Category Archives: Радивоје Микић

Радивоје МИКИЋ: ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА

Радивоје МИКИЋ
ПЕСНИЧКА ОДБРАНА СВЕТА И ЖИВОТА
Стојан Богдановић : „ЗИД“ И најновија књига Стојана Богдановића показује да је реч о песнику који воли да своје замисли остварује у циклусним целинама и вишеделним песмама/поемама,иако је, исто тако, реч и о песнику који воли да поетичку тематику, виђену из хуморно-ироничног угла, укључује у своје песме, поготово онда када настоји да укаже на положај који песничка уметност има у култури модерних времена, култури којој основно обележје даје систематично удаљавање од класичних образаца културног деловања. И пошто се оглашава из једног новог цивилизацијског хоризонта, хоризонта који одликује криза у систему вредности, Стојан Богдановић, врло често, тачку гледишта свог лирског јунака који не скрива да је песник заснива као изразито критичку, у много случајева као отворено сатиричну. Исто тако, већ први стихови у књизи „Зид“ показују да је реч о песнику који, чак и кад се дотиче поетичких тема, кад говори о ономе што дефинише саму његову позицију, воли да се служи гротескно-хуморном интонацијом („Песник понад рукописа. / У заседи чека смрт. / Варакају се./ Ловац узима стих, / Пуни песму / У смрт да испали. / (Од)јекну!“), једнако као што је очигледно да је реч о песнику који не скрива да његова песма тражи непосредну везу са животом, са оним животним садржајима који су могући у сасвим конкретном тренутку. Отуда у књизи Стојана Богдановића и има тако много алузија на наше актуелне социјално-политике прилике ( рецимо у песмама „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“), због чега се и може рећи да се у појединим песмама Стојана Богдановића читалац суочава са сатиричним приказом нашег времена. И то није нимало случајно, пошто је реч о песнику који нам се и у овој књизи указује као баштиник неколико поетичких смерова или оријентација.

Примера ради, Стојан Богдановић уме као Бранислав Петровић да и најузвишенију тематику ( рецимо: љубавну ) повезује са интонацијом која може читаоца да збуни ( у песми „Први пољубац“ срећемо, на самом почетку, стихове: „Правимо планове у песку. / Цртамо живот. / Градимо замкове. / Покоји старији обешењак прође / и намерно погази наше творевине. / одважни његовим стопама пођу, /Ни за кога од њих не чује се / и ништа се не сазна“ којима не само што се дочарава једна у детињству честа ситуација – маштање/цртање неког идеализованог, на чисто маштенским елементима заснованог живота, већ се, исто тако, приказује и оно што је тој ситуацији супротно – рушилачки нагон, појава онога што је зло, што је рушилачко у људској природи). И та амбиваленција, по повезивање једне класичне лирске теме и тачке гледишта која омогућава да се најпре види тамна страна људске природе, знак је да Стојан Богдановић у својим песмама, циклусима и поемама настоји да усвоји и одлике авангардног песничког поступка. А кад се читалац суочи са циклусним целинама ( пре свега то су „Снегови Миџора“) у којима Богдановић настоји да једну велику причу ( причу о рођењу сина Божјег ) преведе у сферу тзв. народске приче, он јасно види да то премештање, да то мењање основне семантичке перспективе има јасан циљ – детронизацију тзв. великих и светих прича, односно преуређивање простора у коме те приче функционишу. Али ако доводи у питање свету причу, Богдановић не доводи у питање ону представу о свету која се налази у самој основи фолклорно-митолошког слоја наше културе – представу о понављању ствари и појава у свету.

А то значи да ма колико Стојан Богдановић био песник који наступа са позиција авангардистичког антитрадионализма, ма колико он био песник који воли да се подсмехује чак и онда кад залази у подручје успомена у чијем су средишту слике запамћене из детињства у Великом Боњинцу, он никако не постаје песник који одбија да говори о стварима које су важне за разумевање људске судбине. И то је разлог што у књизи „Зид“ срећемо толико дискурзивних елеманата, толико настојања да се основна тачка гледишта подупре оним што се некада просто означавало као мисао. Примера ради, у уводној песми циклуса „Са медведом када се сретнете“, циклуса који у средишту има особено виђење историјско-политичке тематике, циклуса у коме нам се нуди један необичан поглед на читав минули век и судбину нашег народа у њему, у песми „Глава и није за лупање“ срећемо стихове: „У оба светска рата / у Србији нико од глади умро није. / У то се не рачуна оних неколико десетина хиљада / што их Французи / на предлог руског цара Николе / на гозбу, на острву Виду, принудно позваше“. Ако у овим стиховима доминантно место има иронија ( упућена нашим савезницима у Првом светском рату ), пошто је само она била подесна да детронизује један историјски мит, да читаоцу омогући да историју види у другачијој светлости. Отуда није нимало случајно ни то што Стојан Богдановић у своје песме уводи и једну типично класицистичку тему, тему расправе о људској природи. О тој теми је реч у песми „Човеку је доста то што има“: „Човеку је доста то што има / Али он иште још. / Неким људима није доста један живот, / А неки су проћердали по неколико живота“.

А перспектива из које се гледа на људску природу је негативна („Неки су склони да узму туђи живот, / Не умеју са својим. / Њих једноставно зову битанге“), пошто је такво виђење људске природе претворено у подлогу за изразито сатиричне осврте и на актуелну садашњост и на нашу недавну прошлост. И није само наша новија прошлост тема на коју Стојан Богдановић усмерава своју сатиричну жаоку. Довољно је погледати песму „Генералова капоралска сујета“, па видети да се у њој као лирски јунаци јављају и Шарл де Гол, Николае Чаушеску, Жан Пол Сартр и други важни протагонисти једног важног тренутка из новије европске историје, тренутка у коме су се, из нове перспективе, могли видети односи између власти и судбине појединаца и народа. А то нам указује на још једну важну димензију књиге „Зид“ Стојана Богдановића. Реч је о песничком остварењу које иза привидне шалозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја скрива једну дубоку забринутост за судбину свега што је од истинског значаја за човека и његову судбину. Откривајући нам дубину сопственог незадовољства и прикривене горчине, Богдановићев лирски јунак из књиге „Зид“ нам се указује као дубоко резигнирани појединац који на зло света може да одговори не само сведочењем о облицима у којима му се оно указало него и оним циничним осмехом онога ко је много тога видео и разумео али није могао ништа друго до да свом сведочењу да лирски облик. И ваљало би да читалац никако не мимоиђе ни Богдановићеву способност да се служи врло сложеним изражајним репертоаром, у коме важно место имају и песнички обрађени говорни клишеи, ефектна поређења, сентенце, сасвим кратке приче којима се сведочи о неком облику људског искуства, жаргон и дијалекатска лексика.

30.8.2015.
Београд .

Радивоје МИКИЋ, Стојан Богдановић: “Криво дрво”

   СТОЈАН БОГДАНОВИЋ: “КРИВО ДРВО“

Нова песничка књига Стојана Богдановића се може посматрати на два начина. Најпре као књига зрелог песника који иза себе већ има врло значајне песничке резултате, а потом и као књига песника који је, од самог почетка свог књижевног деловања, окренут ономе што је нека врста истраживања, специфично схваћеног експеримента, и то и кад је реч о начину обликовања слике света и кад је реч о употреби језика. Ако се посматра као књига зрелог песника, „Криво дрво“ ће нам се указати као наставак једног на неоавангардном поетичком концепту заснованог подухвата који има за циљ да осветли оно животно доба у коме појединац има утисак да је „пукао“, на једној страни, да му је за ушивање  живота потребан конац који треба „да буде чврст“, пошто једино тако може да држи на окупу оно што се током времена у самом бићу песниковом расуло и раздесило, и да му предстоји селидба из једног света у други свет, на другој страни, само што лирски субјект не може да зна кад ће до те селидбе доћи, што показује како се и у казивање о смрти може унети хуморно-иронични тон. Једном речи, у својој новој књизи песама Стојан Богдановић користи хуморно-ироничну перспективу кад дочарава и положај свог лирског субјекта и положај својих лирских јунака, као што је то песник и књижевни критичар Срба Игњатовић у песми  „Срба Игњатовић у Књажевцу“. Приказујући у овој песми једну ситуацију која, ван сваке сумње, има неку врсту реалистичке подлоге (Књажевац је Игњатовићев родни град, он је сигурно у том граду имао књижевно вече, једнако као што је сигурно да у Књажевцу он мора имати пријатеље и познанике), Богдановић је постепено казивање превео у фантазмагоричну сферу и тако и непосредно показао у чему су разлике између тзв. стварног света и његове песничке пројекције (пас из песме постаје стварни пас у дворани који успоставља врло необичан однос са публиком, тачније он ту публику треба да натера да буде пажљива), пошто се само тако може показати оно што је чисто уметнички ефекат, песничка надградња садржаја једне ситуације из  стварности која је узета као илустрација за однос књижевности и тзв. живота.

Песничка књига „Криво дрво“ нам показује још нешто. Показује нам, наиме, како се Стојан Богдановић  јако добро сналази у тзв. кратким формама али како он уме да се служи и тако сложеним песничким обликом као што је поема, облик који су у српску књижевност увели романтичари а коме су се песници авангарде и модерни песници изнова вратили, укључујући га у сасвим нови поетички амбијент и, по правилу, га користећи за градњу  шире засноване слике судбине појединца и света у коме се он налази . Одлучивши да за наслов своје књиге изабере управо наслов уводне поеме, Стојан Богдановић је хтео и да нам укаже на чињеницу да та поема има посебну улогу – она је, другим речима, нека врста поетичке шифре, место на коме се налазе елементи који су посебно важни. Ако је ван сваке сумње да је Богдановићев однос према тзв. стварном свету и појавама у њему доследно критички интониран, ако је то, другим речима, објашњење зашто овај песник укључује толико хуморно-ироничних елемената у свој израз и ако нам већ и сам наслов поеме („Криво дрво“) указује на сасвим особен положај појединца у свету  (он је нека врста Дон Кихота који се, додуше, не бори са ветрењачама али који покушава да чини оно што је немогуће – да исправи криво дрво а већ код Његоша је, у једној врсти потребне модификације, речено „старо дрво сломи не исправи“, чиме се сваки у невреме започети посао са дрветом приказује као нешто узалудно). И пошто већ уводна поема приказује појединца који жели да поправи и себе и свет, који, исто тако, жели да демистификује и свој песнички посао, логично је што књига „Криво дрво“, посматрана као целина, сведочи о настојању да се кроз стално приказивање животних ситуација и довођење тих ситуација у везу са поезијом и књижевношћу уопште стигне и до градње основе за историју једне породице и њене пропасти ( о томе је реч у поеми „Питао сам сајџију“) и до могућности да се песма постави у сасвим посебан положај – да буде нека врста лека, да се прикаже као нешто исцелитељско ( песма „Бије у тил“).

Оно што је, још од самог почетка Богдановићевог песничког деловања, било посебно важно у његовој поезији свакако је брига о самом изразу, настојање да се користи један посебан облик језичке инвенције. Ако нема сумње да је, упркос широко коришћеној хумором и иронијом суштински обележеној тачки гледишта, више него очигледно да у дубљим слојевима Богдановићевих песама струји једна меланхолична компонента, онда, исто тако, нема сумње да је Богдановић један од оних песника који хумором и иронијом, у ствари, пригушују могућу патетику, који тако, другим речима, уводе могућност да се свест о протицању времена и са тим протицањем непосредно повезаног сазнања о растакању саме основе људског живота застре језичким каламбурима, тим непосредним сведочанствима  оне стваралачке употребе језика која је најширу примену добила у једноставним облицима наше усмене књижевности. Песничка књига „Криво дрво“ Стојана Богдановића је отуда у самој основи широко заснована песничка приповетка о човековом суочавању са протицањем времена, са гашењем различитих облика живота, о покушајима да се у сфери уметничког израза пронађе средство које ће сачувати нешто од онога што је било реални садржај људског живота, али је она и сведочанство о томе шта песник тражи од језика – могућност да се поиграва са трагиком и меланхолијом тако што ће их повезивати на крајње необичан начин са различитим животним ситуацијама, одузимајући им притом оно што је озбиљно и страшно и повезујући их са оним што је весело и ведро, што проистиче из начела игре. А то, другим речима, значи да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“ градио једну, у основи, карневализовану слику света и живота, знајући притом да је основна улога карневала и била да ослободи несрећно људско биће притиска који доноси тзв. свакодневни живот, живот на који належу силна правила и забране. Отуда ми се чини да је Стојан Богдановић у књизи „Криво дрво“хтео да се подсмехне баш ономе што га узнемирава, што уноси неспокојство у његов живот.

Београд, 26. 05. 2014. г.