Category Archives: Гордана Симеуновић

Гордана СИМЕУНОВИЋ: СЛИКЕ, МИТОВИ – ЧИТАЊЕ

СЛИКЕ, МИТОВИ – ЧИТАЊЕ
МУЗА

Јеси ли то заиста ти
у овом китњастом раму?

Можда би саму себе другачије насликала.

Можда тренутак у прстима вајара
твоме није ни сличан,
и тело би ти се побунило.

То што си некада постојала
стварна,
као свако што хода,
вечера, спава,
избрисано је.

Увојак твоје косе
са тамним сенкама на платну,
или тело у камену
овековечени,
тебе бришу.
КАПИЈА

Сави Шумановићу

Све су твоје љубавне слике црвене.
Да није црне линије
бујна би тела лила по платну,
путеношћу.

Само је Капија плава.

Ноћна,
звездана, тужна.

Иза ње девојка драга
одбија твоје цвеће.

И заувек страст,
као капију
црним линијама затвара.
ТАХИТИ

Полу Гогену
Дивљина је ова, пријатељу,
моје платно обојила.

Многи је никада неће разумети.

Неспутан,
бојама препуштен
на милост и немилост,

узвраћам ударац.

Са том се страшћу ништа не мери.

Жене су у овом ватромету
пука декорација.
ИСПОД ШЕШИРА

Ван Гогу
Та се вода мрешка,
и тај чун се мрешка,
и врбе над водом
и поља.
И звездана ноћ по калдрми.

Мрешка се на твоме столу
мртва природа.
Три зрела нара, чајник.

Перунике што на умирање миришу.

Мрешка се пертла
на твојој старој ципели.
Оној што се није изврнула од мрешкања.

Залуд си шеширом скривао…
Тај бол, то претерано излагање Сунцу.

Боја те је одала.
ДРЕЗДЕНСКА МАДОНА

Драгољубу С. Игњатовићу

Стала си,
Рафаелова лепа слико.

Као прст на челу,
као знак питања.

Снага твоја
пред гневом ратника.

Чему?

Док празан оклоп витеза
пред тобом клопара.

Има ли ико срце
толико велико
да попуни празнину гвожђа?

Да клекне пред тобом оклоп
И нико се не постиди.
ЂОКОНДА

Осмех не таложи прашину.

У пејзаж уклопљен лик
у удобном раму ништа не крије.

Зашто је спокој људима чудан?
УМЕТНОСТ
(Јасни дан творим и мој мрак се скрива)
Микеланђело Буанароти
Светлост моја
Танка и сјајна
Филигран би била
Да није цела
Из једног дела састављена
Јер густе слојеве таме
Испод ње
Не сме наслутити
Око посматрача

ТИФАНИ ЛАМПА
Од разбијеног стакла направити лампу!
Има ли веће уметности?
Мој Боже, светлим.
***

Сујетни Икаре!
Дедал ти, лепивши крила, рече:
,,Не лети прениско, не лети превисоко“.
Ал` праву меру пута,
ту иглицу танку између воде и Сунца
да л` ико пронашао је?
питам се,
док час ме вода кваси,
док час ме Сунце пржи.

ВАТРА

На рану своју прометејску
привиј ме , Оче.

Орлу сам се у кљун сакрила,
и долазим ти,
с првим сумраком,

да ми раном својом
пламен излечиш.
ДОРИЈАН ГРЕЈ

Умало да се поклоним лепоти,
да у уметности препознам стварност,
умало да се истински обрадујем.

Кад…
укрштени путеви (уобичајено)
добро, зло, лепо, зло,
показаше ми се.

Упозорења су била лажна,
знаци поред пута изврнути.
Све је носило погрешно име.

Није се лако препознати, Доријане.
И ништа није као што изгледа,
како бих да верујем.

Ти си, од себе старији или млађи,
(све једно)
носећи отменог Оскара под мишком,
убио Бога у мени.

Још једном.

ЕХО

Разбићу ту тишину!
Тишину која не жели да схвати.

После дугог ћутања
глас је моћнији.
И радују му се брда.

Реч којом са њима говориш
не сме бити било која.

Јер тишина се разбија ретко.
И болно.

Поново.
После великог гласа велика је тишина.

БЕЛИ ВУК
Стадох…

Пред разјапљеним чељустима
препарираног вука.

Пред чистим миром Белог Анђела.

У истом оквуру чувају један другог.
Од мене,
зар од мене?
ОРФЕЈ И ЕУРИДИКА

Могла је нежна лелујава сенка оживети.

Љубављу,
која не мари за страх,
која може да сруши поредак свих ствари.
И бродарима весла окреће
према животу.

Љубављу – божанском.

Али земаљско у њој руши све.
Чежња, жеља, тело,
тај ђаво као месо сваке љубави,
од ње је саме јачи.

Врати се у свој сан, Еуридико.
Дивном си песмом тражена,
и била би спасена

да није пукла жица божанске лире,
трзајем жеље Орфејеве.
ПЕСМО

Зар треба ја са тобом,
ко Циганин с мечком
да чергарим?

А добром сам ти ватром
ложила табане.

Изгорећемо, Песмо!
Без даира,
без вреве вашарске.

Са истом ватром у табанима.
Твојим и мојим.

Гордана Симеуновић je рођена 1963. године у Београду.
Објавила је збирке поезије: Моја хаљина и ја (Слободна књига, Београд. 2000), Наруквица од слоноваче (Слободна књига, Београд. 2002), Побуна крпених лутака (Народна књига, Београд. 2005), Подно мирног сна (Књижевна академија и аутор, Београд. 2008), Време хлебова (Књижевна заједница Југославије, Београд. 2009), Бука живота (Књижевно друштво ,,Свети Сава“, Београд. 2015). Приредила је панораму Најлепше љубавне песме српских песникиња (Граматик, 2013)
Објављивала је поезију у часописима, зборницима и антологијама.
Награде: Коста Абрашевић (2000) Нек теку реке (2001) и Стеван Средојевић Полимски (2009)
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи и ствара на Умци, недалеко од Београда