Category Archives: Џао Лихонг

КИНЕСКА ПОЕЗИЈА, Џао Лихонг, Тјан Јонгчанг, Ли џебанг

Џао ЛИХОНГ
ЧАМАЦ ЗА НЕБО
 
*После слушања Акадове соло виолине*
 
Виолина звучи у његовим рукама као чамац
Слободно једрећи на музичком путовању
Испуњена стећом и тугом живота
Обојена пролећном кишом и светлошћу зимског снега
Леп поглед стално се мења на површини воде
Време као река мирно протиче преко врхова прста
Са уздахом, зелено лишће пада са грана
Дрхтећи у низу, потоци утичу у бескрајно море
 
Душа устрепти када гудало пољуби жице
Уздахе таласа пресецају весла
Сјајни бисери почињу да прскају дуж ивице
Чујем нежну воду како жури и пљуска
Видим како срећне сузе лете уоколо
Нико не би могао предвидети траг чамца
Само мајстор може управљати дубоко из срца
 
Држати виолину исто је као држати љубавни пар
Гудало се диже и пада преко жица као треперење ветра
Чамац на води почиње да личи на птицу у ваздуху
Продирући кроз магловите облаке да се вине
Високо до мирних звезда
Слушај без даха ову мелодију из раја
Мирно, овај музички чамац куца на прозор сваке душе
Нека пупољци у вашем срцу процветају у овом тренутку
А мелодије да се чују до краја у вашим мислима.
 
Зибу Цаи, касна ноћ, 10. Мај 1998.
 
 
Тјан ЈОНГЧАНГ
ОЧЕВА КОЛИЦА СА ЈЕДНИМ ТОЧКОМ
 
Када сам био мали
Видео сам оца како гура уз брдо
Колица са једним точком
Повијен ниско
Колико је повијен мост
Пријатно струјање око његових голих леђа
И знојаве кораке
Никада нећу заборавити
 
Прошле су године
Мост још стоји
Упркос ветру и киши
Али, отац је отишао
И колица са једним точком
Неваљали дечко је одрастао
У мом сећању остала је шрипа колица
Са једним точком
Као песма која одјекује преко висоравни
 
Ли ЏЕБАНГ
ЛЕД
 
Неустрашиво ремек дело оштре зиме-
Једног јутра
Река је лежала залеђена
 
Весео живот је прошао
Смириле се заносне песме
 
Можда је то смрта
Слична змији залеђеној хладноћом
Снег ју је умотао
У белу хаљину
Она не може да чује
Пригушени протест трке који се шири испод леда
 
Лед пуца
Попут оштрог сечива када пробија кожу
Звук је продоран
Од болне борбе
Лед се креће
Лагано као што тече река између обала
И сећа се пролећа
Цветања брескви, гранчица зелене врбе
И малих риба када израњају за храном
 
Заиста, река не може да да умре
Чак и ако мора, зашто не сачека пролеће
Гуши зимски ледени дан
Душа се мрзне после смрти
Све док пролеће није далеко за нама
Зашто би умрла у зиму?
 
Због болног искуства
При топљењу леда
Река брзо тражи одговоре
Не знајући како су очајни, узалудни покушаји