Category Archives: Белатукадруз

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA OCASKA: Наличје

БЕЛАТУКАДРУЗ

MOARA OCASKA: Наличје


ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦО

 

Шта је исто као ти а није ти?

Ако си млада – остаћеш  млада,

ако си стара – остаћеш стара…

 

**

Оклоп носим – јунак нисам,

рогове имам – во нисам.

Рогове имам – коза нисам,

траву пасем – овца нисам,

самар носим – коњ нисам.

 

Свуд идем по свету,

а никада из куће не излазим.

Где год идем на леђима кућу носим.

 

Нисам во,

нисам коњ,

товар носим

као коњ…

 

Ја живим у затвореној кући

без врата и прозора;

кад хоћу да изађем,

морам да пробушим зид.

Тај зид је зидан

хиљаду година.

 

MOARA OCASKA*

 

Коме се у сну, заиста, објавило

и ко је видео сакривено Деспотово тело?

Онај ко је смислио

Ламент над Кућом светих ратова?

 

Или пауни и паунице,

купци кобила,

вуци и бауци,

циркусани

 

__

* Хајдучка воденица

 

и мајстори

вукобаукомобила?

 

Почео сам да копам ТРЕЋИ ТРАП

у недељу, кад је шибала поларном репином студ…

Кордони и студенти,

археолози, бивши официри,

новинари,

четири човека са именом и презименом

шефа државе

и две жене са именом и презименом

супруге истога шефа државе

 

Због чега копам

по овом великом трапу?

 

Зар је ту сакривено Деспотово тело

и зар су испод свега тога смрада

темељи хајдучке воденице?

 

Ја копам

док други износе на видело

нешто ново,

помешано са трулом сламом

пергаментима и заштитним повељама

грбове и зарђале мачеве

усољене и неусољене државне чиновнике

судије и тужиоце

билтене државне агенције

бајате најтиражније дневне новине

клинове,

који ничему не могу да послуже

јер се сада клин клином не избија

репове гуштера и гајбе пуне сасирене крви

велике очи

и један пањ пролистао усред зиме

густ и плодан национални муљ

свежњеве доушничких списа

писаних са жаром

и занимљивије од тзв. пискарала

који се оглашавају новим лажима

што журе да се на време прикључе

литији.

 

Ископао сам неколико вампира

и доста вампировића

и нових јањичара

 

Помаже ми магла, помаже ми иње

 

Велики је трап овај, Трећи, и дубок

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

1

Месечина се слива низ сулундар

из истог правца из кога урлик

вукова и баука

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

Уууууууууу!

 

Нек дува ветруна!

Нека поломи суве гране!

 

Нек веје снег.

 

Ја сам снег и вејавица.

Ја сам ветар и цепаница.

Ја сам цепаница и ја сам пламен.

Ја сам ватра и ја сам снег.

Ја сам пепео и из њега се поново рађам

друкчији и подмлађенији.

 

Упаљен сам, не укресан огњилом о кремен

већ на пламену Бадњака

Не може ме угасити никакав ветар

 

Нека дува, и нек и даље пада снег

Нека све прекрије снег

2

Ничега се више не бојимо!

Певајмо! Певајмо!

Лупајмо у канте!

Лупајмо у шерпе!

Песмом, радовањем, крвљу и сузама,

молитвама – тиме ћемо одбранити

Кућу светих ратова,

и све друге куће,

и сва друга села и градове,

тако нам Бог помогао!

3

(31. децембар 1996…)

 

…Пре ће се отопити овај прљави снег

и тај полувековни лед

– од снега који управо веје.

 

Снег ти помаже, роде!

 

И студен од кога пуца камен.

И горчина.

 

Не пуштај док они не пусте тебе!

Не могу издржати колико ти.

Нек пада снег. Нек пада снег

4

(Петак, 3. јануар 1997)

 

… Бројгелове слике су сишле са платна

на улице,

пословице су проходале,

и ходају као ловци у снегу

 

Колона је недогледна.

Нек’ пада снег. Нека пада

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

 

… То је та музика, која помаже и оном који

копа све дубље, и који је стигао до куће

од плавца камена у багремару налик на малу цркву,

до дворана огромних подземног дворца

(понегде урушен зид од цигле)

 

До Учионице. И Чувара

 

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

 

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

 

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један

планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је

та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

 

…Адамов “пелцар” се примио,

окалемио је дивљу трешњу,

иако су му се смејали момци

и девојке и чудили се –

 

Ко је овај брадоња

и шта хоће?

 

Кућа светих ратова лупа,

пролупала је…

 

Трас! Дранг!

Дранге, дранге!

Уаааааааааа!

Зззззззззззз!

Ррррррррррр!

Крррррррр!

Прррррррр!

Та!та!та!та!

Бо!бо!бо!бо!

Вррр!Бррр!

7

Дошао сам мечки на рупу!

 

Јој! какви слепи мишеви излећу,

какве помисли из блатне магме.

Излете врапчић испод веранде

у сутон зимски

Не веруј, као тај врапчић

– никоме не веруј!

Пре десет година слушао сам

једног папагаја

што поповао је о паланци

као да чита одломке из Јеванђеља

 

Појма тај није имао о чему прича

иако се чинило да толкује истинито,

ништа он не зна о глухоти,

о искону,

о свим мојим пећинама,

о свим нашим брлозима.

 

Врапчић је мудрији од свих покладних сватова

и копача Трећег трапа,

тај врапчић што прхну

из свог привременог склоништа

у мукли студени сутон

 

Некад сам се бојао – да идем до краја

до средишта Лавиринта

 

А онда сам на све то заборавио

на све моје пећине

на све наше брлоге,

као што сам заборавио и оног певца

који сам однео учитељу када сам уписао

први разред основне школе

 

И киша и шибље, травуљина и године

заровиле су, као домаћин и домаћица зимницу

у дубок трап – све.

 

Где су моје пећине?

Где су наше пећине?

Где су улази у ове пећине?

8

Усамљен копам тај Трећи трап

други играју друге игре

Једни играју ујдурме

други купују време

 

Ево шта сам ископао :

Ишчезле јазове,

ћерамиду, бурјан густи.

9

Црне као буве!

 

Буве су скочиле у тањир!

Црне и крупне, псеће!

 

Електричар нам је

довео у Стару Кућу

Николу Теслу –

инсталирали су струју

и засијала је прва сијалица.

 

И мајка је изнела на лопару

врућ качамак

и стари овчији сир…

 

Док смо јели

однекуд су искочиле буве,

буве! Праве буве!

 

Не , нисам појео те буве,

а нисам их ни убио,

а не бих могао рећи

да ли су их видели

мој отац, електричар

и Никола Тесла…

 

Били су заузети разговором

и слушањем првог Радија,

треперењем зеленог магичног окца,

пљускањем радио – таласа

и песме Марина, Марина

 

Забио сам нос у столњак

(из Будимпеште),

у свој тањир

и сир…

*

Где су нестале те буве,

где су одскочиле?

Све што човека изнутра сатире, као стид,

што руши његов мир,

налик је на те буве!

 

Мора да су са белог тањира

скочиле право у Вечност,

јер се опет однекуд враћају

као мрачна и никад неизречена срамота.

 

Никада их нећу заборавити!

 

И никада им нећу опростити

што су ме завезале и спречиле

да питам Николу Теслу

о трговцима светлости,

о светлости самој која је засијала…

*

Нема више ни те куће,

ни конзоле на крову,

ни оних тањира,

ни оног лопара,

ни столњака из Будимпеште,

ни електричара –

оног што је научио занат

на омладинској акцији,

ни оних трешања и вишања

под прозором

ни крушке караманке

испод које је пузала

помрчина и понеки вампир…

10

У почетку су биле буве и светлост

Најбоље песме једва да дотичу проблем

о којем је реч. У почетку беше клица

музике наполитанске, тријумфа и краја,

и на све се надовезао роман погрешног откључавања,

који својом сложеношћу превазилази

све оно што је о томе већ написано

Нико ми не може опростити, па ни Бог

прилику коју пропустих врло рано

 

Рањени понос завезује у мртви чвор

 

Љубав никада не долази,

ако већ једном није дошла!

 

Не може се зауставити судбина

најбољим намерама, нити самилошћу…

 

Боље је ходати ивицом провалије

по резу оштре сабље.

 

Толико сам пута легао са најдубљим слутњама

и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед…

11

Нисам био на његовој сахрани

Сазнао сам кад је било касно

 

Он ме је одвео до Хајдучке воденице

 

Он што је гацао бос

по српским друмовима после кише

И као апостол или Бог видео

чији зејтин у кандилу гори

 

Он је био прави пчелар

и пчеле су му били водичи…

12

И на крају ће опет бити

апостоли, крекет жаба и светлост

 

Живот је непролазан, чак и када је несавршен

и храпавији од труле коре.

 

Оно што се догодило није најгоре

безумни су спремни и на горе.

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

….

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч. 10. март 1998. Касно ноћу )

 

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

 

…Аутобус је пун балканских кенгура (торбара)!

Кишица испраћа госте, гипсани лавови,

и јабланови црни…И сутон накострешен

као длака преврнутих опаклија од медвеђе

или вучије коже…

Сви су огрнули крзна од животињских кожа

и нагаравили лица,

лупају у шерпе, у котлове,

дувају у трубе и бушене,

млате звекирима,

звижде…

 

А неки су се попели, богме,

на покладносватовски фијакеромобил

 

Из њихове перспективе

свет изгледа заводљиво

и лепше од било којег вашара

 

Геније бере смокве и наглас изговара

загонетне формуле, стихове из Библије,

или преслушава касете у великом складишту

одјекују наполитанске, циганске, грчке и турске мелодије.

 

Кад одрасте, сећаће се тога

као нечег драгоценог, налик на срећу

 

Отац је узјахао предратни стари бицикл

и кренуо у будућност

С белим шеширом, као власник хацијенде

 

Жилаво је месо овог раздобља, као у старог певца.

Као доношење важне одлуке.

 

Сеобе су вечне, као и живот

 

Што један песник није постао дипломата,

није крив председник банана републике,

ова или она партија,

већ погрешан прорачун

и можда упорна, стрпљива

сакупљачка опсесија свих снова

и свих дрангулија.

 

На једном кревету сањамо једне,

на другом друге,

на трећем треће снове.

 

Снови су овамо сазвали

све Покладне сватове!

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
– Помоз’ Бог, слинава зимо!
– Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.
Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.
Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!
Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.
Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.
До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!
Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.
Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?
Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.
Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…

 

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
– Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, брате, веје!
– Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!
Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!
Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!

 

РЕКВИЈЕМ

 

Тако је густ, дубок мрак.

Завија пас. Зазвони телефон.

Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.

Руше се коленике, леп (плафон).

 

На гробљу је ред; четири генерације; низ.

Блештали су – пламен свећа

и сјај сунца. Нарциси.

Све се испреплело : несрећа и срећа.

 

Надреално. Мајко, са нама више ниси.

Није тишина дубока од твога укопа.

Ко некад је, апсолутна, знана.

 

Туга је, осећам, густо посејана.

Отац све више на страшило личи.

И на, Боже, опрости – гаврана.

**

Судбина ће увек бити бржа од живог створа.

На гробљу ова мисао бива очигледна.

– Овде има још једно место; ту ме укопајте,

каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

 

Нарциси, мирисави, бељи од снега,

убрани у кругу Наталијиног врта,

контраст су црнилу, помрчини, тузи,

лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

 

Враћали смо се косином брега

са које се ширио неописив видик…

Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

 

Сувишне су речи. И ниједна песма

није дубока као ова апсолутна тишина.

Дубина пуца као плик, душин плик…

 

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

 

СУДБИНА

 

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

 

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,

око живота, будућности, полета, зрења.

 

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;

судбина ме својим зупчаницима мења.

Птице су јутрос донеле упозорења;

снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

 

Не живим под тежином слутњи, магновења.

Је ли ме проклетство, или Бог,

дотерао до овог руба, зида, апсурда?

Немам куд?

 

Можда сам у истрчавањима претерао?

Бог, ваљда, све види? Није ми труд

био узалудан сав, о томе не вреди причати.

 

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.

Тамо где ће барске птице кричати од свитања.

Имам, изгледа – куд.

 

Север је моја стара и коначна судбина?

 

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –

то више нико не зна. У ћутању је дубина?

Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

 

И изгледа да сам Усудом вођен…

Гуши ме летња спарина и тмина…

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

БЕЛАТУКАДРУЗ (Бела Тукадруз; псеудоним;  Мирослав Лукић, рођен  30. јуна 1950. године у Мишљеновцу, код Пожаревца, с-и Србија).  Завршио је Филолошки факултет у Београду, смер компаративна књижевност. Годинама је радио као професор књижевности, библиотекар. Започео је као песник, објављујући рано песме. Основао је  «Заветине» и неколико књижевних часописа и  књижевних награда. Власник је и координатор утицајног Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које је врло препознатљиво на светској Мрежи као добар пример – непрофитне, неофицијелне  презентације српске културе и књижевности…

ДЕЛА БЕЛАТУКАДРУЗА

 Поезија: Лакомица (стихови; плакета, 1965, Мишљеновац), Хомољски мотиви ( песме, Кучево,1969),  Зукванско еванђеље,(библиофилско издање, Пожаревац, 1976), Земља Недођија (Београд, 1993), Флора де ла мунће (Београд, 1993, прештампана као последње поглавље романа “Ујкин дом”), Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ (Београд, 1996; библиофилско издање), и Златни Расуденац (Београд,1996; библиофилско издање), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1998; ново, друго, и треће проширено, библиофилско издање књ. Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, Београд, 1998),  РАЈСКА СВЕЋА:Опус Мирослава Лукића 1968 – 1998 (Београд, 1998), Врата Звижда ( Београд, 1999.), Русаљ (Sectio Caesarea, Париз, 1999.). Краљевске инсигније (библиофилско издање песникових пријатеља у расејању; Париз – Фрајбург – Београд, 2000; друго издање 2001). Метла дрвене Марије, 1 (Београд, 2002; библиофилско издање), Дубоке песме немогуће љубави. ( Беогард, 2005)…..LAS VILAJET (Анонимна хроника) : Одабране песме 1986 – 2003 (Младеновац, 2010)… Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON (двојезично српско-енглеско издање,Београд, 2011), Moara parasita (Пуста воденица) (Пожаревац, 2012), KOGITO KLUB (часописно издање, УНУС МУНДУС, Ниш, 2014).

Проза, романи  Дневник за Сенковића (Београд, 1983), Литургија (Београд, 1997), Ујкин дом  (Београд, 1997),Трговци  светлошћу (Београд, 1998), Месечева свадба (Београд, 1999), Кућа светих ратова (Београд, 2000),  Доктор Смрт (Пожаревац, 2003), Пасија по Амарилису (Пожаревац, 2008), Северци (Вршац, 2011)

Књиге есеја : Музеј Немогућег Ратара (Београд, 1996, 1998),   Метафизика у белом оделу (Београд, 1998 ), In continuo, 1 (Београд, 1998),Духови (Београд, 1998),  Религија поезије (Београд, 1999), Уметност маховине (Пожаревац, 2003).

Антологије: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Београд, 1998; 2000; 2002… – 2009: осам издања), Антологија ФЕНИКС (1998, 2002, 2003, 2006), Провалија српске књижевности (Пожаревац, 2011), Из карантина (Ниш, 2011)

Бела Тукадруз  је добитник књижевних награда:Прве награде ФОНДА МЛАДИХ ТАЛЕНАТА и  листа БОРБА за поезију (1969); друге награде за прозу Просветног прегледа (1980); прве награде Вуковог пера  за књигу прозе у рукопису (Тршић, 1990);   »Дрво живота” за књигу есеја “Уметност маховине” (2003); – «Повеље Карађорђе» (2009) за животно дело посвећено српској духовности. „Раваничанин“  Српске Духовне академије у Параћину (2015). Поезија и проза овог писца превођена је на енглески, македонски, немачки и руски.

Сабрана дела овог писца објављена су 3 пута :  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. ДЕЛА Мирослава Лукића у 32 књиге (Београд, 2002); АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. ДЕЛА Мирослава Лукића у 42 књиге (Београд, 2003);   ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ. Сабрана Дела М. Лукића у 22 т. ЦД (Београд, 2006).