Category Archives: Други пишу

Димитар АНАКИЕВ: РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Димитар Анакиев,

РАЗГОВОР СА КАМЕНОМ И ДРУГА ЧУДА

Пре десетак година отприлике, или мало више, на једном песничком сусрету, рече ми неки јапански песник, успут кроз причу, и овакву тврдњу: “Некада давно човек је умео да разговара са каменом, а данас, модерни човек је изгубио ту способност…”

Ових речи сетио сам се када ми је изненада допала у руке поезија Мирослава Тодоровића. Он је човек који уме да разговара са каменом. И не само са каменом, разговара он и са дрвећем, травама, цвећем, сенкама… разговара и са немуштим језиком шумова и неартикулисаних звукова, жуборима и кукурикањима… Своја сведочења о дубокој уроњености у природу, много дубљој него што је дато савременом човеку, саопштава у кратким хаику песмама. Рукописи његових хаикуа су густа ткања метафора која овај песник уочава у природном искону. Те метафоре су – налик на шифриране поруке које се дешифрују срцем а не умом – различитог обима и квалитета (од персонификација, преко синестезија до алегорија) али су све без разлике постојан и уверљив, искрен, поетски говор песника изузетног доживљајног интезитета.

Кроз своју уроњеност у искон Мирослав Тодоровић нам открива архетип песника какав је постојао некад. Открива нам прастару улогу песника каква је била у далекој прошлости, у примитивном људском друштву. Песници, у облику шамана, саопштавали су својим саплеменицима тајне овог света које су другима биле невидљиве. Саопштавајући своја сазнања до којих је дошао захваљујући својој посебној обдарености песник је увек отварао нове хоризонте знања и тиме своје сапутнике усмеравао у одређеном правцу, што му је обезбеђивало важно место у друштву.

Данас, када је место поезије преузела наука, песничке спознаје постале су наизглед маргиналне и непотребне широј друштвеној заједници. Да ли је то то заиста тако? Одговор на ово питање зависи од зрелости друштва. Наиме, постаје све више јасно да је место природе у човековом животу много значајније него што се обично мисли. Песме Мирослова Тодоровића могу бити водич за дубоко доживљавање света. Он у свим стварима које га окружују налази душу са којом се упушта у особени контакт. Како је то фантастично! На тај начин његова поезија оживљава свет за који већина људи мисли да је мртав и да постоји само зато да би га човек овако или другачије искористио.

Можда ће песничка знања о природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебан значај поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколења које долазе.

У Радовљици, 20 октобра 2018.

Бранислав ПЕТРОВИЋ: ЧУДАН ГОСТ

ЧУДАН ГОСТ

Отима нам нашу Метохију и наше Косово Поље,
а, све као да нам буде боље.

Све сами савезници ратни:
Нападоше нашу Грачаницу, и наш Призрен златни.

Чудан савезник, пријатељ и гост:
Удари на наш Дунав и на Дунаву (наш!) Варадински мост.

Удари на Чачак, и Ужице, и воће у роду,
Удари на со и хлеб, нападе вино, и нападе пијаћу воду.

МИ СМО ВАШИ ПРИЈАТЕЉИ! – бацају летке, вичу.
Па кад сте пријатељи што нападосте Жичу?

Ако имате Бога ваш Бог нека је са вама:
Знате ли ви шта је Жича и шта је Жича нама?

Ми не бисмо имали ни песму ни причу,
Ми да немамо Жичу.

Ако славите крсну славу, ако имате кућног свеца –
Шта су вама скривила наша деца!

Јесте ли нормални, шта је са вама!
Имате ли ви тата, имате ли мама?

Који у болници поубијасте болесне људе,
Погледајте се у огледалу – па како вам буде!

Препознајте себе у тој слици!
И препознајте себе у слици мале Милице у Батајници!

Увеличајте ту слику! И себе на тој слици!
Да вам се диве тамо код куће у Америци!

Ви заслужили орден, ви медаљу око врата –
Ви понос Америке, ви јунак тата!

Радомир МИЋУНОВИЋ: КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА! О песништву Стојана Богдановића

КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА

 

О песништву Стојана Богдановића

 

Док иишчитавам песнике, од чувених до мање знаних, сетим се, често, реченице: Не можеш остати ако ниси и не можеш нестати ако јеси! То се може односити и на друге области, али ми је, с обзиром на личне преокупације и животно усмерење, цитирана мисао најпримењивија за људе од пере. Вероватно грешим утолико што се области људског духа и творења гдекад додирују и преплићу, па је најбоље не сужавати делокруг изреке.

 

Нимало случајно, о свему томе размишљам другујући са две књиге Стојана Богдановића „Црна рупа“ и „Господар“, објављене прошле године у нишкој МБ Графици. Поменуте збирке песама уистину могу да просвете и просветле сваког реципијента, уколико им се искрено и здушно препуст. Поготово ако стави знак једнакости између себе и писца, прави резултат неће изостати. Намерно сам употребио математичке термине, као што сам хотимице започео текст здраворазумском, да не кажем баш филозофском, дефиницијом.

 

Мени су посебно одговарале Богдановићеве књиге јер су дошле као поручене да открију и поткрепе један стих из „Магичних поља“ који гласи: Колико поезије у математици! У поетизацији шаха, да игра речи и бројева, скупа, твори мала и велика чуда. Показало се, наиме, да је аутор наведених песмотвора у ствари математичар светког гласа, који се, ето, и на литерарном плану доказује.

 

С тим у вези, сетих се старог универзитетског професора Момчила Ушћумлића, иначе Никшићанинан, који је и Богдановићу предавао. Редовно је посећивао књижевне вечери и поверавао ми се како је његова прва и велика љубав била писање а не рачунање. И данас осећа склоност према лепоречју, док му је цифрање дошло више као ухлебље. По његовој нештампаној теорији, а објавио је низ књига и уџбеника из своје струке, поезија и математика су две паралеле које се, сигурно додирују негде у зениту. Зато бих најрадије осврт на књиге уваженог нишког професора ( и доктора наука, дакако), објединитеља две чаробне области, насловио: Колико поезије у математичара!

 

Његов смисао за списатељски чин разумели су многи међу којима бих издвојио Мирослава Тодоровића, чије инспиративне поговоре ваља узети за најбоље путоказе у тумачењу „Црне рупе“ и „Господара“. Осврнуо се на Богдановићеве књиге и црногорски академик Жарко Ђуровић. Но, сваки коментатор и верификатор има свој поглед и представљање, па ћу се одрећи експресија Богдановићевог суграђанина и других тумача и ослонити на властите утиске и процене.

 

Да Стојан Богдановић није толико талентован и успешан у стихоградњи, деловали су претенциозно и не би одолели зубу времена и критике ови редови:

 

мој отац миодраг николин

био је господар наде

а ја сам био и јесам и бићу

господар песме.

 

И кад смо већ код господарства и господарења, стваралац неће пропустити да се присети свог деде, па читамо недвосмислени примат: Никола је био господар наше куће.

 

О родитељима свог оца Стојан пише у више наврата, тако да су обе књиге пуне реминисценција и жестоких асоцијација на родоначелника и жену му Драгињу. У „прилогу за њихову биографију“ налазимо:

 

у давна времена много пре смрти

драгиња иникола живели су срећно

и несрећно до краја

по упокојењу били су смерни…

 

Изгледа, давно пре нас, кренули су Богдановићи у Европу. И то на кров континента, судећи по артиклима. Наиме, црно на бело стоји у књизи оно што је стајало на фирми: прва српска фабрика европског црепа никола г богдановић и синови. Уз додатак: сви сада су на службеном путу ни господар није ту.

 

А никола откад зна за себе

затиче себе ноћу

из свег гласа како јој пева

јуначке народне песме

 

Не питајте коме. Драгињи, разуме се. Ето епике усред лирике!

 

А потом о њима читамо:

 

извесно је као смрт да данас обоје

почивају на боњинском новом гробљу

нисам још био код

њих али већ годинама спремам се

верујем у господа

 

Из тог навода дају се уочити два битна показатеља. Прво, Богдановић своје поетисање зачињава хумором, како би неке тешке судбине и горке истине могле лакше да се поднесу. Друго, писац наглашава моћ вере и врхунску улогу Творца. Он је господар свемира, као што је Никола (био) господар дома.

 

Потом, међутим, производи стихове, а како сам каже: песник нема осим песме ништа. А ту се ни породична ни лична повест не завршавају, о чему сведоче следећи редови:

 

донедавно мислило се да поезија

не застарева сад чини ми се

поезија губи битку

али ја се не предајем

 

Ево како се описује творац списа овоземаљских:

 

песник и тако увек је жив и мртав

опомиње предсказује

и пева ли пева

 

Као сваки домаћински син и припадник Национа, сачиниће породично стабло у неколико потеза:

 

тако је настала благородна фамилија

на челу са мном

и на крају са мном

 

Међутим наследник никада није сам. Ту су успомене и обавезе. Ту је и љубав, стварна или имагинарна. Уосталом, једна од књига је посвећена Биљани. Ту су и песме „Разговор о теби“ сведочи, уједно, о самоћи и неизбежној комуникацији:

 

седам преко пута себе

почињем разговор

о теби

 

Такозвани дуализам личности стално се подразумева у добрих уметника. Контрасти, такође. И ружно може да буде лепо, и опоро може да слади.

 

Код Богдановића нису спорна ни споредна ни техничка питања. Примерице, намерно избегава интерпункцију и велика слова, остављајући читаоцима да то имају на уму и да се, према томе сналзе како знају и могу. Уосталом, зашто би „корисници услуга“ ленствовали? И када смо већ код ствари граматике и правописа, обратите пажњу како Стојан Нидрага Николина ломи стих. Као погачу или славски колач. Ритуално и ритмично.

 

Изузетно му је значајно, притом, да не заборави неки важан дуг. Рекосмо да је претке испоштовао. Сликару Драгославу Живковићу, чијим радовима су обе књиге обогаћене, посветио је песму „Господар светлости“. Одужио се и етносу, премда није пропустио да неком жаоком укаже на слабости и заблуде народа коме припадамо. Наилазимо на строфе о ратном безумљу и пречестим трагичним збивањима на просторима Балкана. Србије, понаособ.

 

Наводимо карактеристично место:

 

споменике су оборили

размазали су по њима нашу крв

да би нас упозорили и да обележе

мрачни пут којим су пошли

 

Неки појмови и призори Богдановићеве поезије шире се аритметичком прогресијом. Ето песника и математичара у потпуној симбиози. Црна рупа, како гласи и наслов једне од његових књига које су, овде, предмет нашег интересовања, вишеслојних и вишеструких димензија и дејства. Опет је, између осталог, реч о господарству,

 

од мичела и лапласа

од бране петровића наовамо

нагађа се ко је господар

црних рупа што се вешто скривају

у својим црним рупама

 

Биће да се дигресије и асоцијације односе на земне и космичке зјапове чија злослутна мрклост апсорбује не само појединце и нараштаје већ и цивилизације и светове, али је исто тако претпоставка за нове животе.

 

Наслови оба дела су јаки и одређују садржај. Црна рупа је тросмислена синтагма: родница, рака и васионски усисивач. У том троуглу ствара се и нестаје материја и антиматерија, ствари и твари. Господар није само звање већ метафора. Ту и тамо се односи на родоначелника, али се, нарочито, може разумети коа Сведржитељ.

 

Перо Стојаново је час голубије, ча орлово. Чешће шиба него што титра и милује. Не штеди ни својту ни туђину. Немилосрдно се, као што рекосмо, обрачунава са нама овдашњим, како прошлим тако и садашњим. Он зна врло добро да, без кајања и прочошћења, нема трајних знаменитих плодова и дела. Залогом и жртвом се искупљујемо и остварујемо.

 

Оно што је најважније за сваког креативца је специфичност. Богдановић је, пре свега и поврх свега, оригиналан човек. Пронашао је формулу. У два издања је етичке и етничке вредности проденуо кроз личне доживљаје, сазнања и ставове. У првој збирци су, претежно, ини, у другој углавном он, директно или посредно. Не може се никако сама ослободити силовитог и ћудљивог деде, чија сенка га, уз такође бабину силуету, упорно прати. Генетика и реминисценције се подупиру.

 

Пошто се засити и замори од историјских и антрополошких мотива, наш савременик ипак допусти себи извесна интекетуална и чулна задовољства која припадају сваком бићу, па што не би и господару песме. У томе му помаже илустратор сликом човековог распећа између две грације. Дакле, нису све Голготе мучне. Песник се, повремено, не обраћа звездама, како смо навикли да слушамо од Музине деце, већ земљи:

 

сада поново спремам себе

да се попнем високо чак

на венерин брег могао бих

одозго да лајем на свог пса

а да ми он ништа не може

 

Кристално јасне и енигматски нејасне поруке, чији домет нису само важећи актери прошлости но и будући протагонисти, нижу се, некад у натуралистичком, некада у афористичком, а некад у баладичном тону. За/гонетање се, неретко, прожима са тестаментарним. Елем, пева се – иронијски и озбиљно – о много чему. И када су то, наизглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијалан. Рецимо, на тему бунара и око њега, следи закључак:

 

сада кружи само црни

гаша у ниском лету неумољиво

 

Више је него извесно кога и шта птица злослутница оличава.

 

О пролазности и неминовној завршници песник проговара оксиморонски:

 

боли ме време

 

а судбина весело маше ми

коњским репом

 

Осетљив на жиг усуда продубљен тим болом због смртности којом смо, листом обележени и којом ћемо запечатити књигу постања, литерарни субјект пази шта ради:

 

желим да личим на себе

када будем подносио овај извештај

 

Утолико пре што су претходили суморни извештаји, у стилу:

 

осим камења на гробљу

нико више ништа не памти

нико не иде у војску

нико се не жени

нико никог не дочекује

 

после свега тога, као епилог, да не кажем као предложак за будући епитаф, аутор исписује:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму

 

Иза песника остаје само песма, јер, како смо већ обавештени, њу једино има. Поред свих материјалних добара, која бледе напрам духовног споменика.

 

(Књижевне новине, Београд, 2005; Развитак, Зајечар, 2005; Бдење, Сврљиг/Књажевац, 2008)

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан СТОЈАНОВИЋ (1960.Ниш-2014.Марсељ)

 

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

СНЕГОВИ

 

Метрили смо снегове и

Копали по њима

Да изађемо

На затрпан пут

И копали по њему

Да сиђемо по дану

Ако има Бога

Да нас сваки пут оживи

Ако нас коп укопа

Ако смрзнушу душом зовемо

Ако нас родбина не познаје

Када довучемо годину-две са робије

И све ископине у једну зберемо

Па је уснимо

Ако не лети небо у погледу

Већ очи за небо створене

када остану без вида

 

Тада нека нас Бог оживи!

 

УРНЕБЕС

 

Мајко, сви се помало надамо

Неко све више,

Неко се надувао

Неко би у песму да пропадне,

А ја по камион, па у дрва…

Из кафане заједно извлаче

И свињокољца и мене

И твога сина Јесењина…

Мајко свет је урнебес,

Сви се помало надамо

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

 

Одавно нисмо беснели по шуми

Спустали ногавице и задазили рукаве

Бучни

Песму гласно трпели

Упоређену са зимом до препона

Одавно нисмо беснели по шуми

Гласно смејало укључено на најјаче

Јели смо вино

Бунике и гвожђе ковано за лисице

 

ДРВОРЕДИ

 

Расту дрвореди слика

Голих година на колену,

Свакоме нешто сметамо,

Од рима одкидамо за зрнашца,

Свет се претвара у згртање,

А ми му отимамо од живота, поглавља,

У једном даху,

У кањону светлости и

Питамо пролазнике,

А они се журно вију, уврнутих стопала која беже,

Онда одлазимо

Час у свет, час у клозетску рупу,

Неки од нас су тетовирали метак на челу

 

Свет је за нас

Оно што гори док не сване…

 

На висоравнима окишњавали

Голе године,

Постојања од приче

На нос нам излази, али певамо… и посипамо се

 

ВЕТРОВИНА

 

Када фијуче, ни у зору не јењава

Дрмуса прозор

Када пишти кроз сваку малу рупу

Сви смо збили мисао у нешто друго

Већ знамо ветар

Треба нам љубав

Тражимо љубав

Посао и празник

Када фијуче ни у зору не јењава

“оно фијуче за тебе”

 

У ИЗМИШЉОТИНИ

 

Знало се да је све

Игра

За главу

И окрет…

 

Могла си да дуваш у маховину

 

Ђаволе да нервираш

Укосницом

Из револвера

 

Да гуташ своје и моје речи

У измишљотини

Могли смо да се стискамо

Као у свемиру

 

 

 

Сви путеви не воде у двориште

Али немој да ме држиш за реч

Песничка слобода је измишљена

Кад и ветрови

Криво је господство

Красно заобљена свитања

Злато које немам

И непролазна радост…

 

Низ двориште

Ушушкана сва

Помало се грудваш са

Кућним прозорима

И бацаш поглед на улицу

Сви путеви не воде у улицу

Препешачио бих је као војник

Али смета ми океан

 

Не воде сви живот

Умилније него што се псето цима на поводници

Ја откривам тајну обале:

(Једанпут је камен вода извајала као хармонику)

Бар је у вагону четрнаест

Ја идем да редом лупам главом кроз зидове

Док не заболи, а заболи

 

Не избегавају сви као ти у светове

Придајеш важност вољи доброј

Предметима доцртаваш контуре

И полугом би Земљу у рај…прекотрљала

Мислим да би требало да се бавим сентенцама јер

Ту негде има Бога и он ће ведрити…

Да узмем своје време за руку

 

И да изврнем у страну

Песме звезданог хода

Да не изговорим неким разлогом

Бар је у вагону четрнаест…

 

Не знају сви слово на које почињеш

Из које си клисуре,

За који минут ћемо ући у станицу

 

Размештам искре између обрва…

Заваран старом навиком зверања,

Све сам заборавио

На седишту до тебе…

 

И молим те врати ми бар и онај кофер

Препун  је због чоколаде, од скица до сабраних дела

И осетило се по мирису да тамо

Још нешто се нагиње кроз прозор…

 

 

 

Када спавам

Пребацујем руке преко плотова

Измештам нечије скуте

Сигурно твоје

Или са сном обавезно причам

 

Грешан сам некад

Па се будим да попијем воду

И мало очерупам довратак

Десним кажипрстом

 

Јер лева је

За миловање створена

 

 

У НЕРАДНОМ САКОУ

 

Гледам шта раде сунце и роса по трави

Дивне бисере ничу…

А тек преко свега тога, тамо,

Једва се види оком

Оволицки комад

Оцеана

И барке

 

А ја тек да се натерам

Да мало касније ударам у таламбасе

Докрњим плафон

Облепим зидурине

И облајхујем патосину…

 

Да распредам

Могу да чатим и печатим

А знам и звездочатство,

Такве ствари

 

Да је згода

Да

Да се данује

 

А прашина може бити

Али не мора

И звездана

До душе

 

СТО БЕЛИХ РАДА

 

На ливади избројао сам

Сто белих рада

На квадрату од метра…

Зар сада да идем да метрим ливаду?

Која се прострла као три наша дворишта.

И околно растиње.

Колико је много белих рада…

А види се и комад мора

Мајују кукавице

Изражавају се зрикавци

И цвркута се на веома

Киша да падне – спремна

Скриваћу се до куће.

 

Недалеко је казино

Кад ли се отвара

Тркачи су ненадмашни

Клошар је направио змаја од песка

Ту су му лопате и четке

Једна тамо ради исто

Седи и записује недељу

Небо се поистоветило са морем

Сивкасто

Тек се назиру једарца у даљини

Ни деца нису плачљива

 

Зар сада да идем да метрим ливаду

На ливади две стазе угажене

Скриваћу се до куће

С неба ороси оловку

 

Ово никада неће престати

Клошар змају од песка ископао очи

И у њих ставио лојанице

 

ГУБЉЕЊЕ

 

Сви знају да сам губио

У виртуелном свету: силе, виле и опсене

А губих их исто…

Наду нисам.

Ни приче из прикрајка

И такве луде ствари,

Расплињавале су се…

Парале по недођији…

Товар говора…

На једном зиду графит: Свет је океан

И после нешто нечитко.

Нисам изгубио дрво које је чудно израсло,

Као лакат и медвеђа уста,

А море је до пола зелено…

И нисам загубио зору

Бос на тераси

Ни земљопис

Свет је океан – после тога нешто нечитко

 

 

 

Из књиге ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ  Горана Стојановића

Издање Нишког културног центра, 2015. ISBN 978-86-6101-109-2

Борис ЛАЗИЋ: ТИХИ ПРИЈАТЕЉ-ГОРАН СТОЈАНОВИЋ

Поговор у књизи

Горан Стојановић, Одавно нисмо беснели по шуми

НКЦ, 2015.

Борис ЛАЗИЋ

ТИХИ ПРИЈАТЕЉ

 

Горана сам упознао почетком деведесетих година, у Паризу, на књижевној вечери. Упознао нас је песник Радивој Станивук. Срели смо се у просторијама Српске допунске школе која се тада налазила у великој, пространој, маркантној згради, на Пармантјеу (на корак-два од улице у којој је до пре неколико година живео Данило Киш[1]). Та зграда је, у току транзиције, средином деведесетих, продата, новац се слио на приватни рачун једног од школских челника, а српска је заједница изгубила једну од својих референтних адреса у Граду светлости. Случај никад није решен.

У то време је агилни Властимир Станисављевић-Шаркаменац, предавач, касније све успешнији писаца из Крајинског круга (Адам Пуслојић, итд), организовао књижевне вечери, гостовања писаца из Отаџбине, мизучке соарее. Приликом једног од тих сусрета упознао сам и Горана. До тада сам се махом дружио са Радивојем Станивуком (реч је о 1992.), а главна адреса је била Културни центар Србије – и околне кафане. У то време сам студирао на славистици и још нисам објављивао своје радове. Уствари, још никог од живих писаца нисам познавао. Људи обично улазе групно у књижевност – упадају у њу, груну као компактна маса (чудо за занат који у старту налаже крајњу поетичку издиференцираност). Нисам живео нити студирао у Србији, и до Станивука и Горана, Нине Живанчевић, Бранка Маширевића (суоснивача Геопоетике) – нико није читао моје стихове. Уз то сам – за разлику од Кристофа Дабића (Christophe Dabitch) или Наташе Нисић (Natacha Nisic), па и Слободана Деспота (он се као романописац и блогер јавља доста касније али је као књижар и уредник већ присутан), рецимо – писао на српском (чак сам и есеје, писане на француском, стварао поводом српских или хрватских песника (мој есеј о мотиву смрти у поезији А. Б. Шимића је коначно убедио Радета да доиста има посла с писцем – Горану није требало толико, Горан није патио од маније величине).

Деведесете памтим по напорима (махом, узалудним) српских, париских интелектуалаца, да појасне културни и друштвени контекст политичких дешавања на Балкану. Неколико социолога, архитеката, сликара и писаца је уређивало часопис „Dialogue/Дијалог[2]“, који деведесетих заузима оно место које је, у току претходне и срећније декаде, заузимао „Migrations littéraires/Књижевне сеобе“ штампара и песника Николе Миленковића[3], с тим што је у „Дијалогу“, за разлику од чисто књижевног профила „Миграсиона“, тежиште било на политиколошким текстовима. Поред Школе, Културног центра, књижаре « L’Age d’homme » Владимира Димитријевића, часописа и, наравно, Српске православне цркве, важно је споменути и кафане. Станивук и ја смо се у више наврата на Великим Булеварима, по кафанама Улице Монмартра, сусретали са Слободаном Јовалекићем, али једна од важнијих, једно од дугогодишњих састајалишта, за Горана, Радивоја Сребру, Вишњу и мене је била кафана Дантон, на Одеону, у Латинском кварту где се, уз добро Леф пиво, расправљало о књижевности – Горан би тад из џепа вадио ситне четвртасте блокове у које је имао обичај да записује своје стихове, сваки је сусрет тако био мали хепенинг, и док би нам Горан читао, ми бисмо вагали сваку реч, сваки стих, пуштали да стихови тону у нас као опијати и делују још дуго пошто бисмо се разишли. Ми смо се, наравно, састајали и по кућама: у атељеу Петра Омчикуса, у стану-атељеу Љубице Мркаљ, на изложбама Златка Гламочака, у стану Нине Живанчевић, на Пантену код Радивоја Станивука и Кристине Шатон (1992-1996), а касније посебно код Радивоја и Свјетлане Сребро, па у тринаестом, у стану композитора Ивана Јевтића, или код мене, за лепих дана, у башти уџерице на Горњем Монтреју, а с нама и наши француски пријатељи, песници, писци, музичари, како кад и како с ким (Жан-Лик Рахариманана, Жан-Клод Башле, Оливје Брин, итд). Нина, Горан, Иван, Радивој и Бранко су, у нашој кући, били радо виђени гости, кућни пријатељи. Ипак, сви су ти сусрети били ретки и свак је од нас, уствари, живео једним одвојеним, власитим, углавном самничким, животом, у једном од безброј могућих Париза, са својим кругом пријатеља, у оквирима својих свакодневних обавеза. Тек би се повремено – једном у два до три месеца – ти наши, лични, самотнички градови, укрштали – па бисмо се опет дружили и виђали[4], састанчили и „ковали блиставе намере за сутра“[5], како је то једном приликом записао Горан.

Салони књига су били посебни свечари. За ту прилику је свак од нас имао бар по два, три слободна дана. Мноштво је анегдота везаних за те пролећне дане. Радост поновног сусрета с Гораном 2005., када сам био лектор српског језика у Лилу, два пуна дана шетњи дуж обале Сене, кроз штандове сајамских излагача, кратки повратак у родни град оплемењен сусретом с песником слатког апсурда, незабораван је доживљај. Затим сусрет с Николом Куртовићем (Nicolas Slobodan Kurtovitch), острвским песником, драмским писцем и романописцем родом из Нове Каледоније, једним од водећих савремених француских писаца, Французем наше горе лист и с Вонгаром, вероватно, најбитнијом фигуром (и) нашег књижевног стварања у Океанији. Горан, Бранко и ја га упознајемо на његовој промоцији.

 

Ти познајеш човека? Пита ме Бранко.

Не. Никад се нисмо срели. Читао сам га. Цитирао у „Губилишту“.

Па како ћемо га препознати?

Он је наш.

La gueule slave, На то ће Горан, уз заверенички и напола срамежљив, осмех.

 

И заиста, нас тројица прилазимо штанду Океанијских литература где се међу Меланежанима све јасније издваја кршни профил Југовића. Колико смо се ми обрадовали њему, толико се и он нама. По мајци Француз – његов је директни предак први француски званичник у Новој Каледонији, такорећи први Европљанин који је крочио међу Канаке, Никола је рођен у кући претка, у колонијалном кварту Нумее, док је по оцу Југословен, Сарајлија. Отац је, као муслиман, био члан Југословенске војске у Отаџбини и завршио је рат у егзилу, био је апатрид. Његови су се родитељи упознали у Сиднеју, али је Никола својих првих пет година живота провео у Стену, недалеко од базилике Сен Дени, где сам и сам, десетак година касније, одрастао, и где живи велик број наших људи (и сам Маширевић ће тамо боравити више година, заменивши Луксембурши парк и Латински кварт за живописни свет светског лумпенпролетаријата који се разлије, за празнике, у пространи парк Ла Курнева). Никола од тада остаје у вези с нама – биће чак и гост Фестивала поезије у Сарајеву – захваљујући мом посредовању (тада сам први пут осетио да сам, у нашој средини, поштован). Шта све не чине салони књига, културна посредништва!

 

Горан је био тих, сабран, ненаметљив. Био је у истој мери шерет, шаљив и срамежљив, чудо од човека. Муку је мучио приликом наступања, читања наглас својих стихова. А глумац, члан ансамбла Кабареа! Имао је проницљиве очи, поглед заоденут сетом и који је био уперен дубоко негде, унутар (песник, непобитно). Имали смо неколико заједничких пројеката. Мој први, опширни интервју је био с њим (објавио нас је Влада Копицл у новосадском Дневнику). У то време је Горан још повремено радио као новинар-дописник наших листова. Водио је дуге разговоре и с Данојлићем те низом наших сликара. Друга сарадња је везана за лик Бата Љубе Петровића. С њим, некадашњим политичким комесаром (sic !) за раднике у расејању, лиричаром, вајаром и глумцем, творцем неформалног Кабаре театра, директором институције за културне делатности (иза чијег оснивања се налазила некадашња, потонула социјалистичка држава)! Талентован али и непробирљив, даровит колико и немаран, аљкав, уз то и неретко ситничав, прек, с понашањем паланачких редитеља какве ћу тек бити у прилици да, за пар година, упознам на Сорбони, он је водио свој театар као гуру своју секту. Међутим, он је имао оверен печат удружења. Печат који је ствар заодевао ауром званичног акта. Тај његов печат смо Горан и ја искористили да оснујемо, у неформалном виду, друштво песника. У једној свесци још држим запис имена друштва, наше потписе као и печат Бата Љубиног удружења. У кафани на тргу Бобур, поред Културног центра Србије, нас тројица смо једне зиме тако основали Српске песнике париског круга/Poètes serbes du cercle parisien. Прво издање удружења је Страшна музика о бескрају, наш заједнички песнички рукопис, објављен као Самостално издање, 1999, у Паризу (фотокопирница на Бобуру, иза угла Театра Молијер и лезбејског клуба). Имали смо и промоцију, у једној кафани на метроу Filles du calvaire. Српска критика се оглушила о наслов, али не и публика. Поједине песме су говориле, поједине су песме баш биле израз оног што су слушаоци те гадне 1999. осећали, с чим су се носили, бар наш млађи свет у расејању, бар они пијанци који су нас читаву једну ноћ слушали. Посебно их се дојмила Горанова поезија („Гол у гостима“, „Србија елегија“).

Одмах је, с Љубом Петровићем, око другог издања – једне антологије песника – дошло до јачих, поетичких размимоилажења. Бата Љуба је (супротно првобитном, начелном договору) тражио да буде реч о текућем стваралаштву – ја, уредник издања, али и Горан и Власта Станисављевић, лектори издања, да буде репрезентативан пресек лирског рада нашег лумпенпролетаријата (било је ту занимљивих ликова и божјака вредних спомена). Бата Љуба је најпосле изгурао по свом, одрадио антологију на своју руку, дошло је, наравно, до прекида сарадње и касније до разлаза с колегама из Кабареа. Још чувам у архиви свој избор песника, с предговором и биобиблиографским подацима, те Горановим интервенцијама (рукопис је неколико месеци био у његовом стану), које је чинио графитном оловком, читким рукописом, уз мноштво занимљивих увида, глоза, коментара. Горан као критичар!

Наше дружење и песничка сарадња врхуни радом на Ритуалима. На тој књизи је Горан радио дуго и пажљиво. Настојали смо да том књигом покријемо све што је пропуштено нередовном и неадекватном рецепцијом његовог стваралаштва у Србији. Покривен је песнички рад од нишког периода и ране фазе у Паризу, све до последњих стихова. Горан је имао јасну визију дела: организација књиге – циклуси, распоред песама, наслови – његов је рад. Заједно смо гледали да песме дамо у што чишћем, лирском виду – иако је то, с обзиром на Горанову поетику (честа, интенционална употреба прозаизама и празног хода), био пипав посао. Трећи сарадник на књизи, у својству критичког читања дела у настајању, био је Радивој Сребро. Радивој је имао (уз Нину), од свих нас, највише слуха за Горанову сатиричку и надреалистичку жицу, за поезију о странствовању (изузетно је ценио песму „Гол у гостима“), за основне одлике Горановог песничког рукописа – каламбуре, прозаизме, набрајања, надреалистичке слике и колаже. За књигу сам написао поговор. Ритуале је објавио песник и уредник Живко Николић, у Београду (Књижевно друштво Свети Сава). Ова књига крунише целокупан Горанов рад, кроз њу је испољио сав распон свог дара, пунину свог лирског гласа, то је књига у којој је дао целог себе, у којој је за сваки сиже изнашао одговарајућу форму, за сваку форму одговарајући језик, ритам. У њој се налази не један антологијски циклус, не једна антологијска песма, фрагменат.

Станивук није схватао, није осећао Горанову поезију. Није трпео његову жаоку, његов сатирички нерв. Игривост, иронију, сету заоденуту ведрином и смехом. Одрицао јој је сваки легитимитет већ и тиме што би рекао да то – „не разуме“ (напор духа је потребан за све, а посебно за савременике). И доиста, није могло да буде два тако различита, удаљена осећања и схватања поезије од оног ученика Рилкеа, Милоша и Песое, и лирике наследника авангардиста, надреализма, колажних решења Тристана Царе! Један малени сатир, један слатки Винавер је певао у Горану Стојановићу. Горанов стих рачуна на игру како на језичком, звучном, лексичком пољу, дакле на означитељу колико и на означеном. Истина је, Горан негује десакрализацију, депатетизацију. Поема о девојци коју, између осталог, буде „сатови-зврндови“ (очито позивање на класичну песму Бранка Миљковића) је разуђени иронијски спев грађен на поступку набрајања којим песник префектно влада с циљем депатетизације, (лирске) профанације чувене песме. Кумулација прозаичних, натуралистичких и надреалистичких слика и поређења доводи до општег, урнебесног, смеха, луде самоспознаје („Испод моста Мирабо тече Аполинер“!). Ту врсту смеха, обрта перспектива не трпи идеализам Парнасоваца.

Песник Горан Стојановић је непрочитан. Критика нити је икад озбиљно порадила на рецепцији његових књига, нити је ситуирала његово певање у адекватну песничку школу и правац. Милован Данојлић и Душица Потић су га најбоље осетили, али нису константно пратили његов рад. То није урадио нико. Данојлић јасно уочава наслеђе надреализма, Потићева чини најозбиљнији напор тумачења, први збирке у рукопису „Време брбљивог филма“, друга „Шумадије“ у издању КОС-а, али нико од њих не пише о „Ритуалима“, најбитнијој књизи поезије Горана Стојановића, разуђеној збирци којом песник крунише свој рад. Ту, вероватно, у моменту појављивања његове најважније књиге, и настаје расцеп између певања и рецепције – сам издавач (Живко Николић, иначе један од најбољих издавача поезије у Србији данас) не развија констатну сарадњу с критичарима, тако да је објавити књигу, у овом случају[6], значило исто што и бацити камен у воду. Слично се потом десило и са Парисловијом, у издању Нишког културног центра. Додао бих, међутим, да га нишки књижевни круг (Градина, Нишки културни центар), генерацијски садругови (Сигма, Звонко Карановић) није никад изгубио из вида.

Десет година је чекао на папире, десет година није долазио у Србију, десет година није видео оца. То је тим страшније што је, из лета у лето, посматрао нас који одлазимо у завичај, који се из завичаја враћамо, са сепетом књига и прича. Посебном виду самоће – појачавању самоће – су доприносила бескрајна и, очевидно, јалова дописивања (смс, мејлови који су, вероватно, и облик стваралаштва), љубавне поруке из далека. Треба замислити осећај узалудности који то неминовно прати. Треба замислити погреб тек рођене наклоности. И онда се песник одлучује на прекид с париским светом, на прекид с дотадашњим животом, на одлазак на Југ, на повратак чистој литератури.

Горан је умео да се затвори и да се на дуже време не огласи. Средином прошле деценије напушта Париз. Узалуд се за њега распитује свет из Кабаре театра. Живи и ради између Бретање и Марсеја. Пише сасвим нове песме, новим језиком, сликама. Реч је о превасходно приморским и љубавним мотивима датим кроз специфичну призму његових осећања и визија. Прочитао сам свега неколико тих песама. Превео једну или две. Требало је да објавимо двојезични избор његове поезије[7]. Он је имао десетак мојих препева, као и туђих, својих песама, али до остварења идеје није дошло. Обојица смо помислили да је сад, и мојим преласком на Приморје, куцнуо час за финализацију пројекта. Нажалост, два месеца после последњег контакта и договарања око виђења у Марсеју, Горан је умро. Тако сам свега неколико месеци по досељавању на обалу морао да се суочим и с његовом смрћу. Смрт нас је тим више поразила јер смо се радовали поновном виђењу, обнављању другарства – у другом окружењу, другачијој стварности. Париз и онај свет је био иза нас.

Нисам доживео ту катарзу. Остају, данас, сећања, остају песме које су ми посебно драге и за које држим да су антологијске (“Лази буба“, „Горан и песма“ „Аполинер“, „Сликар њене бутке“, „Курва иде на посао“, „Буди је…“, „Шумадија“), задовољство изгледом и садржајем Ритуала, књизи песама која је можда и конкретно опредмећење једног неочекиваног колико дубоког и дугогодишњег другарства.

Ово је сећање на Горана. Ово није Горан сам. И све то сада делује заумно, Горановски, „тихо као у сну“.

Ница, 23. 09. 2014.

[1] Тих година је на фасади те зграде постављена комеморативна плакета са следећим натписом: Danilo Kiš, écrivain. Бранко Маширевић је тим поводом написао одличан, нијансиран есеј о покушају манипулације Кишовим ликом и делом од стране Нових филозова и француског културно-политичког мејнстрима.

[2] Богољув Кочовић, Ђорђе Коњиковић, Драган Павловић, Никола Шујица, Радивој Станивук итд.

[3] Држао је атеље на Батињолима, на Клишију, у седамнаестом округу, и радо примао госте. Ко све није замастио прсте листајући његова свеже пресована издања. Станивук је маштао о штампању појединих својих поема тамо. Био је срдачан човек. Милован Данојлић је постхумно објавио избор његове поезије.

[4] Посета Лувру, приликом првог жениног боравка у Паризу, у којој нам се придружује Горан, Вишњино прво дружење с њим, читава једна шетња кроз галерије Музеја у којој песник – сродно доживљају Ненадовића с Његошем у Италији – постаје важнији од првобитне замисли – Вишња нас слика и поред бисте цара Констатина, мали clein d’oeil граду на Нишави, шта човек да тражи више од живота?

[5] Стрип аутор Тони Радев има неколико изванредних фотографија њихове заједничке посете Монтреју.

[6] Песник живи и ради у иностранству, нема приступа водећим београдским часописима, итд.

[7] У своју референтну антологију Anthologie de la poésie serbe contemporaine (Un infini cercle bleue, Paris, 2010) уврстио сам седам његових песама. Њему и Бранку Маширевићу сам дао више простора него што им дају – ако им је до данас то ико давао – по антологијама и зборницима поезије у Србији, јер, поред тога што је реч о одличним лиричарима, такође је реч о песницима који делују подједнако у Србији колико и у Француској, реч је о песницима који су културни посредници, они су поетички и језички на међи култура и певања, те већ самим тим различити и важни ради своје различитости.

Иванка КОСАНИЋ: ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ “ЗИДА”

НАРОДНЕ НОВИНЕ

16391/10.10.2016.

НИШ

ЛЕПОТА ПЕСНИЧКОГ „ЗИДА“

Стојан Богдановић: „Зид“, „Апостроф“,Београд и „Наис –принт“,Ниш, 2015.

И новом књигом „Зид“ песник Стојан Богдановић, иако мисли да није стигао до библиотеке, на око три стотине страна, „назидао“ је лепоту свог самосвојног, оригиналног, препознатљивог песничког света, откривајући, уједно, сву сложеност и пардоксалност објективног света и човека у њему као непресушне инспирације.У циклусу песама по којима је насловљена књига (иначе једном од једанаест) постављена је заправо и поетичка основа не само ове књиге, већ и Богдановићевог песништава: у суморној историји људског рода, у цивилизацијама које су постављале зидове као и у овој („Зидове људи зидају/ Против некога, /Па и против себе“)- глуварењем по лавиринту зидова, којим се открива отуђеност, малограђанштина  и грађанштина, мноштво глупости и другог негативног- „васкрсава“не само лепота песме већ,  понекад, и живота…Као када се кроз избушену рупицу на зиду види „све што се на небу дешава, /А и код комшија /,Дабоме“; или, када ,поново кроз рупицу „један по један,/У тишини пролазе мрави./Хвала Господу да на овој земљи неко зна за ред“.Песник покушава да „спаси“ свет  само  суморне слике и у сопственој поезији, али не може да одоли „игри“ која  и када тако нежно проговори из њега нека од лепота света, да јој се не подсмехне: јер и његова песма је као живот са свим својим супротностима и парадоксима. А проналазећи поезију и у прози живота и када, углавном, изабере хуморни, иронични и сатирични тон , песник  „лови живот“ да би га спојио са песмом….А за себе , као и у неким ранијим књигама („Човек песма“) тражи уточиште…Управо у песми…

Јер, Богдановић, свестрани стваралац (пише и приче, есеје, афори зме) гради своју  „песничку кулу“ на озбиљним, универзалним темама смисла живота и људске егзистенције овог али и историјског и митског времена, углавном трагичне интонације јер „Дошло је последње време,/ мора човек да се замисли и да се запита,/ Шта ће му живот ако не може да га носи“.У циклусима песама „Кише горких суза“, „Лов“, „Први пољубац“, иако различитих појединачних мотивских основа, са животом као „главним јунаком“, песник покушава да се „нагоди са њим“ између озбиљне запитаности о вечитим питањима његовог смисла, његове компликоване величине – и ништавности обичне, баналне, смешне па и трагичне свакодневице . „Са животом би требало на време рашчистити,/ Или ти или он. /Неки успевају да се са њим нагоде,/ Неки направе поделу играчака,/ Мени бомбице,теби крпице, /Шетају беспослени/ И мисле да је то живот.  /Благо њима./ А шта ја тражим поред реке?“У својој најдубљој људској и песничкој интими Богдановић дубоко познаје  прадоксе света и човековог бића. И у циклусу „Тачка“, као врсни научник (математичар) , настојећи да открије (филозофски) смисао почетка и краја, преломних тачака човековог живота, смисао тачке и запете, поиграва се са Архимедовом тачком и Диогеновом судбином, као заправо човековом   на овом свету: „Срећа наша да Архимед није пронашао тачку ослонца,/ Па је земља ту где јесмо, иначе ко зна где би се откотрљала“. Или : „да ли ћемо до краја месеца морати да опонашамо Диогена?“-правећи алузију о његовој судбини да  фењером тражи човека… А  сличан иронични парадокс о песниковој јединој вери коју признаје : „Свет ће се наслањати на песника, / Као небо на криво дрво, /Он ће бити једина Архимедова тачка.“

Различите одреднице и  других песничких циклуса, откривају песника снажне потребе да се поиграва између озбиљности и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности, досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања од лирског, помало идеализованог чак и нежног виђења смисла света и живота  до опорог, па хуморног, сатиричног,чинећи их на тај начин  парадоксално богатијим , песнички оригиналнијим, језички снажнијим..Песничко дело Богдановића је у својој основи такав прадокс као и живот.Од нежног, идеализованог, интимног који се тичу пре свега песникове интиме о „првом пољупцу“ и покојној мајци (циклуси „Први пољубац“ и „Разговор са мајком божјом“) до ироничног и сатиричног преиспитивања историје (циклус „Са медведом кад се сретнете“) или „премештања“митске приче у савременост („Снегови Миџора“).У идилу се умеша грубост, у смисао-бесмисао, у зидање – разграђивање. У песми „Први пољубац“,бележи: „Правимо планове у песку./ Цртамо живот./ Градимо замкове. /По који старији обешењак прође/ И намерно погази наше творевине“.У песми „Попијте наискап“ (о животу) песник записује: „Отворите прозорче /Оно према сокачету./ Где живот шета , као паун./Ако сте на њега љути, /Можете рећи, онако у себи,/ Шетај као онај голуб./ Удахните,/ Зажмурите,/ И зароните./ Мица каже,У себе. Драган каже , У живот./ Верка каже У свакодневницу,/Можете рећи шта год вам драго, /Али то што будете рекли, /Ништа вам не вреди“.Али док пева о безвредности и бесмислу сваког смисла, песник ипак закључује: „Ко нађе себе, нашао је цео свет“.И не једанпут открива да можда заправо и воли такав свет (и живот) који нуде своје богатство у противуречностима и парадоксима, подједнако као и у радостима и тузи када их откривамо.

Богдановић је нашао себе ,чини се највише, без обзира и на друга интересовања- у поезији. Велики број песама посебно у циклусу „Летина“ посвећен је песнику, његовој стваралачкој муци, па озарењу,смислу песме ; она нас повезује са главним током живота, као уточиште да би се склонили од „невремена“ и „батргања на земљи.“Док „гледамо горе и чекако трен“.Зато су песме и измишљене… Да би човеку, углавном губитнику –било лакше. Као што и бреза под прозором може да буде уточиште…Само што ту лепоту треба открити…Можда и иза неког „зида“.У лирским минијатурама, некој врсти поенти, Богдановић увлачи читаоца у самосвојни, лепи свет своје поезије и он му верује : „Штрпнем мало  живота и вратим се поезији./ Унутра је топлије./ Никоме не дира…/Изјутра, моја песма и ја,пијемо чај од босиљка, Гледамо се нетремице/.Ћутимо и миришемо.“А у таквој лирској слици заправо израста песникова вера у дубоки и прави смисао поезије

 

 

 

 

Горан РАНЧИЋ: ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Горан РАНЧИЋ

 

ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Драги Стојане,

одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно,  попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште, истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају- други пут. Или би о томе било сврсисходније уз кавенце и рећицу, па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности, знам да је то немогуће, зато је врхунац моје спознаје, једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху, и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним, схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако, у прилог томе, знамо да су стари Грци, песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости, и тумачење тумача, иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш, и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли, углавном су то мисли ”великих имена”, што веће име то им се чини цитат оправданијим, и сматрати то истином. Али, то су, ипак само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

Ако се сложимо, да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације, у описивању виђења доживљеног и постојећег, али, не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани- бесконачни, и наравно није довољна само жеља за тим пространствима, може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе; али ако то јесте, ако је посебан свемир, као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати, шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје, које се само наметнуло, светог троугла: Поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то; да је поезија живот, треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена, док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде, опет, у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је- живети је, препустити своје биће и уздигнути се, тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме, тако се песник усељује у туђе душе, и тако може опет да оживи, тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута, та реч- време.

Да је другачије не бисмо могли, ми-читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији, када Олимп и Сува Планина постану једно, када ”први пољубац” открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају, и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни, да је песника загрлила  вечност: док је живота, док је речи, док је жена- он постоји.

Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете- тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења, иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

Како год, понављам,  једино јој се можеме препустити, ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије, када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства…- свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети, ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће- јер поезија се не да научити, ни достићи, поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима, у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити, да је поезија: садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ”Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати”- примети Драинац, али само ако казује истину- додао бих, то што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи, и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује, и стварају  нове светове, носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота, и успешно понирати у тајне живота, без сумње у истинитост речи, без шпекулације, као жена и човек, једно без другог не постоје.

Плени ме што  успеваш, да у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима обогатиш емотивно- мисаони садржај поезије, све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице,  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота,  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте, и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум, да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи. Моћ певања. Моћ свемоћи. Сусрет са божанским. Моћ видовитости. Све остало су алати, у служби, поменутог,  поетисања и пискарања.

Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије, ако, макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати, увек, на дохват руке.

Остај ми живо и здраво!

Горан

Калџерело, среда, 13. јул 2016.

 

 

Радојица НЕШОВИЋ: ПРЕПЕВ ОСИПА МАНДЕЉШТАМА (10 песама)

ДЕСЕТ ПЕСАМА
ОСИПА МАНДЕЉШТАМА
* * *

Кô у облак је срце обучено
И прешла је плот у кам,
Док песнику што је назначено
Не открије Господ сâм:

Некаква страст налетела,
Некакве теже живот стичу;
И сени траже облик тела,
И плоти се речи тичу.

Кô жене, предмети жуде,
Заветна им нежност цвета.
Да тајнама што ближе буде
У таму зарања поета.

Он на скривени чека знак,
На стих, кô подвиг у боју:
И дише тајанственошћу брак
Тих речи у простом споју.

Не после 5. августа 1910.

ШКОЉКА

Можда сам, ноћи, тек мизера
За те; вал света немиран што је
Као шкољку без бисера
На обале ме избаци твоје.

А ти равнодушно вале сплићеш
И само за своју песму знаш;
Но заволећеш, оценићеш
Те непотребне љуске лаж.

На песак крај ње ти ћеш стати,
Риза ће твоја да је заклања,
И с њом ћеш заувек повезати
Огромно звоно комешања;

У крхку шкољку, одаје њене,
Као у срце куд самоћа брише,
Ти ћеш унети шапате пене,
Магле, ветрове и хук кише…

1911.

* * *

У разногласју девојачког хора женског
Све нежне цркве по свом певају гласу,
Од камених лукова сабора Успенског
Обрве ми се чине, као дýге да су.

И с бедема анђеоска рука што је стекла
Ја град сам гледао кô с чудне коте.
И сред Акропоља тог туга ме пекла
Из руског имена и руске лепоте.*

Није ли дивно чудо врт овај што се снева,
Где голубови лебде до плаветног венца,
Где православна слова монахиња пева:
Успење нежно – у Москви Фиренца.

И петоглаве цркве, то московско море,
С италијанском и руском душом, сливеном,
Мене подсећа на појаву Ауроре,
Но у бунди крзненој, и с руским именом.

1916.

*Осип Мандељштам и Марина Цветајева први пут су се срели током лета 1915. године на Криму. Но њихово право поетско познанство почело у Петрограду, јануара 1916. Цветајевој је Мандељштам тада поклонио свој зборник песама „Камен“. Цветајева је од почетка веома ценила његову поезију налазећи у њој „магију“ и “чаробност”, без обзира на “замршеност и хаотичност мисли”. Освојио је високим степеном језичког савршенства. “Ако постоји Бог поезије – пише она – онда је Мандељштам његов посланик, он преноси људима божански тачан и чист глас ”. 20. јануара Цветајева се вратила у Москву. Мандељштам, одушевљен њоме, у два наврата одлази у Москву и враћа се у Петербург.
После много година Марина пише: “…Чудесни дани били су од фебруара до јуна 1916. године, дани, када сам Мандељштаму поклањала Москву. Нисмо тако често у животу имали прилике да пишемо добре песме, и, што је главно: ретко се кад песник тако надахне песником…”.
Надежда Јаковљевна Мандељштам (Хазина) веома је тачно одредила оно што се десило између ова два песника: “Цветајева је, поклонивши му своје пријатељство и Москву, на неки начин скинула чини с Мандељштама. Био је то чудесан дар јер само с Петербургом, без Москве, не би било слободног дисања ни правог доживљаја Русије…”.
Две потпуно различите душе, како пише Ксју Поспелова, загледане једна у другу, пожелеле су да говоре о свему редом – и то кроз стихове, да говоре, гледајући небо, московске куполе, уске петербуршке улице…

* * *

Када нам штићеник октобарског мача
Јарам насиља и зла спреми,
Кад се најежи убица-оклопњача
И митраљез на све устреми, –

– Керенског** распети! – кликну војник грлат,
И зла гомила навали да пљеска:
Бајонетима наше срце тад препусти Пилат,
И срце да удара преста!

И прекорно та сенка сада промиче
Под зградâ црвеном потковом;
И као да чујем у мутни дан октобра неко виче:
Везати, то штене Петрово!

Кроз грађанске буре, јаросне образине,
Ти, префињени гнев док сеја,
Неустрашив си ходио, слободни грађанине,
Куд те је водила Психеја.

И ако ће се због других сав народ дићи
Венце да плете, од злата што сија –
Да те благослови, у ад ће далеки сићи,
Стопама лаким Русија.

Новембар1917.

**Песма је очигледно посвећена А. Ф. Керенском (1881-1970). Н. Мандељштам је повезује и с трагиченом смрти Мандельштамовог познаника из младости Ф. Ф. Линдеа – прототипа комесара Гинцеа у роману „Доктор Живаго“ Б. Пастернака. Ову песму, непосредну реакцију на Октобрску револуцију 1917. год., Мандељштам је, уз друге песме и прозу, читао на једној од књижевних вечери током маја 1918. године. Упитан од И. Еренбурга, да ли је од тог времена променио своја убеђења, Мандељштам је одговорио „не“, а на питање шта у том случају са „штићеницима“, песник је иронично одговорио: „То је… но, то је – стилска грешка.“
Другом приликом песник се изјаснио да је у овој песми испољен рецидив есеровштине: „ја идеализујем Керенског, називајући га Петровим птићем, а Лењина штићеником октобра“. Занимљиво је да у овој песми Керенски није птић, већ штене, што је одјек из „Бориса Годунова“ али и познате Пушкинове формуле у „Полтави“: „ови птићи гнезда Петрова.“ Керенски – из петровског „гнезда“ – присталица је европски орјентисане Русије.
И срце да удара преста. – Могуће да је написано под претпоставком да А. Ф. Керенски тада већ није био жив.
ЛАМАРК

Био старац, стидљив као малац,
Патријарх неспретан, плашљив чак.
За част природе ко је мачевалац?
Па, наравно, ватрени Ламарк.***

Ако је све живо мрља, варка
За дан кратак, сироче што је,
На покретној лествици Ламарка
Последње место нек је моје.

Међ чланковите ћу, међ зглавкаре,
Између гуштера и змија ћу,
Низ степенице ћу, тротоаре
Смањив се, ко Протеј нестаћу.

Плашт рожнати има да оденем,
Вреле да се одрекнем крви,
Пијавкама да се ухватим пене
Коју талас океана мрви.

Ми смо прошли кроз ред инсеката,
Очи су им дно чашице тамно.
„Природа је – он рече – саката,
Нема вида – још сад гледаш само“.

Рекао је: „џаба благозвучје,
Ти узалуд Моцарта заволе,
Сад глувило наступа паучје,
Понор то је, не можемо доле“.

И од нас се природа одметну
Непотребни њој смо од раније,
Продужени мозак она метну,
Попут мача, у мрачне каније.

Да мост спусти – заборавила,
С друге стране оставила, ипак,
Сваког ком је зелена могила ,
Дисање црвено, а смех гибак.

7-9 мај 1932.

***Ламарк Жак Батист (1744-1829) – француски природњак; развијао је идеју о еволуцији живе природе под утицајем спољне средине и унутрашње тежње организама ка усаврша-вању. Биолог-неоламаркист Б. С. Кузин (види песму Немачком говору), како преноси Надежда Мандељштам, се због ове песме љутио тврдећи да се Мандељштам меша у туђу област; Ј. Н. Тињанов, напротив, ову је песму сматрао генијалном – пророчанством о томе како човек престаје да буде човек. По Н. Мандељштам, ово „већ није отпадништво ни изолација од реалног живота, него страшан пад живих бића која су заборавила на Моцарта и одрекла се свега (мозга, вида, слуха) у царству паучјег глувила. Све је страшно, као обрнути биолошки процес“.
НЕМАЧКОМ ГОВОРУ****

Б. С. Кузину

Freund! Versaume nicht zu leben:
Denn die Jahre fliehn,
Und es wird der Saft der Reben
Uns nicht lange gluhn!

(Ew. Chr. Kleist)

Себе губећи, себи противречећи,
Кô лептир врх ноћних врелих ружа,
Од говора нашег ја желим побећи
Због свег што сам вечно му дужан.

Ми се поштујемо без ласкаве сласти,
Без лицемерја, у здравој смо дружби –
Поучимо се озбиљности и части
На западу, у туђе породице служби.

Поезијо, теби олује услугу пруже!
На Немца-официра нешто сети ме,
За дршку мача му се качиле руже,
На уснама му Церере било име…

Још су у Франкфурту зевали оци,
Још за Гетеа нису ни знали ,
Рађале се химне; коњи, прапорци
Као слова су, у месту плесали.

Реците ми, другови, у којој Валхали
Ми смо заједно орахе крцкали,
Каквом смо слободом располагали,
Које сте све мете мени задали.

И право са страница алманаха ,
Од насловних његових нови́на,
Хрлили у гроб смо стубљем, без страха,
Као у подрум по бокал вина.

Туђ говор биће омотач мени,
И, много пре но се родити смедох,
Слово сам био, грозд извезени,
Књига сам био, што снивате редом.

Док сам спавао, без облика и склада,
Дружбом сам био, кô пуцњем, пробуђен.
Боже Нахтигале , дај ми судбу Пилада
Или ми језик ишчупај – ние ми суђен.

Боже Нахтигале, још врбују ме
За нове чуме, седмолетне бојне.
Звук се сузио, речи кипе, побуне пуне,
Но ти живиш, и чуваш ме спокојем.

8 – 12. Августа, 1932.

****Надежда Мандељштам у овим стиховима подвлачи „проблем верности и издаје: за Мандељштама туђ језик, туђа поезија, наслађивање туђим говором равно је издаји. Исто ће он рећи и за италијански и за јерменски. То је некакво наглашено осећање верности, преданости, када се љубав према туђој поезији доживљава као нешто забрањено“. Самом Кузину по речима Н. М. ова се песма „уопште није допала“.
Кузин Борис Сергејевич (1903-1975) – доктор биолошких наука, ентомолог, биолог-теоретичар.
Клејст (фон Клејст) Евалд Христијан (1715-1759) – немачки песник, од 1736 г. – официр у пруској војсци. Као командант батаљона предводио јуриш на руску батерију у бици под Кунерсдорфом 12. августа 1759. год. Био је смртно рањен и умро је у Франкфурту на Одри 24. августа. Његову сахрану описао је Шилер: руски официр положио је мач на његов гроб. Као епиграф Мандељштам наводи почетну строфу из песме „Дитирамби“ (Ewald Christian von Kleist’s Sämmtliche Werke. Berlin, 1803, S. 48).
РЕМС – ЛАН

Ја видех језеро, стожер поднебесни, –
С разрезаном ружом у точку пуну
Играху рибе, дом саградив пресни.
Лисица и лав се бораху у чуну.

Гледеху унутар три лајућа портала
Невоље – недрузи других дýгā нескривених.
Љубичаст је простор газела претрчала,
И с кула се намах уздах отео стени, –

И, влагом натопљен, пешчаник искрени крену,
И сред занатлијског града-цикаде
Дечачић-океан се из реке пресне прену
И шољице воде у облаке бацати стаде.

4. март 1937.

Ремс и Лан – француски градови познати по својим саборним црквама у готском стилу. Наслов ове песме је изостављен у коначној варијанти. Без њега, по М. Л. Гаспарову, ова је песма потпуна загонетка – исто, кад бисмо изоставили наслов песме Notre Dame. одгонетка би уследила тек у четвртој строфи:

(Где римски судија туђем народу правду мери –
Стоји базилика и – радостан и први –
Кo некад Адам, док у ширину нервима врви,
Свод, крстолик и лак, мишицама трепери.

Но, споља је уочљив сав тајни план –
Потпорних се лукова побринула сила
Да маса претешка зидове не би скршила,
Да дрског свода рушитељски ленствује длан.

Стихијски лавиринт, недостижна ствар,
Душе готске је пропаст осмишљена,
Египатска моћ и кроткост хришћанина,
Уз трску дуб стоји, а над свим – висак цар.

Но, што пажљивије, тврђаво Notre Dame,
Изучавах твоја ребра чудовишна –
Да ћу од тешког, то чешће мишљах,
И ја предивно једном да дам…

1912.

Програмска песма Мандељштама; у време кад је био студент на Сорбони, а одушевљен акмеизмом, песму је написао као покушај да зближи архитектуру и стихотворство. Песник сања да ће од тешких речи једном успети да сазида предивну ваздушасту творевину каква је од камена и дрвета поменута црква Богомајке у Паризу. Из ове песме делимично потиче и идеја за наслов његове познате књиге Камен.)

М. Л, Гаспаров се пита: „о чему“ је ова песма? Које предмете видимо у свакој строфи? Прва строфа: језеро, у њему рибљи дом, на њему чун са загонетном лисицом и лавом, а уз то, и сасвим неразумљива ружа у точку. За језеро је одмах речено да стоји усправно, дакле сасвим нереално, значи, све ове слике узете су у неком пренесеном значењу. У ком? Читамо даље. Друга строфа: три портала, дýге, празан простор, куле: све су то елементи архитектурне грађевине, готске, може бити: три портала-улаза и две куле – то је уобичајена фасада готске цркве. Онда ретроспективно осмишљавамо и строфу I: ружа је термин из архитектуре: округли витраж, обавезно над централним порталом; ситан декор фасаде – као намрешкано висеће језеро; рибе су – може бити, просто асоцијација на језеро; чунић – неформално, а буквално „брод“, такође је термин из архитектуре – основа цркве; лисица и лав – и даље су загонетка. Трећа строфа слика позадину, која нас уверава у нашу одгонетку: око цркве је – град уз реку, са занатлијском шкрипом и хуком. Успут примећујемо нагомилавање и живих бића: ту су не само рибе, лисица и лав, него и портали – као лавеж паса, полукружни врх портала као скок газеле, градска хука – као песма цикада; камени сабор израста, као заливена биљка, влагом напојена, а језеро, река и океан – чине се као какав дечачић што се заиграо. Океан креће у облаке па изгледа као језеро, усправно стојеће, а овалне шољице воде на небу подсећају на овалну ружу на точку: слике с почетка као ехо се понављају и на њеном крају… (ово је само делић поменуте анализе М. Л. Гаспарова)
* * *

Преко табле румене, златасте,
Надомак горе косоугласте –
Три лета снежне где су пласте,
Куд хрле санке снене и тмасте –
Полуобала-полуград расте,
У амове упрегнут, кo жар црвенкасте,
Пун мастике жуте и смоласте,
Црн попут шећерне изгореле красте.
Не тражи у њему зимско уље раја
И холандског брзоклизачког трена –
Ту се не чу весела, пуна превртаја,
Патуљака с ушатим капама граја –
И ти, поређењем ме не дражећи,
Исеци цртеж мој и пут срца занесена,
Као што суву али живу шапу клена
Дим односи на штулама, одлазећи…

6. март 1937.
ПОСВЕЋЕНО Н. ШТЕМПЕЉ*****

I

Ка пустој земљи клонећи невољна,
Неравномерним а слатким кораком
И овлаш журећи – корача она
Пред хитром дрýгом и момком-вршњаком.
Њу притешњена повлачи слобода,
Недостатка продуховљеност ретка,
И, може бити, јасна се досетка
У ходу њеном труди задржати –
О томе да ова пролећна згода
За нас – прамајка је гробнога свода,
А то ће потом вечно почињати.

II

Неке су жене род земљице црне,
Корак им сваки – ридајућа нота,
Да прате васкрсле и оне прве
Да умрле срећу – зов им живота.
Нежност је од њих тражити – преступно,
И растанак с њима страшно је доба.
Данас – анђео, сутра – црв из гроба,
Прекосутра сен и пуко сећање…
Шта им кретња би – биће недоступно…
Бесмртан је цвет, небо целокупно,
А све што дође – тек је обећање.

4. мај 1937.

***** ЗАВЕШТАЊЕ, ОПРОШТАЈНИ ИЛИ ЉУБАВНИ СТИХОВИ?

„Предивни стихови посвећени Наташи Штемпељ сасвим су посебни у целокупној љубавној лирици Мандељштама. Љубав је увек повезана с мишљу о смрти, али у песмама посвећеним Наташи присутно је високо и просветљено осећање будућег живота. Он моли Наташу да га мртвог ожали и да га васкрслог дочека.” – пише у својим успоменама Надежда Мандељштам.
1937. године, у вороњешком прогонству, Мандељштам и његова жена Надежда Јаковљевна, упознали су се и друговали с девојком Наташом Штемпељ. Она је, због туберкулозе костију прележане у детињству, заувек остала хрома. Но последица болести била је да „рано научи да мисли и да заволи поезију.“ У време познанства с Мандљштамом она је предавала књижевност у вороњешкој авиотехничкој школи. Осип је симпатисао (по речима жене – дружио се с њом) и посветио јој неколико песама. У једној од тих песама њену хромост назвао је “продуховљеним недостатком”. Током година цензуре над делима О.М., Н. Штемпељ је, ризикујући живот, успела да сачува део његове архиве. Много година после тога (1987) објавила је своје успомене Мандељштам у Вороњежу. Поводом ових песама написала је: “Свратила сам до Осипа Емиљевича и рекла му да морам да одем до Тусје. Осип је пошао са мном. У повратку, питао ме: “Тусја не види на једно око?” Одговорила сам да не знам, да никада с њом на ту тему нисам причала и да, вероватно, не види. “Да, – рекао је Осип Емиљевич, – људи, који имају неки физички недостатак, не воле да говоре о томе”. Успротивила сам се рекавши да то нисам приметила и да сама лако говорим о својој хромости. “Шта вам је, па ви имате предиван ход, не бих могао другачије да вас замислим!” – ватрено је ускликнуо Осип Емиљевич.
Сутрадан, после вечерње шетње, ја сам из техникума свратила до Мандељштама. Надежда Јаковљевна је била у Москви. Осип Емиљевич је седео на кревету у уобичајеној пози, подвијених ногу у турски сед и ослоњен о лакат. Села сам на кауч. Осип је био озбиљан и усредсређен. “Јуче сам написао стихове”, – рекао је. И прочитао их је. “Шта је то?” Нисам разумела питање па сам ћутала. “Ово је љубавна лирика – одговорио је за мене. – Нешто најбоље што сам до сада написао”. И пружио ми је папир.
Одмах сам се сетила наше шетње утроје по хладној мајској ноћи, разговора с Осипом Емиљевичем о Тусји и моје хромости. Стихови су били написани тушем на омоту књиге Баратинског. Осип Емиљевич је наставио: “Надјуша зна да сам написао ове песме, али их њој читати нећу. Кад умрем дајте их као завештање у Пушкинов Дом”. И после кратке паузе додаде: “Пољубите ме”. Пришла сам му и уснама дотакла његово чело – седео је као кип. Због нечег сам била веома тужна. Помиње се смрт, а ја морам да преживим?! Нису ли ово опроштајне песме? […]
Кад сам допутовала у Москву у марту 1975. године и прочитала Надежди Јаковљевној овај рукопис, рекла ми је: “Наташа, ви о својим стиховима нисте све рекли, не сасвим, ово нису опроштајне песме. Осја је у вас полагао велике наде”. И поновила је стихове:

… Да прате васкрсле и оне прве
Да умрле срећу – зов им живота…“
* * *

Данас је дан некако жутих уста –
Да га схватим не умем –
И приморска врата гледају пуста
Кроз сидра, кроз магле у ме…

Тих је, тих је по води бледој
Војних бродова крет,
И канала теснаце редом
Још црњим учини лед.

9–28. децембар 1936.
„Жута магла је призвала реминисценцију на Лењинград.
О. М. је рекао: „И Блок би позавидео“, вероватно се присетивши: „Когда кильватерной колонной вошли военные суда“.
Дан жутих уста – поређење с птицама.“ (HM-III, с. 220).

* * *

Уста су дану сад жута некако –
Не могу да га разумем –
А врата приморска мотре једнако
Кроз сидра, кроз магле, у ме…

Тихо газе по бледој води
Бродови војни, споро,
И канала уски преброди
Црњи су под леда кором.

9–28. децембар 1936.
(варијанта препева)

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Жарко ЂУРОВИЋ: КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

Жарко ЂУРОВИЋ

КОБ КАО СВЕВРЕМЕНИ ФЕНОМЕН ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ

(Поводом збирки пјесама Стојана Богдановића Црна рупа и Господар)

Мисао је попут савитљиве материје; обликује се на више начина и са више семантичких спознаја, зависно од тога како их аутор распростире и усмјерава. Поетска мисао се слободније креће јер обухвата и спиритуализује зоне које на најбољи начин атласирају ствараочев субјект. Пјесничком ријечју се убрзава процес спиритуалног трагања, чиме се с разлогом напушта позиција општих мјеста. Код њих мисао има карактер једноличне споре кретње, дакле, праве визијске разуђености.

Стојан Богдановић кроз фине спиритуалне везове,наоко једноставне, исказује, поред многих свјетова, феномен коби као свевремену категорију која је праискон нашег васколиког бића.

Како смо у овом свијету „црних рупа“ незвани, а можда и сувишни гости, мисао о егзистенцији поприма неку врсту темпоралне дистанце која се не може ослободити запљускујуће коби, без обзира да ли опсервирамо претке или себе. Коб је заједнички именитељ оба психогена ентитета.

И у битисању и у сазнању „црна рупа“ има „владајућу“ улогу, иако је својом мишљу тјерамо с прага. Она је неумољива у показивању свога лика: Црна рупа није добила име/ по црној циганки/ већ по црном ђаволу.

Лик смо препознали. Њега ономатопеише ђаво. Иако нам се чини да је његово присуство лоцирано ван трајања, он трајању даје импулсе ове или оне врсте. Најчешће кобичног поријекла. Пјесник их је преузео на себе, не могавши од тога побјећи. Кад већ није умио да побјегне, преостало му је да се рве с њиме!

Вирови живота оличење су „црних рупа“. Дух жури да то објелодани. Визијом, чулним утиском. Мишљу да их раствори, како би се одредили према њеном феномену. Богдановић посједује “патент“ за такво стварање. Он се обраћа прошлости као чвору енигме. Њоме се, дакако, имплицира и сама садашњост и пјесников удио у њој. Рекао бих резигнантног слоја и структуре.

Иза сваког исказаног осјећања „стражаре“ узроци и детерминације тамног бруја. Аутор их је „прислонио“ на прошлост, јер су тада спознајне комбинације дубље и визијски богатије. Никола и Драгиња, ауторови преци, послужили су поети да их успјешно варира и да њихове биографске догодовштине искаже кроз филозофску причу о узалудности живљења. И бог је немилостив кад оно што јесте има ђавољу супстанцију и рефлексе!

Рекло би се да се овакве интенције преузимају из мита, добијајући природу трајуће опсједнутости. Богдановић је тај мит „прикопчао“ на обиље свог етно-миљеа које је богато мудроносним духом. Иако је појам времена хипотетичка ствар, у њ се уграђују слике као егзистенцијални чиниоци. Тако вријеме из сфере привида прераста у сферу присвојења. Постаје његова вјечна брижност!

То би била основна константа Богдановићевих изванредних збирки поезије Црна рупа и Господар. Овдје прошло вријеме посједује необичну растегљивост. Именује се као „драма у наставку“. То значи да се својом алузијском компонентом везало за садашњи живот и његове тајновите полове. Полове које такође карактеришу кобични биланси. Права поезија највећма тамо налази свој пристан и ужљебљење. Пјесник се досљедно држао таквог компаса.

Сложену тему кобичности Богдановић је исказао једноставним(природним) језиком. Гледано с тог аспекта ријеч постаде стих ако је поред уобразиљног медија добила лексичку питомост. Та питомост је видна у овим стиховима. Осим тог, ове збирке одликује и богатство семантичких контраста, што доприноси богаћењу лексичког колорита. Стиховна форма има складан исповједни ток. У њој ријечи еквивалентирају са значењем онога што се фиксира. Било да се ради о фабулизобању исповјести, било да се она синтагмира као фин лирски конструкт.

Рећи ћемо и то да је аутор водио рачума о међузависности стихова, тако да се цијела пјесма даје у „јеном комаду“. Нема превршења мјере. А то је због тога што се између стихова остварује пуна лексичка и семантичка корелативност. Да ли је то условљено неким математичким обрасцем, не бих знао рећи. Из биљешке о писцу читам да је аутор познати математички зналац. Такви више вагају ријеч од других. У осталом, не бјежим од помисли да је поезија нека врста математике духа, само на једном другом ступњу. Богдановић очито влада природом једног и другог стваралачког чињења.

Вратимо се поново благодатној пуноћи ове поезије. Како се дух откида од обавеза прагматичног смјера и залази у сфере појмовних и других флуида, Богдановићеву поезију везујем за ову другу атрибуцију. У њој се полази од могућег. Дакле, од стања гје краљује слућење. До које мјере оно стреми показује антологијска пјесма Бринем шта би на то рекли. Та је пјесма одскок у надреални засјај маште.

Цитирам само дио тог заводљивог лирског живописа:

берем очима цвеће са залеђеног/ прозорског окна бацам по неку метафору/ у шашаву песничку главу/ отуда у јатима излећу/ из те луцкасте главе/ добро угојене црне песме.

Знано нам је да пјесма живи од тренутка. Његову омаму прихватамо само ако је родљива. И ако је таква кроз цијели ток пјесме. Није важно да ли је ријеч о ретроспективном или проспективном слућењу. Важно је осмишљење слућења. Не као просторна него као доживљајна мјера. Богдановићева пјесма заправо се фундира на доживљеној матрици. А то значи да опонаша слику круга, чије се рефлексије стичу у центру, да би се одатле емитовале као одболовани фруструм. С пуном поетском струјношћу. То сматрам врстом великог повлашћења.

Човјек је оно што је његова нутрина. Тамо су спознајна поља. Богдановић их је отварао једно по једно. Слично шаховској игри, у којој се, уз видовитост „играча“, проширује поље игре. У Богдановићевим збиркама та је игра у знаку тамнине и смрти. Све што је саздано прожето је таквим осјећањем. На пјеснику је да интуицијом обухвати међуоднос тих феномена. Богдановићу је то успјело, јер га је, бар кад се ради о бићу и свијету, занимао дубински слој.

Биографична црта не омета аутора у његовању тога слоја. Напротив, она пјев чини универзалним, посебно када се поета занима традицијским етосом. Отуда многе Богдановићеве пјесме садрже историјску нит, не занимајући се толико догађајима колико њиговом биолошком супремацијом. Преци, Никола и Драгиња, диктирају ток животног кретања кроз роодсловно ограњавање, не мимоилазећи катарзе живота условљене ратом и другим неугодностима. Тиме није умањена виталност рода и порода, али када се све то сведе у један егзистенцијални оквир, у прости разломак живота, долази се до сазнања да: уместо у језеро падам у несвест.

Рекло би се да су сви јунаци ових збирки заићени свијетом. Понекад се истиде свијета, у чије рупе немилице тону. Изгледа без права на спас. То је тренутак када се излаже човјек: онда су га спаковали/ у чамовину и спустили у црну рупу.

Богдановић се перманентно враћа прецима. Кад већ њих нема, остало је мјесто њиховог обитавалишта; дом, сјећање. Поета га вазноси до неке врсте светости. „Ишчезли“ преци крадом се увлаче у његово битисање, размеђују меморијски склоп и од свега стварају недођију. Иако смо свјесни да заборав раскида личне и друге везе, он би овдје представљао страно тијело. Заборав је незамислив када су стазе живота трњем посуте. Адско осјећање је дејственије од ведријих помисли. У њему се образује стална плима црних мисли (рупа), личних и космичких.

Ето мотива да се евентуална охолост подјарми вишој сили. У првом реду страху који вјечно нагриза крхко биће човјека. Тај страх овдје је маестрално визиран. Ниједна га алатка не може пренијети у неки погоднији ресурс. Бар такве ресурсе Богдановић не прихвата. Код њега се збивања одигравају у знаку збрканог пута: споменике су оборили/ размазали су по њима нашу крв/ да би нас упозорили и да обележе мрачни пут којим су пошли.

Поетски текст је по себи отворен за дешифризацију. То он по унутрашњем устројству. Имагинација одређује дужину и јакост стихова. Уколико се они творе разниродним елемнтима, исказани систем биће својом типношћу ближи нашем радозналом захтјеву. Ту не мислимо само на смисаоне постулације, него и на друге: језичке, симболичке, музичке. У свима њима Богдановић је постигао жељени ефекат.

Стих може да споји и семантички неспојиве идиоме. Разумије се уз посредство имагинативних кодова. Тај принцип спајања несродних евокативних сублимација мајсторски је остварен у пјесми На коме језику је умро. Умјесто очекиваног жала за мртвим (не зна му се идентитет), поета је кроз слику индиференције показао до које границе се креће наша отуђеност.

Како читати ову поезију агонијског осјећаја? Прво морамо бити наоружани стрпљењем, јер је предметирана мрклинама живота. Кад свијет одликује изразита рушевност и безнадица, апаратуре којом се ти феномени исказују морају бити еквивалентне самој теми.

Богдановића је више занимало да оствари додир са наслагама апсурда у човеку него да се умилостиви Богу. Он је тај додир остварио кроз рефлексију, која је матрица унутрашњег богатства и моћи. Ове збирке су доказ постојања таквих дарова.

(Савременик, Београд, 126-127-128(2005), 108-111, Развитак, Зајечар, 219-220/2005, 38-39, Грлом у сновиђе (Критички текстови), ЦАНУ, Подгорица, 2007, 290-293)