Category Archives: Милица Миленковић

Милица Миленковић, Мрвице за гозбу духа

Савременик плус, Беооград,

207-208-209/2013

Милица Миленковић

(Стојан Богдановић: Трунке, Културни центар Сврљиг/КК Бранко Миљковић Књажевац, Сврљиг/Књажевац, 2011)

 

Математика је палица, помоћу које

без великих опасности пролазимо кроз

врлетне крајеве две бесконачности.

(Момчило Настасијевић)

 

 

  Након ишчитавања књиге афоризама и филозофских фрагмената Стојана Богдановића, намеће нам се максима познатог либанског филозофа, сликара и писца, Халила Џубрана: Између научника и песника је зелена долина. Ако њоме научник прође, постаће мудрац; ако њоме прође песник, постаће пророк.

   Стојан Богдановић, математичар песничке харизме, представља се српској читалачкој публици новом књигом несвакидашње жанровске опредељености: збирком филозофских медитација уобличених у афоризме, максиме и филозофске фрагменте. Трунке у поље наше књижевности доносе зрео дух промишљања једног научника и песника. Необичним насловом указује се не само на формално-материјалну страну жанра већ и на филозофски потенцијал сентенци. Халил Џубран је своје афоризме називао мрвицама за гозбе духа. Својим се Трункама Стојан Богдановић придружује овом либанском мислиоцу светског гласа. Трунке су мрвице, али колико год да су мрвице, толико су и честице и искре филозофских простора које је тешко досегнути.

   Зелена долина није приступачна, у њу тек могу закорачити научник или песник. Једну од ове две улоге морао је имати Стојан Богдановић када се одлучио на корак ка долини, али коју? Је ли као математичар кренуо ка уметничким просторима или као песник ка научним пољима? Бити мудрац значи изрећи истину коју други није успео спознати пре тебе; бити пророк значи предвидети истину која ће у будућности бити остварена. И заиста, Трунке стоје између спознати и предвидети као важних одредница филозофског поимања бити и постићи.

  На мисаоној мапи Трунки јасно се уочава неколико мотивских одредишта: о Јуди (самоубиству), животу, смрти, мисли, Исусу, хијерархијској неједнакости, математици и бесконачном. Сви мотиви идејно су везани за религијску епистему о постојању Бога и односу човека према Богу, животу и смрти.

   Ако је за Стојана Богдановића смрт вртлог који у себе увлачи све: Смрт је рупа без дна. У њу се трпа све живо. У њу трпате све живо: изван себе, све из себе, и себе. Остаје само мисао (16), дефинитивно се и мисао намеће као тај вртлог, јер како сам аутор каже, након смрти остаје само мисао. Мотив мисли јавља се и у филозофским фрагментима пророчке особености:

 

        У долазећем времену земља ће се кретати као мисао. Господ ће поверити људима да то надзиру. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Мисао ће се штитити не само својом брзином. Мораће и други да је штите. Тако до промисли или уништења. До одласка све мисли. До промисли. (34)

 

        Промисао ће водити земљу. Њено место ће заузети или ће њу увећати. Јер мисао се увећава. Мисао се мора брже хватати. Не само на папиру. Морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање. (35)

 

        Мисао ће се бринути сама о себи. Није јасно где мисао губи време. Где се дангуби. Где се успорава. Мисао је светлост. Она је она константа, апсолут која је произвела Реч. Тако она рађа саму себе. (37)

 

        Човек ће још више овладати мишљу. Он мора у машину да угради светлост = енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Дакле, неопходно је веће јединство. (38)

 

   Цитирани фрагменти јасно показују корелативни однос међу записима у Трункама. Мотиви и идеје који се јављају у једном фрагменту, продубљују се у другом, трећем и тако даље. Зато је важно пажљиво читање и често враћање Трункама попут покушаја решавања и разумевања скривеног кода. А тај код заиста постоји. То је код математике доступне и онима којима рачуница баш и не иде. Он има неколико чинилаца: мисао, промисао, човека, машину, светлост и енергију. Мисао је амбивалентна. Она је и светлост и енергија, дакле апсолут, универзум: Она је она константа, апсолут која је произвела Реч (37) – јасна асоцијација на део из Светог Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. (I, 1 – 4)

   Стиче се утисак да је наведени цитат из једног од Јеванђеља, темељ и основ Богдановићевих Трунки. Али, Богдановићев Бог се у међувремену (међувреме од две хиљаде година!) битно изменио:

    

         Илузија која је у основи наше православне доктрине је да ће наша душа отићи у рај или у пакао. Небо би требало да буде граница. Иза границе је онај загранични свет. Ако ништа друго, ако нисмо сигурни да ће нека бића слична нама доћи отуда, сигурно је да ће људи доћи отуда. Доћи ће они који су тамо били. Како? Па вратиће се отуда. Најчешће због љубави, али и доказивања моћи. И у Господа је велика моћ због његове велике љубави. Између ће бити математика. Та промисао ће бити главни посредник између људи и Господа нашег. (99)

 

    Математичке теорије су засноване на принципима својих логика. И није лудост када Стојан Богдановић каже да је спона између Господа (свеобухватног) и овог реалног света заправо математика. Квантна физика је у многоме променила наша сазнања о природи. Али много пре њених тврђења, математика је доказала постојање иреалног света, имагинарних подручја и бесконачног. Поред логичних законитости и бројева којима је готово све дефинисано у математичком систему, постоје и имагинарни број ι, али и ознака за бесконачно ∞. Синоним за бесконачно је вечност: Вечност је, што се човека тиче, илузија која заташкава време које је у ствари бесконачно па самим тим не постоји… Бесконачно већ није само фиктиван елемент као у математичким теоријама (100), овим тврдњама Богдановић настоји да образложи време као чисту људску меру која у широким пространствима свеобухватног, не постоји. Све ово заједно иде у прилог и следећој тврдњи: Веза између земље и неба је математика. (98)

   Срж Богдановићевих Трунки јесте поигравање са амбивалентним значењем Господа. Са једне стране под Господом подразумевамо дуго укорењивано мишљење да је он биће које обитава на небу, које не постоји ван греха и наде за спасење, Судњег дана, Он је онај који ће нас дочекати након смрти. Овакво представљање Господа једнако је представљању богова на неком јако давном ступњу човековог развоја. Са друге стране, Господ је схваћен као бивство, свеобухватно, духовно јединство.

   У првом случају, када Богдановић говори о Господу, он то чини иронично, па саркастично залазећи у питања хијарархије и неједнакости које је и изродило оваквог Бога: Свака будала хоће да буде Бог. Паметног човека је теже преварити. Зна какве су обавезе. (53) Или, када говори о Христу, рећи ће: Тај мангуп је знао за учење далекоисточних мудраца, онда је то потурао на панађурима што је засметало Римљанима који су смислили да се Јевреји сами међусобно обрачунају! Дакле, на западу ништа ново. (85) Сенчећи благом иронијом: Човек је измислио Бога да би прикрио своје незнање. То незнање је огромно. Бесконачно. Због тога се човек попео Богу на грбачу. И ево још не силази. Да је он на његовом месту већ би одавно био грбав. Али Господ све подноси. (87)

   У другом случају, Господ је приказан онаквим какав заиста јесте. Богдановић допушта себи да га назове универзалним човеком: Универзални човек (сви људи) је једно биће. Запис је у њему. Запис је трајан. (39) Своју тврдњу поткрепљује доказом: Свет је запис мисли. Дакле, свет и све оно што постоји око нас јесте запис наших мисли за које знамо да имају фреквенцију и крећу се у таласима, или, свет је запис мисли универзалног човека? Одговор на ово питање је исти, јер између ова два питања стоји знак једнакости: То нешто је за нас такво какво је у нашој глави, макар и да не постоји. Дакле, зависи од мисаоне моћи. Човек види све наопако. Тек мисао исправља слику. (79)

    То што у нашој глави зависи од мисаоне моћи јесте вера. Један од постулата наше религије. У Библији стоји да вера може бити толико јака да и горе премешта, а према Богдановићу: Само мисао може да помери земљу. Није јој потребан ослонац, а ни полуга. (40)

    Богдановићеве су Трунке располућене, двополне. Прво ће писац рећи: Мисао је средство и начин да се стигне до Господа, а потом и образлаже како:

 

        Када разговараш са Богом – то је молитва; када Бог разговара са тобом то је схизофренија (Томас Сас). Релација «разговарати са Богом» је у значењском смислу симетрична. Она значи обострано говорење; говори један па говори други. Бог разговара са тобом је такође симетрична релација, јер разговарати подразумева обострано говорење, један субјекат па други. Дакле, наведена два тврђења Томаса Саса су у ствари једно те исто тврђење. Отуда се нужно изводи закључак: Молитва је исто што и схизофренија. А да ли је тако? (51)

 

  Начин на који се приступа Богу, Духу који је у нама самима и чији смо део, јесте дискутабилан. За једне је то начин добра, за друге начин зла. Једно је сигурно, сви ми тежимо ономе одакле смо потекли. Управо је то једна од важнијих идеја Трунки.

   Двозначност јесте оно на чему је Стојан Богдановић конституисао своју књигу записа. Она се тиче готово сваког мотива који је писац узео за свој идејни темељ. То је за собом повукло тешкоће приликом читања књиге, јер читалац никада, или готово никада, не сагледа обе стране датог већ познаје и препознаје само једну.

   Та двојност што је налазимо у значењској мотивској равни Трунки дефинитивно је условљена самом поларношћу свега постојећег. Отуда ће о животу и смрти Богдановић дати овакво тврђење: …Живот и смрт јесу уређен двојац. Живот и смрт су близанци. Све живо има своју смрт. Смрт има свој живот док не постане живот… (13)

   У духу овог мислиоца можемо закључити како је смрт безимена те свакога дана бира ново име. И рођење је исто такво. Између рађања и умирања, дакле, стоји знак једнакости. То је математика. Или Господ?!