Category Archives: Ненад Стефановић

Ненад СТЕФАНОВИЋ: НАРОДНА МУЗИКА

НАРОДНА МУЗИКА
– што изворније, то будућније –
ПОЈАМ
Музика је лек, али и отров.
Појам „народна музика“ у широј јавности најчешће има негативну конотацију и предзнак, и то је пре свега последица семантичког проблема, мешања појмова, значењске збрке, и заправо је реч о неправедном преузимању славног појма и идентитета народне музике, од стране неидентификоване музике формално неутврђеног порекла.
Такозвана народна музика
То је сав онај „турбо“, „нео“, „поп“, „техеран“, однарођени новокомпоновани фолк, препознатљив по агресивном и дрхтећем певању, харемском изгледу; исламских или квази-шлагерских тонова и хармонија, и квази-романтичних текстова. Стручњаци би рекли и: неукусно мелизматирање, експлоатација назалног певања, форсирање динамике, примитивна гестикулација, праволинијско спајање неспојивог.

Дакле, мање музика, а више културолошки и социолошки феномен, на нивоу кича и шунда. Музика, за разлику од других области уметности, директно дира ирационалну свест, и не тражи чак ни интелигенцију као посредника. Зато је манипулација њом лака и огромна. У случају феномена тзв. народне музике, она је сведена на удар на најсировији архетип, који људско понашање своди на инстикт, а да га притом не оплемењује, што је њена битна функција. Погубна је за здрав разум, креативно мишљење, и представља декаденцију естетских идеала. Дакле, отров.
Веродостојна народна музика
То је она наша музичка традиција која је у свету призната као једна од етно-музиколошки највреднијих, и при томе је много богатија него што је познато. Дели се на песме и игре, сеоску и градску, и на традиционалну и нову. Има своју форму, односно елементе који се морају следити, а то су: мелодија, хармонија, ритам, украс и текст.

Властимир Павловић Царевац врши велику реформу народне музике, заводи ред, стандарде за мелодију, хармонију, ритам, украсе и текст. У народни оркестар уводи инструменте који нису изворни, чиме се добија пунији звук и могућност за уметничку стилизацију народне музике. Тиме се подиже на веома висок ниво и изједначава са осталим жанровима у европском музичком миљеу. Поштујући своје велике претходнике: Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Исидора Бајића и друге, доприноси да народна музика добије своје достојно место. Радило се о веома озбиљном приступу, где се изузетно водило рачуна о свим елементима. Мелодија се до савршенства дотеривала, извођачи су морали да до детаља испоштују сваки тон и украс. Код музичара се инсистирало на лепоти и држању тона, одмереном вибрату, вођењу фразе богате динамиком и агогиком. Код певача – на правилном дисању, дикцији високе реторичке културе, мелизмима метрички прецизно удешеним, и истинском доживљају песме. И код једних и код других, акценат је био на аутентичној и стилској чистоти, у чему се и крије тајна и суштина израза у народној музици, тј. на познавању музичке разноликости: косметске достојанствене туге, врањанског карасевдаха, мистике Источне Србије, лирске Шумадије, широке Војводине, знаменитог босанског севдаха, узвишеног црногорског мелоса, и тако даље.

Сличан однос према народној музици имали су и неки од његових наследника у Народном оркестру Радио Београда (који је он формирао), као и Жарко Милановић и Бранко Белобрк.

Од друге половине 19. века осећа се утицај напредне Средње Европе и Русије, и сентименталне и романтичне мелодије стижу Дунавом и Тисом до наших крајева, да би убрзо потом и наши музичари и песници, по тим узорима, почели да компонују и пишу тај веома пријемчив склад музике и поезије. Тако се обликовала једна нова надахнута музика – градска музика (староградска музика) у којој је било и ароме нашег поднебља, амбијента и атмосфере. Текстове су писали: Алекса Шантић, Бранко Радичевић, Бранислав Нушић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Милорад Митровић, Осман Ђикић, и тако даље; а компоновали су: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички, и тако даље.

У другој половини 20. века, на таласима Радио Београда, почеле су да се емитују песме и игре компоноване у народном духу, ослањајући се на традиционалне музичке карактеристике српског фолклора свих региона, и поштујући народну мелодику, ритмику и стилске особености појединих крајева; али и нове градске песме и игре, које се ослањају на староградску музику.

Били су успешни и велики допринос су дали: Миодраг Тодоровић Крњевац, Радојка Живковић, Мирко Шоуц, Владета Кандић, Добрица Ерић, Звонко Богдан, и тако даље.

Народна музика је важан сегмент народне културне баштине, која је део целокупне духовности и културе једног народа. Народ је велики онолико колико има велику духовност и културу. По томе наш народ јесте велики, а највећи допринос томе дала је епска поезија и народна музика, и то пре свега саме по себи, својим величанственим богатством, али и као темељ других сфера духовности и културе. Дакле, лек.

СТАЊЕ
„Најмоћнија акустика је са рамена предака.“
Р. П. Ного
Користећи славни појам народне музике, веродостојне народне музике, и користећи чињеницу да не постоје јасно утврђени циљеви наше културне политике, такозвана народна музика („народњаци“) у систему и области индустрије забаве, тржишног принципа и доминантног тока у култури савременог света, постаје наша безалтернативна стварност и врши погубан утицај.

Под најездом и насиљем такве, такозване народне музике, простор за рад истинских уметника и талената на пољу веродостојне народне музике потпуно је сужен. Егзистенцијалне околности или незнање навели су многе уметнике, и наводе многе таленте, да почине злогласни компромис, тако да се веродостојна народна музика вртоглаво гетоизује, баца у запећак и протерује.

Као последицу имамо да такозвана народна музика („народњаци“), у односу на друге области кича и шунда, наноси сигурно највећу и најпогубнију штету нашем културном бићу, вредносном систему, моралном и духовном темељу нашег народа, и репутацији у свету.
ДЕЛОВАЊЕ

„Каква је музика, таква је држава.“
Платон

Све институције у држави које се баве културом, поготово музиком, а нарочито народном музиком (од Српске академије наука и уметности, преко министарстава, института, музичких академија, музичких школа, медија, нарочито РТС-а, ПГП РТС-а, и Великог народног оркестра РТС-а, до уредника за народну музику) требало би:
1) да се озбиљно баве оним чиме треба да се баве и за шта су конституисане;
2) да се јасно, стручно и прецизно разграничи веродостојна народна музика од такозване народне музике:
I – дефинисањем форме веродостојне народне музике, помоћу једног озбиљног и научног елабората који би био и основни путоказ млађим генерацијама,
II – дефинисањем домена разликовања веродостојне народне музике и такозване народне музике, а у смислу уметности, укуса, суштинског, лепог, професионалног, истинитог, с једне стране, и кича, неукуса, површног, ружног, дилетантског, лажног, с друге стране;
3) да се направи план и изврши реформа, реструктуисање и сређивање целокупне музичке индустрије у Србији, пре свега доношењем нових закона који би дефинисали, поред приватних, и јавне, националне интересе.

Тако би и веродостојна народна музика добила своје адекватно, достојно место, под именом „народна музика“.

„Над којом песмом (музиком) дрхтиш, те си мајке син.“
Момчило Настасијевић
27.07.2015. Ненад. Стефановић

Ненад СТЕФАНОВИЋ: БОРСАЛИНО, ПАНАМА И ГОСПОДСКО КОЛО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Борсалино, панама и Господско коло Стојана Богдановића

Излагање на књижевној вечери у Књажевцу  25. септембра 2014.
Посвећено Миодрагу Богдановићу
У скицирању грађе за портрет професора Богдановића, најприродније је било да се крене од „трунке“, и то оне најмање која се зове тачка. „Тачка је чудо, њен део је ништа, и зато она може све госте да прими, све, као песма.“ Вешти тумачи знакова кажу да тачка у симболичном смислу представља присуство, постојање. Две тачке одређују линију, знамен трајања, континуитета. Три тачке дефинишу раван, довољно сигуран ослонац да се нешто гради. У случају професора Стојана Богдановића, тај троугао представља и идеологију троделности Жоржа Димезила по својим духовним функцијама суверенитета, одбране и плодности. Темена су:
A) Стојан Богдановић, професор;
Б) Стојан Богдановић, личност;
В) Стојан Богдановић, поета-математичар.

A) Стојан Богдановић, професор
„Дошао је тихо и ушао у легенду“, тако Френк Ларами започиње причу о легендарном Доку Холидеју, а тако смо и ми, студенти математике на Филозофском факултету у Нишу, доживели долазак професора Богдановића. Стигао је неко. Мит је почео. Самосвојна појава. Центарфор. „Artist in residence“. Великог геста и деликатних знања. На предавањима је био надлежан, суверен, свој на своме. Кад бисмо изгубили концентрацију, враћао је ословљавајући нас са „драги гледаоци“. Амфитеатар је увек био пун. Долазили су и са других факултета. Поштовање према студентима је главна црта тог финог односа. Приликом испитивања, осим знања, уважавао је и бистрину: „Ако је бистар и не зна понешто, научиће кад му буде требало. Ако није бистар, никад нема да научи“.
Господин, отмен, углађених манира, arbiter elegantorum. Донео је из Париза, из дружења са грофом Хозе Луисом де Вилалонгом, и уз фланирање по Монмарту и Монпарнасу дашак свежине и био весник једног другачијег стила и света у односу на тадашње сивило.
Отмена манифестација духа коју је дисциплиновано и беспрекорно неговао није израз некаквог празног елитизма или арогантности, већ извире из снажног унутрашњег императива: мати га је у свет послала да буде господин. Познато је да је Лорд Бајрон негде изјавио: „Више бих волео да будем легендарни денди Џорџ Брамел него Наполеон“.
Учили смо и схватали значај чинодевања, шешира (зимског и летњег), лептир-машне, дугмета за кошуљу, трегера, уклапања боја чарапа и панталона, разлике између отменог енглеског килгари одела и атрактивног италијанског наполитанског одела, и, наравно, како се све то носи. Понашањем и супериорним моћима навлачио је, наравно, завист и гнев разних медиокритета, а то је његовој позамашној репутацији давало и нарочит сјај.
Научили смо и да кафана није ресторан, место где се једе и пије, већ културна институција која има душу. Једном приликом је неки гост у једном нишком кафићу, уочивши фотографију на зиду, на којој су заједно Патријарх српски Иринеј, тадашњи владика нишки, и професор Богдановић, не шалећи се упитао: „Ко је овај поп са професором?“ Дакле, реплика из филма о легендарном Билу Хикоку: „Попијте пиће с њим и рукујте се, да после причате унуцима“.

Б) Стојан Богдановић, личност

„Кад пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи“ Полоније у Хамлету

Држим да је један од мојих ретких правих успеха у животу пријатељство са мојим професором Стојаном Богдановићем и веома се поносим тиме. Уобичајено је било у то доба да се они који нису имали Неког, а била им је потребна помоћ, углавном јављају професору Богдановићу. Увек су је и добијали, углавном уз ручак, кафу и слаткише, и то у његовом стану. И ја сам имао ту срећу. Тако је почело.
Он је Хомеров Ахајац, а Ахајци „у срцу горе жудњом да један помаже другом“.
„Коме туђа срећа као своја прија, томе ће и моје лице да засија“, каже Господ у једној духовној песми, мислећи највероватније на професора Богдановића.
Његова једина политика је етика. Сматра да сваки фаул мора да се свира. То се испољило још у панчевачкој Гимназији, где му, као професору, директор Золтан одговара: „Колега Богдановићу, биће још горе, па ће Вам се свиђати“. За њега не важи да је ћутање злато, и не уме да жмури. Не пристаје да на све пристане. Карте су му увек на столу и зна да каже кад је краљ го, мада зна и „да је краљ краљ и кад је го“. Кад сте против власти, на њега се сигурно може рачунати. Деведесетих година, као председник општине Књажевац, на свечаној седници скупштине града, поздравља представнике братске општине Чаковац на следећи начин: „Господо, стање је редовно, ништа не ваља“. Можете мислити. А онда председник извршног одбора општине Чаковац узвраћа: „Просим Вас лијепо, да не будете у заблуди, код нас је још горе“.
Он је изданак оне Србије на коју се управо ових година, о стогодишњици балканских ратова и Великог рата, рекао бих, помало стидљиво и недовољно подсећамо. Као француски стипендиста и специјализант, 14. јула, на дан пада Бастиље, увек је позиван на пријем у Француску амбасаду. Од тренутка изрицања санкција Србији и српском народу, одбија да иде на те пријеме. Како би рекао Рене Генон, „човек са својствима“. Принцип вредносног примата улоге над извршиоцем. Негација оних који недостатак талента надокнађују недостатком карактера.
Иначе, тачан је као Кант у Кенигзбергу, и немогуће га је победити у тој дисциплини. А било је покушаја. Рукује се са људима увек у ставу мирно, усправно, у пуној својој висини. Милина је поздравити се са њим. Једном приликом, седећи у неком кафићу и слушајући професора, крајичком ока приметио сам једну госпођу која је неприметно застајкивала како би му се јавила. Нисам хтео да га прекидам. Тема је била субверзивна. После сам му рекао и показао му је у даљини. Сведочим да је пола сата преко разних пријатеља тражио број њеног мобилног телефона како би јој се извинио.
Значајно је поменути и његов интернет ангажман. Професор је већ звезда друштвених мрежа и „генерације ипсилон“, познати твитераш и „дигитални домородац“ и већ наслућујемо да ће се његов лик можда ускоро појавити као заштитни знак на екранима најновијих модела компјутера, мобилних телефона, и разних ајфонова.
Култни филм „Велики Гетсби“ завршава се реченицом: „Тако пловимо даље, као чамци против матице, без престанка ношени у прошлост“.

В) Стојан Богдановић, поета-математичар

„Образовање почиње поезијом, развија се математиком и усавршава музиком.“
Конфуције
Много тога је прозборено о тајној вези између математике и музике. Како се по њиховим законима креће космос, о њиховој невероватној симфоничности, магији, лепоти, складу и узвишености која се највише приближава Ствараоцу света. Каже се да математичари мисле у тоновима. Музика је математика осећања, а математика музика разума. Душа је иста.
Такође је много тога речено о јавној вези између поезије и музике. Певање као посвећена радња је појам и за једно и за друго. Ритам, мелодија, хармонија, тон – исто тако.
Узимајући све то у обзир, у Хајдегеровском смислу идентитета, да је за исто довољно једно, да нису потребна два, може се рећи да је математика исто што и музика, и да је и поезија исто што и музика. Користећи познато нам својство транзитивности, добија се једноставан и логичан закључак да је математика идентично (исто) што и поезија. Да ли је овде било и намере да се покаже како је Стојан Богдановић и музичар? Да, наравно, и то сјајан. Професор каже: „У долазећем времену, замена за реч математика, поезија и музика биће реч – рај“.
О вечној теми такође тајне везе између поезије и математике има много теорија. Више је оних у лингвистичком, терминолошком, формално-информационом смислу – Ноам Чомски се бави тиме, на пример. Дубље су оне у контексту њихових језика, али природних, као „куће бића“ Мартина Хајдегера и „посебног рада духа“ Вилхелма фон Хумболта. Језик, ако је природан, господари и игра једну чисту и безвремену игру која допушта да оно што је далеко буде близу, а оно што је близу буде далеко, и у поезији, и у математици, и код професора Богдановића. Супротност песми није математика. Права математика није прозаична, она је поетска и стога, разуме се, и ретка, као и поезија професора Богдановића. Чехов каже: „Нека је речима тесно, а мислима широко“. Професор би рекао: „Размах мисли плус сведен израз је њихова заједничка нит“, „песник и математичар се разликују само уколико један од њих није то што јесте“. „И обојица су болесни и неизлечиви. На срећу.“

Мисао

„Мисао је мука која се нагомилава, згусне и почне да кипи“, „клизава као лед, склизне као миришљави сапун, хоће да штукне, иде својим путем, мора да пази на вирусе, да се мисао не зарази, јер ће целог живота кијати“, „може да стигне на крај света, зато се мора бити обазрив“, да не прођете као Катул (хтео је да изврши самоубиство, да се баци са литице, а онда му промисао каже: „Катуле, будало, иди кући и пиши песме“).
Мисао је апсолут која је произвела реч, Божја честица, луча микрокозма, светлост, мисија, промисао. Професор нам предочава да су певање и мишљење исто. Њихов тајни сусрет одиграо се веома давно, кад се догодио догађај. Наговештава нам да однекуд зна. Суштина суштине, оно што је у песништву вредно мишљења, једино се казује певајући, те би професоровим певањем чак и Платон био задовољан (сматрао је да све песнике треба изгонити из државе јер ствари представљају бољим него што јесу) и на тај начин би помирио оне који никада и нису били посвађани, учитеља и ученика, Платона и Аристотела.
Занимљив је и футуристички прилаз професоровог погледа на мисао. „У долазећем времену, Земља ће се кретати као мисао. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Тако до промисли“. „Мисао се мора брже хватати, не само на папиру, морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање“. „Човек мора у машину да угради светлост – енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Неопходно је веће јединство“. Дакле, будућност је завршена. „Само нас мисао може спасти“. „Како ствари стоје, неко ће победити“.

Криво дрво

„Мора се чувати корење и велико огњиште.“
Добрица Ћосић

То је дрво, чувар, запис мисли, стуб, уређеност, хијерархија. То је крст. Крстолики поредак. Велико четворство: небо, земља, прошлост и будућност. Држи небо на земљи и будућност на прошлости. Професор Богдановић засађује криво дрво да велико четворство лепо налегне, да се укутка. Да приближи и споји оно што не сме бити раздвојено. Оно је Xелдерлинов праг, средина оног између, међупростор, где се наслућују Јасперсове шифре и Кантови мигови. Ту је и црна рупа и бездан и поезија и математика и музика и Он и мисао и љубав. Тамо се руше неприродне бране између прошлости и будућности. Тамо не постоји време, а камоли страх или да нешто, не дај Боже, боли. Ту се све раздваја и све спаја, ту се дешава примање и давање и све се премерава, човек са божанством и тако узима мера за ширење човекове суштине. Најзад, тамо битне и тајне речи најлепше сијају, јер се ни сунце ни пролеће тамо не затура и не снебива. Игра се. Помажу му дорски стубови.

Религија

„Све се може подвргнути испитивању, сумњама, у целини или деловима, и тако се свет обогаћује, улепшава и уништава и поново гради и дограђује“, каже професор Богдановић. Па и религија. И Његош је постављао питања. Хајдегер каже: „Мишљење лишено Бога ближе је божанском Богу“. Мишљење нашег професора није лишено Бога, а ближе је божанском Богу. Такву религиозност („српска православна мисао“) владика Николај Велимировић је издвајао као битну карактеристику српског народа и тумачио је и ценио као вид највишег веровања. Кључна реч је – присност. Не прекомерна, „на пер ту“, рођачка, комшијска, пријатељска. Он је господар, брадоња, чупавко, мали, надобудни син, пријатељ из детињства са којим се професор у цркви у Великом Боњинцу редовно виђао, прескакали су заједно труле тарабе, али је био симпатичан, хтео је човек да буде човек, он се увек деси где треба. Зато Му професор редовно пали свеће и спомиње Га заједно са својим сином. И треба да се мане ђавола, иначе ће му доћи главе. Али ипак, „човек не може да не верује“. „Човек и Господ су још увек у загрљају“.

Живот, смрт, време и љубав

Још једно велико четворство. Опет крст. Као мач. Дамоклов.

„Мислимо дубље, а живимо стварније“
Хосе Ортега и Гасет.

Тај правац се у филозофији зове рацио-витализам. Када професор Богдановић промишља смрт, то је у функцији буђења и мобилизације вирилности, живота. Дакле, „уређен двојац“. Јин и Јанг. „Боље је и трунка, трунчица живота, него сва смрт“. „У том интермецу, док чекаш смрт, може се рећи да је то твој живот“. „Свој, туђи живот“. „Свој живот, али није твоја песма“. „Не треба смрт да буде посредник између човека и Бога, већ – рођење“, вели професор Богдановић. „Време је бесконачно, самим тим не постоји. Само је тренутак важан и само он постоји. Треба хватати тренутке.“ Дакле, „време је мера живота, а живот је главни зачин времену“. Томас Ман је тврдио да „време – као такво – не може бити предмет приповедања“. Хтео је да само он приповеда. Више није сам. А довољно је.
Љубав је у певању професора Богдановића још једна пошаст, још једна неизлечива болест, и опет „на срећу“. „И од те болести бољег лека нема“. „Само Богови који су боловали од љубави постали су људи“. „Без велике љубави нема велике песме“. А камоли песме над песмама. А лепота је као мати. Као дорски стуб. Синке.
Дакле, певање професора Богдановића је спој најспојивијег. Древно, а модерно. Старинска глава и најновији садржај у њој. Ако неко не стигне да га чита, нека га учи напамет. Велики Борислав Михајловић Михиз је својевремено за НИН написао најкраћу књижевну критику икада написану. Повод су биле две збирке песама, једна Јанка Ђоновића, а друга Марка Ристића. Гласила је: „Ни Јанко, ни Марко“. Налазим, да је Михиз прочитао певање професора Стојана Богдановића, критика би била још краћа. „Зна се“, гласила би: „О, да“. А, ха.

Ненад. С. Стефановић
25.09.2014.