Category Archives: Фернандо Песоа

Алберто КАЕИРО: ЧУВАР СТАДА, ИСТОК, 2014. ( превео Дејан Тиаго Станковић)

Alberto Kaeiro je izmišljeni pesnik, jedna od ličnosti (heteronima) porutagalskog pesnika Fernanda Pesoe. Pesoa ga smatra Naivnim Učiteljem,  kako svojim sopstvenim, tako i svojih drugih heteronima: Alvara de Kampuša i Rikarda Reiša.

Rođen u Lisabonu 1889. Kaeiro je rano je ostao siroče i posle završenog četvrtog razreda nije se bavio nikakvim konkretnim poslom. Veći deo života preživeo je skromno i povučeno na seoskom imanju svoje ostarele baba-tetke u unutrašnjosti, gde je napisao svoja prva dva ciklusa pesama Čuvar stada i Ljubazni pastir. Pred kraj života vratio se u Lisabon gde je napisao »Nepovezane pesme« pre nego što će 1915. umreti od tuberkuloze sa samo 26 godina. Za svog kratkog života napisao je ukupno 104 pesme.

Njegov poetski stil je jedinstven i prepoznatljiv po slobodnom stihu i jednostavnom, svakome razumljivom, narodnom jeziku i okrenutosti prirodi.

Čuvar stada I

 

Ja nikada nisam čuvao stadâ,

Ali kao da jesam.

Duša mi je kao pastir,

Poznaje vetar i sunce

I stalno ide tamo gde je vode godišnja doba,

Napred i gledajući preda se.

Sav mir Prirode bez ljudi

Dođe i sedne pored mene.

A ja budem tužan kao što zalazak sunca

Bude našoj mašti

Kada zahladni u dolini

 

I kada se oseti da je noć ušla

Kroz prozor kao leptir.

Ali moja tuga je spokoj

Jer je prirodna i pravedna,

I treba da bude u duši

Kad već misli da postoji

A ni ne primećuje kako ruke beru cveće.

Kao zveketanje praporaca

Iza okuke na putu

Tako su zadovoljne moje misli.

Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne,

Jer, kada ne bih znao,

Umesto što su zadovoljne i tužne,

Bile bi vesele i zadovoljne.

Razmišljati je neprijatno kao hodati po kiši

Kad se vetar pojačava i izgleda da još jače pljušti.

Ja nemam ni ambicija ni želja.

Meni da budem pesnik nije ambicija,

To mi je način da budem sâm.

A ako ponekad poželim,

Čisto radi maštanja, da budem jagnje

(Ili da budem čitavo stado

Pa da hodam raštrkan po celoj padini

I budem mnogo srećnih stvari u isto vreme),

To je samo zato što osećam ono što pišem u zalazak sunca,

Ili kad oblak pomiluje svetlost

A tišina poteče po travi.

Kad sednem da pišem stihove

Ili dok, šetajući stazama i prečicama,

Pišem stihove na hartiji što je nosim u mislima,

Ja osećam čobanski štap u ruci

I vidim svoj obris na vrhu brežuljka

Kako gleda moje stado a vidi moje misli

Ili gleda moje misli a vidi moje stado,

I kako se blago smeška

Kao neko ko ne razume šta mu se govori

A pravi se da razume.

Pozdravljam sve one koji me čitaju

I duboko im skidam šešir

Kada ih ugledam s mog praga

Čim se kočija pojavi na vrhu brega.

Pozdravljam ih i poželim im sunce,

I kišu, kad je kiša potrebna,

I da se u njihovim domovima

Kraj otvorenog prozora

Uvek nađe omiljena stolica

Gde sede dok čitaju moje stihove.

I da čitajući moje stihove pomisle

Da sam ja nešto prirodno –

Na primer staro drvo

U čiju su hladovinu kao deca padali umorni od igre,

I brisali znoj s vrelog čela

Rukavom košuljice na štrafte.

 

 

Čuvar stada V

 

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.

Šta ja mislim o svetu?

Otkud znam šta mislim o svetu!

Da se razbolim, mislio bih o tome.

Šta mislim o stvarima?

Koje je moje mišljenje o uzrocima i posledicama?

Šta sam meditirao o Bogu i o duši

I o postanju sveta?

Ne znam. Za mene je misliti o tome zatvoriti oči

I ne misliti. Navući zavese

Na mom prozoru (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!

Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

Kad čovek stane na sunce i zatvori oči,

Odjednom prestane da zna šta je Sunce

I počne da misli o raznim, vrelim stvarima.

Ali ako otvori oči i ugleda Sunce,

Više ne može da misli ni o čemu,

Jer sunčevo svetlo je vrednije od misli

Svih filozofa i svih pesnika.

Sunčevo svetlo ne zna šta radi

I zato ne greši i svačije je i dobro je.

 

Metafizika? Kakve veze metafízika ima s drvećem?

To što je zeleno i krošnjasto, i što ima granje 

I što daje plod kada dođe vreme, to nas ne goni na razmišljanje, Makar ne nas, koji ne umemo da ga primećujemo.

Ali koja je metafizika bolja od metafizike drveća,

Kad drveće ne zna zbog čega živi

A ne zna da ne zna?

 

«Intimno ustrojstvo stvari»…

«Intimni smisao Vasione»…

Sve to je laž. Sve zajedno, to ne znači ništa.

Neverovatno je to da je moguće razmišljati o takvim stvarima.

To je kao kad bi, u zoru,

Razmišljao o razlozima i svrhama,

dok oko drveća, onaj nejasni, zlatni sjaj polagano osvetljava tamu. Misliti na unutrašnji smisao stvari

Je suvišno, kao misliti o zdravlju

Ili poneti čašu vode na izvor.

Jedini unutrašnji smisao stvari 

Jeste da one nemaju nikakvog smisla.

 

Ne verujem u Boga jer ga nikada nisam video.

Kada bi Bog hteo da ja verujem u njega,

On bi mi se sigurno obratio.

Ušao bi kod mene u kuću

I rekao mi: Evo me!

(To možda glupo zvuči onima koji,

Ne znaju šta znači posmatrati stvari,

Pa ne razumeju onoga koji govori o njima

Dok nas uči da primećujemo.)

Ali ako je Bog cveće… i drveće

I brda i sunce i mesečina,

Onda ja… verujem u njega,

Onda verujem u njega u svakom trenutku,

I čitav moj život je molitva i misa,

I pričešće očima i ušima.

Ali ako je Bog drveće i cveće

I brda i mesečina i sunce,

Zašto ga zovemo Bog?

Ja ga zovem: cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;

Jer, ako se on, da bih ga ja video,

Napravio u sunce u mesečinu u cveće u drveće i brda,

Ako mi se prikazuje kao drveće i brda

I mesečina i sunce i cveće,

To je zato što želi da ga upoznam

Kao drveće i brda i cveće i mesečinu i sunce.

A ja ga samo slušam,

(Šta ja više znam o Bogu nego Bog sam o sebi?).

Slušam ga  tako što živim spontano

Kao kad otvoriš oči i vidiš,

I zovem ga mesečina i sunce i cveće i drveće i brda,

I volim ga ne razmišljajući o njemu,

I mislim ga gledajući i slušajući

I hodam s njime u svakome času.

Top of Form

Bottom of Form

 

Čuvar stada VIII

 

Jednog podneva pred kraj proleća

Sanjao sam san kao fotografiju.

Video sam Isusa Hrista kako silazi na zemlju.

Spustio se niz padinu

I ponovo je bio dete,

Trčao je i valjao se po travi

I brao cveće da bi ga razbacivao

I smejao se da se čuje iz daleka.

 

Bio je pobegao s neba

I bio je previše naš bi se pravio

Da je druga ličnost Svetog Trojstva.

Na nebu je sve bilo lažno i ništa se nije slagalo

S cvećem i drvećem i kamenjem,

Na nebu je uvek morao da bude ozbiljan

A  ponekad je čak morao da ponovo postane čovek

I da se penje na krst i da stalno umire

S vencem od trnja oko glave

I stopalima zakucanim glavatim ekserima,

I čak je nosio neku krpu oko pojasa

Kao crnci na crtežima.

Nisu mu čak dali da ima oca i majku

Kao druga deca.

Njegov otac su bili dvoje –

Jedan čiča po imenu Josif, koji je bio stolar,

I koji mu nije ni bio otac;

A drugi otac mu je bila nekakva bezvezna golubica,

Jedina ružna golubica na svetu

Jer nit’ je bila s ovog sveta, nit’ je bila golubica.

I njegova mama nije osetila ljubav pre no što ga je rodila.

Ali ona nije ni bila žena: bila je džak

U kom je on snesen s neba.

A hteli su da on, koji je imao samo majku,

I nikada nije imao oca da ga voli i poštuje,

Propoveda dobrotu i pravdu!

 

Jednoga dana, dok je Bog spavao

A Sveti Duh leteo naokolo,

On je otišao do kutije s čudima i ukrao tri.

Prvim je učinio da niko ne sazna da je pobegao.

Drugim je učinio da zauvek bude čovek i dete.

Trećim je stvorio jednog Hrista da zauvek bude na krstu.

I ostavio ga prikovanog za krst što stoji na nebu

I služi kao primer za druge.

Onda je pobegao na sunce

I spustio se niz prvi zrak koji je uhvatio.

Danas živi u mom selu sa mnom.

Lep je dečko, nasmejan i prirodan.

Briše nos rukavom,

Šljapka po baricama,

Bere cveće i prvo ga voli a posle ga zaboravi.

Gađa magarce kamenjem,

Krade voće po voćnjacima

A kad beži od pasa, on se dernja i plače.

I, jer zna da one to ne vole

A da sve druge to zasmejava,

Trči za devojkama

Što idu putem ruku pod ruku

S testijama na glavi

I zadiže im suknje.

 

Mene je naučio sve.

Naučio me je da gledam stvari,

Pokazuje mi svašta na cveću.

Uči me kako je kamenje zanimljivo

Kad ga uzmemo u ruku

i razgledamo natenane.

 

A Boga mi stalno ogovara,

Kaže da je to jedan tupav i bolestan deda

Koji stalno pljuje na pod

I mnogo psuje.

Kaže da Bogorodica provodi popodneva večnosti pletući čarape,

I da se Sveti Duh češka kljunom

Pa čučne na stolicu i ukaki je.

Sve na nebu je bezvezno kao u crkvi.

 

Kaže da Bog nema pojma

O stvarima koje je stvorio –

„Ako ih je on uopšte i stvorio, mada sumnjam”

„On, na primer, kaže da sva bića pevaju njemu u slavu,

Ali bića ništa ne pevaju.

Da pevaju, bila bi pevači.

Bića budu i ništa više,

Zato se i zovu bića.”

A onda, kad se umori od ogovaranja Boga,

Mali Isus mi zaspi na rukama

I ja ga odnesem kući u naručju.

 

On sad stanuje sa mnom u mojoj kući na proplanku.

On je Večito Dete, bog koji je nedostajao.

On je prirodan čovek,

On je božanstvo što se smeši i šali se.

I baš zato sam skroz siguran

Da je baš on pravi Mali Isus.

A dete koje je toliko ljudsko da je božansko

Je ovaj moj svakodnevni pesnički život,

I baš zato što me to dete stalno prati ja sam stalno pesnik,

I zato me čak i najmanji pogled

Ispuni osećanjima,

I čak i najtiši zvuk, bilo kakav,

Kao da govori baš meni.

 

Mlado Dete što stanuje tu gde živim

Jednu ruku daje meni

A drugu svemu ostalom što postoji

I tako idemo utroje putem, bilo gde

Pa skakućemo i pevušimo i smejemo se

I uživamo u našoj zajedničkoj tajni

A to je da stalno znamo da nigde na svetu

Ništa nije tajna

I da se oko svega vredi potruditi.

 

Večito Dete me stalno prati.

Ja gledam gde mi on pokaže prstom.

Ono što čujem kada radosno osluškujem sve zvuke

Je kad me iz zafrkancije golica po ušima.

Slažemo se tako dobro

U društvu svega

Da nikad i ne mislimo jedan na drugoga,

Ali živimo zajedno nas dvojica,

Složni kao desna i leva ruka.

 

Predveče igramo piljke

Na pragu ispred kuće,

I budemo ozbiljni kako i priliči bogu i pesniku,

I kao da je svaki kamenčić

Čitav svemir

I kao da bi zato bilo jako opasno pustiti ga

Da padne na zemlju.

 

Onda mu ja pričam priče o ljudskim stvarima

A on se smeje, jer je sve to neverovatno.

Smeje se kraljevima i onima koji nisu kraljevi,

I bude tužan kad sluša o ratovima,

I o trgovanjima i o brodovima

Koji se pretvore u dim na vetru morske pučine. 

Zato što on zna da svemu tome nedostaje ona istina

Koju ima cvet kad cveta

I koja ide sa sunčevom svetlošću,

I od koje se šarene brda i doline

I od koje nas zabole oči kad pogledamo u okrečen zid.

Onda on zaspi, a ja ga odnesem u krevet.

Unesem ga u kuću u naručju

I stavim ga u krevet, pa ga polagano svučem

I kao da radim nekakav jako čedan obred sav

Od majčinske nežnosti, sve dok ne ostane go.

 

On spava u mojoj duši

Pa se ponekad probudi usred noći

I igra se mojim snovima.

Neke ispretura,

Druge slaže jedan na drugi

I pljeska rukama

I smeši se mom snu.



Kad umrem, sinko,

Neka i ja postanem dete, ono najmanje.

A ti me uzmi u ruke

I odnesi me kod sebe kući.

Skini svu odeću s mog umornog i ljudskog bića

I stavi me u svoj krevet.

I, ako se slučajno probudim,

Pričaj mi priče, da ponovo zaspim.

I daj mi tvoje snove da se igram

Sve dok ne svane onaj dan,

Znaš ti već koji.

 

To je priča o mom Detetu Isusu,

Ima li ijednog pametnog razloga

Zbog kojeg ona ne bi bila istinitija

Od svega što filozofi misle

I svega što nas uče religije?

 

 

Čuvar stada IX

 

Ja sam čuvar stada.

Stado su moje misli

I moje misli su sva osećanja.

Mislim i očima i ušima

I rukama i nogama

I nosom i ustima.

 

Misliti jedan cvet znači videti ga i mirisati ga,

A kad pojedeš plod saznaš mu smisao.

 

Zato, kad se po vrelom danu

Rastužim od silnog uživanja u njemu,

Ja se izvalim koliko sam dug na travu,

Sklopim upaljene oči,

 

Pa osećam kako mi je čitavo telo opruženo,

Kako znam istinu i srećan sam.

 

 

 

 

Čuvar stada X

 

„Zdravo, čuvaru stada,

Tu pored puta,

Šta ti kaže vetar što duva?”

„Kaže da je vetar, i da duva,

I da je već duvao i ranije,

I da će i ubuduće da duva.

A šta tebi kaže?”     

„Mnogo više od toga.

Govori mi o mnogim drugim stvarima.

O sećanjima i o uspomenama

I o stvarima koje nikad nisu bile.”

„Nikad ti nisi čuo vetar kako duva.

Vetar priča samo o vetru.

To što si čuo bila je laž,

A ta laž je u tebi.”

 

 

Kada bude došlo proleće (Iz nepovezanih pesama)

 

Kada bude došlo proleće,

A ja već budem mrtav,

Cveće će cvetati isto kao i sada

I drveće neće biti manje zeleno nego prošlog proleća.

Ja stvarnosti nisam potreban.

 

Osećam ogromnu sreću

Kad pomislim da moja smrt nema nikakvu važnost.

 

Kada bih znao da ću umreti sutra

A da će prekosutra doći proleće,

Umro bih zadovoljan, pošto bi ono došlo prekosutra.

Ako mu je tada vreme, kada bi trebalo da dođe ako ne u svoje vreme?

Volim da je sve stvarno i ispravno;

I volim što bi tako bilo čak i kada ja ne bih voleo da je tako,

Zato, ako umrem sada, umreću zadovoljan,

Jer je sve stvarno i sve je ispravno.

 

Možete moliti na latinskom nad mojim kovčegom, ako hoćete.

Ako hoćete, možete da igrate kolo oko njega.

Nemam posebne želje za onda kad ne budem mogao da imam posebne želje.

Šta bude, kad bude, je ono što će biti i šta jeste.

 

Prevod: Dejan Tiago Stanković