Category Archives: Горан Стојановић

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан СТОЈАНОВИЋ (1960.Ниш-2014.Марсељ)

 

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

СНЕГОВИ

 

Метрили смо снегове и

Копали по њима

Да изађемо

На затрпан пут

И копали по њему

Да сиђемо по дану

Ако има Бога

Да нас сваки пут оживи

Ако нас коп укопа

Ако смрзнушу душом зовемо

Ако нас родбина не познаје

Када довучемо годину-две са робије

И све ископине у једну зберемо

Па је уснимо

Ако не лети небо у погледу

Већ очи за небо створене

када остану без вида

 

Тада нека нас Бог оживи!

 

УРНЕБЕС

 

Мајко, сви се помало надамо

Неко све више,

Неко се надувао

Неко би у песму да пропадне,

А ја по камион, па у дрва…

Из кафане заједно извлаче

И свињокољца и мене

И твога сина Јесењина…

Мајко свет је урнебес,

Сви се помало надамо

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

 

Одавно нисмо беснели по шуми

Спустали ногавице и задазили рукаве

Бучни

Песму гласно трпели

Упоређену са зимом до препона

Одавно нисмо беснели по шуми

Гласно смејало укључено на најјаче

Јели смо вино

Бунике и гвожђе ковано за лисице

 

ДРВОРЕДИ

 

Расту дрвореди слика

Голих година на колену,

Свакоме нешто сметамо,

Од рима одкидамо за зрнашца,

Свет се претвара у згртање,

А ми му отимамо од живота, поглавља,

У једном даху,

У кањону светлости и

Питамо пролазнике,

А они се журно вију, уврнутих стопала која беже,

Онда одлазимо

Час у свет, час у клозетску рупу,

Неки од нас су тетовирали метак на челу

 

Свет је за нас

Оно што гори док не сване…

 

На висоравнима окишњавали

Голе године,

Постојања од приче

На нос нам излази, али певамо… и посипамо се

 

ВЕТРОВИНА

 

Када фијуче, ни у зору не јењава

Дрмуса прозор

Када пишти кроз сваку малу рупу

Сви смо збили мисао у нешто друго

Већ знамо ветар

Треба нам љубав

Тражимо љубав

Посао и празник

Када фијуче ни у зору не јењава

“оно фијуче за тебе”

 

У ИЗМИШЉОТИНИ

 

Знало се да је све

Игра

За главу

И окрет…

 

Могла си да дуваш у маховину

 

Ђаволе да нервираш

Укосницом

Из револвера

 

Да гуташ своје и моје речи

У измишљотини

Могли смо да се стискамо

Као у свемиру

 

 

 

Сви путеви не воде у двориште

Али немој да ме држиш за реч

Песничка слобода је измишљена

Кад и ветрови

Криво је господство

Красно заобљена свитања

Злато које немам

И непролазна радост…

 

Низ двориште

Ушушкана сва

Помало се грудваш са

Кућним прозорима

И бацаш поглед на улицу

Сви путеви не воде у улицу

Препешачио бих је као војник

Али смета ми океан

 

Не воде сви живот

Умилније него што се псето цима на поводници

Ја откривам тајну обале:

(Једанпут је камен вода извајала као хармонику)

Бар је у вагону четрнаест

Ја идем да редом лупам главом кроз зидове

Док не заболи, а заболи

 

Не избегавају сви као ти у светове

Придајеш важност вољи доброј

Предметима доцртаваш контуре

И полугом би Земљу у рај…прекотрљала

Мислим да би требало да се бавим сентенцама јер

Ту негде има Бога и он ће ведрити…

Да узмем своје време за руку

 

И да изврнем у страну

Песме звезданог хода

Да не изговорим неким разлогом

Бар је у вагону четрнаест…

 

Не знају сви слово на које почињеш

Из које си клисуре,

За који минут ћемо ући у станицу

 

Размештам искре између обрва…

Заваран старом навиком зверања,

Све сам заборавио

На седишту до тебе…

 

И молим те врати ми бар и онај кофер

Препун  је због чоколаде, од скица до сабраних дела

И осетило се по мирису да тамо

Још нешто се нагиње кроз прозор…

 

 

 

Када спавам

Пребацујем руке преко плотова

Измештам нечије скуте

Сигурно твоје

Или са сном обавезно причам

 

Грешан сам некад

Па се будим да попијем воду

И мало очерупам довратак

Десним кажипрстом

 

Јер лева је

За миловање створена

 

 

У НЕРАДНОМ САКОУ

 

Гледам шта раде сунце и роса по трави

Дивне бисере ничу…

А тек преко свега тога, тамо,

Једва се види оком

Оволицки комад

Оцеана

И барке

 

А ја тек да се натерам

Да мало касније ударам у таламбасе

Докрњим плафон

Облепим зидурине

И облајхујем патосину…

 

Да распредам

Могу да чатим и печатим

А знам и звездочатство,

Такве ствари

 

Да је згода

Да

Да се данује

 

А прашина може бити

Али не мора

И звездана

До душе

 

СТО БЕЛИХ РАДА

 

На ливади избројао сам

Сто белих рада

На квадрату од метра…

Зар сада да идем да метрим ливаду?

Која се прострла као три наша дворишта.

И околно растиње.

Колико је много белих рада…

А види се и комад мора

Мајују кукавице

Изражавају се зрикавци

И цвркута се на веома

Киша да падне – спремна

Скриваћу се до куће.

 

Недалеко је казино

Кад ли се отвара

Тркачи су ненадмашни

Клошар је направио змаја од песка

Ту су му лопате и четке

Једна тамо ради исто

Седи и записује недељу

Небо се поистоветило са морем

Сивкасто

Тек се назиру једарца у даљини

Ни деца нису плачљива

 

Зар сада да идем да метрим ливаду

На ливади две стазе угажене

Скриваћу се до куће

С неба ороси оловку

 

Ово никада неће престати

Клошар змају од песка ископао очи

И у њих ставио лојанице

 

ГУБЉЕЊЕ

 

Сви знају да сам губио

У виртуелном свету: силе, виле и опсене

А губих их исто…

Наду нисам.

Ни приче из прикрајка

И такве луде ствари,

Расплињавале су се…

Парале по недођији…

Товар говора…

На једном зиду графит: Свет је океан

И после нешто нечитко.

Нисам изгубио дрво које је чудно израсло,

Као лакат и медвеђа уста,

А море је до пола зелено…

И нисам загубио зору

Бос на тераси

Ни земљопис

Свет је океан – после тога нешто нечитко

 

 

 

Из књиге ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ  Горана Стојановића

Издање Нишког културног центра, 2015. ISBN 978-86-6101-109-2