ЕНЦИКЛОПЕДИЈA ДАНИЛА КИША 

Да ли се све може сместити у енциклопедију? Постоји ли енциклопедија осим Господње? Или је енциклопедија, или није. Да ли се прича може скрпити по систему, сецкам уши, крпим…? Да ли се свака рупа може закрпити? Рупе на души се не затрпавају земљом нити се закивају у чамовину, оне зјапе заувек. Зјапе и кад их сахраните у неку књигу. Нема енциклопедије без недостатака. Увек нешто мањка. Енциклопедија није врећа, али може да буде врећа без дна.

Енциклопедија може бити права или лажна. На Википедији се може човек обавестити да је сама реч енциклопедија лажна и потиче из (ново)латинског, а реч је грчког порекла, потиче од старогрчких речи εγκύκλιος и παιδεία, које су погрешно од речи egkýklios (округло, заокружено) и речи paideía (наука, образовање)  спојене у egkyklopaideia. Ако ћемо о Енциклопедији, онда одмах можемо рећи, И би лаж! Права је Божја. Лажна се може направити и у њу се могу трпати разне ствари, лажне или праве, имитације, као оне торбице које су прављене од скаја, а имитирају кожу. У њих се могу трпати и носити и туђе ствари. То не могу сви. То могу робови, јер морају. Али, постоје и робови зависности. У те спадају они који су се навукли на дрогу, они који су се навукли на игрице – гејмери, а и лопови. Човека често прогласе за лопова и када је откинуо само једну јабуку у туђем дворишту, а био је гладан. Лопова руља може извикати, као што је учинила са Хермодором у Ефесу. То су извикани лопови, али постоје и они прави који су се навукли као на дрогу. Има и богатих лопова. Лопова има свуда, у свим областима, па и у књижевности. Не знам који ђаво их тера, али знам да им увек нешто фали. Може се направити велика, то не значи озбиљна, нити значи добра, енциклопедија лоповлука.

Е, вала, свакаквих енциклопедија има. 

При писању овога текста држаћемо се следећег правила: Да би се видела целина најбоље је писати у фрагментима!

1             Симон Чудотворац је фантастична прича о вербалном рату Исусових присталица и његових противника, овај пут оличених у Симону Чудотворцу. И као што у  филмовима који су снимани у СФРЈ увек побеђују партизани, или у америчким филмовима из времена освајања „дивљег“ запада увек побеђују каубији, а касније и америчка војска, сећате се да су све Индијанце потаманили, тако и у овој Давидовој причи побеђују Назарећанинове присталице, овде је истакнут само Петар, да подсетим, то је онај који се неколико пута одрекао Исуса, које је Киш назвао хришћанима.             Има ту и тамо понека опасака да су свеци, као што је Петар, а понегде се промакне и Павле, говорили хебрејски јер боже мој, хебрејски je „природан говор међу свецима“, али то ништа не нарушава причу, нити је пак Киш баш инсистирао током приче на хебрејству.              Чудотворцу је уденуо у уста све најгоре о хришћанском Богу и наместио му је да може да се успне, али га је потом пустио да се стрмекне са велике висине, да одозго полети као камен = πέτρα, како је по тврђењу Петровом била воља Бога, именованог као Елохим, и да се распучи. Наук би могао изгледати овако, Исус који је васкрсао, као што многи верују, а неки тврде и да то знају, није се вратио како се други куну да им је обећао иако га већ два миленијума очекују. Богме, начекали су се, па су и преминули. О премину досад није било никаквих религијских спорова, али о души се још расправља. И још ће. Али, сада бар знамо зашто се није вратио.            Занимљиво је да је Данило Киш на неколико места у причи апострофирао слепце као сведоке Христових чуда, а да је улогу Магдалене доделио Софији коју је прикачио Симону Чудотворцу, а он је „заиста полетео снагом своје воље и снагом своје мисли и сад лети, невидљив, ка звездама, ношен снагом своје сумње и своје људске радозналости којој, међутим, има граница.“ Софији која је здушно подржавала Чудотворца, отпадника, како и доликује, за заслуге додељена је пустиња. Не шалим се. Да је правда, читај, освета, према Чудотворцу додељена према Великој књизи, онда би Симону било додељено неко занимање где би испаштао своја (не)дела. Али, Данило Киш је одлучио да Симону Чудотворцу елегантно прекрати муке и да остави светини да размишља о могућим варијантама усмрћивања неподобних, илити да наклапа. Прича је избрушена, компактна, течна и питка као ладно млеко после пијанке.            Ових дана се много распричава по чаршији, а то значи на друштвеним мрежама, о томе да је Данило Киш нешто исплагирао. Чак је то устврдио и јадни шеф једне државе. Ако је тога негде и било, у Енциклопедији мртвих није. Види се голим оком да је обазриви Данило Киш у Post scriptum-у  ове збирке детаљисао  изворе своје грађе. Морам рећи да је Киш знао шта пише и врхунски је то урадио, а незналице, приметићу, не знају ни шта да препишу. А што рече Кишов Симон: „Лакше је мудровати него летети.“

2    О Данилу Кишу ових дана можете да се саплетете на сваком кораку. Можда и није заслужио толике хвале, а ни покуде. Хвали га Филип Давид, новинарчић који је постао професор, па још и писац. Ја подржавам став Фернанда Песое који је тврдио да од новинара никада писац не може постати, те да би се таквих требало клонити. Филип Давид пише какве је дугачке прсте имао Данило Киш и закључује да је Енциклопедија мртвих најбоља прича Данила Киша. Браво за аргументе (којих нема!). То Киш није заслужио, али Филип тврди да су били пријатељи. Дакле, Данилу и нису потребни непријатељи.

Било је и писаца на гласу који су се изјашњавали да је Кишово дело прецењено. Сви знају за Јеремићевог Нарциса без лица. Али, Данила Киша су критиковали и Бранимир Шћепановић, Ерих Кош, Миодраг Булатовић, Божидар Милидраговић, Тања Росић, Мило Ломпар, Љиљана Шоп, Василије Калезић, Бошко Томашевић, те Иља Числав.

Превредновање Кишовог дела је било предмет неколико књига врсног песника и полемичара Небојше Васовића. Навешћемо један фрагмент из његове књиге Европски давитељи из нашег сокака: „Један од најпознатијих преводилаца и слависта Француске, Жан Деска, одбио је да преведе Кишову књигу Гробница за Бориса Давидовича, а сасвим је разумно претпоставити да је то учинио стога што о тој књизи није имао позитивно мишљење. Мајкл Хофман је у „Тајмс литерари саплементу“ 1989. Дао негативну критику Енциклопедије мртвих, називајући Киша „изразито неимпресивним“ писцем. Познати енглески писац (јеврејског порекла) Габријел Јосиповици објавио је у истом листу крајње негативан приказ Кишовог Пешчаника, док у једном интервју са Жарком Радаковићем (Нин, 5.3.2019, 75), Петер Хандке[1] примећује да је Киш озбиљно схватио књижевност, али да је „приступио писању шематски“, да у његовом делу нема ничег загонетног, осим за следбенике теоретских наклапања на трагу Ролана Барта.“ Не знам на које дело се односи Хандкеова тврдња да у Кишовом делу нема ничег загонетног, за сада ја бих то устврдио за причу Посмртне почасти.

3        Прочитах десетак страница приче Енциклопедија мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа. Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!) наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита, једино на тај начин и њему могу бити интересантне.

Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче. Није га мрзело. Занимало га је, а многи тзв. проверени писци су мислили да су те приче изанђале. Али, Данило је успевао да их  оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се муче.   Сваки човек има своје настраности, виц је у томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам, можда сам више очекивао од Данила Киша.

Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.

Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а  и у другим карјевима државе куда је све ишао гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „…вриснух. Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је нашла у сну у Енциклопедији у ствари слика саркома од кога је отац умро. Тако  смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже. Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница. У једном есеју[2] записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето, и би Данило Киш.

4     Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

Остадоше у шпиљи триста година

Којима треба додати још девет.

                                                                            Коран, XVIII, 25

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

„Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“

Ако ће бити за наук, онда би требало имати на уму да Исус није скочио у плићак него у небо.

5       Огледало непознатог јесте спиритистичка, окултна, прича о виђењу убиства оца и две сестре у огледалце једне девојчице којој је отац купио то огледалце. Отац је одвео сестре на школовање. Изношени су детаљи о блатњавом путу кроз шуму као да је дешавање из неког романа руских класика. Помало сладуњаво. Потом је описиван смештај код рођаке, и манири и назори рођаке уседелице и разочараност девојчица свиме што су виделе у новој средини. Прича, дакле, има две приче. У једној се десило убиство, у другој није. Да су се дешавале овакве ствари потврде су налажене у петпарачким новинама у којима су постојале странице за објављивање спиритистичких измишљотина. А код нас су уместо огледалцета гледали у боб. Прича је отворена за дописивање. „Кишова фуга смрти.“[3]

6       Прича о мајстору и ученику може се односити и на Платона и Аристотела. Аристотелу се приписује да је за свога учитеља Платона рекао: „Драг ми је Платон, али дража ми је истина.“[4] Хоћу рећи, модел није нов, али то и није важно, важна је идеја, а може се под истим насловом наћи више прича или песама веома различите садржине и посве оригиналних поступака обраде задате теме. Најпознатији пар учитеља и ученика који је и највише експлоатисан у разним уметничким и филозофским делима у хришћанском свету чине Исус и Јуда.

Први део приче који би требало да читаоца уведе у расправу о односу уметности и морала је доста развучен. Навођени су разни покушаји како би се боље објаснио однос уметности и морала, њихова дистинкција и њихово јединство. Претпостављам да је аутор овде намерно спомињао Платона, Канта, Спинозу, Кјеркегора да би преко Тао-а дошао до Светог Слова, не би ли показао своју ерудицију. О Светом Слову ће таксативно изнети свој суд: „Веровати на реч, макар то било Свето Слово, носи у себи опасност једног много тежег моралног пада него што је кршење забране задате тим словом.“

Други део приче је опис сусрета Мајстора и ученика, он је мекши и разумљивији, питкији. И овде се полази од Платона, „мајстор бира ученика, али књига не бира читаоца“ – каже Киш. Кључ приче је у следећем, када је Мајстор открио тајну прављења књиге ученику, овај се отргао и окренуо против Мајстора. Овај део приче је одлично изведен. Прича би била комплетна и без првог дела у коме Киш демонстрира разна знања и непотребно сужава круг читаоца. Навешћемо један инсерт разговора између Мајстора Бен Хааса и ученика Јешуа када је Мајстор донео рукопис књиге Јешуе који је прегледао и исправљао:

„Ако сам добро схватио“, каже Јешуа потиштен, „овде није остало ништа.“ – „Напротив“, рече Бен Хаас, „остало је оно чему се може дати Привид пуноће. А између Привида пуноће и Пуноће разлика је тако неприметна да само најмудрији могу да је наслуте. Како је, међутим, мудрих сувише мало – по неким свега тридесет и шест у целом свету – мало ће бити оних који ће уочити ту разлику. А за оне бројније, Привид је исто што и Пуноћа.“

Лице Јешуе Крохола се озари, јер му се учини да је у мајстотовим речима открио своју тајну мисао, своју мисао-водиљу: да се све ствари на овом свету збивају преваром, на тананој и неухватљивој разлици између Пуноће и Привида пуноће, но како ником није дато да процени шта је једно а шта друго ( у томе се његова мисао у бити разликовала од Мајсторове) то су све вредности, моралне и песничке, само питање спретности и среће: пуста форма.

Овај део приче појашњава и приступ израде ове приче и веома је јасан, те ће даљи комантари изостати.

Морам приметити да ни овај пут Данило Киш није одолео да причу потпуно не затвори придиком (закључком) „да је опасно нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара, огледа своје сопствено лице; јер је и то таштина. Таштина над таштинама“. А тај закључак је већ био видљив. Данило Киш ми није био учитељ, али ћу ову тачку завршити прафразом, Драг ми је Киш, али…

7      Славно је за отаџбину мрети. Киш је у Post scriptum-у дао подлогу за ову причу и њен извор, и то врло прецизно. Добро је то Васовић[5] приметио, то се односи и на друге приче из Енциклопедије мртвих, а то би значило да га је Драган Јеремић ипак увео у ред. Он се иначе већма бавио конструкцијама. Али, овде је конструкција била готова. Мајка племкиња посећује у затвору сина издајника који је осуђен на смрт. Храбри га, каже да ће се импертору бацити пред ноге да би измолила милост. Уговорен је и знак: обући ће белу хаљину, ако успе, а црну у супротном. На дан смакнућа она се појавила у белој хаљини, син је умро храбро и достојанствено. Наук би био да је за достојанство и за одлазак одговорна мајка. Ову причу Киш је потпуно затворио. Није читаоцу оставио нимало места за размишљање. Све је до танчина објаснио. Добро је то видео Ханадке, шема је ту, али загонетке нема. Нема борхесовског лавиринта. Нема. Причу је завршио тривијалним флоскулама: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“[6] Па, добро, где је то што раде књижевници? Где, Данило, забога?! Чини се да је Данило Киш записујући да је „реченица једноставна, али некако размекшала и као напрсла“[7] сам оценио себе.  Негде му се изгубио сан и све је постало кусо.

8    Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су Опасније од атомских. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Старе књиге су као бомбе заостале из неког рата. Не знаш када ће експлодирати.

Једна таква књига, коју многи називају књига-убица, јесте предмет Кишове приче Књига краљева и будала. Из приче се види да је реч о књизи Протоколи Сионских мудраца. Киш износи да је та књига извршила снажан утицај на Хитлера и на Стаљина, те да се последице њихове владавине добро знају. Данило Киш је према свом признању ову причу замишљао као роман, потом као есеј, а ево појавила се као прича. Не може се рећи да се он није бавио истраживањем појаве контроверзних Протокола. Али, не може се избећи ни сумња у Кишову оригиналност. О томе имамо детаљну упоредну анализу Небојше Васовића[8]. Главна је сумња била у аутентичности рукописа, те у томе да ли је реч о подметачини руске тајне полиције. Ово питање није у Кишовој причи добило одговор. Његова прича је изазвала даље расправе о томе да лу су Протоколи фалсификат или смишљена подвала. Да ли се може сада поставити и овакво питање: Није ли Киш намерно пустио овакву причу? Ја мислим да јесте. А оне његове приче о „економичности“ не држе воду. Киш је прибегао причи не би ли је оставио отвореном. Избегао је одговор. Штавише, закључио је причу констатцијом да постоје и људи као капетан Вирт којима та „књига улива сигурност“. Мисли се на Протоколе у причи назване Завере. Може се и овако помислити: Данила Киша је савладала жеља да подгреје атмосферу око Протокола. Чини се и да је успео. Расправа се још води и у њој се још повлачи његово име.

9      Црвене марке с ликом Лењина јесте прича о љубави и страсти. Можда је то и једина прича из ове књиге у коју је Киш уградио и своју душу. У којој нема превише његових интелектуалних конструкција којима је доказивао своју ерудицију. Нема никакве дилеме да је у причи реч о Осипу Мандељштаму и његовој љубавници Марији Сергејевној Петрових. Не знам зашто је коришћен анаграм Мендел Осипович. Шта је Данило Киш хтео да сакрије, а можда је хтео да појача знатижељу. Пре ће бити ово друго. Интригантан је наслов приче, а изврсна је метафора да су „црвене марке с ликом Лењина довољан акценат да дочара црвени жиг „царске крви“ “[9]. Алузија је очита на ликвидацију целе царске породице Романових. Јасно је да се „царска крв“ не може опрати са Лењинових руку. О грозним убиствима Совјета и њиховом истребљивању интелектуалаца налазимо у причи да су „током те године сви чланови организације јидиш-писаца побијени“[10]. Ипак се зна, иако се у причи тврди да су писма Мендела Осиповича нестала, већину је уништила његова љубавница, остатак су однели агенти КГБ-а. „Оно што страшни „мач револуције“ није успео да уништи, уништила је махнитост љубави.“[11]

10      Добра је она књига која изазива, а не она која је оригинална. Чак може и да не ваља.

***

Епилог. Прочитах Енциклопедију. Мислио сам с обзиром да је писана после Гробнице да ће то бити друкчије. Да ће се Данило Киш мало тргнути. Преварио сам се. Преварио ме Киш. Али, као што писци живе у стваралачкој грозници тако је и Киша дрмала нека грозница. О каквим поривима је реч читалац се може обавестити у изванредним књигама песника Небојше Васовића које сам већ навео, а навешћу још две.[12]

Својевремено је један мој пријатељ, звали смо га Бата, усмртио једну старију госпођу, возећи пијан, згазио је жену, и то на пешачком прелазу. Казну од неколико година затвора  издржао је у познатом затвору у  Сремској Митровици. Приликом издражавања казне имао је Цимера који је у цивилству, хајде да кажемо, на слободи, био лопов. Професионални лопов. Остали осуђеници, па и затворски стражари, саветовали су Бату да на свом сандуку, који је личио на војнички сандук у Титовој Југославији, постави локот. Он се нећкао и после извесног времена када му је дошао отац у посету рече му, Требао би ми неки добар катанац. Пао је избор на најновији „Елзет“. Отац је донео локот марке „Елзет“. Бата је закључао сандук. Са сандука је сијао месингани катанац. Боцкао је очи Цимеру. Једног момента Цимер је склопио руке као за молитву и скоро цвилећи завапио је, Бато пусти ме само да отворим катанац, нећу ти ништа украсти! Бата га је убеђивао да је то најновији катанац и да га не може нико отворити. На упорно наваљивање Цимера морао је да попусти. Цимера је тресла грозница, брзо је окренуо сандук да Бата не би видео тајну и док си рекао кекс, катанац је био отворен.

Моја је мати говорила, Катанац је ту да упозори поштена човека!

————————————————————————

[1]  Можда се онај србомрзац Филип Давид због овог интервјуа, а

не због његовог памфлета, Правда за Србију, острвио на

Петера Хандкеа и на (а)дресу нобеловца прилепио етикету:

Зеро – морална нула!( Портал, Србија данас, 16.10.2019)

Колико би нула било потребно за Давида? – 00!

[2] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 20.

[3]  Михајло Пантић, Енциклопедија мртвих: Прича и смрт,

предговор у Енциклопедији мртвих, Београд, Књига-комерц,

1997. Стр. 21.

[4]  У Федону Платон каже овако: „…мало се старајте за Сократа,

али зато много више за истину…“

[5]    Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака,

Београд; Стари Бановци: Бернар, 2016, стр. 29.

[6]    Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд, Књига- 

      комерц,  1997, стр. 113.

[7]    Исто, стр. 111.

[8]    Небојша Васовић, Зар опет о Кишу?, Београд, Конрас, 2013.

Стр. 391 – 413.

[9]   Исто, стр. 153.

[10]   Исто, стр. 152.

[11]  Исто, стр. 154.

[12]  Небојша Васовић, Полемике и портрети, Лесковац:

Задужбина Николај Тимченко, Београд: Altera Books, 2015. –

(Награда „Николај Тимченко“) и  Лажни цар Шћепан Киш,

Београд: Народна књига, 2004.

Небоша Васовић се залагао за превредновање књижевних

дела а против њиховог  митологизирања.

 

 

 

 

 

 

Боград, Савременик плус, 282-283-284/2019, 57-62.

ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО!

Једначина: Чехов = Кратко и јасно, је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Али, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.

Антона Павловича Чехова одавно познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве, сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника. То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време. Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.

Кратко, јасно, ехо

Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово уопштити и на друге уметности.

*

Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на (не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете, онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.

Чехов и жене

Надам се да ме читалац неће криво схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у раскопчаном прслуку и без кравате.“

Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.

Чехов и песници

Антон Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо један убедљив инсерт из приче  Откриће:

„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости… Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву… Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је природно…“

Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке приче.

Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је брзо спласла.

Чехов, почетак и крај

Ако продужимо средину приче, тзв. разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има само почетак и крај.

У краћим текстовима се теже могу поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и  талентом. То што је Чехов био писац реализма не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају глупости. Требало би писати о глупостима, а не глупости.

Чехов, драма и психолошки притисак

У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца! Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца. Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради. Не попушта.

Чеховљева Клиника број 6.

Није ми јасно на основу чега неки, међу њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“. Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам, сто посто, да је др Базаља читао Клинику број 6.

Краткоћа је сестра талента

Одувек су ме импресионирали Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно, а мислима пространо.“[1] Други део овог исказа налазимо и у Поговору Милосава Бабовића за књигу Најлепше приповетке[2] А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под насловом Краткоћа  је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао.  Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру,  Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца. Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле суди му, и тада Чехов то ради  веома пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба уздићи!“

Милосав Бабовић је чак Чеховљев смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева трајна преокупација…“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом, узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је сушт Чеховљеве поетике.

Чехов, душевност и милосрђе

Антон Павлович Чехов био је на позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1

Толстој о Чехову

Када je 1904. Чехов умро,  Лав Толстој је за лист „Русија“ изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник… Да, да!… Управо ненадмашан! Он је био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је видео… И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.

Чехов и искреност

Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози, психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе у нашем народу: Искреност је почетак краја… Е, том особином је био обдарен Антон Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити због његове дужине.

Искреност је бургија која б(р)уши љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.

Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.

Само се искреношћу у разговору са собом може стићи до песме. У том разговору морају учествовати:

Велике уши: Мора песник чути сам себе,

Велике очи: Песник мора видети Бога,

Велики нос: Песник мора намирисати (младу) песму,

Велика уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства…

Кожа мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију…

Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само (не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било је, изгубили су главу.

Искреност је тешка као туч.

Од искрености најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.

Искреност се може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.

Искреност је носећи стуб пријатељства.

Искреност води у пакао.

У паклу све искрено гори!

Пакао је жива ватра.
Рај је углавном зелен.

Искреност може и да нашкоди!

Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.

Искреност буди наду.

Искреност скида са душе и најтеже камење.

Искреност зависи од узраста.

Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања!

Заљубљеност је очарана искреношћу!

Искреност је ретка болест, али опасна.

Људи воле када су други искрени.

Стално доказивање искрености је робија.

Стално доказивање искрености је сизифовски посао.

Искреност је кад му скрешеш у брк.

Постоји само искрена сумња!

Сумњало је у ствари хејтер!

Искреност подразумева веру.

Искреност се може заливати и вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.

Искреност не обезбеђује егзистенцију као сумња.

Децу можете да лажете, а деду не!

Опали, после ћемо се крстити!

Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

***

Код Чехова нема неологизама, нема архаизама. Све је чисто, мекано и топло. Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.

Недавно сам се жалио мом пријатељу Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона Павловича продавали паре.

Мислим да свакодневно свима  недостаје Антон Павлович Чехов.

У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се да је јасно!

2019724.

У Нишу

[1] Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, Орфеус, 2010.

[2] Антон П. Чехов, Најлепше приповетке, Београд, Ленто, 2010.   избор, превод и поговор Милосав Бабовић.

[3] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за уџбенике,2013. Приредио Зоран Божовић.

[4] Др Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX, Књига II, Београд, Светозар Марковић, 1983.

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Београд, Савременик плус, 285-286-287/2019, 56-62.

ЊЕГОШ И МИЛОШ

О тексту Милоша Црњанског Размишљања о Његошу. Милош Црњански, Есеји и прикази, (изабрали и приредили Бошко Петровић и Стојан Трећаков), Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Изненадио ме је овај мој текст и некако ненадано брзо искочио из моје душе на го папир. Го текст на голом папиру! Папир је као камен. Кажем, као, а знам да је дрво. Ако текст брзо бацате на папир, онда се може десити да га осакатите, да се негде улуби, да буде ишчашен, да шепа до краја свог живота, да никакве оперције не могу да му помогну, да му просто нема лека. Нарочито је опасно за текст који пада са умишљене висине. Он се по правилу потпуно распучи да човек не може ни у чаршав да га сабере. Текст би морао из душе полако да силази на го папир. Власник би требало да га пажљиво придржава да се не оклизне, да не склизне. Ако се порођај успешно изведе, онда ће бити задовољни и душа и папир. А са папира ће се читати и оно што није написано.

1

Мит је она тачка на коју се наслањају сви који подижу свест народа и своју земљу.

2

С Петром II Петровићем Његошем (1813-1851) православни српски свет почео је да дише. Да се појављује пред Богом. Православље је почело да расте као квасац. Срби су ухватили мају. Његош је прогласио победника. Овенчао га је Горским вијенцем. Окачио је Горски вијенац Србима око врата. Тако су Срби постали небески народ.

3

Милош Црњански (1893-1977) замера Његошу да је у Горском вијенцу превише црногорских пословица. Штавише он каже: „Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.“ Ова реченица је чир у тексту Црњанског. Она се не уклапа у текст о великану какав је Његош. Излази из амбијента текста, коме тон и шарм даје следећа мисао Црњанског: „Са њим смо изашли пред Бога.“ Или: „Лирски тај однос према Богу, велика је новост, после Косова.“ Дабоме, има опречности у овим исказима Милоша Црњанског. Да није тачна тврдња Црњанског како Горски вијенац нема никакве везе са хришћанством можемо видети из следећег инсерта који је у предговору новом издању „Религије Његошеве“ (1987, Глас цркве) Николаја Велимировића (1881-1956): „Јован Скерлић (1877-1914), који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ‘Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.’“ Овде се посредно види веза Његоша и православља. Надам се да ови моји коментари у вези Његоша и Црњанског неће бити криво протумачени. За обојицу мислим да су велики српски људи. Један је планина, а други је храст лужњак. Пирг и запис.

4

Његош је имао добро уво за народну мисао, која је до њега и до Вука била усмена, приповедачка. Отуда у Његошевој драми толико нарације. Може се приметити да је све дато у фрагментима. Али, у којој драми то није случај? Можда се могло порадити на композицији, али Његош није то имао где да научи. Није се могао ширити. Зато је ишао у висину. Ближе небу. Окачио је Горски вијенац o врат српском народу. Овенчао га је косовским митом. Његош је имао уво за глас из народа, за народну мисао, за народну мудрост. Умео је  то да нањуши, да види. Али изнад ува, носа и ока је чело, мисао! И у оних аутора за које се говори да су најбољи на свету, или међу најбољима, види се фрагментарност у њиховим драмама, које се и изводе по чиновима који просто и јесу фрагменти, али да не буде тако буквално, и чинови су сачињени од фрагмената. Фрагментарност је нужност, а умеће аутора би било у томе да се изнесе дубина мисли и осећања, а да се простор између фрагмената што боље попуни, да се налицка, да се поставе кулиса тако да се не види провалија. Драматика Његошевом делу не мањка. Она и поред фрагментарности значајно доприноси кохезији драме.

5

Хармонија није мир. Хармонија је немир усаглашен са природом. Маштом се човек приближава природи и Богу. Досеже до свог ритма. Постиже хармонију. Постаје човек!

6

У вези са пословицама песник и преводилац Борис Лазић (1967-) који је Његоша преводио на француски   каже: „Те га пословице највише разводне у преводу.“ Мислим да је то одлично запажање. Али, не верујем да је народна мисао нашкодила делу. Још мање верујем да је неко, ко је као Његош имао нос и уво и чело за народну мисао, за народну мудрост размишљао о превођењу. А и муке преводиоца су слатке. Трагање је у свим правцима. Благо оном ко уме.

7

Понекад помислим да Његош и није могао другачије. Тамо где је он живео, са својом памећу, није могао ништа друго до да разговара с Богом!

8

Лако је било Сими Сарајлији да буде учитељ, имао је Његоша за ђака. Примећујем да се многи ишчуђавају што је, и колико је Симеон утицао на Његоша, те да се сав романтизам који посвуда извирује из Његоша везује за Симеона. Нико се не чуди што је Исус имао толико утицаја на своје ђаке. А када је реч о Његошу, они се чуде. У Јапану, кажу, да се само учитељ не клања цару. Сви велики учитељи, Исус, Буда, Мухамед… и јесу велики зато што су утицали на своје ученике. У осталом сваког учитеља су прославили његови ђаци. Колики је био учитељ, толика му је и слава. Ни Симеон Сима Милутиновић (1791-1847) није изузетак. И сам Његош се изјаснио о Г.С. Милутиновићу у Посвети, посвећујући му Лучу микрокозму. И Милош Црњански велича улогу Сарајлије: „…уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени изгледа стих Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Њeгошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме.“ Нећу коментарисати ове сјајне речи Црњанског о Његошу. Бојим се нешто ћу покварити.

9

Његош сада смета онима који су потаманили милионе људи, који су истребили читаве народе не би ли се оформили као пљачкашке нације. И када су тај посао као завршили они се називају, гле, демократским и настављају са пљачкама у име демократије и очувања и наметања њихових вредности. Ако је тако, а тако је, онда и треба да им смета. Треба стално да их жуља, у ципели, а још више у глави, да их подсећа на њихову нечовечност, као што то чини Библија.

Мутна вода не бира камен којег ваља.

10

У разним текстовима, па и код Црњанског, који се тичу Његоша наилазио сам на тврђење да је Његош оптеретио (у смислу, непотребне или претеране употребе!) Горски вијенац црногорским пословицама. Црњански каже овако: „Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. По нека места Његошеве филозофије, о којој кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простији но сад, кад их објавише на француском.“  А ја мним да су многе од тих изрека постале народне због своје есенцијалности тек када су из Горског вијенца изашле. И то не само у Црној Гори већ и у другим српским земљама. Јер је познато да је велики број становника Црне Горе такорећи од рођења учио свој нараштај да Горски вијенац треба знати напамет, не зна се када ће затребати, а и може се превијати на сваку рану на души српској. И у другим српским земљама је било слично. Генерације Срба су васпитаване на Горском вијенцу. Чак и они који су се одселили на друге континенте, или су пак рођени у дијаспори и тамо живели, они можда и више него други, нису се одвајали од Горског вијенца. Отуда су изреке из Његошевог дела улазиле у свест и у подсвест, па се сада може бити мисли да је реч о пословицама. Видим да се неки писци, навијачи, љуте на мене, што сам Милоша Црњанског спомињао овако у овом тексту. Они као бране Црњанског од мене гурајући ми под нос своје мишљење да је Црњански високо ценио Његоша. Па наравно да га је ценио, и то веома. И песму му је посветио.

Споменућу овде да Горски вијенац одлично знају и они који су сада против ове свете српске књиге, они који би из само њима знаних разлога, свакако не разумних и не поштених, да је оскрнаве, да јој мењају синтаксу, а њена је синтакса срасла са српском душом, или да је забрањују, да онемогућавају српској деци да се уче мудрости и патриотизму и своме језику. Да не помисли неко да овде покушавам бранити Његоша, то ми није намера нити тој громади неко може наудити докле год ничу нове докторске дисертације о Горском Вијенцу, о Лучи…  на универзитетима у Београду, Паризу, Токију, Пекингу, Москви, Букурешту… Док је тако, ја му и нисам потребан. Али, он свима нама јесте. Заувек. Верујем да му ништа не могу, јер је неуништив, од таквог је нерђајућег материјала саздана његова мисао, ни они из Сарајева, а ни они који  Рашку називају Санџаком. Знам да постоје кнезови рашки, њихови се наследници сви листом презивају Рашковићи, а нисам чуо да постоје санџаковићи.

Чух на телевизији да су из Народног музеја Црне Горе нестали тзв. трезорски експонати, Његошев собни сат, украшен брилијантима, и златни печат дворске канцеларије. Да ли неко нормалан може помислити да власт није то намерно урадила?

Нека ми опросте читаоци, направићу овде још једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.

Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал’ тишина мрда.

11

У свом кратком, али разуђеном тексту Размишљања о Његошу Милош Црњански је размишљао о утицајима на Његоша и његово дело. Први је на списку Сима Сарајлија. Следи Илијада, па Есхил, Волтер, Милтон, Данте, Бајрон, Каин, Манфред, Хамлет, па чак, преко Фауста, и Гете. Нисам никога испустио. А списак је импозантан. Једино се Милош успротивио да је у то све умешан и Петрарка: „… а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија.“ Мислим да су и други наведени писци мало, или нимало, утицали на Његоша. Узимајући у обзир да он није имао неко официјелно образовање, а да је веома млад морао, подвлачим, морао, да се бави државним пословима, па чак и да води ратове, остаје да је на њега највећи утицај имало окружење, па чак и онај фолклор, коме су се подсмевали разни писци текстова о Његошу, а који Црњански назива „зетски“. Остају још, његов изузетан интелект, и дар, и осећај за психолошке детаље и за уочавање драме која се ту пред њим одвијала, или је била, па се сада из негдашњих прича које су у Црној Гори традиција, и сада су, појављују, излазе из Његошеве главе уметнички прерађене до максималне општости, а то уопштење их квалификује за вечно трајање.

12

Бежање од фолклора и од народних умотворина, од мита личи ми на бег Србијанца из провинције у Београд да би изашао из опанака, а тамо га је чекало сазнање  да је обичан србијански сељак, као и већина Београђана, дочим то у провинцији није био. Још ако је тај Србин био писац, онда је у великом збегу какав је Београд пронашао велику тему за своје књижевно дело: Провинција. Подсетићу само на великог српског песника Борисава Станковића (1876-1927). Песника, да, да. Једног од највећих. Бора је из Београда боље видео Врање. Чују се гласови да је набоље било да се је Бора попео на Пржар. На врањски Олимп. Бора је знао да је Београд српски интелектуални Oлимп. Београд му се подсмевао, али он је издражао. И највећи француски филозоф двадесетог века, Сиоран Мрачни (Емил Сиоран (1911-1995)), је пример на кога је родно тло и живљење у родном крају утицало на његов мрак.  Сав свој мрак који је Сиоран Мрачни изливао по париским штампаријама, који се потом разлегао диљем света и притискао интелектуални свет као густа магла, у ствари је  румунски мрак, који је он понео бежећи целог живота од себе, чак из Рашинарија, из Трансилваније (Ердељ). А зашто мислите да се ова прича не односи на Милоша Црњанског? Или можда мислите да је завичајни синдром заобишао Црњанског. Или је његова песма Ламент над Београдом сведочанство о нечем другом.

13

Ако није први, Вук Караџић (1787-1864) је међу првима осетио да нема подизања свести народа без приближавања језика народу, без увођења димотике. Грци су то урадили тек 1976. године. До то доба у Грчкој су постојала два језика, државни и народни. Сва званична комуникација између народа и државе се одвијала на државном језику. А народ је користио свој језик, димотику. Французи још нису прешли на димотику. Било је више покушаја. Увек безуспешно. Не спорим заслуге Саве Мркаља (1783-1833). Али, Вук је најзаслужнији за увођење српске димотике. Немерљиву подршку томе подухвату дао је Његош, када је одлучио да своја дела напише на народном језику. Не прихватам никаква убеђивања која би тврдила да то није намерно урадио. И то баш из разлога подизања свести народа. Много пута се у разним списима о томе расправљало и износиле разне сумње у Његошеве намере. А ево како је умни и проницљиви Милош Црњански оценио генијални Његошев подухват, првенствено објаву Горског вијенца : „Излази из таме прва свест.“ Или, „Са њим смо изашли пред Бога.“  О подизању свести је реч, да: „Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.“ И то је прва таква оцена. Тако је, Милоше! „Његош види“, што остали српски интелектуалци нису видели, ни пре, ни за време Његоша, а ни после њега.

14

Његош је тражио архимедовску тачку која ће му бити ослонац за национално освешћавање и ослобађање. Та тачка је била косовски мит. О томе је исцрпно писао Иво Андрић (1892-1975) у свом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли који је објављен 1935. Као да је Његош био заробљеник косовског мита. А он је косовски мит користио као кључну тачка. Онде где се изгубила слобода, тамо би је требало и потражити. А то је било на Косову. То је било у народу јер Косово је било у свакој српској глави. Не може се говорити да је Његош био заробљеник косовског мита већ се може рећи да је он  користио крила косовског мита да би подигао идеју о потреби борбе за стварање нације и њено ослобађање. Он је ту идеју уметнички уобличио да би била функционална, да би се могла запалити и да би се та ватра могла користити као погонско гориво за освешћавање и ослобађање свег српства. Његошев Горски вијенац пре свега био је умно смишљен програмски спис за подизање свести народа и за његово ослобађање. То је приметио и Милош Црњански, мада је инсистирао на лирским моментима у Горском вијенцу. Замерао је што таквих нема више у овој светој српској књизи. Има покушаја да се супротставе мишљења Андрића и Црњанског о Његошу. Чак се покушава рећи да је Црњански направио опозит Андрићу, откривши, боље речено инсистирајући на лирском односу према Богу у Његошевом делу, а то није ништа друго до још једна садржајна и уметничка компонента у делима „песника над песницима“. Уз то, Црњански је свој текст објавио 1925. године, а Андрићев текст је из 1935. Горски вијенац је и завештање. Хамлетова дилема – „Бити ил’ не бити“, је отклоњена. Уместо ње имамо тестамент  који је Ловћенски Тајновидац овако (за)печатио:

„Треба служит чести и имену.

нека буде борба непрестана,

нека буде што бити не може –

нек ад прождре, покоси сатана!

На гробљу ће изнићи цвијеће

за далеко неко покољење.“

Тестамент је утврђен клетвом. Одлучно и без патетике. Амин!

15

Милош Црњански је био одушевљен Његошевим мислима и његовим „узбурканим језиком“: „Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први више није хришћански кљаст и суморан.

Још више заборавим све, станем под бујицом његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам  давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу.“

Мој колега из панчевачке гимназије, строг, али правичан професор Милош Црњански истакао је Његошеву разборитост и његов „узбуркани језик“. А за некога ко мудро збори наш народ каже, Свака му је ка’ у Његоша!

 

Банкок-Париз, децембра 2018.

Београд, Савременик плус, 279-280-281/2019, 86-104.

Краљево,СИЗИФ, 1/2019, 11-42.

С–МИСАО  

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи… Берђајев је најзначајнији… Берђајев је… Најумнији… Најдубљи… Најкреативнији… Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик. 

1

Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су теророром спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.

Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода… Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима… Она отвара просторе утопије или уобразиље…“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна.

***

Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност. Машта храни душу.

***

Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа човек се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке… Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

Мисао не умире.

Мисао је нужан услов за стваралаштво.

Мисао живи у створеном и изван њега.

Мисао је вечита.

Мисао је фундамент стваралаштва.

Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8

Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву…“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству… Аскеза је један од битних услова успеха.

11

Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће… Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

14

Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

Све види и све чује и стално ћути!

Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом…баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели… И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

Знају се сви елементи… и од истих елемената је сав свемир.

О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро…

Поезија је форма.

Она је иста и у било којој науци.

Већ сам горе употребио реч морфологија…

Реч је, наравно, о облицима.

И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

Опсесија јесте.

Али, и илузија није лоша.

Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

Истину je веома тешко дефинисати.

Најлакше је идентификовати је са Богом.

Па непрестано трагати…

Па то је најлакше, али није довољно…

Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

О истини се говори искрено само у сну!

Истина је опасна и када је истина.

Не играјте се истином, стићи ће вас!

***

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка…

19

Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

Слобода није негативни гранични појам…

Слобода је – позитивна и садржајна.

Слобода није само негација нужности и детерминизма.

Слобода није царство произвољности и случаја…

Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

Слобода је позитивна стваралачка моћ…

Слобода је моћ да се ствара ни из чега…

Слобода није сазната нужност…

Слобода је религиозна врлина.

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Није на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „…да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.

20

Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства…“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

„Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

„У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

„У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

„У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици…. Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“

Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренсеанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда… Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

Не бих могао да се слоажим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму… Запањујућа ерудиција.

Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично… Уметност представља објаву увек Новог Човека.

Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

„Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руко-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

„У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)… Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“… „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

„Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности…“ „Русима није својствен култ чисте лепоте…“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

„Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд…) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

„Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица коју сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштва је писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској… Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

Знано је да је песник измислио Бога.

Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима.

Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

Господе, шта се то са нама зби?!

 

САВРЕМЕНИК ПЛУС, БЕОГРАД

276-277-278/2019, 87-101.

ЗАГРАНИЧНИ РУСКИ ПИСАЦ

Владимир Набоков, Сабране приче I,  Београд, Дерета, 2018.

О причама Владимира Владимировича Набокова (1899-1977), једног од највећих светских приповедача, написано је више хиљада страница. Оне су у разним часописима спорадично објављиване на српском. Коначно оне се сада интегрално дају на читање и уживање и српским читаоцима.

Нисам се трудио да своје (не)расположење о делу о коме сам намеравао нешто да кажем сакријем. Напротив, журио сам да што пре пренесем то (не)расположење. Бацао сам велике мреже, брзо, како бих га ухватио као плаву рибу. После сам уживао.

Покушавам старим очима да видим нове писце. Нови су сви које нисам раније читао. Ко зна како ће после изгледати. Као ја њима. Можда. Збуњује ме чињеница да млади писци имају боље очи, а да слепци боље виде. Да ли је то стварно. Да ли је могуће?

Како год читали неки уметнички текст све мислите да сте га разумели, али морате имати на уму да никада нећете сазнати шта је писац хтео да каже осим онога што је написао. Срећни су они који то сазнају на време. А најсрећнији су они који никада не сазнају.

Емиграција није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили демократски прогон – остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у емиграцију. Сетите се како је Данте прогнао свога пријатеља из детињства Кавалкантија. А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако изгон, како га сада зову, оца руске нације Солжењицина, па Бродског… Набокова је допала емиграција условљена грађанским ратом. Не зна се која је гора.

Иако је живео у емиграцији, и поред тога што је стекао завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и живео је дуго и у Берлину, и владао језицима, приче су писане на руском. Објављиване су у руским емигрантским часописима и новинама. Касније је Владимир Набоков заједно са својим сином Дмитријем сачинио енглеску верзију. Емиграција је учинила своје. Наметнула је теме, ушла је и сместила се дубоко у руску душу Набокова. Отуда носталгија, патња и Русија.

Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи, пијавица која те усисава. Носталгија је вртлог који дочарава најлепше успомене из детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене, у овом случају из Русије. Нема упечатљивијих успомена на овом свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још мало технике. Њему то није мањкало. Њему је  писмо цурило као да је торнадо окренут надоле. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она напада мозак. Носталгија је Набоков! Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна мука, зато постоји уметност.

1

„Небиће“. Почетак књиге сам оставио за крај. У Небићу се ламентира за Русијом. Права јадиковка. Посетио га је „Вилењак, страствено небиће…“. Човек је напустио Русију, али с њим иде и његов дух – његова руска душа. Носталгија рије по души као сипац по старом шифоњеру. Таман помислиш да је престао, а он почне поново да гребе. Излуђује.

Навешћу овде део текста из Небића: „Знам да и ти тугујеш – опет зазвони блиставим гласом – али твоја туга, у поређењу с мојом, бујном, ветровитом тугом – само је уједначено дисање заспалога. Замисли само: никог од нашег племена у Русији нема више. Једни се винуше у маглу, други се раштркаше по свету. Родне реке су тужне, ничија несташна рука им не ремети одразе месечине на води, сиротују, ћуте случајно непокошени звончићи – некадашње плаве гусле слабашног Пољског духа, мог супарника. Космати, благи Домаћи дух са сузама је напустио свој осрамоћени, попљувани дом, и шумице, умилно светле, волшебно сумрачне, које усахнуше…“

Вилењак – дух Русије, ламентира за Русијом. Ради непрестано. Копа по глави. Јадикује. Вапи: „Пријатељу, ускоро ћу умрети, кажи ми нешто, признај да ме волиш, мене, бескућног духа, посади ме ближе себи и дај ми руку…“ Сада, одавде, можемо поручити да велики писац није оставио Вилењака да умре. И још ће дуго живети. Дао му је вечни живот као што то ваздан чине велики писци.

Није ово крај. Де, полако! Крај ћете читати кад му дође крај. Све је ово припрема за крај.

2

Право да Вам кажем, интересује ме техника. Прочитао сам две приче. Једна ми се свидела: Говоримо руски.  Али не и композиција приче. Има ту мало и празног хода-повремено, али зна када треба да заврши причу. И можете мислити, завршио је дилемом, питањем. Као да је то за писца изненађење.

О емиграцији је реч. О руској, наравно. О инсистирању на руској души коју је Набоков упоредио „с робном кућом“. „… роба у његовој души била је врхунског квалитета.“ Да би се прича завршила бездушно – затворили су човека, од купатила у своме стану су направили затвор. Питање онога са душом која је као робна кућа за крај је: „Волео бих да знам, додуше, колико ће тачно година провести тамо унутра…“

А наравоученије би било рат може направити емиграцију, али не може направити добре људе, а ни паметније. Сигуран сам да је Набоков на то мислио.

3

            „Звуци“. У овој причи се описује класичан случај „ловца“ на жене. Када се поставило питање женидбе, онда је ствар морала бити разрешена растанком. Набоков је ову стару тему разматрао на стари начин. И ником ништа. Нема ту никаквих психолошких траума које прате овакве ситуације. Он се овде не упушта у психологију. Можда се бојао своје биографије. Нема ни нарочитих заплета. Нема драме. Може се рећи да је прича једносмерна. Па и стара. Похабана. Знао је да усред приче убаци неки изненадни догађај. Дијалог је прекинуо и убацио у „игру“ муве: „Две муве су се спустиле на цвени под. Једна се попела на другу. Зазујале су и разишле се.“  Можда је могао и да убаци неку „буву“. Или је овај гег био „бува“. Да ли је овим само хтео да разбије монотонију приче? Или је хтео да покаже моћ запажања. А можда је хтео да мало одмори читаоца од досаде?!

Звуци је лепа, лагаријаста, причица згодна за домаћице када пођу на летовање (читај: на излежавање). Зими се читају тешке ствари.

Набоков је био класичан ловац и много се секирао кад год би му нека зечица умакла. Патио је. И рибар је ловац. Ако му умакне рибица, вајкаће се целог живота, макар да је после ње уловио сијасет већих риба. Размотаваће причу кад год му се укаже прилика. Улепшаваће је и увећаваће рибу. Не би вредело ни руке да му вежете. Ако бисте то и учинили, показао би  колико јој је око било.

Писац као да је имао „поверења у судбину“. Зато сам  намерно за крај ове тачке оставио ово: „А када бих се повукао дубоко у себе, чинило ми се да је цео свет такав – целовит, у сагласју, уоквирен законима хармоније… Схватио сам да је све на свету игра идентичних честица које садрже разне врсте сазвучја: дрвеће, вода… Све је било повезано, једнако вредно, божанско.“ То је било на почетку, а на крају приче судбина је испарила. И хармонија се мора стварати испочетка. Као да човек сваког дана свет посматра другим очима. Свет се мења ту
пред нашим очима, а ми ништа не видимо и још тврдимо да нисмо слепци.

***

За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

4

„Удар крила“. Тек на 73. страници нађох нешто. Став: „Осећао је необичну лакоћу у срцу. У подне ће се убити, а човек који одлучи тако нешто ипак је бог.“ Ово је прва трунка филозофије. Набоков предлаже да се самоубица прогласи богом. Није ли то ударање по хришћанству?! Са стране, у слабине. Самоубиство и јесте слабо место у хришћанству. Господ је морао спасити Јуду. А хришћанство је, гле, решило проблем тако што је за самоубице забрањен хришћански ритуал. Какво безвезно решење.

Ово је изречено при крају приче Удар крила која као и претходна има за тему лов на жену. Прича се трагично завршава скоком жене са смучарске скакаонице. Скочила је у небо. Да ли је Набоков убио ову жену због тога што му је била недостижна или је имао жарку жељу да кроз причу провуче ексхибицију?

Прича је исецкана као репа, а од делова репе се репа не може саставити. Има у књизи на крају објашњење да је загубљена, па је реконструисана, поново написана. Али, то није никакво оправдање.

5

            „Богови“. И у овој причи у којој је описана трагедија погибије сина и посета његовом гробу се провлачи носталгија. „На углу, неочекивани призор руске флоре…“ … „На исти такав устрептао и сунчан дан вратићемо се на север, у Русију.“ „Он чује моје приче, нема никакве сумњеда их чује. Речи не знају за границе.“ Ова пророчка реченица Набокова се ваздан обистињује. Његове речи су пробиле границе и он се сада као бог шири диљем целе родине.

6

            „Случајност“. Овај пут је Алексеј Љвович Лужин скочио. Скок из једног воза испред локомотиве другог воза. Није нашао своју жену. Није ни она њега. А тражили се јесу. Лош знак је био када је она изгубила прстен. Одмах сам знао.

7

            „Лука“. И у претходној причи тема су руски емигранти. Тамо су под емигрантским мукама прионули на конзумирање дроге, па због тога што не може да нађе своју жену користи депресију да би скочио. Скок. Под воз. Овде Никитин ко бајаги тражи посао, а главна фора је да му треба проститутка. Чак ју је и препознао. Али, она не признаје. Врда. Но, „Никитин се предаде уз подругљив осмех, тутну јој у руку новчаницу од пет франака и, брзо се окренувши, запути се низ стрми трг.“ Ово је кључ приче Лука. Али довде смо једва стигли. Пробајте, можда ће вама бити лакше. Емиграција је тешка без проститутки.

8

            „Одмазда“. Овај кримић се завршава овако: „Умршени чаршави и покривач склизнули су на тепих. Његова жена , грлећи на брзу руку склепан костур грбавца којег је професор у иностранству набавио за унивезитетски музеј – лежала је мртва.“ Дакле, професор је подметнуо у кревет костур и осветио  се својој жени за наводно неверство. Цитирани текст је крај другог дела ове трагичне приче. Личи на неслану шалу, а реч је о убиству са предумишљајем.

У првом делу приче, две странице и нешто, налазимо овакву реченицу: „И ту студент, посрамљено звиждући, дели судбину своје сестре и заувек напушта ове странице.“ Тако је Набоков откачио ликове које је претходно увео у причу. А зашто их је уводио то Бог свети зна. Претпостваљам да се није сетио, немогуће је да није знао, али није се сетио да је Чехов овако саветовао Буњина: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми, белетристи, највише лажемо.“ Дубоко сам убеђен да се је Владимир Владимирович сетио Чеховљевог савета, прича Одмазда била би као пуслица.

На корицама књиге Сабране приче I Владимира Набокова је лептир, а у десном горњем углу пише: приче, магије и меланхолије. Доле десно: дерета. Све латиница.

9

            „Благотворност“. Да се човеку смучи од оваквих реченица:

1)  „…седео сам мислећи на тебе.“

2)  „…мислећи на тебе.“

3)  „…вероватно нећеш доћи…“

4)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

5)  „Нисам веровао да ћеш доћи.“

6)  „Како сам могао помислити да ћеш доћи?“

7)  „Право би чудо било да сада наиђеш.“

8)  „Обећала си да ћеш доћи.“

9)  „Више није имало сврхе да чекам.“

Нисам погрешио, два пута је било написано, као под 4).

По мом мишљењу главни део приче је о старици и војнику. Она је и на хладноћи продавала разгледнице не би ли зарадила неку цркавицу. Он „јој је пружио вршком пуно лонче и затворио окно… Била је то кафа с млеком… Испила је и последњи гутљај… устала је и кренула према прозору да врати лонче.

Али застала је на пола пута, а усне су јој се набрале у осмејак. Журно се вратила до тезге, зграбила две шарене разгледнице, па похитала натраг до гвоздене решетке на прозору, лагано куцнула по стаклу својом вуненом песницом. Окно се растворило (требало би да пише: отворило, али то је на душу преводиоца, С.Б.), исклизнуо је један зелени рукав с блиставим дугметом на манжетни, а она је гурнула лонче и две разгледнице у мрачни прозор, све време плахо климајући главом.“

Најзад је открио у чему је лепота живљења: „Схватио сам да свет није никаква борба, па ни грабљиви след случајних догађаја, већ искричаво блаженство, благотворно треперење, дар од природе који не умемо да ценимо.“ Неки су одавно схватили, а неки никада неће. А изгубљено време нико вам вратити неће, не зато што неће…

Болесно описивање, надугачко и нашироко, које развлчи причу, које често налазимо код руских писаца није мимоишло ни Набокова. А и цела прича која описује младића који чека девојку је упропашћена бесомучном употребом реченица 1)-9). Набоков јој је ломио кичму. У коначном је изгледала као пребијена мачка са расутим цревима и није деловала благотворно. Напротив, деловала је иритирајуће. Да је остављен само део о „кафеној“ старици и „зеленом војнику“ прича би била сјајна. И познатим писцима свашта се може десити.

10

            „Појединости сунчевог заласка“. Овде је најзанимљивија фуснота. Требало би да у њој буде исти текст као у Напоменама, а није. Али то је на душу преводиоца (или преводилаца) који за наслов приче користи реч етикета?! Првобитно је прича штампана под насловом Катастрофа. Садашњи наслов добила је 1976. Што се види из напомене у којој аутор каже и да ће „засигурно збунити читаоце који прескачу описе и, пре свега разбеснеће критичаре.“ И то се догађа!

Рекао бих да је Набоков био свестан својих претеривања са описима који су развлачили његове приче. А зашто је то тако радио? То ће питање са његове стране остати без одговора. Ја мислим да је у питању стил. А може бити и да је било касно за мењање.

11

„Олуја“. Кратка, компактна прича.

12

„La Veneziana“. Пуковников син Френк, студент иначе,  је договорио са рестауратором да искористе Френков сликарски таленат тако што ће он насликати копију слике коју би продали пуковнику. Реч је о пљачки. Ствари се компликују јер се Френк заљубио у рестаураторову жену, и они су заједно побегли. Пуковник је нешто приметио. Чак је и укорио свог сина да се не петља са туђом женом, са женом госта чији је он домаћин. Када се клупко одмотало, када је Френк нестао са госпођом, и када је установљено да је он аутор скупе слике La Veneziana, Набоков је за крај подметнуо пуковнику реченицу: „Поносан сам на свог сина.“ Током целе приче појављује се и Френков пријатељ са студија. Готово непотребно. Али и не смета.

„Изразита одлика свега постојећег је монотонија.“ Ова, наизглед, антихераклитовска мисао,  би требало да буде суштина ове сјајне приче… „А опет, како се маестрално, како се сјајно понекад прекине монотонија света књигом неког генија, кометом, злочином, или једноставно једном бесаном ноћи. Ипак, наши закони, наш пулс, наша пробава нераскидиво су везани за кретање звезда, и сваки покушај да се поремети ред, кажњава се, у најгорем случају одсецањем главе, а у најбољем главобољом.“… „И тако се свет, као и ова прича, креће од сазвежђа до сазвежђа, од оброка до оброка. Али ће чудом невиђеним и нечувеном авантуром сада бити прекинута његова монотонија.“… Авантура приче је завршена провокацијом пуковника: „Поносан сам на свог сина.“ Сада бисмо ми могли да разглабамо о моралу. Провокација је проскрибована као негативна појава. Мисли се на изазивање, чикање, подбадање… Али, ако је код вас неко уметничко дело изазвало снажне емоције то би онда била “позитивна” повокација. Она је “позитивна”, чак и онда када уметничко дело изазива “негативне” емоције. У стилу великог мајстора Набоков је то вешто искористио.

Нервирају ме бесомучна описивања природе, околине, ентеријера, али читам да бих што пре то смандрљао очекујући да ће се у даљем тексту појавити „сутра“, да ће из грма искочити зец, нешто за моју душу. Понекад се то и деси, али најчешће писац и ја нисмо у истој души. Не здушимо се чак и када сам тај писац ја. Друго је када се опис односи на човека (жену, дете, или на гомилу људи), онда се залази у карактер, у психу тога човека и откривају се неке његове нове димензије, те он оживљава. Ако није жив у мојој глави, онда је он само животињски жив. Није лик. У Венцијанки Набокова нећете се мучити да до тога дођете.

Ипак, више волим када ме текст који читам изнервира. Знам да се ово може рећи и другачије. Али, то су карте које имам у рукама, а нисам хтео да блефирам. Публика препознаје зид који је прекречен.

Врхунска проза по мисаоности и по ритмичности блиска је поезији. У принципу, у односу на поезију проза је прилично распуштена. Неки то називају слободом, а неки мисле да је у томе њена моћ.

Време се убрзало. То су учинили догађаји. Што је време брже, приче су краће. А оцене о делима се не могу давати са становишта времена у коме су писана. Ни о једном, па ни о овом Набокова.

Ту и тамо понеки опис и он је у функцији припреме за обрт, за изненађење. Али и ова одлична прича неће преживети. Њен морал је дискутабилан. Боље речено, не уклапа се у сваки морал. А морал зависи од много фактора. Најчеће од историјског наслеђа. Ни у америчком неће опстати. То не зависи од Набокова него

од приче.

13

              „Бахман“. Бахман није био једини пијанац кога је Набоков срео. Волођа је одлично израдио ту психологију. Филигрански. Психијатриски случај: Delirijum tremens. И Хрома Мадона.

14

            „Змај“. „Живео је не помаљајући се…“ … „измилео је из своје пећине.“ … „Двојица су били главне личности у том граду: власник дуванског предузећа ‘Чудо’ и власник дуванске фирме ‘Велика кацига’. Међу њима је пламсало давнашње истанчано непријатељство, о којем се могла написати читава епска поема.“ Ова двојица су се трудила да искористе Змаја за промоцију својих фирми… Али … „За трен ока одјурио је из града… Тамо је пао ничице…  заклопивши зачуђене очи – умро.“ Ингениозно решење за крај приче. Нико га није прогањао. Нико га није убио. Умро. И превод је овде бољи него код претходних прича у којима смо наилазили на упадљиве фаулове.

Какав диван „Змај“, драги Владимире Владимировичу! Увек је тако. Умро је! Змај се овде понашао као пробуђена савест. Није надреалистична прича. Није ни бајка. Метафора. Змај се разочарао. Змај – Набоков, се разочарао! После ове приче почињем да мењам мишљење о Великом Владимиру. Изгледао ми је „потпуно као жив“. „Чудо“ од приче. Сјајно, сјајно, сјајно!

15

           „Божић“. Наизглед линеарна прича. Уцвељени отац је сахранивши сина помишљао на самоубиство. Жал за сином који је волео лептире. Набоков је сјајно уградио у причу  своју страст према скупљању лептира. Читава лепеза сећања. Слика за сликом, навирала су сећања, као на успореној филмској траци.

Наилази на синовљев дневник  у коме чиата: „Видео сам данас први примерак мртвачког плашта. То значи да је стигла јесен. Увече пада киша. Она је вероватно отишла, а нисмо се чак ни упознали. Збогом, драга моја. Веома сам тужан…“ Отац је изненађен. Није знао за ово. Зачуђен. Читаоц такође. Али Набоков вешто размотава причу. Описи. Продирање у тугу.

На крају отвара причу: „…нешто изненада прасну… Слепцов отвори очи. Чаура се распрсла на врху кутије за кекс, и црно, наборано створење величине миша измигољи и поче да хода по зиду изнад стола. Застаде, држећи се  за површину са шест црних, длакавих ногу, те поче чудно да дрхтури… Постепено, наборана опна и свиленкасти крајеви се одмоташе; крила ишарана жилицама била су све снажнија како су се пунила ваздухом. Непримено се претвори у крилато створење, као што лице које постепено сазрева неприметно постаје лепо. А његова крила, још увек нејака, још увек влажна, и даље су расла и ширила се. Све док се нису развила до мере коју им је Бог одредио и ту, на зиду, уместо громуљице живота, уместо црног миша, указа се велики атакус, ноћни лептир, попут оних птицоликих што лете око фењера у индијском сумраку.

И онда су та очврсла црна крила, са блиставом мрљом на сваком понаособ и пурпурном свежином распршеном по њиховим закривљеним ободима, снажно удахнула задрхтавши од нежне, заносне, скоро љуске среће.“

Чим је пред Набоковим искрсла мисао са лептиром, све је заборавио. Страст је била испред приче. Страст. Зато је овако завршио ову лепу причу. А син је на самрти бунцао о великом оријенталном ноћном лептиру… Изгледа да се све може заборавити.

16

            „Писмо које никада није стигло у Русију“. Емигрантско писмо прелази с теме на тему. Незбежна је и проститутка. Посматра се живот са стране, са сиромашне стране, кроз излоге. Стиже се и до руског православног гробља. На грабу недавно преминулог супруга убила се старица. Прича неодољиво мирише на сатанизам.

Пренећу овде тај сарказам Владимира Владимировича из ‘Писма…’: „Десило се да следећег јутра одем тамо, и чувар, осакаћени ветеран Дењикинове кампање, крећући се на штакама, које су шкрипале при сваком замаху његовог тела, показао ми је бели крст о који се обесила, а жута влакна су још приањала уз место где се трљао конопац (‘нов конопац’, нежно је рекао чувар). (О, каква нежност?! Сарказам, дабоме. прим. С. Б.). Ипак, у свему томе су ми најчуднији и најчаробнији били отисци у облику полумесеца које су њене потпетице, мале попут дечјих, оставиле на влажној земљи поред надгробне плоче. (…’најчаробнији’… је најсаркастичније. Не знам од чега је боловао Волођа када је ово писао, али успело је. прим. С. Б.) – Помало је изгазила земљу, јадница, али осим тога нема никаквог нереда – приметио је чувар хладнокрвно и ја сам летимично погледавши та жута влакна и те мале удубине, изненада схватио да човек може чак и у смрти разабрати наивни осмех. (Баш је болесно! А тек ово што следи. прим. С. Б.) Можда, драга, ово писмо првенствено пишем зато да ти опишем тај лак, отмен крај. (Сада читалац зна и да је отмено ако се неко обеси о крст на гробљу?! прим. С. Б.) Тако се берлинска ноћ разрешила.“

После ових „најчаробнијих“ сцена са гробља Волођа ће закључити: „Чуј: ја сам срећан.“ Па сад ви видите где све може срећа да се нађе, где све човек може да буде срећан, шта све може да га усрећи. Чак и сатанизам.

17

               „Туча“. Прича је заиста текла беспрекорно, мада бих ја избацио понешто из опширних описа. Али може и овако. Има  добру драматику. Реч је о спору између крчмара и његовог несуђеног зета који се завршио тучом. Спор је избио када несуђени није платио пиво које је попио. Двадесет пфенинга.

Набоков је био свестан да је причу изванредно довео до краја, али није могао да одоли а да је не закључи сумњом у хришћански постулат о страдању. Пренећемо овде тај натегнути крај приче:

„Не знам и не желим да знам ко је крив а ко прав у овој свађи. Ова, могуће истинита прича могла је бити испричана другачије, саучеснички: како је девојчина срећа пропала због бакарног новчића; како је Ема проплакала целу ноћ и, уснувши пред јутро, видела је опет – у сну – подивљалог оца, који је давио њеног љубавника. А може бити да суштина догађаја и није уопште у страдањима или радостима људским, (подвукао С.Б.) већ у игри светлости и сенки на живом телу, у хармонији небитних ствари сакупљених на данашњи дан, ево баш сада, на јединствен и непоновљив начин.“

Нећу рећи да је сатанистички, али помало мирише!

18

            „Чорбов повратак“. У овој конструкцији аутор је покушао да дочара тугу за изгубљеном вољеном особом и то у више нивоа. Прво је кроз неуобичајено понашање мужа Чорба (отишао је пре сахране). Потом кроз понашање избезумљеног оца који је помислио за проститутку која је била са његовим зетом Чорбом да је то његова кћи.

Наравно, нисам заборавио да је главни лик „тек сиромашни émigré и littérateur…“.

Након уласка оца и мајке Чорбове жене Набоков је затворио врата хотелске собе, а тиме је и велемајсторски затворио причу. „Ниједан звук није допирао отуда. – Ништа не говоре – шапну лакеј и принесе прст устима.“

Наслов ове приче је послужио и као наслов једне од Набоковљевих књига прича.

19

„Водич кроз Берлин“. Што да не? И други писци, па чак и назови писци, измишљали су обрасце, или је можда боље рећи оправдања, за стваралаштво. А, ево шта каже Набоков:

„У овоме, чини ми се, лежи смисао стваралаштва: све те уобичајене ствари треба описивати онако како ће се одражавати у огледалима будућих времена, у њима ће наши потомци проналазити нежност, атмосферу нашег начина живота; тада ситнице постају важне, драгоцене, а одевање наједноставнијег сакоа чини се као прерушавање за најотменију машкараду.“

А у четвртом делу ових записа, под насловом Еден, Волођа је изједначио Зоолошки врт и рај:

„Ако нам цркве проповедају о еванђељу, онда нас зоолошки вртови подсећају на узвишене и префињене почетке Старог завета. Жалим само што је тај вештачки рај сав иза решетака, али истина је – да нема ограде, лав би прождерао лане. Ипак је то, на крају крајева, рај – онолико колико је човек способан да га створи. И није случај наместио прекопута берлинског Зоолошког врта велики хотел који се зове баш тако: Еден.“

Атлантида је „одавно проживела разне преврате замајавајући се актуелним утопијама и другим глупостима због којих и данас плаћамо цену“. Нема разлога да се не сложимо.

20

            „Бајка“. Реч је о опису момачке фантазије једног стидљивка. Па, ево  шта каже Набоков: „Сваки дан, два пута дневно, из трамваја којим је ишао и враћао се с посла, Ервин је гледао кроз прозор и окупљао свој харем.“

И крај ове приче је одличан: „… мучила га је помисао да је сутра понедељак и да му неће бити нимало лако да  устане.“

21

            „Ужас“. „Уверен сам да нико није видео свет онаквим каквим сам га ја видео у тим тренуцима, у свој својој огољености и застрашујућој бесмислености.“ Нема бољег признања депресије од овога. Али ово је био наговештај, предосећање болести, смрти… „Њена смрт ме је спасла од лудила. Проста људска туга у потпуности ми је испунила живот да није остало места за друга осећања.“ Али писац је свестан да ће наићи нови талас депресије од кога се неће спасити: „И ја знам да сам осуђен на пропаст, да ће ме ужас који сам пре осетио, неумитни страх од постојања, једном опет обузети и да тада неће бити спаса.“

22

            „Бритва“. Изванредна психолошка обрада случајног сусрета некадашњег капетана Иванова сада берберина у емиграцији и његовог некадашњег иследника из Харкова. Али сада је Иванов у рукама држао бритву. Иследника утрнулог од страха Иванов је великодушно пустио. Проклета емиграција била је до краја верна Набокову. И ова прича је доказ.

23

            „Путник“. Писац каже: „Да, живот је талентованији од нас…“  А критичар: „Сва права задржава аутор….“  „Не преостаје нам ништа друго осим да варамо – надовеза се писац…“

В. В. Набоков говори о односу уметника и окружења: „Баш тако и ми, писци, преиначујемо теме из живота у складу са својом тежњом ка некаквој хармонији, ка уметничкој језгровитости. Зачињавамо свој безукусни плагијат властитим смицалицама. Мислимо да је то што живот ствара одвећ развучено и нуједначено, да је његов гениј сувише немаран. Да бисмо угодили читаоцима, ми од неспутаних романа живота кројимо своје складне причице – ad usum Delphini.“

А Р. Тагоре је на ову тему изрекао следеће: „…човек је по природи уметник; он никада не прима пасивно и прецизно у свом уму физичку представу ствари око себе. Стално је присутна прерада, прилагођавање, претварање чињеница у човеков сликовити приказ путем непрестаних утицаја његових осећања и маште.“ Нема разлике у мишљењима ова два великана. Горостаси.

24

            „Звонце“. Руски емигрант Николај је кренуо у потрагу за мајком. Њих је радвојио грађански рат. Прича је класична, свашта се дешава међу емигрантим, а овде је реч  о отуђењу. Отуђење мајке и сина. Син је бануо када је мајка очекивала посету. Надао се нежности. Али њој је сада било важно како да сакрије сина од гостију. И када је звонце одјекнуло, није било друге до да спречи сина да отвори врата. Сцене лицемерја су пуниле атмосферу испраћаја сина који је схватио ситуацију. Чим су се за њим врата затворила, мајка је пожурила да телефонира…

Прича мирише на аутобиографске елементе. Као и у другим приликама и овде је истакнута емигрантска носталгија и ламент за Русијом. И то, одмах на почетку приче: „Русија је упорно настојала да га задржи…“

25

            „Питање части“. Муж затиче жену са својим пословним партнером, па и кућним пријатељем. Рукавица. Двобој. Бекство.  Кукавица се завукла у мишју рупу, у један убоги хотел и тамо замишља како му секунданти радосно саопштавају да је и партнер побегао. О части је реч. Сјајна психолошка анализа кукавичлука. Набоков током целе приче држи читаоца на узди. Не да му да се опусти. Само га повремено цимне. Коришћене су дигресије. Вешто су убацивани инсерти о карактерима, а и други детаљи. Веома успешно. Ниједног тренутка се није губила нит приче. Није се то ни очекивало од оваквог расног писца. Но, да споменем. Кукавицу је оставио на оном убог месту. На свом месту.

26

             „Божићна прича“. Са тзв. иронијским отклоном Набоков веома суптилно приказује психологију једног осредњег писца, његову неосновану амбициозност, егоизам… и немогућност његовог социјаног преображаја при историјским друштвеним променама.

27

            „Кромпир-вилењак“. Прича је о недаћама  са којима се у свом животу сусреће човек мали растом – кепец, које му чине тзв. нормални људи. Малтретирали су га, чак су га и тукли. Прича се завршава прогоном руље дечака, потом жена и људи, који су јурцали за кепецом. „У граду су се пробудили сви пси, у загушљивој цркви верници су били приморани да слушају лајање изазвано виком и пујдањем.“ Урлали су за њим све док се није „скотрљао на плочник. Наоколо је бучно дисала гомила. Неко је схватио да то све није шала и наднео се над кепецом, тихо је звизнуо и скинуо капу.“ Кепец је био срчани болесник. Виспреном Набокову није могла да промакне охолост руље према немоћном. Проблеми ове врсте су познати од памтивека. Тек у новије време о њима  се више говори. Али, нажалост, стиче се утисак да се у решавању није далеко одмакло. А прича се.

28

            „Аурелиан“. Сви који су чак и случајно срели Набокова знају да је био опседнут лептирима. Написао је и неколико научних трактата о њима. Ноћног лептира срећемо скоро у свакој његовој причи. У причи Божић говори се само о рађању лептира. Цела прича је о томе.

Овде се прича о једном трговцу који је био, такође, опседнут лептирима. Целог живота је сањао о путовању у Шпанију, у лов на лептире. И када се је најзад добавио потребног новца умро је. Може се рећи од узбуђења. Прича садржи много стручних термина. И добар интелектуалац би морао да потегне за стручним речницима. Види се да је у питању страст. Опсесија. А зашто је Набоков посегао за оволиком количином информација о лептирима? Можда је хтео да остави читаоцу бар део своје биографије. Судбина није била наклоњена трговцу који је хтео да од своје жене сакрије путовање. Тако је хтео Набоков. Хтео је трагедију.

Навешћемо списак најнужнијих речи које су неопходне за читање Аурелиана: аурелиан, лепидоптерологија, ентомолог, агротис пилграми, лепидоптера, ураленсис, здепасти загасити корзикански репић, купусар, ноћни лептир, аполон, оленадров љиљак, бразилска морфоа, афрички…

29

            „Одважна момчина“. Сусрет мушкарца, руског емигранта, и жене у возу. Реч је о ловцу на жене. Учинило му се да је победник. А утекао је. Из њиховог дијалога издвојићу: „Не знам. Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија. И све је изгубљено, све је спаљено. Одсјај ватре могао се видети с даљине од седамдесет километара. Родитеље су ми искасапили пред очима.“ И шта каже Набоков? Тај велики загранични руски писац нигде није ишао без Русије. Па, Русија је велика. Русија је највећа. А имање „као ваша Саксонија“…  „Да, ми Руси смо сентиментални чудаци, али верујте ми да можемо да волимо са страшћу Распућина и наивношћу детета.“ Нема разлога да му не верујемо.

У коментару В. Н. Се жали да му је прича одбијена јер је оцењена као брутална. А ја мислим да је одбијена због ове декларације која је инкорпорирана у причу: „Русија је велика земља. Наше породично имање било је велико као ваша Саксонија…“. Мислим. Прича и није богзна какава. Осим цитираног текста који боде очи, па и срце, остало у причи је рутина, па да се човек само чуди на шта се је Набоков жалио?!

30

            „Лош дан“. Реч је о дечаку коме су се наругали старији обешењаци када му се допала једна девојчица. Ове ругалице се памте до краја живота. Да није тако, зар бисмо сада то читали?

„Близу главног пута који се спуштао низ падину стајала је ниска ковачница на чијем зиду је неко кредом написао ‘Живела Србија!’“ Овај цитат би био довољан разлог за превођење ове, иначе, изванредне приче.

31

            „Посета музеју“. Колики је емигрантски страх Набоков сам појашњава у напомени: „У једном тренутку несрећни приповедач примећује натпис на некој продавници и на основу њега схвата да није у Русији из прошлости, већ у совјетској Русији. Оно што га је упутило на то било је одсуство слова које је у старој Русији коришћено да украси реч после завршетка консонанта, али је укинуто у реформисаној ортографији коју су Совјети прихватили.“ Опседнутост Русијом и страхом од Совјета који је верни пратилац емиграције Набоков показује да га није мимоишла стара изрека „у страху су велике очи“. Просто је стално био под њеном паском. Емигрантски страх је виро из подсвести. Био је свуда присутан. Није му промакло ни словце које су укинули Совјети. Халуцинантно путовање – обилазак музеја, због емигрантског страха, морало је бити појашњено у напомени од стране самог писца.

32

            „Заузет човек“. „Имало је пуног смисла назвати га ‘заузетим човеком’ јер је предмет његове заокупљености била његова сопствена душа, а у таквим случајевима нема речи о опуштању, нити чак било какве потребе за њим.“ Прича је крцата аутобиографским елементима из оног дела емигрантског живота у Берлину. Човек је утувио да ће умрети у тридесет трећој години у Христовим годинама. У питању је „тридесетогодишњак, ситан, али широких рамена, клемпавих и прозирних ушију, пола глумац, пола литерата, аутор рима на актуелне теме у емигранстким новинама, потписаних не нарочито духовитим псеудонимом…“ … „Водио је бедан, неорганозован, самотњачки живот и проводио сате у јефтиној крчми, где је писао стихове на актуелне теме. То је био образац његовог живота – живота који није имао много смисла – сиромашног, испразног бивствовања трећеразредног руског емигранта.“

Набоков је у овој причи био заузет копањем по души и то веома дубоко, као, чини ми се ни у једној другој: „Много је људи чије душе су утрнуле попут ноге. Per contra,  има и људи обдарених принципима, идејама – болесних душа које тешко пате од проблема вере и моралности; они нису уметници осећајности, али душа је њихов рудник, у њему копају и буше, залазећи све дубље  и дубље машином за сечење угља, коју представља религијска свест, опијајући се црном прашином грехова, грехића, лажних грехова.“

„Бавио се својим сопственим бићем…“ Бавио се проблемом судбине, краја света, проблемом „своје бесмртне душе“, коју је везао за велику буржоаску класу. О судбини је говорио са иронијом, позајмљени новац је „искористио да се добро нахрани, јер није био спреман да судбини остави ни најмању прилику.“ Веровао је да се може заштитити од судбине. Дакле, ова прича је крцата темама и изаткана рафинираним психолошким детаљима. Прича је стилски дотерана, као и дуге приче великог Владимира, питка као старо добро вино, које удара у главу са задршком.

33

            „Terra incognita“. Прича је испричана тако да код критичара изазива двоумљења. Да ли је реч о халуцинацијама наратора, или о дечјој авантуристичкој причи, или… Мени се чини да је реч о халуцинацијама које су накнадно, по оздрављењу, забележене. На то указују детаљи, као што су ћебе, бележница, плафон… Али, за мене је овде занимљиво да је ово прича Набокова у којој ликови нису Руси. Што је реткост. Нема ни руских топонима. И још, овде се он потпуно посветио пројекту хватања лептира што му је, иначе, била опсесија.

34

            „Поновни сусрет“. Сусрет браће. Брата  који је у емиграцији у Берлину, који је дипломирао на Прашком универзитету бавећи се словенофилским утицајума у руској књижевности, после више од десет година посећује брат који је дошао послом директно из СССР-а. Одрођена браћа су једва дочекала крај сусрета. „Какав жалостан сусрет.“.

35

            „Усне на усне“. Прича је о несрећнику који је утувио да је писац. Чак су га и преварили да плати штампање часописа да би му при крају објавили нешто мало из његовог романа. Бар је имао илузију. Набоков му је није одузео до краја приче. Приметимо да је таквих умишљених назовиписаца одувек било, а данас их сигурно има и више него у време Набокова. Ови данашњи располажу великим парама па су тим опсанији по књижевност. Можда је могла прича да се заврши и са мање грубости, са мање директности.

Ова прича има занимљивости. Прва је, хендикеп се десио самом Набокову. Покварила се штампарска преса, тако је штампање ове приче изостало и она је објављена тек после више од двадесет година. Друга је, Набоков је, као овлаш, изнео неколико ставки што се писца и писања тиче: „Писац мора имати душу… мора бити саосећајан, осећајан, праведан.“ Мора имати дотеран стил… Може се наслутити да му је узор био Џојс, јер је хвалећи уредника, у лику Галатова, за њега рекао да је „руски Џојс“! Дакле, Џојс је репер. Прича је прави драмски текст. Провукла му се мисао „како старци морају платити за срећу“, али је Набоков оставио наду да ће „његово дело почети да цене после смрти“. О, проклета иронијо! Без тебе све било би пусто!

36

            „Лобода“. Дечак добија у школи непотпуну информацију о двобоју свога оца. У причи је дат изванредан приказ идентификације сина и оца. Прича је завршена хепиендом, ниједан од учесника није повређен. Штавише, први је пуцао противник који је промашио, потом је отац опалио у ваздух. Куд ћеш веће сатисфакције за сина. Прича садржи многе детаље из успомена на догађаје који су се стварно десили које је Набоков сада гледао преко границе са пристојне временске дистанце.

*****

Сваку причу нагриза време. Постоје приче које издрже све уједе. Ретко се срећу. Али постоје. Интересантнe су оне које је ухватила патина, али нису излизане. Оне су ти као персијски или пиротски ћилими, што их више употребљаваш, лепши су. Подмлађују се употребом. И код приче је важна мисао, као и код песме, као свуда у књижевности. Изостанак мисли у причи се своди на: причам ти причу.

Није он Чехов, а није ни Буњин. Можда је на мене прешла тако честа његова депресивност.

Можда ће све бити боље и разумљивије ако га читате са позиције емигранта. Али, уз то, морате бити племић. За разумевање пожељно би било и да сте једва преживели носталгију.

Како је књига одмицала Набоков ми се све више увлачио под кожу. Књигу сам свуда носио са собом. И када сам одлазио на спавање. Остављао сам је поред кревета. Може се рећи да смо заједно спавали. Али нисам јој дао да спава. И нисам се покајао. Приче су мајсторске. Суптилан. Проницљив. Мале теме су у његовим причама постајале велике. А то ме је одувек обузимало.

Сам Набоков за себе је рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“ Богата биографија. Нема шта. Али, судећи по темама које су обрђиване у овим причама, а још више по њиховим садржајима, а у већини се обарађује руска емиграција, којој је припадао и Волођа, не би се рекло да је тако. Уосталом, он овако пише у Небићу: „А ипак смо тобом надахнути, Русијо, твојом недостижном лепотом, вековном чаролијом…“. Сада читалац види зашто сам Небиће изабрао и за почетак и за крај овог текста о причама Владимира Набокова, и о њему. Дух Русије – Вилењак, није му дао мира ни када је сањао, ни када је маштао, ни када је писао… И још да додам, Набоков је имао срећу, њега је победио његов сопствени таленат. Његов се таленат на почетку давио, али је изронио. Људи га срећу на разним дестинацијама и на разним језицима. Још плива. Оран је и спреман за дуге пруге.

Емиграција живи у сталном страху. Њоме се баве разне обавештајне службе и разни муљатори. Када су подметачине и опањкавања у питању сви су у игри. Једни су жртве, а други воде игру, или су сви нечије играчке. Емиграцију прате и сиромаштво, проституција, коцкање, убиства, тероризам, крађе и што је још горе политиканство. Ретко када је реч о некој политици, углавном се све своди на мешетарење и у позадини су обавештајне службе. Ниједна од њих никада није била добронамерна. Ни према којој емиграцији. Свака је гледала да преко леђа емиграције пренесе своје проблеме и ушићари. Сви они користе, злоупотребљавају, патњу која се зове носталгија. Црква је такође присутна. Труди се да одржи дух народа, а и да им отме покоју пару. Интелектуалци, квази-интелектуалци такође, оснивају разна уметничка удружења, часописе… Све је то било пред очима Владимира Набокова. Није се то моголо избећи. То је временом постало саставни део њега. Увукло му се у душу. Отуда је емиграција предмет у великом броју његових прича. А носталгија је на прво место избацила Русе и Русију. Русија.

Живот у емиграцији је сваким даном утискивао Русију све дубље у свест и подсвест Набокова. Готово да нема приче у којој се неће наћи неко руско име, штавише, ретко се могу наћи немачка или енглеска имена ликова из прича, иако је писац релативно дуго живео у Берлину, иако је студирао на престижном универитету у Енглеској. То се одразило на његову ерудицију, на савршенство у стилу, али теме су емиграција или Русија. Ум великог писца није одолео, или, можда, је боље рећи, није ризиковао, из његове душе је избијала Русија. Тематски је остао у Русији.

Кад је реч о стилу, нећемо говорити о префињености, прецизности, јасноћи, или о граматичности. Можемо констатовати да ништа од овога не мањка Набокову.

Стил се може наметнути. Може се наметнути и глупост, па да испадне стил. У стил спада и наметање теме. Код превођене литературе на стил утиче преводилац, па и лектор. Набоков је копао по дубинама (своје) руске душе. Приче су беспрекорно испеглане, у стилу Набокова. Рекло би се да човек може на ивицу да се посече. Али ове приче су мекане, плишане, нема искакања вагона. Композиција полако вијуга између ствари, између људи, између животиња, по пределима, по улицама, по салонима, по вртовима, по ходницима, по хотелима… које је Набоков поставио као кулиса тврђаве која чврсто стоје од почетка до краја представе. У причама Набокова, теме му је наметнуо живот у емиграцији, а он их је претворио у свој стил и обојио носталгијом, Русијом.   Стога,  могли бисмо мирне душе прецизирати: Велики Владимир Владимирович Набоков био је загранични руски писац који је копао по руској души, копао и ископао златно грумење које је пред нама. За који год грумен се читалац маши, златан је. Чак и онај према коме сам био скептичан. Рач је о укусу. А умами није једини укус.

Амерички писац ниједну причу није завршио хепиендом. Знао је за моћ трагедије. А најбоље су му оне које уопште није завршио.

Стојан Богдановић

ПРОЗОР(И) ЗОРАНА М. МАНДИЋА

О Новим малим насловима из књиге Зорана М. Мандића Одбрана избора, Врање: Књижевна заједница „Борисав Станковић“, 2018.

         Зоран Мандић ми је јавио да ће ми послати књигу. Када добих књигу видех да су то три књиге. Не, није ми се учинило. У његовој књизи Одбрана избора су три књиге. По њему, прва је Систем са поднасловом као насловом Нови мали наслови. Систем је и наслов првог од 37 (малих) есеја. Реч је о мини расправи о хришћанској доктрини, о Божјим заповестима којима се устројава систем. Систем садржи и обавезно упутство са апелом за повратак Новом завету. Друга књига, по њему, под истим насловом, Одбрана избора, као и цела књига састоји се из две књиге, Нове песме (32 песеме) и Мишљења и коментари (18 мини есеја).

Овде ћу изнети како се види књига, по моме, Нови мали наслови кроз мој прозор.

Кад пођох на спавање уобичајено понесох књигу. Отворих Прозор, прозори иначе служе да би се отварали и затварали. Отуд ме запахну Мандићева мисао. Омами ме. Почех да се вртим. Читам, па окренем лист. И тако неколико пута. Видим да не могу то баш тако лако да прогутам па да се окренем на другу страну и да заспим као да ништа није било. Неће.

Устанем и узмем плајваз. Зашиљим га. И почнем да чешљам. Опет неће. Све је лепо и питко написано. Сложено. Крцато мислима. Иако свуда има по једна главна мисао потребан је чешаљ. И то два. Један који чешља крупне мисли и један који чешља онда када сте причу превели на свој језик, тј. када вам се учинило да сте је разумели. Онда чешљате полако густим чешљем. И у уживате.

Реч је о мини есејима који су истовремено чеховљевски кратке приче, а за неке од њих се може рећи и да су песме у прози. Језик је математички исцизелиран. То је стил. Не личе на школске есеје. Не личе ни на које познате. А нема ни много цитирања. Зоран М. Мандић је свестан да су велике теме оне најмање, оне које су у нама или у нашем окружењу.

Отворим поново Мандићев Прозор. Није добро отворити истовремено и врата јер би вам промаја у глави развејала мисли. Кренем у шетњу кроз књигу. Намера ми је била да разгрћем мисли. Али као у шаху мораш неке фигуре – мисли, да елиминишеш, да их склониш са табле, како би се ситуација разбистрила пре доношења одлуке који потез да одиграш, коју мисао да пригрлиш. Наравно, мора се првенствено водити рачуна о краљу – о главној мисли, и о краљици – о лепоти.  Тако дођох до наслова Шетња који бих препоручио као образац против „алергијских упала текста и крвних судова“, против „постмодернистичких теорија преписивања“ и против шетње у књижевним просторима у којима влада „преварантски дух и лажни књижевни кредибилитет“. Шетња служи за прибављање мисли, за њихово пребирање, напосе и за смањивање употребе бета блокатора. Она служи за побољшање циркулације мисли и крви. Не мастила, мисли!

При крају прве књиге, по моме, Мандић је кратко написао, Скупљачи туђег перја. То су они који стално некога нешто цитирају. Хоће да покажу тзв. ученост.  „Има и оних дежурних друштвених и ‘независних’ аналитичара и критичара, са угледом и без њега, финансираних из центара супртстављених политичких кругова, који ће иронично рећи – да је и ‘неучествовање’ у борби за углед, освајање угледа у сурово нечему(???), уморно недефинисаном и неуморно напуштеном којекаквом послу, ругање са собом и другима…“ (Углед)

„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.“ – пише Мандић. Наравно, он мисли на цитирања у есејима, а не у критичким текстовима у којима би до изражаја дошле и мисли аутора књиге, или текста, коју критикујемо. Ово не значи да Мандић не уважава туђе мишљење него значи да има своје мишљење и да се је потрудио да га уобличи, да га напише. Да скратим причу, не (при)личи гаврану пауново перје.

Одавно сам прихватио мишљење Владана Деснице да есеј сматра уметничким делом. Мора да има песничку жичку. Ако није уметничко дело, онда и није есеј. Управо такви су есеји Зорана М. Мандића.

Мандић се успут сасвим природно понаша. О се поздравља са апатинским скулптурама и са уживањем посматра како се људи са њима рукују, а многи застану и да са њима поразговарају. Изгледају му убедљиво. Ауторитативно. Не размишља о оним Микеланђеловим. Ове су његове. Виде се кроз прозор. Мандић има свој Прозор. Он кроз њега боље види него обични смртници који отварају прозор само проветравања ради.

Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће.

На прозорима су код нас, због веровања, прозорска окна смештана у рамове који су имали бар по једну пречку усправну и по једну хоризонталну, тако да су те пречке чиниле најпознатији симбол хришћанства – крст, који је штитио од урокљивих погледа кроз прозор, па и од уласка ђавола кроз стаклени прозор.

Често се у разним ситуацијама користи израз „прозор у свет“! Мандићева књига Одбрана избора је, свакако, један од таквих прозора.

Под прозором су се певале песме…

Кроз прозор се слушају славуји…

Кроз прозор улази сунце.

Кроз прозор излази дим.

Кроз прозор баба крпом истерује муве.

На прозорима ставаљају мреже против комараца.

Прозор није обична рупа.

Прозор отвара очи.

Затворски прозор је цинизам. Зато нас Зоран Мандић и ослобађа затвора. Али нас уводи у лавиринт „ћораве кутије“ која симболизује Мала места.

Рабиндранат Тагоре тврди: „Човек је по природи уметник.“ Знано је да перецепција зависи од рецепције, тј. од рецептора. Зна се, такође, да је поглед завистан од ока и да је слика коју човек прима преко ока „наопако“. Човек човека гледа наглавачке. Тек у мозгу се формира слика какву човек има о физичком изгледу човека кога гледа. Значи, слика о физичком изгледу не зависи само од рецептора, од ока, већ и од посматрача – од „уметника“. Дакле није све ни у прозору!

Мрави улазе и излазе кроз рупицу поред прозора. Није их брига да ли је прозор отворен или затворен. И Мандић користи рупице. Он улази у разне поре друштвених проблема. И није га страх да из мрака друштва, из мрачних дубина људских бесловесности,  изнесе на видело мрачне пошасти људских измишљотина, последице на силу увођеног неолиберализма, сиву економију, грамзивост – за шаку долара, и стави у свој Излог своје радње Одбрана избора како би сви видели гадости нашег система.

Мандић је у својој књизи изнео доказе да прозори не служе само да кроз њих зрикнете, да баците поглед, да се огледате, да нахраните голубове и кад се сетите да их оперете.

Питање је да ли могу да одбраним овај мој „избор“. Зоран М. Мандић је високо подигао лествицу. Али изабрао сам Одбрану избора! Није ми циљ да је прескочим. Задовољио бих се да бар доскочим. И то не због себе, не ни због Зорана М. Мандића, него због његове књиге, која је заиста сјајна.

2018815, Ниш