КРИВО ДРВО СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА
1
Криво дрво, нова песничка књига Стојана Богдановића, сачињена је од дугих фрагментарних песама, које можемо означити и као поеме; и кратких, обично енергичних песама које су више или мање повезане са садржајима тих поема. Углавном, све песничке текстове у овој књизи обједињавају песников глас и став животне и песничке зрелости.
У првој песми, сачињеној од 22 лирска, стиховна фрагмента сусрећемо централну метафору, али и централни симбол ове књиге – криво дрво. Вероватно је реч о стварном дрвету, чије место песник врло прецизно одређује, где често пролази или куда одлази. То криво дрво је тачка на којој, између осталог, чека долазак песме, њену појаву – посматрајући околни простор, пролазнице и пролазнике и повезујући своју ситуацију и ситуацију кривог дрвета са различитим садржајима света – конкретним (животним) и (конкретним) митским, имагинарним, библијским, филозофским…
У креативној имагинацији Стојана Богдановића песма на коју се чека покрај кривог дрвета указује се као нека врста илуминације односно чуда. У том чекању лирског чуда неминовно пролази и живот, једини људски живот, али он ионако пролази и одмакао је довољно, па није штета ни проводити га у бекетовски интонираном чекању и очекивању. Каже на једном месту Стојан Богдановић:
Песма ако је права,
Није штета причекати…
Јер, мало даље, песник гномски обухвата властито животно и песничко искуство:
А живот није ништа без песме…
Из ових стихова и целе енергије поеме Криво дрво происходи читаочев осећај да је за Стојана Богдановића песма све односно врхунски принцип и да живот вреди чак и ако пролази „само“ у очекивању и дочекивању праве и добре песме. Немам ништа против и сам мислим тако.
2
Питањем креирања песме и њеног смисла, српска поезија се бави још од Стерије и Његоша, то јест откако је индивидуално уметнички „прогледала“. Преко Лазе Костића и Змаја, Ракића и Диса, а доцније модерниста, у различитим поетичким таласима, то песничко размишљање је преко Раичковића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића стигло до нас. Стојан Богдановић се у својим зрелим годинама, у ствари придружује том дубоком и високом таласу српске песничке традиције. Наравно, на властити, препознатљиви начин.
Ако се Криво дрво, као уводна поема бавило односом личне егзистенције и креације односно смислом поезије – поема Питао сам сајџију, сачињена од 12 фрагмената, разматра феномен (породичног) времена. Наиме, у некој врсти разговора са прастарим кућним сатом, песник пролази кроз историју властите породице, која је, у малом и свакодневном, и историја многих наших породица у протеклом и овом веку. Историја ратова, патње, страха и малих успона.
Мада књига Криво дрво није циклусно организована, рекао бих да се финале првог, уводног дела књиге може видети у четвороделној песми Срба Игњатовић у Књажевцу, где с једне стране песник Стојан Богдановић наново посматра однос песме и реалности, живота и уметности, али с друге то чини у одлучније сатиричком кључу, што ће постати битна ознака већине текстова у Кривом дрвету. Рекао бих да та сатиричност није ни оштра ни цинична – она је пре свега заснована на животним искуству и жељи да се забележе социјално и историјско корозивни мотиви у нашој свакодневици.
3
Централни део ове песничке књиге протиче у кратким, ефикасним песмама, каткада написаним у слободном стиху, каткада живо римованим, које својим садржајима окрзавају мотив и симболику кривог дрвета, тему чекања песме и њеног указивања, али и моменте у којима песник разматра укупно властито искуство. Песме То је то, Чекам песму, Пуко сам, Песникињи Теодори Шкоро, Која сам ја будала – најизразитије су у овом лирском кругу. У једном моменту као да се укупно егзистенцијално искуство песника Стојана Богдановића кристализује у увиђању стања ствари „под звездама“. Мислим на песму с насловом Лепота која гласи:
Лепота је она реч
Која ти жари врх језика,
Која васдан с тобом путује.
А када ти одеш,
Тамо далеко,
Она стоји на крајпуташу.
И све дочекује и испраћа,
Као мати.
Неколико песама, сличне тематике и погледа на свет и лирику, песник потом упућује пријатељима. Мислим на наслове Драги мој Мирославе, Бије у Тил… да би се књига поново испунила дугим песмама или поемама какве су Био си човек (13 фрагмената) и Све је ближе и ближе (28 фрагмената). Обе поеме се враћају мотиву кривог дрвета и сатирички, са више или мање наративних елемената, приказују свет као неку врсту сценичног хаоса или карневала – у којем нам је суђено да хтели не хтели учествујемо, живимо и преживљавамо. Стојан Богдановић доста успешно свакодневне, понекад и личне и обичне призоре, доживљаје и слике преображава у песме које су упечатљива бошовска визија нашег времена. Могло би се рећи да дуга песма с ироничним насловом Од болести бољег лека нема, која се бави искуством боловања, окончава трећи део књиге Криво дрво.
4
Осећања страха, језе, размишљања о пролазности живота и о смрти обележиће наредне, често минијатурне, изразито ритмичне песме, међу којима бих издвојио минијатуру Скок:
Када ми је хладно
Зачас скокнем до Грчке.
Поразговарам са Сократом,
Нагрејем се и лепо се вратим.
За све то потребно ми је само да легнем
А понекад само да склопим очи.
Ова кратка, за Стојана Богдановића тематски атипична песма, истиче моћ људске имагинације, способност да се у самом себи пронађу могућности опоравка, бољег осећања живота, топлине, радости. Она указује и на нарочити континуитет и везу са песничком књигом О да.
Неколико последњих песама у књизи поново се враћају искуству боловања и старости, да би последња песма Џаов чамац за небо у Смедереву поентирала целину, можда помало неочекивано:
Поезија је чудна болест,
Напада и лети и зими,
И то на свим меридијанима.
5
Нова песничка књига Стојана Богдановића Криво дрво складан је наставак његове дуге и интересантне песничке пустоловине. Она се истовремено бави личним светом и осећајем тог пролазног света, али једнако тако сведочи и о конфузним и нејасним временима у којима је настајала. У складу са својим годинама, песник мудро и разложно, без патетике али и сувишне горчине разматра сложено искуство које је иза њега, дуже и упорније се задржавајући на актуелном добу у нашој земљи и самом себи. Стојећи крај кривог дрвета, као симбола опстајања и постојаности, песник проналази у себи и око себе мноштво подстицајних песничких мотива, који га везују са језиком, културом, породицом, пријатељима, коначно са могућношћу говора и самоисказивања.
У Панчеву, маја, 2014.