεγάλο μετέωρο.

*

Η Ελλάδα είναι το Άγιο Όρος.

*

Η Ελλάδα κουβαλάει στις πλάτες της όλον τον πολιτισμό.

Η Ελλάδα είναι ο Πλάτωνας.

*

Η Ελλάδα είναι το ποίημα,

Η Ελλάδα είναι η κράμπα,

Η Ελλάδα είναι η τραγωδία.

Η Ελλάδα είναι ο Διόνυσος και ο Απόλλωνας.

(Превод на грчки: Снежана Врачарић)

GRECIA

Tutto il mondo cristiano, cattolici, cristiani ortodossi, protestanti … ha la stessa fondazione che si chiama Grecia.

***

La Grecia è un fuoco olimpico che brucia nei nostri cuori.

***

La Grecia è la parte integrante dell’anima serba.

***

Se l’Europa avesse rinunciato alla Grecia, avrebbe solo le sue lance rotte e le sue spade arrugginite.

***

Siamo nati come serbi e abbiamo camminato come i greci.

***

La Grecia è la molecola dell’anima che i serbi riconoscono.

***

La Grecia è una fiamma eterna.

***

Se la Grecia brucia, il mondo sarà lasciato senza un’anima.

***

Ogni volta che la Grecia piange, ricordo la mia madre.

***

La Grecia è il nostro monastero.

***

La Grecia è il grande meteorite.

***

La Grecia è la Montagna Santa.

***

La Grecia sulle spalle porta l’intera civiltà.

La Grecia è Platone.

***

La Grecia è una canzone,

La Grecia è uno spasmo,

La Grecia è una tragedia.

La Grecia è Dioniso e Apollo.

(Превод на италијански: Јована Банић)

GREECE

All Christian world – Catholics, Orthodox, Protestants… have the same root called Greece.

*

Greece is an Olympic fire that burns in our hearts.

*

Greece is an integral part of the Serbian soul.

*

If Europe would abandon Greece, only broken spears would be left and rusty swords.

*

We were born as Serbs we like Greeks.

*

Greece is the molecule of the soul in which you can recognise Serbs.

*

Greece is an eternal flame.

*

If Greece burns down, the world will loose it’s soul.

*

Every time Greece cries, I think of  my mother.

*

Greece is our monastery.

*

Greece is a great meteor.

*

Greece is holy gore -Mount Athos.

*

Greece is carrying whole civilisation on its shoulders.

Greece is Plato.

*

Greece is a poem, Greece is a spasm, Greece is a tragedy. Greece is Dionis and Apollo.

 

(Translated by Dušanka Narančić)

(Превод на енглески: Душанка Наранчић)

 

ГРЕЦИЯ

Весь христианский мир, католики, православные, протестанты… имеет один и тот же фундамент,  который называется — Греция.

***

Греция — олимпийский огонь, горящий в наших сердцах.

***

Греция является неотъемлемой частью сербской души.

***

Если бы Европа отказалось от Греции, Европе остались бы только сломанные копья и ржавые мечи.

***

Родились мы сербами, а начали ходить греками.

***

Греция — это та молекула души, по которой можно узнать сербов.

***

Греция — это вечный огонь.

***

Если Греция сгорит, мир останется без души.

***

Каждый раз когда Греция плачет, я вспоминаю свою мать.

***

Греция — наш монастырь.

***

Греция — Большой метеор.

***

Греция — это Святая гора.

***

Греция на своей спине держит всю цивилизацию.

Греция — это Платон.

***

Греция — это песня.

Греция — это судорога.

Греция — это трагедия.

Греция — это Дионис с Аполоном.

(Превод на руски: Александар Мирковић)

LA GRECE

L’ensemble du monde chrétien : catholique, orthodoxe ou protestant… repose sur une fondation unique, identique et qui a pour nom la Grèce.

*

La Grèce est cette flamme olympique qui brûle dans nos cœurs.

*

La Grèce est un des éléments qui composent l’âme serbe.

*

Si l’Europe reniait la Grèce, il ne lui resterait plus que des lances brisées, des épées rongées par la rouille.

*

On nait serbe mais on se met à marcher en tant que Grec.

*

La Grèce est cette molécule de l’âme par laquelle on reconnait les Serbes.

*

La Grèce est une flamme éternelle.

*

Si la Grèce partait en fumée, le monde perdrait son âme.

*

A chaque fois que la Grèce pleure, je pense à ma mère.

*

La Grèce est notre monastère.

*

La Grèce est le Grand météore.

*

La Grèce est le Mont Athos.

*

La Grèce porte sur ses épaules toute la civilisation.

La Grèce est Platon.

*

La Grèce est poème,

La Grèce est convulsion,

La Grèce est tragédie.

La Grèce est Dionysos et Apollon.

(Traduit par Boris Lazić)

(Превод на француски: Борис Лазић)

GRIECHENLAND

Die ganze christliche Welt, die Katholiken, die Orthodoxen und die Evangelischen… haben das gleichen Fundament das sich Griechenland nennt.

***

Griechenland ist das olympische Feuer das in unseren Herzen brennt.

***

Sollte Europa von Griechenland verzichten, es wurden ihr nur die gebrochene Speere und die verröstete Schwerte übrig bleiben.

***

Wir sind als Serben geboren und als Griechen haben wir zu gehen begonnen.

***

Griechenland ist dieses Molekül der Seele an dem sich die Serben erkennen lassen.

***

Griechenland ist das Ewige Feuer.

***

Sollte Griechenland verbrennen, die Welt bleibt ohne Seele.

***

Wenn Griechenland weint, ich errinere mich an meine Mutter.

***

Griechenland ist unser Kloster.

***

Griechenland ist ein Großer Meteor.

***

Griechenland ist der Heilige Berg.

***

Griecheland trägt die ganze Zivilisation an seinem Rücken.
Griechenland ist Platon.

***

Griechenland ist ein Lied,

Griechenland ist ein Krampf,

Griechenland ist eine Tragödie,

Griechenland sind Dionysos und Apollon.

(Превод на немачки: Ивана Пихлмаир)

ГЪРЦИЯ

Целият християнски свят, католици, православни, протестанти … имат една и съща основа, наречена Гърция.

*

Гърция е олимпийски огън, който гори в сърцата ни.

*

Гърция е неразделна част от сръбската душа.

*

Ако Европа би се отрекла от Гърция, щеше да остане само със счупени копия и ръждиви мечове.

*

Ние сме родени като сърби, а проходехме като гърци.

*

Гърция е молекулата на душата, чрез която сърбите се разпознават.

*

Гърция е вечният пламък.

*

Ако Гърция изгори, светът ще остане бездушен.

*

Всеки път, когато Гърция плаче, си спомням майка ми.

*

Гърция е нашият манастир.

*

Гърция е Великият метеор.

*

Гърция е Светата Гора.

*

Гърция носи цялата цивилизация на гърба си.

Гърция е Платон.

*

Гърция е песен,

Гърция е спазъм,

Гърция е трагедия.

Гърция е Дионис и Аполон.

(Превод на бугарски: Немања Сарјановић)

GRECIA

Todo el mundo cristiano, ya sea católico, ortodoxo o protestante, tiene un mismo cimiento, y su nombre es Grecia.

*

Grecia es el fuego olímpico que arde en nuestros corazones.

*

Grecia es parte integrante del alma serbia.

*

Si Europa  renunciara de Grecia, solo le quedarían lanzas rotas y espadas herrumbradas.

*

Nacimos como serbios, pero los primeros pasos los hicimos como griegos.

*

Grecia es esa molécula del alma gracias a la cual se reconocen los serbios.

*

Grecia es la llama eterna.

*

Si Grecia se quema, el mundo se quedará sin alma.

*

Cada vez que Grecia llora me acuerdo de mi madre.

*

Grecia es nuestro monasterio.

*

Grecia es el Gran Meteoro.

*

Grecia es el Monte Athos.

*

Sobre sus espaldas Grecia carga toda la civilización.

Grecia es Platón.

*

Grecia es el canto.

Grecia es el ánfora.

Grecia es la tragedia.

Grecia es Dionisio y es Apolo.

 

(Traducido al español por Silvia Monrós de Stojaković)

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 1-2/2018, 58-66

СТАРИ ПОКВАРЕЊАК

Овде немам намеру ни са ким да полемишем. Изнећу неке опаске о животу које су се искобељале у дугим расправама које сам водио са собом. Обзнанићу само оне које сам мучио данима. Богме и ноћима. Које су ме држале будним и током ноћи. Читалац ће проценити ко је победио.

1

Твој живот није да се живи на туђу муку, па још и да му на ту муку додајеш со. Да малтретираш оне који су ти живот поклонили и који ти несебично помажу и да мислиш да је то твоје неприкосновено право. Да мислиш да ти имаш право, а други имају само обавезе. Живот се добије на поклон, потом се полако троши. Неки људи зачас све проћердају. Неки проћердају и туђе животе. Неки људи уложе свој живот у туђе животе. Некада им се врати. А некада им се врати само горчина. Неки људи и не знају да су живи. И никада не сазнају, а оне друге је баш брига за то.

2

Живот је побуна против природе. Он је уметничко дело чијег творца “мудраци” трпају час у једну, час у другу теорију. А када не могу да се договоре са собом, онда у обе. Најжешћа битка је између креациониста и еволуциониста. Има и других врста шарлатана, егзибциониста…

Има и оних који тврде да је живот дар. Изгледа као данајски јер је човеку дарована мука, бар у нашој стварности.

Поједини људи стварно личе на мајмуне.

Живот је уметност.

Он има душу,

а душа је бунт.

Живот је књига, позориште, филм.

Живот је утакмица.

Човек се најчешће игра против себе.

Живот је рат – битка за битком.

 

Није живот: Само да има за лебац. Само да не буде рат.

 

Живот је баштина без обзира што не знамо ко му је башта!

3

Нешто ме стегло ових дана

па не пушта.

Не умем да објасним шта је,

а немам ни коме.

Умро човек!

А кад ми кажу,

То је живот,

онда ми дође да пукнем.

Али не могу.

Не могу јер сам већ пуко. 

4

Човеку је најтежи онај камен на души. Нико се није убио зато што није могао да подигне камен од двеста кила.

Живот није само млаћење празне сламе. Али је и то.

Живот су жена и деца.

Живот је тешка мисао.

Живот је тешка мисија.

Живот је промишљање.

 

И туцање је живот.

За неке људе туцање камена је посластица.

Туцање јаја је успомена.

 

Трговина животима је још увек актуелна.

 

Постоје разни животи: Усран, мучан, грозан, тежак, мукотрпан, светачки, пропали, миран, пасји…

 

Да је живот трка и биљке би имале ноге.

5

Живот се ствара и разноси.

Ветар разноси живот, као и пчеле.

Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји.

6

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да створиш стварност. Своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Машта непрекидно пегла нашу стварност и помаже нам да је поднесемо, да се с њоме сродимо. Можете мислити за шта бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност. Била би врећа конфликата. Сударали бисмо се са околином, а и са собом. Само би варничило. Курцшлуси. Дим. Пожари. Згаришта. На почетку, све било је машта. За машту можемо рећи да је нарочити механизам који ради као коректор при обради односа човека и околине. Велики песник и филозоф Рабиндранат Тагоре каже: „Човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ (Изабрана дела, Београд, ЛекСанДар, 2010).

7

Кажу да је халуцинација привиђање. Као да то није стварност, а јесте. То што неки не виде да је то стварност не негира стварност. Управо та халуцинација је стварност, а њен садржај, њене слике, питање је да ли је и то стварност. Наравно да јесте. Најчешће су слике из прошлости – слике неког непријатног догађаја. И прошлост је стварност. Али се јављају и слике неких визија. И визије су стварност. И снови су стварност.

Приметимо да многи не разумеју халуцинације и да због тога негирају њихов садржај, тј. егзистенцију објеката из садржаја. Слично је и са сновима. Садржаји снова се још тумаче. Одавно се трага за “синтаксом” снова. Неки мисле да ће им она помоћи при тумачењу садржаја снова. То ми личи на тумачење уметности.

Ако хоћете да живите као људи, онда морате да измишљате стварност. Непрекидно.

8

Ниједан живот нема леп крај. Отуда је мишљење да је трагедија природна ствар. Тако је она и постала моћно књижевно средство. Смрт као крај живота дође му као последица. Да не бисмо имали такву последицу потребно је уклонити узрок. А узрок је живот! Иначе, последица се прва појављује, потом се траже узроци. Наравно да је ова конструкција: узрок-последица, само конструкција. Не могу се тражити узроци нечега што се није десило. То је могуће једино у виртуелним симулацијама. Али, и то је стварност.

Човек се целог живота бави животом, самим живљењем – биологија, и сталним мишљењем, смишљањем: Како лепо живети, (нико не зна шта значи лепо живети), како комотно живети (живот није одело, није кошуља!), како богато живети – богатство је лажљива работа…

9

Као да смо глуви за паметне речи.

Човек највише времена изгуби на најглупље ствари.

Није глупо бити са пријатељима.

Макар виртуелно.

 

Чим прочитам словце од пријатеља, одмах ми је лепо. Није важно што је слово мало у шрех, што је криво написано, важно је од кога је.

10

Заборављање је најбољи лек који је Господ измислио. Заборављање је селективно. Грозне ствари се најтеже заборављају. Најбрже се заборављају дугови.

11

Неки људи мисле да је свет створен због њих. И у великој књизи се тврди да је Бог створио свет за човека. Птица можда мисли да је дрво ту само због ње. Ако нема дрвета, она може да слети и на жицу. Сумњам да ће доћи време када ће мајмун моћи да упреде жицу. Осим ако и он  не постане човек.

12

Живи као цар.

Живи као лорд.

Живи као гроф.

Живи као бубрег у лоју,

А понаша се као Бог!

Живи као стока.

Прави мајмун.

Прави је лудак,

Манијак.

 

Вуче се као мрцина.

13

Живот је лудачка кошуља које човек све време покушава да се реши.

Живот је пругасто одело које човека означава  како би себе разликовао од управника.

Живот су тесне ципеле у којима човек граби према крају, а које многи називају ципелама од седам миља.

Живот је омча око врата, коју човек стално притеже. Каткад се олабави, али је човек одмах притегне. Ту омчицу човек зове кравата.

Живот стално ради, али није перпетуум мобиле. Живот се стално троши. Може и да се скрши, да пукне. Може и да престане да се троши.

Живот је најјевтинији, а најскупља је храна. Ону за псе и не спомињите. А мачке, па и оне морају јести. Све се надам да ће нешто уловити.

Живот је као воденични камен, али нигде нема брашна. Само мука.

 

Има ко брине о животу,

а ви гледајте своју работу!

14

Живот је (као) врећа. Ако је празна не може да стоји. Ако је пуна онда је тешка и на њу јуришају мишеви, пацови, гњиде, ваши,  бубашвабе, бактерије, вируси… а она се не помера. Ако је нека живуљка нагризе или јој пробуши рупицу, рупу или рупетину, свеједно, мора се брзо затворити, иначе ће исцурити.

Животом се највише баве непријатељи. Нарочито туђим.

Животом се бавио и Бог.

О животу су певали, причали, филозофирали.

Живот се провлачи кроз песме,  приче, романе, кроз књиге. Неки се и провуче.

Животом су се ко бајаги бавили и политичари.

Животом се испирају уста. Кулоари су зато измишљени. Може и у женском ве-цеу, ал’ много заудара. Руку на срце, жене су издржљивије од мушкараца.

15

Кад не знамо шта да радимо са животом, оговарамо!

Кад смо у стисци, оговарамо брже.

Неки људи мисле да је оговарање женска привилегија. Не знам да ли је реч о истим људима, али људи мисле да је кулинарство женска работа. Као што су најбољи кувари мушкарци, они су и велемајстори оговарања. А знате да постоје женски и мушки велемајстори. Није то џабе устројено. Није.

16

Оговарање је подмуклица. Истину је тешко рећи „у лице“.  Али то није оправдање да некога олајавате. За ту радњу потребне су бар две особе. Намерно  нисам написао два човека. Није лоше понекад и оћутати. А ни ћутање није увек злат(н)о!

17

Не може живот све да испегла. Нема се времена. Треба му помоћи. Бар да прострете веш. Или да га бар извадите из машине. Ако се пресуши, онда се тешко пегла. Ако много притискате, направиће се жабице. Ако заборавите пеглу изгореће вам живот. Ако је пегла стално укључена, мора једног дана да цркне.

18

Ако сте стигли до пеглања, онда је то већ озбиљна радња и приличан успех. Јер тај пут дотле зависи од живота у чијој моћи није све. Не може живот све да опере. Чак ни смрт то не може. Није сваки живот машина за све. Још ако је издрндан, онда та шклопоција може само да шкрипи и да нервира. У најбољем случају може ништа да не ради. Али може да зановета. Да гунђа. Да те гледа испод ока. То је она ситуација када се гледалац нађе у чуду зато што нема пара да плати ни до отпада да га однесу, камоли у позориште на представу о животу. То се само игра, иако не постоји. Живот није машина за прање. А није ни пегла. Неке елементе живота можете видети у позоришту, у циркусу, на филму… или у животу. Имајте на уму да ни гледање није џабе.

19

Живот је шпорет на коме се спремају најслађа јела. Нека морају мало да се запеку. Да крцкају. Али ако је шпорет стар, деси се да јело загори, да дими на све стране, да вата за очи, да изазива кашаљ… А може се десити и да све изгори. Ако прегори шпорет, онда од ручка ништа. Ко има пара може да руча у новом  ресторану преко пута гробља. Тамо се одаје пошта животу. Друга је ствар када је шпорет нов. Док му уђете у систем изгореће вам гомила јела. Једанпут пече одозго, други пут одоздо.

20

Живот је миксер. Тако ради, све смути. Није то мешалица за бетон. Мућкалица. Шта све може да измути то нико не би ни сањао, камоли да поједе.

21

Живот је прави ждероња. Једе и када ради и када не ради. Ждере и свога газду. Прво њега, па остале. И то почне од џигерице. Викендом са пријатељима ждере, а током недеље, у паузама за ручак, препричава пријатељима како се прејео. Никада није рекао зашто. Нити је помислио да прекине са том праксом. А до прекида ће доћи кад му дође време.

22

Живот ће једнога дана појести себе.

Прогутати, да.

Како једе друге тако ће смазати и себе. Он је то почео одавно да ради, али не може све одједанпут. Или се и он извештио па ужива у јелу.

23

Ко бајаги бринем о животу, а и он се прави блесав!

Кад год ми је загустило, живот ми је окренуо леђа. У неким случајевима мислио сам да је изводио бесне глисте, да се шалио. Распитам се после код људи и видим да је  свуда исто.

Животу можеш доакати једино ако му продужиш век.

24

Човек свашта чини за живот, питање је да ли ће му он то некад, некако, вратити, или је то само једна пропала инвестиција, без осигурања од ризика.

25

Неки покушавају да у експрес лонцу или у стаклу, ин витро, направе живот. Тврде чак да је то чиста физика, прецизније, термодинамика. А мутације су као довеле до разноврсности?! Ко се овде прави мутав? Воле синтетику!

26

„Мора да се живи“ је једна одвратна реченица. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски,  змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој.)

27

Горан Ранчић подсећа на једну бабушничку изреку: При нас се орати (говори): Живи к’о поганац у гвожђару.

28

Не постоји човек који се није бавио овом темом, а ево шта каже Семјуел Бекет, Чекајући Годоа:

Естрагон: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи? Владимир (нестрпљиво): Јесте, јесте, ми смо мађионичари. Али немојмо допустити да будемо одвраћени од онога што смо одлучили.

29

Живети се може и после смрти. Али то није резервисано  за оне који могу, већ за оне који могу и хоће. Ја не волим оно после. Волим почетак, волим пролеће.

30

Колико год угађали животу, он вас на крају откачи.

31

Андрић говори о пролазности живота на коју свет никако да се навикне.

„Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да му је сав смисао и сва вредност у том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани“, пише Иво Андрић. На другом месту Андрић сматра:“Живот нас начне негде дубоко у нама; неприметно и неосетно означи место са којег старење треба да отпочне свој рад, а онда наставља и довршава посао.“ (Знакови поред пута).

32

А ужасно би било кад би сви људи бесконачно живели. Не би важило ни оно Његошево: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“ Јер пут до бесконачности је божји и песнички. А можда су то и два пута.

33

Овај скуп опаски о животу завршићу следећим стиховима:

Тај стари покварењак

све нас је оставио на цедилу.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО ЈЕ МАЈКА БОЖЈА (2) (Афоризми)

1001

Вучићу би требало судити за помагање у злочиначком удруживању са Американцима у вези са Гвантанамом!
У сваком случају требало би му обезбедити место у неком од престижних српских затвора.
Американци су одавно од Србије направили затвор.
Сада га пуне уз свесрдну подршку српске владе.

1002

Поезије и љубави никада доста,
Али за њих се треба борити!

1003

Докурчили су ми и Вучић и Гвантанамао и онај Скот и они његови скотови!

1004

BOLJE JE PROMENITI VLAST,
ALI JE LAKŠE PROMENITI STRANKU!

1005

ГВАНТАНАМО СЕ ЗАТВАРА, СРБИЈА СЕ ОТВАРА!

1006

Није важно ко је измислио Бога, нити је важно које је Он боје, важно је да Он постоји.

1007

Ако је војска добра, онда је најбоље да је у касарнама!

1008

Полиција увек дође на готово!

1009

Код нас би реч политичар могла да се преведе као смутљивац!
Наравно да у глави имам протитип тога.

1010

Лепа жена лако нађе излаз из лавиринта!

1011

Лепе жене нису само за гледање и мирисање.

1012

Жене осветљавају планету, а Тесла је нешто друго!

1013

Неки људи мисле да је жена створена за кување притом заборављају да има жилавих жена.

1014

Човек открије жену тек када је скува!

1015

Неким људима сметају жене.
Зар нису будале?

1016

Примећујем одавде да су се многи одушевили Ердогановим потезима, а заборавили су на нашег Ердогана!

1017

Да ли ће и београдски паша отказати Америма?!

1018

Могли би да нам испоруче бар Блера!

1019

Да ли је могуће да су у Србији сви полудели па им је због тога свима све лепо?!

1020

Џабе сте се секирали, од Београда на води нема ништа без воденице и воденичара!

1021

У Србији је тренутна ситуација: Црко коњ!

10228

Мандатар је изгубљен случај,
Још трага!

10239

More, ako hoćete leba, onda motke u šake!

1024

Bez brige, Sunce će prolaziti i bez vas!

1025

Нема леба без мотке!

1026

Ако сте се намучили, не секирајте се, проћи ће. Све ће проћи.

1027

ПОДСЕЋАЊЕ
Гимназија коју је Охриду даровао краљ Александар Карађорђевић, која је носила краљево име, сада се зове Св. Климент Охридски. О дародавцу и оснивачу нема трагова. Скинут је и барељеф са краљевим ликом. Уместо њега постављен је Св. Климент.
Слична је ситуација у Љубљани. Универзу у Љубљани је направио краљ Александар и носила је његово име. Пре двадесетак година је на згради постојала плоча о томе. Плоча је скинута, а Универза је добила име Едварда Кардеља, који је као што знамо рушио Краљевину Југославију, а његова заслуга за оснивање Универзе је две нуле.

1028

ИПАК ЈЕ СВЕТ САМО МИСАО!

1029

Стара изрека каже, Не мешајте бабе и жабе. Мислим да им мешање треба препустити. Боље ће то одрадити него овај сметењак. Није крив, насмео се, још кад је мали био.

1030

Док ви спавате, они краду!

1031

И Сунце може ослепети човека.
Није лоше да човек повремено буде у мраку,
Али не претерујте.

1032

Робија је гадна работа,
А за неке би била милина.

1033

Ако је робија цивилизацијско достигнуће, онда би сви наши политичари морали бити на робији и то на почетку мандата. После је касно.

1034

Важно је стићи, али треба и утећи!

1035

Смрт боли само оне који преживе!

1036

УВЕШЋЕ НАС У РАТ
А НЕЋЕ НАС ОДБРАНИТИ!

1037

Истина највише боли,
Зато је она најбољи лек!

1038

НА СРБИЈУ НАЛЕГЛА МАГЛА,
НИШТА СЕ НЕ ВИДИ!

1039

ИДЕМ У КЊАЖЕВАЦ НА ВАШАР,
ПОКИСНУЋЕМО У НЕКОЈ КАФАНИ!

1040

СВЕТИ ИЛИЈА У КЊАЖЕВЦУ
А шприцери ладни, па млого-бели свет. Покисосмо. Није нам требао кишобран. Срећом нисам од шећера иначе бих се сав растопио. Али боље је човек да покисне него да прокисне.

1041

После сваке конференције за штампу
сви се надају да се више неће појављивати.
Али, јебига!

1042

САВРЕМАНА НЕДОУМИЦА

У старо добро време када је човек био храбар говорило се у моме селу, а и у другим српским селима, да тај има муда. Сад су села празна па нема ко то ни да каже, а ни да чује. Дошло време да је важна само гузица. Неки људи, богме, живе само за своју гузицу, а други живе од ње, а они трећи се само трте. Па сад ви видите шта је важније.

1043

Ма, и ја понекад дрндам вуну!

1044

Сад кад почне да сриче слова, па да замуцкује, па да се пренемаже, ма нек се носи…

1045

Ми и даље славимо славу, а ови нек си јебу матер!

1046

Ако вас баш ништа никада не боли,
Онда нисте нормални!

1047

Данас ће премијер срицати слова. Одржаће јавни час. Учиће српске посланике да слушају глупе говоре, што они знају, али се праве блесави, а немају потребу за тим. За време часа нико не сме да излази по ради себе! Срећа да је Бог створио памперс пелене ионако све то неописиво смрди!

10482194

ЛАЖЕМ СЕБЕ ДА МИ ЈЕ ЛЕПО,
АЛИ НЕ ПОМАЖЕ!

1049

Паметан је, али не знам на кога се изметнуо!

1050

Пре су викали, Вучићу педеру.
Више нема потребе.

Опозиција је прозукла!

У скупштини се једни трте, други се гузе, а све је то непотребно. Зна се како се деца праве.

1051

Испаде да су најбоље црвљиве јабуке.

1052

Човеку је једино светло мисао.
Све остало је мрак.
И већина ствари су тамо.

1053

Кад знате, што питате?

1054

Увек је тешко туцати камен!

1055

Крчка се, само још да се запржи!

1056

Што се мене тиче,
Нису нам потребни ни Вучић, ни Бајден, ни НАТО!

1057

Бајден је одлетео као Милосрдни анђео.
Чекамо бумеранг.

1058

Хрвати су наше старе муштерије!

1059

Богдановићи сви и свуда!

1060

Nemojte misliti da sam zaboravio da je onaj Vučićev priјatelj Bajden bitanga!

1061

Баш сам мислио да смо се курталисали Хрвата,
А они се опет трте!

1062

Нико не треба да брине за своју пензију јер ће му је одузети чим је стекне.

1063

Остали у нам само Амери,
И њих ће пречукамо.

1064

Гледао сам ноћас оне јадне Аустралијанце и тако сам избегао Вучића.

1065

Што они не знају није наше,
Наше је да ми знамо!

1066

Знао сам, али сам волео да наши победе…

1067

У Србији се боље живи само у причама премијера!

1068

Синоћ се премијер здушно трудио да одбрани Андрију.
Шта ће то Андрији?

1069

Да бисте нешто начукали први услов је да имате чук.
Често је довољна и чука!

1070

Дрва се не цепају ударањем главом о зид!

1071

ПРИЈАТЕЉИ СУ ТУ ДА ТЕ ВОЛЕ И ДА ТЕ БОЛЕ!

1072

Најбољи разговор је ћутање.

1073

Да ли се историја бави само лудацима?

1074

Премијер је имао састанак, затворен за јавност, са дипломатским кором. Шта је то што цео свет треба да зна
једино за српски народ да је тајна?!

1075

У Београд долази Миле Додик да му га крше, или да му га накрше? Видећемо када се појави дим. А ако се дим не појави значи да су већ попушили.

10762

Ми чекамо прави референдум.
Као кримски, на пример.
Неки би чак да изађу из Европе,
а онолики свет хрли у Европу.
То већ није нормално!

1077

Ако ти је горко у устима, онда само љуто помаже!

1078

Док се вратите са бувљака контејнери ће бити празни!

1079

И најгора опозиција је одлична,
Али ми немамо никакву!

1080

Милорaд Додик каже, Ми нисмо Босански Срби, ми смо Срби.
Е, сад се ја питам шта смо ми?

1081

Коње би требало заштити од људи!

1082

Колико год могу да повуку коњи не могу да извуку државу из блата. А ни волови!

1083

Коњ није скакавац, али може да буде зеленко!

1084

Ко уме да чита између редова може да прође кроз иглене уши!

1085

Одавно сам почео да копам тунел и дошао сам скоро до краја.
До краја живота. Неки тврде да је тамо светло, а мени је пао мрак на очи.

1086

МУЋЕ НА ПОЧЕТКУ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ

И ако га не гледате, ако искључите телевизор, нема вам спаса. Он ће вам нешто сместити и када спавате. На годишњи одмор нисте ишли, а и нећете. За то се ви не брините. Ту је он да брине да вам се то не би десило. Ништа вам се неће десити осим задеса. Књиге за децу ћете некако намакнути. Макар старе. А патике догодине. Деци и не требају нове књиге. Можете им на бувљаку купити нове, ганц нове, докторате. Не морате босу децу да сецате по бувљаку. Са тим докторатима се могу запослити само у влади. У најгорм случају постаће министри. А онда сте најебали. Најебаће и други, али то ништа неће бити ново нити ће их изненадити. Немојте искључивати тв можда ће се појавити нешто смешно из комшилука. Ако ништа друго пребиће вашу децу. Онако по усташки. После бар не морају да иду у школу. А докторат, то смо већ написали, можете добити јевтино на бувљаку. Ако мало сачекате, можда ће деца добијати докторате заједно са чланском картом неке напредне странке. Муће, муће наше, сваки је почетак тежак, а школска година дугачка као државна служба. Некада је била танка и дугачка. Сад се погојила.

1087

Декарт је јашући на сумњи догурао до генерала.
А ја због ње не могу да заспим.

1088

Народ је почео да зазире од ових педера.
Боје се људи да их не заскоче
И да им не смање плате и пензије.
Када нема пара нема ни струје.
А у мраку свако може да ти га крне.
За све то као надокнаду добијеш параду!

1089

Сви су зинули у Вучића и у педере, као да су они неки!

1090

Данас је 132. рођендан Железница Србије.
Оде воз!

1091

VLADA JE ODLIČNA, NEGO NE VALJA NAROD!
PREMIJERU NE VALJA SOPSTVENI NAROD!

1092

Све нешто кријете, а сви знају о чему је реч!

1093

Морам да затворим врата,
Убиће ме промаја,
А и стихове ће ми развејати.

1094

Сад им па криво што их нико не јебава!

1095

Са висине Он све смирено посматра,
Смејуљи се
И на тај начин оправдава
Своје и моје постојање.

1096

Седим у дну собе
И сам себе лажем
Да сам добро.

1097

Само нешто чекате,
Е, не може тако!
Мораћете мало да мрднете гузицу.

1098

На овом свету има толико добрих и паметних људи а ви се највише радујете када нешто огавно напишем о тој будали!

1099

Био сам на пијаци,
Само да видим цене.
Остало је скупо.

1100

СУТРА ЈЕ ГЛАСАЊЕ!
Немам право гласа,
А баш бих гласао против Вучића.
Ни раније нисам гласао за битанге.
Гласајте против рата!

1101

Мир вам је осигуран на крају,
Гласајте за живот!

1102

Малена,
Гласање је завршено.
Закључај врата,

Сад је време…

1103

Секс се не пије на екс!

1104

Велика јебачина одавно траје,
Немојте себи дозволити луксуз да останете суви!

1105

Због проклетог раjсфершлуса одлучио сам да не облачим панталоне док траје гасање, јер у то време је угашен телевизор и сва светла. Тако ће бити док и ми не угасимо. Хајде, Малена, не могу више да чекам, зајебаће ме неки политичар – неки говнар.

1106

Сви сте се смрзли,
Као да се они други ничега не боје!

1107

Ко год се врати у Србију види да ту не влада никаква логика. Тако је било и пре само нису видели. Иностранство рађа носталгију и отвара друге очи.

1108

ГРАЂАНИ НЕ МОРАЈУ ДА БРИНУ,
НАДРЉАЋЕ,
АЛИ САМО ОНИ КОЈИ СЕ НИСУ ПРЕСЕЛИЛИ!

1109

Не бојте се Чанка,
Опасан је празан Чанак!
Од њега нас неће спасити ни гробар
Ни они силни министри и саветници
Који за сваку владу
Купе нови докторат!

Ова мешина је пуна.

1110

Да би референдум био успешан
Мора се организовати
Као на Криму,
Као у Шкотској,
Као Брегзит,
Као на Косову…

1111

Pепублика Српска је нешто посебно,
Она је СРПСКА!

1112

Како отићи а не осврнути се на бол у души кад све те гуши и буши као да су у питању уши и нико да нањуши шта се то тамо пуши и зашто се свет стално гради и руши. Зашто, бре?!

1113

NI IZBEGLICE NE ŽELE DA OSTANU U SRBIJI!

1114

ILUZIJE SU RAZBIJENE, KORUPCIJA DAJE REZULTATE, ALI SMANJUJE PENZIJE I PLATE. OSTATAK PETOG OKTOBRA SE PRESELIO NA DEDINJE A GLAVNI AKTERI SU POD ZEMLJOM, AKO NISU U HAGU.

1115

Не треба трчати за светом.
Ако не можете испред,
Направите свој свет!

1116

Човек је највећи само у свом свету!

1117

ДАНАС ЈЕ ПАРАСТОС ПЕТОМ ОКТОБРУ,
СЛАВИ СЕ НА ДЕДИЊУ.

1118

Све ми је кисело,
Фали само купус и грејана.

1119

Власт не зна за шалу,
Зајебава озбиљно!

1120

Ми Нишлије смо платили,
Сада чекамо Вучића да нам укључи грејање.
А ви како сте?

1121

Сви хоће Трепчу,
А сaмо Срби хоће да је отму својој деци!

1122

На српском бувљаку су Трепча, Бор, ЕПС, Телеком…
А ви, ако сте добро, да не кваримо!

1123

Да не буде заблуде,
И Република Српска је на продају,
Само се прави пазар!

Утврђује се да ли ће на комаде или ђутуре!

1124

Чисти се Ниш,
Долази Вучић.
Све ће нас почистити!

1125

Од када сам непокретан,
Постао сам стуб куће.

1126

Нишлије се не надају да ће им премијер вратити паре које им је отео!

1127

И писац би требао да буде човек, бар понекад!
Велики писци нису кукaвице и воајери.
Праве писце озбиљно читају једино њихови противници.

1128

Нобелов комитет мисли да је поезија свирање курцу!

1129

Јуче написах: Нобелов комитет мисли да је поезија свирање курцу. И сви који су коментарисали ову моју објаву су се хватали за тај курац.

1130

Ако човек мора да се преда
Било би добро да изабере праву страну!

1131

Вучић се јуче гадно замерио женама. Најебо је. Мушкарцима се замерао и раније, али они су сероње, тако да од њих увек испадну само говна. Ја се уздам у жене. Ако му оне не доакају, онда смо најебали сви. Боље он него ми.

1132

Ниш је окупиран.
Видећемо да ли ће прорадити Бубањ?!

1133

Немојте мислити да сам вас заборавио. Жалите се на блокаде на фејсбуку. Не знате ви шта је блокада. Дођите мало у Ниш, па ћете видети. Закрчене улице, као мечка да игра! Једва извукох живу главу!

1134

Помагајте, људи!
Како да се откачим од овога Вучића,
Пући ће ми телевизор
Пуца ми глава,
Пуца ми…

1135

Шта ли смо Богу згрешили, те се ови довукоше и у Ниш. И досад нисмо имали вајде од њих, али бар нам је била мирна глава. А сада имамо и штету. Мишљах да ће бар улице почистити. Ништа од тога. Дошли су нас да почисте. Такви су ваздан у Ниш долазили да нешто мазну, или да нам нешто увале. Неће се они ту зауставити. Доћи ће и код вас.

1136

Нико бре, да призна да је будала, да је идиот…
Све паметњаковићи,
Све знају,
Све саме незналице!

1137

У природи је правило да се када дође време напусте родитељи и да се самостално живи од свог рада. Нигде није речено шта се десило са бабом и дедом. Да ли их је завејао снег? Да ли су птице сахраниле песму? Где су учитељи? Да ли су се сви винули на небо? Нема ни корепетитора, ни диригента. Остали су само промукли понављачи и глувонеме убице. Ни фијук, ни хук, ништа. Ништа се не чује. Мук. А човек мртав, или је отишао у инистранство да доведе помоћ, па остао тамо. Мора да је тако. Овде или намо, свеједно је мртав.

1138

Људи се вежу за реч, а песници за срце!

1139

Клупко се одмотава тек када маче почне по њему да скаче!

1140

Не може се на другу обалу у чамцу од флис папира!

1141

Ако човек није мајмун,
Ухватиће се за жену,
А не за грану!

1142

A što se tiče plata i penzija znali smo da laže, samo čekamo potvrdu od lopova iz M M F -a.

1143

Трн је на правом месту само у здравој пети!

1144

Човек се невероватно добро осећа када се испразни, макар да није реч о песми.

1145

Нисте ваљда очекивали да ће одржати реч?!
Чак му и измишљање афера више не иде као раније?!
Уместо плата и пензија добићете…

1146

У Топоници би му било добро!

1147

KО ХОЋЕ СА МАЧКОМ ДА СЕ ИГРА МОРА ДА ПРИСТАНЕ НА УЛОГУ МИША!

1148

НЕМА ЖИВОТА БЕЗ ЖЕНА И БЕЗ БОЊИНСКЕ РАКИЈЕ!

1149

ОВИ НАМ ПОНОВО УВОДЕ САНКЦИЈЕ,
НАЈЕБАЛИ СУ!

1150

Неки чекају роду, неки чекају поштара, а ми кога чекамо?

1151

GOVORIM JA DA BI MU NAJBOLJE BILO U TOPONICI. TAMO BI BIO SIGURAN I POD STRUČNIM NADZOROM. BOLJE BI GA ČUVALI OD POLICIJE.

1522

Još dugo ćemo čekati pravu vest.

1153

Ništa mu nije, samo je lud!

1154

Ако нема места у Топоници, има у КП дому.

1155

Само се ви надајте, а знате врло добро да нико неће да прља руке.

1156

Морам признати да ми се не свиђају они СКОТОВИ што вештичаре по Београду.

1157

Савамала је Скотова, а фантом је наш!

1158

Реч птица је женског рода, а покрива и мушкарце.

1159

Пријатељство зависи од љубави, а сродство од крви.

1160

СУЗЕ СУ СЛАНЕ, А ПЛАКАЊЕ ЈЕ ГОРАКО!

11611

Пријатељство зацељује ране на души. Маже се преко ране танко као маст на лебац. Стално. Оно не дозвољава да се ране инфицирају, да се загаде.

1162

ЦРВ ЈЕ СЛОБОДАН САМО У ЗДРАВОЈ ЈАБУЦИ!

1163

Крв не преноси пријатељство.
Пријатељство није сида.

1164

Ако немаш кинту, онда је пијац велики секс!

1165

Наше је да обележимо земљу,
Да забодемо крст.

1166

Све белосветске але су зинуле на наше Косово,
Само српски премијер каже да косовска имовина ништа не вреди!

1167

Вучић извози Косово у Европу!

1168

Није то мајска киша.
Нису у питању ни поплаве.
Ово је киша која бије у главу и када пар минута не пада.
Ово је она киша која (и)зазива мрачне мисли.
Ово је она киша коју и сељаци мрзе.

1169

Кажу да је у Америци лудница,
Нису били у Србији.

1170

Како ће сада Вучић да трампи Хилари?

1171

Сад сви жале Килари!

1172

Ове бомбе што их баца владајућа коалиција су горе од оних натовских!

1173

Килари оде у историју,
Ко ће сада да ми га потапше!

1174

Вучић даде паре Клинтону,
Бомбардовање може да почне!

1175

Људи умиру, а вама се јебе!

1176

Svinja jeste pametna, ali je životinja!

1177

Kilari ode,
Ne znam šta čeka ovaj kreten?

1178

Некад су људи спавали са овцама.
Сада нема ни људи ни оваца.

Ко у клин, ко у плочу, а ја у провалију!

1179

Боље би нам било да је премијер мање паметан, мање би нас коштале његове глупости!

1180

Знам, чекате да опалим оног педера!

1181

Нису сви британски новинари педери,
Неки су курве.

1182

Ако хоћете да знате на шта се пецају кленови изађите сабајле на фејс.

1183

Просветари мисле да би неко други требало да им прави децу!

1184

Просветари ће добити највећи део онога што им је отето.

1185

Улога премијера је да замајава просветаре док не ишчезну.

1186

Земљу нашу треба да засејемо, а не да засеремо!

1187

Да нам земља не би била пуста
Наше је да је обележимо,
Да забодемо крст.

1188

Нашу земљу би требало засејати нашом културом.

1189

КАЛАУЗ

Песма је кључ за све браве,
Откључава сваку душу!

1190

Мудра коалиција, Зукорлић-Вучић, скраћује рокове градње. Уз асистенцију полиције спроводи безакоње.

1191

По Вучићу, ако би председник био из опозиције, он би стално звоцао.
Дакле,најбоља би била диктатура?!

1192

Не аје, лаје!

1193

Није важно које је боје мачка,
Важно је да зна да лови мужеве!

1194

Спремам се за изборе,
Јебаћу им мајку.

1195

Од два зла човек увек изабере најгоре!

1196

Овде су се сви смрзли.
Боје се да ће Вучић поново победити на изборима.

1197

Нека се јави ко је ово смислио?
Тај је измислио цео свет.

1198

Камен се не окреће према сунцу!

1199

Камен је старо злопамтило ударићете у њега и када се не надате!

1200

Ако рано укључите тв велика је вероватноћа да ћете наићи на неког лудака, или бар на будалу!

1201

Напредњаци ће на априлске изборе доћи хеликоптером.
Ваше је само да гласате.

1202

Савамалу ће рашчишћавати следеће владе!
Ваше је само да гласате.

1203

Матео Ренци није прошао и даде оставку,
А ови наши оду тек кад их утепају!

1204

Избори се организују онда када немаш избора!

1205

Вучић ће задржати Гробара док нас све не покопају!

1206

БУЏЕТ СВЕ БОЉИ,
НАРОД СВЕ ГЛАДНИЈИ!

1207

КАДА БУДЕМО СТИГЛИ ДО ТЕ ЕВРОПЕ
БАР ЋЕМО БИТИ САМИ.

1208

ТРЕБАЛО БИ ДА СЕ НАПРЕГНЕМО,
ДА СКУПИМО ПАРЕ ЗА МИРАЗ БОРСКОМ РУДНИКУ.

1209

Чим неки хрватски политичар почне да једе г…а, наши политичари се сексуално узбуде и виртуелно им ј…у мајку и све остало по списку.

1210

ПАЖЊА,
ДИЈАЛЕКТ ≠ ЖАРГОН!

1211

У Србији нико ни у шта не верује,
Али сви се крсте!

1212

У Србији су сада најевтиније оне најскупље главе!

1213

У Србији је живот јевтин, а смрт је невероватно скупа.
Немојте дозволити да други плаћа за вас!

1214

У Србији су политичари појели сва говна,
Даље ће морати да их хране у затворима!

1215

НАЈСКУПЉЕ ГЛАВЕ СУ НАЈЈЕВТИНИЈЕ.
ТО ЈЕ ДРЖАВА!!!

1216

ПРЕСТАНИТЕ ДА СЕ УБИЈАТЕ,
ЈЕБИТЕ СЕ!

1217367

НИ СМРТ НИЈЕ УВЕК ТАЧКА.

2368

Многи људи не сеју пшеницу,
Али раде испод жита!

1218

Ако завезаних очију прескачете шенгенски зид постоји могућност да упаднете у септичку јаму!

1219

Са усташама,
Јок!
Макар вечито остали у Србији.

1220

Ако морам да бирам између Томе и Вучића,
Онда нећу ниједног од њих.

1221

Ако хоћеш да се бар мало осећаш као човек,
Избриши диктатора из своје памети!

1222

Политичари увек нађу неко глупо оправдање за наоружавање
Које плаћају туђим главама!

1223

Срби нису глупи,
А одакле им они политичари….

1224

Једне будале мисле да су Срби глупи,
А оне друге мисле да су много паметни.
Будале једне, ништа не мисле!

1225

ВЕЋИНА ЉУДИ БЕЖИ ОД ОЗБИЉНЕ КЊИГЕ КАО ЂАВО ОД КРСТА.
ОВО ПРВО САМ ВИДЕО, А ЗА ДРУГО САМ ЧУО!

1226

Можда Бог не постоји,
Али њему више верујем него диктатору!

1227

Чим вас човек остави за тренутак ви направите срање, гласате за лопове!

232879

Прођоше времена деоба,власти, смрти…
Доживесмо да дође и време хохштаплера.

1229

Ови истераше терористе из Алепа на чистац,
Код нас су разбојници још на власти!

1230

Камен међаш опомиње комшије,
Али не и њихове краве!

1231

И камењарке су прешле на асфалт.

1232

Сваки камен тражи свога Сизифа

1233

Крајпуташ поздравља само оне који су преживели.

1234

Камен је дежурно сећање.

1235

Они верују у Бога, а ја у поезију!

1236

НАШИ МЛАДИ ЉУДИ ОДАВНО ВЕЋ НАПУШТАЈУ СВОЈУ ЗЕМЉУ, ОВДЕ ДОЛАЗЕ ИЗБЕГЛИЦЕ ИЗ АВГАНИСТАНА, СИРИЈЕ, ПАКИСТАНА, ПА И ОНИ НЕ ЖЕЛЕ ОВДЕ ДА ОСТАНУ. ЈЕДИНО БОЛЕСНИЦИ НЕ МОГУ ДА ПОБЕГНУ ОНИМ БОЛЕСНИЦИМА НА ВЛАСТИ!

1237

Овде остају само они који не могу да побегну!
Ако и скончају, душа им одлута!

1238

За нас ће бити Нова година када ови сјашу!
Тада ћемо славити.

 

1239

Мигове смо имали и раније,
А памет никада!

1240

Наше тенкове су исекли за челичане у Немачкој,
Сада од Руса купују друге!

1241

Велика бука око те старудије од оружја,
А ови су добили и онај рат 1999.

1242

Стих је лепо обучена мисао.
Тако би требало да буде!

1243

Само ви КОНФАБУЛИРАЈТЕ, а деда ће да вам прави децу!

1244

О НАТАЛИТЕТУ КАО О УШТИПЦИМА

О проблему наталитета ових дана се навелико расправља. Укључили су се сви релевантни фактори: Калуђери, педери, бабе-министарке и остали говнари све до нашег заштитника који се сада бацио на старе канте зване мигови. Сви споменути су се прославили за време прошлог рата, а ми због њих још најебавамо, али деце ниоткуд. И оно мало деце које смо имали побегла су од лоше државе и од још лошијих родитеља. Баба-министарка о уштипцима, а ко пре баби њему и девојка. Ваљда су зато старлете постале државне секретарке. Нешто ће се изродити.

1245

Они што су ми ноћас писали сада спавају, а ја им отписујем!

1246

Милтон је био мајстор, али није био песник!

1247

Сви знају жеље неверног Томе једино он ништа не зна.

1248

Размишљам о кандидатури, али много је велика гужва, а долази и Карић. Међу лоповима ће бити јака конкуренција. Просто, није ми тамо место. Али не могу једноставно рећи, Нек се јебу! Бојим се шта ће се изродити. Изроди су изроди и када не гласате за њих.

1249

Ви се спрдате са том неписменом будалом,
Али он мисли озбиљно да се поново кандидује.

1250

Извините за редослед:
ЋУРУВИЈА
САВАМАЛА
ХЕЛИКОПТЕР,
ДИНКИЋ,
КАРИЋ…

1251

Права поезија својом искреношћу надмашује све.

1252

ODOCUTRA U NIŠ MIRNO KO DA SU SE SVA NIŠLIJSKA PCETA ODVUKLA ZA BEOGRAD!

1253

Nama ostade samo Nova godina sve ostalo pokradoše!

1254

U SRBIJI SU SLOBODNI SAMO LOPOVI. OSTALI SU TAOCI!

1255

Цело јутро покушавам да неком увалим нову годину, јбг нико нема лову ни за половну!

1256

КАД ИМАТЕ ПАРЕ ЗА БУРЕК ШТО СТЕ НАВАЛИЛИ НА ФЕЈСБУК?!

1257

АКО НЕ ЗНАТЕ ШТА ЈУТРОС ДА РАДИТЕ,
ЈЕБИТЕ СЕ!

1258

КУДЕ ЈЕ МРЦ
ТАМ ЈЕ И МРС!

1259

ТУПАНИ
Никада ми није било јасно, чак ни када сам ја био у питању, због чега људи журе у нову годину, због чега журе да остаре? Тупани!

1260

Што више учиш више заборављаш.
Што више заборављаш мање знаш.
Што мање знаш мање вредиш?!

1261

Заборављање доводи до мира.
Да ли је то лек?

1262

Свако ће наћи свој мир,
Само је питање тренутка.

1263

ВРЕМЕ ЛЕЧИ СВЕ И СВЕ ЗАТРЕ!

1264

Грип је као држава, мало ли дигнеш главу одмах те притегне! Не да ти да дишеш.

1265

МИНИСТАР ПОЛИЦИЈЕ ТВРДИ ДА ЈЕ ТАЧНА ЈЕДНАКОСТ:
ЗАШТИТНИК = КУРТОН!

1266

ШТО СЕ ПРЕДСТОЈЕЋИХ ИЗБОРА ТИЧЕ ПИТАЊЕ ЈЕ КАКО СЕ ЗАШТИТИ ОД КАНДИДАТА? НИ КУРТОН НЕ ПОМАЖЕ.

1267

ПРЕКО КУРТЕ И МУРТЕ СТИГОСМО ДО КУРТОНА!

1268

АКО МЛОГО ЛЕЖИШ,
ИМА ДА СЕ РАШТУМИШ!

1269

ПРЕМИЈЕР НИ САМ ВИШЕ НЕ ВЕРУЈЕ У СВОЈЕ ЛАЖИ!

1270

ШАРЕНИ ВОЗ ЈЕ БИО ШАРЕНА ЛАЖА!

1271

Има и таквих дама које не пуше увек него пуше хонорарно, а после се пуше!

1272

Не ваља кад се човек улежи!

1273

У СРБИЈИ СЕ ЉУДИ НАЈВИШЕ ПЛАШЕ ПРЕМИЈЕРОВИХ ГЛУПОСТИ.
НА ТОМУ СУ ОГУГЛАЛИ!

1274

КОД НАС У СРБИЈИ СУ САМО ПОКОЈНИЦИ ПАМЕТНИ,
А МЕЂУ ЊИМА СУ И НАШИ НАЈВЕЋИ ЈУНАЦИ!

1275

ПРЕСТАО САМ ДА БРОЈИМ ГОДИНЕ.
ПРЕЋИ ЋУ НА ВЕКОВЕ,
ПА ШТА БУДЕ!

1276

НАША ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА ШТО ИМАМО ПРЕМИЈЕРА ЗА КОГА НИКО ЖИВ НЕ ЗНА НА КОЈУ ЋЕ СЕ СТРАНУ РИТНУТИ!

1277

Ако човек легне не значи да ће спавати.
Зависи од жене.
Можда је брбљива.

1278

Није лоше да понекад глумите будалу,
Али пазите да вам то не пређе у навику.

1279

Гадно је када жена после низа година открије да јој се муж све време правио паметан!

1280

ОБРНУТО ЈЕ КАДА НЕШТО ОБРНЕШ.
ЗА ТО ЈЕ ПОТРЕБАН И РАЖАЊ.

1281

Велика је разлика код глумаца када будала глуми паметног или када паметан глуми будалу, а има и оних који ту разлику не уочавају. Они гласају.

1282

АКО ЧОВЕК НЕМА КИНТУ,
НИ КИТА МУ НЕ ПОМАЖЕ,
ТВРДИ ГА МОЈА КОМШИКА.

1283

НАЈОПАСНИЈЕ СУ БУДАЛЕ КОЈЕ ОТКРИЈУ ДА СУ ПАМЕТНЕ ТЕК КАДА ОСВОЈЕ ВЛАСТ.

1284

РЕЗЕРВНА ВАРИЈАНТА:
АКО ЧОВЕК НЕМА КИТУ
НИ КИНТА МУ НЕ ПОМАЖЕ.

1285

Није лоше да жена понекад умукне, јер бајање не диже из мртвих!

1286

Није лоше ако има нешто да се поједе па још и да се залије.
Не ваља ако то радите сами.
Изаћи ће вам на нос.

1287

Није лоше када свлачите жену, (полако де!), а она се као нећка.

1288

И ТЕШКА ЖЕНА ЗНА ДА БУДЕ ЛАКА.

1289

НЕКИ ЉУДИ НОСЕ ГЛАВУ У ТОРБИ КАО КОЊ У ЗОБНИЦИ.

1290

АКО ЈЕ ЖЕНА ЛАКА КАО ПЕРЦЕ,
НЕ ЗНАЧИ ДА НИЈЕ ТЕШКА!

1291

Одох, заледиће ми се сељаци на пијаци!

1292

Пре спавања скините наочаре и намакните ролетне!

1293

ВОЛИМ ДА МЕ ЖЕНА МАЛО ПОДРЖИ.

1294

ЊУТНА ЈЕ УДАРИЛА ЈАБУКА,
А МИ СМО УДАРЕНИ ОНАКО!

1295

Целе ноћи сам размишљао шта да радим са оноликим женама. Пред зору сам дошао до историјског закључка: Најбоље би било да ме оставе на миру како бих могао потпуно да им се посветим.

1296

Трампио бих се са Трампом.

1297

ЗНА ЧОВЕК СА ЖЕНАМА

Никада у историји човечанства нико није успео као Трамп да на једном месту сакупи онолике жене!

1298

НЕШТО СЕ МЕЊА,
АЛИ НАМА ОСТАЈЕ СКОТ!

1299

Мужевима смета Трамп,
А женама смета Меланија!

1300

У мојим годинама зима дуже траје.

Није лоше да пробате.

1301

НА ПИЈАЦИ СУ ЈЕДИНО ЦЕНЕ ОДМРЗНУТЕ!

1302

Често се од жена чује оваква реченица: Сви мушкарци су исти.
Али нису све жене исте!

1303

Неки типови ми замерају што често размишљам о женама. Да л’ су педери? Мајку им…

1304

Да није Вучић дошао из Давоса не бисмо могли ни струју да платимо!

1305

И на ЕПС се примењују методе Николе Пашића: Ако хоћеш ствар да пропадне, само образујеш комисију!

1306

Није обавезно да будала буде председник државе.

1307

Није лоше ни када се жена потруди. Када те пробуди. Када те возбуди.

1308

Није обавезно да председник владе буде лудак.

1309

Није лоше да све поделите.
То је један од начина да будете голи.
Ако вас већ нису одрали.

1310

У СТВАРИ!

Када силазим са Јевика, са Тресибабе, са Бубња, низ Крс, са Суве планине или са Старе планине све ми се чини да однекуд долазим, а у ствари полако одлазим.

1311

Постоје жене које пркосе годинама,
Постоје жене које пркосе мужу,
Не постоје жене које пркосе љубавнику,
Макар он био и муж!

1312

Људи моји, што сам се издангубио са оним Вучићем то ми историја никада неће опростити

1313

Сви знају за шта служи жена, као што знају за шта служи мушкарац. Жене и мушкарци се не слажу по питању тог служења иако исто мисле. Сви траже да им се признају заслуге. Као да од тога имају неку вајду. Траже бре, чак и онда када су цркотине. Боље би им било да мало одморе.

1314

Уметност су поделили на срце и мозак, а уши, очи, нос, језик, а додир, а умами, еј!

1315

Да се човек не би смрзао морао би повремено да ложи нешто!

1316

Неке жене се стиде,
неке се плаше,
а некима није ништа!

1317

Изгледа да врата служе само да се иза њих гурне метла. Ако отворите врата одјахаће!

1318

Љубав је света тајна у коју нико никада није проникао. Само се људима нешто чини.

1319

Што се љубави тиче, ако се њима чини, што се не би и нама чинило?

1320

Због чега људи избегавају љубав. Ако волите рат, онда је то то. Почните одмах.

1321

Љубав је струја.
Високи напон.

1322

У реду је да човек понекад побегне од жене, али зашто бежи од љубави? Кукавица.

1323

Ми смо народ, а они су држава!

1324

КО СЕ ЊЕГОШЕМ ИГРА,

ОПИЧИ ГА ПОЕЗИЈА!

1325

Судећи према споменицима код нас у Србији су само покојници паметни, а међу њима су и наши највећи јунаци. Ово се односи и на Српкиње иако њих у Србији рачунају у жене.

1326

Стари људи имају крте коске.
Може све да се скрши.
Нек се крши,
само да се не скрши.
Дуде, бело Дуде!

1327

Најгоре су жене које нису жене.
Најгори мушкарци су волови.
Мисле да је све у роговима.
Али то знају и жене да им натукну,
Па и да им набију!

1328

Ових дана су прекинули један важан експеримент,
Наиме, убацили су људске матичне ћелије у свињски ембрион и у свињи је почео да се развија човек.
Прво се формирало срце.
Да ли ће убудуће људске емоције бити свињске?

1329

Не може се пецати на сувом.
А осим тога човек мора да има одговарајућу пецаљку.
Не вреди му да каже, заборавио сам.
То му ниједна риба не би опростила.

1330

Не волем лаке женске.
А ни оне од сто кила.
Али, мора човек за нешто да се ухвати.
Риба се не хвата.
Риба се пеца јер је клизава.

1331

Риба као риба,
Зна да штукне у длбоко!

1332

Ако сте кренули у рај,
пазите да не промашите врата.

Комшија је опасан.

1333

Буди обазрив када идеш код комшике,
Комшија није везан.

1334

Поштуј своје комшије као своје најрођеније.
Не пљуј на под,
Нити по комшилуку,
Не знаш када ће ти напакостити.

1335

Не питај комшију за ђубре!
И он и ти знате чије је.

1336

Не питај комшију за куче.
Он као и ти шета туђу куцу.

1337

Немојте буљити у комшику
Као теле,
И комшија јој то исто ради.

1338

Не питај га за комшику.
Зна он,
Али не воли да буде оно што јесте.
Рогоња.

1339

Кажу да је најлакше оно што се мора, а мени је то најтеже.

1340

Премијер има само једну вијугу, као кокошка.
Зато по цео дан каки…

1341

Ако је везана врећа у питању, не бушите исцуриће пиринач, пасуљ или…

1342

Везан језик, не значи да је реч о говедини!

1343

Коњи имају свој језик, свиње имају свој. Добро се слажу и око тога не преговарају. О њима брину пси. Људи јашу коње и једу свиње. Када се усвиње, онда често буду и коњи.

1344

Жене све више преузимају улоге мушкараца.

Не само у позоришту.

Не само у теорији.

Не верујем да ће се зауставити на циркусу.

Не верујем ни да ће се зауставити на паркингу.

Од науке се свашта може очекивати.

Брзо напредује.

1345

Јбг.
Сад морам да идем на пијац,
да кувам ручак,
и да перем жени гаће,
А људи перу паре!

1346

Куде си била, мори, кара Коцо?
Знате већ шта значи реч “кара”.

1347

Само празан стомак тера човека на размишљање.

1348

С пуним стомаком човек није ни за какву работу!

1349

ЗНА СЕ
После ручка,
легање!

1350

Кад год сам пожелео
Да умрем од среће
Враћао сам се на почетак.

1351

Државна предузећа највише поткрадају државу!

1352

Изгледа да су сва јавна предузећа постала куплераји.
У њима се мења само намештај,
зато им слабо иде.

1353

Срце је само једна обична крпа,
не разумем зашто дрхтавицу као што је поезија повезују са њим.
Где им је памет?!

1354

Ко зна шта је иза.
Сви упиру поглед нагоре.
Боље би било да пазе где газе!

1355

После немилосрдних комуниста
дошле су незајжљиве демократе
а за њима битанге!

1356

РЕШИШЕ СЕ ЗАШТИТНИКА,
ОДСАД ЋЕ САМИ ДИЛОВАТИ.

1357

Срби знају да изаберу
будалу,
хохштаплера,
диктатора,
али они си траже ђавола!

1358

Некада је српски југ био јужније.
А сада је све ближе Београду.

1359

ГДЕ СТЕ МАЧКЕ?
ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА ПРОЂЕ ФЕБРУАР.

1360

У СРБИЈИ СУ ИЗБОРИ ЧЕСТА НЕПОГОДА,
БЕЗ ОБЗИРА НА ПЕРИОД ГОДИНЕ.

1361

Срби воле старе ствари и младе жене?
Српкиње воле нове ствари?

1362

Знао сам да је мерак нешто скупо,
Али да је толико…

1363

Знам, уморила вас је недеља!

1364

Он ће извући гузицу, али ви нећете!

1365

Да би се родило дете потребно је да се човек и жена мало држе за руке. Остало знате.

1366

Аууу, што сам се заљубио,
Куде ћу сг да се (у)денем?

1367

Одоцутра ђи нема мачће!

1368

Ако овако настави овај дан,
Удавићу се
У вину!

1369

ЈА ВОЛИМ СРБИЈУ И БЕЗ ВУЧИЋА!

1370

Србији није потребан диктатор!

1371

Не секирајте се за њих,
Они неће остати гладни!

1372

Толико су се накрали
па им пензија ништа не значи.

1373

ДА СУ ТАКО ЈАКИ
НЕ БИ БИЛИ ТАКО ГРЛАТИ!

1374

ДА БИ ИЗБЕГЛИ ЗАТВОР НЕЋЕ ИМ БИТИ ДОВОЉНИ КОФЕРЧИЋИ!

1375

Ако човек стане себи на реп, онда би нормално било да се уједе!

1376

У Србији је сада сезона отварања фабрика, отварања путева, отварања мостова, реновирања школа… А ко ће правити децу?

1377

АКО ЧЕКАТЕ ДА ВАМ ПЕДЕРИ ПРАВЕ ДЕЦУ, ТРЕБАЛО БИ ДА ЗНАТЕ ДА НИ СЕБИ НИСУ НАПРАВИЛИ.

1378

У Србији је почео лов на гласаче.
Пси само кевћу.

1379

НАША ПИРОЋАНКА,
НИЈЕ ЖАБАРКА!

КО ЈОШ МИСЛИ НА РИБУ
КАДА ЧУЈЕ РЕЧ ПИЦА?

ЈАГЊЕ ЈЕ У ПИТАЊУ.

1380

Кукуруз се пече, или кува, док је млад, а када остари, онда се круни.

1381

Није добро када вас жале. Ни пре, ни после.

1382

ДОСТА ЈЕ БИЛО СРАЊА,

ОДМОРИТЕ МАЛО,

МОЖЕТЕ И ДА ПОПУШИТЕ.

ПОСЛЕ ЋЕТЕ СЕ КРСТИТИ.

1383

ДО 2. АПРИЛА ОВИ ЋЕ ДА НАС ДОТЕПАЈУ.

1384

Трка магараца  је  2.априла сад је само фрка.

1385

Људима је мука од силних фабрика и великих плата. Добро је да има нових путева. Лакше ће отићи на онај свет.

1386

Црко ми мобилни,
Толико сам се ражалостио
Као кад је ономад комшики цркло куче.
А њу боли за ову моју ствар!

1387

ОН ЋЕ ДА ИЗВУЧЕ ДУПЕ,
А МИ ДЕБЉИ КРАЈ!

1388

Немогуће је да вас неко научи како да осећате. Нити ико може спречити ваша осећања. Може вас научити како да се владате. Знано је да је у поезији важно и оно што није речено. Дакле, требало би понешто и сакрити, али ако исувише сакријете, онда то нико неће видети. Тада ће песма личити на булу, а неће вам помоћи ни да сте сами са њом. Бићете обоје закопчани до гуше.

1389

ПРВИ ДАН ПРОЛЕЋА,
СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ.
ТРКА ЛУДАКА
ЗА АНДРИЋЕВ ВЕНАЦ.
ПО ЗАВРШЕТКУ ТРКЕ
ОЧЕКУЈЕ СЕ ПОМРАЧЕЊЕ.

1390

АЛЕК, ЗАЈЕБИ КЊИГУ, ВРАТИ МИ ПЕНЗИЈУ!

1391

Ако се после стрмекне, вајдиће гробар!

1392

Немамо брзе пруге, али имамо брзе аутобусе!

1393

У БЕОГРАДУ ЈЕ УВЕК ЗАНИМЉИВО КАДА СЕ ПОЈАВИ БАГЕР. МАКАР ИСПРЕД НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ.

1394

Не разумем зашто људи мрзе Вучића!
Па зар им није смањио пензије и плате?
Шта, хоће још?!

1395

АКО ГА БУДЕТЕ ИЗАБРАЛИ, НЕ БРИНИТЕ, УКИНУЋЕ ВАМ И ОСТАТАК ПЕНЗИЈА И ПЛАТА.

1396

ПАРА ИМА, АЛИ НЕ ДАМ!

1397

СЕНДВИЧА ИМА ЗА ЈОШ ТРИ ДАНА,
А ПОСЛЕ, ЈЕБИТЕ СЕ!

1398

ФАБРИКЕ СЕ ОТВАРАЈУ СВАКОГ ДАНА,
А ПОСЛЕ ИЗБОРА НИ ФАБРИКА НИ ПАРА.

1399

НЕКО ЈЕ РЕКАО ДА ЈЕ МАЈА ЖЕНСКО. ОНА НИЈЕ ТРЕПНУЛА, АЛИ СЕ ВУЧИЋ УЗБУДИО!

1400

НЕ БРИНИТЕ ЗА МЕНЕ,
ГЛАСАЋУ ПРОТИВ!

1401

ДОК ВИ ЋУТИТЕ
ОНИ КРАДУ!

1402

НИЈЕ МИ ДО ЗАЈЕБАНЦИЈЕ,

АЛЕК ЈЕ БОЛЕСТАН!

1403

ПОЈЕДОШЕ СЕНДВИЧЕ

И ИЗБАЦИШЕ ОМЛАДИНУ НА УЛИЦЕ!

1404

У БЕОГРАДУ, НОВОМ САДУ И НИШУ

НА УЛИЦАМА  СУ ЉУДИ СА ПРАВИМ ДИПЛОМАМА.

1405

НЕМА РАЗЛОГА ДА НЕ ПОДРЖИТЕ СВОЈУ ДЕЦУ.

1406

НИЈЕ ФЕР ДА САМО ВИ ДОБИЈЕТЕ СЕНДВИЧЕ!

1407

НЕ СТИДИТЕ СЕ, ХАЈДЕ БУДИТЕ ПОШТЕНИ!

1408

НЕ ПРДИ УЗАЛУД,
УСРАЋЕШ СЕ!

1409

ИДЕМ ДА СЕ ПРИКЉУЧИМ ОМЛАДИНИ. ШТА ЋЕ МИ ПЕНЗОСИ, ИОНАКО ИХ ЈЕ ВУЧИЋ ОЛЕШИО. ДА СУ БИЛИ БИСТРИ САД БИ СВИ БИЛИ МИРНИ, А НЕКИ БИ БИЛИ И У ЗАТВОРУ.

1410

ЗА И ПРОТИВ

Код нас у Србији чим нешто кажеш против, одмах си државни непријатељ. Ја сам против и не мислим да сам било чији непријатељ.
Против сам Натоа, који ми је бацао бомбе,
против сам ЕУ која нас мрцвари, која је финансирала бомбардовање,
против сам паразитских, тзв. невладиних организација, педерских и других, које влада финансира од пара које је од нас отела,
против сам диктатуре,
против сам суспендовања Народне скупштине,
против сам корупције,
против сам лоповлука,
против сам…

Нисам против старих људи, али сам против старе памети.

Лако је оним педерима из владе, они немају школске другове, али ми имамо школовану децу.

Студенти су после демонстрација почистили смеће. Када ће Напредњаци почистити своје смеће?

Ако сте одлучили да једете оно што се не једе, добро би било да то радите у свом брлогу. Не морамо сви да вас гледамо како мљацкате и како вам испадају старе протезе зато што немате кинту за нове. Зато што сте све своје поћердали па сада хоћете да проћердате и туђе. Гласали сте. Проћердали сте своје гласове. Сада пустите омладину. Неко мора да извади кестење.

1411

Обећава официрима веће плате и нове кршотине!

1412

Прети студентима, а не каже како ће платити штету Американцима за паљење амбасаде!

1413

Кажу да треба радити како би се заборавила мука.
Дакле, мука се само муком може заменити.
Што бисте је онда мењали?

1414

Не мешај у празном лонцу.

1415

Изађи из рупе!

1416

НАША ДЕЦА НЕ ПРИХВАТАЈУ СИСТЕМ КОЈИ ИХ ИСТЕРУЈЕ ИЗ ОТАЏБИНЕ.

1417

ВУЧИЋ И ВУЛИН СУ НАС ДОВЕЛИ ДОВДЕ,
А ДАЉЕ МОЖЕМО САМИ!

1418

Не постоји резервна Србија!

1419

Срби су баш трпељив народ,
Али не верујем да ће их то спасити од Вучића!

1420

Ред је и Србија да се покаже!

1421

И Срби су кварљива роба.
Осетљиви су на промају и на лову.

1422

Не могу бре, ништа да сакријем, чим кажем, Онај лопов, сви знају о коме је реч!

1423

Сви кажу да је комшија супер чова,
Али мени се свиђа комшика!

1424

Кажу, Човек се може наслањати само на човека.

А ја мислим на жену!

1425

ЛЕТИ СПОРО И ЖИВИ ДУГО!

1426

ПАЗИ ГДЕ ГАЗИШ!

1427

Људи воле успомене,

при томе мисле на оне лепе.

Вала, има и гадних.

Већина.

1428

Имао сам намеру да читам песме Баратинског,

али за несрећу налетех на Бернара Левија

и поквари ми дан.

Стари покварењак!

1429

Ова киша је много досадна.
Али, да је само киша!

1430

На крају, и киша ће престати,
Али тек када падне!

1431

Образ вам не може опрати пролећна кишица.

1432

Пијаца није биоскоп,
Гледање је џабе!

1433

Док је Вучић одсутан ови његови могу да праве разна срања.

Њега се то иначе не тиче.

1434

Синоћ није било кише, али ми за сваки случај покисосмо!

1435

Мењајући именице по падежима нећете променти ништа!

1436

ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА КОМШИНИЦИ ЦРКНЕ ПАС,
ЗБОГ ЊЕ СВУ НОЋ ДА ЗАСПИМ НЕ МОГУ!

1437

Што се ње тиче, ја сам крив!

1438

КЊАЖЕВЧАНИМА, НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ, ЧЕСТИТАМ ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА И ЖЕЛИМ ДА БУДУ ПОТПУНО СЛОБОДНИ,
АЛИ СЕ ТО НЕ МОЖЕ ОСТВАРИТИ БЕЗ ЊИХ.

1439

Поједини мушкарци говоре да имају нешто против жена. Мени су све те приче сумњиве. Требало би то да покажу и докажу, а не само да дрндају на playback.

1440

Многе жене не разликују орла од кукавице.

1441

Многи мушкарци не разликују жену од шерпе.

1442

Ако имаш добру рибу, онда ти тигањ није потребан!

1443

Aко се жена домогне доброг коња, требало би да га редовно јаше!

1444

Због чега поједине жене потцењују магарце?

1445

Најбоља комбинација је, добра жена-добра риба.

1446

Свеједно је да ли је магарац или коњ, само да није свиња!

1447

И овај дан је зајебан као и сваки други!

1448

Сви чекају да сване, а знају да се најбоље лови по мраку.

1449

Племенита риба воли бистру воду, а ја чисто вино!

1450

Ух, што је досадна!

1451

Кад је овде овако мрачно усред дана, шта мислите, како је тамо?

1452

Гашићу вратише позицију,

а моја пензија не може да се поврати!

1453

Једни само причају, други само чекају!

1454

Опет киша, ништа од пецања!

1455

Стално пада киша.

Што једном не падне Вучић или Вулин.

А може и Дачић!

1456

Свако се једном мора преселити.
Ја сам се селио више пута.
Гадно је!

1657

Сви воле да објавим нешто лепо,
Иако сви знају како је,
И нико не зна докле ће?

1458

Није он паметан,
Само тупите,
Зато сте тупи!

1459

Немојте чекати тренутак који је прошао!

1460

Прошлост је само за плакање.
Многи често мисле о њој.
Чак и када је ружна радују се,
Само зато што је прошлост!

1461

Било је у прошлости занимљивих ствари, али то је прошлост!

1462

Ако човек пружи један корак одмах је ближе сунцу. Не оклевајте!

1463

Сунце је чудо,
Зато често мислим на њу!

1464

Све мислим да и она мисли на мене.
Само си мислим!

1465

Има људи који чекају кишу,
Има и оних који чекају сунце.
Ја чекам да ми падне шака!

1466

Ко год пусти корене, има шансу да га одувају!

Веће су шансе на страни оних који немају корене.

1467

Остајте овде,
Горе је још горе!

1468

Изашао сам из своје коже,
Још тумарам!

1469

Кад год дуго стојите у месту,
Почну да вас боле ноге.
Боли ме глава,
Мрдните мало!

1470

Горе је горе,
А тамо је далеко!

1471

Ма, ја бринем за комшику, комшија се добро сналази!

1472

УКУС ЗАВИСИ ОД ДОМАЋИЦЕ,
А ДОМАЋИЦА МОЖЕ ДА БУДЕ И КОМШИКА!

1473

Време је увек смутно,
али ја сам то тек сада открио.
Нико ми није крив,

Све ми је право!

1474

Прошлост вам је увек за петама, као смрт. Ако вас стигне, онда сте и ви прошлост. А прошлост је само прошлост.

1475

Изнад Ниша су ноћас летели авиони без ауспуха! Само прде и смрде.

1476

Да не би плашили врапце, наши авиони лете само ноћу!
Хеликоптер је пао још док је Сантос био министар одбране!

1477

Галебови растерују комарце изнад Ниша. Само ноћу!

1478

Раније, ако кажеш жени да је волиш, она мисли да си пијан.

А сада, ако јој то кажеш, најебо си!

1479

Код овако лепих наших жена, само би педери хтели Европу!

1480

Ако неко воли да ради, пожељно је да изабере радњу!

1481

Ако неко хоће да пева, требало би најпре да подмаже гушу!

1482

Ако неко воли, то је доста!

1483

Ако неко воли да пева,
требало би најпре да подмаже гушу!

1484

Сви су мислили да је унутра мокро, а оно влажно!

1485

Рибе су у рибарници, али ако већ идете на море, није на одмет пецаљка.

1486

Поезија је чудо, а кога прогласити за чудовиште?!

1487

АКО ТИ ЈЕ ЖИВОТ ТЕЖАК, ОНДА ЈЕ ТЕЖАК БЕЗ ОБЗИРА ДА ЛИ ТИ ВЕУЈУ И НЕЗАВИСНО ОД ЛОКАЦИЈЕ.

1488

Дигнем нос да се види колики ми је!

1489

Што се мог носа тиче ви знате колико ми он значи и докле ме је довео мој њух. Али сада је касно да га скраћујем.

1490

Не мора само нос да је неки показатељ, то могу да буду и ципеле. Њих можете и да позајмите, број-два веће. Сигурнија мера је нога. Под условом да није у питању штула.

1491

Цео свет се креће и то не смета никоме, па нико и не примећује кретање. А смета им када неко легне поред комшике. И све им се чини да лежи! После и препричавају лежање, а нису ни пригвирили!

1492

КО НИКАДА НИЈЕ ИЗГУБИО ГЛАВУ,
ТАЈ НИЈЕ НИ ЖИВЕО!

1493

За поезију је најважнији нос. Ако не намиришете лепоту, онда од поезије нема ништа. Лепота је испред користи. Она је суштина. А патике, чак и да су лепе, служе само за навлачење!

1494

ПОД ЗЕМЉОМ ИМА МЕСТА ЗА СВЕ,
А ГОРЕ СУ ТЕСНА ВРАТА!

1495

И ја се грчим, иако нисам Грк!

1496

Пребијена мачка не лови мишеве!

1497

Стиче се утисак као да се свет улењио, а ја мислим да се чека кључ!

1498

РАСПРАВА СА БЕЛОМ ХАМВАШЕМ.
ЈА ИМАМ КРАТАК ФИТИЉ!

1499

Доста сам га скраћивао, сад га шминкам. Биће то добар текст!

1500

Јутрос сам уловио добру рибу. На пијаци. Права морска. Свежа.

1501

Знам да сте ме чекали, али кувао сам кафу. Нисам морао. Хтео сам.

1502

Рибе су као крокодили!

1503

Мудрац није изнад, нити испод, него изван!

1504

Без кобца нема ни шеве!

1505

Неке птице, углавном селице, напљују своје гнездо и оду на југ. Колика пљувачина ни због чега.

1506

Нема више лажи и преваре, само преваре!

1507

Када се човеку излижу патике,
Не значи да је много лизао,
Него да треба приштедети ноге.

1508

Ако човек скрене, онда може да се врати и да крене другим путем. Ако поново скрене, онда опет може да се врати. Ако потпуно скрене, онда је постао песник и повратака нема.

1509

КЛИН СЕ ЗАБИЈА САМО АКО ЗНАШ ГДЕ ТРЕБА,
НЕ МОРАШ ДА ЗНАШ ЗАШТО!

1510

Песник испушта душу у песму!

1511

Суд није право место за сведочење!

1512

Многи људи мисле да ће се спасити, ако спасе своје тело.

1513

Ученици нису поуздани сведоци, осим ако нису мученици!

1514

Најбоље је када се човек расправи са собом, али је ђаволски тешко.

1515

Када је Бог створио човеку жену, мислило се да је човеку довољно лепоте, али сада је лепота била потребна за двоје. И тако дођосмо до нас.

1516

Из жабље перспективе се не види суседна бара!

1517

Из птичје перспективе се не види сунце!

1518

Ако јаје има два жуманца, не значи да ће из њега изаћи пиле!

1519

Светац може некоме ублажити бол, али не може постати Бог!

1520

Ако се неко дуго спрема да умре, то је лош знак!

1521

Кад је врућина, чекају кишу,
Кад је киша, чекају Сунце,
Кад је зима, чекају пролеће,
Кад је пролеће сеју свуда,
А после чекају!

1522

Ретко ко је умро а да није био жељан живота.

1523

Баштина није (не)маштина.

1524

Отац је башта, а Бог Отац је баштина.

1525

Заљубљен човек је луд, а жена?

1526

Време не утиче на заљубљене људе.

Њима је пролеће и усред зиме.

1527

Више волим кап Сеферисове песме него тоне мастила!!!

1528

Летње је време, ако имате јајца, ту је и ручак!

1529

Понекад буде много тежак дан, не диже ми се, а не могу да спавам!

1530

Увек сам чекао да дође субота, а сада чекам сутра!

1531

Крајње је време да са Американцима почну разговори о злочиначком бомбардовању Србије.

1532

Америчка војска није добродошла у Србији.

1533

Ко ништа не зна, зна нешто!

1534

Тито је имао проблеме са Русима, а цех су платили Срби.

1535

Ако је глава читава, наћи ће се шешир.

1536

Донеће нам неки белај из Америке као што су нам некада донели филоксеру и кромпирову златицу.

1537

Најзапаженији извоз из Европе у Америку биле су богиње.

1538

Саксија има рупу, а држава нема дно.

1539

Ако вас живот изгужва, онда никаква пегла не помаже.

1540

Живот свакога изгужва.

1541

Инвеститорима не смета штрајк, њих плаћа наша држава.

1542

Стално мислим на њу.
Боже, да л’ сам одлепио?

1543

Једва се некако навикосмо на живот,
а сад морамо да идемо.

1544

Живот није једносмерна улица па цепај. Живот је велика раскрсница са кружним кретањем.

Ко уђе у круг има право првенства, уколико га центрифуга не избаци или не иждимка.

На раскрсници мора човек све да раскрсти. Душа иде својим путем. Пречицом.

1545

СВЕ ТЕЧЕ,
А НИШТА СЕ НЕ МЕЊА!

1546

Самоћа је када човек није при себи!

1547

Може се разговарати о томе како уредити живот на Косову, а не може се разговарати о Уставу државе Србије. Устав треба бранити свим силама. Ако власт није способна да брани устав, треба је променити.

1548

Устав је онај акт који би требало да нам омогући да се осећамо као људи. Без обзира на Вучића, Дачића и Вулина и без обзира на невладине организације које једу наш лебац и наше џигерице.

1549

Не би требало дозволити да свака будала тумачи устав.

1550

Српски устав представља одбрану наше државе од наших политичара зато га треба бранити од њих.

1551

Срби су се вековима борили против Византије да би на крају постали Византинци.

1552

Академик Душан Ковачевић се мало занео.

1553

Вучић и даље не поштује свој народ, измишља унутрашње дијалоге како би се опрао. Ако је народ гласао, онда би требало да буде јасно ко води државну политику. Али изгледа да није тако, него како кажу Скотови.

1554

ОХРИД. Ако негде пише, а пише свуда, да има интернет, онда је то сигуран знак да нема. Ако негде случајно не пише, зна се. У Италији је интернет грозан, у Грчкој ништа не ваља, а у Македонији је гори него у Грчкој.

1555

ИНВАРИЈАНТЕ
Нико не признаје да оговара, као што нико не признаје да хрче. Жене су склоније оговарањима, а мушкарци подметачинама. Иако свака генерација тврди да тога раније није било. Тога је било и у време витештва. Оговарања и подметачине су инваријанте.

1556

Он је засео, а ви наседате!

1557

Огласила се и полиција. Они су за референдум, али Косово је срце Србије.

1558

Изјаснили су се Љајић, Дачић, Патријарх, Синдикат полиције. Дакле, они који би требало да ћуте!

1559

Вучић је бацио коску!

(Коска је бачена!)

1560

Сита псета не лају!

1561

Предлагање да се питање Косова и Метохије реши једном за свагда представља чист дилетантизам и недораслост политичке “елите”.

1562

ПРЕМИЈЕРКА ДЕЛУЈЕ МУЖЕВНИЈЕ ОД ОСТАЛИХ ПЕДЕРА ИЗ ВЛАДЕ

1563

На фејсу написах 4. августа 2015. следећи текст:
„Сутра је у Србији дан жалости.
У Хрватској ће бити мимоход.
Након тога организира се дерек у Книну.
У Сарајеву је забрањено жалити Србе,
Шенлучење сарајевских кабадахија није.
А коме се то не свиђа, може на теферич у Книн.“
Погрешио сам. Није био дерек, биле су оргије. Са дреком гомиле усташких болесника, лудака, који су позивали на паљење српских села, на убиства Срба. Томе је присуствовао готово цео политички врх Хрватске.
Погрешио сам и што сам написао:
„У Сарајеву је забрањено жалити Србе,
Шенлучење сарајевских кабадахија није. ”
Изгледа да би све било јасније да сам написао:
„У Сарајеву је забрањено жалити Србе“.
Овако један ме је напао да сам рекао како су све Сарајлије кабадахије. А нисам, ено, види се. Успут је бунцао, као у бунилу, да он жали жртве „Олује“. Ко да је он Ведрана Рудан. Нема он та муда.
У Книну су се веселиле и Мајке Сребренице.
Било је весело и када је требало евакуисати, наравно, пре краја протокола, премијера Милановића. Изашао је кроз ресторан, али гладан. Излажење је било натрачке.
Онај што се сада издаје за Бошњака, не знам шта су по његовом Бошњаци били раније, повремено се идентификује са Турцима. Пита он мене када сам ја дигао глас против тзв. колатералне штете?
Да је само против колатералне?
Да му само кажем да ти зликовци Американци, Енглези, Швабе, и разне друге бубашвабе, неће бити заборављени. Срби ће их вечито памтити као зликовце. И када кроз неколико векова буду причали својој деци бајке и митове, неће морати да измишљају зликовце.
А што се Турака и потурица тиче, моји сељаци који јоште држе до Његоша, врло их разликују!
Не бојте се нисам заборавио да су Шешеља они исти зликовци држали у затвору 11 година без пресуде. У Хагу или у Гвантанаму свеједно је. Пустили су га да шенлучи по Београду. Па се сада и београдски свет саири!

1564

Таксиста ми синоћ рече да су Македонци на челу са Зајевом дали Шиптарима дупе под кирију. Целе ноћи се чудим шта им то значи?!

1565

У граду где нема зеленила,
човек позелени од муке.

1566

Само затвори очи и она је поред тебе.

1567

Крст свакога дочека раширених руку!

1568

У већини хотела “шведски сто” се састоји од јаја, јаја, јаја и јаја, све до јаја!

1569

Нисам могао ни да га гледам ни да га слушам, не због врућине, због идиотизма!

1570

ИКЕА!
Нама у Нишу ништа не значи Икеа.
Не значи нам ништа ни што тамо можемо џабе да лижемо сладолед.
Не значи нам ни што се донде стиже аутопутем.
Све је то за оне који имају могућности да путују.
Они су и досад посећивали, диљем света, робне куће у којима се продаје роба сумњивог квалитета.
Нама су потребне мотке, а они нам нуде оклагије.
И даске које нам фале.

1571

АКАДЕМИК И ГАЗДА
Сада је актуелан академик Ковачевић који је здушно подржао идеју о распродаји.
Код сиромашног народа распродаја се много цени.
Сад видим да га и газда хвали.
Сваки газда хвали свога коња.

1572

Јуче је у Нишу била несносна жега, али када сам видео рачун за грејање, смрзао сам се.

1573

Коначно, схватили сте да је фер плеј небулоза!

1574

Вртиш се у кругу док све не извртиш, или док ти се не заврти!

1575

Човек често тражи душу на погрешном месту!

1576

Изгледа да човек има више карактера него што му треба. Неких би се могао и ослободити. Могао би усправно ходати. Да не буде забуне, човек хода на две ноге, али није усправан, не дају му џукеле које наводно имају карактер пса.

1577

Да ли баксуз има душу?

1578

Да ли баксуза познајете по томе што је мршав?

1579

Да ли се баксузлук мери на кило?

1580

Где се зими сакривају баксузи?

1581

Што сте се убаксузили?

1582

Кад се неко убаксузи добије натприродну снагу.
Може мрзло говно да прегризе.
Пазите се!

1583

Ако се баксузлук не продаје на кило, то не значи да се продаје на метар.

1584

Да ли баксуза треба пећи на тихој ватри?

1585

Ђоле, идем на годишњи одмор, да ли бих могао да оставим председника у твом хотелу? Само десетак дана. Ал’ да га раните људски као керу, да не кажу после злобници, Председник умро од глади у најбољем хотелу за псе.

1586

Неки мисле да се баксуз познаје по кривим ногама, а неки по дугачком језику.

1587

Кад намиришеш баксуза, бежи као од ђавола!

1588

Баксуз не може да ти уђе под кожу.

1589

Баксуз има опор укус!

1590

Баксуз је опасан и када се убајати!

1591

Баксуз увек тера мак на конац!

1592

Баксуз је, као и други баксузи, најбољи док спава!

1593

Баксуз увек тера кера!

1594

Баксуз не лаје и не лајкује. Мучи!

1595

Баксуз уједа а не отвара уста.

1596

Где расту баксузи?

1597

Ко гаји баксузе?

1598

Баксушчине!

1599

Нећу да ме тера баксуз, нити да ме бије малер!

1600

Бранко Миљковић није рекао да ће сви писати добру поезију. (С.Б.)

1601

Како истерати баксуза из главе?

1602

Песник би требало да простире стихове, као цвеће, као црвени тепих, којим би Бог прошао одлазећи недељом са оцем својим на јутрење.

1603

Кад се човеку усели баксуз у главу,

поједе му мозак као жижак зрно.

Остане само олупина.

1604

Ако покушаш да почистиш баксуза, онда обавезно оштетиш мозак.

1605

Решити се баксуза није исто што и почистити двориште. Гледано одозго, није тако.

1606

Ако се навржеш на баксуза, немој мислити да је њему непријатно!

1607

Ако се баксуз наврже на тебе, бери кожу на шиљак!

1608

Ако те потера баксуз, мањуј све и бегај усвет!

1609

Ако је песма добра, није важно ком правцу припада.

1610

Решити се баксуза није исто што и обријати ноге

и отићу у подне у оптичарску радњу!

1611

Има занимљивих особа и међу онима које не бријају ноге.

Оне су занимљиве за зоолошки врт.

1612

Људи мисле да у оптичарске радње иду само ћорави. Безвезе!

1613

Човек најчешће обневиди због праве жене.

Деси се некад и обратно.

А деси се и грешка.

То је онда велики баксуз.

1614

Бранећи поезију од напасника бранимо и Песника.

Није ред да Бог буде сироче.

1615

Многи не знају да могу побећи од баксуза иако ни репом не мрдну. Траба само да штукну у песму!

1616

Када улазите у оптичарску радњу, отварајте четворе очи!

1617

Када прође поплава поезије, онда се мора избацити муљ, а неко ће морати и да посеје нове стихове. Мора се чистити. То историја и ради. Ствари се морају довести у ред да би поезија могла да дахне душом, да би могла да живи.

1618

На мојој страници сам од пре око месец дана почео да објављујем фрагменте из мог списа “Душа”. Да су занимљиви уверио сам се тек када су почели да ме поткрадају.

1619

Злодело се не може исправити изјавом, него делом, али ни то није увек могуће.

1620

Код нас постоји и црква покајница.

Она служи да се српски народ подсећа како је кум убио кума.

Али није допринела да се то више не дешава.

1621

Кум би требало да је важан целог живота.

1622

Дошло је такво време да када човек каже кум, онда сви помисле на мафијаша.

1623

Неки људи имају више кумова, а нису их све потаманили.

1624

Не важи више стара изрека:”Кум није дугме.” Сада кум није ништа.

1625

Кум сведочи да је судбина запечаћена.

1626

Кум је крунски сведок!

 

1627

Куме изгоре ти кеса!

1628

Куме пази да не испустиш дете, једва смо и ово направили.

1629

ЈОВАН ГА ЈЕ КРСТИО!

1630

Реке су толико загађене нема човек где да крсти човека!

1631

Крст није смишљен због крсташких (читај: пљачкашких) ратова!

1632

Крст је човек, а он је мач!

1633

Мач не значи мачо!

1634

Шта ти значи крштена душа?

1635

Туђа душа се носи на врху мача!

1636

Колико душа се може сместити на врху копља понад ратне заставе?!

1637

Погана реч распори сваку душу!

1638

Тврда душа, тврда вера!

1639

Душа се може прекопати, али се не може повратити!

1640

Ових дана душа се може повратити само хладним пивом!

1641

Једе ми душу као сипац.

1642

Покварена душа!

1643

Ушао му ђаво у душу. Базди.

1644

Растаје се с душом, тако кажу у мом селу, а и у вашем, за неког ко је близу премина. Ја мислим да га она напушта. Има и оних који тврде да је свеједно да ли је ово или оно. Због тога ја остајем при своме.

1645

Нико од оних који су се растали са душом није ми потврдио да је растанак био болан. А песници трубе хиљадама година да је било страшно. Било је међу њима и правих трубадура, а било је и оних који су ишли траговима трубадура. Неки су само трчкарали около. За то време негде се кувала песма која је била прави мелем, као кисела чорба после боњинске шљивке.

1646

Вади ми душу!

1647

Ситне душе!

1648

Душа пуна љубави раскопчава пролеће!

1649

Бедна душа глође човеку душу!

1650

Мрачна душа поједе човека!

1651

Душа је бунт!

1652

Мртве душе су у нашим бирачким списковима!

1653

Срж душе је њен поетски набој!

1654

Песничка душа је буре барута!

1655

Добра душа постоји само у бајкама и на фрескама!

1656

Ко никада није изгубио главу, тај нема душу, тај није ни живео.

1657

Изгубљена душа!

1658

Објашњавам свом пријатељу Дејану Дејановићу, набољем оптичару, какве наочаре да ми направи. Желим да видим цео свет, одмах, и да свет ужива што га гледам, а не да се мршти на мене. Каже ми, Може, само да још мало порастете.

1659

На првом програму идот,
На другом лихт,
Па бирајте!

1660

Мудар човек је стално незадовољан, али то нико не види!

1661

Србија је захваљујући своме врлом председнику и његовим виртуозним аферама у завади са свим комшијама. Да не буде забуне, бринем о комшикама.

1662

Свет се никада неће решити будала,

али то не значи да оне треба да владају!

1663

И будала зна како се праве деца,
али не зна како се праве људи!

1664

Лукавство је нижи степен интелектуалног живљења.

1665

И паметном човеку се неки пут омакне!

1666

С нестрпљењем ишчекујем нову аферу. Претходна је била глупа.

1667

Некада је у државним институцијама постављана слика краља, потом смо деценијама са чуђењем буљили у шлосера, а сада чујем да ће тамо да виси идиот!

1668

Трампили смо будалу за идиота.

1669

Идиот очекује од својих кретена да подрже његове глупости!

1670

Афера је била глупа,
Али је бар кратко трајала!

1671

Потроших живот,
а они потрошише паре,
и њихове и моје.

1672

Пре неколико дана прочитах да је један спортиста још гладан победа.
Гладна душа!

1673

Виђао сам људе којима су гладне очи!

1674

Глад није оно што о њој мисле људи. Они ружно мисле и о смрти. Они стално мисле, а још ништа нису смислили.

1675

Није проблем што Србија има више песника него становника.
Проблем је што они ћуте.

1676

Ако си гладан, зини!

1677

Песницима и певаљкама дадоше националне пензије па сада певаљке ћуте,

а песници се курвају!

1678

Пуна земља љигаваца, а рибари хватају сомове на сапун!

1679

Сви знају да је ђубре, али не можеш га бацити у њиву, упропастиће летину!

1680

Милош је убио султана и вожда.
Куд се деде тај човек?

1681

Причу да се сомови хватају на сапун сам чуо од једног искусног књажевачког рибара, али када сам покушао да је пласирам укори ме један искусан зајечарски новинар, рече ми, Е мој профо, где живите Ви, то је одавно напуштено, сада се сомови хватају на сендвиче!

1682

Већ три дана немамо аферу.
Баш сам забринут.
Будите стрпљиви,
Онај идиот ће већ нешто смислити.

1683

Видесте ли шта је урадио Македонцима? Нема с њим зајебанције?!

1684

Кажу да су нашли начин како да прочисте крвне судове. А како прочистити душу? О томе нико ни да писне. Тешко се истерују мисли на чистац. Поготову ако су ружне. Најлакше се заборави дуг.

1852

Идиот замајава публику док остали краду!

1686

Журе да продају шта се може продати, а онда ће вам рећи да нема другог излаза…

1687

УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Унутрашњи дијалог то значи да се човек расправља сам са собом. А да ли ће вам икада рећи нешто о тој расправи то се никада не зна. Забележени су случајеви да је током таквог дијалога човек себи одузео право да живи. Покретач се још није огласио. Морамо чекати.

1688

Неки политички дилетанти предлажу референдум о Косову, то значи да би се требало коцкати. Па то су могли да учине и они који су тамо оставили кости, а не да Косово оставе будалама које би све оставили у европским коцкарницама и куплерајима.

1689

Коју год земљу данас споменете знајте да је она заузета оружјем, преваром или је поклоњена. И одувек је тако!

1690

Наслеђе је поклон. Зато га брзо проћердају.

1691

Поклону се у зубе не гледа!

1692

Јуче газда био у Пљесковцу.
Није он једини који се запљескује, али њему личи!

1693

Не рече она запљескотина за када планирају извоз пљескавица у Омерику?

1694

Не секирајте се, није ништа озбиљно, само се запљескују!

1695

Почели да долазе они споља, због унутрашњег дијалога. Запљескотине.

1696

Чини им се да Руси спавају на оба ока. Запљеси!

1697

Живи запљес!

1698

Народ мисли да се он џабе запљескује!

1699

Запљес је запљес!

1700

Запљес божји!

1701

Да ли се од запљеса могу направити пљескавице?!

1702

О прошлости брине историја, а будућност смо претупали!

1703

Ако потрошите будућност, онда сте то учинили и за друге!

1704

Свако подиже свој споменик.
Неко успе и да га усправи.

1705

Дело је споменик.Величина споменика је према делу. Споменик може бити велики иако је мали. Не мора бити (за)видљив. Довољно је да га виде у будућности!

1706

Душа препознаје добре песме, без обзира коме правцу припадају.

1707

Хтедох нешто да напишем о оним будалама, али много их има!

1708

Американце уједињује само рат, али тај штос сада примењују и други.

1709

Када кажем да сам за рат, реч је о борби мисли. То је најтеже. Лако је бацити камен на комшију, али тешко је после опрати крв.

1710

Гас ћемо увозити из Америке само зато што је то боље за Американце.

1711

Украјина ће увозити угаљ из Америке јер онај из Донбаса је много близу!

1712

Натовски говнари пуне гаће од једне будале. Због Американаца, наравно.

1713

Кинези су уздржани, чакају момент када ће нешто мазнути!

1714

Када ће црнци почети да раде као белци, пита се Трамп. Још се пита!

1715

У случају Северне Кореје, Трамп би могао да узме крамп и да оплеви башту!

1716

Сви чекају да сване. Овде више нису потребне свеће него мотке!

1717

Неуролог ме мало куцакао по коленима и терао ме да се пропињем на прсте као коњ зеленко. Али не мари, бар је видео како треба да изгледа чича.

1718

Психијатар као сви психијатри, само не знам да ли има уверење?!

1719

Добро јутро, пишем текст о трагедији, било би ми корисно мишљење психијатра. Не, да ли сам одлепио, него у вези текста.

1720

Свеједно је да ли је магарац или коњ, само да није свиња!

1721

ЈЕДВА ЧЕКАМ ДА КОМШИНИЦИ ЦРКНЕ ПАС,
ЗБОГ ЊЕ СВУ НОЋ ДА ЗАСПИМ НЕ МОГУ!

1722

Боље је носити крст него јарам!

1723

Читај, па кажи, Хоп!

1724

Отишао сам у аут. Знам, ако бих се вратио, шутнули би ме. Зато идем даље.

1725

Све се боље види одозго, али треба се попети, зато људи гледају са стране.

1726

Торањ у Пизи је мало крив, а како га виде они са косим очима то није мој проблем. Ако се не нагињеш много не брини за слободан пад. Ни Галилеј није гледао надоле него нагоре.

1727

Осим љубави, друге болести не признајем!

1728

Ви не знате шта је то. Кад вас то стигне, све остало је безвезе!

1729

Лепота је сама себи разлог. Кад човек каже лепа, зна се на кога се то односи.

1730

Да ли лежећи, да ли стојећи, да ли седећи?! Ово свакако нису питања о љубави.

1731

Пре поласка поставите себи питање, зашто?

1732

Ако сте кренули, онда немојте постављати питање повратка, то је требало учинити пре старта.

1733

Дом здравља у Нишу је окречен, сада ће пацијентима бити лакше да га нађу.

1734

Поједине жене су праве кукавице,
Туку своје јадне мужеве!

1735

Срби су поносни мужеви,
Не признају да их жене туку!

1736

Комшилук увек све сазна о мени пре мене!

1737

Манте комшилук, важне су комшике.

 

1738

Комшија ти је више него род рођени, а тек комшика!

1739

Поштујте своје комшије и волите своје комшике!

1740

Са комшиком и горка кафа ми је слатка.

1741

Не волим када ми комшика пресоли кафу!

1742

Кад год са комшиком попијем кафицу, она ме оправи на работу!

1743

Ништа без комшилука, немаш с ким ни да се посвађаш.

1744

Комшије бацају ђубре кроз прозор. Нисам чуо да је неко избацио комшију!

1745

Комшика се не љути на мене, само на комшију!

1746

Комшика увек добро закључа врата. Не излазим док два пута не чујем клик.

1747

Комшика је чудо. Није чудо што се комшилук чуди.

1748

Бивша комшика дигла нос!

1749

Прво сам сумњао у себе, а после и у комшику. Комшилук сумња у све, а највише у поштара.

1750

Да је комшика избацила комшију кроз прозор, чуло би се, Буп!

1751

Комшика је одлепила. Мисли да сам њен бивши муж!

1752

Комшика је љута и на комшију и на мене. Ништа не разумем.

1753

Покушавам јутрос да смислим неку глупост, али не иде ми!

1754

У психологији не постоји термин ГЛУП. Тамо је на снази ТУП!

1755

Недотупаван,недоклепан, недоправљен…

1756

Тупсон, не умем да преведем, али знам шта значи!

1757

Тупаџија ми мирише на турски!

1758

Кад кажу да је мало мрднут, то не значи да је туп!

1759

Зар сада да одустанемо кад смо дошли до краја?!

1760

Фејсбук је лудница!

1761

Никоме није вечито горела па неће ни Фејсбуку!

1762

Да је горе добро не би киша ни падала.

1763

Горе је горе, а овде је најгоре.

1764

Његош је ту да и слепцима отвара очи!

1765

Некима смета што је Његош српски песник!

1766

Због Дачића и постоји Роспи ћуприја.

1767

Чудим се како од оноликих лажи не промукне.

1768

Човек је књига која може читати саму себе.

1769

Човекова дела су књиге које говоре о њему самом. Из тих књига се чита стил, садржај, функција, стање, психолигија…

1770

И човекова недела су његова дела.

1771

Књиге су најбоље ограде од злих мисли.

1772

Човек је жива књига – „Човек је земља која хода.“

1773

Књиге чувају мисао од урока.

1774

Књига је ризница само ако је отворена.

1775

Затворена књига је тамница.

1762

Неким људима књиге служе само за потпалу.

1777

НИЈЕ ПЕЛЦОВАН!

1778

Не мислите ваљда да је Ердоган долазио у Србију због вас?!

1779

Лаже док зине!

1780

Лаже, а ни да трепне!

1781

Лаже, брате, нико му раван није!

1882

Лаже, само тако!

1783

Лаже, и готово!

1784

Лаже и самог себе!

1785

Лаже и верује у то!

1786

Лажовчина, стално лаже, а никада не поцрвени.

1787

Лаж се котља као грудва снега низбрдо и све је већа.

1788

Лаж не пуца по шавовима него по главама.

1789

Лаж је нада која кратко траје.

1790

„…Уметност
Је потпуна, кад је људска.
Људска је
Кад обрушени пигмент, иглице светлости
Обезбеђујући простор унутра својих ограничења
Убеђују, као показатељи могуће страсти,
Као одговарајуће мерило, и страсти
И њеног предмета. Уметник лаже
Да би поправио истину. Верујте му.“

(Чарлс Томлинсон:„Размишљања о Џону Констаблу“)

1791

Комшика дотерала линију па сада не могу да је стигнем.

1792

Књигу човек прочита некако, а комшику никако!

1793

Лагање је кукавичлук!

1794

Лагање је превара!

1795

Лагање је болест!

1796

Због лагања су многи поштени људи изгубили главу!

1797

Минхаузен је причао ловачке приче, а ово што нас је задесило није за причу!

1798

И рибари увеличавају рибе у својим причама, али приче о пензијама и платама превазилазе машту.

1799

Лега као кокошка, а диза се ко вампир!

1800

Чим забоду перце у шешир неке коке одмах мисле да ће полетети.

1801

Кокошка није за подгревање.

1802

У Војводини сам јео вруће прасе и хладну ћурку. Не знам зашто избегавају кокошке!

1803

Кокошка има мултифункционалну буљу, као да је неки председник!

1804

И пиле има шупљу главу као и кокошка.

1805

Неки мисле да кокошка служи само да би правила кокошињце.

1806

Има разних кока као и разних људи.

1807

Зашто су медведи заштићени, а коке нису?!

1808

Кока није слатка зато што има лепо перје!

1809

Главна рола певца је да кукуриче.

1810

Певац и нема уд, а сви кажу: Јебо те певац!

1811

Јебо га патак!

1812

Људи сањају снове, а ја жене!

1813

САМО СЕ ЧУДИМ
Сретох у библиотеци после једне књижевне вечери неколико људи који ми рекоше да прате све што објавим на Фејсбуку.

Неки од њих, да би ме уверили у своју истину, препричаваху ми садржаје мојих постова. Наизуст.

А никада се нису регистровали, мислим лајкнули, камоли коментарисали неки мој пост.

То су људи. Сад се чудим да ли сам кужан или сам опасан?! Нисам их ништа питао. Само се чудим.

1814

НЕ, И ГОТОВО!
Знао сам кога ће довести на сајам, зато нисам ишао тамо. Због тих битанги су ми смањили пензију тако да издавачи не морају да брину. Нећу купити њену књигу! Не, и готово!

1815

Лаж гута све. Ако се не уозбиљите оде држава!

1816

Истина се храни само истином.
То је формула за песнике.
Политичари упражњавају само лажи.
Када историја утврди нешто, онда је касно.

1817

Човека је ваздан интересовало шта је са друге стране.

Да није било сведока многи од нас би били ускраћени за истину – не бисмо знали за Господа.

Ако знамо да истина зависи од система шта је то што људе наводи да руше туђе снове – системе?

1818

Бог је ујединитељ.

Разједињени људи су пси луталице.

Пси рата.

Бесни пси.

1819

Која је суштинска разлика између књижевности и сликарства?

Слике су и тамо и тамо!

1820

И музика производи слике.

18212

У свакој уметности се тражи поетски део.

1822

У свакој уметности се тражи мелодија.

То не значи да нешто треба да звечи.

Често је и тишина довољна.

1823

Уметност је ту да човека подигне из мртвила.

1824

Жабокречина је катаракта, затвара видике.

1825

Сајам књига, као и сваки други вашар, служи да се нешто некоме ували, да се људи виде, да се деци купи шарена лажа, да неки помисле да су светски писци, да организатори доведу неке који су по њиховом писци, да вам очитају лекцију, да вам очитају оче наш, да се људи сликају и да све то накаче по зидовима Фејсбука. Сад када је све готово можете да се сликате. У сваком случају важније је оно што нисте видели. Да бисте схватили за то вам је потребно извесно време које можете искористити за читање. Људи су одувек волели да некога прочитају. Није то лако. Није.

1826

Није добро да се песници деле.
Малe монете су увек служилe за кусур,
за поткусуривање.

1827

Самоћа није физика, то је душевно стање.

1828

Самоћа је Сибир!

18290

Није сам!

1830

Камен неће сам да се подигне!

1831

Тин Ујевић:
Свакидашња јадиковка
(Одломак)

Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам
и бити стар, а бити млад!

1832

Самоћа је социјална категорија!
Као да је реч о апсурду,
реч је о томе да је човек сам ако је у друштву.
А то само тако и постоји.
Сетите се Странца!

1833

Ако сами одлазите на гробље,
Може вам се десити да се умислите,
Па и да постанете песник,
Чак и да стигнете у Сибир.

1834

Дебеле књиге, по правилу, су испразне!

1835

Свиње су дебеле, а књиге су опширне!

1836

За неке врсте самоће нема лека. Као за љубав!

1837

У осами човек може свашта да помисли!

1838

Човек би био највећи да је сам.
Зато му је одузето ребро.

1839

Ко мисли да је бог, ваздан је сам.

1840

Само се будале ничега не плаше!

1841

Свако најбоље зна своје муке, а ја си имам комшику!

1842

Ако вам камен падне са срца,
Ставите га под главу!

1843

Људи ни у овом веку не схватају да се рибе не пецају на кафу него на месо!

1844

Не мора то да буде баш црв,
Може и неко друго месо!

1845

Стварност је мука, зато постоји уметност!

1846

Нисам начисто да ли да је сачекам на кривини. Стварност је стварно мука. Али не могу вечито да бежим. Ваљда зато постоји уметрност. Многи су тамо нестали. Прогутао их мрак.

1847

Живот је као воденични камен, али нигде нема брашна. Само мука!

1848

Најјевтинији је живот, а најскупља је храна!

1849

И рибе су поскупеле, а нема ни свежег младог меса. Сви су одједанпут паметни!

1850

Нешто ме стегло ових дана,
па не пушта.
Не умем да објасним шта је,
а немам ни коме.
Умро човек!
А кад ми кажу,
То је живот,
онда ми дође да пукнем.
Али не могу.
Пуко сам.

1851

Човеку је најтежи онај камен на души.
Нико се није убио зато што није могао да подигне камен од двеста кила.

1852

Живот није само млаћење празне сламе, али је и то.

1853

Живот је тешка мисао.

1854

Живот је тешка мисија.

1855

ШТА ЈЕ ОВО?

Неке људе човек може да опише само једном речи. На пример, ако кажете педер, сви знају о коме је реч. Ако пак кажете лажов, опет сви знају о коме је реч. Односи се на исту особу. Исто би било и да сам написао лудак. Ове речи нису сличне ни по значењу, ни по облику. Речи педер, лажов, лудак нису синоними, хомоними, антоними, пароними…

1856

Пао је метеор. Направио је огромну рупу. Све је сагорело. Историчари књижевности ће чепркати по тој рупетини, али одговор није тамо. Остаје питање, Зашто?!

1857

Птица може слетети и на суву грану!

1858

И копци воле (птице) певачице.

1859

Код нас су на цени стари људи само када им треба нешто отети!

1860

Лапот је у Србији усавршен од стране власти.

1861

И у Спарти су убијали старе људе, а ви сте мислили да је то време прошло.

1862

Некада су старе људе убијали јер нису могли да их хране, а сада се то чини да би се други богатили.

1863

Пензије као цивилизацијско достигнуће се поштују и у најгорим друштвеним системима. Код нас и нема система, постоји само системска систематска пљачка старих људи.

1864

Време је да се мења систем док нисмо остали и без остатка државе.

1865

Овима који се баве отимачином и истребљивањем старих људи желим да све отето потроше на лекове!

1866

Живот је обавеза!

1867

Нада је стуб, носач живота!

1868

Сви нешто ишчекују,
ред је и да засучу рукаве!

1869

Изедоше ни пцета!

1870

Дошло је до коску!

1871

Дошло је време када сви лажу, а да ли ће доћи оно друго време?!

1872

Ако сте у затвору, свеједно је да ли је напољу лепо време или нешто пада.

1873

И туцање је живот.

1874

За неке људе туцање камена је посластица.

1875

Туцање јаја је успомена.

1876

Да је живот трка и биљке би имале ноге.

1877

Некоме цркне куче. Некоме цркла мачка. Некоме црко папагај. Мени рикнуо компјутер. Боље он него ја.

1878

Црко. Црко, дабогда! А још није дошла зима. Мислим календарски. И компјутер је срање. А неки ме убеђују да је то достигнуће. Све је срање. Доста срања. Није морао баш сада да цркне. Ето, није дочекао ни повећање. Он је знао све лажи и није издржао. Прецрко.

1879

ГЕНОЦИД И МАГАРЕ

Пресуда је за геноцид. Колико год се српски политичари ограђивали од Ратка Младића, српског ратног команданта у Босни и српског хероја, морали би бити свесни да је Хашки “трибунал” Србима натоварио геноцид. Тај товар се тешко скида. Једини начин да се скине јесте да магаре липше. Свеједно је коме калифату треба да припадне Босна, да ли Ердогановом или ЕУ, Срби ће изгубити! Нажалост, само зато што се нису залагали за Србе.

1880

МУЧЕНИК

Чим је Хашки „трибунал“ пресудио да је реч о геноциду појавише се Срби који би да скину етикету са себе. Хтедоше да је прилепе нама. Да ли те будале мисле да је то могуће?! Чак и да се одрекну чињенице да су Срби то им неће помоћи да обришу своју геноцидност на којој су здушно радили, коју су подстрекивали и због које су многе Србе денуцирали и изручивали Хашком „трибуналу“. Због демократије, али због демократије како је они схватју. На свој амерички начин. Чак и да су они који су осуђени од стране „трибунала“ криви, то не значи допринос демократији, владавини права, помирењу народа. То је ветар који ће у ковитлац завртети мит о мученику. Дакле, за ореол великомученика није потребна црква. Потребан је човек.

1881

Живот је пругасто одело које човека подсећа да он није управник.

1882

Живот је лудачка кошуља које човек непрекидно покушава да се ослободи.

1883

Крај сваког овоземаљског живота је исти!

1884

Живот су тесне ципеле у којима човек граби према крају, а које многи називају ципелама од седам миља. Да би био занимљивији у свакој се нађе бар по једно каменче.

1885

Живот је омча око врата, коју човек стално притеже. Каткад се олабави, али је човек одмах притегне. Ту омчицу човек зове кравата.

1886

Живот стално ради, али није перпетуум мобиле. Живот се стално троши. Може и да се скрши, да пукне. Може и да престане да се троши. Увек ради шта му се прохте. Све до краја.

1887

Живот је (као) врећа. Ако је празна не може да стоји. Ако је пуна онда је тешка и на њу јуришају мишеви, пацови, гњиде, ваши, бубашвабе, бактерије, вируси… а она се не помера. Ако је нека живуљка нагризе или јој пробуши рупицу, рупу или рупетину, свеједно, мора се брзо затворити, иначе ће исцурити.

Животом се највише баве непријатељи. Нарочито туђим.

Животом се бавио и Бог.

О животу су певали, причали, филозофирали.

Живот се провлачи кроз песме, приче, романе, кроз књиге. Неки се и провуче.

Животом су се ко бајаги бавили и политичари.

Животом се испирају уста.

1888

Срећа се не дефинише.
Она се доживљава,
Па ко преживи.

1889

Дешавало ми се, више пута, да никуда не путујем, легнем а пробудим се у другој држави!

1890

Испада да су у нашој држави најопасније животиње мајмуни!
Поједоше државу!

1891

Неки људи мисле да је свет створен због њих.
И у великој књизи се тврди да је Бог створио свет за човека.

Птица можда мисли да је дрво ту само због ње.
Ако нема дрвета, она може да слети и на жицу.

Сумњам да ће доћи време када ће мајмун моћи да упреде жицу. Осим ако и он не постане човек.

1892

Живот се ствара и разноси.
Ветар разноси живот, као и пчеле.
Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји.

1893

СТВАРНОСТ је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити за шта бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност. Да ли се стварност може замислити без писма, без књига, без компјутера, без авиона, без возова, без ратова… СТВАРНОСТ је илузија.

1894

Као да смо глуви за паметне речи.
Човек највише времена изгуби на најглупље ствари.
Није глупо бити са пријатељима.
Макар виртуелно.

1895

ОГОВАРАЊЕ
Кад не знамо шта да радимо са животом, оговарамо!
Кад смо у стисци, оговарамо брже.

Неки људи мисле да је оговарање женска привилегија. Не знам да ли је реч о истим људима, али људи мисле да је кулинарство женска работа. Као што су најбољи кувари мушкарци, они су и велемајстори оговарања. А знате да постоје женски и мушки велемајстори. Није то џабе тако устројено. Није.

1896

Не може живот све да испегла. Нема се времена. Треба му помоћи. Бар да прострете веш. Или да га бар извадите из машине. Ако се пресуши, онда се тешко пегла. Ако много притискате, направиће се жабице. Ако заборавите пеглу изгореће вам живот. Ако је пегла стално укључена, мора једног дана да цркне.

1897

Живот је прави ждероња. Једе и када ради и када не ради. Ждере и свога газду. Прво њега, па остале. И то почне од џигерице. Викендом са пријатељима ждере, а током недеље, у паузама за ручак, препричава пријатељима како се прејео. Никада није рекао зашто. Нити је помислио да прекине са том праксом. А до прекида ће доћи кад му дође време.

1898

Живот тешко вари горчину.
Требало би је испљунути,
али и то је тешко!

1899

Живот ће једнога дана појести себе.
Прогутати, да.
Како једе друге тако ће смазати и себе.

Почео je одавно то да ради,

али не може све одједанпут.

Или се и он извештио па ужива у јелу.

1900

Ако сте стигли до пеглања, онда је то већ озбиљна радња и приличан успех. Јер тај пут дотле зависи од живота у чијој моћи није све. Не може живот све да опере. Чак ни смрт то не може. Није сваки живот машина за све. Још ако је издрндан, онда та шклопоција може само да шкрипи и да нервира. У најбољем случају може ништа да не ради. Али може и да зановета. Да гунђа. Да те гледа испод ока. То је она ситуација када се гледалац нађе у чуду зато што нема пара да плати ни до отпада да га однесу, камоли у позориште на представу о животу. То се само игра, иако не постоји. Живот није машина за прање. А није ни пегла. Неке елементе живота можете видети у позоришту, у циркусу, на филму… или у животу. Имајте на уму да ни гледање није џабе.

1901

Ко бајаги бринем о животу,
а и он се прави блесав!

1902

Кад год ми је загустило,
Живот ми је окренуо леђа.

1903

У стварности све је наопако:
Животу можеш доакати само ако му продужиш век!

1904

Човек свашта чини за живот, питање је да ли ће му он то некад, некако, вратити, или је то само једна пропала инвестиција, без осигурања од ризика.

1905

Неки покушавају да у експрес лонцу или у стаклу, ин витро, направе живот. Тврде чак да је то чиста физика, прецизније, термодинамика. А мутације су као довеле до разноврсности?! Ко се овде прави мутав? Воле синтетику!

1906

ОГОВАРАЊЕ је подмуклица. Истину је тешко рећи „у лице“. Али то није оправдање да некога олајавате. За ту радњу потребне су бар две особе. Намерно нисам написао два човека. Није лоше понекад и оћутати. А ни ћутање није увек злат(н)о!

1907

„Мора да се живи“ је једна одвратна реченица. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој.)

1908

Живот је миксер. Tако и ради, све смути. Није то мешалица за бетон. Мућкалица. Шта све може да измути то нико не би ни сањао, камоли да поједе.

1909

Колико год угађали животу, он вас на крају откачи!

1910

Код нас је држава на распусту више од двадесет година. А они који раде, они то раде из задовољства јер плате не добијају. Е, мој брајко! То је живот.
Нигде не добијају. А неки добијају нешто, али то није плата. То их часте. Дају им џепарац.
Негде добијају 100-200 евра месечно. То је бакшиш.

1911

Славни су и Бараба, Јуда, Брут…

1912

Живети се може и после смрти.
Али то није резервисано за оне који могу,
већ за оне који могу и хоће.
Ја не волим оно после.
Волим почетак,
волим пролеће.

1913

Животом се испирају уста.
Кулоари су зато измишљени.
Може и у женском ве-цеу, ал’ много заудара.
Руку на срце, жене су издржљивије од мушкараца.

1914

Да сам знао да ћу довде стићи, не бих журио!

1915

Ако вам се овде не свиђа, једва чекам да одете!

1916

Ако нећете ништа да мењате, време је да одете!

1917

Ако ништа не промените, и деца ће вам живети као свиње!

1919

Има ко брине о животу,
а ви гледајте своју работу!

1920

После ништа није важно, зато и не журим!

1921

Једини начин да стигнете тамо где треба јесте да уђете на погрешна врата.

1922

Шта је било, било је и опет ће бити. Ваше је да заузмете бусију!

1923

Ако сте кренули погрешним смером, то не значи да је стварно погрешан. То они кажу!

1924

Ако вам се чини да сте на правом путу, то вам се само чини!

1925

Прави пут је увек излокан!

1926

Путеви су Господњи несазнатљиви, зато му се и не мешам у посао.

1927

Сваки човек би морао ићи својим путем, ако му је допуштено. Ако није, ником ништа.

1928

Ко год плати путарину тај је на правом путу. Мислим, десно. Прва врата лево. Може и у натури, а може и на почек! Господе, кажеш ли што?

1929

Ми у Србији годинама чекамо да сване!

1930

Ставрос, као свака крстопутина, означава двоумицу!

1931

Требало би запети и кад кола иду низбрдо!

1931

Не кочи узбрдо!

1932

Не лај комшију!

1933

На све моје смс поруке био је глув!

1934

Ако се једног дана буде вратио, разговараћемо, јер немам шта да му покажем!

1935

Диго сам руке од баксуза!

1936

Пао снег. Комишика не може да га упали!

1937

Радња је отворена, али не ради!

1938

Постоји радно време,
Постоји време рађања,
Постоји и оно истраћено време,
Време рата,
Време љубави,
Време када се праве деца,
Време када се чувају деца,
Време за удају,
Време за женидбу,
Време за војску,
И време мемоара!

И поред свег тог времена
И даље касним.
 

1939

Кажу, Ако кренеш на време…
А не кажу ништа за случај када је ћале унутра!

1940

Постоје људи чије је све време овога света. Благо њима. Мене све нешто притиска.

1941

Увек журим. Зато и не стижем.

1942

Видим да неки размишљају о космичком времену. И ја сам се заносио.

1943

Кад год сам се приближавао граници увек сам се помало уземирио иако нисам ништа недозвољено носио. Када пређем границу, онда ме попусти нервоза. Сада не могу никако да се смирим. А граница ми личи на амбис!

1944

Не зна човек шта га све чека. Као да је дошло последње време.

1945

Временом свака власт почне много да смрди!

1946

Дође време када човек мора да почне да се пакује!

1947

Све у своје време, а било је!

1948

Ако је сад време, онда сам закаснио!

1949

Ако човек касни, постоји велика вероватноћа да ће га то спасити. То не значи да неће умрети.

1950

Где год сам стигао,
тамо су већ били неки.
И тамо где сам кренуо
многи су отишли пре мене.
Морам још да копам.

1951

Ко штеди време, значи, шлајфује!

1952

Ко рано рани, устаје неисп(р)аван!

1953

Поломио сам сат, али то није утицало на време!

1954

Мораћу да пређем на песму, да бар знам зашто сам се издангубио!

1955

Време је за почетак, то не значи да би требало устати!

1956

У овим годинама ни време ми ништа не може!

1957

Ако нећете да гледате неморал, угасите телевизор или угасите светло!

1958

Наше је само прошло време, остало се сања.

1959

Кад год се пробудим нема никога. Тамо бар нисам био сам.

1960

Комшика је отишла да баци ђубре. Можете мислити колико је то ђубре кад је она лично морала то да уради. Интересантно. Још је нема. А ђубре је пред вратима.

1961

Поштуј туђе време!
Оно ћете (пре)стићи.

1962

Сви који су се бавили феноменом времена само су губили време.

1963

Изгубљено време се може добити само за коцкарским столом. Ту нема вероватноће за добитак. У питању је чист лоповлук.

1964

Ако вам неко украде време,
Однео је и душу!

1965

Историја би требало да потврди време, али она и политика се курвају.

1966

Историјска дистанца је бежање од истине.

1967

Видим на друштвеним мрежама, свакодневно се појављује палац, али за неке ствари бољи је средњи прст!

1968

Ноћ има велико уво, зато се по мраку боље чује.

1969

Ако се са поезијом коцкате да бисте победили морате уложити себе, целог!

1970

Љубоморан човек заборавља да је човек.

1971

У поезији нема места за љубомору.
То што су песници сујетни,
то је велико зло!

1972

Само се песник сећа будућег времена,
сви остали се сећају прошлог,
a знају само за садашње.

1973

Прошло време се уселило у кости
и само рије.

1974

Власт је најужаснија измишљотина у историји човечанства.

1975

И демократска власт је огавна.

1976

Још постоји канибализам, а они разглабају о демократији.

1977

Када су падале бомбе по Србији комшије су НАТО-у уступале аеродроме. Сад је дошло време да комшије оглођу Србију. Власт Србије ће их материјано помоћи да заврше своју мисију

1978

Живот је стари покварењак, али власт је врхунац покварењаштва.

1979

Не разумем зашто људи једу друге људе кад има и других свиња!

1980

Кад вас ништа не боли нисте сигурни ни да сте живи.

1981

Врисак је знак бола. Он је објава радости.

1982

Сузе нису само знак туге.

1983

Сузе чисте око и душу.

1984

Суза је бисер у оку.

1985

Да није сузе у оку, поглед би вам био туп.

1986

Сијају му очи као да је заљубљен!

1987

Како то да је имовина стварана током петовековне владавине Турака Балканом нетрагом нестала. Зар је имовина само неколико џамија, Ћеле кула и На Дрини ћуприја. Па и ћуприју је изградио Иво Андрић.

1988

Како и зашто сам се раздружио са врапцима и голубовима, како сам се раздружио са змијама, жабама, даждевњацима и рибама, због чега сам престао да се дивим соколовима и орловима, њиховој величанствености, њиховој елеганцији, њиховој надмоћи и висини? Како и зашто се све то десило?

1989

Како су људи били мирни и тихи, како су се смерно молили и захваљивали Богу за лебац и у тишини уживали у животу градећи куће, градећи себе и своју децу, и сви су хтели ближе Господу, а данас су људи даље од свих, па и од себе!

1990

Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

1991

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом.

 

1992

Власт је најужаснија појава у социјализацији друштва. А најгори су људи који жуде за влашћу. Који су могући мотиви за освајање власти?
Да ли је то нормално да човек жели васт над другим човеком? Не заборавимо да су људи, такорећи до јуче, и буквално јели једни друге. То значи да је престанак канибализма био значајан наум у развоју свести човека. А зашто се стало на пола корака?!

 

1993

У Нишу је пао снег. Неки су се понадали да ће замести њихове трагове. Али дубоко су загазили!

 

1994

Ако им снег покрије злочине, напролеће ће то страшно смрдети!

 

1995

Кад стигнеш, пиши!

 

1996

Не оклевај!

 

1997

Е, мој брајко!

 

1998

Мож’ да ми пљунете…

 

1999

Не бенави!

 

2000

Слинча слинави!