Category Archives: Недељко Богдановић

Недељко БОГДАНОВИЋ: ПЕСМА КАО ИЗРАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

Баш се мучим: како да пред вама – који Стојана Богдановића познајете боље од мене – говорим управо о једној његовој страни коју сам једва, тек, упознао, а ни остале му не знам. Нит ми је род, нит помоз бог, ни брат ни побратим, ни комшија ни сват, а ово једно јадно презиме које носимо, свако чува за себе. Различито смо га и стекли. И то да говорим у свечаном тренутку, и пред њим самим, који зна шта ви мислите, и шта ћу ја да кажем, само неће да се на време изјасни. Чека да се угрувамо и покажемо се, па да нам очита што нам је већ написао.
Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, има их дванаест и више, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује у зрело доба живота, ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују.
Ја сам га замишљао тамо где се он службено издавао: у науци, у математици, која се у моме схватању открива као уочавање образаца који показују савршен однос делова у целини. Поезија међутим, опет по моме схватању, јер туђа схватања и кад су тачнија, не тумаче ме најбоље: јесте разарање образаца, ломљење граница, искорак у неку страну… Поезија није мирна површина воде већ њено мрешкање од ветра, или камичка који упадне у вир па прави концентричне кругове који се удањавањем од центра смирују, и кад се смире песма престаје. Песма није ни лепота глатке пути тела, некад беле а некад румене, већ онај чир који ће на крају, кад сазри, образ, надлактицу или натколеницу, расцветати уз обавезан бол. Народ каже – бере, бере, па пукне. Песма настаје као кад се шкољка цеди да својим највреднијим састојком обавије зрнце песка које је жуљи испод љуштуре и које ће после извесног времена и после велике борбе живог и неживог постати зрно седефа. Шкољка може и угинути, а седеф ће остати, као кад је песник срећан па га песма надживи. Онда ће га мајстори низати, па ће ниска сијати ,,о злу дрву, девојачком грлу!“.
Има једно време последњих година или деценија, које се само случајно подудара са епохом Стојановог предавања поезији и песмовању, кад се тешко сналазим у животу. Чини ми се да младе не разумем јер примећујем да лакше изговарају нећу него хоћу; сељаци су деценијама хтели да буду радници, радници да буду господа, господа да буду политичари, политичари да буду научници, научници да буду књижевници; недорасли да прескоче рашћење, одрасли да се поиграју. Моја генерација све је ово прошла, остало је да се поигра, тј. да подетињи, јер право детињство или нисмо ни имали или смо га давно заборавили. Зато нам сада дође да одједном ослушкујемо шум ластавичјих крила, добовање кише по олуцима, да примећујемо каква све дрвета расту око нас и у нама, да нам се причињава блека јагањаца и мекетање јаради усред градских паркова где им место није, и у невреме које све више постаје једино преостало време. Застајемо испред излога, нешто да одморимо ноге набреклих вена, нешто да се мало науживамо како су лепи и шарени. Живот је и даље жив, али свему што јесте ми лако супротставимо оно што није, па тешко на њега пристајемо. Ономе што је сада – супротстављамо оно што је некад било; ономе што је овде – додајемо оно што смо видели у свету; онима који су око нас дајемо до знања да испод сваке сигурности има и оно што они не знају, а што смо ми проживели. Тако живимо, уинат, тако умножавамо своје неспоразуме са светом и временом. Неспоразуми су човекови најконструктивнији потези. Понеко се одважи да то и саопшти, па нацрта слику, па напише песму, па пројектује неочекивану фасаду, па пусти браду, па мало издаље погледа како то сада изгледа. И то чинимо, махом ми, који више немамо службене обавезе, и којима најзад нико ништа не може, јер мало коме још дугујемо.
Због свега тога требало би да Стојана разумем.
Међутим, доста га тешко пратим, јер је свака поезија, па и његова, говор са симболичком функцијом – свака слика је сугестија, сваки резултат фикција, а моје асоцијативно поље прилично је уско. Стојан може у истој песми да понуди неко звоно из неке светске метрополе, оџак кроз који се са Малог медведа ноћу спуштају Цигани, да упореди Акропољ у Атини и Трем на Сувој планини, да све то означи и озрачи, а мој свет је толико скроман да од свег знања и умења што га он нуди у више од десет својих песничких књига могу тек криво дрво да наслутим, и то оно на које може лепо да се љуљка веже, на почетку, и да се штранга затегне – на крају.
Па и то криво дрво није баш он измислио. Свуда га има, скоро више него правог, као и у животу уосталом. Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво, увијено ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако сунце врти, или те тако ветар обликује. Док си млад – младица си, прав, растеш и не знаш да ће гром прво у тебе да удари, а кад остариш, искривиш се ко да су те але обарале. Криво дрво осуђено је да најпре буде посечено. Ако, само је за то криво, реко би Стојан. За утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“! певају равничари), али оно може бити и маркер (,,Знаш ли мала оно криво дрво, / под њим смо се пољубили прво“, сећа се он, а сећа се и она). Криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.
Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му то дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.
Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига) подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Познавајући га једва неколико година, помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био научник, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). А зар ливо, односно лево, не стоји нспрам правог, односно десног?! Ако је десно право, односно онако како је било, како отац хоће, онда је лево ђаволско, непристајање, искорак. Кад се мало промисли, свет за свој напредак више дугују несрећнима и незадовољнима, јер они хоће да мењају ствари, да не плету котац као отац. Устајте презрени на свету, певали су милиони, а само гладна кока просо сања. А зар нас кроз историју нису одржале гусле које су се могле огласити тек кад се преко њих превуче криво гудало и изазове их. Да није криво, свирка би била немогућа. Песма такође.
Читам Криво дрво, баш замашну поетску творевину, која измиче жанру. Иако разређене, ове песме густе су од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света. Оне су записи у којима се време вртложи, а сазнања бистре. Неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, али песник ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“, и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и на топлину дискурса, подразумеваног или наслућеног.
У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.
Аутор не бежи од могућности да озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.
Његова песма спаја предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметности, мита, веровања…; удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника.
Позив на овај сусрет дошао је од организатора у облику питања о значењу синтагме криво дрво. Као што се велике светске катаклизме, у прозној и филмској уметности најбоље приказују кроз личну и породичну драму, врло је могуће да неко конкретно криво дрво из биографије и топографије послужи песнику као ослонац да организује свој однос према стварности и своје плетеније смести у његови сенку. Читаоцу то не смета, јер ће он без обзира на историју симбола своју слику доградити на сопственом доживљају. Поезија ће доћи као потврда или потицај и то је од ње доста. Тако је и у нашем случају.
Читајте криво дрво. Боље ви њега него оно вас.
(Излагање на промоцији књиге Криво дрво, Стојана Богдановића, у Књажевцу 25. септембра 2014).

 

Недељко Богдановић: Песма као исказ неизрецивог (Уз “Криво дрво” Стојана Богдановића)

 

 

ПЕСМА КАО ИСКАЗ НЕИЗРЕЦИВОГ

(Уз Криво дрво Стојана Богдановића)

 Песничке књиге Стојана Богдановића сустижу нас једна за другом, као да су негде годинама чекале да се појаве и да проговоре. Имајући у виду оно што објављује ,,после свега“, Богдановић остаје аутор за чуђење, јер његове песме збуњују. Можда то и нису песме, него истинити записи, који се не могу другачије читати него једино  као песме. Такав је његов (песнички) језик, такве су његове (поетске) слике, таква су његова зрцања и срицања, такав је Стојан кад више није професор универзитета, научник математичар, политичар, кад остане сам са својом болом у присенку живота одакле се може испливати једино ако се одупреш самом томе животу, узводно (можда зато Стојан и пише више кад је живот кренуо смирају, кад су престале радне и све друге обавезе, па се срце окренуло почетку, а дух прапочетку…).  Он не може низводно, од такве је материје, и таквог је духа и разума, да свој ток не може уклопити и текућу матицу. А живот – онолико диван колико и безобразан доноси и односи, доноси и односи, и ти пливаш јер је то услов да не потонеш. Једнако ти тај живот поштујеш и  ако умеш да му се насмејеш, да му се подсмехнеш, па и да му се наругаш понекад, али лепо – песнички, да обрнеш оно што јесте у оно што је могло бити да је неко видео како може бити другачије. Стојан јесте, он осети песму и с њом се поигра, и најдивнија су му места у песмама кад тера па окрене друкчије. Ту се чује прасак, као кад пуца пупољак, па и ако га не чујеш, можеш се надати цвету.

Осећам у његовом песничком плетенију неки инат, а страх ме да му потражим објашњење; осећам неки  победни подсмех, а не могу га везати за овог човека, не дâ ми његова доброта да га замислим злурадог. Не знам зашто његове најозбиљније истине личе на игру, а најневероватније игре потврђују неку једноставну истину да мисао држи кључеве од свих седам брава одавде до бога, и да су они у песми. На једном месту он и каже: ,,Само Те мисао може спасти“. А мисао има облик језика, па су језик и песма (скоро) исто. И не дâ се одвојити битак од битке, биће од бивстовања, израз од представе. Јер, тек кад се каже, ја то могу и осетити и знати. Док се још наслућује, све је у ишчекивању, па понекад [и песма је лепа] дотле док се чека, док зрачи, а кад се изговори, а онда почне да значи, да се умножава, расуђује, некад на своју штету, некад на штету судије – говор о песми никад не домаши ни лепоту песме, нити њену могућност да утиче, да преображава.

Не знам ни од кад почиње Богдановићева поетска авантура, јер се може судити само узимајући време кад је нешто објављено, а не и кад је нешто настало. Можда је он песник од пре рођења, да му дошло с наслеђем. Јер, има у његовој поезији слика и прилика из далеке историје, које оживе тек кад их он веже с оним што се десило јуче, или лани, ту и ту, овако једноставно, и присно (као у вјеки вјеков!), и  само се чекало да дође на ред да се и та једначина реши. Можда се то слагало деценијама и пунило га, спремало га за неки обрачун који ће донети судбина или околина, стижући из виђеног, читаног, преживљеног…, а онда дошло време кад хоће напоље, у свет, кад хоће да се гласа и шири. Да се реши. Да се опесми. Да ли је нешто од свега тога у оној математици коју је славио, која има решење и за плус и за минус, и за јесте и за није – не знам.

Данас, после десетак песничких књига, ова је ваљда дванаеста или тринаеста  – Криво дрво чини нам се најозбиљнијом, најпотпунијом, иако се и у неким претходним наилази на оно што је критика уочавала и саопштавала, остајући (код неких књига)  подаље од оног што су саме књиге нудиле. Сам наслов, као да нешто објашњава, као да нешто наглашава и такође нам се чини решењем загонетке коју осећам као присуство Стојана Богдановића у српској поезији. Знајући га (!?), помишљам: тамо где је рођен – није живео, тамо где је живео – није био математичар, тамо где је био срећан није био песник, тамо где је био песник – није био срећан, све се  некако лијави, а лијаво или ливо управо је баш у његовој источној Србији оно криво (лијар јагње од лурања се уморило под ливом крушком заспало!?). Па где израсте то дрво, где израсте и где ли процвета, и какве ли плодове од њега очекивати?!

Можда је криво (дрво) управо оно трагично: не расте се криво ни квргаво без неке невоље – или те тако земља тера, или те тако ветар обликује; криво дрво осуђено је да најпре буде посечено; за утеху – с кривог дрвета можеш видети оно што с правог не можеш, а под њим се можеш и скрити за невољу / или за лепоту (,,Дрво криво, а ја подвириво“!). Али, криво дрво једнако привлачи пажњу као и право, и више задржава поглед.

Читам Криво дрво, баш замашне поетске творевине, које измичу жанру, које су густе од смисла, сублимирају многа искуства интелектуалног доживљаја света, записа у којима се време вртложи, а сазнања бистре, неке слике препознајем, на многим местима се одушевљавам језичким решењима, све је ту и треба да овај рукопис проценим, да га оценим, да напишем рецензију, али – нисам ја за овај задатак, не могу  јер за све то треба да га разумем, да умем да се изјасним,             а песник  ми се мигољи, измиче ми; ова поезија све као да ме нешто опомиње, као да ме вара, заводи, као да ми иде ,,уз нос“,  и ја се онда, ослањам само на свој доживљај, на осећање велике присности с исказаним и  на топлину дискурса (подразумеваног или наслућеног), па оцена изостаје.

Нешто у његовом песмовању већ постаје манир. То је једна особена синтакса, кад се све слаже како јесте и како је очекивано, а онда наступи луцидан заокрет који вас постави на место које нисте очекивали. Мислим да је тај тренутак Стојаново песничко умеће, и да је све стварано зарад тога пробоја опне која се сталожила у слику. Ту му се понекад и рима наметне, иако она овде није од помоћи, и пре казује о поступку песмовања, да песник од ситница прави своју причу, па га некад ситнице лепо поведу, оскрену, опомену, а понекад му се и подосмехну (шприц – виц), – и натегнуто, о олако једнако ми у овим песмама не одговара.  Чим бих то ,,прочитао“, или ми се таквим учинило, закочило би ме. Најрадије бих га читао кад би могло да га не препознам.

Књигу Стојана Богдановића Криво дрво ја читам без могућности да о њој пишем.

2.

Прође неколико дана па почнем да поново читам подвучена места. Нека и преписујем:

Дођем ту, [под криво дрво] мало постојим,

            Гледам са које ће стране наићи песма, (…)

            *

            Песма је као срна, / Очас се преплаши / и штукне у густиш.

            *

            Чекам песму а не плач (…)

            *

            Само је први плач песма.

            *

            (…) мене би оставили (…)

            Да замишљам како песма и ја летимо (…)

            *

            Без песме човек је као птица без крила.

            *

            Годинама треба додавати живот, / Оне [године] нису ништа без живота, /

            А живот није ништа без песме.

            *

            Од песме се човеку заврти мозак.

            *

            Никакво време ми не треба, / Мени је доста моја песма.

            *

            Цело сам јутро чекао, / песма да ми се укаже.

            *

            Поезија је чудна болест / напада и лети и зими.

А онда станем, јер знајући песника, замишљам како ту стоји, иза кривог дрвета, и скоро да добацију: Ал си погодио! Па песма се не спомиње, она се сама каже. Читај даље!

,,А што је онда представљај као другарицу, прикажи је као усуд“, одговарам му. ,,Кажи  ’кријем се под дрветом’ и ја ћу знати да је криво; кажи ’дрво се сломило’ и ја ћу знати да је било право, кажи, просто,  ’дрво’ и ја ако осетим дрвеж, –  успео си!“

Он ћути, и – пише даље.

3.

Насумце отварам књигу, баш тамо где пише: ,,Само Те мисао може спасти“.

Отписујем:    Можда ту није реч о песми, јер ,,криво дрво“, илити кривак, како се у духовном вокабулару завичаја зове оно ,,што ће даш на они“, али некад и себи узети (да ти га други не дају!), да намириш несагласје у овом компликованом животу, у којем за свакога има по нешто, по судбини или заслузи, – оно ће овде биће централни појам или насловна реч једног изузетно богатог доживљаја света и времена, који се све чешће намеће освајајући и  најновије канале комуникације [Мoжда због тога и Стојан често виси на Fejsu! и тамо, ваљда, очекује песму?!].

Опет прође дан-два, преслишам се и склопим

Р е ц е н з и ј у

4.

КРИВО ДРВО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(или: Поетски записи из времена кад се свако  дрво криви, а сваки кривак дрви)

Криво дрво је дванаеста  књига Стојана Богдановића литерарне природе (Биг Бен, 1977; Одлазим а остаје нејасно, 1990; Зна се, 1991; Црна рупа, 2003, 2004; Господар, 2004; Човек песма, 2007;  Бдења и буђења (коаутрорска), 2010; Трунке, 2011, 2002; О да, 2013; Обзнана, 2014; Ода Господу, 2014), пре којих је аутор остварио и значајан опус у науци, будућу да је он доктор математичких наука и професор универзитета.

У овој књизи наставља се, развија, и све слободније профилише један песнички поступак видан и у неким ранијим Богдановићевим књигама: свакодневицом наметнут сиже, истанчана вибрација емотивних и интелектуалних доживљаја свакодневља и непосредне околине, слободнија употреба субстандарних језичких средстава (из дијалекта и жаргона, најчешће), еротска асоцијативност, скоро наративан израз – све то у фином иронијском сказу.

Аутор не бежи од могућности да  озбиљније истине искаже често скоро профаним сликама, прозрачним и свакодневним прозирним изразом с лакоћом повезујући просторе (који никад нису лишени своје историјске садржајности, напротив) и времена, од којих су неке етапе проведене у детињству и пуњене завичајном спознајом. Могућност спајања и ,,умрежавања“ сложених, некад и врло удаљених искустава, чини аутора супериорним пред имагинарним саговорником са којим песник  води непрестани дијалог, не либећи се могућности да му и у око бркне, како би овај боље видео оно што чује.

Код Богдановића се могућност песничког израза слободно шири, али увек тако да се види како он сам тим поступком влада, да господари могућностима, а не да им робује. Све свакодневнија терминологија савремене рачунарске технологије слободно се меша са лексиском урбане, па и руралне, давно упознате и научене (полу)фразеологије. Свако носи свој смисао и не смета што их деле векови,  појмови и представе.

Није чудо што се поезија једног слободног, врло асоцијативног, и сигурног израза јавља управо код Стојана Богдановића, сада, у зрело доба живота када се свака реч или израз јавља као сублимација искуства у сваком погледу (резон, логика, израз…), јер то долази из једног врела чије су се издани целог живота пуниле спознајама,  знањима, животном збиљом и широком културом, да би то као нужан запис наједном покуљало из нутрине бића које је  деценијама морало одговарати на стручне изазове и службене потребе, и из збирке у збирку снажило један песнички ток, који се лакше прима него што се одгонета (за неке Богдановићеве песме/записе неоходно је или предзнање, или познавање реалних околности, понекад и тековина цивилизације и културе – уметноси, мита, веровања…; треба спојити удаљене пределе, некад и наоко неповезиве догађаје, уметничке реалије и урбалије, слугу и господара, силника и бедника…).

Стојан Богдановић у својим књигама, негде и изричито, ,,тражи песму“. Несумњиво је да је на добром путу, јер уме да се игра, а дух који уме да се игра увек је нов, немиран, отворен, с недосањаним намерама. Биће да је и то она људска особина која песнике одваја од осталих.

Књигу Криво дрво Стојана Богдановића препоручујемо читаоцима као присно штиво које благим лековитим својствима ослобађа и намирује, али књигу треба објавити из још једног разлога – ,,да видимо шта ће бити после“.

(2014, крајем марта, кад избија прва лажитрава. Јавиће се и птица цавтитрн. Исклијаће  оно што једно другом не смета.

Време песме не престаје.)

 

 

 

 

Недељко Богдановић, Гавран

 2013.Септембар

  Недељко БОГДАНОВИЋ

ГАВРАН

         *

         Србија (Галерија, у Нишу, поред Споменика ослободиоцима, сад га зову и другачије)

         Изложба слика сликара који се именом везује са речима влада и владати, а презименом – велики, вељи, величко…

         Централни ликови на велим платнима – врани гавранови.

         Владини гавранови у Србији, да се најежиш!

         Слећу с невидљивог неба(*pa u rebra!, dabome!), из црног времена, на црна темена, на поља, као да су исте боје са свим на слици, као да су згуснута тама, која се згушњавањем претвара у крила, кљун и канџе.

         Увек слећу с висине, никад да полете некуда даље.

        Другачију боју, свеже црвену имају остаци лешева, патрљци, негде оглодани до кости, негде само са испалим оком. Сви гаврани лете ка остацима. У песмама воле разбојишта, и јунаке!

         Галерија је пуна. Да гавран полети, не би имао где слетети, до на лепа чела и образе (у песмама слеће на добре коње и јунаке!). До зоре ће стићи до белих џигерица на убавом пољу од ребара, пробијајући се кроз очи – оштрим књуном, оштријим крилима, најоштријим канџама. Хоће ли бар тако, нахрањен,  бити питомији?

         Кад гавран буде засићен, склопиће крила. И то је нека нада.

         Чујем:

         -Гавран није највећа грабљивица;

         -Гавран је мали лешинар;

         -Гавран је чистач;

         -Гавран је паметан;

         -Гавран има облик грабљивице, а боју жалости;

све неки коментари као у школи да су научени, као да нису из природе преписани.

         Видим:

         -Гавран је најјаснији управо кад је над лешом, (у сликама) над бившим човеком; ту је с предвидљивим намерама;

         -Гавран се обично чита из боје, сликар је учинио да се може читати и из покрета; и једно и друго искуство израстају из судбине живога бића. Али постхумно.

         -Гавран нема других амбиција осим претварања света у потпуну црнину, у црнило, све је око њега црно, само је он паклен!

         Сећам се:

         Песма и предање дали су гавранима и друге улоге – да најављују црне дане; да јављају о поразима и несрећама (Полећела два врана Гаврана, / са Мишара, поља широкога…).

         Сећам се песме о јунаку који језди кроз Периш планину, па кад му је копље натежало толико да више не може ни да га носи, окрене се, а оно на копљу два гаврана, чекају и кажу му како му је суђено данас погинути, па се они примакли да се свежег меса јуначког наједу?!

         Гавранови су, дакле, опевани; било је логично да ће бити и насликани.

         Размишљам:

        Јесте гавран ту да докрајчи човека (друге лешеве не примећујем, као да нису достојни да се са гаврановима на платнима надмећу…), да га разобличи, да га кљује и искљује; али он није још никог убио: ево му жртве пресамићене преко греде, ево му лика на распећу, ево му роба у узама, ево му (али он не може убити – као да је најава убиства мање од убијања?!, он долази кад већа грабљивица обави своје, кад тело смекша од живота и прелази у земну материју с помало крви што се црвени као јарка успомена да је ту недавно био живот). А разбојишта? Кад човек човека усмрти, стиже гавран птица паметна (једино га, кажу, надмудрила лисица, али то је већ политичко питање; то је освета оних доле који немају сира, и оних горе који имају сира више него што могу да поједу!).

       Гаврану стварно не треба никаква друга боја осим црне која прелива цело платно – само да буде најцрњи његов део: Свака слика потписана као Гавран  само је амалгамисана прича о црном у простору; прича о канџама у времену; о кљуну који на површини може да начини тачку. Завршну! У шта би се црно и претворило осим у гаврана!

        Свака је слика заустављена прича, па и ове с гавранима и о њима. Тренутак борбе. Гавран над лешом, то као да из самог леша и излеће, као његова одбегла душа која се мало удаљила да се довољно скамени и сацрни. Лешеви имају своје гавранове, онакве какве заслужују.

         Врана је боја, боја наше најдубље и најтрајније љубави.

         Ако је мајка црна кукавица, је ли гавран отац преображен у бол?

       Гавран се вазда бори са неживима, зато му не треба цвет, зато му не треба вода, зато је његова трава једнако црна, као и небо. Зато је његова слика таква, какав је и он. Цела слика гавран, гавран – најпотпунија слика!

         Гавран је птица злослутница

         Гавран је птица паметница (Не можемо но каконо јесте… Рани сина пак шаљи на војску, / Србија се умирит не може…).

             Слике с гавранима жива су прича. Боли чак и кад му се перје од светлости леска.

             С распећа као да неко проговара: бити гавран, ил бити стрвина?

       Оно црвено на мрцима је најживљи глас њихове људскости, њихове трагичне људскости.

         И окриљени и спутани, Владини гавранови су компактне грабљивице. Изгледа да се међусобно не сукобљавају, нигде једно перце да полети. Неће свој на својега, гавранови нису људи!

         Нишка Србија премалена је да прими све који вечерас хоће да виде слике, и да виде сликара.

        Спустило се време гавранова, подигло се небо гавранова; гавран гаче, али то слика прећуткује, јер му ни једна песме не би могла бити довољно црна (слика с криком одавно је на цени, и тај се крик одавно прелама преко поља и времена!).

         И неки ће снови бити дотакнути тамним крилом.     

        Следећег јутра (5. 9. 2013) репортерка Беламија, Снежа, иначе моја ученица, извештавајући  о синоћном отварању изложбе Владимира Величковића у Нишу, каже:

         – Толико је света било у галерији и испред галерије, као да се нешто делило.

         Доиста, изјава достојна најлепше слике, најпаметније птице. Вала баш!

         Ипак размишљам:

         зашто ове  птице нема у јатима.

         Овако, исту слику делимо, и примамо, и поклањамо.

         Гавран је доиста паметан, никако да се насмеје. Лепше му је да остане загонетка.

         Увек долази, никако да одлети.

         И све ово, и сви овако, о граврану у околностим – датим и подразумеваним

         А сликар је можда хтео само да наслика птицу.

         Изложбени га плакат оптужује и потире му невиност. На плакату, он држи гаврана и подешава га према светлости, и према својој замисли.

         То је ипак његов гавран!

         *

         Одавно једна изложба није била тако светла, и јасна, као ова с црним гавранима!

         Само, не знам шта ме се више дојмило – облик или боја; он или оно око њега.