Category Archives: Александар Солжењицин

Александар Солжењицин, СРАМОТА

Александар      

СОЛЖЕЊИЦИН

СРАМОТА

 

Које мучно осећање: стидети се за своју Домовину.

У чијем је Она равнодушним или љигавим рукама које тупаво или из интереса управљају Њеним животом. У каквим обесним, или бахатим или истрошеним лицима представља се Она свету. Какве труле помије сипају Њој уместо здраве духовне хране. До каквог раздора и сиромаштва је доведен живот народа, да не поверујеш.

Понижавајуће осећање не попушта. И није површно, не мења се лако, као осећања лична, свакодневна, од тренутних околности. Не, то је стални, упорни притисак: с њим се будиш, с њим се бориш сваки час у току дана, с њим зарањаш и у ноћ. Чак и кад стигне смрт која нас ослобађа од осећања личних, од те Срамоте не можеш никуд: остаће она да виси над главама живих, а ти си делић њих.

Копаш, копаш по нашој историји, тражиш охрабрење у примерима. Иако знаш неумољиву истину ‒ догађало се да су сасвим нестајали народи земни. Догађало се.

Не, другачија је унутрашњост, оне четврт стотине области које сам посетио. Е, оне одишу надом: тамо сам видео и чистоту намера и неуништива хтења и пуне живота, несебичне, блиске људе. Је ли могуће да они неће пробити ту линију проклетсва? Пробиће, још су у снази!

Али Срамота лебди и лебди над нама, као жуторумени отровни облак, нагриза нам плућа. И ако је одувамо у бестраг, никада је више нећемо избрисати из наше историје.

 

Квартал, Панчево, број 14, децембар 010 ‒ јануар 011

Превела с руског Милена Тепавчевић