Category Archives: Мирослав Радовановић

Мирослав РАДОВАНОВИЋ, СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

 

СУПТИЛНЕ АНАЛИЗЕ ПОЕТСКЕ ИНТИМЕ

(О збирци песама КРИВО ДРВО Стојана Богдановића)

            Стојан Богдановић у збирци песама “Криво дрво” успева да успостави систем критичког суочења и оспоравања идеала затворене и статичне ортодоксије. Искључивост ауторитета он своди на ниво људске мере и логичног сагледвања света чињеница. Његова поезија препознаје глас човека и посебно песника који се одупире механици аутоматизма и алијенације без обзира да ли је у питању узурпирана легитимност, лажна вредност или модел комуникације у ком ишчезава значење. Темељни однос човека, односно песника, изграђен је на плану метафизичких недоумица. Песник твори ситуације на свим нивоима рефлексије о смислу постојања и суштини бића, у слојевитом пресеку кроз духовно:

“Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоће песама да ми се укаже!”

(Криво дрво)

У слојевитом пресеку духовног и историјског пејзажа песник настоји да препозна трагове људског дела и његов смисао и напор усмерен је на предвладавању стихије. Суочење песника са реалношћу представља могући облик сугласја реалности и свести, крутости и истине. Елан стихије и догматска емпирија мењају места на покретној траци историје негирајући људска права што песник ревносно бележи. Песник, субјект историје, покушава да циљеве прогреса претвори у реалне чињенице људске среће, али му то не полази за руком. Животни сан није се поистоветио са великим обећањима историје. Опсесивна недоумица остаје да доминира, једнозначност и непромишљеност су свемоћне категорије које побеђују над разумом и правдом:

“Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.”

(Криво дрво)

Еманципаторски дух људске мисли (чије искре није погасило чак ни наше време) израз је сизифовске свести која постоји у песнику и из сна треба да пређе у поље животне збиље. Песма која ће наићи је симболични протест против хаотичног света, свест о томе да постоји боље и светлије. Песник тражи начин да се ослободи заблуда и ограничења реалнога живота и да у уметности, у певању, потврди трајни израз ослобођења и његовог избора начела среће. Суптилне анализе тајних подручија људске душе су напор Стојана Богдановића, интимни календар који мора доћи и надвладати слепи догматизам. Искушења духа и напори маште су заправо једина човекова интимна драма која отвара просторе самоће и тишине у којима стваралачки дух испреда крхку грађевину својих снова. Песник исчекује песму која ће доћи и сведочити о интимном суочењу усамљеног бића са вечним загонеткама света, нестанка, смрти, самим собом и својим недумицама:

“Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња,

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” стално има захтев за проширењем појма песника, за истицањем партикуларности људске судбине и несводљивошћу човековог доживљајног концепта. Индивидуална представа света као и њен спонтани доживљај постају темељни принцип увек у спору са околином и наметнутим. Песник истиче да нема линераног дефинисања, да тежња конституише човеков поглед, властиту судбину, песниково биће доводи у питање све дате и наметнуте ауторитете и у свом индивидуалном ходу ослања се на искуства властите мере и упитаности. Самоспознаја одређује све па и границе властитих поступака. Субјект преображава околину и самог себе, прелази границе априорних система и конвенција. Тескоба је на тај начин уступила место нади и ведрини, песник је снажно остварио човекову индивидуалност непредвидљиву у поступцима и нади:

“Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А кад ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

(Лепота)

Богдановића мучи немир човека опседнутог појавама, питањима, неизвесношћу који трага за апслоутним одговором у виду видовите појаве песника који представе фиксира песничким језиком и ширином. Песнички говор је облик одржања властите извесности између животног искуства и његове песничке имагинарне трансформације. Неизмерно продубљујући песничко искуство Богдановић покушава да одгоди и чињеницу смрти. Поезија и певање су заправо чин дубоког саображења са скривеним смислом, са збиљом која је след имагинарних садржаја и песничких снова који једини имају коначни смисао. Песник верује да реч може изменити смисао света и да је поезија заправо други облик егзистенције. Песничко стварање је изнад човекове судбине, песнички програм и надахнуће успостављају равнотежу и склад животних токова:

“Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чека, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем.”

(Криво дрво)

Богдановић у збирци песама “Криво дрво” потврђује и своју апсолутну слободу одбацивања устаљених образаца и указује на огромне просторе које може прекрити песникова мисао и реч. Песник изнова покушава да дефинише свој глас између речи и збиље, између датости и хтења. Сваки песнички чин изражава свеукупност могућих значења и он превазилази облике реалности. Свет за којим трага песник у збирци “Криво дрво” је илузорна представа, призор неухватљивих контура, идеал за којим се чезне. Поезијом и певањем Богдановић опстаје у свету свеопште трошности. Интимне жеље, скривена значења надваладавају разорне снаге света и култове давно постављеног:

                   “Чамац за небо се начујно огледа у води равног   Дунава.

                     Поезија је чудна болест,

                     Напада и лети и зими,

                     И то на свим меридијанима.”

                        (Џаов чамац за небo у Смедереву)