Category Archives: Есеји

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СЛОБОДЕ ЗОРАНА ЋИРИЋА[1]

Књиге су као вирови. Неке су дубоке, а неке плитке. У плићаку нема великих мисли. Када у неку књигу забијете нос, деси вам се да не умете да се искобељате. Неке књиге из младости човек целог живота носи на опанцима. У неким књигама сам се давио. Једва сам извукао живу главу. А из неких се још нисам извукао. Искусан ловац намирише књигу издалека и ако нема право оружје, заобиђе звер. Наилазио сам и на такве књиге у које сам се заглибио до гуше. Још нисам успео да се извучем, нема бољег блата. Знам да није свако блато лековито. Уосталом, у бању иду људи који имају пара и који су чули да помаже. Ко год је пробао, било је касно.

Текст би се морао сам оправдати. У супротном, ни аутор се никаквом водом не може опрати!

Старе књиге су као заостале мине. Никад не знаш када ћеш је нагазити нити када ће експлодирати.

1   

Слобода није на ланцу, она је у глави!

Слобода је заробљеник.

Вежи писца где ти газда каже! Можда је то начин да се ослободите. Али ако вас писац веже, онда од слободе нема ништа. И Фернандо Песоа мисли „да је читање ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“ [2] Један други песник каже: „Сањам, а шта бих друго…“[3] И то је слобода. О политичким слободама се најчешће говори, а и о физичком ропству. Али, Војислав Тодоровић[4] износи једну изванредну мисао: „Србија је преживела на небу, а не на земљи.“ Значи да је преживела духовно, као мисао, као машта, као осећање. Серен Кјеркегор расправља о апсолутној иманентној слободи: „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[5] (стр. 22).

2

Читање значи критичко читање. Али, ако књига нема позадину, она је плитка па се нема шта ни читати. О слободи се може говорити са позиције господара или сужња. Сетимо се какво је питање поставио нишвилски песник Бранко Миљковић: „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“[16]. А може јој се и подсмевати. Каткад као лисица грожђу. Зоран Ћирић се својим анализама храбро спуштао до мрачних дубина полититичког подземља и отуда је на светло износио своје опсервације које су његовом завидном вештином приповедања у маниру трилера често намерно помало скрајнуте тако да не боду очи. Не би требало сметнути с ума ерудицију писца. За ову прилику важно је било и његово формално образовање из економије.   

3

Хало, Јордане, у Нишвилу сам. Претурам по ђубришту. Власт се убуђала. Пацови разносе болест демократије. У свакој рупи миш или кербер. Не подносе се. Али на власти су пацови. Покушавам да развежем ланац слободе. Тешко ми иде. Рђе се наврзле са свих страна. А и Христина ми не да мира. На Спаситеља (Сотир) не могу да рачунам. Њега је Магични кокнуо на почетку романа! Идемо даље.

4

Врата пакла су стално широм отворена!

5

Вративши се у Нишвил, у свој некадашњи брлог, Јордан је тражио убицу свог ратног, криминалног, друга Сотира. Освете ради. За тај посао потебни су му и помоћници, сарадници, његови људи од поверења, са завидном репутацијом убице, криминалца… Изабрао је Ига. Занимљив је, веома, став који је писац подметнуо овом лику: „Човече, бојим се само живота. Он ме убија.“ Каква голема дубина мисли. Сјајно! Ето, па да се човек не замисли.

Зоран Ћирић ће ме оваквим мислима бомбардовати у име слободе. И то не било какве, него слободе мишљења. То је и највећа слобода, за њом дође она коју сам горе споменуо, слобода маштања. То су иманентне слободе. Друге су изведене и за њих се човек мора борити целог живота, или да их стекне, или да их сачува. Ако је то живот, онда он „убија“. А смрт је ништа. Она је ту као наметнута мисао која симболизује грозни премин у рај или у пакао.

Зоран Ћирић све време користи иронију као моћно стредство за одбрану слободе јер она се осваја, а и брани. Унутрашња слобода, она иманентна, слобода да човек мисли, осваја се снагом воље, снагом духа, а за физичку слободу сви знају, али нико не хаје. Нажалост, потребна је и физичка сила. Ћирић користи свој врцави нишвилски хуморни поглед на живот ради дочаравања ситуација у дијалозима разних ликова из Ланца. Није их пустио са ланца. Његова иронија, (неретко прелази у сарказам!), распевава причу, те горчина живота који „убија“ буде знатно блажа, подношљивија. Тај се ток не мења, он се протеже диљем целе књиге и то је заиста драгоцено. Не бих погрешио ни да сам рекао да нам се Зоран Ћирић овом књигом (под)смехнуо. А (под)смех делује благородно на душу човека. Да, пародија Ланац јесте књига  подсмеха. Иронија и сарказам су средства пародије, али су она моћна, имају магичнна својства и лековито делују на психу читаоца, само када су природна, када истичу из душе писца као код Зорана Ћирића, у супротном може испасти лакрдија.

„Због специфичности „хуманитарне окупације“, америчка влада је послала, у својству Федералаца, искључиво Амосе – америчке јањичаре. Перфектно смишљено у циљу меканог покоравања малодушних али традиционално непредвидљивих домородаца. Амоси су представљали крем трећег колена потомака америчких Срба, који су штурнули преко океана пре Првог и после Другог светског рата. И, наравно, сви су парлали славистички српски, са волуминозним англосаксонским акцентом. Тако су могли да буду на директној линији са локалним властима. Ваљало је створити савезничку, мисионарску атмосферу, у којој нема насилног преобраћања. Само мирно прихватање чињенице да је Сила овде због свеопштег бољитка…“ [6]

Неведени фрагмент показује разиграност Ћирићевог текста, то није мртво пувало, већ је текст набијен парaдоксом окупације и то „хуманитарне“, при чему су за такву окупацију српске земље, куд ћеш веће ироније, коришћени потомци Срба који су некада отишли у обећану земљу. Последњи од њих кога сам запазио, који се јавно декларисао као Србин, био је колонел Дучић, командант Бондсила, америчке јазбине на светој српској земљи, на Косову. Колонол је „окупаторским ланцима слободе“ сапињао своју дедовину. О, иронијо, проклета иронијо!

6

Стигао сам до стоте странице, само ланац страница, а о ланцу слободе ни речи, па ни о ланцу од само једне речи,  слобода! И поред тога што га је магични кокнуо на почетку Сотир је носач приче. За њега је пупком везан Јордан. Човеку се чини да су већина криминалаца близанци. Да су све гадости биле или измишљене. Нажалост, није тако. Машта је чудо. Она је мотор поезије.

7

Стигао сам до 176. странице. Прича добро тече по поглављима. Динамика се одржава дијалозима. И изненадним обртима. Али, поглавља се могу добити једно из другог замењивањем ликова у дијалозима. Причам ти причу. Не кажем да је лоше написано, али је прилично монотоно. Претње и пуцњаве. Нема дубљих анализа ликова. Изостала је психологија личности, али је тај недостатак надомештен психологијом групе, криминалне или политичке, па и психологијом паланке.

8

Убедљиво је провучен негативан став о Српској православној цркви и о њеном свештенству, па и о патријарху. Чак је и апострофиран лик једнога црквеног посленика, Влајка Бурланског (дурланског!). Занимљиво је коришћење анаграма (преметаљке) и акронима, да се Турци не би сетили!

9

Зоран Ћирић је простирањем свог књижевног рокерског миљеа савесно водио књиговодство ликова који су се појављивали, а виспреношћу књижевног уметника није им дозвољавао да дивљају по рукопису нити да се некуда изгубе у овој рашомонијади као што се то рецимо дешавало у романима Маркеса, а као што се пак није дешавало Андрићу. Ликови су се појављивали тачно тамо где треба и у тачно одређеном времену. Луцидност овога уметника је била на делу на готово свакој страници и одржавала је драмску напетост. Често сам током читања био убеђен да је Зоран Ћирић лично водио истрагу убиства Светог Сотира. Отприлике, од пола књиге и сам сам учествовао у истрази и у Јордановој потери за убицом.

Угледни српски песник Зоран М. Мандић[7] рече ми да је овде реч о књиговодству књижевних ликова. А мој друг са студија Јован Д. Кечкић[8] је пре око четрдесет година написао есеј о математичким методама Лава Николајевича Толстоја[9] у роману Рат и мир. Тај текст објављен у часопису Савременик. Нажалост, нисам у ситуацији да га пронађем.

10

Зоран Ћирић поседује и посебан скенер који види многе ствари и дешавања које обичан човек не види, али коме Ћирић својим писањем дочарава ситуације и помаже му да бар нешто мало схвати. Боље речено, помаже му да схвати да писање има и позадину и да је она, може бити и важнија од фронта, а сигурно је значајнија од првог утиска. Често је у текст инкорпорирао свој поглед, своју филозофију за коју морамо признати да је дубока и када се не слажемо са ставом писца. Убедљив је следећи такав фрагмент из кога сазнајемо на шта се превасходно троши људски труд:

„Како сам потонуо тако сам испливао. Прошлост ми ионако не може умаћи, нити ја њој. Људи се размножавају али то их не чини заразним. Они се не труде да буду људи, већ да буду прихваћени. Вежбају како постати нормалан и полуде од тога. Ипак, ништа није како се чини да јесте. Нису сви људи луди. Нису сви људи кукавице. Нити је свима подједнако стало да буду оно што нису.“[10]

Наш писац је видео како смо се „напокон скрасили у окупацијом ослобођеном Нишвилу.“ Ми становници Нишвила смо то и доживели, али траумирани од силних „поклона“ „Милосрдног анђела“ нисмо годинама ништа видели. Неки још увек не виде. А неки су користећи погодности које им даје контузија народа потпуно обневидели. Они су као своју шансу видели само профит, пљачку и лоповлук. За филигранско везиво свога романа, за финија друштвена дешавања Ћирић користи своје специјалне ултра звучне апарте који откривају чак и притајене и дубоко скривене друштвене туморе. За не дај боже користио је и своју магнетну резонанцу, њоме је видео друштвне ситуције до самих костију. Тако је успевао да проникне у тајне епохе,  а и да је сажме. За писца нема већег успеха. Овим романом Ћирић је ударио свој царски печат писца на епоху Малог Милоша (Слободана Милошевића). Наравно да је ту и период непосредно пре и после Малог Милоша. Све до Београда на води. Значи, до данас. После свестране дубинске психолошке и патолошке анализе налазимо их уредно спаковане изложене у легендама означеним боксовима, у причама, Ланца слободе. Тамо где читаоци могу да их разгледају, доживљавају, да пљују по њима, да шврљају, да шкрабају по маргинама, да с времена на време опсују, па и да их каткад заврљаче. Ако је намера писца била да вас изазове, да вас збуни, или да вас навуче на причу као на дрогу, успео је. Ту су и „транзицијске комбинације“, „матрапази“,  „импровизоване ординације где су лекари уновчавали своје неважеће лиценце“, до разних сорти „полуграђана“, па све до колосалног закључка: „Живот није обавеза.“ [11]

11

Текст му је лепршав, живахан, листови нису пожутели,  лелујају на ветрометини, али мрдкају и на лахору. Неким читаоцима се учинило да је време рокера прошло. Можда је то време и прошло, али мисао је остала. Као што је прошло и време Хераклита, али је његова мисао остала. И Ћирићева је хераклитовска: „Живот није обавеза.“ Па да се човек не замисли, па и да се не прекрсти.

Није то оно, морам да подгрејем причу, на овакву неће ни(један) клен да зине. Није. Зоран Ћирић је причу сабио у магичну кутију. Није искључено да је знао за Песоину мисао: „Уметник мора да сажме читаву епоху како би преживео на томе.“[12] Али, то је то.  Сабијено, набијено и забијено до даске. До краја. Текст је избрушен тако да се читалац може посећи на његовим ивицама. Зато и мора пажљиво да се опходи према тексту. Намера писца је јасна, да се трагајући за убицом Сотира, име није случајно тако изабрано, јер Сотир значи Спаситељ, изгради таква прича која би била златни ланац боксова, преграда, у магичној кутији у којима су зналачки спакована сва лица друштва епохе на коју се писац намерачио, без гурања под тепих грозних појава које су пратиле рат и транзицију (читај: пропаст). Напротив, из кутије су изношене све прљавштине које су испод прљавог тепиха складиштиле велике и мале вође банди које су се проглашавале за вође народа. Остатак је био испод летећег ћилима.

Да би читалац похватао шта се све налази у њој морао би полако да је отвара иначе ће све излетети и кутија ће му празна ко мртвачка глава изгледати сабласно и дању и ноћу. Нису баш пожељне ни дуге паузе јер када се вратите кутија ће изгледати као стара шерпа коју смо вукли по калдрми, али овај пут би била пуна воде по којој су пливали лешеви мува које је стигао осиромашени уранијум. Не знам да ли постоји обогаћени. Они који су пробали нису више у стању да ми потврде, ни са да, ни са не. Дакле, ни то не. Отварате полако, а уместо музике свирају меци, шиште са свих страна. Уосталом, није реч о музичкој него о магичној кутији у коју је сабијена епоха Малог Милоша (Слободана Милошевића) у којој смо ми убијени све се надајући да ћемо живети бар као Спаситељ. Мислим виртуелно, као Магични Сотир у кога се писац куне током целе приче, кога куне, кога проклиње. Кога је убио на почетку отварајући Пандорину кутију коју је сам себи послао уместо Магичне. Најбоље ће се читалац снаћи ако замисли да је реч о Пандориној Магичној кутији. Улогу Прометеја који из поглавља у поглавље распирује ватру писац је задржао за себе. Ватра се не гаси ни када затворите кутију, када завршите са читањем Ланца слободе. Тек онда почиње кување или печење на тихој ватри чврсто везани окупаторским ланцима слободе[13]. Све док не постанете аморфно месо које би се могло јести под другим називом, наравно са измењеним идентитетом, а то би се просто могло назвати нестанком народа.

12

Виспрени и проницљиви Зоран Ћирић је за оне који хоће да виде натукнуо и нешто о локалцима. Такав је, рецимо, лик Милете. Реч је о сјајном лику који је писац изградио у више фрагмената функционално распоређених у разним поглављима зависно од улоге коју би за рачун писца Милета требало да одигра. Лик је локални политичар који има „јаке“ везе са у врховима власти. Он је стално присутан у свим системима. И за рачун оних горе завршава прљаве послове батргајући се како би напунио своје шкембе и како би што дуже опстао на наизглед важном месту. Кад се све сабере, када се подвуче црта, цела књига и јесте исплетена од предива које локалци заслужују. Милета је само њихов дежурни репрезентативац који систематски подгриза своју државу.

Навешћу овде фрагмент који сјајно слика ову сорту репрезентативаца у распојасаној транзицији.

„Нисам се изненадио када сам угледао Милету Илића, летећег градског већника – његово је било да обилази гласаче и оне друге, на свакој парламентарној територији. Такође, ништа мање уобичајена није била чињеница да су га пратила двојица мускулозно скоцканих телохранитеља којису се вероватно облачили у свлачионици теретане са увећавајућим огледалима. Врло специфични асистенти са којима је било немогуће комуницирати служећи се искључиво њиховим службеним именима: Тикван и Звекан.

Поносни сноб без порекла, Милета је носио „Браћа Брукс“ прскано одело са дворедним копчањем, белу памучну кошуљу и свилену кравату. Нетакнут патњом што не зна разлику између „Ралфа Лорена“ и „Кристијана Диора“, али може себи да приушти њихове шаниране, скупе копије из Румуније. Надалеко је мирисао на Ксеријус и носио црне, вло кожне ципеле за које није било важно име марке већ само то да су оригинал талијанске из Италије – они који су га снабдевали не би се усудили да га преваре за тако крупни фетиш.

Све у свему, није требало бити пророк па закључити како се вечити политички представник Палилуле трудио да буде у тренду, желећи да изгледа као мафијаш са Волстрита. Али он никада није видео аутентичног мафијаша чији је деда на пијаци упознао Марија Ланцу, нити је обишао спомен-парк „Волстрит меморијал“ макар као туриста у делегацији српских миротвораца који су често путовали у едукативне посете наменитим местима Западног света.“[14]

Надам се да читаоцима неће промаћи очаравајуће Ћирићево пародирање, те да ће лако закључити да је потрага за убицом Сотира и жеђ за осветом само маска за реализацију ове изванредне пародије која почиње насловом, Ланац слободе, у коме су спојене неспојиве речи ланац и слобода. Што се освете тиче, Ћирић је изабрао да му она буде енергија која ће вући и гурати причу пародије од почетка до краја. Можда је и он мислио као овај аутор ономад када је делио оно што има и оно што нема.[15] Јесте.

Ако се неко од грађана Нишвила и препозна, или пак препозна неке ликове из Ћирићевог Ланца, то важи још само неколико дана, а после, то су општи ликови који трају док је света и века. Не брините.

13

Неке од београдских бабетина а ла Муцава Соња које је избацила поплава невладиних организација (НО) још увек се повлаче по рупама политичког подземља чији су ланци вишеструко испреплетени са ланцима дилера кокаина, национализама, обичних криминалаца, ланаца владиних чиновника високог ранга, до ланаца дилера злих мисли типа Соње, све је то Зоран Ћирић стрпљиво и зналачки распетљавао и од тог материјала ковао свој златни Ланац слободе који својим блескањем отвара и крмељиве очи на овој балканској ветрометини. Зна се да је у сваком ланцу најважнија она карика која недостаје. У овом златном Ланцу слободе Зорана Ћирића све су карике на броју и чврсто су увезане. Књига је компактна. Карике су сјајна златна окца која светлуцају и у мраку и указују на живост Ћирићеве приче. У том циљу важну улогу игра вешто, могли бисмо рећи природно, Ћирићево коришћење сленга и архаизама.

14

Ипак морам овде да напоменем да Ланац слободе који личи на кримић, али познато је да изглед често превари и озбиљног читаоца, није за лење главе јер је текст дубок и могле би брзо да се у њему подаве. Или да им мисли развуку разни крокодили који их чекају у готово свим поглављима.

15

Звецкањем Ланцем покушава се пробудити савест. То што су сви актери приче мртви је једно од решења. Радикално. Рокерски. Уз добру музику, наравно. Не знам да ли ће се Ћирић икада похвалити и потврдити мој утисак да је овај роман писао у грозници. Ја сам овај текст писао у великој грозници. Ћирић је овај текст „појео“. Његов снажан лични, рокерски, печат бисмо (пре)познали и да није написано име Зоран Ћирић. А тај лични печат јесте први нужан услов да би текст одскочио, да би био дело, као што је Ланац.

Зоран Ћирић је изнео на Голготу свој тешки златни Ланац слободе. Сад је ред на читаоце.

 

[1] Зоран Ћирић, Ланац слободе, Боград, Дерета, 2019.

[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 367.

[3] Стојан Богдановић, Дресура слепца, Ниш, Наис-принт, 2019.

[4] Војислав Тодоровић (Београд, 1966 – ) је српски писац. Аутор је више збирки песама и неколико романа.

[5] Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019. Стр. 22.

[6] Види [1]. Стр. 57.

[7] Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950 – ), српски песник. Добитник је награде „Милан Ракић“ за 2018. Годину, коју додељује УКС.

[8] Др Јован Д. Кечкић ( Београд, 1946 – 2005) био је професор математике на Фармацији у Београду.

[9] Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана, 1828 – Астапово, 1910), велики руски писац.

[10] Види [1]. Стр. 296.

[11] Види [1]. Стр. 250.

[12] Види [1]. Стр. 248.

[13] Види [1] ,стр. 298.

[14] Види [1]. Стр. 124.

[15]               ОСВЕТА

………………………………………..

Знам да је најбоље да поделим све што имам

И да уживам у томе што сам поделио.

 

Био би то најбољи начин да се осветим себи.

Надам се да ћу овим решењем бити задовољан.

И вама то предлажем.

Учините то одмах.

Нећете морати да се мучите као ја.

……………………………………………..

(Стојан Богдановић, Зид, Београд, Апостроф; Ниш, Наис-принт, 2015, стр. 163)

[16] Бранко Миљковић, Сабране песме, Ниш, Просвета, 2001. Стр. 152.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

ЦРТЕЖ(И) КАТАРИНЕ БАЋЕВИЋ

            Веома сложене ситуације, чак и карактере људи, Катарина Баћевић виртуозно, једноставним линијама предочава гледаоцу, плени. На цртежу који илуструје догађај у вези представљања моје књиге Ехо, централно место заузимају стубе (мердевине, лестве) којима се стиже до облака, односно до седмог неба. До неба се може стићи и помоћу еха својих мисли. Иако је један прозор затамњен, постоје и други прозори кроз које избија светло што показује да ипак има наде. Али, они су изван собе у којој је писац заточеник својих мисли коме сазнање да је Мисао Мајка Божја стално подгрева наду да су она светла близу, да тунел није бесконачан, да је светло ту близу као што је Сунце, које је далеко, а близу, те да макар ехо допире до слободе! Доказ за то је и рупица на зиду из које излази (компјутерски) миш, који, зна се, иако је мали диригује на дисплеју. Он може све да нађе и све да реши, али и да опогани. Он је овде симбол моћи, тј. нове писмености. С десне стране шестаром, том математичком справом, симболом слободних зидара – масона, по којој сам добио надимак Шестар, ваљда зато што сам био мршав, кракат и оштар, затвара се круг Еха. У фронту цртежа је мислилац, сањар или стражар са оловком као стубом који му омогућава стабилност, а и да се ехом записа може стићи до неба. Када се у сну пењете уз стубе, то по свим тумачима снова значи да ће сањар напредовати. Али, Катарина Баћевић, или једноставно, Катарина Велика, даје алтернативни пут за небо, а то су степенице које производи ЕХО његових мисли. Међутим, стубе (степенице) и огромна оловка сугеришу сизифовску ситуацију при чему писац јесте Сизиф, оловка замењује тешки камен, а стубе су онај брег до неба, до бескраја, до апсурда. Степенице свакако могу да значе и силазак. Са те висине може сићи само мисао. Извесно је да се кроз зазидани прозор не може изаћи ма каквом геометријом се бавили. Зато је ту мисао и њен Ехо који вођени компјутерским мишем могу стићи до неслућених висина.

Оловка би могла бити и ракета којом се мисао испаљује у Небо. И тако је још од времена када је оловка била крижуља. Имала је камено срце. Камен о камен. Летеле су искре, све док се није дошло до пенкала из којег је црна мисао цурила на бео папир и (п)остављала трагове сневача.  И најзад, миш који је у стању да прогризе сваку мисао, па и да је џитне у небеса.  Отада, мој Албере[1], сваки је човек Сизиф = Сваки човек носи свој крст. У новијој историји, око два миленијума, забележен је само један случај да је неко свој крст изнео. То је био Он. Код Срба је Он био мали Бог, те му они дадоше једно једино име које му је и презиме: Божић.  И они који не верују у Христа и они носе своју мисао Антихриста, она је још тежа.

Сетих се сада да је шпиц често бивао писаљка. Њиме су се урезивале порукице на крајпуташима, а и надгробним споменицима. Због тога су и биле шпицкасте. Да би се преврнуо тежи камен користила се ћускија. Камен је дежурно сећање. Крајпуташ поздравља само оне који виде и који су преживели. Ако су на њему урезана слова, онда ће он поздравити и писмене. Сваки камен тражи свога Сизифа. То су људи знали и пре него је Ками инаугурисао апсурд као категорију постојања. Камен међаш је опомињао комшије, али не и њихове краве!

На овом цртежу писац је загрлио оловку. У соби из које се види само мрак, изгледа да му је она Спаситељ!

Оловка би могла да представља и глогов колац. У неким годинама проблем је како стићи вампира, или можда ђавола. Питање је и, да ли се уопште може стићи до срца ђавола? Или би требало с времена на време да се протресе писац како би листови излетели из његове главе која га је искривила као пуна крошња, као старо дрво. Због тога је на цртежу и постављена оловка да би се за њу привезало дрво као за притку у Гетсеманском врту.

Организација цртежа је савршена. Смишљено и нацртано!

Мислим да је веома важно и шта пише испод цртежа. А пише,

Господину Богдановићу,

срдачно,

КБ

17.12.2019.

Наративност цртежа је видљива већ на први поглед. Слика има причу и то сложену, али је она јасно видљива јер је изванредно испричана. Реч је о филигранском везу. Може се рећи и да је цртеж Катарине Баћевић веома допадљив због допадљивости приче.

Цртеж је у вези са душом аутора. Он је и основа и потка сваке слике. Он је идеја водиља. Из њега истиче интима, дакле, душа, првина осећања и мисли сваког уметника. Суштина цртежа је расправа са собом о животу уметника. Она убедљиво зрачи из цртежа Катарине Баћевић. Као какав врстан сценограф Катарина Баћевић је брижљиво припремила и наместила кулисе за представу. Представа може одмах да почне.

 

———————————————-

[1]   Албер Ками, Мит о Сизифу, Ниш, Просвета, 1997. Превео  Ристо Лаиновић.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША

ЕНЦИКЛОПЕДИЈA ДАНИЛА КИША 

Да ли се све може сместити у енциклопедију? Постоји ли енциклопедија осим Господње? Или је енциклопедија, или није. Да ли се прича може скрпити по систему, сецкам уши, крпим…? Да ли се свака рупа може закрпити? Рупе на души се не затрпавају земљом нити се закивају у чамовину, оне зјапе заувек. Зјапе и кад их сахраните у неку књигу. Нема енциклопедије без недостатака. Увек нешто мањка. Енциклопедија није врећа, али може да буде врећа без дна.

Енциклопедија може бити права или лажна. На Википедији се може човек обавестити да је сама реч енциклопедија лажна и потиче из (ново)латинског, а реч је грчког порекла, потиче од старогрчких речи εγκύκλιος и παιδεία, које су погрешно од речи egkýklios (округло, заокружено) и речи paideía (наука, образовање)  спојене у egkyklopaideia. Ако ћемо о Енциклопедији, онда одмах можемо рећи, И би лаж! Права је Божја. Лажна се може направити и у њу се могу трпати разне ствари, лажне или праве, имитације, као оне торбице које су прављене од скаја, а имитирају кожу. У њих се могу трпати и носити и туђе ствари. То не могу сви. То могу робови, јер морају. Али, постоје и робови зависности. У те спадају они који су се навукли на дрогу, они који су се навукли на игрице – гејмери, а и лопови. Човека често прогласе за лопова и када је откинуо само једну јабуку у туђем дворишту, а био је гладан. Лопова руља може извикати, као што је учинила са Хермодором у Ефесу. То су извикани лопови, али постоје и они прави који су се навукли као на дрогу. Има и богатих лопова. Лопова има свуда, у свим областима, па и у књижевности. Не знам који ђаво их тера, али знам да им увек нешто фали. Може се направити велика, то не значи озбиљна, нити значи добра, енциклопедија лоповлука.

Е, вала, свакаквих енциклопедија има. 

При писању овога текста држаћемо се следећег правила: Да би се видела целина најбоље је писати у фрагментима!

1             Симон Чудотворац је фантастична прича о вербалном рату Исусових присталица и његових противника, овај пут оличених у Симону Чудотворцу. И као што у  филмовима који су снимани у СФРЈ увек побеђују партизани, или у америчким филмовима из времена освајања „дивљег“ запада увек побеђују каубији, а касније и америчка војска, сећате се да су све Индијанце потаманили, тако и у овој Давидовој причи побеђују Назарећанинове присталице, овде је истакнут само Петар, да подсетим, то је онај који се неколико пута одрекао Исуса, које је Киш назвао хришћанима.             Има ту и тамо понека опасака да су свеци, као што је Петар, а понегде се промакне и Павле, говорили хебрејски јер боже мој, хебрејски je „природан говор међу свецима“, али то ништа не нарушава причу, нити је пак Киш баш инсистирао током приче на хебрејству.              Чудотворцу је уденуо у уста све најгоре о хришћанском Богу и наместио му је да може да се успне, али га је потом пустио да се стрмекне са велике висине, да одозго полети као камен = πέτρα, како је по тврђењу Петровом била воља Бога, именованог као Елохим, и да се распучи. Наук би могао изгледати овако, Исус који је васкрсао, као што многи верују, а неки тврде и да то знају, није се вратио како се други куну да им је обећао иако га већ два миленијума очекују. Богме, начекали су се, па су и преминули. О премину досад није било никаквих религијских спорова, али о души се још расправља. И још ће. Али, сада бар знамо зашто се није вратио.            Занимљиво је да је Данило Киш на неколико места у причи апострофирао слепце као сведоке Христових чуда, а да је улогу Магдалене доделио Софији коју је прикачио Симону Чудотворцу, а он је „заиста полетео снагом своје воље и снагом своје мисли и сад лети, невидљив, ка звездама, ношен снагом своје сумње и своје људске радозналости којој, међутим, има граница.“ Софији која је здушно подржавала Чудотворца, отпадника, како и доликује, за заслуге додељена је пустиња. Не шалим се. Да је правда, читај, освета, према Чудотворцу додељена према Великој књизи, онда би Симону било додељено неко занимање где би испаштао своја (не)дела. Али, Данило Киш је одлучио да Симону Чудотворцу елегантно прекрати муке и да остави светини да размишља о могућим варијантама усмрћивања неподобних, илити да наклапа. Прича је избрушена, компактна, течна и питка као ладно млеко после пијанке.            Ових дана се много распричава по чаршији, а то значи на друштвеним мрежама, о томе да је Данило Киш нешто исплагирао. Чак је то устврдио и јадни шеф једне државе. Ако је тога негде и било, у Енциклопедији мртвих није. Види се голим оком да је обазриви Данило Киш у Post scriptum-у  ове збирке детаљисао  изворе своје грађе. Морам рећи да је Киш знао шта пише и врхунски је то урадио, а незналице, приметићу, не знају ни шта да препишу. А што рече Кишов Симон: „Лакше је мудровати него летети.“

2    О Данилу Кишу ових дана можете да се саплетете на сваком кораку. Можда и није заслужио толике хвале, а ни покуде. Хвали га Филип Давид, новинарчић који је постао професор, па још и писац. Ја подржавам став Фернанда Песое који је тврдио да од новинара никада писац не може постати, те да би се таквих требало клонити. Филип Давид пише какве је дугачке прсте имао Данило Киш и закључује да је Енциклопедија мртвих најбоља прича Данила Киша. Браво за аргументе (којих нема!). То Киш није заслужио, али Филип тврди да су били пријатељи. Дакле, Данилу и нису потребни непријатељи.

Било је и писаца на гласу који су се изјашњавали да је Кишово дело прецењено. Сви знају за Јеремићевог Нарциса без лица. Али, Данила Киша су критиковали и Бранимир Шћепановић, Ерих Кош, Миодраг Булатовић, Божидар Милидраговић, Тања Росић, Мило Ломпар, Љиљана Шоп, Василије Калезић, Бошко Томашевић, те Иља Числав.

Превредновање Кишовог дела је било предмет неколико књига врсног песника и полемичара Небојше Васовића. Навешћемо један фрагмент из његове књиге Европски давитељи из нашег сокака: „Један од најпознатијих преводилаца и слависта Француске, Жан Деска, одбио је да преведе Кишову књигу Гробница за Бориса Давидовича, а сасвим је разумно претпоставити да је то учинио стога што о тој књизи није имао позитивно мишљење. Мајкл Хофман је у „Тајмс литерари саплементу“ 1989. Дао негативну критику Енциклопедије мртвих, називајући Киша „изразито неимпресивним“ писцем. Познати енглески писац (јеврејског порекла) Габријел Јосиповици објавио је у истом листу крајње негативан приказ Кишовог Пешчаника, док у једном интервју са Жарком Радаковићем (Нин, 5.3.2019, 75), Петер Хандке[1] примећује да је Киш озбиљно схватио књижевност, али да је „приступио писању шематски“, да у његовом делу нема ничег загонетног, осим за следбенике теоретских наклапања на трагу Ролана Барта.“ Не знам на које дело се односи Хандкеова тврдња да у Кишовом делу нема ничег загонетног, за сада ја бих то устврдио за причу Посмртне почасти.

3        Прочитах десетак страница приче Енциклопедија мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа. Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!) наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита, једино на тај начин и њему могу бити интересантне.

Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче. Није га мрзело. Занимало га је, а многи тзв. проверени писци су мислили да су те приче изанђале. Али, Данило је успевао да их  оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се муче.   Сваки човек има своје настраности, виц је у томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам, можда сам више очекивао од Данила Киша.

Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.

Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а  и у другим карјевима државе куда је све ишао гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „…вриснух. Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је нашла у сну у Енциклопедији у ствари слика саркома од кога је отац умро. Тако  смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже. Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница. У једном есеју[2] записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето, и би Данило Киш.

4     Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

Остадоше у шпиљи триста година

Којима треба додати још девет.

                                                                            Коран, XVIII, 25

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

„Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“

Ако ће бити за наук, онда би требало имати на уму да Исус није скочио у плићак него у небо.

5       Огледало непознатог јесте спиритистичка, окултна, прича о виђењу убиства оца и две сестре у огледалце једне девојчице којој је отац купио то огледалце. Отац је одвео сестре на школовање. Изношени су детаљи о блатњавом путу кроз шуму као да је дешавање из неког романа руских класика. Помало сладуњаво. Потом је описиван смештај код рођаке, и манири и назори рођаке уседелице и разочараност девојчица свиме што су виделе у новој средини. Прича, дакле, има две приче. У једној се десило убиство, у другој није. Да су се дешавале овакве ствари потврде су налажене у петпарачким новинама у којима су постојале странице за објављивање спиритистичких измишљотина. А код нас су уместо огледалцета гледали у боб. Прича је отворена за дописивање. „Кишова фуга смрти.“[3]

      Прича о мајстору и ученику може се односити и на Платона и Аристотела. Аристотелу се приписује да је за свога учитеља Платона рекао: „Драг ми је Платон, али дража ми је истина.“[4] Хоћу рећи, модел није нов, али то и није важно, важна је идеја, а може се под истим насловом наћи више прича или песама веома различите садржине и посве оригиналних поступака обраде задате теме. Најпознатији пар учитеља и ученика који је и највише експлоатисан у разним уметничким и филозофским делима у хришћанском свету чине Исус и Јуда.

Први део приче који би требало да читаоца уведе у расправу о односу уметности и морала је доста развучен. Навођени су разни покушаји како би се боље објаснио однос уметности и морала, њихова дистинкција и њихово јединство. Претпостављам да је аутор овде намерно спомињао Платона, Канта, Спинозу, Кјеркегора да би преко Тао-а дошао до Светог Слова, не би ли показао своју ерудицију. О Светом Слову ће таксативно изнети свој суд: „Веровати на реч, макар то било Свето Слово, носи у себи опасност једног много тежег моралног пада него што је кршење забране задате тим словом.“

Други део приче је опис сусрета Мајстора и ученика, он је мекши и разумљивији, питкији. И овде се полази од Платона, „мајстор бира ученика, али књига не бира читаоца“ – каже Киш. Кључ приче је у следећем, када је Мајстор открио тајну прављења књиге ученику, овај се отргао и окренуо против Мајстора. Овај део приче је одлично изведен. Прича би била комплетна и без првог дела у коме Киш демонстрира разна знања и непотребно сужава круг читаоца. Навешћемо један инсерт разговора између Мајстора Бен Хааса и ученика Јешуа када је Мајстор донео рукопис књиге Јешуе који је прегледао и исправљао:

„Ако сам добро схватио“, каже Јешуа потиштен, „овде није остало ништа.“ – „Напротив“, рече Бен Хаас, „остало је оно чему се може дати Привид пуноће. А између Привида пуноће и Пуноће разлика је тако неприметна да само најмудрији могу да је наслуте. Како је, међутим, мудрих сувише мало – по неким свега тридесет и шест у целом свету – мало ће бити оних који ће уочити ту разлику. А за оне бројније, Привид је исто што и Пуноћа.“

Лице Јешуе Крохола се озари, јер му се учини да је у мајстотовим речима открио своју тајну мисао, своју мисао-водиљу: да се све ствари на овом свету збивају преваром, на тананој и неухватљивој разлици између Пуноће и Привида пуноће, но како ником није дато да процени шта је једно а шта друго ( у томе се његова мисао у бити разликовала од Мајсторове) то су све вредности, моралне и песничке, само питање спретности и среће: пуста форма.

Овај део приче појашњава и приступ израде ове приче и веома је јасан, те ће даљи комантари изостати.

Морам приметити да ни овај пут Данило Киш није одолео да причу потпуно не затвори придиком (закључком) „да је опасно нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара, огледа своје сопствено лице; јер је и то таштина. Таштина над таштинама“. А тај закључак је већ био видљив. Данило Киш ми није био учитељ, али ћу ову тачку завршити прафразом, Драг ми је Киш, али…

     Славно је за отаџбину мрети. Киш је у Post scriptum-у дао подлогу за ову причу и њен извор, и то врло прецизно. Добро је то Васовић[5] приметио, то се односи и на друге приче из Енциклопедије мртвих, а то би значило да га је Драган Јеремић ипак увео у ред. Он се иначе већма бавио конструкцијама. Али, овде је конструкција била готова. Мајка племкиња посећује у затвору сина издајника који је осуђен на смрт. Храбри га, каже да ће се импертору бацити пред ноге да би измолила милост. Уговорен је и знак: обући ће белу хаљину, ако успе, а црну у супротном. На дан смакнућа она се појавила у белој хаљини, син је умро храбро и достојанствено. Наук би био да је за достојанство и за одлазак одговорна мајка. Ову причу Киш је потпуно затворио. Није читаоцу оставио нимало места за размишљање. Све је до танчина објаснио. Добро је то видео Ханадке, шема је ту, али загонетке нема. Нема борхесовског лавиринта. Нема. Причу је завршио тривијалним флоскулама: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“[6] Па, добро, где је то што раде књижевници? Где, Данило, забога?! Чини се да је Данило Киш записујући да је „реченица једноставна, али некако размекшала и као напрсла“[7] сам оценио себе.  Негде му се изгубио сан и све је постало кусо.

   Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су Опасније од атомских. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Старе књиге су као бомбе заостале из неког рата. Не знаш када ће експлодирати.

Једна таква књига, коју многи називају књига-убица, јесте предмет Кишове приче Књига краљева и будала. Из приче се види да је реч о књизи Протоколи Сионских мудраца. Киш износи да је та књига извршила снажан утицај на Хитлера и на Стаљина, те да се последице њихове владавине добро знају. Данило Киш је према свом признању ову причу замишљао као роман, потом као есеј, а ево појавила се као прича. Не може се рећи да се он није бавио истраживањем појаве контроверзних Протокола. Али, не може се избећи ни сумња у Кишову оригиналност. О томе имамо детаљну упоредну анализу Небојше Васовића[8]. Главна је сумња била у аутентичности рукописа, те у томе да ли је реч о подметачини руске тајне полиције. Ово питање није у Кишовој причи добило одговор. Његова прича је изазвала даље расправе о томе да лу су Протоколи фалсификат или смишљена подвала. Да ли се може сада поставити и овакво питање: Није ли Киш намерно пустио овакву причу? Ја мислим да јесте. А оне његове приче о „економичности“ не држе воду. Киш је прибегао причи не би ли је оставио отвореном. Избегао је одговор. Штавише, закључио је причу констатцијом да постоје и људи као капетан Вирт којима та „књига улива сигурност“. Мисли се на Протоколе у причи назване Завере. Може се и овако помислити: Данила Киша је савладала жеља да подгреје атмосферу око Протокола. Чини се и да је успео. Расправа се још води и у њој се још повлачи његово име.

9      Црвене марке с ликом Лењина јесте прича о љубави и страсти. Можда је то и једина прича из ове књиге у коју је Киш уградио и своју душу. У којој нема превише његових интелектуалних конструкција којима је доказивао своју ерудицију. Нема никакве дилеме да је у причи реч о Осипу Мандељштаму и његовој љубавници Марији Сергејевној Петрових. Не знам зашто је коришћен анаграм Мендел Осипович. Шта је Данило Киш хтео да сакрије, а можда је хтео да појача знатижељу. Пре ће бити ово друго. Интригантан је наслов приче, а изврсна је метафора да су „црвене марке с ликом Лењина довољан акценат да дочара црвени жиг „царске крви“ “[9]. Алузија је очита на ликвидацију целе царске породице Романових. Јасно је да се „царска крв“ не може опрати са Лењинових руку. О грозним убиствима Совјета и њиховом истребљивању интелектуалаца налазимо у причи да су „током те године сви чланови организације јидиш-писаца побијени“[10]. Ипак се зна, иако се у причи тврди да су писма Мендела Осиповича нестала, већину је уништила његова љубавница, остатак су однели агенти КГБ-а. „Оно што страшни „мач револуције“ није успео да уништи, уништила је махнитост љубави.“[11]

10      Добра је она књига која изазива, а не она која је оригинална. Чак може и да не ваља.

***

Епилог. Прочитах Енциклопедију. Мислио сам с обзиром да је писана после Гробнице да ће то бити друкчије. Да ће се Данило Киш мало тргнути. Преварио сам се. Преварио ме Киш. Али, као што писци живе у стваралачкој грозници тако је и Киша дрмала нека грозница. О каквим поривима је реч читалац се може обавестити у изванредним књигама песника Небојше Васовића које сам већ навео, а навешћу још две.[12]

Својевремено је један мој пријатељ, звали смо га Бата, усмртио једну старију госпођу, возећи пијан, згазио је жену, и то на пешачком прелазу. Казну од неколико година затвора  издржао је у познатом затвору у  Сремској Митровици. Приликом издражавања казне имао је Цимера који је у цивилству, хајде да кажемо, на слободи, био лопов. Професионални лопов. Остали осуђеници, па и затворски стражари, саветовали су Бату да на свом сандуку, који је личио на војнички сандук у Титовој Југославији, постави локот. Он се нећкао и после извесног времена када му је дошао отац у посету рече му, Требао би ми неки добар катанац. Пао је избор на најновији „Елзет“. Отац је донео локот марке „Елзет“. Бата је закључао сандук. Са сандука је сијао месингани катанац. Боцкао је очи Цимеру. Једног момента Цимер је склопио руке као за молитву и скоро цвилећи завапио је, Бато пусти ме само да отворим катанац, нећу ти ништа украсти! Бата га је убеђивао да је то најновији катанац и да га не може нико отворити. На упорно наваљивање Цимера морао је да попусти. Цимера је тресла грозница, брзо је окренуо сандук да Бата не би видео тајну и док си рекао кекс, катанац је био отворен.

Моја је мати говорила, Катанац је ту да упозори поштена човека!

————————————————————————

[1]  Можда се онај србомрзац Филип Давид због овог интервјуа, а

не због његовог памфлета, Правда за Србију, острвио на

Петера Хандкеа и на (а)дресу нобеловца прилепио етикету:

Зеро – морална нула!( Портал, Србија данас, 16.10.2019)

Колико би нула било потребно за Давида? – 00!

[2] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 20.

[3]  Михајло Пантић, Енциклопедија мртвих: Прича и смрт,

предговор у Енциклопедији мртвих, Београд, Књига-комерц,

  1. Стр. 21.

[4]  У Федону Платон каже овако: „…мало се старајте за Сократа,

али зато много више за истину…“

[5]    Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака,

Београд; Стари Бановци: Бернар, 2016, стр. 29.

[6]    Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд, Књига- 

      комерц,  1997, стр. 113.

[7]    Исто, стр. 111.

[8]    Небојша Васовић, Зар опет о Кишу?, Београд, Конрас, 2013.

Стр. 391 – 413.

[9]   Исто, стр. 153.

[10]   Исто, стр. 152.

[11]  Исто, стр. 154.

[12]  Небојша Васовић, Полемике и портрети, Лесковац:

Задужбина Николај Тимченко, Београд: Altera Books, 2015. –

(Награда „Николај Тимченко“) и  Лажни цар Шћепан Киш,

Београд: Народна књига, 2004.

Небоша Васовић се залагао за превредновање књижевних

дела а против њиховог  митологизирања.

 

 

 

 

 

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: СУДБИНА

Мирослав Тодоровић, књижевник

Мирослав ТОДОРОВИЋ

СУДБИНА

О књижевном стваралаштву песника и филозофа Стојана Богдановића

Само те мисао може спасти

Сунца понад главе и

Земље за петама.

Мисао је Мајка Божја

А Песник је Бог Отац

 С. Богдановић

Стојан Богдановић (1944, Велико Боњинце, Бабушница. Доктор математичких наука[1]. Песник. Прозаиста. Филозоф. Есејиста…  Припада братству песника који живи и ствара изван тзв. културног центра. То опште место  на овом простору одређује  књижевну судбину за живота ствараоца, која се одражава на критичку рецепцију и валоризацију дела. „Морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак са онима који живе и стварају  у Престоници“, казивао је својевремено Добрило Ненадић.

Стојан  Богдановић је  у  престоници  1977. објавио прву књигу песама биг бен у издању Књижевне омладине  са својих, и Христових, 33 године. Награђена  на књижевном конкурсу најавила је  песника који ће  ићи песничкиом стазом. Та прва објављена збирка је лична карта Богдановићеве поезије, па и књижевног стваралаштва. Опис песника се годинама дописивао новим књигама, ширио животним и сазнајним искуствима, потврђивао зрелошћу написаног.

У приказу ове књиге Момчило Параушић, у тексту Поетска вредност парадокса[2]   пише: „У поезији Стојана Богдановића најзапаженија  су песникова настојања да искуша поетски афинитете мисаоно-језичких целина које су превасходно логичке природе“. Указао је на парадокс као њен знак, елиптичност и философију на „достојанство чињености  и конкретности“. На иронију, сарказам, „поглед искоса“. „Богдановић се младалачки храбро одупире препознатљивости досадашњих певања“[3], пише Јованка Вукановић.  Са песничке стазе Богдановић је прелазио на математичку  (и  животну) што је условило да следећу збирку Одлазим а остаје нејасно објави 1990.

Тематски круг се проширио, мисао је постала  бриткија, сарказам је  бојио поезију, депоетизација сводила у наративну мрежу  песме. Песник   је „окренут против лажних вредности и комформистичког незајажљивог духа“.  Следила је збирка Зна се 1991. Редукован исказ, иронијски приступ, обраћање Господу „јер сви смо ми преварени / да измишљамо оно што волимо“. Подтекстуалност се отвара, оглашава хуморно са иронијским погледом  „из мрачног периода“.  Тај мрачни период се завршио страшним десетлећем „Века вукодава“ (Мадељштам).  У књизи зборнику Отворена књига против агресије Стојан Богдановић прилаже Писмо Пријатељима. Писано душом,  све  сажето као у камен урезано, завршава се  реченицом: „У цркви светог Ђорђа молим за спас ваших душа“. У том времену није објављивао књиге, али у његовом бићу, и души  мировала је    песма, чекала своје време. „Стварност је мука, зато постоји уметност!“, записао је песник. И као Кавафи у уметности  налазио уточиште.[4]

Зрила је Реч, сумирала у стих догађаје. И живот. Искуства су се кристалисала у ненаписане  песме  као сталагмити у утроби земље.  Ехо доживљеног  се уткивао у његово дело.

Рилке у роману Записи Малтеа Лауридса Бригеа говори о потреби упознавања света и живота да би се могла написати песма. „… тек онда се може десити да у једном веома ретком часу прва реч једнога стиха искрсне међу њима и потече из њих“.  И реч, и стих песника Стојана Богдановића  је плод оног о чему Рилке пише.  Он сублимира, слуша  из себе, пише јер мора. За песнички чин каже:  „Поштено, нисам срео песника који зна то да објасни. Знам за  наклапања неких песника да је то ово, да је оно, али ниједан од тих „паметних“ одговора није ми се допао. Неке нисам ни разумео! Најприхватљивије објашњење чини ми се да је следеће: Тера га неки ђаво!“ И песника је ђаво стварања потерао.

Изнутра је еруптирало. Објавио је три антологијске збирке песама са сликама Драгослава Живковића: црна рупа (2003) Господар (2004), Човек, песма (2007). И као да се у тим збиркама објавила божја реч, из њих, и после њих је настао, и објављен циклус  књига. Песничких, прозних, есејистичких, афористичких… Обједињени су битни дискурси писања. Под сводом Речи овог луцидног умника, ироника и циника  што гледа „из другог угла“  рађала су се бројна дела. Реч је потекла у прозу, мисли – трунке духа, афоризам, есеј, поеме… и… Стојан Богдановић је остварио богату и значајну књижевну тековину.

Период који је претходио појави ових књига, време распада Југославије, „драматично и трагично“ и ово у којем су објављене књиге, и време што траје, названо „транзиција“, „либерални капитализам“ је оставило културу, а посебно, стваралаштво на маргини.  Ваља имати у виду да је и књижевна критика у том  времену, а и данас, изгубила значај и простор где би се објављивала. Угашени су бројни часописи, а бављење књижевношћу постало је  „саможртвени“ и  „узалудан посао“. Настало је доба забаве за масе док су праве вредности скрајнуте.

Књижевна  критика је протерана из листова, и из медија, остала је  само у часописима који нередовно излазе. Београдизација књижевног стваралаштва је оставила писце у унутрашњости без рецепције  и  награда иако  су српску књижевност створили писци унутрашњости. Зналац стања у српској култури Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није  њега готово  у књижевности нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата“.

Песник Стојан Богдановић није „куцао на та врата“, он је имао отворена божја врата речи. Реч се оваплотила у песми, песма иако безмерна постала је космички мала за његове мисли. И оно што га „Тера изнутра“ да пише. Да стави свој живот у стихове. Да се суочи са оним у себи и оним што усудним кодом у свом бићу судбински  носи.  Да се нађе над  празном белином папира. О томе Матија Бећковић пише на вратима  његовог   Зида:[5] „Чист папир је једино бојно поље које је још преостало, перо једино активно бојно копље, а једино јунаштво оно које се показује на празном листу хартије. Зато су и највећи данашњи јунаци они песници који своју храброст показују на том пољу с  тим оружјем. Стојан Богдановић је један од неустрашивих јунака који излазе на то поље и окомоћеном руком се лаћају тог оружја, пишући и певајући без мане и страха о чему хоће и како хоће. Таква слобода постаје поезија само по себи, као што сведочи ова најновија зиданица од цигли-речи“.

Четири поговорна текста (Борис Лазић: Од неверице до смеха, Радивоје Микић: Песничка одбрана света и живота, Ранко Павловић: Ко нађе себе, нашао је све, Мирослав Тодоровић: ПроМисао)  указала  су на бит ове свепоезије и на личност песника. Лазић: „Богдановић је, француски речено, „Poete  de la dérision“ –  Песник  подсмеха.“ Додао бих:  „Оног којим се  бранио од глупости и баналности свега“. Микић:  „Реч је о песничком остварењу које иза привидне шалоозбиљне интерпретације низа појединости и догађаја  скрива  једну дубљу забринутост  за судбину  свега што је од истинског значаја за човека и његову судбину.“ „Стојан Богдановић је у сталном дијалогу  с пјесмама које пише“ (Ранко Павловић). „Сатиричне и иронијске нити са циничним назнакама успостављају везу са сатиричном поезијом прошлих времена“ (Тодоровић).

„Стојан Богдановић је песник чије се песме лако читају, а тешко заборављају“ (Душан Стојковић). О Зиду још  није писано колико ова књига -догађај завређује. Превелики залогај за анемичну критику, у времену када нема ауторитета који би   се студиозно бавили књижевним делом, када је и озбиљна књижевна  критика изгубила значај, у времену наметнуте забаве и деградације вредности.

Пишући о Зиду Иванка Косанић  с правом каже: „Различите одреднице  откривају песника снажне потребе  да се поиграва између озбиљности и (под)смеха, трагичности и ведрине, баналности (света) и духовности, досадности и занимљивости, мењајући угао посматрања  од лирског, помало идеализованог чак и нежног виђења  смисла света  и живота до опорог, па хуморног, сатиричног, чинећи их на тај начин парадоксално богатијим, песнички оригиналнијим, језички снажнијим“.

„Песник Богдановић уме да доскочи историји и да је стави на преиспитивање“, каже Милица Вучковић. „Обраћајући се „великој историји“ Стојан Богдановић не заборавља ни ону „малу“, домаћу, као што не запоставља ни завичајну, лично, у понечему чак интимистички  зделану „митологију“. Он спомиње локалне називе и топониме, људе из породичног и домаћег видокруга, лови окрајке изворног и готово „документарног“. Све то, циглицу по циглицу, уграђује  у своје лирске зиданице. И сам Господ  је колико његов (повремени) сабеседник, толико и добри Бог спреман да у разним ситуацијама иде на руку Богдановићевим лирским „јунацима“, пише Срба Игњатовић у есејистичком тексту Лирска казивања Стојана Богдановића.

Његови сабеседници  су се нашли у песмама, причама, записима. Разговарао је са Мајком Божјом, певао Оде Господу, огласио: Радујем се што нисам Бог

Достојевски у писму брату Михаилу (1838) каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога“.  Песник Богдановић има мноштво песама у којима се објављује Бог, и он у њему. Његош каже да је Бог песник: „Шта је скупа ово свеколико / до општега Оца поезије“. Богдановић пише „Човек не може да не верује. Човек и Господ су још увек у загрљају“.

Он је „Песник који је измислио  Бога, / да људи не би помислили/ да сам са собом разговара“, седи са Богом и својим и заједно мезете.“

О томе се може писати само  у студиознијем гонетању његове поезије.

Још од прве објављене збирке,  до ових дана,  у стих је   сплитао причу, есеје, мисли… Цигле  од речи које су  се јављале и тражиле да их узида у Зид своје животне и  стваралачке  судбине. Његово песничко дело је расло из године у годину, мисао  била   све пунија и  снажнија, а прича гушћа. Мисао је ватра која је обсјавала свог творца и читаоца.

Она је посебност његове духовности.   Она  пуцањ чији ехо одјекује у његовим творевинама. О томе читав циклус књига под насловом Обзнане. У  њима се налази кључ за разумевање филозофије овог  песника. Богдановић  каже: „Поетска дела , шта год о њима говорили или мислили, па прећутали аутори, јесу највећма (ауто)биографска“.

У свеколико српској култури скоро да нема ствараоца таквог  формата. За њега   „Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство.“ Овај верник песме пише: „А најтежа болест јесте поезија. На срећу не лечи се.“ Остварио је импресиван опус  тематски разуђених дела која повезана чине целину отворену за критичко сагледавање како високих уметничких вредности тако и песничког  доживљаја овог времена  и судбинског „хода историје на овим просторима“.

Судбина ми  је подарила да Богдановића познајем деценијама  и да читам његова књижевна дела. Да присуствујем  тренуцима луцидности  и изван написаног, оним што га издвајају и чине посебним. Подсећа ме на Шоа који је на питање како успева да у сваком тренутку   буде мудар казао: „Ништа лакше помислим на нешто најглупље и кажем сасвим супротно“.  Објавили су се у њему многи мудраци прошлих времена, ехо њихових мисли   се чује и у његовом делу. Зна се.  Тако гласи и  назив једне од његових збирки. Оно је: Мудро и духовито.  Посебно. Изван токова и изама. Занимљиво.

И то је песничка судбина. Под сводом појма Судбина  која именује књигу о његовом књижевном стваралаштву налазе се  63 критичка текста.  Али  они  не „објашњавају“ дело већ износе доживљај читања  својих аутора. Јер, свако дело има онолико  верзија колико и читалаца.

„Све је  у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“[6]. И зато треба заронити у овај космос речи. И тражити…

Слепи Едип каже Човек мора да поднесе оно што му одреде богови.

Песник, и филозоф[7], Стојан Богдановић је  поднео, и испунио,  своју судбину. О  томе  зборник Судбина  и његове књиге отворене  за студиознија промишљања и гонетања.

Она ће показати да је Стојан Богдановић битан песник (књижевник) овог времена чије дело ће бити изазов за књижевне критичаре.

Оно је и својеврсна оставштина за будућност. Амин.

 

[1] Оснивач нишке школе за алгебру и информатику. Објавио преко стошездесет научних радова  у најпознатијим  светским часописима из теорије полугрупа, теорије аутомата и фази скупова; неколико монографија из области  математике  информатике  и више уџбеника…

[2] Поља, 10/1977

[3] Књижевна реч, 87/1977

[4]   У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,

        јер ти макар мало за лек знаш;

        за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

[5]  Зид, ЗБИР(ка) збирки песама, Београд: Апостроф; Ниш: Наиспринт, 2015.

[6] Бранко Миљковић, Херметичка песма

[7] Богдановићеве књиге су објављене у распону од 1977 (биг бен, збирка песама, са белешком:  доктор математичких наука и песник ) и Ехо, 2019. Белешку о аутору допуњује  Блог са  књижевник, песник, филозоф, есејист…

Стојан БОГДАНОВИЋ: МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА

МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ, ПЕСНИК ТИШИНЕ: МОТРИМ КАКО ЈЕ СВЕ ПЕСМА[1]

            Мирослав Тодоровић се дефинитивно наметнуо као велики песник, озбиљан трагач који живи на готовс, који ваздан трепери независно од кише и од Сунца. Он слуша природу, слуша птице, слуша како трава расте, чује како пева трава: „Земаљски спис се разведрава/ Из свега о свему пева трава“. (Пролећни испис, стр.49). Он има велико уво за мисли стараца, столетних храстова, он њихову мудрост и муку преписује за потомке, окива је златним стиховима. Он са њима разговара као са божјим изасланицима. „У све тишем сјају јесењих боја/ Мотриш како се година стишава/ Шуми платно небеског разбоја/ Кроз видело сонета провејава“. И „спознајеш да живот је тихо умирање“. (Јесењи сонет, стр.50). Довде се стигло, до ове зрелости се дошло под јесен, „Јесен у Трешњевици јесен у мени“. Не стигне сваки човек до своје јесени, а наш песник стигавши тамо износи нам своје утиске и отиске: „Удишеш јесен, лишће жути и оПада/ Опада лишће у мени шуште речи/ Фијуче ветар кроз голо грање/ Као кроз скелет цвили као да дишем прозу/ О животу спрам давно угашене лампе/ Видим дечака петролејку што/ Још увек светли у сећању старца што у мраку/ Прелистава листове година сећа се“. (Јесен у Трешњевици, јесен у мени, стр. 45).  Тодоровићу је припала част да нам открије да је „Само тишина мрачна дубока/ Од свих књига речитија“. ( Харон Небојши Деветаку, стр. 41).

           Разговара сам са собом. Ти су разговори најтврђи. Они се претачу у књиге песама, есеја, прича о људима, из њих „се чује универзална тишина/ Из које ниче ова песма“. (Универзална тишина о животној песми, стр.46).

          Повлаче га и грчки мудраци, песници и филозофи. Способан је да заметне главу и крене путем Итаке. Ја бих Итаку измислио, а он, не, он је хоће живу. Погледајте Грчку свеску

          Тодоровић поседује и завидно образовање по питању поезије. Написао је више десетина приказа и есеја о стваралаштву српских песника…

Песник размотава папириће које је време обојило у жуто, размотава сећања, с времена на време отисне се у сан, па се тргне кад пред њим изненада бане песник који је чврсто стегао песму и подигао је високо као лучу да би му осветљавала пут, који је одавно већ на путу за вечност. Преписује то читким рукописом, а сутра ће сву ту муку угурати у компјутер, у ту луду главу која може да прогута милионе књига. Која може да поједе човечанство за неки лакши, дијетални, доручак. Чини му се да ће му тако бити лакше. Свима који су се (за)качили са поезијом се тако чини. Ал’ сутра ће нова мука пред њим. И песник ће јој се обрадовати.

Песме Мирослава Тодоровића су сада отвореније, наслоњене на живот, на муку, отуда је ваљда и њихова дубина, јер мука је та која трагедију уздуже, која продубљује мисао. Песме су му гушће и мудрије. Иначе, мисао има улогу да чврсто држи стих. Мисао је стих тек када пригрли емоцију. То јој је у поезији главно место и песма се по њему познаје, а по песми се препознаје песник који се тако, и само тако, објављује пред Богом и пред људима. Тако је и у Тодоровићевим песмама. Објавио се. Осећа се ламент. Али, није то пука кукњава. Реч је о дискретној песничкој жалби за проћерданим временом које је као највећи зликовац однело песникове пријатеље, песнике, кумове, рођаке, сељаке… Авангарда је одавно сустигла песника. Овај пут му је изашла кроз наслов књиге.

Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

Трешњевица је центар света!

Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан… сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод јасике. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.

Нећемо погрешити, ако кажемо да је ово књига о песми, о стиховима. Песме Тодоровићеве излазе као утваре из тишине гробља на Свеловини. Зрелост му отвара очеву причу: „Од памтивека прича иста само рђе друге“. Са камена „очевог гроба“ „се све гласније види/Чујеш и оно што мислио си да не постоји“. „Овде је тишина најгласнија/ Мисао песме све на други начин чује/ Памти религију траве уписује/ Траве што све у окриље своје прима“. (Вечита истина светлости, стр.52).  У тишини Трешњевице Тодоровић чује гласове: „Из тишине мукле чујеш/ Живот како се описује/ Песма што наста из муке/ Дочекује те шири самоће руке“. (Гласови тишине, стр.54). Видљива „је само духа мука“. (Белина и празнина, стр. 55). Његошевски. Помислиће, можда, читалац да Тодоровић види све црно. Не, он само осећа и чује тишину и радује се, ево: „Седим на стени и/ Мотрим како је све песма“. (ЖУБОР светлости, стр. 35).

Поезија је усуд. Од ње се песник не може отети. А то је срећа за човечанство. Човек је највећи у свом свету.

Мука је онај део живота који се мери потрошеном мишљу. Без снажне емоције и дубоке мисли нема стиха, ни песме. То поНАД свега и јесте садржај ове Тодоровићеве књиге.

Тодоровићеве песме су пуне мука. Свака песма има своју муку. Није реч о његовим мукама, али може се рећи да су његове, јер песник осећа и туђе муке. Ове његове пасторке нико не разликује од остале његове деце, сви мисле да су његове, да их је он родио. Штавише, и читалац осећа порођајне муке. Негда сам записао: „Без велике муке, нико не пева лепо.“[2] Не би било лепо да прескочим Његоша, највећег српског песника: „Без муке се пјесна не испоја.“[3] 

Тодоровић хвата муку у лету. Не препевава и не допевава, он пева муку. Он је један од оно мало песника кога стално дрма песничка грозница. Дакле, хронична.

„Све је у ненаписаној песми“.  (Песма о томе, стр. 23). Не бих рекао да је у овој мудролији констатована стварност. Реч је о вапају. Као да је жал за неопеваном муком. Није лако кад „Годинама искри песма без речи јер ни речима није све дато“. (Коначно станиште, стр. 47). Тодоровић као ретко који песник чује очима, види звук, додирује светло… Он признаје: „Разговарам са дрвећем“. (Други наслов, стр.27). Тодоровић налази песму и по зараслим стазама својих година. О томе сведоче његови стихови: „Сада идем са штапом од дивље руже/ По зараслим стазама мојих година и као стари знанци/ Разговарамо са дрвећем/ Куцнем штапом о стабло букве/ Ослушнем оно што чујем са штапом о томе прозборим“. (СТИХОВИ О ШТАПОВИМА ШТО У/ златној тишини старе куће чекају/ мој повратак, стр. 20). Још мало да се надишем сјајних стихова па ћу прећи на оно шта су други писали о овој, а и о другим, Тодоровићевим књигама. Али, то је проза. О томе не мислим. Не мислим ништа лоше о доброј прози, али данас ми није дан за њу.

Тодоровић је верни поданик поезије, царице књижевности, и као да је прихватио максиму овога аутора: „Мисао је мајка Божја.“ Његова песма је дотерана. Овај искусни мајстор стиха неће допустити да песма изађе на светлост дана рашчупана, дрљава. Он је своју песму подигао високо као српског високолетача и зна да није ред да је сада приземљи. Овај велемајстор поезије зна да се без царице књижевности не може добити ниједна партија у великом царству књижевности, и да је то једино царство у историји човечанства које није пропало, које је истрајало до дана данашњих. У том царству стих је цар. Самодржац.

А како сам некада писао о поезији Мирослава Тодоровића:

мој пријатељ мирослав тодоровић[4]

дописује извештај на трешњевици

чека зеца у заседи да му стави

зрно соли на реп

помно слуша трешња како цвета

зар је од цвета постао топ

чуди се свом снагом својом

свлачи лук час бели час црни

чупка му брадицу

глади га

отпије гутљај мученице

мези повремено

преко плота баца поглед где је отац

косио све под паском лепе јелене

е тај човечина тај је богме знао

и да зајебе да коси

 

мирослав да не чује нико

прогута горку пљувачку још једанпут

горки људи горке песме певају

обзрне се да га које псето наше не цапне

очас све то тури у песму

заметну белу главу ненадано хитро

оде с милим богом да лови плавог анђела

од њега се каже праве најбоље корице

за књигу песама

дабоме

 

причају они што су долазили са оне стране

виђали су га у околини ариља

база около са оним добрилом[5] својим

одапиње своје песничке стреле

погађа центар непрестано

онако све певајући

 

[1] ПонАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ,  2019.

[2] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф, 2015.

[3] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1997. Стр. 38.

[4] Стојан Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007. Стр.43.

[5] Добрило Ненадић (1940-2019), српски књижевник.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО

Боград, Савременик плус, 282-283-284/2019, 57-62.

ЧЕХОВ = КРАТКО И ЈАСНО!

Једначина: Чехов = Кратко и јасно, је наизглед једноставна за решавање, али до данас нико није дао њено опште решење. Сви знају разлог томе, Чехов је громада. И ми ћемо се бавити неким парцијалним решењима ове суптилне, интересантне и веома тешке једначине. Али, ништа није немогуће. Можда ми се посрећи.

Антона Павловича Чехова одавно познајем. Ишли смо заједно у школу. Учитељи су га много хвалили. Био је сјајан момак. Имао је лепе манире. Лепо је причао. Приче су му биле веома занимљиве, сви су га нетремице слушали. Био је увиђаван, дружељубив, искрен. Свима је помагао да докуче тајне бивања. Као што се то обично дешава, неки су одмах схватили, а неки нису никада. Неки су се правили да су схватили. Неки су прећутали живот. Сви су га волели. Често је одлазио у будућност и отуда нам је слао кратке поруке. Редовно сам их читао и то са великим уживањем. Неке сам читао и више пута и увек сам нашао нешто ново. То није била бездушна техника. То је било живо штиво, са душом. Спремао сам се одавно да нешто напишем о Чехову и о томе, али никада нисам био довољно спреман, а сада ми истиче време. Бојим се затвориће капију и погасиће светла па нећу моћи одавде да изађем. Због тога сам одлучио да то завршим овде и сада. Кратко, наравно. Искрено.

Кратко, јасно, ехо

Чеховљева филозофија писања би се могла сажети у две речи: КРАТКО И ЈАСНО! А сада би надугачко требало ово објаснити. Уз краткоћу иде (пре)кидање приче. То значи да би требало знати када завршити причу. Чехов је остављао приче и незавршене. Није се бавио поповањем. Остављао је читаоцу да сам довршава причу, да изводи закључке. Уопште, писцу би требало да је важнији ЕХО од радње. Ехо и митски значи да када је муза раскомадана њена музика још звони у ушима. Нема разлике и када су приче, песме или романи у питању. Може се ово уопштити и на друге уметности.

*

Неки тврде да су нас кратке приче довеле до твитер прича.Твитнеш, као кад трепнеш. Зачас засветли и убрзо нестане. То није кратка прича, јер кратка дуго мирише, дуго као дуња на шифоњеру. Упије се у памет и подсећа на (не)правду или вас стално засмејава као оне Чеховљеве, па кад се некад тргнете, онда вас помало и мучи. А Чехов је баш то и хтео. Има данас и уредника који траже што краће текстове. Скоро ми се жалила једна уредница. Каже, дугачке текстове нико не чита. Она је мислила на свој часопис. А ја сам приметио да ако је текст добар читају људи чак и на Фејсбуку, макар да је дугачак! Чехову није сметао Фејсбук, али су му сметале глупости.

Чехов и жене

Надам се да ме читалац неће криво схватити што ћу овде навести мишљење Чехова о женама: „Завршавам причу – пише Авиловој – веома досадну, пошто у њој нема ни жена ни љубави. Не могу да смислим такве приче, а ову сам написао случајно, непромишљено.“ Када сам ја писао о мојој комшики, многи су ми замерали, чак су тврдили и да сам претерао са комшиком, а Чехова нису ни читали, па му нису ни замерали, јер нису приметили да у понекој његовој причи нема женског лика. Штавише, Чехов је саветовао Грузинског: „Жене треба да описујете тако да читалац осећа да сте у раскопчаном прслуку и без кравате.“

Антон Павлович Чехов се једном и (о)женио.

Чехов и песници

Антон Павлович је износио став о појединим питањима или о личностима тако што је усред приче кроз уста неког јунака изнео своје мишљење. Тако је обелоданио и своје високо мишљење о песницима, па и о поезији. Навешћемо један убедљив инсерт из приче  Откриће:

„Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости… Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „ Мама, зашто си то учинила?“ зачудио се он. „То је песник!“ одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву… Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може замислити, а пољубити у руку песника, сликара или композитора то је природно…“

Чехов је иначе писао врхунску поезију која се води под именом, Кратке приче.

Као да је био помало љубоморан на славу песника. Чехов је био већ славан и добро је зарађивао, био је угледан, добијао је престижне награде. Када је уочио да песници ипак не живе од славе, штавише, лоше живе, његова љубомора је брзо спласла.

Чехов, почетак и крај

Ако продужимо средину приче, тзв. разраду, онда се може дести да прича личи на дугачку композицију вагона претоварених глупостима које код читаоца неминовно изазивају досаду. А може изгледати и као гомила јела које би читалац морао да прогута, у том случају он би постао неки шкембоња који је претоварио стомак и не може тај садржај никако да свари. Мука. И подригивање. Зато је Антон Павлович инсистирао да прича има само почетак и крај.

У краћим текстовима се теже могу поткрасти глупости, а слојевитост се постиже мајсторством и  талентом. То што је Чехов био писац реализма не значи да би други који то нису требало надугачко и нашироко да разглабају глупости. Требало би писати о глупостима, а не глупости.

Чехов, драма и психолошки притисак

У причама Чехова уочљива је драма, а и психолошки притисак на читаоца! Да ли је то код Чехова било уграђено током студија медицине или је реч о таленту, тек он је током сваке приче вршио психолошки притисак на читаоца. Драма и психолошки притисак на читаоца су константе у текстовима Антона Павловича. Он није дозвољавао да прича буде досадна. О том његовом умећу говори и Корнеј Чуковски: „Чехов је умео, као нико други, да нагна читаоце да преживљавају туђи бол као свој.“ Чехов и даље то ради. Не попушта.

Чеховљева Клиника број 6.

Није ми јасно на основу чега неки, међу њима има и тзв. озбиљних критичара, тврде да је Павиљон број 6. илити Клиника број 6. најбоље Чеховљево дело. Вероватно ми се неће ни појаснити јер је питање најбољег бесмислено, а и они не образлажу своје тврђење тако да ми нису ни од какве помоћи. Срећа је да ја знам и без њих да је дело психолошки толико дубоко да га тешко може досегнути и најбољи „ронилац“. Познати тршћански психијатар др Франко Базаља (1924 – 1980) је поставио питање, Да ли је луд заточеник или онај што га је заточио? Др Базаља је у Италији водио покрет који је приморао државу да измени закон којим се знатно побољшава положај психијатријских болесника. Убеђен сам, сто посто, да је др Базаља читао Клинику број 6.

Краткоћа је сестра талента

Одувек су ме импресионирали Чеховљеви назори о писању који би се могли сврстати у технику писања, али није у питању гола техника. О тим назорима је писао наш велики слависта Витомир Вулетић који је у свом изванредном есеју Антон Чехов и поезија свакодневнице уочио Чеховљев принцип краткоће: „Тако је он и дошао до естетског принципа да је краткоћа сестра талента и да писати треба тако да речима буде тесно, а мислима пространо.“[1] Други део овог исказа налазимо и у Поговору Милосава Бабовића за књигу Најлепше приповетке[2] А. П. Чехова. О томе је шармантно писао и Зоран Божовић у свом предговору под насловом Краткоћа  је сестра талента у књизи Изабране приповетке А. П. Чехова[3]. Он не цитира Вулетића. Нисам успео да проникнем зашто?! Чехов је то препоручивао углавном за писање прича, а ја мислим да су те његове препоруке корисне при писању било којег текста, чак и не само уметничког. Зоран Божовић је уочио следеће Чеховљеве принципе: Потпуна објективност, истинит опис лица и предмета, максимална краткоћа, једноставан језик, смелост и оригиналност, искреност. Углавном су то принципи реализма које је Божовић образлагао на основу увида у Чеховљеву преписку, коју је и преводио, и на основу прича које је изабрао.  Занимљиво је тврђење Буњина које је чуо од Чехова: „Чим се прича напише, треба избацити почетак и крај. Ту ми белетристи највише лажемо.“ А у писму своме брату Александру,  Антон Павлович га упозорава, „лаж у причи је много досаднија него у разговору.“ Краткоћа Чеховљевих прича намеће човеку помисао да је реч о вицу. Не може се негирати да је у великом броју његових прича потка неки виц. Зато су му приче афористичне. Али, изненађење које је карактеристика вица јесте метод који је својствен и драмској радњи. Чехов као драмски писац је то осећао и обилато користио како би насмејао свог читаоца. Богме, често се и подсмевао. Чак и када исмева некога, дакле суди му, и тада Чехов то ради  веома пажљиво и жалостиво. Као да каже, врло је једноставно бити човек, али је много тешко! Или, како каже наш нобеловац Иво Андрић: „До једноставности се треба уздићи!“

Милосав Бабовић је чак Чеховљев смех изједначавао са лепотом. Веома интригантна је мисија Милосава Бабовића као аналитичара, али и његови преводи су ме одушевили. Он је, брате, толико дубоко ушао у руски језик и у руску мисао да је право чудо како се на том путу није негде изгубио. Дивим се. Он каже: „Човек и животна ситуација, то је Чеховљева трајна преокупација…“, даље, „Смешно у животу постаје равнозначно лепом, узвишеном и трагичном, и чешће је од њих.“[4] И то је сушт Чеховљеве поетике.

Чехов, душевност и милосрђе

Антон Павлович Чехов био је на позицији душевности и милосрђа. О томе се читалац може подробније обавестити у изванредном есеју нашег познатог слависте Витомира Вулетића из чијег текста овде наводимо следећи фрагмент: „Чехов је изразито душевна и благородна природа, већина његових јунака су људи слабе воље, па се често мисли да је он песник слабих и немоћних. У његовој душевности садржи се огромна животна енергија. Организацијом приповедања, згуснутошћу текста он је своје неодољиво интересовање за биографије људи, за њихове професије и нарави, сугерисао саосећање са слабима и безвољнима и будио жељу у читаоцу и гледаоцу да им помогну. Он је многе своје јунаке обдарио својом душевношћу.“1

Толстој о Чехову

Када je 1904. Чехов умро,  Лав Толстој је за лист „Русија“ изјавио: „Чехов је ненадмашан уметник… Да, да!… Управо ненадмашан! Он је био искрен, а то је велика врлина; писао је о ономе што је видео и како је видео… И захваљујући тој искрености, створио је нове, потпуно нове књижевне форме, које су, по мом мишљењу, од значаја за цео свет. И тврдим, без лажне скромности, да ме је у техници писања знатно надмашио“.

Чехов и искреност

Искреност је веома компликова особина и за зналце као што су психолози, психијатри, потом књижевници и филозофи, а тек за обичне људе. Не каже се џабе у нашем народу: Искреност је почетак краја… Е, том особином је био обдарен Антон Павлович. Он је хватао особине људи, ударао им свој лични печат искрености и паковао у своје елегантне приче. Искреност је бит реализма. Због тога ћемо овде направити један излет до искрености. Надам се да се читаоци неће много љутити због његове дужине.

Искреност је бургија која б(р)уши љубав. До срца. До милине или до плача, њој је свеједно.

Искреност је моћ. Али како победити страх од искрености. Исповедање није решење. То човек мора решавати сам. Да, да, решавати, јер се не може решити.

Само се искреношћу у разговору са собом може стићи до песме. У том разговору морају учествовати:

Велике уши: Мора песник чути сам себе,

Велике очи: Песник мора видети Бога,

Велики нос: Песник мора намирисати (младу) песму,

Велика уста: Песник мора да прогута сву муку човечанства…

Кожа мора бити затегнута као на бубњу да би могла да региструје сваку вибрацију…

Ни највићи песници нису могли да изађу на крај са самим собом. Неки су дигли руку на себе, неки су хулили на Бога, а многи су се усрали схвативши каква је ала тај живот! Било је и таквих за које је чаршија говорила да лепо живе. Али нико није видео таквог песника. Видела су се само (не)дела. Већина је писала у туђе име и за туђу славу. Све што су постигли било је, изгубили су главу.

Искреност је тешка као туч.

Од искрености најчешће оболевају песници.
Они су искрени и када лажу.

Искреност се може наћи у озбиљним есејима,
али њих избегавају да читају.

Искреност је носећи стуб пријатељства.

Искреност води у пакао.

У паклу све искрено гори!

Пакао је жива ватра.
Рај је углавном зелен.

Искреност може и да нашкоди!

Искреност се тешко негује.
Каткад се мора заливати и сузама.

Искреност буди наду.

Искреност скида са душе и најтеже камење.

Искреност зависи од узраста.

Деца су искрена из незнања, а људи из (са)знања!

Заљубљеност је очарана искреношћу!

Искреност је ретка болест, али опасна.

Људи воле када су други искрени.

Стално доказивање искрености је робија.

Стално доказивање искрености је сизифовски посао.

Искреност је кад му скрешеш у брк.

Постоји само искрена сумња!

Сумњало је у ствари хејтер!

Искреност подразумева веру.

Искреност се може заливати и вином, а ракија брзо истерује ствари на чистац. Ракија је крвава. И Боњинка. Чак и она.

Искреност не обезбеђује егзистенцију као сумња.

Децу можете да лажете, а деду не!

Опали, после ћемо се крстити!

Петар Кочић: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

***

Код Чехова нема неологизама, нема архаизама. Све је чисто, мекано и топло. Нема искакања, залитања. Све је очишћено и изгланцано. Чеховљевски. Али, може се приметити да тога нема ни код наших слависта, мислим пре свих на Милосава Бабовића, Витомира Вулетића и Зорана Божовића, који су се њиме бавили. Као да их је Чехов обузео. Ако њих није, мене јесте. Чеховљевски.

Недавно сам се жалио мом пријатељу Цонету, У „Побединој“ улици, код оних букиниста између стубова нема Чеховљевих књига. Насмеја ми се, као да је он Чехов, и рече, Нема, дабоме, кад је он изузетан. Знам ја да Чехов није „уличар“, него мислио сам да је неко можда решио да се понови, а данас су књиге скупе, па да би то учинио, онда мораш нешто и да продаш. Књиге продаје само сиротиња. Богаташи су и у време Антона Павловича продавали паре.

Мислим да свакодневно свима  недостаје Антон Павлович Чехов.

У Огрозду је Чехов колосално испричао причу о духовном сиромаштву Николаја Иванича које га је на путу бекства од стварности довело до бескрупулозности. Али Чехов није пропустио прилику да и овде засади оптимизам: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека. Код нас се сада, такође, говори да је добро што нашу интелигенцију привлаче земља и салаши. Али ти салаши су такође три аршина земље. Напуштати град, борбу, животну вреву, одлазити и скривати се на имању – то није живот, то је егоизам, лењост, то је својеврсно монаштво, али монаштво без подвижништва. Човеку нису потребна три аршина, нити салаш, него цела Земаљска кугла, сва природа, да би на том простору могао да испољи све своје особине и особеност сопственог духа.“ Прича Огрозд је објављена у Руској мисли 1898. године, а бекства од стварности су остала нетакнута. И данас људи чине исто оно што је Чехов давно оверио. Али, Чехов је видео да су човеку мало три аршина земље, мали му је и салаш, а сада се види да му је мали и читав земаљски шар. Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност. Космос широм отвара врата људском духу. Мислим да нас Чехов неће оставити. И он ће са нама у космос. Кратко, приликом посете будућности Чехов је дошао до закључка, човек нема где да бежи, а, ако је човек, нема ни ту потребу. Био је искрен. Надам се да је јасно!

2019724.

У Нишу

[1] Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад, Орфеус, 2010.

[2] Антон П. Чехов, Најлепше приповетке, Београд, Ленто, 2010.   избор, превод и поговор Милосав Бабовић.

[3] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за уџбенике,2013. Приредио Зоран Божовић.

[4] Др Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX, Књига II, Београд, Светозар Марковић, 1983.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА

  ГРОЗНИЦА                                                                                                                                                                    Његово је да тумачи живот,

 а ми ћемо тумачити Песника!

У Великом Боњинцу када неко има грозницу моји сељци кажу да има ватру. И сви се растрче да му ватру смире. Стављају му облоге на груди: сирће, свињска маст и бели лук, па ако се после тога пробуди, онда ће дуго живети и биће релативно плодан. Ноге му увијају у исте масне крпе натопљене ракијом, мученица боњинска. Не сећам се да је неко умро од ватре. Сви који су умрли било је то од последица. Овде ћу писати о једној другој врсти грознице, о стваралачкој, која наизглед нема никаве везе са ватром. Кажем наизглед, јер она ватра је произвела ову другу. Онај амбијент, маст на лебац који кад год ти испадне увек падне на ону страну на коју је маст, па не разликујеш алеву паприку од прашине. На ред су после дошли зејтин или рибље уље. Стисну ти нос да би отворио уста, а онда ти у гушу саспу смрдљиви зејтин или ужегло рибље уље. Не сећам се ниједног детета коме се то није гадило. Што се боњинске мученице тиче ствар стоји посве другачије: 

Мученица ти је у Великом Боњинцу као Бог,

Спомињу је при рођењу, на крштењу,

приликом венчања, на сахранaма

и у свим другим приликама и неприликама.[1]

 

На сирће и бели лук нико се није жалио. Против шугавог времена најбољи лек била је чемерика. По њу су ишли боњински мудри старци који су знали пут до Големог Стола и који су разговарали са Богом и са собом и када су у грозници и када нису. Они су знали да преврћу Земљу.Увек је преврну на праву страну. Према свом Сунцу.  Од њих смо ми наследили „вечито горућу ватру“[2] на којој се грејемо као људи. Њу прозваше грозницом па је сада и ја тако зовем, не зато што је толико грозна, а зна се да је понекад много грозна, него просто да бих се некако разумео са људима. Нељуди ме не интересују, али кад немам избора споменем и њих. Спомињем их и у грозници. Свет је почела да хвата нова грозница. Боје се људи, гле апсурда! да ће на земљи бити превише људи. Земља је увек била земља, а „човек је земља која хода“1. Тако, ето, „ми смо сви једно“[3]. Земља је увек знала да брине о себи. Усијане главе би морале знати, ако „Из раја тражимо рај“[4] да „тако отварамо врата пакла“5, а да тамо гори нека грозна ватра. И мој пријатељ велеумни песник, Бранислав – Брана Петровић (1937-2002), горео је на огромној, могло би се рећи, задивљујућој ватри, на ломачи човекове душе, а

Кад гори човек

цео свет се

греје [7]

*

Савест грозно пече.

*

Најбоље је када се грозница појави на некој страници у књизи. Кад свако може да је прочита и да јој доака. Кад отуда може да изађе само кад сте је прочитали.

Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је упозоравао: „Неопходан је геније или огроман стваралачки дар да би се рекло нешто, а о нечему се може рећи и уз много скромније способности.“[5] Грозница ме је више пута дрмала. О томе како сам се извукао, о својим искуствима и доживљајима грознице и како изаћи на крај са њом рећи ћу нешто. Који је лек против грознице, а који је за и да ли то уопште треба лечити или се држати оне народне: „Недељу дана ако лечиш, седам дана ако не лечиш.“ Оловка и хартија су лекови против грознице. Али, не делују на свакога исто. Неки потроше силне паре за хартију, потроше и време, иступе оловку и све утупе, а грозница им остане у глави. Писао сам ово у грозници и годило ми је.

*

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Кад човек има грозницу, он мисли да сви то виде, а у ствари њега нико и не примећује!

Кад се човеку стално дешавају грозне ствари, онда он мора да пошандрца!

Прабаба Ивана Грозног била је из Балшића, зато је он био страшан!

Неки људи су стално у грозници. Да ли то значи да су грозни?!

Грозница је интересантна због бунцања.

Постоје разне сорте грозница: Путничка, такмичарска, изборна, херпес, стваралачка… Најинтересантнија је она кад имаш температуру 40! Грозница често прерасте у нешто још грозније. Потребно је да се само мало потрудите.

Грозница се јавља онда када хоћете нешто да сакријете од себе, тако да то сви виде.

Грозница може да избије на усницама, а може и у песми. И никад се не зна када ће!

Грозница је кад ти се дешавају грозне ствари, а ти журиш да ти се десе што више!

Човек може да се осећа грозно иако нема грозницу! Дакле, грозница није најгрознија ствар на свету!

Грозницу Западног Нила преносе тиграсти комарци зато што су људи потаманили слепце.

У грозници човек као вулкан избацује гомилу глупости. После тога он није за употребу. Не може ничему да служи. Није да неће.

Када имају неку грозницу обично људи имају мучнину, све им се смучи, подилази их језа, имају болове у мишићима, а неке особе за то боли…

*

Када вас скемба грозница и ви се машите пера, онда молите бога да грозница потраје и немојте зевати около него се концентришите на саму грозницу. Немојте да гризете усне, али ако стежете зубе може пући протеза. Немојте ни то. Гледајте да што пре све изручите на хартију, после ћете се гледати у огледало и скидати красту. Ако процените да је зрела, дешавало се веома често да је процена била лоша, онда би је требало нечим подухватити. Али, ако немате пинцету, онда морате прстима. Немојте ићи да перете руке, мада је то пожељно и сви то препоручују, јер ако одете да перете руке за то време може се десити да вам испари мисао или да вам исцури време, и кад се вратите ништа вам не помаже, крастица је сама отпала. Шта доктор препоручује у том случају? Боље би било да сами мућнете главу, осим ако у вама не чучи неки доктор. Ако је ово последње послушајте га. Ако није, онда ником ништа. Остаје вам још једино да чекате нову грозницу!

*

Стваралачка грозница није ишчекивање, а јесте дрхтавица, јесте напетост као пред олују. Не могу рећи да је страх од нечега. Али, могу да кажем да би велика ствар била ако би човек кога је грозница стигла ухватио олују. Са њом би требало да буде човечан. Да пази да је не хвата за гушу да је не би придавио, да је не убије, него да је припитоми и да је на страницама своје књиге показује свету као вешти арлекин своју главну тачку у циркусу. Ако је добра представа, онда би се могла приказивати више сезона, а и после дужег времена. Ако се људима више не допада, онда би је требало скинути са репертоара док не порасту нови људи. Ако се и новим људима не допадне, онда треба препустити историји да се с тим обрачуна, онако како она уме.

*

Ако те поред грознице зграби и несаница то зна да буде непријатно, могло би се рећи и гадно. Може да дави човека, да га тера да по неколико пута устаје ноћу да би хватао олују као духа. Ако на том путу од кревета до писаћег стола има прагова, онда ту свашта може да се деси. Човек, онако луд, тј. залуђен, може да се саплете, па ако прође са неким лакшим повредама ногу или руку, добро јест, али ако цепне негде главом, онда такав крвав очас заборави куда и зашто се упутио, зашто су му руке крваве, а никог није убио. Ако буде исувише пажљив на том путу, онда ће потрошити сву концентрацију и у том слуају од олује ништа!

*

Забележени су случајеви да је писац ухватио слепог миша, слепца, али да је морао да га пусти јер нема ко да му хвата комарце. Вешт слепац, кад је родна година ухвати око 600 комараца за сат времена. Шта мислите, каква ће чорба бити? Ето, сада и ви размишљате о чорби, а за песму баш вас није брига. А песма је густа чорба.

*

И стваралачка грозница може да убије човека. Може га довести до стваралачке глади и ако писац није оставио мало меда у глави да прехрани рој мисли, онда може да се деси да свисне, да цркне гладан. Каткад остане човек жив, а писац умре. Онда ни човек више није што је био. Тако свет остаје без писаца. После, крив им ђаво. Грозница је непредвидива. Ако се разгоропади, ако јој писац дозволи, она може човека да усмрти, и не само једног може да направи геноцид, а може да изгази и читав мравињак. Не можеш ни читаву олују одједанпут да избациш из главе на хартију, на ледину. Кад бупне, ко зна на шта ће личити та шкработина. Разлетеће се на све стране. Мора писац да остави нешто у своју главу као пчелар када вади мед из кошнице. Мора нешто да храни мисли као што је пчелама потребан мед до пролећа. Глава мора да зуји и када није у грозници. Ако је празна, онда може само да звечи!

*

Да би скувала идеју грозница мора да подигне температуру, али писац би требало будно да мотри да вариво не искипи, иначе остаће гладан, а до дезерта има још много да се путује. За мислећег човека песма је права посластица.

*

Грозница мора да скува сијасет рогатих речи и грозних мисли као вирусе и бактерије које разарају ткиво текста. У стању су да направе рану, рупу на телу, па да текст зјапи и да не може никако да се закрпи. Није добро ни када се прекува, али ако у тексту има меса мора да буде мекано. Старо месо се тешко кува. Tекст који саджи старо месо је најчешће жилав. А говедина није за оне сладокусце који болују од краљевске болести, од гихта. Но, на њих не морате да обраћате пажњу, они су ионако осуђени на читање јер не могу дуго да ходају. Али, пазите могу да смисле пакост!

*

Стваралачка грозница не бира писца и не плаши се  величине писца. Она напада сушт. Грозница је пожељна, стварање је без ње немогуће. Али, најбоље је кувати на тихој ватри.

Нема праве ватре до љубави.

*

Стваралачка грозница не дозвољава да се мисао укисели. Она човека тера „као кад га неки ђаво тера“[6]. Али, грозница се мора контролисати. На јакој ватри може све да искипи, а могу да отуд изађу и зле мисли које су у стању да усмрде околину, па и цео свет.

*

Бранко Миљковић је живео у грозници,

Његов живот је пао са велике висине

Нестао је у дубинама Земље.

Дух Миљковићев   над Србијом лебди,

Опрашује стихове.

Бранко је био заљубљен у поезију

Дрмала га је песничка грозница.

Није преживео,

Надживео је.

*

И у грозници човек мора бити пажљив са речима. При јакој ватри праве речи се разбеже, а човек се зажари. Дешавало се да му мисао изгори.

Ако мисао прегори, онда човек живи у мраку. Лута по згаришту. Свуда је пепео. Кроз дим који га хвата за очи назиру се остаци песме са тешким опекотинама. Мрак je спасење. Господе!

*

Ако човек успе да мисао пресели на хартију, грозница попусти. Лакне му.

 

Завршено 9.7.19.

У Нишу

[1] С.Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017.

[2]   Хераклит, Фрагменти, Београд, Графос, 1985.

[3]    Никола Тесла, Проблем повећања људске енергијекретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије, Београд, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.

[4]    Ристо Василевски, Срце круга, Смедерево, Арка, 2018.

[5]  Н. Берђајев, Философија слободе, превео с руског Небојша Ковачевић, Београд,  Логос, 2006.

[6] С. Богдановић, Човек песма, Врање, Учитељски факултет, 2007.

[7]    Бранислав Петровић, Моћ говора, Београд, Граматик, 2003.

Васа ПАВКОВИЋ: “О, ДА” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

“О, ДА”  СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

A најтежа болест јесте поезија,/ На срећу не лечи се.

Брзо је прошло 35 година  – откако је Стојан Богдановић објавио прву песничку књигу – Биг Бен у чувеном „Пегазу“ Књижевне омладине Србије. Променило се у том међудобу неколико књижевних мода, проминуло више песничких нараштаја, појавило се и нестало или остало мноштво песничких књига. Бавећи се математиком, путујући и предајући математику  по свету, Стојан Богдановић је наставио да пише песме и објављује песничке књиге, ритмом коју му је диктирао живот и осећање (смисла) поезије.

Књига са једноставним а семантички комплексним насловом О ДА  најновији је белег на песниковом путу. Та двострука афирмација истовремено у себи садржи и ироничан призвук, драг овом песнику још од првих песама, означавајући његов данашњи (и ваздашњи) однос према поезији, песницима, песништву, али и према околини и средини, према добу живота и смрти.

Ова књига се зачиње у Грчкој на чувеном Акропољу, колевци класичне и потоње европске културе, а затим се кроз педесет што насловљених што ненасловљених песама простире кроз актуелни свет песникове реалности и имагинације, простор његових сећања и осећања… Већ од те прве песме иронија   обједињује дифузност песничких сензација, које колико слике и емоције покреће и сам (песнички) језик својом двоструком и вишеструком кодираношћу. Суочавање с јаким, пржећим грчким сунцем усмерава песникову мисао о извору живота  у првих неколико песама. Историја и савременост преплићу се у песничкој свести, као огледало (могућности) тачног или бар прецизнијег расуђивања о нама и о себи под сунцем. Антички ликови  – Перикле, Фидија … јављају се као знаци потврде где се било и шта се видело, макар на улазници, како каже седма песма, говорена из сенке у некој таверни… Мало даље, Богдановић креће из универзалног симбола – дорски стуб – ка својој метафоричкој причи, помињући лик Надице, као потпоре властитог постојања.

Остајем на земљи заувек.

Толико је волим.

А она ме врти око своје осе,

Па чак и око сунца,

Као око малог прста…

 

Мало пажљивији читалац препознаће у овом ставу и оду (постојању) и оно што је о да пролазности. И то је двострукост песничког става Стојана Богдановића данас – његово прихватање и прозирање реалног статуса човековог. Зато сасвим природно, поента наредне песме саопштава: А будућност свакога човека је мрачна./ Ваљда због чамовине.

Књига са насловом О ДА нуди репертоар поступака и релација према песништву који је Стојан Богдановић већ успешно испробавао – од лековите самоироније у песми Мушкарац, преко дискретног историјског ангажмана у Милосрдном анђелу, испитивања националног идентитета у дугој песми Трмка до аутопоетипчког подругивања у Певању. Скоро свака од поменутих и непоменутих песама дигресивно надјачава свој централни порив, окрзавајући поетику и биографију, менталитет и психологију, али их сабрано иронични глас Стојана Богдановића вазда држи препознатљивим у крилу једног одређујућег креативног напора.

Критичку пажњу, међутим, свакако ће привући минијатурни катрен:

Песничку мисао кад ловиш,

Мораш имати специјалну мрежу;

Треба да будеш нежан и пажљив

Као плавог лептира да хваташ…

коју, чини ми се, песник Стојан Богдановић не би написао пре тридесет пет година, али нити у многим потоњим сезонама. Са људским и ауторским зрењем, песник је изоштрио и овај став – разумевајући деликатност песничког наума и посла уопште. Тих неколико речи које заговарају прецизност у језику и потребу пажљивог приступа мотивима и темама, можда су централно обележје ове зреле и у многом погледу богате збирке песама. Отуд и топли дискретни лиризам песме Мати и исцрпљујућа, аналитичка сатиричност у реторици песме Краљ и престо.

Зебња која потмуло обележава последње песме у књизи тиче се нејасних токова (националне) историје, у Европи и Србији, али и тока властите судбине, коначно смрти са којом се кад тад сваки прави песник у коштац хвата.

***

Песничка књига Стојана Богдановића О ДА белег је једног занимљивог и пажње вредног песника, поклон читаоцима који наслућују да је поезија суштински  људски одговор тишини и нестајању.

У Београду, маја 2012.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

ВРЕМЕ ЈЕ МАЈКА БОЖЈА

Савесно, Отисци свесног[1]

Човек се свакодневно сусреће са отисцима. Отисак прста, шаке, стопала, зуба, анатомски, златотиск, еколошки… Отисци су грађевине, баште, уметничка дела, књижевна, филозофска, религијска, поетска, слике, скулптуре, музика, отисци су, нажалост, и пустиње… Отисци су и ожиљци душе. Отисци су и отисци душе. О овим последњим ћемо овде распредати приче. Говорићемо о отисцима душе песника и мислиоца Ристе Василевског (1943 – ). Његови отисци су изашли два пута, из душе, па из штампарије, тиме се он објавио као човек. О тој објави овог врсног ствараоца ћу овде писати, а циљ је да се и ја са својим утисцима промакнем поред великог човека, да некако заједно изађемо пред Господа. Надам се да ће се читаоци уверити да овде није реч о пуком приказу књиге.

1

Добих недавно књигу са поднасловом, Филозофеме, анотације, цртице. Одмах сам се дао у потрагу за речима из поднаслова које су требале да ми појасне наслов, и не само мени него свима који знају да читају ћирилицу, а наслов је јасан, Отисци свесног. Најбоља од понуђених речи јесте „цртице“, али и она је сувишна. Она друга може да значи „белешке“, што у овом случају значи исто што и цртице. Реч „филозофема“ може свашта да значи, и о томе се распреда на Википедији. Стари Вујаклија наводи следећа значења: питање из области филозофије, филозофско учење (или: тврђење, мишљење, посматрање). Речи „тврђење“ и „мишљење“ имају исто значење, а оно се може подвести под метафоричним насловом Отисци свесног. А Отисци свесног су резултат свесног посматрања. Дакле, наслов је одличан, казује све.

2

Језик у књизи је избрушен, што би данашњи критичари рекли исцизелиран, а та реч је што се српског језика тиче потпуно непотребна. У књизи се могу срести и веома успеле примене компјутерског дизајна. Што, дабоме, личи на сигнализам. Али, само личи. Реч је (пре)судна. Ако судбина уопште постоји, онда је Реч човекова судбина. И овде је Реч победила.

3

Ја сам може бити по природи оштар човек, па ми је и језик такав. Можда се некоме чини и да је поган. Али, обично кад завршим текст покупим погане речи и бацим их у свемир. Нека иду бестрага! Надам се да неће загађивати књижевну средину. Све се надам да ће погане речи сагорети њихова злоба. Али то је само нада. Невоља је у томе што остане мисао. А од ње се не могу отети. Ма, и језик сам свој заборавио, а други нисам научио.

4

Чепркајући по Отисцима покушавам да проникнем у оно са друге стране. Чим почнем, чим зашиљим оловку и притснем њен шиљак на неки отисак,  одмах ме нешто штрецне, а не смем много јако да притискам, бојим се да отуда не зине нека гадна мисао на мене, нека ала коју нећу моћи да савладам, али путујући тако видим да је то једна језичка питомина, па се питам да ли сам ово ја, или, где сам био досад, да ли ја то добро разумем? А због чега сва ова питања? Зато што је све јасно написано. Јасније и боље не може. Занимљиво је, и хвале вредно, да у обимној књизи, 500 страна, нема оних  грозних речи из поднаслова књиге.

5

            Ристо Василевски је нашао начин како да изађе из себе. А мој проблем је како ја у све то да уђем а да се не сударимо. Постоје многа врата, велики број потхода, јер велика је разуђеност идеја, интересовања. Како да нађем права врата, моја, на која ћу ући, проћи кроз текст као кроз музеј кристала, а да при том ништа не оборим и не сломим. Упркос томе што су та „тешка врата“ широка и уочљива из даљине тешко се улази, јер док ја стигнем Сунце зађе и она буду затворена. Зато често почињем читање испочетка. И да се похвалим, то ми причињава задовољство.

6

Текстови су питки – као старо вино – обарају са задршком. Бацају читаоца у патос.  Неки су текстови брушени накнадно. Обично се у таквим случајевима изгуби интима, топлина, осећајност, па и искреност. Добија се на чистоти, али нисам сигуран да би због тога требало жртвовати осећања, тј. поетичност. Међутим, они који нису читали првобитни текст, а неке делове неће ни прочитати јер су заувек изгубљени, они неће ништа ни приметити. Они ће имати пред собом текст који је умивен, дотеран и нашминкан. И сам Василевски је свестан тога да накнадна памет може све да поремети. Он пред читаоца износи следећи отисак: „Свест мора да претходи сваком стварању. Јер накнадна свест може све створено да поништи!“ (стр.436) Ово се може схватити и овако, Створитељ се не каје, или Створитељ може у ходу преправљати, мењати, дотеривати дело, а да ли се дешавало да своје дело поништи тога се заиста не сећам. Не замерите: „Само док је тачка свежа, може се, евентуално, реченица наставити.“ (стр.431) Није ништа речено о мењању већ написаног. Да се разумемо, тачка је велика ствар. Тачка није играчка. Најбоље је не стављаати тачку тамо где не треба!

7

Афоризам је богомдан. Треба стално имати на уму да се код нас мисли о афоризму као о вицу. Афоризам није виц. Афоризам је кратка форма. Најближи је поезији, или поетско-филозофском запису. Ту способност, ту моћ да се изразе афоризмом има веома мали број људи. У Отисцима Василевски се показао. То ћемо приписати песнику Василевском. Другачијих записа у овој књизи и нема. Чини се да је садржај ове књиге одређен ауторовим животом, што у литератури није први пут. Овде је Василевски изручио што му је било на савести. Неке од тих чињеница су га дуго мучиле и оставиле су Отиске који нам сада не дају мира. И Ниче (1844-1900)  је писао да он није крив што многи нису способни да са мало речи кажу оно што треба. Многима је тешко и да разумеју. Сложићемо се са Василевским: „Ако неко не разуме оно што сâм пише, како то могу разумети они које он уопште не разуме?!“ Афоризам је привилегија. И да поновим, афоризам није виц!

8

О савести и свести се може говорити са позиција филозофије, психологије, социологије, права, религије, поезије, па и књижевности готово сваке врсте… Математичар Роџер Пенроуз (1931-) је свест сводио на „квантну гравитацију“. У енглеском језику се за ова два појма користи иста реч consciousness и она зависи од контекста. У српском није тако. Василевски овако користи те две речи: „Само они без свести могу уобразити да су савест неког друштва.“ (стр. 78; подв. С. Б.)  Савест је свест, унутрашња свест. Е. Хусерл (1859-1938) каже: „Свест је борба са савешћу.“ Дакле, савест је борба са самим собом. Резултате те борбе читалац може наћи у Отисцима свесног Ристе Василевског. Читалац ће свакако бити изненађен открићем да је Василевски изнео на видело баш његову борбу, баш његове дилеме, баш његова размишљања о животу и о смрти. Некада са подсмехом, а некада, богме, и са кајањем, са горчином, па и са „грижом“ савести. Свесно, наравно.

9

Нисам први који се хвата за време. Временом су се људи бавили одвајкда. Од древних Маја, преко Паскала, (1623-1662) Ајнштајна (1879-1955)… Ко зна ко се све није ухватио за време. Сваки од њих је мислио да је то било на време, или у његово време, или у право време. И ја сам неколико пута „упадао“ у време. Једва сам отуд извукао живу главу. Ево и Ристе Василевског у времену. Њему се може. Он је песник. Сјајан текст Василевског, Из времена, о времену, есеј, збирка есеја, медаљони, поезија, права, врхунска поезија.

10

Веома је занимљиво размишљање ингениозног Ристе Василевског О постању. Он тврди да је Време мајка свих ствари и појава, па чак и да је Време Мајка Божја. На другом месту (стр. 429) он поставља ствари друкчије. Пита се, а пита и нас, додуше, у заградама: „(… ко је створио Ствараоца?)“. Стидљиво. Аутор овога текста има друкчију поставку: „Мисао је Мајка Божја.“ Може ли се „мисао“ заменити „временом“ то може бити предмет неке друге расправе. У сваком случају дубина мисли да је Време Мајка Божја Василевском се не може оспорити. Уопште, када је реч о основним филозофским, а и теолошким поставкама, које у математичким теоријама називају аксиомама,  пожељно је, или боље речено најбоље су оне које се не могу ни доказати, а ни оборити, и оне постају предмет вере. Да ли ће време потврдити тврдњу Василевског?  На то питање би можда могао одговорити пророк, а Василевски каже:

Време је Мати која је однеговала први плод који се њеном вољом једном распрснуо на ко зна колико милијарди делова. Ти делови су, касније, расли, постајали планете које су се везивале једна за другу, формирале, готово породичне галаксије, у којима влада хармонија и савршен склад.

У једној таквој галаксији родио се Њен Син Бог, који ће на планети Земљи створити унутрашњи и спољни свет и у њих уградити свест о постојању, животу и његовим правилима“ (стр.163).

Кад смо већ код вере, Ристо Василевски пише: „Вера је као вода која се улије у крв, пренесе у свест и прати је до краја. И као духовно окрепљење и као страх истовремено!“ (стр.248)

Време будуће не постоји. Постоји садашње време као тренутак. И постоји прошло време као фикција, у ствари не постоји јер је прошло. Постоји сећање на прошло време. Прошло време се шири и оно једног момента може у глави да пукне као клобук. Да ли ће тада настати нови светови? Мислим, да. И то без страха, мој господине, Василевски.               У сваком тренутку, право је чудо писати на два језика, и то на језику поезије. Дивим се. Дивим се раскошном таленту и изванредним мислима Ристе Василевског који сваког дана урамљује своја осећања и своје мисли у песме, а сада ево и у есеје афоризме, печатује их својом песничком душом по којој их свет распознаје, пакује своје и наше и васељенско време од кога прави Мајку Божју, које сваког дана простире од Наколеца до Смедерева, а по ноћи их савија у свитке и оставља за поколења. Човечанству остаје Ристино време, а ми смо имали среће и да га живимо заједно са њим. Ето.

12

Време је мајка Божја значи и да временом човек може све да достигне. Бог је постао човек. Можда ће доћи време када ће  се остварити обрат овога тврђења. Требало би на томе радити, чак и када се чини немогућим.

Какав год био временски систем, независно од димензија, и незвисно од његове брзине, човек ће бити у сваком.

За све треба времена.

Историјско време је изнедрило Бога. Ако и није тако, онда је оно родило Песника, а Песник је измислио Бога.

Време руши и ствара. И рушење је стварање.

Сат се може зауставити, а време, не!

Време може све зауставити, осим себе.

Све је у времену.

Време је у човеку. Можете га звати биолошки сат.   Можете му давати имена каква год хоћете, оно ће вам доћи главе. Човек је у његовој моћи.

Време савија човека.

Време доноси нове мисли.

Време ствара нове светове.

Мисао о времену се не може зауставити.

Време даје и узима.

Време (од)узима душу човеку.

Како је гадно то време, а човек га упорно чека. А оно најчешће прође као поред турског гробља.

Ход времена се установљава према отисцима – траговима – годовима.

Пусто време…

Најлепши атрибут времена је младост.

У наше време…

Отисци времена се виде на лицу човека.

Човек је одвајкада покушавао да заустави време.   Сада су му на располагању IT.

Рат против времена јесте генско својство.

Време (може да) носи свако бреме.

Време може да угаси Сунце.

Време се не враћа, али се може убрзати или успорити.

И смрт је одредница времена. Убеђен сам да ће људи нешто смислити како би јој напакостили.

Пробајте да одложите време, уђите у поезију!

Од времена треба отимати. Љубав је најбољи лек против времена. А и против злобника.

Ако сам ово мало одужио, морам рећи да је за то „кривац“ генијални Ристо Василевски. Ништа га нисам дирао, он је “заметнуо кавгу“. Он је смислио ово: „Време је Мајка Божја.“

13

Многи мислиоци су током историје, а то значи током прошлог времена, постављали ово питање које налазимо и код Ристе Василевског, нашег врлог песника и мислиоца: „Ко смо ми, у ствари?“  Цела ова књига у којој су Отисци свесног јесте каталог одговора. Има  и другде сијасет разних одговора знаних и незнаних мислиоца. Сваки књижевни, научни, филозофски, теолошки спис, сваки стих, свака песма, сваки свитак, свака реч јесте одговор на постављено питање. Све су то у ствари отисци. Али, нико на њега није одговорио. То смо ми.

14

На страни 197. Василевски који се много бавио превођењем, написао је жалбу самом себи. А коме би другом, кад он најбоље зна своје муке. Ево једног дела тог отиска: „Целог живота трошио сам себе, често не схватајући да то чиним. Писао сам књиге у које ће време сумњати до њиховог потпуног заборава; преводио писце – претако њихова дела из једног малог у други мали језик, мислећи да их тако чиним већим. Показало се да тиме нико није задовољан, највише писци које нисам стигао да преведем.“ Не знам да ли ћу својим коментаром нешто поправити ситуацију у вези наведене жалбе, али морам нешто рећи, тера ме неки ђаво, морам да ставим свој „отисак“ да бих колико толико померио она „тешка врата“. Иако је Василевски преводио разне текстове, мој ће осврт бити навијен на поезију. Поезија је чудо, али је немоћна без чудовишта! Све је превођење, цео живот, на крају вас преведу, а нисте свесни! А могло се то рећи и друкчије. Превођење из стања у стање, путовање од једне до друге тачке, и све се то може урадити из једне једине тачке, почев од тачке коју би требало фиксирати, бар за неко време, да вам се не би све сручило на главу. Да вам се не би после обило о главу. 

            Ново одело је услов за нову поезију!

И математика је у суштини, превођење. Филозофија, поезија, теологија, физика… свака има свој језик. Нико никога не разуме. Математика се толико „угојила“ да се ни математичари из разних области математике међусобно не разумеју. А тек медицина. Ако се на нешто пожалите психијатру, он ће тврдити да све то долази из главе. Ако се пожалите попу, он ће рећи, Све је то у Божјим рукама. Ако се пожалите хирургу, он ће рећи, То ћемо зачас да бриснемо…

Каткад се питам да ли је реч о Миљковићевом превођењу или се стварно појавила нека нова мисао.

Не могу да одолим да овде не споменем речи о превођењу Александра Мирковића[2] (1967-) из његовог сјајног аутопоетичког текста Страсти по преводиоцу: „У свему постојећем осећа се невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.“ Мислим да овом инсерту није потребан коментар а да ће он бар делимично ублажити жал на превођење Ристе Василевског.

Када човек узме дете за руку и бирајући каменчиће на којима ће стати полако га води преко реке, успеју ли да пређу реку, знаће се да је човек превео дете преко реке. Некада су људе превозили чамцима и скелама преко реке, и то се може подвести под превођење.  Неки могу човека превести жедна преко воде. То превођење означава подвалу. И свако друго превођење које није по савести јесте подвала, и то најпре самом себи. А, ако је „отисак свесног“ при чистој савести, онда је преводом поезија добила ново одело, и за тим не би требало жалити јер су људи на добитку са обе стране границе која за преводиоца какав је Ристо Василевски и не постоји.

15

Завршићу „отисцима“ Василевског који показују његово великодушје:

*

Траг који остављам иза себе није само мој.

У њега су утиснути и трагови миленијума пре мене,

као и трагови свести о будућности и о ономе што сâм

морам да чиним за њу.“ (стр. 196)

*

             „Никада није мало оних због којих свако треба да постане бољи човек.“ (стр. 430)

*****

 

Постоје разни отисци. Сваки траг јесте отисак. Отисак стопала, у песку или у снегу? Отисак природе. Потомство је отисак, који је запечаћен геном. Ген је отисак само је тако упакован да будале не могу да га додирну. Могу да га гледају, па и да га лизну, али кроз стакло. Писмо и писмена јесу отисци, ако их нађу. Књиге су отисци, пирамиде су отисци. Људи су отисци. Њих је Створитељ удесио по своме лику. А добили су и свој људски печат. Господ је био великодушан, дао је сваком човеку свој печат. Ристо Василевски је оставио свој Отисак на ветрометину, али то је таква архитектура да може издржати свако време. Искрено, књига Отисци свесног ме је ошамутила. Изгледа да је моја глава тесна за овакву књигу. Хоће да пукне. Такав имам утисак, а и утисак је „отисак“.

 

21.6.2019.

Ниш

[1] Ристо Василевски, Отисци свесног: филозофеме, анотације, цртице, Смедерево: Арка; Скопље: Матица македонска; Смедерево: Newpress; Подгорица: Ободско слово; Требиње: Херцеговина; Боград, Штампар Макарије, 2016.

[2] Александар Мирковић, На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МАТИЈЕ

МАТИЈЕ

Мисао је Мајка Божја.

Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.

О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у прву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.)  Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу.  Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.

Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.

Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао.  Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским вијенцем.

Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.

Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.

Свака Матијина матија  бије из далеке прошлости право  у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!

Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој  се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок  светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се обавезно износе на благдан, када су сви Срби на окупу. Да би се Срби опоменули. Да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.

Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.

Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“.  Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.

7.12.18. Ниш