Category Archives: Мирослав Тодоровић

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ПРОМИСАО

ПРОМИСАО

 

Зид* = певања Стојана Богдановића

                                                                 Има зидова великих као песма. –  С. Богдановић

Симболика и метафорика зида од искона до данашњих дана одликује кључну тему нових певања Стојана Богдановића. Познат као математичар значајног опуса, аутор бројних песничких збирки, идући истовремено на више стаза, животним и стварала-чким стигао је, после седамдесет љета, до зида (песничког). Као  у Тиновом дистиху: „Ми смо ишли путем. Пут је био дуг. / Касно опазисмо да је тај пут круг“. Код Стојана Богдановића то је круг (кругови песмом) песме. И све досадашње збирке су својеврсни кругови.  Песнички кругови Стојана Богдановића.

Нова певања одликује животне и стваралачко искуство (све оно што носи у свом бићу), „игра са речима“, ерудиција, генетски код, родно тло, умеђе да „прави песме“ су допринели да сагради свој зид. Свој Вавилон песничких творевина именованих као: Летина, Снегови Миџора, Лов, Први пољубац, Са медведом када се сретнете, Пут до решења, Кише горких суза, Песме о тачки, Разговор са Мајком Божјом, Помагај, Господе, ако Бога знаш, Зид.

Он је Песник који има  формулу за стварање песама. У грађу песме удахне дух песнички на начин како је Гопод духом животним** створио човека.

Теме његових песама су својеврсни  кругови у чијем средишту је песник/oво Ја. Он је тај шестар који собом описује круг. У кругу је његов живот, време, родословно предање, филозофија, завичајно тло…, а понад свега је песма – небо под којим се све  одвија. У време свеопште дехуманизацје   поезијa  ја као лек, као прибежиште оно о којем је Кавафи исписао: У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште, / јер ти макар мало за лек знаш; /за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

Стојан Богдановић: Круг око себе

И поезија зида је прибежиште како за песника, тако и  за читаоца. Она на  свој начин ублажује, јер оне горке садржаје историје (наслеђе), и стварности оплемењује особеним хумором, иронијом, онеобичењима што причу песме чине занимљивом. Врата Богдановићеве песме се отварају читаоцу, и  тумачу, као спасоносна врата уточишта. Студиознијим читањем његове поезије спознајемо  како он стиховима изоштрава увиде у свет, живот, … у историју,  како лично искуство постаје опште, како се разлиставају палимпсестни слојеви  испод оног који његова еп/ска лирика казује. Како у срце његове песме, њиме казано, „сублимира песничка искуства о суштинским филозофским питањима блиским естетици и етици.“

У поеми „Снегови Миџора“ је остварена симбиоза лирике и прича које сумирају историју виђену из песникове визуре. У космопотеском кругу певања се преплићу времена, укршта са метафизичким вертикалама, алегоријом саопштавају садржаји који призивају  библијску причу што   одзвања у овој. Особен хумор и  иронијска боја су  одлика Богдановићеве поезије, дочим  језик и контекст нарације са претходним књигама предочава  нарочитост   поетике промишљања света, религије, филозофије, ан-тропологије…. па и саме поезије живота, мишљења и певања, јер „Без велике муке нико не пева лепо“.

О чему пева Богдановић?  О себи, и свету, о свету у себи, оном што  кроз сопствену визуру мотри, пева о прошлом, о песми, … све те теме се стапају у целину, у зид његове поезије. Она  је рационална и убедљива, сугестивна и занимљива, јер нам открива  нове углове опсервирања и песничког тумачења света. Богдановић  је песник, како би рекао Андрић, који  зна да изненади  познатим. То познато у његовој поезији има естетску пуноћу песме која је остварена са хоризонталном  (Богдановић пева хоризонтално и вертикално) ововременом основом са  које песник мотри прошлост, али  на његов иронијско хуморни начин, онај што поезији обезеђује и друге димензије, и  призиве.

У песми „Историја и шљиве“  се казује о „историји,“ и не само историји:

 

„Историја се просто отресе неких мисли,

Као када Боњинчани тресу шљиве.

Најпре  попадају црвљиве и скапаве,

Ту не треба неки већи потрес.

Њих покупе прасићи.

За оне здраве, треба времена да сазру

 

Постоји и рад историје на црно,

На крају, када се преједе,

Све поврати,

И све дође на своје место,

Нестане.“

(Болд. М. Т.)

 

Поента „И све дође на своје место, / Нестане“  даје кључ за дубља поимања  семантичке полифоније певања. Aутобиографска основа  („Стави свој живот у  стихове! И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзалним и да будеш са овим у вези и хармонији.“ Николај) и тематски  токови  Богдановићеве поезије одликују се реалношћу (доживљеном и промишљеном)  испеваном  кроз „Фазе“ преко завичајних амбијената и збитија у која је ингениозно, на његов начин, уткана лична, историјска и библијска поетика…

Овом збирком  С. Б. обогаћује  свој препознатљив песнички свет, умножавају се мотиви, и као концентрични шире тематски кругови. Казује песник „Лако се прави Бог, / Али најпре треба човека направити“.  Напомиње „То је по причама мојих старих / А шта је стварно било, / Препушта се машти читаоца“.  (Песник подстиче и читаочеву имагинацију чиме својој песми обезбеђује  прилив других гласова…) Бременит је каталог мотива дочим  тематска разноликост сугерише живот и драму, на ширем плану, човека овог  времена. Отуда у његовој поезији „Милосрдни анђео“ и веза са догађајима из прошлости („После оног првог савезничког  / Кажу погрешног бомбардовања, / (Не и грешног),…)

Све то потврђује моћне потенцијале ове поезије својеврсне песничке хронике.
“Кусам  своје горке сузе

Довољно за подухват у поезији.“

 

И, доиста његове певања су истински подухват***.

„Песник је дављеник који се хвата / На муку.“ Пева се о животу, о љубави ( „Први пољубац“) наглашава метафизичка сенка ( „Са једне старе фотке / Први пољубац гледа ме право у брк“), открива  да

„Бога је измислио песник
Да не би људи помислили

Како сам са собом разговара.

Дакле,

Реч је о доскоку.“

Слово о песниковој инвентивности, умеће да идеју упесми.  Да је дахом песничким у песму оваплоти. Дато му је да  се сети,  да каже собом и на свој начин:

“Истина је илузија

Као и живот,

Као љубав“

није песничка констатaција већ је  терцина из короне луцидних варијација на ову вечну  тему саображена потреби песниковог јаства да изрази интелектуално и животно искуство. „Глава није добош / Нити је стара канта“ је једна из низа   песниких духовних „трунки“. Оне убедљиво казују о особеној стваралачкој индивидуалности свог творитеља.

Пева се о великом рату, краљу, генералима („Генералов одговор и питање за њега“) налази „Пут до решења“, укршта „профано и свето“   сликује и мистификује песникова „прича“, витализује знано, версификују „наши дани“… мимо стереотипа па опет на трагу традиције  и савремености песничког исказа

 

„Говорило се,

Да ће после рата доћи и пензија и плата,

Те приче биле су за будале

Народне песме појеле су але.“

 

***
„Џаба ми два ока,

Ни једним  ништа не видим.

Овде је тотални мрак.

Смак.“

 

Песник „прави песму“ „Старе приче“ од стварносних чињеница, прошлих и данашњих времена,  кроз које провлачи сатиричне и иронијске нити са кадкад  циничним назнакама којима успоставља везу са сатиричном поезијом стваралаца прошлих времена. То казује да    Богдановић  пише ангажовану  поезију, чије теме „условљавају ширину и дубину уметничке поруке и својим општим друштвеним, етичким и филозофским значењем продубљује уметничку вредност дела“. (Ђого).

Песничка студија „Тачка“ је комплексно певање из којег израњају мотиви низа тема у којима се стапа метафизика поетеске космогоније и песникове филозофије тачке.

Шта је тачка?

„Тачка је најтежа ствар на свету. “
“Центар је исто нека тачка,

Све док те отуд не избаце.

Као из културног центра,

А ти онда уживаш и не бакћеш се више

Са оним идиотима

Које су рођаци политичари довели

И који су нам  појели  доручак, ручак и вечеру,

А успут и године.“

 

Кроз тему тачке песник казује о  појавама  у друштву, критички поглед сарказам и поруга актуелности  теме   на рачун друштвених скрупула  снажи ангажман певања. И певањa  и питања:

 

„Због чега се  Господ одлучио за човека,

То ће бити још једна света тајна.

Зна Господ шта је створио,

Зато мора да трпи,

А ви се чудите зашто ћути.“

 

Реч је о песниковој домишљатоси, инвентивности да онеобичи, да   инверзијом и рефлексијом обезбеди певањима другост контекста, читаоцима потпунији доживљај песме. Душан Стојковић с правом пише: „Стојан Богдановић је песник  чије се песме лако читају, а тешко заборављају“. Такво је и певање „Разговор са Мајком Божјом“ у чијој сфери је аутобиграфска „прича“  са песниковом визијама и промишљањима доживљениог и кроз поетичку призму  живота и    меморације…

Кроз њу је испевана, и од њених „материјала“ остварен „компактан песнички пројекат“. Сазидан је Зид јединствене песничке архитектонике:

 

„A  сада почиње зидање.

Цигла по цигла, Зид.

Зид по зид, књига.

Књига по књига, библиотека.

Нисмо дотле стигли,

Али никад се не зна.“

 

Комппозиција, и драматургија зида казује о  песниковим  немирима, „стрепњама и зебњама“,    песмом открива истине свог времена. У лични  песничком систем, који може да створи само песник великог формата што Богдановић и јесте, а  што већма потврђује његова поезија, уноси судбинске мотиве који  имају универзалне вредности  препознатљиве по овом поднебљу.

О поетици зида и времена сабрaног у мисли властите песме песник пише: „Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, за дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавње, За насмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавње, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и никога.“

Oва поетика  Богдановићеве поезије унерљиво казује колико је његова поезија „слика његовог живота и  лика“ да је он, његов живот ова поезија која ако изузмемо конкретно има универзално својство. Оно, без којег нема истинске поезије…            Богдановић  поезија  је рељефна, са висовима и урвинама,   котама које казују да  зна да се нађе на врху, уме  све да види из дубине  свога бића и речи.

Поезија збирке  је комплексна зиданица саграђена од стамених материјала земаљског и небеског…. Она је, метафорички речено, његова вавилонска кула.

Завршна вишеделна поема је колофон певања под чијим сводом песник обавља песничку литургију из које се чује: „Помагај, Господе, ако Бога знаш“.

У наслову је сумирана ингениозно нађена идеја песме која легитимише Богдановићеву нарочитост и представља га као лирика нашег времена.

Он је разумљив и јасан песник( С. И.)  свог живота и времена.Песник који умешно справља  „густу чорбу“ од речи и мирођија овог тла.  Међу многобројним дефиницијама поезије Богдановићева досетљивост да  „Поезија је густа чорба“**** казује о његовој експериментисању, и субверзивном односу према конвенционалним схватањима поезије.  Пише поезију, по властитом рецепту“  ,  све оно што му је усуд дао „ставио је у песму“ кроз коју је доживео катарзу која је утицала на његову контемплацију спољњег и унутрашњег. Отуда бројне теме  у којима је он „главни јунак“ своје поезије. Песник живи са својом песмом, он је доживљава и као биће, отуда стихови:

 

„Узимам песму за руку

Гледа ме

Крупним очима

Радује се као дете

Што може  у душу

Да уђе“

 

Ововременост п је и у језику ове поезије. Речи: лајкује, фејс, друштвена мреже… зид  ФБ профила…. указују  на песников однос према  феноменима нових израза и  чин су   стваралачке инвентивности да их иронијски опесми. Отуд  „маркетинг, мито, књи-жевне награде и остале зајебнације…“

На свој зид, онај виртуелни, видљиви и невидљиви окачио је животне слике  са просторном поетиком која сеже у прошлост, обухвата ововремено са погледом на „светске мотиве“. Отуда: „Кинески зид је прављен да би у перспективи навлачио туристе“; „Римљани су били склони прављењу зидова,

 

„Хадријанов зид, Антонинов зид, Ђавољи зид, Северов зид,

Трајанов зид,

И други њихови зидови, све до Шенгена.

А онда су се досетили да је бољи енглески параван.

Може се померати,

И то, на исток и на запад.

На западу се дошло до краја.

Индијанци су истребљени.

Каква срамна историја.“

 

Констатује песник градећи свој, Стојанов зид. Семантичка и метафоричка полифоничност је сумирала  историјска и филозофско питања која у песниковој оптици   граде  садржајну поезију свевременог дискурса.  Хуморна, иронична  везива обезбеђују занимљивост наративног тока  и пријемчивост песме. „Има зидова великих као песма“, „Она излази из душе“, „А поезија није у моћи свакога“, пише Песник смислено узиђујући у Зид = Певања  и поимања  поезије.  „И мит је урачунат“ у зид  ове космопетске грађевине.

„Шта ће ти одговор без питања, и то је питање“ гласи стих песника који ће дистихом

 

„Не бојим се питања,

бојим се одговора.“ 1

 

завршити вишеслојно певање, стигавши до зида у који је узидао личну историју и филозофију, традицију, поднебље, топонимију и  митологију овог поднебља. Све то  потврђују високе коте зида /ња  (певања) Стојана Богдановића… Извансеријског, самосвојног песничкиг концепта,  после чијег читања се поставља питање:  Шта се налази из зид-а Стојана Богдановића?

 

Сретење Господње, 2015.

 

_______________

*  „Зид је и онде где га не видимо. Онај највећи стоји испред нас самих. Нису га изградиле никакве саможиве цивилизације и државе нити божанска надмоћ, а његов градитељ не сећа се свог труда. Он је, равнодушно речено, наша личност. Унутар њега влада себична гравитација која нас, несигурно, држи на окупу; све што дотле допре изобличено је њеном снагом. Чак и кад се капије благонаклоно отворе, кроз њих пролазе само одабране војске и номади. А најчешће, као иза Планковог зида, нисмо сигурни шта се тамо догађа. И слепо подржани силама које не распознајемо нити признајемо, стигнемо, ипак, да проживимо свој век.  Можда би раскошну повест једне метафоре ваљало окончати још пре њеног настанка. Јер само ту зида, напокон, нема.“ Блог Г. Чомић

 

 

**А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива. 1 Мојс.  2. 7.

 

 

***

Уметност је подухват читаве личности. И зато је у основи трагична. Кафка

 

****

У Богдановићевој поезији има  читава збирка  стихованих мисли о поезији. О песми. Оне су  нуклес његове песничке филозофије. Резултат су промишљања, као и трагања за одговором: „Шта је поезија? Шта  је песма?“

(Занимљива је идеја да је поезија и  гастрологија. Независно од овог песника,  својевремено су Марк Стренд и Чарлс Симић  повезали кулинарство и поезију. Писали су „како у поезији, као и у кувању,  све зависи од финих малих потеза који потичу од дугог искуства или изненадног удара инспирације“         Стојан Богдановић је  о томе написао  песму која, између осталог говори о томе, и више од тога. Шта је поезија?

 

поезија је густа чорба

 

поезија је густа чорба то није проза

укус песме зависи пре свега од мајстора кувара

од његовог осећаја за оно што ставља у чорбу

у песму се ставља најбоља риба

мазна којој се очи цакле

која зна да се измигољи

није ли тако имате обичну папјазанију

која може да буде досадна једнако као проза

чорбицу мајстор мора да посоли

да досоли да не буде бљутава

и наравно све мора да се запржи

 

поезија се сервира само ако је топла

 

Из збирке: човек песма, 2007.

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: УШЋЕ СЕДАМ РЕКА

УШЋЕ СЕДАМ РЕКА*

Песник је редак гост на земљи
Фјодор Сологуб

1.
Ушће седам река са свим метафоричким и метафизичким жуборењима, семантичким слојевима, симболиком, асоцијативним и иним призивима на-словљава поезију Мирољуба Тодоровића, Стојана Богдановића, Мирослава Тодоровића, Бојана Јовановића, Стевана Бошњака, Звонка Карановића и Зорана Пешића Сигме. Наслови Уточишта, Планета поезија… могли би, такође, да буду њено име и знак. Сви се находе у океану речи у који ће се слити и сливати остале песничке реке како данашњег тако и будућег времена.
Ова поезија увећава свепесму коју песници света одвајкада исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И Гласа…
Вилински жубор који чујемо на ушћу ових седам река отвореношћу према свемиру и према читаоцима, данашњим и будућим, уверава у непре-кидну свежину света коју поезију изасјава. Ствара, обнавља. И одржава у сталном кружењу, току и крвотоку, земаљском и небеском. Безобални језик поезије и њено безмерје са свим претходницима у крви, језику, чији токо-ви и дубине сежу до искона повезујући данашњег читаоца, а будућим остављајући наслеђе за нова читања.
Песник је, каже Перс постојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у људском белутку. Та искра је и у поезији овог ушћа, у седмокњижју песника овог времена чија реч светли на све четири стране…
„Поезија припада (нат)природном и зато постоји одувек. Њен смисао је у њеном постојању. Поезија се бави нечим што се не може смисаоно за-окружити. Празнином. Бескрајним питањима у односу на средишњу истину ствари и њихових граница које се постављају да би се затим поништила…“ (Јанис Ливадис: Поезија и стање).
У уводном тексту за књигу „Модерно светско песништво“ Раша Ливада каже:
„Неки је мудар човек рекао да када говоримо о песништву, ми уствари увек говоримо поводом песништва, и све што знамо и сазнајемо о њему само је његова аура, док суштина остаје недодирнута. А можемо ли бројкама дефинисати математику, или каменом скулптуру? Можда су суштине свих ствари од другачијег материјала него те ствари саме? Можда суштине уопште не постоје, или ако постоје можда се кроз сваког од нас различито именују, или се не дају именовати, или се могу само ослушкивати. У сваком случају, историја песништва је историја заблуда о њему. Али то је историја и човека, и његовог света.“
Поезији је у основи сваког стварања јер „Свако стварање духа пре свега је поетско у правом смислу те речи; и код једнаке вредности осећајних и духoвних облика у почетку се врши иста функција и у нaучниковом и у песничком подухвату, јер највреденија остварења много чешће су песничка него што се обично мисли“ (Л. Којен).
Она је најстарија и најтрајнија, она је свевремена течевина промисли, мудрости, духа и ума. Стара је колико свет, као ваздух, вода, а истовремено млада као јутарња роса. Измиче свим дефиницијама, премда је „одређује“ безброј мисли. Све што нестаје, пролази, одлази…остаје у поезији.
Њен аутономни смисао и вредност ништа не угрожава јер поезија је мајка свих уметности.
Таква је поезија Ушћа седам река. О њој казујемо када говоримо о поезији и када се у овим речима објављују сви наши духовни преци од Платона до песника о којима је ово слово.

2.
Песма има ту моћ да са/чува оно што мења (путује, кружи) облик постојања. За многе народе кажу, погрешно, да су нестали, али они су отишли у песму и њено памћење. У језик чији корени сежу у само праскозорје људског рода. А „језик је меморија која не зна да је меморија“ (Фуко). „Какав је језик једног народа, таква му је и машта и мисао о лепоти и вечности“ (И. Секулић). Песник Каројан каже: „Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.“ У Светом писму стоји да је језик ватра. Ватра која је живот, она окупља и симбол је заједништва…
Поезију, као и уметност, не треба објашњавати. Она у себи носи емоцију живота која даје смисао животу и осећање живота. У њој је она честица која шири, разређује, пречишћава, уздиже читаво наше биће, без ње је „људски живот бедан као живот дивље звери“. „С друге стране, знамо да не постоји ништа ново под сунцем, али начин на који се језик обнавља, то је снага обнављања света: Бити у том простору је божије“.
Али…, шта је Поезија?
По Бекону она је нешто божанско, а све гласнија су мишљења да је Поезија Космос. И тако већ ‘иљадама година. За поезију је Аристотел рекао да је „највише филозофска од свих дела. Њен циљ је истина која је сопствено сведочанство”.
Лотреамон каже да је Поезија геометрија.
Хајдегер записује установљавање бића путем речи.
Хаман пише матерњи језик људског рода.
Башлар да је поезија тренутна метафизика.
Поезија је по Валерију уметност језика и стање духа
Којен вели да је поезија пут до светова који би нам без ње остали недоступни, који нам се постепено и не увек лако откривају док читамо и тумачимо поезију… Ниједно тумачење не може оценити шта поезија јесте. Она је много више, црпи из разних вирова, из препамћења, из тога како су настале звезде, како је љубав направила космос…изговара Шаламун знане речи.
И тако од Христа, и пре њега, све до песника Ушћа седам река, до океана поезије у који ове реке теку. До космоса…до Мирољуба Тодоровића који каже да је Поезија освешћивање света. Поезија је густа чорба, исписује стихом личну формулу Стојан Богдановић, да би кроз своје песничке књиге и жи-вот, из дубоког промишљања, и ћутања, казао: А најтежа болест јесте поезија, / На срећу не лечи се.
„Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија“ (И. Секулић).
То је поезија Ушћа седам река у коју се учитавају све мисли о поезији, из које изасјава енергија духа и речи да нас обасјава врли читаоче.

3.
Један велики писац се јадао како са страхом узима перо јер стрепи да је оно што ће написати већ написано. То осећање имам и ја, јер било шта да напишем о поезији, и поезији ових песника, већ је написано. Све теорије песништва су у поезији коју читамо, али сваким новим читањем от-кривају се веће димензије…. Јер, поезија је бескрајна књига са увек новим доживљајем читања. Бродски вели: Треба читати поезију да би се развио добар укус у књижевности. Будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији, већ и најкондезованији начин преношења човековог искуства.
Све дефиниције поезије су застале, и остале, пред њеним вратима. Сви је на свој начин виде али не једна не прониче у њену суштину. Она је у речи која беше у почетку.
(У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч. – Јов. 1. 1.)
Поезија је као Природа, све је у њој бескрајно дубоко.
Већ је записано да сви песници света пишу једну песму, да од искона казују исто. Од Хомера до Мирољуба, Стојана, Мирослава, Стевана,… Сигме… кроз различите теме палимпсестно песничким духом песници свој дах уносе у космос свепесме. У музику васионе уносе свој звук, смисао, сврху и налог постојања…
Знамо да историју човека од искона „објашњава“ поезија. Она је и у поезији песника овог ушћа. Океана. Уточишта. Сазнања песника, свесна и подсвесна као и памћење језика садрже све што вреди запамтити у животу и времену. Читаве библиотеке књига о поезији остају отворене за њена нова тумачења. Али, још је Проповедник поручивао: „Чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига.“
„Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.“ Матеј, 24-35.
„И нема ништа ново под сунцем.“ Проп. 1. 9.
Искон свеукупне књижевности познате људском свету В. Џексон Бејт налази у две хиљаде година пре Христа остављном запису, у којем се староегипатски писар Кхакхеперсенб пита може ли још наћи израз који није већ познат, и језик који није већ коришћен, могу ли се избећи понављања оног што су стари већ изрекли. (Ј. Пејчић: Круг, *Фуснота).
И зато јединствену и преносиву магију читања поезије Ушћа седам река, без делања „демона теорије,“ препуштамо читаоцу. Оцењивач/и, критичар/и у поезији налазе оно што преокупира њега самог; такво „учитавање“ је овештало и припада времену које је прошло.
Нови критичари ће ишчитавати из поезије светлост и сигнале која ће изасјавати енергију поезије. Читалац ће у њој наћи онолико поезије колико је у себи има, и колико му она одговара.
Поезија као врховна уметност која је у основи свега увећава свепесму коју песници света исписују. Ма колико били различити поетички и естетички они су песма заједничког ушћа. И гласа. Пишемо, једну песму, и сви гласови се сливају у један глас, у реку људског постојања и свему дају смисао.
„Ако је писање точак (а изгледа да то заиста јесте), онда се непрестано окреће“, мисли Ливадис.
„Има на свету Бог зна колико различитих гласова, али ниједан није без значења“. Корићанима посланица.
О томе жубори поезија Ушћа седам река и потврђује да је понад свега. Понад свих теорија и тумачења.
***
С променама које следе у дигиталној галаксији настаће и дигитално стање духа, али поезија ће остати у суштини иста.
Њена природа биће иста без обзира на начин како ће се објављивати. О томе је још у минулом веку профетски писао песник Ушћа седам река, и овог века, Мирољуб Тодоровић. „Уметност у новој технолошкој ери неће нестати него ће се њена функција радикално трансформисати. Од првобитно магијско-религијске функције преко ново-вековне стварносно-приказивачке, уметност будућности, са оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета“.
У „Фрагментима о сигнализму” (1969-1975) Тодоровић предвиђа феномене који се данас догађају и пише о отвореном делу и „тексту који је тело“, машини и мишљењу, стварању нових облика, замени „технике интерпретације“ једном „техником опажања“, новим масовним и елек-тронским медијима који су „продужење свих човекових чула“, одбацују посредну комуникацију и доводе човека поново у центар акције и збивања, постављајући питање да ли је то крај устаљених „модела мишљења“, понашања, креације? **

5.
Данас, када је на ове просторе зинула и ала и врана, када су праве вредности потиснуте, када и језик наш сваким даном нестаје, када га тамане речи дигиталне технологије, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све у власти капитала и нових богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен. Јер, му је душу, то песничко осећање живота, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“.
У њој је ововременог човека поробила техника, ђаво оличен у металу и пластици, у виртуелној тамници створио је безосећајног створа који је изгубио сопствену душу јер је у власти божанства новца, човека. Сигуран сам да ће божанство поезије после свега попут косовке ђевојке видати ране и спасавати човека сутрашњице. Јер будућност човека је будућност поезије. Гете каже “Човек се од свега најбоље спасава уметношћу, а Његош вели:
Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…
„…Само небо може да зна да нам је поезија данас поптребнија више него икада. Потребна нам је неугодна истина поезије, потребно нам је њено посредно инсистирање на чаролији слушања, а изнад свега, у пометеном свету у којем постоје оружани сукоби, бомбардовања и лудост веровања да је само наша страна, наша религија, наша политика исправна, потребан је глас који говори о оном најузвишенијем у нама, глас који нас чини људима.“ (Бен Окри)
Из говора Ј. Сеферија у Стокхолму (1963) у овај текст се сливају речи: „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху – а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
И зато нам је неопходна поезија Ушћа седам река. Треба је читати. И у магији читања спознати… Њој нису потребна тумачења, ни објашњења. Песник овог поднебља Миљковић је имао жељу да његова поезија „буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају“.
У есеју „Херметична песма“ пише: „Себе никад не изневери, али изневери често свога песника, па се неком прикаже каквом је песник никада није замишљао. Кратко речено: све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, неће наћи онај ко не уме да зарони.“
И стога зароните у ово Ушће седам река и поезија ће вам указати на смисао живота и вашу улогу у њему…Животу…

Трешњевица, Преображење, 2013.

*Овај текст је написан да буде увод у избор из поезије седам српских песника из Ниша за нишки часопис Унус мундус. Ненадано, без икаквог објашњења, часопис се појавио без овог текста и без књига четири од седам песника.
**Миливој Анђелковић: Трин@есто сазvežđe, Plus biblioteka Savremenika, Apostrof, Beograd, 2013. str. 96-97.

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ЛИРИКА ЖИВОТНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Неоавангардно око животне поезије Стојана Богдановића
(Стојан Богдановић: Криво дрво; Народна библотека Његош и Уметничка академија Исток, Књажевац, 2014.
Збирка „Криво дрво“ Стојана Богдановића шири тематски круг вишедеценијских певања објављених у збиркама Биг Бен (1977), Одлазим а остаје неjасно (1990), Зна се (1991), Црна рупа (2004), Човек песма (2007), О да (2013), Ода Господу (2014) и представља у Сабраних песмама својеврсни светионик = оријентир оличен у имену „Криво дрво“. Пет поговорних текстова мотрило је и пером критике промишаљало певање ове збирке. Тумачили су критичари исто „Криво дрво“, прочитали различито исписали оно што из ове поезије зрачи, и што се њима откривало (отварало). Али суштинско је више у поезији и њеним асоцијативним круговима него у тумачењима критичара. Нема сумње да је Богдановић особен песник, ту осбеност карактерише неоавангардни поетички концепт (Микић). Животну и песничку зрелост преображава у песме које су упечатљива бошовска визија времена ишчитава Павковић. Зналац језика Недељко Богдановић указује на „слободнију употребу субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијатвност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу. Мирослав Радовановић у овој поезији види интимно суочење усамљеног бића са вечним загонеткама света, дочим Стојковић указује на новог лирског јунака Богдановићеве поезије и подсећа на лудистичку димензију певања. „Она не може и неће без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек“.
Наведени текстови су својврсни круг око „Кривог дрвета.“ Круг у чијем средишту се находи тема ове аутентичне песничке творевине. Она је у пуном складу, и вишеструкој сагласности са поетиком претходних збирки које универзалним порукама прожимају певања ове чиме се успоставља континуитет како поезије тако и Богдановићеве филозофије штампане у књизи „Трунке“. Оне „Трунке“ су у овој збирци посвећене поезији, љубави, животу, жени… Те мисли указују на дубинску компоненту његове поезије и потврђују песниково начело да песма мора да има мисао. Мисао о песми је изражена језгровитим стиховима које одликује „властито било и потпуна целовитост“. Својеврсне су песме у једном стиху. На пример:
„Без песме човек је као птица без крила“, „Све док се моја душа није појавила као песма…“, „А живот није ништа без песме“, „Од песме се човеку заврти мозак“ „Песму да му продужи / не живот, песму“.
Само је први плач песма
Све остало је само плач,
А то је друга песма
је генијална терцина која казује о животу и плачу, али њен фокус је у доживљају и моћи да се дотакне егзистеницијално, укаже на архетипско и универзално. Она је синтеза Богдановићевог песничког размишљања о животу, и времену, јер, стихује песник: „Никакво време ми не треба / Мени је доста моја песма“.
„Али истина није предмет поезије“ опомиње Богдановић, јер своју поетску космогонију гради истином песме која своје теме налази у његовом животу и поимању поезије да „Без велике љубави нема велике песме“. „Само богови који су боловали од љубави / постали су људи“ исписује Богдановић указујући на бит певања и повезаности песме = љубави. И живота.
Архимед је искао полугу, Стојан је нашао Криво дрво да га опесми, предочи и као метафору, и саопшти „Да је Он створио дрво“. Он је Господ кроз чију творевину стихове своје животне филозофије. Четири поеме збирке „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“ „Све је ближе и ближе“ чине својеврсни симболички крст истесан од јапије кривог дрвета. Криво дрво је друкчије, оно је обележено „урокљивим очима судбине“, оно ће те зауставити да га осмотриш. Посебно је јер се разликује од бројнијих која нису крива. Као што се песник Кривог дрвета разликује од „стандардних песника“. Стао је под Криво дрво и испевава повесницу, својеврсно послање о себи, и свом роду. О времену, о поезији, о…Има своју мустру за песму коју чека, чекала је и у његовој души песма да сазри и да му се у зрелом животном добу јави. Као Глас. Своје песничке послове обавља само када има шта да каже и потврди да је песма једина стварност која опстаје.
„Чекам песму“ открива Богдановићеву тајну места Кривог дрвета:
Време мерим и овако,
Често стојим поред кривог дрвета,
Испред Економског факултета у Ниш.
Стоји, мотри како све-т пролази, чека песму…23 фрагмента граде по-епску фреску Криво дрво. Фабула је казивање о стварању у првом лицу тако да је он главни јунак своје поезије. Хумор и иронија боје ову поезију и песникова су „одбрана“ од стварности дочим алегоријске нити нарације о Богу шире просторност фабуле. Он, Бог, је Брадоња којег су „разапели на дрво, / Потом су га једноствано прогласили за Бога“. Али:
Човек не може да не верује
Гледаш га како он верује
Био сам наиван све сам му веровао
Све док се моја душа није појавила као песма…
Песник ту вечну причу наде разоткрива као превару:
Епископи су га убили и причу су наместили
У великој књизи, отишао је да би дошао,
Није ли то исто као, иди ми дођи ми,
Не бринем више за њега,
И мртав се сналази.
Ето, тако Богдановић исписује своје „сатанске стихове“ у вишеструко целовитој поеми суптилне и комплексне наративне фактуре…
Ноте субверзивног доприносе занимљивости сижеа певања.
Медитирање о брадоњи песник уклапа у властиту животну филозофију. Она је у многострукој повезаности с личним погледом на свет и искушењима овог доба. Трагична искуства овог простора и времена из дубљих слојева ове поезије пулсирају кроз бројне стихове и њихову сумарност. Песник је сопствено искуство и драматику доба утиснуо у просторну причу, личну и породичну, користећи сведени израз. Његов израз је прецизан, са спознајама и искуствима како математичким тако и животним из којих узима теме за свој песнички концепт. Он је доследно остварен у поеми „Криво дрво“ у којој је лирика животне и стваралачке филозофије песника Богдановића изражена стиховима личног искуства који имају универзалну боју. Од памтивека „ Песма је као срна / Очас се преплаши / и штукне у густиш“. Богдановиће је успео да сликовито дефинише песму и тиме читаоцу омогући радост читања.
Он је јасан песник. Доследан свом стваралачког (и животном) вјерују (Живот се као мука претвара у мисао, па чак и у песму) своју животну (породичну причу) претвара у песму. У драматургији поеме „Питао сам сајаџију“ су ликови који се налазе у збиркама „Господар“ и „Црна рупа“. Евокација на њихове судбине песнику не да мира, бол се претаче у стихове есенцијалног набоја. Оживљавају старе ране, песника призивају оне слике и призори, да их песмом „спаси“:
У мојој глави паклена машина
Подметнули ми је швабе
Кад су оно Миодрага
У Надичином селу раскомадали.
Истога дана његов брат
Мирко са нашег гумна нестао је.
Стрина Зорка упокојила се упокојила се одавно,
Гроб до ње још чека Мирка ,
Као што га је она за живота чекала,
До краја,
До краја света.
Такће и наговештава
Експлозију паклене главе.
А када ће,
То питање није за мене.
У песми се находе одјеци из епске лирике збирке Господар. У њој је (збирци) и родољубива компонента Богдановићеве поезије о којој је писао Мирољуб М. Стојановић. До ње, и низа других садржаја које асоцијације иницирају се стиже студиознијим рашчитавањем. Јер, песма увек више каже него што нам песник стиховима саопштава. А садржај и композиција књиге указују на тематску повезаност ове поезије и круг је, онај имагинарни, који песник насељава аутентичним сликама драматичне историје и стварности.
Суочен с прошлошћу, Богдановић исписује стихове класичне лепоте са ознакама традиције свог етноса и контемплативним медитацијама о времену (сату): Кад већ мери нешто, што не постоји?
Судбина му је подарила да буде власник тема кроз које се прелама судбина овог простора, песнички дар да теме кроз лирске приче у којима се одвија лична (и породична) прича изрази универзално. Завршним стихови поеме „Питао сам сајџију“ отвара се нова тема и указује на виши смисао певања о времену а посебице питања упућеном Господу:
Сајџију сам питао,
Веровали или не, више од милион пута,
И нисам добио никакав одговор,
Па питам сада Господа:
Како сат тачно зна,
Када човеку треба узети у меру
Симбиозом наративности и поетске густине са одзвоном Биг Бен*-а, сведеношћу израза и личне митологизације ствара се слојевита поента. Као боја живота која симболише судбинску драму и вечиту запитаност о човеку и мери, оној фатумској, премда је његовим стихом казано:
За човека,
Мали је један век.
Богдановић и ову збирку испевава као духовну аутобиграфију на фону родословног предања које је тема претходних књига…
Овај Песник стилске и лирске посебности исписује запажања („Трунке“) о животу, о тачки која је чудо, јер:
Њен део је ништа,
И зато она може,
све госте да прими.
Речи у његовим песмама промишљају његову мисао и подстичу читаоца да се запита како песник успева да познато изрази као занимљиво. Да у песми више каже него шта „прича песме“ у чијем се кругу налази, из којег мотри и промишља свет. Њему:
Песнику није потребно време
Њему је довољна песма
И он сам мора да је чисти
Или да је почисти
Казује о песничком чину. Описује своје поимање песме и времена. Поетска семантика у његовим луцидним опсервацијама доприноси пуноћи ове поезије. Али, ако верујемо Борхесу да је „ауторова намера слабашна ствар подложна људским заблудама, а књига мора да буде више од тога“ Богдановићева поезија је више од „његове намере да свој живот стави у стихове.“
Поема „Био си човек“ је сатирична – хуморна (алегоријска) певанија о Брадоњи (Господу) са свим особеностима поетике слојевитих садржаја и метафоричких вертикала. Он успева да свом схватању и промишњању судбину божјег сина стиховима обезбеди димензију универзалног искуства, при томе, исписаће убедљиве пасаже са јасним алузијама на збивања описана у светој књизи. Све то чини:
…не као хришћанин.
Дакле, не као роб.
Каo слободан уметник.
Али, како истина није предмет поезије (Стих Стојана Богдановића )песник је створио личну легенду и у у њу унео истину своје поезије. Она је изазов за нова тумачења чиме ће и тема добити ново значење. Баљестар пише:
„Бог је метафора коју ретко схватамо, иако је много спомињемо, и усуђујем се да вам предскажем да то неразумевање, које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора такође назове Бог. То не значи да ће се тек тако укинути цркве, које су реалитети, и да се с времена на време неће појавити нека особа која ће, на неком углу Пете авеније, под заставом која гарантује слободу говора, најавити неку нову религију…“
Своје виђење Бога песник приказује у кругу човекове земаљске судбине после које ни бог није исти… Песник није јеретик, већ његова песма настоји да све види из друге перспективе, да виђено буде оно што већ јесте апстракција.
Када је овај песник математичар у питању уз читање његове поезије иде и мишљење „Ако се наука препознаје, по количини математике која се налази у њој поезија би се могла уређивати по количини немогућег, уз све осталог, па и могућег“. Могуће у Богдановићевој поезији, доживљено и виђено, кроз искуство лично и наслеђено, па и памћење које носи у свом бићу претаче у посланицу свог и нашег времена. У речима песме кристализован је и дух овог доба.
„Све је ближе и ближе“ као хроника наших дана је поема компонована од фрагмената у којој је поред неизбежне ироније присутна алегорија. Његова уочавања да опоетизује и пустош села изражена су у стиховима личне интроспекције који су симболика судбинског и „прича нестајања“ у коју овај песник утискује и свој (доживљај) виђење. Песма му отвара памћење, она је „продужетак његовог памћења и маште“. Отуда стихови, ови што кореспондирају са песмама збирке „Господар“(2004) допуњују антологијску песму „Извештај“:
У мом бившем селу,
Добро сте прочитали, бившем.
Није грешка .
Тамо су кршотине од зграда
И од људи,
И црква је кршотина
Ко би рекао да ће после толико патњи и ратова ,
И она постати права забушотина.

У речи кршотина, и од зграда и људи сумирана је трагедија српског села, а само значење страшних речи кршотина од зграда и људи опомињуће подсећа на земаљску усудност човека и његових творевина, истовремено и на идеолошка батргања народа овог времена. Лирско има епску димензију, кроз властити доживљај је опесмљена судбина народа. Слути се у овим певањим усудна метафизика, чује ромор времена и судбина.
Бројним фрагментима збирке који имају антологијске мере придружују се и изузетне песме: Као сваки смртник, Баш смо се лепо играли, Хвата ме језа , Лек, Џаов чамац за небо у Смедереву… Оне поред високих вредности потврђује да је и поезија као и „математика начин за опис унутрашње хармоније“. Богдановић стихом каже: „Свак носи своје бреме, а делимо само судбу поезије.“
Његове најдуже песме су најкраће, јер у терцини, кадкад у једном стиху су сабране читаве књиге. Песник поручује:
Ако већ морате да се разболите / Нека то буде од поезије / Једино од поезије нема лека / У њој свако исправља своју / Криву Дрину.
Исправљајући „криву Дрину“ Богдановић испевао „Криво дрво“ поему кроз коју лута песниково Ја. Мотри, промишља, сећа се, пева собом и из себе, о свом времену, исписује блиставе минијатуре, постаје песма коју пева (Човек Песма**). Ман је говорио о моћи поезије да читав један универзум смести у простор , не већи од љуске ораха. Стојан је то певањима потврдио, „болестан од поезије“ дочекао је песме које га видају и вазносе у космопоетске сфере епа сачињеног од до сада објављених збирки.
У књизи „Сабране песме“ „Криво дрво“, има потпуније значење. Црно беле фотографије лирских јунака овог епа обезбеђују нови контекст читања и тумачења. Те старе фотографије лица одсутних из живота, сада васкрслих у песми, су својеврсни документи, симболи судбинског који имају универзалну вредност.
Песник Богдановић је дочекао своје песме, оне чекају поштене критичаре** који ће својим тумачењима „заронити у дубини и таму ове поезије“ и потврдити њене анто-логијске мере. Амен.

Трешњевица, Преображење Господње, 2014.
________
* Биг Бен, збирка песама С. Б. 1977.
** Човек песма, збирка песама С. Б. 2007.
** Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек. (Боало)