Category Archives: Кратке приче

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРТИЦЕ

МАЈДАН, Костолац

1/2017, 99-105.

ЦРТИЦЕ

1  Јoooj!

Скрећем пажњу појединим амбициозним особама да не преписују моје песме, јер и ја сам то преписао од живота. Ако већ нису одустали од поезије – то је било најбоље, али кад већ нису, боље би било да преписују од свог живота. Мој се већ усрао. Све сам га олешио. Ако им је живот леп, добро јесте. Ако није, опет је добро. Живот једе живу децу, а смрт не бира. Поезија није гадљива ни на смрт, а камоли на живот. Пробајте! Ако не иде, баталите и пређите на прозу. Ако ни то не иде, онда правац књижара. Има лепих књига. Јооој, само да имам пара!

2  Рам и слобода

Одговор на питање који је стих прави, везани или слободан, зависи од много фактора. То вам је исто као са сликом. Ако имате добру слику, онда није најважније какав је рам. Ако је слика малог формата а рам огроман, онда рам гуши слику. Сапиње је. Рам би требало да дозволи слици да се покаже. Чак је и ексер који држи слику са рамом на зиду важан. Али не може ексер да буде главни. Штавише, пожељно је да се не види. И код стиха и код песме, важна је емоција и важна је мисао, рам и ексер не би требало да се појављују. Мелодија би требало сама да се појави током песме. Дакле, ако имате висок степен емоције, сјајну мисао и питку мелодију, онда они не морају бити повезани везаним стихом. „Прави стих је као несташно дете,/ Стално извирује,/ И како год га покријеш, увек се открије.“ (С. Б. „Зид“)

 3  Козметика

Када сте забележили песму, онда долази козметичка обрада. То не значи убацивање у рам везаног стиха. То је једноставно чишћење текста од сувишних слова, од сувишних речи, од сувишних стихова. Коначно може се десити, и то често, да почистите целу песму. На пример, ако у песми обришете личну заменицу, онда проширујете значење… Прекомерно чишћење би изгледало као драње коже. Испод липти крв. Ви режете још дубље. Тражите чисто месо. Чак и ако сте успели да на тај начин дођете до кртинке, ни то то није довољно да би песма била права. Потребно је то сирово парче испећи, али није лоше да пре тога одстоји и то у пацу. Нека преноћи. Биће мекше. Свакако му треба додати мало соли. Иако поједини доктори (poeta doctus)  не препоручују со, због високог притиска, ја мислим да поезија треба да подиже притисак а не да човека тера у мртвило. Питање је да ли желите да текст буде бљутав? Не желите, па онда се мора посолити. А колико? То зависи од укуса. Ако му после свега додајете зачине, онда постоји опасност да изгуби основни укус. Може се изгубити искреност и екстаза, а онда ни мисао неће ваљати. Веће козметичке интервенције изискују „хируршке“ захвате. То може уметничку творевину, песму или слику, претворити у „Франкештајна“.

Чишћењем текста се постиже јасноћа. То се постиже једноставним и чистим језиком. Баласт придева, заменица, претераних описивања, убацивање непотребних чињеница, поготово непроверених, и слично, треба изоставити из текста јер замагљују и одвлаче пажњу, замарају читаоца и производе аверзију. Сасвим је сигурно да нејсаноћа у тексту означава нејасноћу у глави писца. Шта се онда очекује од читаоца. Да закључимо, не козметика, него чишћење. Није добра песма ако је „нафракана“. Изгледа као пуњена птица. Шарено перје. Има боју, али је мртва. Подсетимо се Чехова: “Краткоћа је сестра талента“10).

4  Стилске фигуре

Стилске фигуре су рамови за емоције. По њима разликујемо емоције па и њихов интензитет. Али су фигуре и производ емоција. Ниједан песник није наређао стилске фигуре да би их после кувања стихова у својој глави пунио као флашице за парадајз. На тај начин нико није испевао песму. Стилске фигуре су немоћне пред правом емоцијом. Са искреном и снажном емоцијом се рађају и стилске фигуре. Ово тврђење није у супротности ни са каквом стилистиком. Зато што су прво настале стилске фигуре, потом су класификоване и проучаване.

5  Енформел

Уметност би требало да провоцира тзв. позитивне емоције. Ако неки стих (слика-уметничка слика) провоцира закључак да је у питању грозота и читаоца (гледаоца) наводе на протест, па и на емоцију која доводи до агресије, онда то јесте иритација, а не интелектуализација емоције, нити емоционализација инетелекта (мисли), што имамо код тзв. сликара енформела. Они пролазе кроз критику зато што су по правилу „национална мањина“  у свету сликара. А, у ствари њихове „сврачје ноге“ никога не провоцирају на позитивне емоције. Напротив, иритирају. Настанак енформела, као сликарског правца, али ехо се преносио и на друге уметности, се везује за крај Другог светског рата. Мада је било таквих изложби и током рата. Не може се занемарити чињеница да је ратни хаос, ратне грозоте и страхоте, недостатак било каквог смисаоног понашања, трауме, те посттрауматски синдром рата, утицао на сликаре енформелисте. Те да је у њиховим делима било наглашено отсуство бављења човеком у оном класичном смислу. Али зашто су се касније појединци одлучивали за ту сорту уметности то није јасно. Можда би то требало расправљати од случаја до случаја. Врхунац је пример једнога који је направио шкработине и премазотине на паусу огромних димензија, величине зида, организатори су имали проблем како да то натакаре на неке подуже летве, и уз помоћ града и државе изложио то у једној престижној галерији, да би их одмах после затварања изложбе, тј. у току скидања изложбе, по затварању, уништио. Психолози сигурно имају објашњење за то, али то њима и остављамо, а за утеху љубитељима уметности све је уништено. Заговорници енформела постоје свуда, па и у поезији и то под разним називима. Али нигде се нису прославили. Лукавство бирања статуса „националне мањине“ није успело. Није никоме. Националне мањине нигде никада нису добро прошле. Тако да избор тога концепта јесте погрешан, макар да се ради и о добром сликару, што овде није био случај. Мада постоје појаве да се они организују, нарочито од када су на цени друштвене мреже. Помажу се око организовања изложби и промоција. Пишу халоспеве, или трубе преко радија и телевизија, једни о другима.  Кад већ не могу да се прочују помоћу уметности, добро им је и овако. Илузија је сјајна ствар. Не мора човек да се декларише као замлата. Под слободним стихом се не подразумева енформел, јер он има своју форму, своју емоцију, своју музику. Он је слободан. „Он је сеизмографски тачан ритам душевних потреса.“ 9) А у поезији нема важнијег.

 6   Сигнализам,  Синкретизам, Сцијентизам

             Сигнализам се базира на разбијању речи, а речи на слова, и тиме се ослобађа језичка енергија и поново спаја у неочекиване мисаоне целине3). То би зачило да је реч о деструкцији. Занимљивије би било размотрити откривање, отварање, понирање, конституисање… Разбијање ради конституисања некако „не држи воду“. Синкретизам који се користи при конституисању новог самосталног „уметничког“ ентитета доводи до тога да се у исту врећу трпају разни рогови. Можемо се сложити да важну улогу у прихватању новина може одиграти сцијентизам. Просто, увек је потребно у нешто веровати. И то је природно оправдање за све. Има и све више гласова да ће се појавити машине са емоцијама. Али да ће у поезији важити закони природе, на пример, механике, било које, класичне или квантне, у то је тешко поверовати. Мада тешко је веровати и у егзистенцију Бога. Ипак се верује. Тешко је веровати људима. Тешко је веровати, али поезија има своју „логику“. Она иде испред. Можда је и овај пут искорчила, а да многи прави песници то нису приметили. Да бих мало осоколио за ову последњу тврдњу у вези поезије ( и уметности уопште) парафразираћу следећу причу Љубише Коцића6).

Антоније из Перге (261–170) је уз помоћ своје маште и храбрости вођен чисто естетским мотивима дошао до тзв. конусних пресека. Просто речено, биле су то дивне линије: круг, елипса, парабола, хипербола. До примене ових Антонијевих открића дошло је после седамнаест векова. Дакле, узрок њиховог открића је њихова лепота, а само откриће је последица способности детекције и мисаоног преображаја. Седамнаест векова је требало да прође да би се тек Њутну посрећило да успе да за лепоту нађе примену. Конусни пресеци су његовом заслугом постали путање небеских тела.

Постоје теоретичари који тврде да би јаз између поезије и науке требало смањити. Питање је да ли тога јаза уопште има. Они наводе да су антички песници били истовремено и научници. Били су песници и универзални научници, јер је наука била „мања“. А што се јаза тиче, наравно да се никакви разумни докази за такву тврдњу нису појавили. А зна се да се наука брзо, и све брже, увећава. Тако, математика се „угоји“ за дупло за свега пар година. А појавиле су се и нове науке. Тако се појављују и нове сорте поезије. Кад се тако нешто деси, када се појави нешто ново природно је да постоје људи који пружају отпор новинама, а постоје и они којима се то ново свиђа и подржавају новотарије, чак се и здушно залажу за њих. Све што се рационално може закључити јесте да је у питању емоција. И то емоција у прихватању новога, а не емоција која је то ново изнедрила. У том смислу се могу прихватити и научне чињенице као „лепотице“. С тим што је за тај прихват потребно и неко предзнање.

Ову ћу тачку завршити стиховима који су испевани у славу Бога:

„Све што је из твоје речи испливало

Видно и невидно велико и мало

Прва су певања над сказама сказа

И прве победе тачнога израза

Небеске воде и ледене горе

Непревазиђене су метафоре

Птице и кртице баште на дну мора

Стилске су фигуре твога песмотвора

А где си машти пустио на вољу

Изелени зелен по свом пустопољу

Где год је гребен над понором стао

Ти си се од речи и ти уздржао

Слава теби Боже песниче једини

И алилуја твојој творевини“1)

7     Реч    

За песму је најважнији језик, а то значи реч. Никакви сигнали не значе поезију ако они нису означени, сигнализирани, речима.

Постоје и друге врсте уметности, али када је реч о поезији, онда је реч замена за Реч (Бог). Помоћу речи се прави стих као основна јединица, ћелија, песме, поезије. Може се порадити и у самој речи стављањем заграда усред речи, стављањем цртица, тачака, запета… тако се реч дроби и понекад се добије на вишезначности. Али то није певање, него је дробљење. Не знам која би мелодија ишла уз то?! Има и оних који убацују у песме разне фигуре, слике… хајде да кажемо комбинују технике, али ту није реч о поезији. Реч је о немоћи!

Поједини песници експериментишу сигналима. Изводе некакве керефеке. И овај аутор је то радио пре четрдесетак година. Све у своје време. Ломе стих. То би значило да је ту негде запета. Хајде нека буде запета, али стиха нема. Када се направи већи размак између стихова, онда то значи да је ту негде тачка. А тачке нигде. „Ако знаш где да метнеш тачку,/ Да ти памет не исцури кроз реченицу/ Као кроз баштенско црево,/ Онда је све остало под разно.“ (С. Б. „Зид“) Значи треба тачка. Текст се може убрзавати, ако се изоставе неки интерпункцијски знаци. То је веома успешно примењивао у својим романима Жозе Сарамаго4).  Али, најгоре је, чини ми се, (дај Боже да ми се само чини!) када су сви стихови од по једне речи, па и од по једног слова. А значење нула! Две нуле! А ако застанеш иза сваког слова, или иза сваке речи, онда би људи кажу да тај што чита такву песму јесте муцавац. Па би га још и жалили. А могли би да кажу да не зна да чита, а оно текст „жали боже“. Онога што је то написао, ако није на бини, нико не жали! Још ако има пара да то све штампа, онда ту за песнике нема места.

8  Мелодија

Мелодија је боја поезије. Њоме је прекривена песма, али песма и лежи на њој. Она излази заједно са песмом из душе песника. То је она унутрашња мелодија која се не може купити читајући врхунске песнике. Постоји и друга врста мелодије. Зовимо је спољашња. Та се може научити. Може се и наметати песми. На пример, ритам песме се може убрзавати или успоравати убацивањем разних речи које значе припев, врисак, усклик, усхићење, трзање, страх, изненађење, кукање, нарицање, наредбе, молбе… Ове се речи намештају, као пејсмејкери, углавном на почетку строфе (није обавезно да буде почетак). Угуране су под кожу песме и отуда, изнутра, снажно подстичу на прихватање духа песника. Оне регулишу количину и време протицања песниковог духа кроз крвне судове песме. Регулише се драматика. Сјајан пример за ово, може се рећи класичан, јесте Песоина „Поморска ода“5). Мада у овој поеми Песоа је увезао и једну и другу врсту мелодије. Просто су изједначене. Томе је допринело његово врхунско познавање поезије и његов геније.

Може се говорити и о мелодији језика народа. Што се тешко може докучити, и што се нарочито види приликом читања превода. У истинској поезији, у књижевности уопште, важана је мелодија језика народа. Нису сви језици једнако певљиви. Нису се сви језици рађали да би били италијански. Поезија која подстиче интелект се чује када се чита. То је могуће само ако се из дубине душе познаје језик народа на коме је писана. У питању је духовни ритам. А Црњански9) каже: „Ритам је екстаза.“

9  Соц

Финоћа, углађеност, писања (стварања) је повезана са језиком уопште. Ако је народ „курвински“ онда је углађеност на вишем ступњу. Чак и када песник (писац, уметник) промени средину и прикључи се неком „курвинскијем“ народу свакако ће понешто „купити“ у новој средини. Мора да опреми своје ново стваралачко станиште новим намештајем. Али оно што му је језик његовог народа подарио то му остаје. Као соц! То нико, никаква сила па ни тај уметник, не може да преправи. То је душа. Временом се стврдне, а онда почне да пуца.

 

10   Подупирање

Владан Десница5)пише да у књижевном делу свака реченица мора бити уметничка. Томе би требало тежити. Али се не би могла пренебрегнути чињеница да се књижевна критика, есеји, огледи, студије… по  садржају, композицији, намери… разликују од поезије, приче, романа, драме… па се тамо морају наћи и реченице фактографскога карактера које имају улогу информатора. Иако, мора се признати да  тврдња Бранка Миљковића2)да се и Ајнштајн може препевати сасвим подупире Десницу.

 

11    Ограде неће бити

Поезија је толико велика и моћна да под њеном палицом и живот и смрт бивају кротки. Играју и певају како она хоће. И она са њима. И расте испочетка. А шта је то што ће вући нову поезију о томе ће одлучивати песници и остали креативни посленици. Јер између науке и поезије неће бити ограде. А и кола и плугове не вуку као некад волови и коњи. Бразда поезије ће бити дужа и дубља. Она ће ићи до краја света, а тога краја нема. На то указује и Ловећенски тајновидац: „… што је скупа ово свеколико/ до општега оца поезија?“ („Луча микрокозма“8) ). Дакле, свет је недељив од поезије. Она је космос.

 

 

12    Коректно

Избегавао сам да читам неке песнике, нисам хтео да личим на њих. Нарочито сам то практиковао у фази писање неке своје књиге. Када је књига била готова, онда сам у своме рукопису наилазио на идеје из њихових књига. То значи да време стварања утиче на дело. И то значајно. Да би све било коректно требало би одстранити део из рукописа који личи на туђи рукопис, или означити тај део.

 

Да је све речено, па још и записано, није! Има много старих тема, а има и нових. И средства за обраду теме могу бити различита. Може бити слика, скулптура, песма…на тему МАЈКА. Часопис „Буктиња“ ових дана припрема тематски број на тему родитељи, отац, мајка. Има и нових поетских захвата у самој поезији. Има и нових материјала, од гвожђа, алуминијума, до пластике… Један је скулптор правио фигуре само од кашика… Дакле, далеко је од тога да је све речено, и на старе, класичне теме (Бог, отаџбина, родитељи, браћа сестре, љубав…) се може рећи нешто ново. Није на одмет бити обазрив и још једанпут прегледати рукопис.

 

13    За хришћанство

За хришћанство (и друге религије нису одмакле) људи су се борили углавном нехришћанским средствима. Не јеванђељем, него копљем, мачем, док нису стигли до атома! Зидови цркава су препуни светих ратника. И оних који су их инспирисали. А свецима су повадили очи. Нешто би у том циркусу ипак требало мењати. За почетак, да променимо кулиса. Људи мењају свет. Ваљда ће доћи ред и на нас. Господе смилуј се и помилуј нас!

 

14   Верско питање

Не постоје материјални докази да је поезија испред свега. Не постоје ни да постоји Бог, па ипак верујемо у њега. Не видим ниједан разлог да не верујемо у поезију.

 

15   Практично писање

Ако хоћете да обрадите неки лик, на пример, диктатора, онда га најпре обучете у неку дречаву униформу, накачите му ордење, потом нађете неку џукелу, неког загуљеног типа из комшилука, из вароши, који је грозан, а кога много мрзите, кога се сви заједно са вама боје, и кренете да га описујете, како устаје, како хода, како једе, како гледа, како говори, како кашље, како се односи… али искрено. И то је то.

Можете решити да пишете о некој животињи, о просторији, о некој ствари… Узмете, рецимо, дугме и почнете да постављате питања, зашто има четири рупе, зашто три, шта ће му две рупе, шта ће му уопште рупе, зашто је црвено, зашто није пола плаво а пола зелено, зашто није од рога, него је од гвожђа, зашто и зашто, и успут одговарате и убаците, ако волите да компликујете живот, и понеку жену, може и своју, или комшику! И то је то.

Ако хоћете да насликате добрицу, онда је најбоље, а и наједноставније, да вам прототип буде мајка. Јер, ко не воли своју мајку тај је комплетан идиот, па од њега не треба очекивати никакав текст. За лепоту би могла као прототип да послужи и сестра. У оба случаја реч је о лепоти душе.

Ако никога не мрзите, то вам је исто као да никога не волите! Не видим никакав разлог да то не признате. Мада, постоји у том случају могућност да вам други то не признају!

 

16    ***

 

Кад човек зађе у неке године

и почне да се ослања на штап,

а не на мисао,

то значи да је дошло време које је чекао.

Не мора више да чека.

Не мора ни на кога да се обазире.

Може слободно да иде.

——————————————————————————————————————————————————–

1)      Матија Бећковић, Слава Теби Боже, Београд, Политика, 29.8.2015.

 

2)      Беседа Матије Бећковића  на промоцији књиге „Криво дрво“ Стојана

Богдановића,  Народна библиотека „Стеван Сремац“, 2014, Ниш.

 

3)      Рајко Благојевић, Манифести сигнализма, Савременик плус,231-232-233/

2015, Београд.

 

4)      Стојан Богдановић, Јеванђеље по Сарамагу, Савременик+, Београд, 2013.

 

5)      Владан Десница,  Записи о умјетности, Кругови, Загреб, 4-5, 1952.

 

6)      Љубиша Коцић, Математика и естетика, СКЦ, Ниш, 2003.

7)      Фернандо Песоа, Познати странац, Паидеиа, Београд, 2011.

8)     Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма, ВЕСМАРК, Нови Београд,

2003.

 

9)    Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада,

1991.

 

10)     Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Завод за уџбенике,

Београд,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦМОООК!

НАШЕ СТВАРАЊЕ

Лесковац, 1-2/2016, 61-67.

 

ЦМОООК!

 

Кандидати за резервну варијанту

 

(Није реч ни о каквим педерима, па ни о премијеру. Реч је о текстовима. Дакле, о озбиљним стварима.)

 

Ако дочекам пролеће, Биљана да ми замирише, можда ћу претећи и преко следећег лета. Безвезе.

Боље је да се замрзнем до следећег лета. Ни то не ваља. Већ сам се смрзао. Знам да је грозно.

Проблем са тим замрзавањем је што ти аутоматски замрзну и пензију. И то поделе оним чиновницима из владе који се не смуцају тамо од канцеларије до канцеларије и не пију кафу на рачун државе. Лова се подели само онима који не долазе на посао. Они најмање коштају државу, и ти су најбољи. Не траже паре за превоз, за шминку, за одржавање, за самоодржање. Е, али када се одмрзнеш у следећем веку, (ако ти цркне замрзивач, то ти се може десити и раније), онда ни пензије, ни хране. И умреш напрасно, потпуно без разлога и без игде икога. Једина ти је вајдица што те сахране о трошку државе. Али као псето!

Не! Не ваља ова варијанта. Ако не смислим неку бољу и лепшу глупост, узећу је за резервну.

 

Верујем да и други то раде, али ко зна?!

 

Требало би да се обучем и да скочим у замрзивач. Било би крваво. Taмо, бар по претпоставци, има шта да се једе. Не морам сам да се једем. У ствари, да се не лажемо, сада једем остатке од себе. Оно што они који се стално некуда журе нису стигли да оглођу. А сад се глођем сам да ми они не би досађивали.

 

Oj-xa-xa!

 

А сада, Цоне, отпеваш јој на увце, каже ми неки унутрашњи глас. Мало се нагнеш, тек да осетиш мирис. Није лоше кад замирише. Гадно је кад загори. Тааако! Није важно што она није ту. Ко пјева, зло не мисли. А, Ко пева, такође, зло не мисли. Обојица кењају. За ову прилику није важно. Нека кењају, само нека буду мирни. А сада гласно:

И мртав ладан,

Љубави сам гладан.

Ој-ха!

Ој-ха-ха!

 

У време зимске идиле

 

(Идила је измишљена (с)твар, али није лоша. Ако ти је баш хладно у души, можеш њоме да се покријеш. Ако ти се то не свиђа, онда свиркај под свој прозор! Вероватноћа је нула. Али пробај, да не буде после?!)

Није упутно скакати у замрзивач или у фрижидер пред Божић и пред Нову годину. У то време добро је грејање. Топло је и само тада можеш да усмрдиш сво месо. И кад се цео свет весели доброј клопи, ми седимо гладни и једни на друге церимо зубе. Све је то зато што ми често отварамо и дуго држимо тако отворен замрзивач, а и фрижидер. Трошимо непотребно струју. Тиме доводимо у незгодну ситуацију себе и читав енергетски систем. Уз све то, кроз отворена врата улази топлота у замрзивач. Иначе, обично она излази кроз отворена врата, а отуда улази мраз. У случајевима замрзивача и фрижидера је све наопако. Тамо једно улази, друго излази. И обратно. И нама је влада смањила пензије и плате да не бисмо ми чинили такве глупости. Мора неко да води рачуна и о народу. Цркли дабогда!

Обично ми се деси да прегорим као оне старе сијалице. После се уверим да и ове нове нису бог зна шта.  Сада ћу откачити ону блесаву комшику. Јес да није лоша. Мислим као књижевни лик, а има и убедљиве сисе, али ми је боље овако у стварност да се вратим, тј. да паднем на земљу, и то на теме. Ако се не распучим, чућемо се.

 

О једном пољупцу

(Имам још пољубаца, али о њима ћемо други пут.)

 

Љубим те, одавде до неба, па ти види шта ћеш са оволиким пољупцем.

Цмooooooooooooooоооооооооооооооооооооооооооооооок!

Ако неко још хоће пољубац нека мало одломи од претходног.

 

Пост фестум

 

Онда, после тог великог пољупца, (који је изгледао овако, цмооооооооооооооооооооооок! мммм! ово у загради није за јавност само сам хтео да подсетим оне који нису прочитали онај текст, О једном пољупцу) који сам јој упутио сав срећан што ми се пружила таква прилика (ви то не разумете, али нема везе, све је безвезе) пао сам на земљу. Као Њутнова јабука. Занимљиво, нико не каже да је јабука летела, него кажу да је пала. А летела јесте, иако нема крила. Хе, хе. Али када је треснула Њутна, њему се позлатило. А мене нико и не пита зашто ме боли глава. У сваком случају, било би добро да погледате онај толико спомињани текст, О једном пољупцу. Ако се није замрзао. Откршите од оног. А мени можете и да га накршите.

 

Упутство за употребу песника и њима подобних

 

Тај моменат је наша влада искористила и свим научницима, песницима и осталој голотињи смањила је плате и пензије. Знано је, када се ти голаћи наједу, онда ништа не мисле. А влади су потребни људи мислиоци, који ће смислити лоповлуке, које нико жив не може открити, и само тако могу остати живи, а не да иду у иностранство и да тамо продају своју памет, своје лоповлуке и да се тамо богате туђи људи, из туђих влада, са којима смо ми пријатељи, иако нам они нису баш наклоњени. Тако је сада, али, и раније ништа боље није било. Никада није било боље. Ред је да од тих лоповлука и наша влада има неку корист. Кад већ отима од нас, ред је да те паре остану ту, у нашој држави.

 

Ево, шта се десило

 

Земља се отворила и ја сам штуко у црну земљу. Дуго после тога моја драгана и силни рођаци, који су се сјатили ту на обали те рупетине у коју сам штуко, чекали су да се појавим с друге стране земље и да им донесем поклоне за Божић и Нову годину. Ништа од тога.

Ево шта се десило: поседали смо укруг и онда смо виртуелно ломили честицу. Неко је извукао парицу, неко дукат, а остали су извукли дебљи крај. То је било виртуелно. У стварности свима се десило ово последње. Сви су убеђени и сви се надају да то неће бити последњи пут.

 

 

Како се учитељ ослободио поквареног терета

 

Да не би сецао оне силне торбетине са (о)туђеним душама, одлучио је да побегне са неба. Напустио је тај посао.

Срећом наишао је на неке одвратне протуве. Наместише му игрице, на шта се он пецао као дете, као сва деца. Само један погрешан клик. И би шта би! И оде пријатељство, тј. оде пријатељ к врагу. Tе протуве га у тој игри надиграше и погубише.

Због тих њихових ујдурми, и због човечанства уопште, морао је да васкрсне како би се вратио на своју земљу. Хтео је да буде свој на своме. Иначе који лудак би потегао толики пут по цичој зими само да би се опет играо са већ застарелим моделима компјутера и дебилних телефона.

Иначе у старо добро време док није било мобилних телефона људи су у рукама носили неко дрвце. А жене? Па и оне! У најгорем случају био им је при руци дудук, па су у њега дувале.

Дување је био спорт на гласу. Њега су измислили мушкарци, али је у већим количинама препоручиван женама. Зато што га оне добро подносе због висинске разлике која смета мушкарцима који су гадљиви на туђе бркове и на високе висине.

Тако се причало док неки нису открили да тамо није могао да се лечи од смрти. Није имао поверења у тамошње докторе. Веровао је да има горих и од ових наших. Али машина није да се у њу верује. Него да се кликће.

У реду је, сада не мора да носи оне торбе пуне покварених људских душа. Вероватно су се одавно усмрделе. Смрде као покварена јајца. А њему је лакнуло. А?

 

Како се изборити са конкуренцијом

 

(Навешћу овде и поднаслов само зато што је он увек важнији од наслова: Плава риба се кува исто као и она друга.)

Ако понесем нож можда бих могао да средим неку млађу рибу. Али ни то не могу. Не могу ни да га држим на узди, нити да га удржим, камоли да га заријем.

Све што још могу то је да измишљам глупости.

У данашње време и то је тешко. Конкуренција је велика. Узмите само оне из владе, па њихове саветнике, експерте. Има их ко кусих паса. Репови су им отпали од силног вртења поред газдиних ногу. Неки од њих нису ни за дрво. Усрали би мотку. И међу њима је велика конкуренција. Тешко је човеку да пробере. Не може да се одлучи. Има таквих глупости да ти просто памет стане.

Нису проблем само те проверене, старе, глуперде, долазе нови, млађи, амбициозни који све знају и брзо свршавају. Ха-ха-ха.

Најбоље је да човек увек са собом носи нож за рибу. Не зна се када ће риба наићи. Зависи од временских и историјских услова. А знамо скоро сви да се риба чисти од главе.

Предност при запошљавању имају они који умеју. Конкурс је отворен заувек. Нож се не држи са два прста, а ни риба. Плава риба се исто кува као и она друга.

 

Реч две о националном писму усред Европе

 

То је за оне твоје који читају само латиницу. А у моме селу сви говоре латински, пишу ћирилицу и млого се курче. Aли до Београда се стиже аутобусом. У данашње време са аутобусом ти је као са плавом рибом. Никада не знаш када ће се појавити иза ћошка.

 

Класична ноћ једног писца и прво јутро

 

Лежимо моја жена и ја, тако, једно поред друго. Усред ноћи паде ми нешто на памет. Удари ме као гром у коприве. Њој ништа. Не знам да ли је њу нешто ударило. А и она се не сећа те ноћи, ни тога ударца. Не диже ми се. Хладно. Ипак устадох да забележим. Да не би било, то није било. Ево шта сам ујутру нашао на писаћем столу:

Мој пријатељ, није Цоне, један други, али ми је рекао да га не мећем у моје приче, заљубљен је у своју мачку, а ја сам заљубљен у моју рибу. И његова мачка је добра риба.

Гаће и мајицу нисам успео да нађем.

Нађох једну папучу. Прави сам срећник. Осећам се као победник. Другу нисам ни тражио.

Најважније је ко побеђује.

У предузећу се скоро непрекидно расправља о изборима, а увек победе битанге. Прекида се само када уђе шеф. Исто је и за време паузе за ручак. Сви жваћу нико не говори. Тренирају исхрану на плејбек. Неки су већ овладали том техником. Шта ти је мода.

 

Две асоцијације и један разлог

 

Кад год видим кантар прво помислим на Архангела Михаила, као, дошао је?! Затим се сетим слике Милића од Мачве под насловом, Мој отац килави Радован. Тамо на слици, једно Радованово јајце је као кијац од кантара, само га је Милић прикачио на ланац од сата. Ето због чега не волим да идем на пијац.

Кантаром се иначе мере само тешке речи. Оне лаке се узимају ђутуре. Нема мерења, нема погађања. Али морате бити опрезни са њим, јер је намештен да поткрада.

 

Мерење плаве рибе у Великом Боњинцу

 

Овај месец, као и сваки други јануар, садржи слово р, а на пијаци се тешко налази плава риба. Можда ће се појавити у години Петла у вину. Ситне речи лако испадају из уста. И то је боље него да вас жуљају испод протезе. А лака риба плива по површини и када није плава. Боњинчани још увек немају море. Свако има свој кантар. И рибу мере одока.

 

Адреса: Горан Ранчић, Задња пошта: Калџерело

Горане, и овај твој има кантар, а када ја кажем нешто о кантару, они ми га мере апотекарски! Ови мере маслац и лебац. Ми Боњинчани меримо кантаром и рибе. И то по дужини, по ширини и по дубини. Онако одока! Рибе се једу за Светог Николу, али се најбоље ватају у пролеће. Тада их нешто ошумоглави, па постану алаве! Само зевеју. Не треба ти ни мамац. Ништа ти не треба. Само штап. Мож’ да тепаш кол’ко оч. Падају ко зреле сливе. Ја волим да им тепам. Не волим зиму. Не волим клизавицу. Али волим да клизи. Као ладан шприцер после добре рибе.

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: БУРЕК И ВЕЛИКО КИСЕЛО МЛЕКО

БУРЕК И ВЕЛИКО КИСЕЛО МЛЕКО

Рече ми да купим велико кисело млеко. Више се исплати велико. И бурек са сиром. Није ми то тешко. Не. Када сам завршио коректуре, оно о Буњину и његовим кратким причама, обучем се као да сам у Сибиру. Буњин је описивао лепоту степа и шума. Сибир је избегао. И после двадесет година изгнанства само је о Русији писао. Писао је и од другим крајевима. Али то је занемарљиво мало. И уметнички је занемарљиво мало. Ту сам се мало задржао, јер сам поново читао неке описе. У њима је Буњин изливао топлину, као када из вулкана полако излази и клизи. Када сам се сетио за бурек и кисело млеко, велико, већ је прошло доста времена. Најзад, кренем.

Гурнем врата радње у којој се продају млечни производи. Нисам погледао, а била су затворена. На вратима је било цедуљче. Писало је, У банци сам, враћам се одмах. Као да то некога интересује где је продавачица. Цео комшилук зна где је.

А шта се то мене тиче. Морам сада да идем около три улице, да дођем до киселог млека. Тамо пак нема великог млека. Могу да узмем два, али цена није иста, а немам ни толико пара. Раније сам могао да некако натегнем и да потегнем, али сада ништа од тога. Она рђа нам смањила пензије. Ако и купим два, и спискам толике паре, жена ће мислити да сам свратио на ракију. Нема везе то што и она и ја знамо да већ годинама не пијем ракију. Сумња постоји. Не пијем одонда откад су они Боњичани отишли у Швапску или у Шведску и одвели и своје жене. Нема ко да бере шљиве, а нема ни ко да пече ракију. Све се расушило. Све, па и ја.

Нема ми друге, узмем поново Буњина. Мотам по оном њговом тексту. Каже ми како му је лепа руска реч. Идем тако са њим до оне друге радње. Прођем поред оне трафике, заобиђем ону бару испред. Опсујем градоначелника и оне његове што их је запослио кад не знају да закрпе ни једну рупу на тротоару. Можда је морао. Рођаци су чудо. Погледам трафиканткињу. Знамо се. Добро изгледа и онако обдарена сисама све зна. И више него што би требало. Смеши се и показује ми наслов. Читам наглас, Пала влада. Купим новине и пожурим кући да видим детаље. Као да ће ми детаљи вратити пензију. Седнем и почнем, читам пажљиво, редом, негде се вратим па прочитам поново. Ништа ми није јасно.

Пресече ме звоно на вратима. Питам, Ко је? Јави се моја жена. Јебига, нисам извадио кључ из браве. Улазећи, сва срећна, каже ми да је купила супер овчије кисело млеко. Немају велико, штета, али купила сам два. А ја је питам, А је л’ немају бурек са сиром?

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОЈИ УЧИТЕЉИ

МОЈИ УЧИТЕЉИ

УЧИТЕЉ

Одавно сам намеравао да напишем нешто о својим учитељима, и ево, то се протегло до данашњих дана. Не значи да сам био лењ, то је уобичајено код нас. Као да је то неки добар изговор! Друго је у питању. Нисам нашао довољно добрих и лепих речи какве заслужују моји учитељи. То је.
Реч УЧИТЕЉ је златна реч. Они који су је одбацили нису били свесни да ко разбацује, он после проси. Добри наставници и професори су такође учитељи и то им је највећа титула.
Учитељ заузима високо и значајно место у свим цивилизацијама, чак и у оним које су изумрле. Његово место је истакнуто у свим филозофијама, у свим доктринама. У старој тибетанској филозофији која се назива ламаизам реч учитељ је уграђена у назив ове филозофије, јер реч ЛАМА значи УЧИТЕЉ.
Ових дана је прослава 180 година од оснивања основне школе у Књажевцу, па сам се укључио, овако даљински, и пишем о својим учитељима. Неколико цртица. Сада покушавам да напишем уводни текст. Нешто ми не иде. Притиска ме време, мрачно, влажно, хладно, средњеевропско, европско, па и светско и белосветско, али реч је о учитељима и издржаћу. Кад су они могли мене онолико трпе, могу и ја њих да споменем.
Кажу да се у Јапану сви, осим учитеља, клањају пред царем. Нека и није тако. Тамо се сви клањају, па се и цар клања. А не могу да замислим, а и лична искуства су ми таква, да се зен учитељ некоме не поклони. Споменућу и ово, у Јапану сваки човек мисли да је за његов успех у животу најзаслужнији његов учитељ. Чак постоји и дан када се учитељима носе симболични поклони. Није као код нас сада, раније тога није било, да поједини учитељи траже скупоцене поклоне. А није ни таква држава да остави своје учитеље да крепају. И у сиромашнијој Србији од ове данас људи су водили рачуна о својим учитељима и поштовали их. Да није тако, не бисмо сада славили 180 година од оснивања основне школе у Књажевцу.
И у нашем православном културном наслеђу, у католичком такође, учитељ је полазна основа доктрине. Штавише, издаја учитеља се сматра највећим грехом. Сетите издајства Господа Исуса Христа.
И у другим доктринама је учитељ носећи стуб. Није случајно наш први министар просвете Доситеј изрекао ову мисао:„Држава почива на просвети“. Само још властодршци то да схвате. А то ће бити онда када схвате да они нису држава.

ГОСПОЂА НАДА МИЛИВОЈЕВИЋ

Јапанци имају и реч СЕНСЕЈ која је резервисана за учитеља. Она значи и господин. И ми смо нашу учитељицу Наду Миливојевић ословљавали са, Госпођо! Зашто је тако било? Па зато што је била госпођа. После су дошли другови и наредили друкчије. Наредили су да будемо другови, што није дуго држало воду. Али онима по чијим главама се то обијало, било је неописиво дуго! Госпођа Нада је била тако блага особа да сам једва чекао да идем у школу. Лепо је рецитовала песмице, лепо је певала, лепо је свирала, лепо је говорила. Била је лепа. Лепота је иначе мисао која је везана за душу, и нема ама баш никакве везе са обликом и са физиком, а понајмање има везе са пудером, који је као што знате обична прашина. А прашина и служи да нешто сакрије од очију. По завршетку школе деценијама сам је посећивао. Увек је износила слатко од дуња. Није заборавила да сам га споменуо у једном писменом задатку у коме сам описао слатко од дуња које је правила моја мајка Надица и које је стајало високо на шифоњеру. Било је то, то исто слатко!

КАКО ЈЕ МОМИР ЋИРИЋ ПОСТАО МОЈА МАЈКА

Математику ми је предавао наставник Момир Ћирић, наш даљи рођак из Балта Бериловца. Био је то један висок, огроман човек, који је крупно говорио, и уливао страхопоштовање. Пошто је невероватно брзо рачунао мени се чинило да је он најпаметнији човек на свету, да је паметнији и од мог деде. Онако голем човек, у суштини, по души, је био веома добар, доброћудан. Личио ми је на неког доброћудног меду. Позанаво је моју мајку, па сам се ја мало и прибојавао да јој који пут не каже да сам немиран или нешто тако. То се никада није десило, али ја сам био помало опрезан због наше рођачке везе и њиховог познанства. Но, једном приликом када се завршио одмор, наставник је ушао у учионицу, а ја сам закаснио, замајала ме моја комшика из суседног разреда. Одувек су ме инспирисале комшике. Хтедох да протрчим, да што пре седнем на своје место, али наставник Момир који је у рукама држао метар, који је био дугачак тачно један метар, у шали замахну оним метром и закачи ме по џепу. Наравно да ме није повредио, није му то ни била намера. Али шта се десилио? У то време није било хемијских оловака нити фломастера, нити таблета, нити компјутера, па смо ми за писмени носили мастило у бочици, перо и перодршку. Е у томе џепу лежи зец. У томе џепу сам ја имао ту проклету бочицу са мастилом. И када ме је наставник поткачио оним метром, и сад мислим да је био дужи од метра, пукла је бочица, као да ми је пукла глава. Проклето мастило се разлило по јединим панталонама које сам носио само када сам ишао у школу. Почео сам да плачем мислећи шта ће ми рећи мајка када се будем појавио кући. А још да јој кажем шта се збило! Или не дај Боже, наставник да јој каже да сам закаснио и да ме је због тога ударио. Она би му двеста посто рекла, Удри, ако не ваља. То је све било у оно време, док још нису постојале невладине организације. У то време су се о деци бринули њихови родитељи и њихова школа. Ништа од моје стрепње. Наставник Момир Ћирић ме је благо помиловао по коси и постао моја мајка. Одвео ме је да ми опере оне једине панталоне.

ВЕЛИМИР СЛАВКОВИЋ

1.
У осмом разреду на некој класификацији разредна је читала оцене. Прочитала је да имам јединицу из географије. Као да ме је гром ударио. После само пар секунди онако бесан излетео сам из учионице и отрчао до географског кабинета. Отворио сам врата и плачући викао сам, не могу рећи протествовао сам, одавде гледано, из ових година, био сам неваспитано дете. Наставник је изашао у ходник. Реагујући на моју дреку отварала су се врата и других кабинета. Из једног кабинета је изашао наставник Веља. Сећам се као сада пришао ми је смирено и упитао ме, Што вичеш, Па дао ми јединицу, а знам боље од њега (у ал’ сам га претерао!), Веља ће, Па где ти живиш? Ствар се завршила пред комисијом. Уместо петице добио сам четворку из географије, али и из владања. Моји родитељи нису то добро примили. Али то је прича за другу прилику.

2.
Веља нам је предавао историју. Био је велики мајстор за методику. Пре свега је био добар реторичар, тако да су се његове лекције низале као бисери воде у планинском потоку. Притом је на табли издвојио тезе, битне ствари, које су ђацима биле од велике помоћи приликом учења. Прликом одговарања, он је правио савршену градацију. Могао си да одговараш без помоћи теза, и наравно, ако знаш, онда добијеш навећу оцену… На крају, ако не можеш сам да испричаш лекцију дозвољавао је да користиш тезе. Ако помоћу њих успеш да скројиш причу и тада је позитивна оцена. Између у биле нијансе. Ову сам методологију касније као наставник и сам примењивао. А у необавезним разговорима са пријатељима сам предњачио знањем из историје. На њихово питање одакле знам то и то, одговарао сам, Па, ишао сам у школу, Веља ми је предавао.

3.
Веља је био и веома врцав и често се шалио. Једном приликом сам ишао са женом на пијац. Зна се у Србији зашто мушкарци иду на пијац. Иду да носе, да сецају. Јер код нас у конзервативној балканској паланци је важило, а и сада важи, Жена ако хоће да има магарца, само се уда. Сретосмо Вељу. Био је добар домаћин. Поздрависмо се, а он изокола, Је ли бре, Стојане, је л’ твоја ташта играла шах? Жена и ја се погледасмо зачуђено. Промрмљах, Ма какав шах?! А Веља смирено настави, Види се, дала је краљицу за коња. Окрену се човек и оде, а ми остадосмо да се смејемо. Додуше, ја кисело, а жена онако, мало је подигла нос.

4.
Много година по завршетку основне школе сретох своје наставнике Вељу Кукавицу и Вулета Рачунџију. Позвах их да седнемо у кафић. Они су били добри пријатељи иако се нису слагали по питањима политике. У чисто србијанској кафанској причи о политици, до данас се код нас није много одмакло по том питању, мало сам их провоцирао питањем, За кога сте се борили? А Веља ће, Ма били смо у свим војскама, четници, паризани, Љотићеви, Недићеви…који нас саберу, ми са њима, а иза првог шумарка се разбежимо. Разлика између мене и Вулета је што ја признајем све, а он признаје да је био само у партизане.
Дакле, Веља није био кукавица.

20150206.
Ниш

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЦРВЕНИ ЏЕМПЕР ОД ШЕТЛАНДА

ЦРВЕНИ ЏЕМПЕР ОД ШЕТЛАНДА
Кад год хоћу да нешто испричам никада не знам одакле да почнем. А најбоље је почети из почетка. Срели смо се изненада. Од нашег виђења прошло је више од тридесет и пет година. Прва ме је спазила. Одмах сам препознао онај сањиви поглед, крупних браонкастих очију, са блаженим осмехом на лицу, који се једва назирао скривајући детињи стид.
Сутрадан сам видео пуначке беле неговане руке, нежне прсте са упадљивим црвеним лаком на ноктима, прсти су били разасути на елегантној ташници исте боје као и лак на ноктима. Фантастично. Деколтирана, не претерано, само да наговести линије њеног тела, хаљина је истицала амбицозну, лепушкасту особу. Није ми се допала та лепа слика само зато што је била у загрљају другог мушкарца, кога сам потпуно без разлога, из чисте љубоморе, прогласио за безвезњака и шмокљана. А у ствари био је то њен школски друг, сада угледан адвокат, срећно ожењен, отац четворо женске деце. Дискретно ми је ставила до знања да се познајемо, а када сам се приближио, онда је са усхићењем приметила, Ми се познајемо.
Одмах сам се сетио, оног сањивог погледа. Погледом је затражила моју руку да би се придржавала. Подигао сам руку, ухватила ме је чврсто за мишицу. Кренули смо у прошлост.
Пљуштала су питања и са једне и са друге стране. Свако од нас је хтео за тили час да сазна, како и где је оно друго протраћило оволике године. Њена прича је била убедљива. Почетак нарочито. Из сочних устију, звонким гласом текла је медена прича. Ја сам благо отворених устију, широм отворених очију, наћуљењих ушију, са уживањем слушао детаље из свог живота. Сећала се, што ме је пријатно изненадило, па и шокирало, детаља и боје мога црвеног џемпера, чак и да је био од шетланда.
Нисам могао да се отмем њеној причи ни у току ноћи. Нисам ока склопио. Размишљао сам претурао сам по причи по том препуном шифоњеру. Где год сам пипнуо испадале су гомиле ствари, познаници, просторије, улице, све је било претрпано. У глави ми је био неред као у његовим фијокама, у преградама, пуним свега и свачега. Мислим да је у глави било горе него у том шифоњеру. Тамо, у тој, иначе, препуној глави врзмале су се разне комбинације, од којих је свака имала могућност, за или против, а понека од тих комбинација је била и за: можда би требало, можда би могло. Неких ситуација сам се сећао као кроз маглу, али сам себе убеђиво, вероватно због њене појаве, која ми није давала мира ниједног тренутка, да је то тако било, да је то сигурно и да друкчије није ни могло да се деси. Можда је то била и последица њене приче, коју сам ја хтео да прогласим за исповест, а ни она се није бунила да ја тако мислим. Ко зна шта је мислила, али овако је било. Била је миљама далеко и са мном у кревету. Лежао сам поред ње у црвеном џемперу од шетланда. Чим сам се пробудио, скинуо сам џемпер. Интересантно је да се сада уопште не сећам како и када ми је обукла џемпер. Поцрвенео сам од стида, а она ми се благо насмешила. Некако сам преживео ту најдужу ноћ. Дакле, и ноћ може да буде лепа. Сутрадан, у Нишу је падала киша, из

мојих очију текле су реке.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

  МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

Стојан Трумић је сликао ликове из окружења, сликао је своје колегинице, Живану Костић професорку психологије, Лепосаву Ристић, професорку српског језика, сликао је библиотекарку Миру Влајковић… Дружио сам се са њим, ишао сам чак и у сликарску колонију са њим. Тамо, у Делиблатској пешчари цртеж ми је урадио Мика Обрадовић, сликар из Баваништа, Миле Ђорђевић, сликар из Панчева, је урадио један цртеж на коме смо Мома Параушић, професор панчевачке гимназије и песник, и ја. Стојана сам једном у зборници питао, онако у шали, када ће бити готов мој портрет, изненадио ме својим брзим одговором рекавши да он већ ради на томе, био сам врло збуњен његовом изјавом, наравно да ми је то годило, још једанпут сам му то споменуо а он ми је рекао, Позваћу Вас, не брините драги Стојане. Не знам колико је времена прошло од тада, можда месец-два, и једног дана Стојан ме заступи и упита, Драги Стојане, да ли бисмо сутра могли да радимо портрет. Био сам одушевљен. Одем ујутру, у заказано време,  код њега у атеље. То му је била и кућа и атеље, ту је и читао,  ту је и слушао радио, ту се одвијао читав живот великог сликара и његове супруге,  драге Јелене. Готове слике, своје, а имао је доста слика и других сликара, изванредна збирка свих најпознатијих српских сликара, држао је у једној шупи у дворишту. У тој шупи су била и дрва и угаљ. Панчевци му никада нису дали атеље, а многи његови ђаци и разна мазала су одавно добила простор за сликање. Зато су његове слике отишле у Тител. Сео сам на једну столицу, која је личила на фотељу, умазана свим могућим бојама као у сликарском атељеу. Ту ме је посадио, а он је сео на столичицу испред свог штафелаја на коме се ваћ налазио припремљен папир. Узео је четку и туш. Добио сам кафу од госпође Јелене у великој црвеној шољи, није имала дршку. Испала је Стојану, случајно, рече госпођа. У то време сам страшно много пушио, нисам испуштао цигарету, заузела је важно место на слици, као мој заштитни знак. За пола сата цртеж тушем је био готов; велемајстор потеза је то брзо и прецизно скројио ту преда мном. Чудио сам се, шта му значе оне речи, радим на томе, кад је ово овако брзо завршио. Сутра ћемо радити уље, рече Стојан. Ова његова изјава деловала ми је некако свечано. Ујутру сам дошао у договорено време, сав радостан што ће ме портретисати велики сликар. Он ме одмери. Нисмо се ни поздравили упита ме, А где Вам је она кошуља. Претходног дана носио сам плаву кошуљу и преко ње наранџасти џемпер. Кошуља је отишла на прање, одговорих му помало иненађен његовим питањем. Он наставља, А не, не можемо да радимо. Брзо сам схватио, сео сам у ауто и отишао кући по кошуљу. Гордана се изненадила када сам се појавио а ја питам, Где је она кошуља од јуче, Па у машини за прање, одговори ми, Дај ту кошуљу, молим те, Па мокра је, Нема везе, дај, извади жена  плаву мокру кошуљу и пружи ми је, скинем чисту суву кошуљу и обучем мокру плаву кошуљу, похитам према Стојановој кући, дошавши он ме опет одмери и насмеја се, Седите драги Стојане. Поновили смо ритуал од јуче. За сат,  отприлике, слика је била готова и плава кошуља је била сува. Стојан се задовољно смешкао, Прави Стеван Синђелић, каже. Тако је замишљао лик тога српског јунака. Расправили смо и шта значи оно, радим на томе. У ствари он је студирао моју психологију и кад је све то скројио, онда је то својом врхунском техником невероватно брзо реализовао. Слике су се појавиле на његовој меморијалној изложби у Панчевачком музеју. Недуго,  по затварању изложбе Стојан је дошао код нас, донео је слике. Стао је насред дневне собе, окренуо је круг по соби, и рекао, Драги Стојане, овде би било најбоље да стоји. Не чекајући коментар, извадио је из мантила чекић и ексер, закуцао је ексер и окачио слику. Ту је висила све док није убијен наш Миодраг, слику сам потом донео у Ниш, на истом је месту у соби, само у Нишу. Стално се гледамо Стојан и ја. Томе већ четрдесет година.

(Стојан Богдановић: Изабране, Наис-принт, Ниш, 2015)

Тодора Шкоро, Минијатуре

Захркала је као и сваке ноћи снажно, да јој се дебело, млохаво тело скоро тресло на кревету тик уз њега. Слушао је тај звук, знајући тачно кад ће да пређе у кркљање, а кад у необично пућкање уснама или шиштање кроз нос. И четрдесет девет година тако.

Нагнуо се преко ње да угаси ноћну лампу и, видевши испијену шољу чаја са тек незнатно беличастог истопљеног праха на њеном дну, одахнуо, заваливши се на јастук. Није дуго чекао. После ропца од неколико секунди и после скоро пола века њиховом собом завладао је мук.

Зачуше се тек зрикавци однекуд испод отвореног прозора.

“Боже”, помисли скоро насмешен “Откад их нисам чуо!”. 

 

КАЗНА

Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.

Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он не би допустио мајци да је изведе.

Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела мајку како крејем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је лежао на кревету.. Осетивши како јој клизи топли млаз између ногу, кренула је лагано према подруму.

 ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

          Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.

            Нико не дели милостињу таквим просјацима.

            Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?

            Живе у заблудама, углавном.

 СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

   Био је он добар очух.  Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.

Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.

 БАКА

 Пред сваку зиму слала јој је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или их склањала у оставу.

            Док је чучала у снегу крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И плакала.

            „Исплела ти је нове, неки дан их је завршила…“, чула је мајчин глас.

            Устала је да пође. Сви су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.

КУЋА

 Градио је кућу више од двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов малишан рекао да воли велике. Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија. „Он их не воли!“,  мрмљао је. Дозидао је и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се игра бојом и четкицама…

            Сад седи под липом и гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред неке, сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су је друкчији. И небо, чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као очеве.

            То му је најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.

 БЛИСКОСТ

         Тог јутра није се отворио њен прозор. Гладне птице су чекале, скакутале и куцкале у окно читав дан.

Тек увече, кад незаливени ноћурак није имао снаге да се отвори, схватио сам.

„Боже“, помислих. „Ни име старичино нисам знао.“

А гледао сам је са свог прозора годинама како прича са птицама и у сумрак милује латице.

 ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН

        Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.

           Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.

            У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили.  

            Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:

            „Леп пијачни дан, баш леп…“

            И одлази, раздраган, некуд.

 ОРЛОВЕ КАНЏЕ

     „Тај цвет ми ноћима не да мира“, каже ми комшија сликар с којим повремено попијем кафу или одгледам утакмицу, али ретко говоримо о његовим сликама. Устаје и доноси прекривени штафелај, стргне плахту једном потезом и преда мном се укаже призор бескрајног плавог неба, мора под њим и сићушног брода негде  на хоризонту. Ћутим, збуњен. „Видиш“, каже, „Ннисам успео да ухватим сву мистериозност тог раскошног цвета. Уосталом, то је давно изумрли цвет, па нико неће ни приметити…“, брзо је покрива док се оглашава звоно на вратима. Седа старица са бисерном огрлицом и сатенском током нешто му тихо говори. „А, да, желите да купите ону са рањеним орлом…“ Старица заклима. Он доноси слику великог формата на којој је представљен огромни цвет дугиних боја и пружа јој. „Смрт“, говори старица. „Сјајно сте ухватили страхоту умирања у погледу овог величанственог орла“, каже гледајући у слику. Док трља добијене новчанице о браду куцамо се маленим порцуланским тањирићима у које он долива још вискија.„Ко каже да од уметности не може да се живи?!“, узвикује, радостан као дете.

 УТЕХА

„Мама, ја сам“

„Ах, ти си, мила… Знаш, опет је несташица оног мог лека за притисак…“

„Хтела бих да ти кажем нешто, мама…“

„…А онај за остеопорозу поскупео ђаволски…“

„Али да се не секираш…“

„…Колена ме све више боле…“

„Мама, ja …“

„…И врти ми се у глави све чешће…“

„Знаш, мама…“

„…А ни ти не свраћаш да ме обиђеш. Као да немам ћерку…“

„Имам рак, мама. Умрећу“

Ћутање, тек неколико секунди

„Нећеш, не умире се тако лако. Видиш како се ја мучим…“

Млада жена спушта слушалицу и зарања главу у шаке.

ТРЕЋА СОФРА

 Има само четири године, много тога не разуме. Стоји у ћошку гостинске собе и гледа како се за дугачким столом смењују људи. Пију и одмахују главама углавном. Крсте се понекад, просипајући помало пића из чаша на под. Гладан је, хоће и он да седне у дно стола, али га склањају. То место остаје празно. Али је тањир на њему препун. Кад и други пут поставе трпезу, нико ту не седа. То је за дедину душу, кажу. Гледа како остали једу, и он би. Опет му не дају да седне.За трећом софром, кад поседају и редуше, укућани и комшије, прикраде се и узме тањир са дна стола, износи га и сакривен иза куће халапљиво једе. Осећа снажан шамар по образу. Очев. Памти га читав живот.

            После тридесет година, вративши се са очеве сахране прво улази у кухињу и тражи тањир хране за свог малог сина. Храни га и милује по образу док се за дугачки сто смештају људи, крстећи се и одливајући пиће из чаша на под.

 НА ПРИПЕЦИ

           Клизнула му је низ образ. Није знао је ли  суза или кап зноја. Изненадио би се да је суза. Али, ипак… Припека је.

             Гледао је у правилну, оштрих ивица ископану јаму и исто тако правилну купу земље крај ње. Уздахнуо је дубоко.

            „Ко ли ће се први онесвестити? Мајка свакако,  отац мора да буде тврд. Или сестра? Млађи брат? Најмлађи неће, он ништа неће ни разумети…“

            Сети се да је, давно, крај исте такве хумке, и сам заплакао тек кад је резумео да је мајци тешко толико да је и сама хтела да умре док је грлила мали бели ковчег. Привио јој се уз сукњу, да не  умре и не остави га.

            Одмахну главом и ухвати се жуљевитим рукама за ашов. Пожури да ископа још колико треба и да се склони одатле. Није волео да зна коме копа раку. Пијани Озрен му рече да је то за дечачића, од седам-осам година тек. А није волео да зна то, није…

Обриса је са образа. Сузу, или кап зноја, није знао. Била је припека.

 ТОДОРА ШКОРО, писац и новинар из Београда. Објављене су јој књиге поезије „Неизмер“, Под небом Србије“ /“Sotto il cielo di Serbia“ и „Суђаја ми дала“, као и књиге кратких прича „Варке душе“, „Умирање срама“ и „Сенке и свици“, а у припреми  је збирка минијатура „Трен-приче“.  Превођена је на енглески, италијански, бугарски, немачки  и хинду. Добитница домаћих и међународних признања за поезију у прозу.

Горан РАНЧИЋ: ЈА НАМЋОР

ЈА НАМЋОР

Снег ни затрупал. Село обелело. Зимско време.

Дьн кратак. Ноч нема крај. Сељак не знаје како да изарчи време. Дьн и пројде некако. Ал ноч-к’о гладна година. Сељак, к’о сељак, неје научил залудан да седи.  

Горан Ранчић

Одељамо некоје држаље за алатће. Мож да буде некоје за сећиру. Или одељамо за ашов. Напрајимо косило. Напаримо и савијемо некоју вилу. Че требе кад падну први откоси. Исплетемо нећи кош за носење сламу. Одељамо набадњу. Врша зачьс дојде. Прајимо дрвене ложице. Големе. Малечће. Разне. Ако имамо дьшчице од липу, прајимо клупе. Боље кад су од полько дрво. Згодне за преносење. Некоји праје сандуци за пчеле. Попрајимо јерм. Закрпимо душаме или калкан. Добро, искарујемо и ђубре на њиве. На сьнће туримо канате, упрегнемо краве, па ајд’, искарамо нећи пут. Снег само скрца под сьнће. Ми црвени ко булће. Нешто од товарење, нешто од грејану рећију, ал’ ни тај работа не траји. Наодимо се на разне работе. Стезамо кош. Поправљамо пресеци. Чисто да несмо залудни.

Тека. Надвечери се. Намиримо прекај стоку. Простремо им сламу. Насечемо лисковине за потклаџу, па ајд у “задругу”! Друго нема кво мож сељак да работи кад га снег затрупа, а ноч се примациња. Времето га стегло, само скрцка под опьнци док стигнемо до центар село куде се наоди задруга. По њиве се разиграла снежни свиткала. Ма једнуш лепотија за онија који тој примечују и умеју у тој да уживају. Попосле че одрипи месец  над Брандел и још повиш че га стегне студат. Нема везе, ми се па позагрејемо с рећијицу и ником ништа.

Тека му тој иде. Нечемо ваљда, к’о жене, да седимо дом и да врткамо за вунене чарапе, ил’ да мотамо цевће, ил’ да мотамо преџу на мотавилче, да заплитамо џемпери, ил’ да веземо труковани чаршави. Бьш ако очете оно има и такви. Седу си дом и ткају си са жене. Не кажем ја ништа лоше за њи’, само казујем да  има и такви…

Ми који несмо од тија што се увечер дом засеџују идемо у задругу. Туј се збирамо. Куј пивце. Куј вино и ћиселу водицу. А понајвише си арчимо домаћу рећијицу. Сељаци људи. Тека смо си научили. А и нема си га боље од рећицуту. Знаш кво пијеш. Од њу не боли глава кад се прекара. Од вино и од пиво оче…

Вурунчето у задругуту само тутњи. Ората разна. А заслушујемо нечију препирку. А иде смеј. А се сетимо за нечију невестицу. Ехххх, беше док беше! А се сетимо за некву догодовштину из младос. А га некој одврже. А некој некога рчне у ребра. Тија се рипне, упцује се. Сељачка работа, прости љуђе, просте ни и зајебанције. А се ућутимо кад дојде некоја од нашете да си купи некво. Чим се ућутимо, значи да ју поштујемо. Она купи, па си отиде. Некој дьлбоко уздьне. Која се од њи  поодзрне да види куга све има у продавницуту, е по њу уздьну повиш… Ееее, теја увек некво забораве да си купе, па се поврну… па се па поодзрну, па ако ји после некој стигне конто дом… ма има тој, живи људи… после по село иде прича… ал’ њи брига неје, терају си живот… мужи печале по бели свет… оне печале по село, напредльк у кућу.

Печалбариви имају највиш приче. Од сорте. Зевзевације до онде. Кад ји послуша човек помислил би- печалба бања! Све код њи, цело лето, ишло весело и све они у причете најпаметни. Ма, добро, наши људи па им као верујемо, а можда је и затој што се на њин рачун највиш пије. Сви знамо: да од туј работу нема потешка.

Задруга пуна. Продавацат трља руће. Чьс, чьс, па муне по некоје пиво, на туџ рачун, а како би и друкчије, ем пије муфте, ем наплачује. За њег паре и муфте пијење, за нас шегачење. Куј кво воли.

 Овакве зајебанције нигде нема к’о што се дешављају кад пинемо. Све сећирације се забораве и ударимо тугу на весеље. Тићем се некој дерне-“држ голуба”! Ми се уребечемо. Некoга преварило. Попуштиле му кочнице. Заулав свет, овија сељаци,  мож да помисли некој кoј ни незнаје. Ал’ кад би ни руће погледал, видел би да неје тека. Укоравиле се. Испуцале. Мука се потписала на њи’. А и душа ни боље не изгледа. Испуцала. У крв плинула. Али, сељак је сељак, увек негде најде снагу да победи живот.

Задруга нам је и лек. Колко да смо насећирани, кад заприча Курјак њeгови дневни доживљаји и толмачења на животат, не ђине ти падање под астал од смеј, по два сата се држимо за мешине да не пукнемо ко пендуј. А њему се свашта дешава: Како јурил кокошку што му мрси жито, па како излезла комшика да ју заједно искарују из жито, па како на крај кад искарају кокошкуту а житото повиш умрсено… Како затекал једну невестицу у градину како мрси  лозу од краставице… Како тепал с бич баксузестуну жену… Како се здравил с нечију кумицу на свадбу, па ју ђилнул… Како пречукал бачију на Нецинчање с јаловог овна… Како се најел отровне печурће… Комендије од њег’ до онде. А он само додава гас.

Ал’ овуј вечер не испаде тека. Дојде Курјак ко и сваку вечер. Улезе Курјак у продавницу. Наручи пијење за сви. Приде, наручи нарезану саламицу уз вегету. Тека се полько омькне пијењицето. Ми сви претворени у једно уо. Са че почне! Наоштримо се за њeгове  вербалне акробације. Али, џабе, наћулимо уши за хуморизам. А за тој смо понајвиш дошли. Поготово ја.

Бркну се Курјак конто џеп да плати. Кад га у’вати сијалицата под качкет, видомо, побелел ама ко да је у млин бил. По бел од перлонкуту што је на њег’. Облизну си Курјак сува уста, гльну од шљивовицуту ко да је вода и поче испольк:

         – Овој, право да ви казујем, несьм имал намере да проорачујем с вас, ал’ ме онија зевзек изеде за стару рану. Тој ли му је требало. Зајми се синдрак. Затој чу ви овој од њег казујем. Морам. Док је јоште жив. Да не речете: Курјак на мртво куче диза нож.

Додуше и овој са како тера не мож се рече да му је некв живот. Нечу га оговарам. Само да ви нарисујем како ме тьг изеде. А и са ме уапа за једно место… Ма планирал сам да га једнуш насликам… Само сликувањето не би било с овија апарат. Пошто је такв намћор, мислеја се да га насликам у снег,па си реко:  ма мани зевзека нека врека… Ал’ са’ га начисто  претера. Ви че са да терате шегу како одавна памтим, ал’ тека си је. Бьш чу ви испричам на труп, по ред и по истину.    Ако је негде понакривено тој је затој што се позаборавило бьш како беше.

         Е, овак беше. Нели ја заврши четврти разред од осмољетку. Некако. Понекоји одовде знају како је било. На једвите јаде. Ко и сви моји врсници из моју малу Дубичје. С петлови и с кокошће. С банице и са сирење. С балончетија и шишетија. Теретно. По тупави од нас с јаганци и с прашчина. На зор. Пречапка до пети разред а да се несьм учапкал.

Обели се и тија дьн. Тьг си мислео црн дьн. А мож се рекне да несьм ни погрешил. Бео малко намрзал школу због тепањето које поједо једнуш од Гордану учителку. Ма да је једнуш па некако…

 Даклем, дојде време да се пооди у Бабушницу у школу. Са нумејем да ви кажем кво сам бьш осечал ал бео га, чини ми се, малко понасмел. Варош је тој. Школата голема зградурина. Гоџа кодници. Гоџа наставници. Разни.

И тека, одведе ме сестра први дьн у школу. Трчим на там ньо вам по големото двориште. Тека, ко сва деца, гледам си кoј би ми бил другар. Тај деца што су убаво премењена процени гатешко. Мрште се конто нас и бегају од нас ко да смо шугави. Видо једног: облечен ко ја, сиротињсћи. Иде меџу нас и понеког од премењенити чушне. Они падну и усвире се. Поче и ја тека. Али, терај, терај, на двориштето налете једьн наставник и кокну ми кокавац, тьг ми се чинеше без разлог. Ја га напцува и побего. Некоје време задрнћа дрнћалото и ми правац зградурината, па у кодник, па у учионицуту. Седомо у клупете. Доодише наставницити, казуваше који су и кво че ни науче.

Тьг и он улезе. Куј је се надал на такво да че излезне. Подиза обрвинуту. Једну подигне. Једну спушти. Дува се ко жаба кад вој дојде. Нишани ни. Задзрта ни. Студира ни. Грађа за тесање колко оч. Жма на једно око. Па промени па на другото нажмикне. Некво писува у дневникат. Диже се. Накашљува се. Шета меџу клупете. Шета. Једва проорати. Питува ни одокле смо и чији смо.  Дојде ред и до мен’. Представи се ја. Наставникат се засмеја, па рече:Поздрави се на твоји и кажи им да ти ја предавам… Ја тека и уработи кад си отидо дом. Башта само рече:

а!

         Али тека, дьн по дьн, видо ја да смо уватили мачка за реп. Гордана учитељица испаде цвећка миришљавка за овог. Овија ни укара стра у косће. Е, овак работеше:

Дојде тека на час, врљи дневникат од врата на катедру. Катедра  ли се aсталан зваше уз којино седи наставник? Чини ми се тека беше.  Тьг му гледај чудо. Сваћи пут, кад тека дојде на час, некој од нас ђаци награбусти.

Дојде ред да га опатим и ја. Кво ли сам ночтуту сањувал?  Приде при мен. Ја сам се смрзал у сред мај. Загуљено. Насечам несрећу.

Стану изнад мен. Гледа ме и ћути. Ћути. Ћути. Сукне се па ми рокне једьн кокавац. Ја се себнем и ништа. Трпим. Идемо даље. Пројде малко време, прошета по учионицуту, па се примькне до мен, суне се и скубе ми зулуфи. Боли, да врекаш к’о јаре. Ал’ трпим. Морам.  

-Ја и ти смо род. – каже.

Па ме шибне преко шију. Кьв род, а мучи ме? помисли си. Несьм ни сањувал да че мучењето на поголемо да излезне. Бркну се наставникат у џеп. Извади паре.

Да идеш, да ми купиш кекс од пола ћило!-нареџује и дава ми парете. Ја узо парете. Отидо до прву продавницу. Купи му и донесо му кексат. Он позину ко да је вапира видел. Као чуди се. Некво страшно сам уработил. Видим ја ква гунгула следује. Ал’ немам куде. Некој га нагазил и ја чу га однесем к’о петьл у расад. Тека и би.

Примькну се па до мојту клупу. Тури кексат пред мен’ на клупу. Седе при мен’ у клупу. Поћута, поћута, смишља несрећу.

Па несм ти рекьл тија кекс да ми купиш.

Па пљус по шију. А неје ми рекл какв да му купим. Сечам се. Ко даньс да је било.

Кoј че са овој ђубре да једе?

Па кокавац.

На кoга си такв смотан и глупав?

Па ме муне у ребра.

Са мора ти овој да поједеш!

Па ме кокне. Мен срамота од другарити. Ма од другарити тека и тека, ал од девојчетијата, чу цркнем од срам. Тамьн се бео почел залолосујем. Нечу да узнем, па да ме утепа! А једе ми се кекс. Ми, деца из село, тој несмо често виџављали. Ја се узајнати. Нечу узнем. Ал и он не попушта.

Узимај, сунце ти јарко!

Па ме севне по тил. Разока се.

Узимај, бленто један, чу те скршим ко грсницу ако не узнеш!

Ја нечу да узнем, па да ме утепа. Суну се наставникат за зулуфити. Скубе душмансћи. Ја поче да цвилим по малко, ал трпим. Искубе ји све.

Е, са че видиш с кoга се зајебаваш стоко неваспитана!

Отрча наставникат до таблу. Довати дрвенити лењир.

Дооди овам, да ти ја препишем кво следује за инаџисување!

Ја отидо, морам, нема се куде.

Дај руће, овам да ји испружиш право напред! Понагор! Састави овак прсти, као кад се крстиш!

Показа ми како. Ја намести и зажма да не гледам.

Отварај очи!

Шибну ме с лењират по главу.

Не спуштај руће!

Ја ји па подиго. Свирну лењират. Ко да ми у мозак  мертечћи ексер закова. Крв шибну под нокти, тече низ прсти. Ја се тьг упишта. Немога више да издржим толће болће. Свирну лењират и по друђити прсти. Још једьн мертечћи ексер у мозак. Ја писну још појако. Чини ми се и са ме боли. Тека ми два-три пута с лењират унакази прсти. Са и да очу да узнем од кексат с овакви прсти нема шансе. Гледа ме, гледа, па се дерну:

Мьрш на место, соме један!

Нацрта ми се лењират по грбину! Измькну се ја у мојту клупу.

-Оче ли још некој да се прави мангуп? Кoј је са на ред да му очитам вакелу…?

Погледа ни по учионицуту, к’о лисица по кокошарник кад слима! Овија лудак че утепа некoга!сину ми муња меџу слепоочнице. Тьг се наставникат остро џилитну конто разредат. Онак накострешен, ко ћуран, прецепи ни! Тарзан шмугну на врата. Ми видомо од њег, па сви беж! Наставникат трчи по нас. Разјарил се к’о бик. Пцује ни и бије с лењират кoга стигне и куде стигне. Настаде тотоњ! Пиштање на све стране! Турло по целу зграду. Тьг ја видо да се за никакву грешку мож голема казна поједе.

Пројде нећи дьн по тој. Наставникат се посмири. Дооди и нагосје код нас. Башта и мати га госте како личи у домаћинску кућу. Ја се сакри да се не поздравим с њег’. Чујем га како орати, питује за мен и засмива се у другуту собу. Родитељи га кокре, а он им дете утепа! Чудо или глупост? Кој че га знаје! Кво ли сам му тьг све мислил? Кво ли сам му прошьпчал? Несьм му у мислењето остал дужан. Кво сам му мислил, ви че се и сами сетите. Да ви не казујем.

Тамьн реко да мањујем школу, оно  даде Бог добро, па се од шести разред спасимо од њег. Дојде једна наставница  да ни учи. Тьг сви ми ђаци видомо да има и другчији наставници од који се мож нешто научи, па чьк да мож и да ји заволиш.

 

*

Ене, кад оној идо по Свети Илију, на печалбу у големото село,cрето’ га. Лундза се, тека, без пријатеља. Без родбину. Без образ. 

Позна ме. А мислил сам да га заминем. Да се прајим да га несьм видел.  Заслужил је. Али ајд’. Поздравимо се. Чьк ме изока у кавану на каве. Ја се отима. Насечам: крв че ми пине. Бегам од невољу. Журим се к’о бођим. Ал он се наврза ко крпељ. Не попушта.

Отидомо. Седомо. Наручимо. Погледа ме у вр очи и рече:

-Куде си, бре, сопуране?

Заглоби зуби вапират. Некво ми мрдну под груди. Овој још зло и невоља човек! Смеје се изазивачћи.

Куга си домa оставил да га чува?

Накези се па. Хијена!

Ако налетиш на поголеми опьнци кад се врнеш…

Изгоре ме.

Малтерџисујеш ли? Неси за друго правен. Ујет си ко и мојни синовац. Знал сам да ти је тој плафон. Такв си си и у школу бил прос’ и приглупачак!

Па ме изгоре. Припуцаше ми прсти колко сам стиснул песнице. Помисли се да га ргнем меџу рогови, па кво буде-нек буде! Да види како бије Свети Илија. Некако се прикроти. Изброји до три у себе. Ма само што га не занитова. Диго се и отидо си без „Остани с Богом!“ Са видим да сам можда требал да га репнем. Требеше га оплавајзим с једну сељачку по излапелуту тинтару. Да га зачьс раставим сас живот. За све да му врнем и тој с камату.

Ал’ у невиделицуту видо једно. Нема потребе за тој. Нече њег’ паметан човек да утепа. На гоџа је се с пакос’ зајмил. Никој нече мьшка руће с будалу, па нечу ни ја.

Идем конто градилиштето. Нође се вртају. Не знам кво чу. Ма не мога да издржим. Право чу ви казујем. Поврну се. Придо уз асталат куде га остави. Сльгну се комто њег да ме боље чује, улезо му у зенице и реко му:

– Тој с опьнцити, твоја прича! Па нече ваљда с комарца онаква снага да живи. А за другуту женицу све најубаво. Она боља учитељица од тебе. Код њу сам одличан ђак бил. Понављал сам сто пута. Он побледе. Па поцрвене. Па поцрне. Ја ћимну на конобаратог. Дадо му иљадарку. Отидо си. Не волим да дугујем. Такьв сам човек…

Заћута Курјак. Наступи празнина и мучнина у задругу. Несмо научили на такве приче.

Ућа Срба спаси ситуацију, пресече празнинуту и мучнинуту,  извади црвену и наручи дуплу туру пијење за сви присутни.

Продавацат кад виде црвену пару, сукну се конто њу, па се некво сплете. Уватило га, изгледа, гоџа пијење на муфте. Изгуби равнотежу, замлатара с руће ко диригент. Груну у вурунче. Изгоре се на вурунчето, па се цимну конто гајбе. Падоше гајбе и потрошише се влаше. Срча колко оч! Вурунчето се разлете, са све ћунци, по продавницуту. Саџе из ћунци засипаше џак сас шићер. Тека и продавацат плати једну туру и направи на сви мерак.

Ко да се тој чекало! Засльзимо од чур. Засльзимо од смејање. Разгаламимо се. Оде све низбрдо. Курјаковуту причу заборавимо. Он се оћутал. Седи си у ћоше. Цима ји к’о смук. Нече ни више казује.

Ееее, а једнуш, једна снајка…

Не, не, од тој нечу! Добро, после кад си појдемо дом, заледе ни се бркови од студ, малко ни месечина соплита, малко рећијата, штрапамо напамет, ко сањити. Понећи се и опрзољи, па бупне…Мен се тој често дешавало… Али и тој је за људи…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан Богдановић, Зашто ме стално боли глава

  Био сам горе у селу. Празно. Држава је затворила наше село. Затварају редом. Само да знате, игра мечка код стринини, па дође и код чичини. Моји пријатељи гледају на фотографијама пропаст. Један ми каже, Плаче ми се… Други само ћуте, стегло их за гушу. А ја, шта да вам кажем, шта има ту да се каже. Али ево је она од јуче, каже нисам ти рекла, Ја сам из твог краја. Зашто ми то говори, само да ме чачка. Ионако нисам могао спавам. Легнем синоћ, оно ми се све врти, не могу да склопим мисао, само мотам. Ћутим и куњам, као бесно псето. Жена види, избегава да ми нешто каже. Горко ми у устима. Отпада онај малтер са цркве Св. Николаја, а ја се пипам за главу, мислим да ми отпада са главе, па се тргнем. И све тако. Само се себам.

  Устанем. Као, сетим се једне књиге, Конфуције, Лаоце, Чуангце. Кадгод ми је тешко, тамо нађем нешто да ме смири. Али не знам где сам оставио књигу. И увек кад не могу да нађем неку књигу, најчешће је о књизи реч, али и неке друге ствари, ја оптужим жену, Ти си је негде склонила, а она, Можда када сам брисала прашину… Али сада ње нема. Нема је жена, па нема ни књиге. Ко ће сада да нађе књигу, као да су она тројица отишла чак у Кину. Ма, она жута књига, тачно знам да је ту била. А када је то било, када је ту била, то не знам. Где ли је сада та књига. Идем тако блесав из собе у собу. Књиге свуда по столу и по патосу, поред кревета… Ништа чудно, увек је тако било, ништа необично. Ако је тако, ја знам да нађем сваку књигу, и када је мрак. Тако је било, сада тражим, тражим, па седнем да се издувам. Није од умора, од беса. Кренем поново у потрагу. Саплетем се, нешто сам оборио. Не секирајте се, није кинеска ваза. Шерпа. Кад је то прилупало, ево је газдарица, Па шта сада тумараш, видиш колико је сати, Знам, него тражим Лаоцеа, Ту је, не брини, зар ти баш сада треба, хајде легни, Ма, само да видим нешто, Добро, ево подигни ове књиге. Погледам, Кортасар, Лаоце, Песоа,… Питам, Па што си то ту ставила,

  Ко ће ту да их нађе, Хајде, хајде, узми ту књигу, видиш да сам притисла паприке, ти волиш пеглане паприке. Ето, тако ми и треба, као да нисам могао да понесем један камен из Великог Боњинца. Понео сам само тврду главу. Носим у њој своју цркву са које отпада малтер, а моји пријатељи се чуде, зашто ме стално боли глава.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

 ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

Вратила се. Не каже где је била. Нико је ништа и не пита. Дигла нос. Неки кажу, онако заједљиво, ишла је госпођа на море, ко зна с ким је сада ишла. Прошле године је испратила мужа, а сад на море. Онај јој није био добар. Једва је чекала да га испрати. Руку на срце, поштено га је испратила. Три попа су се саплитала, јер су им се мантије умотавале око ногу, на свакој раскрсници су мрсили, како је и ред. А и она се сита исплакала, не за њим, плакала је над својом судбином. Али изгледа има Бога, или она има среће. Кад некога хоће. Поједине жене се убише, и никоме ништа, а она, погледај каква је. Угојила се као мечка. Шта ли ти мушкарци виде, где су им очи. Променила је и фризуру. Није више ни црнка, офарбала косу у плаво. Светло плаво, очи црне. Шминка дискретна, рекао јој неко да садашњи мужеви воле то. Не воле много када се жена нафрака. То имају код куће. Уосталом, која се жена шминка за свога мужа. Невероватно, како је окретна, не смета јој тежина. А и хаљине су сада друкчије. Покрију све, закамуфлирају, не види се дебљина. Нарочито је важно да се не види да има дебеле ноге. А нису лепе ни танке ноге, па да жена изгледа као коза. Све треба да буде онако, како треба. Све то слушам овде, онде, а када чујем, у стомаку почне нешто да ми ври, а у грудима нешто штреца, ипак се уздржим да им кажем да је била са мном на море. Што да не? Шта је ту лоше? Ми смо слободни људи? Треба ли да изигравамо или да живимо као два вампира. Чаршији би то више одговарало. Натераће ме да се одселим. Отићи ћу у неку већу варош. Дошло је време да човек може да буде сам само ако живи у великој вароши. Има тамо и оних великих кућа, ко зна колико имају спратова те кућерине, пуне су људи, и нико никога не зарезује, сваки човек живи сам. Па и жене, дабоме. То сада није ништа. Живи жена сама и сама води своје домаћинство. За доручак, чај са витаминима, за ручак, витамини са чајем, за вечеру, антидепресиви, са мало лаганог чаја, да може да заспи. Има све, и тв, и пи-си. Зависи до чега јој је. Седне, отвори пошту, затвори пошту, отвори претраге, отвори фејс. Гађа некога. Када га погоди, отвара причу. У ствари две одједном. Једну прича са собом, псује онога тамо, коментарише, убацује фотке, преписује из новина, из књига из часописа, са гугла, и нема двојке, а ни кеца, пушта музику, смеје се ономе тамо и себи, наравно он то не види, а другу причу пише ономе тамо, он види само гладац, тј. сличицу коју је истакла само за њега. А шта ради он, онај тамо? А то сам ја. Па и он ради исто. Одлично се слажу. Иду често на море, скоро сваке вечери. Воле море и она и он. Он не воли зиму. Њој не смета зима, али ако он запне, ићи ће и она на море. Тако скоро сваке вечери, попну се на фејс и возе до дубоко у ноћ. А сутра се ради. Ради ко ради, ко не ради, не ради. Спава до подне, па устане да се одмори.