Category Archives: Сунчица Радуловић Торбица

Сунчица РАДУЛОВИЋ ТОРБИЦА: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

НИКОЛАЈЕВСКИ НОКТУРНО

Да је има, знао је док је није срео

и док птица у порти николајевској

није исписала тапију на удахе до звоника под крстом.

У измаглици пером заоране бразде,

корацима дужине стихова омиљене поеме,

клизио је ка Икони Трандафилових,

где се назиру помешане епохе и неки нестварни људи.

Препознату бол свог тела,

коју су истом стазом носили Лаза и Јова

између сна и јаве, уз прапорце муза,

удвостручила су кошмарна искушења

и обнажени снови,

познати у једном лаганом ходу

са којим је отпочело путовање ватреном кочијом.

Да је он има у себи,

знала је по гласницама и трнцима,

темену које пече док је лагано клизила улицом,

и кошуљи натопљеној на грудима

под којом одзвањају у тихом брују

мамузе небеског пегаза.

 

КАО ЉУБАВ У ТОСКАНИ

Увиј ме у оне меке боје светлих обзорја

у Тоскани, над водама Арна,

док губи се бледи месец као болна жена

из погледа Црњанског.

Увиј ме у омиљену кошуљу својих жеља,

да ме њен мирис одмори

од лутања немирним мислима

под оклопом небеског звона.

Окупај ме погледом који носи тајну ушћа,

па пусти онда да се страст и стид сливају низ кожу

у сластан млаз, до жуте јаре

и лепе под прстима као сок зрелог грожђа,

остављајући мирисан траг у погледу,

у ком брда поигравају у магли,

са жељом да се дан опет заљуља

као црквена звона из даљини.

 

ФАДО

Пред њим је улицама потекао фадо

брже од старог дрвеног трамваја,

а носила га је тамнонога, уског струка

и широког бока под белом хаљом,

она што небо носи на малом крсту а сунце у очима.

Потекао је фадо онако моћно као што Тежо

баш ту се страсно љуби са океаном.

Из њених гласница

треперила је меланхолична чежња

што слави живот, а живи своју бол,

док у утроби меша сласт и грч,

смех и плач заточене у живу страст.

И ту, у стрмим улицама Алфаме,

откотрљао се плочником његов мир.

Плешући у катарзи тог фада,

под сенком чемпреса и старих зидина,

у заводљивом ритму који опија

док слуша болну причу

о животу морепловаца и рибара,

упао је у мрежу пламтећих чула,

њишући се у барци под таласима једног погледа,

у којем траје фадо и када његови тонови утихну.

 

ЛОВАЦ И ЛОВИНА

Вребаш ми звук потпетица

и цурење клепсидре,

да ништа претвориш у танано нешто.

Kротиш дрхтаје ових слабина,

да би се од ловца претворио у ловину

чежњиве пути.

Заробиш поглед који је силно хтео

да буде ничији,

и пустиш да будем слатко своја.

Слободом ме преобразиш у робињу

и чувара твојих жеља,

до којих чудесном пречицом стижем.

Погледом као ласом

на површину извучеш и отмеш

последњу мрву путене чедности

и извајаш своју богињу греха.

 

ЏЕЗ

Свира Jazz for A Lazy Day,

киша у истом ритму пада,

мисли се лелујају

и само грлица на димњаку мирно стоји

– стопила се са облаком

и допушта да је загрли његова кишна сенка.

Ћутимо језиком џеза,

прсти лагано клизе по стаклу

по коме су се разлиле синкопе.

Лења је и рука са које је склизнуо огртач.

Раме, колено и огољену свест покрили су само џез

и и облак твоје цигарете

што oмамљујуће хипнотишу дан

у ситу овог раштимованог времена.

А ритам ме дотиче твојим прстима по врату

и шири се по пути која чили ослоњена на твоју мишицу.

Лењо се мрви дан у твом стиску

док њишем се пред прозором,

са чашом у руци,

у сусрет познатој фрази златног саксофона

из кога ми по грудима тече мед.

 

РИЛКЕОВО ГУДАЛО

Прешли смо ивицу амбиса

бежећи од ништавила, утега осредњости

и неких страних, утрнулих погледа

у једном интермецу ноторне празнине.

И не окренувши се за посрнулим мислима

са ивице страха зауздао си меру мог бола

непатвореном мелодијом свог бића

којом ослобађаш заточено женство

и онај бруј из груди који само ти чујеш.

Нестрпљиво, гладно, у жељи суверено,

Рилкеовим гудалом, које нас спаја,

постајеш неосетно виртуоз бескраја.

 

ЛУНА У НЕДРИМА

Черга на ивици шуме од уштапа чека

да јој ветар дуне у једра чежње

и однесе је никуд или још даље,

где ни друмова нема.

Расушени сто под багремом

дању гаров чува,

а ноћу походе песници

убегли од кућних черги напуштеног духа.

Једним жедним покретом разнесу празне боце

и све суморне мисли наталожене на дну чаше.

Ту ноћ свежином мирише,

а као бодеж поњаву

пара је врелина циганских грла.

У трбуху трепери одјек даира.

Дамари куцају брже од златног сата

док у мраку блешти тамна пут женска

орошена игром по оштрици чула.

Махнита жудња из мушког ока

меко тоне у наборе свиле

што немирно таласа око девојачких бедара.

Један такав поглед украдоше црне очи

што играју брже од босих стопала

док мирис багрема опија.

Жила на слепом оку лудо пулсира

изгубљена у звуцима ноћи.

Разум блед као сећање чили у врелој тмини

док месец залази иза крошње.

Из дивљег плеса спусти ноћ девојку-чигру

у крило онога који зна да је ово његова песма

и да ће је сачувати тај шумарак

и једном један у вино зароњен стих.

 

ГРАНИЧАР ЖЕЉА

Ти знаш где су границе

мог сазвежђа.

Пратиш све трагове

неухватљивих путања

у снове.

Гипким покретом пантера

ловиш мисли

и знаш да вештином скулптора

на кожи

извајаш жељу.

Нежношћу антиквара

љубоморно чуваш титрај усана

и ока само за себе,

чудесно дуго!

Волим у теби страст

великог трагача за скривеним благом

и жудњу која не престаје

када га пронађе!

 

КОРАК У ВАЗДУХУ

У праску

распрши се сан.

По срчи његовој ходајући

моћ сечива немир посеје.

Чудо како и месец онда

у зеницама крвари кап по кап

и пушта тишину да истече.

Kорак у ваздуху страхом задојен

застане и лебди, лебди,

чекајући да јава пукне

из неког сна.

 

ПИСМО

На дан када сам почела да ти пишем писмо,

сручиле су се неке монсунске кише

од којих су тупо одзвањали олуци.

А таман сам хтела да ти напишем

зашто упорно прећуткујем неке риме.

Онда сам опет једног јутра наумила да наставим

пишући о овом чудном столећу

коме из чељусти вире оштри очњаци

немоћни да загризу у бит.

Истрошила сам хартију,

а мисли су претекле загазиле у ноћ.

Одлучила сам се потом за ново писмо.

Да напишем како се не љутим на твоју мисију,

ни на остатке старих опушака у пепељари,

на пријатеље који те остављају рано испред прага

или никад тамо где си потребан,

на прекоре усидрене у сумњи,

али прену ме плач дечји.

Саплете ме онда непозвана стрепња:

која ће хартија сажети недоречено и недирнуто?

И хтела сам, много сам тога хтела да ти напишем,

али се попут праска разлегла бука кочница са линије осам

и пренула ме у будно јутро,

као и твој поглед

који је поштара управо испратио.

 

МАЛО СЛОБОДНО ЈЕДРО

Трошимо ли дане или они нас

откуцајима немира и корацима вечитих трагача?

Да ли је оно што чујем само умишљен шум

или зов твојих мисли

које сам пресрела некада давно

у порођајним мукама једне љубави,

на прагу чисте радости када се родио тренутак?

Док су у вечитој метаморфози жеље

испод клатна нашега века

насукани излизани ђонови,

у чамцу за другу обалу тек је места за осмех

и једно мало слободно једро.

 

САПЕТО СВИТАЊЕ

У изгужваној постељи

ваљају се само мисли

уморене ноћним аветима Несна.

Грче се и боре,

са изнедреним дахом,

ударајући тупо у стакла,

жељне да вриском, са срчом,

проспу се кроз окна.

Сад шкрипи перо

и само понекад у трену крикне

јурећи зору да се у њена недра зарије.

Не долази ми више у свитање, журно,

са очима у којима те нема,

на вранцу сапетог сна!

Пусти да ми ноћ било одмори,

у брују груди лепету налик

и да зауздам мисли жудне,

одевене у светлост по мери коже.

 

НЕПОВРАТНО

Чекаш.

Корацима мериш стазу вечности

и бројиш дане што плове Одисејевим једрима.

Чекаш звук, знак, ехо,

речи које шуште као лишће,

па се проспу попут летњег пљуска,

да врела кожа живо забриди.

У чекање ти се вид претворио

у жељи да на хоризонту

заплови у небеској барци смираја.

Хоћеш успут да сан ломни умориш

и пробудиш се негде далеко,

где у оку пустолова сенке су краће од чекања.

Ту ћеш пред мачем путености

спустити ланце своје слободе.

Неповратно.

 

МОЛИТВА

Стане сат када он оде по своју дозу живота у боци.

И сан виси са стропа као Дамоклов мач,

а сопствени испран израз испуни тишину.

Само понекад Јуда зазвецка сребрњацима у мом билу.

„То је живот “, дошапне брижно биће

подсетивши на жрвањ у покрету,

у чијој је сенци под палим небом

полузавршен акварел,

разводњен до граница препознатљивости.

Мајстор би вероватно узео кист

да повуче потез који све решава,

али четкица у руци и ужарено око

ишту боју која се свела на једну кап.

Онда однекуд добра бабица пресече врпцу.

И као што тек рођено дете

са првим вриском удахне живот,

дубоко удахнем наду.

 

ДУША ХЛЕБА

Да се опет родим,

само бих теби замесила хлеб од најзрелијих зрна

сушених дуго на ветру и сунцу

па млевених у фине честице

што кроз ситно сито времешно пролазе.

Да ти прсти утону у белину хлебну

и на непцу осетиш сваки покрет руке у тесту

и надимање груди док му обликује глаткоћу.

И да ти се осмех огледне у бистром огледалу

тог тренутка

јер већ у следећем прсти хрле

да за наредно јутро нову душу од хлеба,

онако врелу

на длан ти спусте.

 

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави?

Држао си мале кокос куглице које волимо,

а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе

и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје.

Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос

и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке,

успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова.

A сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града.

Видим у тренутку париску вреву,

запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са праговa гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине,

док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне…

 

РУКА НА КОРМИЛУ

Да, могло је све бити другачије,

да нема твог лаког и бешумног весла

које ми растаче биће попут ледоломца,

после чијег проласка тихим газом,

у заглушујућем пуцању леда

отапа се сваки грч.

Можда се не би размрсиле зебње

потонулих морнарских мрежа,

да пребрана реч није одбранила чедност

азурне хаљине коју чувају албатроси на копчама.

Можда се не би као диптих неба и и воде стопила лица

у акварелу разливених тела

и плодила се хтења да ударају о хриди путености,

док око блуди у бујном виру намере,

да ниси потпуно раширио своја једра.

Да, могло је бити другачије,

испод свода привиђења,

да се није расуо белутак испод твоје крме

у стих пророчких снова, који зри.

Тек, изронила је румен

и реч која се не опире више.

 

СУНЦОКРЕТИ

Сећала се,

стао је поред  њиве коју су запосели сунцокрети

да јој освоји поглед, као што је матицу мисли.

Сада је у полупразном возу јездила к себи

док су се као зидне слике низала

стабла и виногради,исте њиве сунцокрета

а као реликвија је остао поглед

у свили ковчежића јучерашњег дана.

На краткој релацији до Новог Сада

по меридијанима бокова трнули су трагови

живих додира

а низ груди се сливао сок топлих вишања

које су још мирисале на две мушке шаке.

Осетила је да се слободно отискује као Амелија Ерхарт

и неустрашиво лети ван граница  карте

прекривене прашњавим ламентом

у подневном кругу,пратећи сунцокретове главе

које чежњиво гледају небо.

 

У ОКНУ

У времену нечисте крви

међу веђама носиш белег љубави

-тако је рекао,

Кроз сенке и свилу Борине приче,

која је њено женство подојила као мати,

спустио се у блудно окно њеног ока

где је почињала берба огњене искре.

У уху жеље за ангелогласним шапатом,

испуњавао се лунин круг.

Дах, као воштаница,

разгоревао је глуво доба у игри лишеној моћи.

Прастара жеља згуснула се у грч

а исклесано језгро сновиђења

помирило је обале, како то у сну обично бива.

И негде на рубу лета, у сенци тихе слутње,

повила се лоза подвижнички сама под погледом

у срмену амфору  од светлописа.

 

ПЕТАК, ИЛИ О ИШЧЕКИВАЊУ

Док је свет говорио о Црном Петку,

ја сам бирала петкову белу суштину,

његов најбељи део,

реч Мајаковског и њену белину,

тражећи у њој трагове наших драгaња

у страху да не изгубим тај

тренутак као песник реч у мукама ноћи.

 

Часовник још откуцава чекање –

осам, девет, десет…

Кроз горући стих , смеје се Мајаковски

што бројим пешчана зрна до твог осмеха

и оног у очима вапаја за заузданим женством

који просипаш лако као вино у стих.

Хватам се за простор између речи

и опет пребројавам стихове

у којима се нижу уздаси уместо запета

вадећи пажљиво чиоде упитника

посејаних по капиларима тиховања.

 

Помешам  потом  кистом по тој белини

нијансе свих годишњих доба,

отворених вена и вина,

и осенчим бојом заласка сунца које тоне у Дунав.

Из слике израња коњаник који језди под горућим небом,

стиска у наручју жар птицу која само погледом поје

и скрива под крилом митски кључ древних вртова.

Измакнем се и гледам тражећи прави угао

пре наредног потеза

пре него што платно урамим и поставим

поред полице са које ме гледају корице Мајаковског.

 

ПОЛАРНА БАЈКА

Један цврчак се тог лета оглашавао однекуд

песмом коју су смењивале

узвишене мисли нежног џина

што су пристизале из даљине

заглушивши сва чула

и засенивши тренутке волшебних залазака сунца.

Тај мелодични низ наговестио је таласе лепоте,

појављивао се, нестајао,

некако синхроно, телепатски

и рађао je ишчекивање као да већ досеже сутра …

А потом,

као у поларној бајци просуло се светло у судару душа

и уз збуњено освртање помислила је:

„Овако ваљда треба да изгледа престоница

када је потпуно осветљена

славолуком осунчане зенице“.

Тумачила је, затим,

калиграфске знаке новоосвојеног простора,

који су као голфска струја

потпуно брисали трагове прошлих усхићења

што су у њој бледели

налик крајолицима

виђеним кроз прозор

неког давног воза.

 

ПИЈАНСТВО

Ма све бих хтела да ти кажем,

о томе како титрају звезде

као свици у трави

и троше се минути удисаја,

док гледам неми филм и смрзнуте секвенце

у недоглед понављаних кадрова.

А онда истину стиснем као срчу у Скупљачима перја

да се у живо месо зарије и крвари,

да се цунами вена источи

а да не попрска тебе.

Твој  поглед је и без ње,

пијан и

свакако већ изван прозора на далеком хоризонту

да ухвати зору

која те буди.

 

ЗЛАТОУСТИ ЖЕТЕЛАЦ

Поново сам сањала оца свог

Златоустог жетеоца небеске сенке,

што још увек стрпљиво ређа каменчиће

из  винчанског врча и дунавских дубина

да поплоча пут до видела.

Видим још увек носи  секиру коју  је нашао у шуми,

ону исту којом  је Перун  гађао змију ,

и блеском тако огледало сачинио

да нас  заштитити од грома.

Негде у зору у очевој руци сја жртвеник

пун живе воде у којој се огледа јутро.

И жубори као вир да би у бескрају починуло зрно

милости , љубави и истине

које се скрива од човека

непробуђеног из кошмарних и јалових снова о срменом путу.

Потом  у  средишту дворишта  сади храст

уместо храма као место сусрета неба и земље.

Запљуснут светлошћу покреће сунчев точак

и наставља да хода огрнувши своју сунчеву кћер радошћу.

И вратиће се опет, знам, да чува  ред и прогна немир

и вратиће поново  камење у реку у вечитом кругу

да из њеног корита напоји ме.

 

ПОВРАТАК

Онамо хоћу да се вратим,

у ону улицу у којој ноћ носи одјек тајни,

у ону кућу у којој мајка данима чека сутон

и чува дуње за мене…

И док шушти шаш под ногама,

она чека да поделимо поново сенке са старим фењером,

па да се склонимо од светлећег коњаника

који у касу осваја небо јурећи кроз време.

Бриде ми прсти да дотакну њену трпезу,

да зенице опет покупе жар огњишта на прагу зиме.

Да грејем промрзле дланове изнад ватре

која пуцкета а мирише на хлеб и радост.

Хоћу да се вратим у онај сутон

када мајка поставља вечеру за све нас.

 

ЧИПКА ОД КАМЕНА

Као из дворског веза владаркиних руку

косовском мустром,

исклесана у камену,

под грабовачке скуте се свила

умивена из љубостињског ведра,

црква огрнута материнском молитвом.

У хрисовуљи украшеној благошћу духа

као плодна лоза на брегу Божјег дома

из молитве благочастиве госпе Лазареве,

страдалном сузом искао се и исткао спас

за христоимено стадо од вукова.

Шуми молитва у грабовачким гранима

из корена и камена као ехо

да  нађу мир подвижници,

ничу синови као изданци маслина

и снаже се чеда у благоверју,

осветљена лучом очинским

у светлу до краја века.

 

ГРАЧАНИЧКИ ТИПИК

Лик на фресци без очију занемео.

Мук тупо гледа у дно длета

и моли безгласно за безименог,

израза невидећег

у вечном бдењу за искупљење душе.

Страдалнику се отисак јагодице отео од темеља

и жигосаном сад век мери пој молитве,

а у одјеку грмљавине срушеног звона

уздигао се храм небески у палој зори.

И булке у атарима миришу на душе,

а зрикавци певају о руменим годинама

док у затишју засталих векова удишу слободу,

да време претекне бреме

омеђеног духа склупчаног у простор.

 

ВИДО

Ни Зевсова грмљавина под Олимпом

не може да утиша галебове

над модрим покровом заспалих глава

чији фибри душа исплетоше мрежу

да заувек нахране долазеће.

Као злокобна измаглица ширио се лазарет

ту на тлу, где је море избацило Одисеја,

а где камен више није могао да сакрије

скелете џинова под малим шајкачама

што не дочекаше повратак на своју Итаку.

Тихују сада небеска браћа што срчаношћу

посрамише   богове.

Векује и род маслина и цитруса

под којима се гомила грумење воска и уздиже пламен

да искрама осветли поглед и раздани над Видом.

 

РОДОСЛОВ

Као шаре на ћилиму ређам родослов.

Небеску браћу бројим у мирном ходу.

Семење сећања у ситу пребирам,

a очинским погледом бих да иза стена времена

бременом племену докучим пут.

У мимоходу прегибају се сене нејасних лица

и клица семења расула се у замршеној пређи

да под преслицом заискано клупко се намота

и у ћилиму истка лик горског оца.

 

АЗБУКА МОМЧИЛА ГАВРИЋА

Албанска голгота…

Бајонетом пре но оловком Буквар отаџбински писао

Витез српски,  од рода

Гаврића масакрираних,

Дринску дивизију сустигао

Ђонова шупљих.

Ехо страдања рода свог кроз

Жбуње и врлети козје га носио да

Зверства над кућном нејачи освети.

Исцепан и крвав осмолетник нижи од плота,

Јуришао јуначки од живота већи на

Колубари, Кајмакчалану…

Лед под ногама срчано топећи,

Љубећи груду,

Марширао уз Мишића војводу преко планина од телеса,

Неустрашив, најмлађи савезнички војник.

Његови измрвљени

Окрајци детињства остадоше у

Поцерини на крвавом прагу сасушени.

Разорни ветрови и вуци рата понеше пут

Солунског фронта из родне

Трбушнице, да га јужни  опет дедовима усправног врате,

Ћупом слободе да хумке залије.

У трагедији и подвизима кроз врлети сраслог са отаџбином.

Француским одличјем часним дариван за

Херојски и срчани бат од

Цера до Крфа ,чак мало даље – до легенде.

Чудо о коме Ћути век.

Џин у ђаку чију је клупу замeнио

Шести артиљеријски пук…

 

ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ

На спруду, док Дунав према Карловцима Бранквим

и још даље, према Овидијевим Томима тече,

загледана у листове из старе свеске

читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.

Знам да не смем пустити да се вино излије

по Дучићевим речима, по стиховима

његовом руком записаним и у вечност одложеним.

Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,

пре него што их је сложила у кожни ковчежић

и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,

понела и предала на руке и наум владичин.

Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.

Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи   у заборав.

Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива

и њеног Петра, са којим је друговао,

и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.

Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.

Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.

Сада је, о Небеса, овде на моме столу,

и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса

са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао

и на нашем језику проговорио речима богова.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Сунчица Радуловић Торбица је рођена 1965. године у Оџацима.Високо образовање стекла на Универзитету у Новом Саду, где живи и ради. Дуги низ година пише поезију и прозу за децу и одрасле. Објављивала   у  књижевним часописима: Траг, Бдење, Свитак, Суштина поетике, Јесењин, као и на електронским страницама  за културу и уметност PULSE, Књижевне вертикале, Кутија љубави… Учествовала на више песничких скупова, књижевних фестивала и митинга.

Песме и приче су јој објављиване у више зборника: Гарави сокак, Кипријанов кладенац, Зборник Међународног сабора духовне поезије у Раковици, Бешеновачка приношења, Тителтека… 

Добитница друге награде на Сабору духовне поезије «Бешеновачка приношења» за песму »Грачанички типик» 2018.године. Такође, суперфиналиста на овогодошњој Међународној песничкој манифестацији Смедеревска песничка јесен, за награду Златна струна 2018.

Николајевски ноктурно  (2018) је прва песничка збирка ове ауторке.