Category Archives: Душан Стојковић

Душан СТОЈКОВИЋ, ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 ДОЧЕКАНЕ ПЕСМЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

            Модерна српска поезија делује на први поглед поприлично унисоно. Сви песници за које се, понекад сасвим неосновано, мисли како велики песници јесу имају своја мала, или мало већа, пратећа песничка јата те се стиже до – позајмимо згодну Вукову одредницу – лирске чорбине чорбе чорбе. Није потребно ни прибележити како ту никакве оригиналности, осим умишљене, нема. Стојан Богдановић се није, нипошто није, ухватио у то коло. Од самог почетка свога песниковања градио је свој, сасвим особени, поетски свет и устрајао је на томе. Свака његова нова књига само је нова коцкица у грађевини чији су темељи постављени, на сасвим солидној основи, давно. Оне, узете све скупа, граде, фрагментизован – а у времену у којем јесмо и не може се остварити другачији – мали лирски „роман“, са истим, или сличним, или налик на оне који су им претходили, главним „јунацима“. У збирци која је пред нама, осим самог песника, и – симболичког – кривог дрвета, и – метафорички и поетички уведене – песме која се, жељно и жедно, очекује, то је и Брадоња, Божији син, који се непрекидно налази са нама, а не само у нама где би требало да му је – за оне који религиозни јесу – једино право место.

Богдановићева поезија остаје онаква каква је била и у свим његовим ранијим књигама – наративна. Ту њену наративност ојачавају, и онеобичавају не ретко, хумор и иронија. Не ретко такође, но нешто мање него у ранијим збиркама, ова поезија је и лудистичка. Она не може, и неће, без песничке игре. Нема ничег светог са чим се она не п(р)оиграва. Нимало случајно управо Син Божји постаје један од главних њених јунака и то тако што постаје и више него обичан човек. Необично обичан. Песничка игра се не ограничава на онај део ове поезије који је превасходно сатиричан и критичан. Она осваја и оне песме које су елегичне. Једнако и оне које бисмо могли назвати поетичким. Једном речју, без песничке игре и песничког надигравања, овај poeta ludens не може.

Богдановићеве песме су или изузетно кратке, праве лирске минијатуре, или изузетно дуге, циклусно организоване, праве поеме. У ове друге спадају: „Криво дрво“, „Питао сам сајџију“, „Био си човек“, „Све је ближе и ближе“. Могли бисмо им придодати и, једноделне, „Од болести бољег лека нема“ и „Само да прођем кроз живот“. Ове две последње испеване су исцела, а претходно наведене састоје се из малих песама које су тематски груписане у поетску целину. У свима њима иронија и специфичан, некад дискретан некад помало грубљи, хумор ти су који њихову „причу“ досољавају.

Поетика ових песма је сасвим хуморна. Песма је та, прибележили смо већ, која се непрестано ишчекује. Кључно место предвиђено за „судар“ песника и песме јесте криво дрво. Дрво симболише свеукупност, јединство неба, земље и воде. Средиште је света, али и, као симбол женског принципа, хранитељски и заштитнички вид Велике Мајке. Но, извијено (да ли и криво?) дрво има магијско или свето значење са добрим или рђавим дејством на људе.

У песми „Криво дрво“ песник пише: Није ово проза морам да прескочим понешто. Однос песника са песмом задобија еротску компоненту (песма је та која ће бити убодена): Потом зујиш, зујиш, као прави зујкан, / Док не слетиш на њу, на праву тему. / Ако то убодеш, онда си на Пегазу, / И јашеш, брате, / Јашеш и не попушташ, / Док ти се песма не укаже. / Гола. Песма (плашљива попут срне) не сме се призивати. Мора се дочекати. Тек онда је она песма. Када сама себе испева. Када се песникова душа отелотвори као песма. А Без песме је човек као птица без крила. / […] / Од песме се човеку заврти мозак, / И ништа га не боли.  Песме-чекалице (оне у којима се песма ишчекује), осим уводне у збирци, су и: „То је то“, „Чекам песму“ и „И сутра“. Но, песник не смеће са ума ни једно питање на које не могу ни он, ни други, дати прави одговор: Шта је гора пошаст: љубав или поезија? За поезију се бар зна: Поезија је чудна болест, / Напада и лети и зими, / И то на свим меридијанима („Џаов чамац за небо у Смедерево“). Шта је са љубављу?

(Потенцијални) неологизми присутни у збирци су: зујкан; првити; предрвити; смиросати; шумоглав. Воде бој деминутиви (наводимо неколике: каишчић; кученце; мрвка; полугице; псетанце; сандучић; словце; федерчићи; шрафчићи…) и аугментативи и пежоративи (на пример: женетина; кршотина; кућерина… ). Ту су и неколики „интернетизми“: фејс; пи – си

Бог и песник живе у различитим временима („Криво дрво“). Ево како се онај први хуморно портретише у првој песми збирке, оној која је књизи позајмила наслов: Мени фали дашчица, / Можете мислити колико је фалило Њему. Односно: Епископи су га убили и причу су наместили, / У великој књизи, отишао је да би дошао, / Није ли то исто као, / Иди ми, дођи ми, / Не бринем више за њега, / И мртав се сналази. У неколиким песмама Христ је, хуморно и интимно, окрштен као Брадоња. Ево како он пролази у песми „Био си човек“: Брадоњу су толики лајали, / Па, могу и ја мало. / Ја му то радим поштено, иза леђа, / Али из милоште, / Из зависти, / Из чисто људске злобе, / Из чиста мира / И из великог поштовања. / Не као хришћанин, / Дакле, не као роб, / Као слободан уметник. У истој песми Брадоња се и Чупавком назива и за њега се вели како је са песником жмуре… играо.

Песник зна да се поигра и са песничким субјектом. Овај пут ређе него у претходним збиркама, уноси и особени аутобиографизам. Спомиње чланове своје породице и понеки детаљ из њихових животних судбина. Ни овде се не „прескаче“ хумор: Мене је тај сат нервирао. / Баба није марила за њега. / Говорила је, / Моје је прошло. / Била је глува, / Као деда. / Није чула ни када је поред ње / Прошао онолики живот („Питао сам сајџију“). Ни сат није хуморног поштеђен. Он има аритмију, јер појело га време (Исто).

Постоји једна хуморна слика која се лајтмотивски сели песмама. Реч је о недостатку једне или неколико дасака у глави. У једној песми, ако би се оне скупиле од њих би могао да се сачини нимало тесан сандук.

Честа су апострофирања. Да би се то доказало довољно је обратити пажњу на песме „Срба Игњатовић у Књажевцу“, „Песникињи Тодори Шкоро“, „Драги Мирославе“ и „Џаов чамац за небо у Смедереву“. Уз то, читав низ песма има посвете које поприлично јасно, додуше понекад иницијалима заклоњено, откривају коме су намењене и са чијим уметничким радом или животним кредом кореспондирају.

Разноврсност песничких слика (хуморних, ироничних, метафоричких, метафизичких…) које су само језгро (антиподни пол била би лирска нарација) Богдановићеве поезије илустроваћемо неколиким примерима: Доста ми је наш живот. / Смрт подај ђаволу / Он уме са њом („Питао сам сајџију“);  Пуко сам / Покушавам да се прикрпим некако („Пуко сам“); Ових дана гутам поезију, / Баш сам се лепо поправио („Моја Надица“); Хтео је да усиса смрт („Био си човек“); (од љубави као – лепе – болести; епитет смо позајмили од Мјечеслава Јаструна, пољског прозаика) бољег лека нема („Од болести бољег лека нема“; очигледан је оксиморон – и није једини у збирци – који се у наслову ове песме находи); Али сви су изгледи да ћу / Као сваки смртник, / Умрети жељан живота („Као сваки смртник“, ова слика песнички је одазив на крај недовршеног романа Газда Младен великог Борисава Станковића, у којем главни јунак умире остављајући за собом у тевтеру прибележено: Умрећу рањав и жељан); Хвата ме језа, као пред бомбардовање / Марта 1999. године када су Амери дошли / Да нам помогну да срушимо нашу стару кућу, / Старију од њихове државе („Хвата ме језа“); Ту нема изузетака, свако живи туђи живот, / Живот који му је поклоњен, / И лаже себе и друге како он живи свој живот („“Само да прођем кроз живот“); Смрт бар не боли као живот (Исто); Само да прођем кроз живот, / После је лако (Исто).

Звуковање (вешто активирање алитерација и асонанци пре свега) илустроваћемо једним јединим, али упечатљивим, примером: Све сам самцијати самодржац („Срба Игњатовић у Књажевцу“). Посебно у песмама којима се збирка окончава учестало је и римовање. Збијено. Не ретко, прибегава се и унутрашњој рими која собом доноси алитерације и асонанце.

Поновићемо оно чиме смо окончали текст претходној збирци – О да (2013) аутора о којем пишемо: Стојан  Богдановић је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају.