Category Archives: Тодора Шкоро

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Тодора ШКОРО, ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

ТОДОРА ШКОРО – избор поезије

ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА

Све моје песме у две, три речи стану
Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
уверена да ћеш се, као и увек, вратити
И док ме смехом задиркујеш како ме већ
и скретничари знају
по песмама расутим по перону
Оним што тек у две три речи стану

Све моје песме хтеле би много да кажу
ал’ проклет ћутим као јатак речима које се не говоре
како би их од зла и упорне кошаве сачувао
за неке боље дане
А ти не престајеш са причом о маленом пајацу
кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан
у ципалама превеликим које не могу
никуд да га одведу
Све то би моје песме хтеле да кажу

Све моје речи пред тобом остају неме
Задивљене безбрижношћу и даљинама
које не признајеш
него их брзином ветра кротиш
као ја кошаву у твојој распуштеној коси
док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан
за нас
у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
мој поздрав теби, место речи
које пред тобом занеме

Сва моја љубав у твоје око стане
И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
жељну да је целу чујеш

Али не умем ја, душо, да певам тако
Ја само, песмама, у две, три речи умем да кажем
врати се,
опет се врати с љубављу мојом у оку
и остани.

ПИСМО БЕЗ КРАЈА

Као да те гледам
Опет се смејеш мојим бројним запетама
тражећи везу између свога имена
и молитвених стихова које још увек пишем
Није ме променило време
дишем можда спорије и теже него пре
само писма путују брже
и читају се овлаш без станке
са залудним обећањем
како ће се на њих одговорити касније

И као да знам
твоје је трајање тамо постало скупо
попут коњака који у бистроу испијаш у зору
заробљен у мору веома важних послова
а заправо бесмислених и лажних
И попут оног златног сата на твојој руци
који не сме да стане
налик мојим песмама без краја
оним којима си се некада смејао
јер се запетама завршавају

И не чекам
одавно не чекам да поштар зазвони на прагу
Предалеко си ти од мене да би ме твоје писмо
пронашло
Ја само волим како се осмехујеш
и као да те гледам разнеженог
што ја и даље застајући пишем
и настављам једно време прохујало
А дишем
већ дишем све теже

КАО АЛБАТРОС
Није то ништа, рекао јој је
запрепашћеној кад га је угледала
пред вратима њеног стана,
То је само трочасовни лет
и две хиљаде километара
а ти и не слутиш колико велике раздаљине
бивају кад се не прелазе
Није то ништа, поновио је,
и ако још умеш да скуваш ону кафу
са укусом цимета
ја ћу се поново винути у небо
и само издалека надлетаћу
твоје гнездо.

ЧУДНА ДЕВОЈКА
Била је чудна девојка,
говорили су
А она је само волела да хода
загрливши пругу
која је водила према
Владивостоку
И сви су слутили зло,
али нико да ће она једном
отићи толико далеко
да су је морали допремити
оном истом пругом
у белом ковчегу
на коме чак ни имена
није било

ТОПЛИНА, ДАЉИНА

желим да не помислиш
како је ово љубавно писмо,
стајало је на почетку,
и да не замериш што ћу ти само рећи
да испод бреза у градскоме парку
где си ми пре много зима
свој вунени шал завио око врата
ни данас више нико
не зебе

НЕСУЂЕНА ПЕСМА

Јутрос се један човек на улици
насмејао твојим осмехом
(ту ми је бол под ребрима наговестио песму)
а та млада жена је журно ходала крај њега
и није га гледала
Ево, дубока је ноћ
а мени у стихове долази само љутња на ту жену
и та њена љутња
тако налик мојој
некада

СИТНЕ ЛАЖИ

Кажеш, твоја је
А ни извир јој
оног смешка у углу усана
ни онај уздах зором
крај отвореног прозора
док се протеже
не познајеш

Каже, твоја је
И зна колика је то лаж
насушна неуким ловцима
а опет изговара је
тихо јутрима
као безбожник
молитву у невољи

НЕСАВРШЕНИ МОДЕЛИ

знала си само да се зове леонид
и да има топле глатке дланове
у које си гледала жудно
док је гњечећи глину вајао твоје бокове;
падао је снег иза прозора малог атељеа
али није ти било хладно, леонида
(стварно си се тако звала, само он то није знао)
под његовим рукама које су журиле
да уобличе колена и твоја мала стопала
пре него истекне сат
( за други не би имао довољно)
и спусти ти две рубље на длан
у који би гледала зачуђено
јер ти је уместо руку лавље шапе извајао
по узору на своје (и на ваша имена)
као да је ипак знао

СЈАЈ НА ДНУ ИСПИТКА*
Постоје, говорио си,
на трећој окуци реке Пек,
сићушни људи које могу да виде
само они чистога срца
И кад им се укажу
и у своје коло их поведу
засветлуца златно грумење
да намами похлепне
Тада Пек нестварно набуја
и однесе бар неколико живота
И никада ту енигму нису могли
да реше чак ни најстарији
испирачи злата
док су испитке*, углавном празне,
окретали низводно
и газили реком бојажљиво
као по легенди

*Испитак – стара дрвена направа за испирање злата

ТРАГОМ КОЈИМ

Сад разумем Исаче
твоје прозоре зором отворене
и твоје тихе речи како су тужна предграђа
у свитање
Блато се овде никад не суши, говорио си
и свака рђа у њему остави траг дубок као рана
да и остало звериње намами на грех

Знам Исаче
да било је дана кад си пожелео да затвориш
своје раскриљене руке
и кроз облаке фабричког дима спустиш се пругом
бројећи прагове
све док те неки воз не сустигне
или те нека очајна а лепа жена остављена
својим разапетим телом преко шина не пресретне
и покаже ти границе

Верујем Исаче
да су те мамиле планине изнад града
кад више ниси могао међу људима човека
да препознаш
И да би и вуку тада радије био брат
јер вукови браћу не убијају а тебе су твоја
убила и утробу ти разнела
да цела махала на крв мирише
вековима

Тешко је, знам, Исаче
да док се корак сан и поглед крати
веровати у неке лепе далеке хоризонте
У сунце што надире кроз прозоре зором
раскриљене низашта:
осим да у грудима заболи јако
и да се негде неком далеком као мени
дрхтавом руком напише
како су бескрајно тужна предграђа
у свитање.

ЗАТОЧЕНИЦИ

Увек постоји тај пресавијени пожутели папир
на дну фиоке чији си талац
а ти годинама наивно верујеш како је он
твој заробљеник
И тако ћутке држите судбину у рукама
или макар на одстојању
све док вас неко једном не прочита
али ће тада већ бити касно да се објасне
сви ти страхови и ропства
ПРЕКИНУТА ПАСТОРАЛА

Тамо где смо
у дну авлија пружали руке
преко тарабе једно другоме
сад само бршљан се пропиње
да дохвати небо
уместо нас

ШИНДЛЕРОВА ДЕЦА
Осећаш ли
мирише јутро на врући мацот,
рекла је и дрхтала
Мирише и дивно хрска, драга ахот, зар не чујеш,
говорио је а онда су дуго слушали
цвокот сопствених зуба
Страшна је пасха у логору, рекли су
и загрлили се пажљиво да не повреде
кости оног другога
• Мацот – бесквасни празнични хлеб код Јевреја
• Ахот – сестра (хебрејски אחות )
• Пасха –највећи јеврејски празник

СЛИКА МАЈКЕ

у напуклом раму
пожутела слика младића
у прозору магла густа као бол
под њеним ребрима
а на столу три дуње
које ће и ове јесени
да иструну
чекајући га

РАСКРШЋА

Никада брат и ја
нисмо заједно превалили толики пут
као у повратку
са очеве сахране
И сад срећемо неке људе
који нам говоре како нас код куће
чекају синови
који су већ постали очеви
али ми још путујемо

РОЂАК СА СЕЛА

у похабаној путној торби
од бокс коже
донео ми је качицу најтврђег сира
и вести из завичаја
да моја кућа болује,
стари,
умире.

наљутио се на поласку кад сам му
понуде платио троструко;
платио бих и више
али нисам знао
колико кошта да црне вести
више не доноси
ЦРНА МОБА

на моме родном
брегу
више не ничу
кровови
само гробови
џикљају црни
као тужни стогови
после мобе
коју смрт животу
узврати

ПОВРАТАК

пожелео сам да се вратим улицом истом
другог имена
међу јабланима до неба израслим
срео сам само чуђење у погледима
и псе научене да кидишу на странца
ДВЕ ПЕСМЕ СТОЈАНУ БОГДАНОВИЋУ

МЕЛЕМ

он свакој бољци
нађе реч
као да на почетку беше
песма
и реч бејаше лек

ПЕСНИК БИТИ

Утишај своје срце у песми док је пишеш,
учио ме је
И ако она таква хиљаду других срца пробуди,
песник си
Тодора Шкоро рођена је 1964. године у Добром Долу код Смедерева. Похађала је гимназију у Смедеревској Паланци, а школовање је наставила у Београду, у XII Београдској гимназији, а потом на Филолошком факултету, на групи за општу и југословенску књижевност. Бави се новинарством. Објавила је седам књига: збирку прича „Варке душе“ (2009.), књигу поезије „Неизмер“ (2009.), а 2010. у двојезичном српско-италијанском издању збирке песама „Под небом Србије“ / „Sotto il cielo di Serbia“ је коаутор са Радом Рајић-Ристић и Карлом Галван. Исте године објављује и књигу стихова „Суђаја ми дала“, 2011. збирку кратких прича „Умирање срама“, 2013. књигу кратких прича „Сенке и свици“, а 2015. .збирку поезије „Две слике“.
Приче и песме превођене су јој на енглески, италијански, немачки, бугарски и хинду језик и објављиване су у бројним домаћим и међународним антологијама, зборницима и часописима. Добитница је многих награда за поезију и прозу.
Живи и ради у Београду.