Category Archives: Србислав Миленковић

Србислав МИЛЕНКОВИЋ: ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ОБАВИО СВОЈ ЗАДАТАК

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ОБАВИО СВОЈ ЗАДАТАК

( Миливоје Пејчић: Архив звукова; Мрављи бат; Разматрања о поезији, Универзитет у Нишу, Ниш, 2010. )

 

1. Увод

„ Ти служиш својој уметности, не својој сујети. Да ли твоја дела имају неку вредност, то мораш увидети тачније него било ко други, као што си свестан и сваког њиховог недостатка. Могућност таквих увида део је стваралачког дара. Ако, дакле, имају вредност, онда ништа друго није важно. Да ли ће поткупљиви критичари уочити ту вредност сада, после сто година или никад – теби је свеједно. Ти си обавио свој задатак“.
( Миливоје Пејчић, 9.2. 2003. )
Дешава се, понекад, да књижевно дело свој прави живот почиње тек после ауторове смрти. Такав случај могао би бити и са поезијом Миливоја Пејчића.
Ова мисао Миливоја Пејчића, преузета из његових поетичких расправа, можда најприближније објашњава судбину овог, у најмању руку, нестандарног песника.Име његово мало коме из књижевног света нешто више може да каже, јер живео је крајње повучено а, за живота, објавио само две танке књиге песама у занемарљивом тиражу ( „Удеси“;1990, и „Димнина“, 2003.). Када се 2009. године, изненада, угасио живот Миливоја Пејчића, човека који је по занимању био професор филозофије на нишком Универзитету, а по судбинском одређењу песник, све су околности ишле у правцу да ће његово невелико дело, такорећи дело у покушају, бити и сасвим заборављено. Као и слична делца толиких других. Међутим, десило се нешто необично, што лик овог аутора представља у новом светлу и позива на позор.
У песничкој заоставштини М. П. пронађено је више од 20 свезака песничке грађе, густог, руком исписиваног текста, а да за многе од њих нико, па ни његова супруга (професор, библиотекар и драгоцен помагач у ауторовом интелектуалном раду) није знала да постоје. Имао сам прилику да видим те свеске, то је чудесно! Вреди их видети, можда архивирати и сачувати за будућност, као документ како је изгледала једна од, вероватно, последњих класичних песничких радионица овога доба. На тим безбројним листовима, на којима скоро да нема белине, песник је, заверенички, водио своје тајно песничко књиговодство. Сваку песму радио је у више верзија, а многе и у више од тридесет, остављајући најчешће и прецизне податке о часу и месту настајања песме. У ери компјутера, када се књиге све лакше склапају, а све теже загревају људску душу, више се не могу у целости видети све фазе и муке настајања једне књижевне творевине. Јер, свакодневно се једно брише, друго додаје, а притом, најчешће, не оставља траг о претходним, можда успелијим уметничким решењима. Данак, који узимају нове технологије, и у књижевном раду и у свему другом. Преписка књижених великана из минулих епоха данас је, не ретко, уметнички документ првога реда, а шта ће остати иза безброј смс-порука које дневно шаље или прима савремени аутор?
Миливоје Пејчић ходао je особеним путем, мимо устаљених образаца живљења наше, често наказне савремености, па се на његовом рукопису (а писао је искључиво руком), као код старинских мајстора, може јасно пратити она свакодневна, рововска битка коју је водио са речима, покушавајући да их потчини свом уметничком науму и доведе у жељени поредак.
Да ли их је довео? На директно питање своје супруге: сматра ли своје дело довршеним, зрелим за објављивање, Миливоје Пејчић је одговорио са не. И додао: „требаће ми још десет, можда двадесет година“. Ако изузмемо, дакле, оне две збирчице песама које је, као пробне балоне, пустио у јавност, песничко дело, или песнички пројекат Миливоја Пејчића мора се сматрати непознатим широј књижевној јавности, а, због прераног одласка, и недовршеним. Смрт је, као и толико пута у историји српског песништва, била бржа. Шта се, затим, дешавало?
У тај велики песнички мајдан, ревносно, како то само жене умеју, ушла је ауторова супруга Лоза Китановић Пејчић и, заједно са својом младом сарадницом, нишком поетесом Катарином Петровић Милетић, започела посао ишчитавања, тумачења и селекције. Најчешће са лупом, толико је текст био ситан и збијен. Као да је тежњу за апсолутном концизношћу у поетском тексту, о чему ће касније бити више речи, аутор желео да нагласи и на овај начин, својим рукописом.
Резултат овог преданог рада је обимна књига (на више од 400 страница) коју је средином лета 2010. године издао Универзитет у Нишу под називом : „Архив звукова, Мрављи бат, Разматрања о поезији“. Приређивачи су се определили да, у три наслова, групишу три главне форме Пејчићевог књижевног рада. „Архив звукова“ су песме, „Мрављи бат“ афоризми и друге мисли, а „Разматрања о поезији“ песников покушај да, дефинишући властиту поетику, понуди свој прилог разумевању стваралачког процеса уопште. Разуме се да се ова обимна и разноврсна грађа могла и друкчије груписати и именовати од понуђеног, али није то најважније, нити је то циљ овог текста. Главно је, и у томе је успех приређивача потпун: књига нашој јавности открива једног мало познатог, а изузетног уметника књижевне речи, чија ће поезија, по нашем уверењу, пре или касније морати да нађе своје место у главним токовима савременог српског песништва. Да буде примећена и призната.

2. Мисли
Књига односно трокњижје, као што рекосмо у уводу, садржи: 1. песме,2. мисли и 3. расправе о поезији. У кратком прегледу ових целина, поћи ћемо од средине – од мисли и афоризама. Очекивано је да је Пејчићу, филозофу, било веома блиско изражавање у кратким, гномским, афористичким облицима. Написао их је безброј, од којих је у књигу ушло нешто преко хиљаду. Различите су, по структури, значењу, па и вредности. Од „чистих“ афоризама, преко исечака о појавним облицима живота, попут Андрићевих „Знакова поред пута“, до песничких минијатура. Сазданих, не ретко, од само једне речи или реченице. Грешимо можда, али мислимо да његов примарни циљ и није био да ствара афоризме у класичном облику; пре су то градивни елементи, једна обимна поетска грађа, сабирана дуго и одасвуд, и сложена тик уз песников погон за завршну обраду. Зато Пејчићев кратк запис видимо, пре свега, као ембрион будуће песме или као иверак, отпао са главног песничког струга строгог мајстора. (А може и бисерак склизнуо са ниске, спреман да, по ауторовој наредби, поново заузме почетни положај). Јер, Пејчић је и животом и делом био, пре и изнад свега, песник. Можда не би било претерано рећи, песник у апсолутном значењу те речи, ако таквих песника још може бити нашем добу. То је теоријски, дуго и умно, образлагао у поетским расправама, а практично примењивао и потврђивао у песмама. Зато су, могуће, нама ближи они записи који представљају поетске мисли – слике и које су, у својој бити, чиста поезија (у односу на мисли рађене у афористичком кључу, заснованом на обавезном парадоксу):

Мириси цвећа и зрелих плодова
јесу речи којима творац
казује своју нежност.

Око је најдубље језеро.

Песма је отисак душе у ваздуху.

Буди прозор на кући
која ће тек бити озидана…
3.Теоријске поставке

Иако Пејчићеве теоријске расправе о поезији, процентуално, заузимају најмањи део књиге и нису доведене у један целовит систем већ дате у фрагментима, могу се сматрати веома драгоценим. И због дубине понирања у суштину песничког чина и, због чињенице, да је то поглед изнутра, поглед аутора који је сам водио претешку, вишедеценијску борбу са језиком и смислом. Пејчић, очигледно, није имао намеру да пише посебну теоријску књигу, али је, стварајући своје дело, градећи властиту поетику, настојећи да између две, по ствараоца, једнако привлачне а опасне силе, традиције и песничке моде, остане свој, дошао до једног броја оригиналних теоријских сазнања и дефиниција и осетио потребу да их прибележи.
Смело је отворио неке важне, и вечне, теме : о поезији и слободи, о песничком језику и песничкој моди, о новаторству у савременој поезији, о критици и идеологији… И понудио свој поглед, своја решења, која могу бити значајан допринос разумевању песничког процеса. Говорећи о вечно актуелном питању односа између поезије и слободе, Пејчић закључује: „Никакав спољни притисак, чак ни највећи, не може да исцеди песму из сувог непесмотворног духа. И обрнуто. Ако је у духу положено семе песме оно мора да никне, онако као што клица живота провали чак и кроз бетон и асвалт“.
Наглашавајући обавезност песничког дела да успостави своју, иманентну логику, логику целине која је, једном тако успостављена, ненарушива и незаменљива без штете по његову вредност, Пејчић зна да судбину сваког дела, у коначном збиру, одлучује једино стваралачка снага аутора: „ Ипак, све ово је, ако тако може да се каже, формални костур, такорећи механизам песничког дела. Оно што то дело чини живим, естетски делотворним, јесте песникова стваралачка снага. То је до краја ирационална појава, елементарна као свака природна сила“.
Посебно је указивао на значењску неодређеност савремене поезије као једну од њених најважнијих одлика и, истовремено, највећих мана, због које она, све више, губи контакт са читаоцем. У том смеру наводи упозоравајући пример Сен-Џон Перса, чије су збирке песама, у години овенчавања Нобеловом наградом, продате у свега осамдесет примерака. Песми се, мисли Пејчић, мора вратити елемент значења, песма, уз остале атрибуте, треба да поседује и смисао.„Да би поезија икада, игде, икоме значила нешто, она прво треба да има значење, да буде догађање не само у речима него и у смислу.“
„Ако у песми смисао и није потпуно јасан он свакако треба да буде назначена шума у којој се он, скривен у неком жбуну, налази. Без тога је песма пуста игра речи. Што се мене тиче, ја не схватам зашто би требало да из игре искључим једног тако сјајног играча као што је смисао“
Пејчићева мисао о поезији је свежа, инспиративна, крилата; хита смело у дубину, ширину и висину, ни у једном словцу не понављајући стереотипне формулације познатих теоретичара. За поезију ће више пута, с правом, рећи да је она, у односу на свакодневни језик, „друго стање језика“, процес „претварања речи у светлост“. „Нема уметности речи без светлосног трептаја у тексту. Посао песника је да натера речи да нам намигну, да нам дају знак, да нас изнутра озаре“.
О изражајним средствима:
„У поезији су сва изражајна средства дозвољена и сва су једнако добра и опасна. Може се бити метафоричан,ироничан, патетичан,сентенциозан… И какво год другом средству да се прибегне, нужно га је држати под мером.Иначе се може запасти у претерану метафоричност, насилничку иронију, прегрејану патетичност, праскаву сентенциозност. А све то поезији доноси само штету… Меру пак одређују захтеви конкретног текста. Она није фиксна, него се помера и равна према природи дела и његових унутрашњих стремљења“.
О метафори:
„Метафора се мора измислити, али са ослонцем на стварним (неизмишљеним) везама између појмова. Метафора не сме да буде произвољна и насилна. Погођена је ако задржава нешто од стварних односа и ако на њима гради слику“
О разлици између прозе и поезије:
„Разлика између поезије и прозе је разлика у интензитету односа између духа и језика. У поезији је тај однос интензивнији, сконцентрисанији, сажетији. Тако је та разлика једнака разлици између љубавне предигре и чина“
О стилу:
„ Стил је непоновљиви отисак руке ствараоца“.

 

4. Песме и поетика
У песмама, које чине претежни и, по нашем мишљењу, далеко највреднији део књиге, аутор у знатном броју песама наставља расправу о властитој поетици, само сада друкчијим изражајним средствима – песничким сликама – концентришући своју мисао на тајну језика и домет песничке речи. На могућности изрецивог и – бездан неизрецивог. Тешко је установити прецизно шта је чему претходило, теоријска поставка песми или песма теоријској поставци, највероватније једновремено, али је очита висока подударност између песничког става, на једној, и песничког чина, на другој страни. До песме, праве песме која ће имати онај „светлосни трептај у тексту“, не стиже се лако, почетно надахнуће никад није сасвим довољно. Потребна је велика концентрација ума, одговарајући алат и постојан, вишегодишњи рад:
Као љубави ни песме нема на силу.
Као небеско тело жене,
паклено тело речи
тражи миловање, обраде,
длето и брус.
Да би отворио „паклено тело речи“, песник ће , у молитви Свевишњем, јединој у целом свом опусу, затражити не кључеве од блага већ „кључеве од речи“. Кључеве као крв неопходне, који воде до – врата суштине, до праве песме, до самога себе. („Молитва“). Ни за једног аутора, осим можда у дечјој и примењеној поезији, песма није, и не може бити, безазлена игра речима, али је ретко у савременом песништву наћи аутора који ставља тако висок степен једнакости између песме и властитог живота. За Пејчића песма јесте живот и, метафизички, више од тога – смисао једини.Не чуди зато што могуће оправдање свог постојања види још само у покушају да „ухвати“ ту лековиту, спасоносну реч, иако зна да су трагови варљиви:
Трагови воде на све стране,
а треба наћи невидљиву нит
и вођен њом, ући у реч,
у истину и суштину.
(„Трагови“)

Непрестани напор ка креирању форме у коју би могла да стане сама истина и чиста суштина био је онај највиши, свети песников задатак (којем је, без задршке, буквално обавезао свој живот), једина стаза којом је покушавао да стигне до идеала, до песме у којој ће бити казано све битно и ништа сувишно, до духовне „звездане росе“ :
Написати књигу.
Дурбин којим се види човек
и кроз њега, као кроз стакло,
Бог, пакао, чистилиште.
То би била добра књига.
Књига шикнула из суштине.
Књига пала са ситнице
на небо.
(„Звездана роса“)
Сваки истински песник, а чини нам се Пејчић посебице, вечни је трагалац и творац и – вечни незадовољник створеним. Он твори нове облике и нове слике, једну своју, субјективну, али нову, вишу реалност. У процесу стварања песник је, у једном трену, мали Бог речи коме се чини да може све, а већ у следећем сиромах коме ништа не полази за руком. Зато је он у сумњи и своје дело стално одмерава, упоређује са другим ствараоцима, понекад и са највећим. Исконски тежећи савршенству, апсолуту, врхови у које је М. П. загледан били су једино Бог и Достојевски. У одмеравању с врховним Творцем, он поима провалију властите немоћи, а рекли бисмо и немоћи уметничке речи и људског делања уопште:
Хтео бих да напишем песму
у коју би стало све.
Али видим да у реч не могу да пренесем
ни цврчкове оргуље из августовске ноћи.

Свет је пун попут пуног месеца,
богат, сјајно и тамно обиље,
а ја тек, као комарац,
речју зујим око случаја.

Пејчићева фасцинација Достојевским није само у резултату већ и у начину рада овог генија. Као да је песнику, уз неприкривено дивљење, унеколико жао што сам не постиже такву способност концетрације којом би се искључио из свих спољних утицаја и, у потпуности, посветио једином што вреди – уметничком раду. Али то се не да сваком, то може само Достојевски. Док Маша лежи на столу, он наставља да ради свој свакодневни посао, као да се ништа не дешава, као каква елементарна сила, као Бог сам:
„Маша лежи на столу“, а он наставља
свој свакодневни посао. Не пише
него кроз оловку дише. Човек, Бог, Христ.
Удахне Бога, издахне Христа. Човек је
пауза између њих.
(„Достојевски“)

Нема истинског ствараоца ни трагаоца, који неће, пре или касније, платити страст свог трагалаштва. На много начина, каткад и највећом ценом. Не може се, некажњиво, узимати са дрвета познања. „Ретко постоји човек који божанску искру великог умећа не мора да плати прескупо“(Јунг). Пејчић је знао за цену, али није одступио. Напротив, желећи да обави задатак до краја, да испуни своју судбину, био је одлучан да рачуне плаћа обилато и свиме, понајвише властитом кожом. Ову мисао (једну од кључних мисли Пејчићевог поимања света и живота) о обавезном данку, димнини, порезу на живот, нарочито на демонстрацију своје воље (на сваки свој избор, задовољство, сунчани дан…) варирао је у бројним стиховима, а можда најбоље сажео у песми „Кусур“, коју су приређивачи, с правом, узели за уводну, програмску песму:
Ови стихови су кусур
што ми је враћен
од рођене коже
којом сам,
на пазарима света,
куповао
со, ваздух, смисао
и друге
животне намирнице.

5. Критика о Пејчићу

У ову књигу стало је близу 400 песама, од којих је тек незнатан број раније објављен (неколико раних песама и неколико песама које је током 2004. објавио београдски „Књижевни магазин“). Реч је, дакле, о новој поезији, која тек треба да добије тумачења и оцене а, надајмо се, и нека нова, критичка издања. Као што је, за живота, мало објављивао, тако се, сразмерно томе, о Пејчићу као песнику мало и писало. Приређивачи су се потрудили да за ово издање прибаве три занимљиве рецензије, које су у виду поговора објављене на крају књиге. Прва долази из пера Радивоја Микића, једног од ретких афирмисаних стваралаца који је лично познавао Пејчића, друге две су прилози нишких аутора, Катарине Петровић Милетић и Оливере Аризановић.
Микић, аналитички и зналачки, дочарава песнички профил Миливоја Пејчића , с нагласком на чврсту везу између његове две вокације, филозофије и поезије, што га чини друкчијим од великог броја савремених песника и, у закључку, подвлачи значај самог издавачког подухвата, којим се заоставштина Миливоја Пејчића укључује у токове савремене српске књижености. Но, осим што ће више пута нагласити да је „друкчији“, Микић ће се уздржати од покушаја прецизније процене вредности ове поезије и одређивања њеног места у корпусу савремене српске поезије.
У имресионистички интонираном тексту, Катарина Петровић Милетић не скрива своје одушевљење поезијом и поетиком М. Пејчића, истичући у први план ретко њено својство да, истовремено, буде и дубоко мисаона и, опет, довољно комуникатвна, разумљива. То је, по њеном осећању вредности, поезија пуноће и смисла, која може да означи повратак поезије читаоцима у њиховој сасвим посусталој љубави.
Оливера Аризановић, у рецепцији ове поезије, иде корак даље, сматрајући да је сусрет са поезијом М. П. раван празнику, јер се „на олтар стваралаштва износи обиље у сваком смислу: од тема, мотива, форме, преко израза и лексике до дубоке семантике“. Наглашавајући ауторову опсесивну потребу да се допре до истине и суштине (ма каква она, иначе, била и ма колико коштала) и искушеничку истрајност у глачању стихова и мисли до беспрекорног облика, О. Аризановић истиче смелу, али основану, тезу да је правац коме песник припада нешто савим ново, те да би се могао можда, као дефиниција у покушају, назвати есенцијализмом.
Поимању посебности Миливоја Пејчића у савременој српској поезији дао је важан допринос још један нишки аутор, песник и есејиста Добривоје Јевтић. Истина, он о овом издању још није писао, али говорећи о песниковој претходној збирци „Димнина“ из 2002, он је изрекао, можда, најтачнију мисао о карактеристикама и вредности ове лирике, тврдећи да је Миливоје Пејчић, и формом и садржајем, битан песник, песник који се просто не може заобићи:
„По томе (и тиме) је Пејчић битан песник. Може се од његове поезије понешто и одбити, и затурити, и превидети; увек ће остати та ненарушива целовитост, да је то где год га узели, аутентични шум времена“.

6. Битан, есенцијални песник

У одређивању вредности поезије Миливоја Пејчића, праведно је поћи од Јевтића, као првог критичара који је уочио и појмио битност овог песника и његове поезије. Блиско Јевтићевом јесте и гледиште Оливере Аризановић о Пејчићу као есенцијалном песнику, те нам се чини да ова два погледа ( а може и прозора) у песнички свет Миливоја Пејчића додирују суштину, отварају браву за разумевање и вредновање овог дубокомисленог и комплексног аутора. Јесте Пејчић био друкчији, и делом и животом, како истиче Микић, но другост, различитост, није сама по себи вредносна одредница. Али, кад се, недвосмислено, истакне да је Пејчић битан, есенцијални песник у својој генерацији, у језику свог народа, као што то чине ови нишки аутори, онда је то покушај вредновања, критериј којим се истиче право да се песничко дело једног аутора пажљивије прочита и учини покушај да се, са споредног пута, изведе на магистралу. Верујемо да је то онај високи циљ којем је непрекидно стремио и сам Пејчић, од самих почетака, од прве, невероватно зреле песме за његових седамнаест година, до самог краја, „служећи искључиво својој уметности, а не својој сујети“, не пристајући никад на мале, заводљиве, а ефемерне успехе.
Његове најбоље песме, а мислим да су то, пре свега, његове краће песме, имају нешто од тајанствене моћи, од светлости лирике источних народа. Оне зраче магијом једноставности и лакоће, те се, у први мах, многоме може учинити да их је лако било написати. Пут до такве песме, међутим, пут до једноставности и кристализације у исказу, је тежак и ретко кад, и коме, достижан. На том путу Пејчић је, осим наше и светске песничке баштине, коју је, као уман и образован човек, помно пратио, имао још једног, али врхунског учитеља:Природу. Ту савршену, чудесну творевину, којој се поклонички препуштао, осећајући да је и сам тек једна њена честица. Дивећи се савршенству божанског устројства, наш песник је настојао да створи песму по таквом, високом узору. Песму која ће бити истинита, непатворена, као музика ветра, лет птице, пад јесењег листа, напев потока, ујед зимског мраза… Песма сведена у изразу, а богата и тајновита у значењу. Но, док Творац за стварање своје чаролије поседује бројне савршене алате, наш песник је поседовао само нејаку реч. Зато је други правац његовог понирања био језички мајдан свога народа, који је освежавао, у фино дозираној мери, и специфичним, завичајним језичким материјалом. А кад му ништа од наслеђеног речничког блага не би било довољно, није се либио да кује нове речи и да их, као угаоно камење, полако и стрпљиво уграђује у песму.
Трагајући по језичком фундусу свога народа и учећи, понајвише, од природе, Миливоје Пејчић је својом посвећеношћу и својим талентом (без којег би сав тај големи напор био једна жалосна, јалова прича) успео да нешто од те божје чаролије песнички оживотвори, удене у песму, на свој заиста непоновљив и неодољив, пејчићевски, начин. Ево, неколико песничких бравура које треба да потврде овај утисак:

Мали плави цвет
жмирка својим паметним ,
плавим оком,
малим да ни пчела
не може на њега да слети,
али сунце може.

Када у својој соби
из самоће
зачујем црва у патосу,
осетим неку топлоту
у себи
јер видим да нисам сам
и да још неко као ја
пробија свој пут кроз живот.
Светлости пепела

Имена честитих покојника
су као ватра,
коју мајка
у оскудно време,
у коме ни шибице нема,
запреће на огњишту.
Увече за сутра.

Има, истина, и друкчијих песама у овој обимној и разноврсној књизи. Има развијених песничких прича, са обавезном поентом на крају до које је аутор нарочито држао. Има безброј свежих, успелих метафора, које су праве језичке гозбе, „на којима дух свира, а свет игра“, има фине ироније и самоироније, има пресне еротике и оштре критке, нарочито нових богова предграђа који су запосели Србију и других погубности нашег, у много чему, поремећенога доба. Има сведочења и доказа о великом усамљеништву и патништву песниковом, има мрачних сенки и тешког црнила у предосећају блиске смрти:
Као квочка лежим
на јајету краја.
Пиле већ куца о зид.
А има, ваља и то рећи, и оних песама које се уму и срцу потписника ових редова не допадају у свему, у којима је угао посматрања, барем за наш укус, превише измештен. Но, и у таквим стиховима, можемо се не слагати са углом, позицијом из којег аутор гледа,са мотивом и садржајем песме, али би било тешко оспорити ауторову језичку и песничку виртуозност.

7. Аутор који је осећао меру свог талента
Овај запис о песнику Миливоју Пејчићу чинимо само са једном намером – да неке од мислећих људи (песнике, тумаче поезије, читаоце и друге) заинтересујемо за судбину његовог дела. Иако знамо да је већина, с правом, заузета собом, како је, у истину, био заузет и сам Пејчић. Започели смо га Пејчићевом вансеријском дефиницијом, дефиницијом за уџбенике, о томе шта је задатак правог уметника, данас и вазда. А затварамо још једним његовим ставом, из сада већ прилично далеке 1988. године, који потврђује наш утисак да Пејчић није био некакав успутни песник каквих има на све стране, филозоф који је писао и песме, већ аутор са визијом, са јасним песничким програмом. Песник и мислилац који је осећао снагу, и меру, свог талента и знао тачно шта и колико ваља радити, и урадити, да би се, евентуално, истакло право на трајање:
„Већина, ако не и сви песници, чак иако су аутори по стотинак песничких књига у ствари успевају да испевају само мали број песама. Тако претежни део стихова које напишу представља тек узимање дугог залета за скок у висину, даљину и понор песме“.
Свако ко, пажљивије, буде урањао у песнички свет који доноси ова изузетна књига разумеће да Пејчић није живео и писао узалуд. Да је, стварајући деценијама, успео да испева један број великих и трајних песама, песама са оним непролазним, светлосним трептајем у тексту, које су његова оставштина за будућност. Иако се, ми данас, можда нећемо сложити у томе које су то тачно песме, од укупно 360 колико садржи књига. Одговор, као и свему, даће време. Песнику је једино било важно да свој задатак обави до краја и – он је то, по вишем стваралачком налогу, беспоговорно обавио.