Category Archives: Тони Пердић

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА (2)

Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење.

обустави  фантазмагорије.

како то да ти је опет тридесет?

 

црвени фењери у Антверпену.

канделабри  блуда.

посвуда лепотице које се указују

у беспризорној нагости.

а ја само памтим

пулсирање јагодица

надомак твојих  бретела

пре хука бродске сирене

и пренем се, усамљен на доку.

 

Хана, проспи кестење. изручи фишек.

 да ухватим бар један,

пре него ми озебу прсти

што умало миловаху те

у  мрачном лучком  сутерену.

 

Хана, хуљо мала, проспи кестење.

пала је тешка магла

на крају ритуала

и скоро да те не видим.

 

ево, погнут, везујем пертлу.

(шеретском  задршком драмском,

несвојственом натуршчицима,

довољно времена нудим

за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).

 

и буди опет само крошња,

буди ветар и најупорнији лист, 

у овој заспалој улици.

 

 кантилена за шерпасе и рунолист

  

твоје једино  рухо је

стручак рунолиста по бедрима.

како је висока ова планина, Хана.

и твоја кожа мирише на

сладолед из детињства.

знаш, онај са нежноплавим омотом.

 

опасно смо сузили изохипсе, Хана.

одавно је све високо и стрмо.

али, навикнут већ,

на растанке у праскозорје,

не дам да предалеко одмакнеш.

 

Хана, помислих сад,

да је мој друг жив,

назвао би те шминкерицом

и смејали бисмо се као деца.

у јасним сновима чак успем

да разлучим ванилу, млеко,

хризантеме, шафран и којекаква чудеса

у састојцима твога кармина.

али,

исијаваш само у глувим муњама ума.

тумараш по ободима  призваног сна.

и гањамо се непрестано

по развејаном  сећању.

 

и знам да сада, Хана, 

ваља отворити прозор, подићи ролетне,

ваља се клонити свих 

који не верују да сам провео ноћ

у подножју Хималаја, тражећи те.

 

док си  ти, наравно,

изабрала мимикрију: леонтоподиум алпинум.

збуњујући тако упорне  шерпасе,

чудом, згрануте, већ…

  

 Хана, кругови

 

један је почасни плотун

неопрезно разнео небо,

док је с лафета склизнула у бескрај

још једна последња нота о Хани.

 

нека спавају хемиптере,

нека трну златокрили свици:

време је одсуства обести боја.

Хана, у заблуди, хита на чудна славља,

опијена гримизном копреном јутра,

заборавља да не постоји време.

 …

Хана, поранила си  

на годишњицу матуре.

анахрони су календари смртница и муза.

тек је први дан, како си насмејана,

истрчала из школе.

 

и пољубићу те, сутра,у првој строфи,

моје прве, наивне  песме.

овако бубуљичав, наиван и млад.

 

 Хана и далеко јутро

 

Хана је, господо, била

ванредна Халејева комета.

прохујала светлост на корзоу сенки.

а ја сам само кнез Потемкин,

слепи путник времена

и капетан света.

 

била је цвет уденут у брокат

који уверљиво пада на крају чина.

месечина у измаку плаве магле

и врелини лаке пене.

 

а ја – заточеник тих чини,

ни не знам да ли је

била за мене таква раскошна светлост.

 

карасевдах

 

 

чемер сам пио кахву

у Ханкином хану.

на басамцима

крај свакога трема

тражио њене нануле.

чарне су ме њене очи

опет обмануле да поверујем

да сам видео јутарње звезде.

док тмурни друмови беху,

и небо и сараји….

 

чемер сам пио кахву

и приносећи рахатлук

помислио на њене усне.

 

ево, замичем Ханка,

из твоје махале…

ај и ти полако из моје песме.

добра ти је била ова шега.

шта ће овај дилбер

твојим агама на мегдан,

са буздованом од лахких рима,

или и сам – буздован.