Category Archives: Васа Павковић

Васа ПАВКОВИЋ, “КРИВО ДРВО” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

КРИВО ДРВО   СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

1

Криво дрво, нова песничка књига Стојана Богдановића, сачињена је од дугих фрагментарних песама, које можемо  означити и као поеме; и кратких, обично енергичних песама које су више или мање повезане са садржајима  тих поема. Углавном, све песничке текстове у овој књизи обједињавају песников глас и став животне и песничке зрелости.

У првој песми, сачињеној од 22 лирска, стиховна фрагмента сусрећемо централну метафору, али и централни симбол ове књиге – криво дрво. Вероватно је реч о стварном дрвету, чије место песник врло прецизно одређује, где често пролази или куда одлази. То криво дрво је тачка на којој, између осталог, чека долазак песме, њену појаву – посматрајући околни простор, пролазнице и пролазнике и повезујући своју ситуацију и ситуацију кривог дрвета са различитим садржајима света – конкретним (животним) и (конкретним) митским, имагинарним, библијским, филозофским…

У креативној имагинацији Стојана Богдановића песма на коју се чека покрај кривог дрвета  указује се као нека врста илуминације односно чуда. У том чекању лирског чуда неминовно пролази и живот, једини људски живот, али он ионако пролази и одмакао је довољно, па није штета ни проводити га у бекетовски интонираном чекању и очекивању. Каже на једном месту Стојан Богдановић:

Песма ако је права,

Није штета причекати…

Јер, мало даље, песник гномски обухвата властито животно и песничко искуство:

А живот није ништа без песме…

Из ових стихова и целе енергије поеме Криво дрво происходи читаочев осећај да је за Стојана Богдановића песма све односно врхунски принцип и да живот вреди  чак и ако пролази „само“  у очекивању и дочекивању праве и добре песме. Немам ништа против и сам мислим тако.

2

Питањем креирања песме и њеног смисла, српска поезија се бави још од Стерије и Његоша, то јест откако је индивидуално уметнички „прогледала“.  Преко Лазе Костића и Змаја,  Ракића и Диса, а доцније модерниста, у различитим поетичким таласима, то песничко размишљање је преко Раичковића, Ивана В. Лалића и Борислава Радовића стигло до нас. Стојан Богдановић се у својим зрелим годинама, у ствари придружује том дубоком и високом таласу српске песничке традиције. Наравно, на властити, препознатљиви начин.

Ако се Криво дрво, као уводна поема бавило односом личне егзистенције и креације односно смислом поезије – поема Питао сам сајџију, сачињена од 12 фрагмената, разматра феномен (породичног) времена. Наиме, у некој врсти разговора са прастарим кућним сатом, песник пролази кроз историју властите породице, која је, у малом и свакодневном, и историја многих наших породица у протеклом и овом веку. Историја ратова, патње, страха и малих успона.

Мада књига Криво дрво није циклусно организована, рекао бих да се финале првог, уводног дела књиге може видети у четвороделној песми Срба Игњатовић у Књажевцу, где с једне стране песник Стојан Богдановић наново посматра однос песме и реалности, живота и уметности, али с друге то чини у одлучније сатиричком кључу, што ће постати битна ознака већине текстова у Кривом дрвету. Рекао бих да та сатиричност није ни оштра ни цинична – она је пре свега заснована на животним искуству и жељи да се забележе социјално и историјско корозивни мотиви у нашој свакодневици.

3

Централни део ове песничке књиге протиче у кратким, ефикасним песмама, каткада написаним у слободном стиху, каткада живо римованим, које својим садржајима окрзавају мотив  и симболику кривог дрвета, тему чекања песме и њеног указивања, али и моменте у којима песник разматра укупно властито искуство. Песме То је то, Чекам песму, Пуко сам, Песникињи Теодори Шкоро, Која сам ја будала – најизразитије су у овом лирском кругу. У једном моменту као да се укупно  егзистенцијално искуство песника Стојана Богдановића кристализује у увиђању стања ствари „под звездама“. Мислим на песму с насловом Лепота која гласи:

Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А када ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,

Као мати.

Неколико песама, сличне тематике и погледа на свет и лирику, песник потом упућује пријатељима. Мислим на наслове Драги мој Мирославе, Бије у Тил… да би се књига поново испунила дугим песмама или поемама какве су Био си човек (13 фрагмената) и Све је ближе и ближе (28 фрагмената).  Обе поеме се враћају мотиву кривог дрвета и сатирички, са више или мање наративних  елемената, приказују свет као неку врсту сценичног хаоса или карневала  – у којем нам је суђено да хтели не хтели учествујемо, живимо и преживљавамо. Стојан Богдановић доста успешно  свакодневне, понекад и личне и обичне призоре, доживљаје и слике преображава у песме које су упечатљива бошовска визија нашег времена. Могло би се рећи да дуга песма с ироничним насловом Од болести бољег лека нема, која се бави искуством боловања, окончава трећи део књиге Криво дрво.

4

Осећања страха, језе, размишљања о пролазности живота и о смрти обележиће наредне, често минијатурне, изразито ритмичне песме, међу којима бих издвојио минијатуру Скок:

Када ми је хладно

Зачас скокнем до Грчке.

Поразговарам са Сократом,

Нагрејем се и лепо се вратим.

За све то потребно ми је само да легнем

А понекад само да склопим очи.

Ова кратка, за Стојана Богдановића тематски атипична песма, истиче моћ људске имагинације, способност да се у самом себи пронађу могућности опоравка, бољег осећања  живота, топлине, радости. Она указује и на нарочити континуитет и везу са песничком књигом О да.

Неколико последњих песама у књизи поново се враћају искуству боловања и старости, да би последња песма Џаов чамац за небо у Смедереву поентирала целину, можда помало неочекивано:

Поезија је чудна болест,

Напада и лети и зими,       

И то на свим меридијанима.

 5

Нова песничка књига Стојана Богдановића Криво дрво складан је наставак његове дуге и интересантне песничке пустоловине. Она се истовремено бави личним светом и осећајем тог пролазног света, али једнако тако сведочи и о конфузним и нејасним временима у којима је настајала.  У складу са својим годинама, песник мудро и разложно, без патетике али и сувишне горчине разматра сложено искуство које је иза њега, дуже и упорније се задржавајући на актуелном добу у нашој земљи и самом себи. Стојећи крај кривог дрвета, као симбола опстајања и постојаности, песник проналази у себи и око себе мноштво подстицајних песничких мотива, који га везују са језиком, културом, породицом, пријатељима, коначно са могућношћу говора и самоисказивања.

У Панчеву, маја, 2014.                                                                                                            

Васа ПАВКОВИЋ, ТРАЈАШНОСТИ, Исток, Књажевац, 2014.

 

ТРАЈАШНОСТИ

 

                           ЗА СРБУ МИТРОВИЋА 

1.

(трајашности)

 

Трајашности што ме обузимаш

Увек кад се обраћам духу

Драгог Србе Митровића…

То стално одлагање

Трајашности…

(реч коју сам научио од тебе –

јер си ти инсистирао да будемо на ти,

да будемо немилосрдни, ако нам је

стало до поезије…)

 

Ти одласци у Капетан Мишину 5,

На други спрат, лифтом какви раде

Само у Плинској светлости

 

Где на степеницама, крај врата

Још увек живи презиме Паранос

с погледом

Ка згради Бродске управе

 

Сви моји бродови итд.

Све моје луке итд.

Све моје пловидбе и итд.

Сви моји знаци итд.

2.

(светлост нам узвраћа…)

 

Колико је то, та нада обмана?

Какве су димензије тог ударца?

И докле ћеш се самообмањивати?

Питам себе или ме то питаш ти

С друге стране…

 

(а како би другачије, кажеш тихо)…

Ту је будуће доба

Којем се нисмо надали

и топал ветар пуше

 

а све што се дешава било је или биће

јуче…

светлост нам узвраћа ударац,

док се спуштамо ка реци или пењемо ка мору,

док силазимо у бунар ли се пењемо на светилник

како би рекао веселник песник… 

3

(раздирућа бука)

Раздирућа бука је свуд око нас

На Булевару којим си пролазио

Идући на посао, међу тихе и опасне

Сабеседнике, књиге…

 

Али и у тој буци, чује се музика,

Провлачи се ритам неке песме

На народну или по Одну, тиња као

Сијалица над јајима у

Картонској кутији…

 

Стојимо у мирној матици –

То што си ми шануо ко врана пилету

Нико није чуо

Можда само светла блеском раздвојена

 

Не свет није јасности намењен

Али ни одсуству светла више него

Одсуству бића којем више нико

Не зна име…

 

4

(приграђе 1)

 

Солитери, поворке бараке, земунице,

Једни крај других и крај

Купа песка што се зове сејанац

Као у визији расизма где цвеће

Престаје да буде цвеће и постаје

Лисник с кореном , стаблом и листом

Као песник окован везаним стихом

Од кога су сви дигли руке

Сем родног села и академије…

 

Сејанац, бодри ме та реч, да уђем у шљунак

Међу сломљене црепове и цигље,

где расковани сандуци и котури бакарне

жице сведоче како неко још разуме наум

градитеља, визионара, футуриста

из наше заједничке будуће смрти.

 

То није ништа,

Уствари то није много, рекао би Ти,

Велики песниче Београда…

5

(приграђе 2)

Па бисмо заједни споро корачали кроз

Рекламе, подстицаје, мехурасту ласку,

Мамљења, шкољке, кршљушти, маске и …

 

Све је покренуто да нас све изневери,

Написао си у песми Путоказ,

А ја бих желео да се свако заустави на

Било ком од та два: све…

И да не мисли дуго о томе, већ да следи низ:

Афише, афише, сигнали, царство знака,

Добујући: билборди, билборди, рекламе, рекламе,

Страсти и стихавања, страсти и стишавања

Кружно увирући у себе као

митска наказа с Пелопонеза…

 

Ето га: живот,

Живот наш.

 

6

(одговор дочаравању)

Ево то је тај свет

У коме те нема.

 

Голо облачно небо

Небо у које не можеш погледати

Због јарког сунца

Кишно оловно небо

Небо које засипа лице пахуљама…

 

Ево то је тај дан

У коме те нема – зауставио сам дах

Наговештај извесности:

Исто ће тако бити и са мном.

 

7

(београд)

 

Ја бољи град не знам, мада

Тешко да га има!

 

Требало је стегнути срце и изрећи то –

Драги оштри песниче.

 

Није ти било лако – ни кад би погледао

С прозора на косину која је сиво

Водила ка Дунаву, ни доцније док си

Се огледао на вишим спратовима

новобеоградских солитера

вежбајући сваког јутра.

Тачно: ту скор без притискања расте,

Фантомски – уз жудњу и хвастање

Осећам како морам да те замолим

Дозволи ми да мислим потпуно исто

Без икаквог видљивог разлога…