Category Archives: Зоран Ћирић

Зоран ЋИРИЋ: ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

ПОЛИТИКА

19.8.2015.

ЗБОГ АРСЕНА САМ БАТАЛИО ПИСАЊЕ ПОЕЗИЈЕ

Мој отац, џез трубач cool усмерења, обичавао је да каже: „Нема добре музике без црнаца“. Ипак постојала су два „бела“ изузетка: Френк Синатра и Арсен Дедић. Певушио ми је обојицу када је био расположен да ми открије нешто о себи, без да ми се исповеди. И нека остане записано да је матори Ћирић много боље певао „О младости“ него познати Душан Прелевић. Ваљда зато што је мој отац био суптилнија, нимало агресивна природа и могао је дубље да уђе у ту горку али нежну химну о животу без живота. А и знао је како је досадан пакао бивствовање без судбине. Мој непретенциозни тата је наслућивао неке од најстрашнијих Арсенових тајни. Касније сам у његовим нотним свескама налазио песме Ђука Елингтона, Дизија Гилеспија, Кола Портера, Џорџа Гершвина, Реја Чарлса, а онда, однекуд, уз оне мистичне енглеске наслове, појаве се „Кућа поред мора“, „Модерато Kантабиле“, „Све било је музика“, „Ни ти ни ја“, „Бит ћеш увијек моја“… То је био репетоар за игранке из раних шездесертих и много више од тога – дневник човека кога сам волео највише на свету.

Ни до дана данашњег не могу себи да објасним како је десетогодишњи клинац, иначе фанатични љубитељ Касијуса Клеја, Џона Вејна и Јохана Кројфа, могао да слуша песме попут „Вере Павладољске“ или „Човјек као ја“ и да осети оно узбуђење које су у њему изазивале рокенрол класике Џимија Хендрикса или Марка Болана? Једино што сам после свега спознао јесте чињеница да сви сањари пате од несанице. И то захваљајући песми „Да су ме украли Цигани“ коју сам врло опипљиво проживео или су ми барем тако говорили злобни инструктори живота.

Никада нисам размишљао о себи као о напредном детету. Напротив, био сам одувек стидљив, неприлагођен, кошмаран лик. Мајка ме је звала „замлата“, тетка „Антихрист“, а разредна „чудак“. Уз то, можете ли да замислите одрастање у тврдом радничком предграђу званом Ледена Стена, на ивици Ниша, које се одвијало, између осталог, уз синглице Арсена Дедића? Доиста, тотално неспојиво са свим оним гадним, невиним, прљавим непочинствима која ни мене нису заобишла јер се радило о иницијаци, увођењу у уличну банду, у дружину тапкароша сличица и крадљиваца зелених кајсија. Све време окружен мангашима, шлосерима, гастарбајтерима, аматерским кримосима, одликашима-друкаторима, децом пољопривредних чиновника и аутентичним Циганима. Не схватам како ми је та „дивља хорда“ опростили што слушам некакве „учене рецитације у пратњи виолина“? Е, када сам ТО преживео, био сам спреман да постанем порочни самотњак, самурај и романтик, десперадо и љубавник из песама онога који ми је постао већи учитељ од рођеног оца (кога сам и даље волео највише на свету и кугли земаљској!)…

Касније сам у финијим кафанама наручивао Арсенове песме – не можете ни приближно да претпоставите колико сам ризиковао! А нисам хтео никога од господе музиканата да провоцирам. Просто, као што су неки светски људи са Палилуле и Трошарине певали Тому Здравковића или Бору Спужића Кваку или Неџада Салковића, ја сам се срчано и јавно тешио певајући „Таквим сјајем може сјати“ или „Кад сам те видио“. Какав космички неспоразум – морао сам да се сакријем у једну од новооткривених црних рупа како ме не би отпремили у Топоницу. Тако сам савладао вештину бежања. Тако сам открио свој унутрашњи глас који није престајао да певуши смртоносну „Баладу о пролазности“ која ми је појаснила поредак и устројство и моје непостојеће аутсајдерско место на митској маргини. Да, тачно је то што кажу моји мртви и полуживи пријатељи из раних дана: Арсен ме је убедио да поезија изван риме једва да има икаквог смисла, као и да се ту ради о музици у речима а не о интелектуалним мудровањима. И још нешто – због Арсена сам баталио писање поезије и прешао на прозу. Чак је и идиоту попут мене брзо постало јасно да имам посла са НАШИМ НАЈВЕЋИМ ПЕСНИКОМ, те да ту више нема шта да се тражи. Иако ми се баш у то време смешила перспективна „каријера“ јер сам стартовао са Бранковом наградом и већ су ме комесари спремали за одговарајући академски калуп…

Наравно да ми је као јужњаку из српске полутанске престонице управо Арсен Дедић открио море. А ко би други? И наравно да кад год сам ходочастио по морским обалама нигде и никада нисам успео да видим то море из његових песама. А није да нисам трагао за тим таласима, агавама, љубавничким увалама, позлаћеним сутонима, хоризонтима на којима се велика вода спаја са плитким небом, баркама које су обећавале излаз на пучину и усамљену, витешку смрт.

Памтим оно вече на „Нишвил радију“ када ми је проверени пријатељ пустио „нешто ново од Арсена“. Рат се био захуктао и разбуктао, мој пацифизам се срозао у алкохоличарски хедонизам и баш у току тог бесконачног сурвавања чујем по први пут ону фаталистичку песму за лажно преживљавање, „Откако те не волим“. Тада сам раскрстио са својим еготрипичним гардом. и отворио се тако што сам се, изнова, затворио у узвишени свет Великог Мајстора. Од тада је моја бол постала стварнија, али ме више није било лако повредити…

Као што је „Не плачи“ јединствено царство меланхолије, најшмекерскија љубавна песма која опева наличје позе Хемфрија Богарта из „Казабланке“, тако је сурово потресна „Између нас рат је стао“ најрелевантније и најљудскије сведочанство о српско-хрватској катаклизмичној катарзи која се догодила у очигледно непролазним, сада већ фамозним деведесетим…

Видите како је зезнуто писати о Арсеновом генију. Таква величина не прашта патетичне читуље или пригодне панегирике. Ниједна похвала није довољно велика за његово дело. Уосталом, током читавог свог овоземаљског живота био је апсолутно свестан колико вреди и са господским шкргутом је прецизно описивао како и колико су га шиканирали, потцењивали или покушали да понизе у име политичке подобности и лечења квазиуметничких сујета на ондашњој и овдашњој „културној“ сцени.

Пре неколико дана магазин „Roling Stone“ је направио своју листу 100 највећих композитора двадесетог века Дабоме да су такве листе увек фаличне, међутим времешна екипа уредника из иначе одавно пропалог музичког часописа, ипак је начинила неколико неопростивих, кардиналних грешака. Наиме, на листи првих десет недостају чак четири џина – Реј Дејвис, Кертис Мејфилд, Вили Диксон и Арсен Дедић. Претеривање? Драги моји, не постоји критеријум који би побио елементарну чињеницу – без обзира што је стварао под скрајнутим поднебљем, на језику малених народа, Арсен Дедић са својим големим, бриљантним опусом може у свако доба да изађе на црту Дилану и Коену са оне, односно Брелу и Брасансу са ове стране катастрофичног океана. Али, комесари и гуруи паланачке глобализације проклето добро знају да је у „случају Арсен“ немогуће подвући црту: нити га можете прецртати нити га можете штиклирати. Нека тако и остане.
З о р а н Ћ и р и ћ

Зоран Ћирић Магични, После потере (роман)

(Једанаесто поглавље)

Као што је већ овде речено, Миодраг Мики Савић је био разуман, послован човек, мудар и лукав на један доста мирољубив начин. Просто казано, његов дипломатски ум, обогаћен адвокатском праксом, знао је да зачарани круг насиља може да прекине много важнији круг новца, некретнина и златних полуга. Али, убиство његовог партнера Тихомира пробудило је у њему мрачне страсти и он је сваким даном био све дубље увучен у ратна догадјања. Из предострожности се повукао из свог подземног офиса у Алексинцу, такодје желећи да има бољу контролу на што ширем терену, све донде докле су се простирали његови материјални и психолошки интереси. Сада је углавном проводио време у својој завичајној резиденцији, саградјеној и више пута доградјиваној на најузвишенијој тачки изнад Житковца, медју мештанима познатијој као „једноособно насеље Видиковац“. Ово је говорило о високом степену поштовања које је Мики Савић уживао код својих преплашених и покорних земљака, мада их је он лично сматрао за превртљивце који би се парничили до краја живота да није избио овај рат измедју сточара и људске стоке.

Једини тренуци када би становници Житковца, Прћиловице, Доњег Андровца и осталих околних засеока, заборавили на страхопоштовање према њиховом угледном Газда Микију – дешавали су се онда када би Црни Петар посетио свог пријатеља и послодавца. Чувши за читав ланац убистава са оне стране Јужне Мораве, тај њихов зорт је постао толики да када је Црни Петар, у друштву са провереним ортаком Цицваром, дошао у Микијево викенд-утврдјење, затечени сељаци су му направили спонтано заледјени шпалир. Док је Цицвара бленуо не стигавши да им се исцери у лица од сламе, Црни Петар је кроз ту свечано застрашену тишину прозујао с генералском немарношћу,  презриво их одмеравајући.

Тродневно гошћење је протекло у чудном расположењу – готово свака чашица је била испијена „Тикију у здравље“, као да нису могли да се помире с чињеницом да сав остали околни српски свет пије искључиво „за покој душе“ њиховог убијеног пријатеља. Када су довољно прочистили стомак и очњаке Микијевом „воћном краљицом“, влажних очију и стегнутих срца су стисли деснице руке у млатарајуће песнице, заклињући се да ће изравнати све рачуне са онима које су сматрали крадљивцима људских тела са биковским мудима. Тако су се привремено опростили, након разрадјивања оперативног ратног плана, који се све више базирао на „принципу роштиљања“ без обзира да ли се ради о дивљачи или питомим животињама.

Црни Петар се и даље држао званичног одреда Банета Коња јер глад за осветом ни избилза није био задовољио, а Бане Коњ је и даље тражио Тихомирове убице. Како је дознао од својих јатака и обожавалаца, један од учесника у том неподношљиво непреболном убиству био је бивши војник ЈНА по уговору и учесник Книнских ратова, медју ветеранима познат по имену Миле Мрак. Из истих извора, Црни Петар је чуо да се он може пронаћи у близини Бироа за добровољачка питања у Мозгову. Такодје, његови доушници су га упозорили да је Миле Мрак био врстан стрелац, искусан борац и поред тога веома храбар. Бане Коњ, који се потпуно уживео у пандурског шефа без ограничених овлашћења, сместа је командовао ужурбани марш на Мозгово, желећи да ухапси потенцијално осумњиченог бившег војника, како би му Видојко и Мики Савић живом пресудили у некој од својих судница и тако направили спектакл за широке народне масе. За разлику од притупасто амбициозног Банета који је отуда и имао такав „потковани“ надимак, Црни Петар је познавао психологију војника који се поштено борио на губитничкој страни. Био је сасвим сигуран да Миле Мрак неће дозволити да га ухвате живог, нарочито што је знао како су у њиховим рукама завршили Филип Киш и Дјура Стругар. То је за Црног Петра било довољно да крене са експедицијом. Желео је да га убије а не да га зароби.

И пре него што су се приближили гастарбајтерским кућеринама које су опкољавале центар Мозгова попут луксузних стражарских кула, одред Банета Коња је преко дежурних цинкароша и плаћених везиста у измештеним полицијским станицама прецизно лоцирао свој плен. Док су се у погнутом положају провлачили поред назубљених и пијано залучених дворишних капија, покушавајући да се што хитрије приближе Бироу за добровољачка питања, Миле Мрак се показао достојним гласинама које су га пратиле. Наиме, прекаљени борац са книнског и бенковачког камењара, поставио је своју добро прикривену осматрачницу насупрот кући у којој је боравио. Његовом продорном оку није било тешко да спази чучеће кретање групе људи чија га недовољна униформисаност није могла да завара.

Будући да му није падало на памет да се сагиње у гомили плаћеника и полуаматера, Црни Петар је ишао главном џадом, користећи сеновитост натрулог али још увек непосеченог дрвореда. Тако је дошао у позицију да угледа одсјај Милетовог немачког карабина. Сместа је заузео стојећи снајперски положај, дајући знак руком Цицвари да треском залегне и тако упозори остале из потере на опасност која је вребала из вруће близине.

Зачувши прашњаву буку, Бане Коњ није часио ни часа: прилепио се уз најближи бетонски стуб и ултимативно захтевао од Милета да се преда, јер је опкољен а има право на праведно судјење. Таман је почео да дроби о томе како они знају за његов допринос у отаџбинском рату против усташке агресије, када је Црни Петар, коначно, угледао бегунчеву главу до рамена. Хладнокрвно је ослонио своју винчестерку о бедро и уперио је право према уредно зачешљаној мети. Медјутим, у стилу планинске пуме пензионисане као сарадник десантних војних специјалаца, Миле Мрак је инстиктивно реаговао на Петров потез. Чудесно спретно, попут летње муње, немачки карабин му се нашао на рамену и зрно је прозујало крај увета Црног Петра. Брз као и његов непријатељ, ледено непоколебљив у својој осветничкој мисији, Црни Петар се показао као револверашка легенда с покрићем – његов хитац је био прецизнији и испаљени метак ракетног калибра је погодио Милета Мрака, задавши му љуту рану, дубљу од сваког мрака.

Смртно рањен, овај природно надарени борац није био и победјен, већ се крваво осветио својим ловцима. Усред кише метака он се искобељао из свог склоништа-осматрачнице и склонио се иза пољског клозета, одакле је све до свог краја сејао смрт немачким полуаутоматским карабином који је освојио на Гламочком пољу. Забарикадирао је врата свог слабог утврдјења душеком и са нешто креветнине које је пронашао унутра и из таквог заклона војевао је своју последњу битку. Слободно се може рећи да је оправдао свој звучни, ратнички надимак. Чим би која глава, нога или рука провирила, нашла би се на нишану његове шмајсерске пушке. Неопрезни Цицвара задобио је тешку рану у бедро, при чему му је само појас са мецима обавијен око струка спасао живот. Бане Коњ није био те среће. Наиме, пилана „Цанетова сечка“ налазила се тачно преко пута Милетовог скровишта. Пред пиланом су лежали бројни козлићи за пиљење дрвета. Скривајући се од Милета, непоправљиво упорни и шерифског успеха жељни Бане Коњ се дошуњао до иза једног од њих, покушавајући да напола већ уловљеног криминалног преступника узме на нишан. Медјутим, пре него што је дрчни каријериста подигао главу да би осмотрио растојање, Милетово соколово око га је уочило. То је било довољно – разорно зрно из његовог швапски поузданог оружја погодило је меснату главу без официрске шапке и Бане Коњ се стропоштао мртав иза козлића.

Заклетом војничком ветерану није преостало још много времена, али изоштрени герилски дух није клонуо, тражећи нову непријатељску жртву до последњег даха. Скончао је са својим верним пријатељем у руци, придружујући се непрегледној колони мученика из трагично продатих Книнских ратова.

Црном Петру убиство Милета Мрака није представљало разлог за ликовање, али ни за жаљење. Њега је чекало још много крвавог посла. Заклео се да се неће смирити нити опустити своју смртоносну руку докле год се и последњи Тихомиров убица буде налазио у животу. Јер, баш како су га још за живота опевали – био је свиреп колико и храбар, а немилосрдан колико и снажан.

Пошто је Бане Коњ погинуо, команда над мешовитим полицијским одредом је општом сагласношћу пренета на Црног Петра. Медјутим, он није имао велике користи од положаја који му је давао прилику да се иронично хвалише како му је допало да штити закон према коме је осећао само презир, непријатељство и уродјену одбојност. Али, он није био од те сорте ситних душа и патуљастих сујета. Оно што је он желео била су двојица или тројица способних десперадоса који би му, без страха или гриже савести, поверили сопствене животе и пратили га свуда где би их он повео.

По повратку у Алексинац Видојко је проценио са свог командног узвишења да одред треба да се расформира, вероватно како би изгледало да поштује федералне надлежности престоничке полиције и њених изасланика у окрузима и срезовима Доње Србије. Већина чланова распуштене дружине се придружила Црном Петру као свом признатом водји, а у жељи за профитом и проводом. Пославши изасланике по читавој земљи, Црни Петар је чекао. Већи део времена је проводио у крчмама претвореним у „казино-борделе“ дуж Алексиначке петље, где је често сретао присталице друге фракције, што је увек представљало могућност за борбу. Добривоје Тасић, широм државе познат као „Бата Добри“ због своје склоности ка разним дебеовским девијацијама – а што су његови надредјени толерисали због изванредно ванредне ситуације у тада још увек крхкој и од Дејтонског мира угруваној свесрпској држави у заметку – имао је убилачку аверзију према Црном Петру. Вероватно због службене љубоморе према легендама које су се око Црног Петра шириле попут сузавца. Иначе, он се није налазио медју људима који су убили Тику Јанеза, али је зато оштрим речима осудјивао убице Филипа Киша, Дјуре Стругара и Милета Мрака. Био је присан пријатељ Крлета Хорсмена и велики присталица његове и Рикијеве борбе против Видојковог марвинског монопола. „Бата Добри“ је био храбар као и сваки други лакоми убица. Једног од тих лудачки бескорисних дана задесио се на Тргу Незнаног јунака, у центру Рутевца, и то сасвим случајно ненаоружан. Изненада се нашао лицем у лице са весело припитим Црним Петром, који је истог тренутка пуцао на тртастог галамџију из своје исто тако припите винчестерке. Метак је смишљено просвирао тик изнад Добријеве главуџе и зарио се у довратак врата кроз која је и „Бата Добри“ моментално пролетео попут најдебљег од свих товљених тетреба у Карадјордјеву. Ипак, као што ћемо касније видети, Добривоје Тасић ће се осветити због овог посрамљујућег напада панике.

У то време начелник полиције округа Алексинац био је мајор Станиша Стошић. Мајор Стошић био је добар градјанин, једноставна особа скромног порекла али уредно подрезаних ноктију и сапуном опраних руку, негованих бркова и увек свеже обријаних образа и гркљана, беспрекорно зачешљан са раздељком на средини. Био је, такодје, поуздан полицајац и трудио се да своју дужност врши непристрасно. Против начелника Стошића изношене су замерке да је био наклоњен фракцији Рикија Мотороле и Крлета Хорсмена јер су дотична господа били његови добри лични пријатељи, као и да је био попустљив у вршењу своје дужности из страха да не увреди неку од сукобљених страна. Иако одавно поварошени присилном индустријализацијом, сељаци из рејона Падалишта, Моравишта, Тршевине и Доњег поља ипак су једнодушни у изразима поштовања према сећању на подношљиво честитог и савесног Стошића.

Пошто Топлица Дјордјевић није желео да у ову ствар петља Федералце и београдске специјалце, начелник Стошић имао је рејонске налоге за хапшење Црног Петра и његових помоћника, који су били терећени за убиство Филипа, Дјуре и Милета. Црни Петар и његови саучесници измицали су хапшењу избегавајући Станишу Стошића у граду и чувањем страже на терену. А онда,  наједном су решили да им је доста скривања, што је засигурно утицало на њихов разбојнички друштвени живот чија раскалашност је оволиким опрезом била озбиљно угрожена. Ипак, без обзира на њихово осећање закинутости у младалачким уживањима, ни у једном неписаном десперадоском кодексу, у правилима за случај напада у самоодбрани, не може се наћи оправдање за оно што су учинили. Одлучили су да се ослободе оптерећујуће будности на граници хроничне несанице злочином који би био срамотан чак и за досије једног унијаћеног православног босанског муслимана. Очигледно, Црни Петар је био залудјеник када се радило о освети Тихомирове смрти. Није било толико мрачног и проклетог дела које он не би починио да би уклонио препреке на путу њеног испуњења. Станиша Стошић се са својим налозима за хапшење испречио на том путу и његова судбина била је запечаћена.

Негде одмах иза Првог маја 1996. године, начелник Стошић, у друштву Мирка Вујичића и Добривоја Тасића, пошао је из робне куће „Рики и Крле“ у занатском делу Алексинца и упутио се према судници, где је намеравао да објави одлагање предвидјеног заседања. У тим данима анархије, на трговима и улицама Алексинца ретко ко се кретао без личног наоружања. Начелник и његова пратња носили су свако по једну аутоматску пушку. Видојков бутик сточне хране налазио се на око пола пута измедју две поменуте тачке. Иза те бетонски добро осмишљене вишеспратнице, изградјене спреда од стакла, месинга, алуминијума и моравског шодера, налазио се обор за експерименталну стоку коју би купци евентуално довели на дегустацију нових врста кукуруза и увозних концентрата. Источном страном тај столарски квалитетно издељани обор се продужавао испред суседне куће – пружајући добар преглед улице којом је начелник морао да продје. Црни Петар и његови другови усекли су жлебове на врху земљаног зида као ослонце за своје пушке. Чим се начелник са својом пратњом појавио на видику, засуо их је плотун метака из правца обора. Станиша и Мирко су пали, а „Бата Добри“ је пронашао заклон иза неких старих кућа са јужне стране улице. Изрешетан мецима, начелник Стошић је скончао мртав, не стигавши ни да издахне. Неисплаћени плаћеник и бивши пољопривредник, Мирко Вујичић је такодје задобио смртоносне ране, али је остао жив још извесно време.

Душан Арсенијевић, који је дуго био страх и трепет у округу Параћин, као и у Источној Топлици, и који је касније убијен у Белољину, у тренутку када се гореописани догадјај одиграо имао је кафану на реконструисаном Тргу Палог борца у Алексинцу и требало је да буде тајни савезник Црног Петра и његове дружине. Био је очевидац Стошићевог убиства и пришао је погинулима. Припрости Мирко, несвестан шта га је задесило, тихо је затражио воде. Душан је тркнуо до кафане и вратио се са чашом воде коју је принео рањенику, као да пијаном госту враћа кусур у страху од санитарне инспекције. Подижући главу видео је залеглог Добрија Тасића у његовом склоништу: од силине мржње и спремности да се бори до краја посред чела му беше искочила дебела, пулсирајућа жила, модрикасте боје. За то време, Црни Петар и његови другари прескакали су ограду обора и приближавали се са очигледном намером да узму Станишино и Мирково свеже задужено, аутоматско оружје најновије „Заставине“ генерације – што није промакло искусном револверашком оку Црног Петра који је готово безбрижно уживао у немилосрдној и нечасној слави масовног убице. Новопеченом кафеџији и доказаном разбојнику Дулету Арсенијевићу било је јасно да ће „Бата Добри“ отворити ватру чим се тријумфално парадирајућа банда надје на његовом нишану. Исто тако је знао да ће уколико открије Добријево присуство и сам постати мета. Покушао је да убеди Црног Петра да је боље да оружје не дира, или да то мало одгоди. Медјутим, Црни Петар је био одлучан да провери шта су ново измислили „Заставини оружари“ из партизанског Крагујевца, и чим се сагао и са земље подигао начелников аеродинамично закривљени аутомат, зрно из Добријеве пушке истргло му га је из руке и направило бразду на његовом бедру, задајући му болну, премда не и опасну рану. Црни Петар је био гадно изненадјен, као ретко кад. Приближити се Добријевом склоништу значило је играти се са смрћу, а подједнако опасно било је и истрајати у покушају да се докопа оружја које је уснимио као врло занимљиву робу и орудје корисно за његов даљи рад. Превладао је опрез и дружина се повукла у Видојков бутик сточне хране. Вероватно жалећи у дубини одлазеће душе што је уопште напуштао породичне оранице у Вртишту и свети земљораднички посао, тужно избушени Мирко В. је поживео још само неколико тренутака – недовољно да га љубазни кафеџија Д. Арсенијевић причести у уличној импровизацији, иако приљежном Арсенијевићу ово није била прва муштерија која му је умрла на рукама.

По свеопштој оцени, како историчара тако и криминолога, ово убиство је Петров најподлији злочин. Због њега је изгубио многе пријатеље који су га до тада оправдавали и бранили. Ипак, то није нимало уздрмало психологију врхуског одметника, у каквог се већ био изродио надпросечно и вишеструко надарени Петроније Чарнојевић. Када се – тек нешто касније, у тренуцима борбене опуштености и уживања у фронтовској заветрини – неко од његових јатака усудио да му каже како је, заправо, убио „доброг човека“, Петроније је најпре мукло заћутао, док му се лице набирало попут изврнуте рукавице. Потом се, према поузданим очевицима, помало чудно, готово матерински осмехнуо. „Добар човек, је ли?“, процедио је без икакве запитаности. Потом је мљацнуо и равнодушно додао: „Вероватно је свако за некога добар човек.“ Овај наизглед неважни догадјај намерно детаљно описујем јер може прецизно да илуструје вражју логику Црног Петра. И стварно, ако имамо храбрости и поштења, морамо да признамо себи да ако је неко осведочено добар човек – он ће то остати и када буде био мртав, зар не? Руку на срце, без жеље да тражим алиби за сурови деспердоски кодекс понашања, животне истине умеју да буду компликоване, нарочито када се ради о питањима које поставља сама смрт.