Category Archives: Поезија

Сунчица РАДУЛОВИЋ ТОРБИЦА: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

НИКОЛАЈЕВСКИ НОКТУРНО

Да је има, знао је док је није срео

и док птица у порти николајевској

није исписала тапију на удахе до звоника под крстом.

У измаглици пером заоране бразде,

корацима дужине стихова омиљене поеме,

клизио је ка Икони Трандафилових,

где се назиру помешане епохе и неки нестварни људи.

Препознату бол свог тела,

коју су истом стазом носили Лаза и Јова

између сна и јаве, уз прапорце муза,

удвостручила су кошмарна искушења

и обнажени снови,

познати у једном лаганом ходу

са којим је отпочело путовање ватреном кочијом.

Да је он има у себи,

знала је по гласницама и трнцима,

темену које пече док је лагано клизила улицом,

и кошуљи натопљеној на грудима

под којом одзвањају у тихом брују

мамузе небеског пегаза.

 

КАО ЉУБАВ У ТОСКАНИ

Увиј ме у оне меке боје светлих обзорја

у Тоскани, над водама Арна,

док губи се бледи месец као болна жена

из погледа Црњанског.

Увиј ме у омиљену кошуљу својих жеља,

да ме њен мирис одмори

од лутања немирним мислима

под оклопом небеског звона.

Окупај ме погледом који носи тајну ушћа,

па пусти онда да се страст и стид сливају низ кожу

у сластан млаз, до жуте јаре

и лепе под прстима као сок зрелог грожђа,

остављајући мирисан траг у погледу,

у ком брда поигравају у магли,

са жељом да се дан опет заљуља

као црквена звона из даљини.

 

ФАДО

Пред њим је улицама потекао фадо

брже од старог дрвеног трамваја,

а носила га је тамнонога, уског струка

и широког бока под белом хаљом,

она што небо носи на малом крсту а сунце у очима.

Потекао је фадо онако моћно као што Тежо

баш ту се страсно љуби са океаном.

Из њених гласница

треперила је меланхолична чежња

што слави живот, а живи своју бол,

док у утроби меша сласт и грч,

смех и плач заточене у живу страст.

И ту, у стрмим улицама Алфаме,

откотрљао се плочником његов мир.

Плешући у катарзи тог фада,

под сенком чемпреса и старих зидина,

у заводљивом ритму који опија

док слуша болну причу

о животу морепловаца и рибара,

упао је у мрежу пламтећих чула,

њишући се у барци под таласима једног погледа,

у којем траје фадо и када његови тонови утихну.

 

ЛОВАЦ И ЛОВИНА

Вребаш ми звук потпетица

и цурење клепсидре,

да ништа претвориш у танано нешто.

Kротиш дрхтаје ових слабина,

да би се од ловца претворио у ловину

чежњиве пути.

Заробиш поглед који је силно хтео

да буде ничији,

и пустиш да будем слатко своја.

Слободом ме преобразиш у робињу

и чувара твојих жеља,

до којих чудесном пречицом стижем.

Погледом као ласом

на површину извучеш и отмеш

последњу мрву путене чедности

и извајаш своју богињу греха.

 

ЏЕЗ

Свира Jazz for A Lazy Day,

киша у истом ритму пада,

мисли се лелујају

и само грлица на димњаку мирно стоји

– стопила се са облаком

и допушта да је загрли његова кишна сенка.

Ћутимо језиком џеза,

прсти лагано клизе по стаклу

по коме су се разлиле синкопе.

Лења је и рука са које је склизнуо огртач.

Раме, колено и огољену свест покрили су само џез

и и облак твоје цигарете

што oмамљујуће хипнотишу дан

у ситу овог раштимованог времена.

А ритам ме дотиче твојим прстима по врату

и шири се по пути која чили ослоњена на твоју мишицу.

Лењо се мрви дан у твом стиску

док њишем се пред прозором,

са чашом у руци,

у сусрет познатој фрази златног саксофона

из кога ми по грудима тече мед.

 

РИЛКЕОВО ГУДАЛО

Прешли смо ивицу амбиса

бежећи од ништавила, утега осредњости

и неких страних, утрнулих погледа

у једном интермецу ноторне празнине.

И не окренувши се за посрнулим мислима

са ивице страха зауздао си меру мог бола

непатвореном мелодијом свог бића

којом ослобађаш заточено женство

и онај бруј из груди који само ти чујеш.

Нестрпљиво, гладно, у жељи суверено,

Рилкеовим гудалом, које нас спаја,

постајеш неосетно виртуоз бескраја.

 

ЛУНА У НЕДРИМА

Черга на ивици шуме од уштапа чека

да јој ветар дуне у једра чежње

и однесе је никуд или још даље,

где ни друмова нема.

Расушени сто под багремом

дању гаров чува,

а ноћу походе песници

убегли од кућних черги напуштеног духа.

Једним жедним покретом разнесу празне боце

и све суморне мисли наталожене на дну чаше.

Ту ноћ свежином мирише,

а као бодеж поњаву

пара је врелина циганских грла.

У трбуху трепери одјек даира.

Дамари куцају брже од златног сата

док у мраку блешти тамна пут женска

орошена игром по оштрици чула.

Махнита жудња из мушког ока

меко тоне у наборе свиле

што немирно таласа око девојачких бедара.

Један такав поглед украдоше црне очи

што играју брже од босих стопала

док мирис багрема опија.

Жила на слепом оку лудо пулсира

изгубљена у звуцима ноћи.

Разум блед као сећање чили у врелој тмини

док месец залази иза крошње.

Из дивљег плеса спусти ноћ девојку-чигру

у крило онога који зна да је ово његова песма

и да ће је сачувати тај шумарак

и једном један у вино зароњен стих.

 

ГРАНИЧАР ЖЕЉА

Ти знаш где су границе

мог сазвежђа.

Пратиш све трагове

неухватљивих путања

у снове.

Гипким покретом пантера

ловиш мисли

и знаш да вештином скулптора

на кожи

извајаш жељу.

Нежношћу антиквара

љубоморно чуваш титрај усана

и ока само за себе,

чудесно дуго!

Волим у теби страст

великог трагача за скривеним благом

и жудњу која не престаје

када га пронађе!

 

КОРАК У ВАЗДУХУ

У праску

распрши се сан.

По срчи његовој ходајући

моћ сечива немир посеје.

Чудо како и месец онда

у зеницама крвари кап по кап

и пушта тишину да истече.

Kорак у ваздуху страхом задојен

застане и лебди, лебди,

чекајући да јава пукне

из неког сна.

 

ПИСМО

На дан када сам почела да ти пишем писмо,

сручиле су се неке монсунске кише

од којих су тупо одзвањали олуци.

А таман сам хтела да ти напишем

зашто упорно прећуткујем неке риме.

Онда сам опет једног јутра наумила да наставим

пишући о овом чудном столећу

коме из чељусти вире оштри очњаци

немоћни да загризу у бит.

Истрошила сам хартију,

а мисли су претекле загазиле у ноћ.

Одлучила сам се потом за ново писмо.

Да напишем како се не љутим на твоју мисију,

ни на остатке старих опушака у пепељари,

на пријатеље који те остављају рано испред прага

или никад тамо где си потребан,

на прекоре усидрене у сумњи,

али прену ме плач дечји.

Саплете ме онда непозвана стрепња:

која ће хартија сажети недоречено и недирнуто?

И хтела сам, много сам тога хтела да ти напишем,

али се попут праска разлегла бука кочница са линије осам

и пренула ме у будно јутро,

као и твој поглед

који је поштара управо испратио.

 

МАЛО СЛОБОДНО ЈЕДРО

Трошимо ли дане или они нас

откуцајима немира и корацима вечитих трагача?

Да ли је оно што чујем само умишљен шум

или зов твојих мисли

које сам пресрела некада давно

у порођајним мукама једне љубави,

на прагу чисте радости када се родио тренутак?

Док су у вечитој метаморфози жеље

испод клатна нашега века

насукани излизани ђонови,

у чамцу за другу обалу тек је места за осмех

и једно мало слободно једро.

 

САПЕТО СВИТАЊЕ

У изгужваној постељи

ваљају се само мисли

уморене ноћним аветима Несна.

Грче се и боре,

са изнедреним дахом,

ударајући тупо у стакла,

жељне да вриском, са срчом,

проспу се кроз окна.

Сад шкрипи перо

и само понекад у трену крикне

јурећи зору да се у њена недра зарије.

Не долази ми више у свитање, журно,

са очима у којима те нема,

на вранцу сапетог сна!

Пусти да ми ноћ било одмори,

у брују груди лепету налик

и да зауздам мисли жудне,

одевене у светлост по мери коже.

 

НЕПОВРАТНО

Чекаш.

Корацима мериш стазу вечности

и бројиш дане што плове Одисејевим једрима.

Чекаш звук, знак, ехо,

речи које шуште као лишће,

па се проспу попут летњег пљуска,

да врела кожа живо забриди.

У чекање ти се вид претворио

у жељи да на хоризонту

заплови у небеској барци смираја.

Хоћеш успут да сан ломни умориш

и пробудиш се негде далеко,

где у оку пустолова сенке су краће од чекања.

Ту ћеш пред мачем путености

спустити ланце своје слободе.

Неповратно.

 

МОЛИТВА

Стане сат када он оде по своју дозу живота у боци.

И сан виси са стропа као Дамоклов мач,

а сопствени испран израз испуни тишину.

Само понекад Јуда зазвецка сребрњацима у мом билу.

„То је живот “, дошапне брижно биће

подсетивши на жрвањ у покрету,

у чијој је сенци под палим небом

полузавршен акварел,

разводњен до граница препознатљивости.

Мајстор би вероватно узео кист

да повуче потез који све решава,

али четкица у руци и ужарено око

ишту боју која се свела на једну кап.

Онда однекуд добра бабица пресече врпцу.

И као што тек рођено дете

са првим вриском удахне живот,

дубоко удахнем наду.

 

ДУША ХЛЕБА

Да се опет родим,

само бих теби замесила хлеб од најзрелијих зрна

сушених дуго на ветру и сунцу

па млевених у фине честице

што кроз ситно сито времешно пролазе.

Да ти прсти утону у белину хлебну

и на непцу осетиш сваки покрет руке у тесту

и надимање груди док му обликује глаткоћу.

И да ти се осмех огледне у бистром огледалу

тог тренутка

јер већ у следећем прсти хрле

да за наредно јутро нову душу од хлеба,

онако врелу

на длан ти спусте.

 

ЛАЖНИ УГРИЗ

Сећаш се причали смо о љубави Ахматове и Модиљанија

и о илузији увијеној у огртач љубави?

Држао си мале кокос куглице које волимо,

а путања твог погледа извлачила ме из безобличне густе масе

и као Амедеов женски акт будила ме из капи боје.

Шуштала је хартијица из које

си немарно расипао кокос

и видела сам у тим мрвама расуте неке тренутке,

успут изгубљене мисли и грудвице немира

старих еденских вртова.

A сласти отопљених куглица

отапају и зимско окно, па затрепере кровови под капом града.

Видим у тренутку париску вреву,

запече ме жар очију Ахматове

и заљуљају акорди њене страсти.

Ти само подигнеш прсте са праговa гитаре

и ослободиш ме свих оштрих ивица ван простора тишине,

док лажним угризом скупљаш кокосове мрвице са доње усне…

 

РУКА НА КОРМИЛУ

Да, могло је све бити другачије,

да нема твог лаког и бешумног весла

које ми растаче биће попут ледоломца,

после чијег проласка тихим газом,

у заглушујућем пуцању леда

отапа се сваки грч.

Можда се не би размрсиле зебње

потонулих морнарских мрежа,

да пребрана реч није одбранила чедност

азурне хаљине коју чувају албатроси на копчама.

Можда се не би као диптих неба и и воде стопила лица

у акварелу разливених тела

и плодила се хтења да ударају о хриди путености,

док око блуди у бујном виру намере,

да ниси потпуно раширио своја једра.

Да, могло је бити другачије,

испод свода привиђења,

да се није расуо белутак испод твоје крме

у стих пророчких снова, који зри.

Тек, изронила је румен

и реч која се не опире више.

 

СУНЦОКРЕТИ

Сећала се,

стао је поред  њиве коју су запосели сунцокрети

да јој освоји поглед, као што је матицу мисли.

Сада је у полупразном возу јездила к себи

док су се као зидне слике низала

стабла и виногради,исте њиве сунцокрета

а као реликвија је остао поглед

у свили ковчежића јучерашњег дана.

На краткој релацији до Новог Сада

по меридијанима бокова трнули су трагови

живих додира

а низ груди се сливао сок топлих вишања

које су још мирисале на две мушке шаке.

Осетила је да се слободно отискује као Амелија Ерхарт

и неустрашиво лети ван граница  карте

прекривене прашњавим ламентом

у подневном кругу,пратећи сунцокретове главе

које чежњиво гледају небо.

 

У ОКНУ

У времену нечисте крви

међу веђама носиш белег љубави

-тако је рекао,

Кроз сенке и свилу Борине приче,

која је њено женство подојила као мати,

спустио се у блудно окно њеног ока

где је почињала берба огњене искре.

У уху жеље за ангелогласним шапатом,

испуњавао се лунин круг.

Дах, као воштаница,

разгоревао је глуво доба у игри лишеној моћи.

Прастара жеља згуснула се у грч

а исклесано језгро сновиђења

помирило је обале, како то у сну обично бива.

И негде на рубу лета, у сенци тихе слутње,

повила се лоза подвижнички сама под погледом

у срмену амфору  од светлописа.

 

ПЕТАК, ИЛИ О ИШЧЕКИВАЊУ

Док је свет говорио о Црном Петку,

ја сам бирала петкову белу суштину,

његов најбељи део,

реч Мајаковског и њену белину,

тражећи у њој трагове наших драгaња

у страху да не изгубим тај

тренутак као песник реч у мукама ноћи.

 

Часовник још откуцава чекање –

осам, девет, десет…

Кроз горући стих , смеје се Мајаковски

што бројим пешчана зрна до твог осмеха

и оног у очима вапаја за заузданим женством

који просипаш лако као вино у стих.

Хватам се за простор између речи

и опет пребројавам стихове

у којима се нижу уздаси уместо запета

вадећи пажљиво чиоде упитника

посејаних по капиларима тиховања.

 

Помешам  потом  кистом по тој белини

нијансе свих годишњих доба,

отворених вена и вина,

и осенчим бојом заласка сунца које тоне у Дунав.

Из слике израња коњаник који језди под горућим небом,

стиска у наручју жар птицу која само погледом поје

и скрива под крилом митски кључ древних вртова.

Измакнем се и гледам тражећи прави угао

пре наредног потеза

пре него што платно урамим и поставим

поред полице са које ме гледају корице Мајаковског.

 

ПОЛАРНА БАЈКА

Један цврчак се тог лета оглашавао однекуд

песмом коју су смењивале

узвишене мисли нежног џина

што су пристизале из даљине

заглушивши сва чула

и засенивши тренутке волшебних залазака сунца.

Тај мелодични низ наговестио је таласе лепоте,

појављивао се, нестајао,

некако синхроно, телепатски

и рађао je ишчекивање као да већ досеже сутра …

А потом,

као у поларној бајци просуло се светло у судару душа

и уз збуњено освртање помислила је:

„Овако ваљда треба да изгледа престоница

када је потпуно осветљена

славолуком осунчане зенице“.

Тумачила је, затим,

калиграфске знаке новоосвојеног простора,

који су као голфска струја

потпуно брисали трагове прошлих усхићења

што су у њој бледели

налик крајолицима

виђеним кроз прозор

неког давног воза.

 

ПИЈАНСТВО

Ма све бих хтела да ти кажем,

о томе како титрају звезде

као свици у трави

и троше се минути удисаја,

док гледам неми филм и смрзнуте секвенце

у недоглед понављаних кадрова.

А онда истину стиснем као срчу у Скупљачима перја

да се у живо месо зарије и крвари,

да се цунами вена источи

а да не попрска тебе.

Твој  поглед је и без ње,

пијан и

свакако већ изван прозора на далеком хоризонту

да ухвати зору

која те буди.

 

ЗЛАТОУСТИ ЖЕТЕЛАЦ

Поново сам сањала оца свог

Златоустог жетеоца небеске сенке,

што још увек стрпљиво ређа каменчиће

из  винчанског врча и дунавских дубина

да поплоча пут до видела.

Видим још увек носи  секиру коју  је нашао у шуми,

ону исту којом  је Перун  гађао змију ,

и блеском тако огледало сачинио

да нас  заштитити од грома.

Негде у зору у очевој руци сја жртвеник

пун живе воде у којој се огледа јутро.

И жубори као вир да би у бескрају починуло зрно

милости , љубави и истине

које се скрива од човека

непробуђеног из кошмарних и јалових снова о срменом путу.

Потом  у  средишту дворишта  сади храст

уместо храма као место сусрета неба и земље.

Запљуснут светлошћу покреће сунчев точак

и наставља да хода огрнувши своју сунчеву кћер радошћу.

И вратиће се опет, знам, да чува  ред и прогна немир

и вратиће поново  камење у реку у вечитом кругу

да из њеног корита напоји ме.

 

ПОВРАТАК

Онамо хоћу да се вратим,

у ону улицу у којој ноћ носи одјек тајни,

у ону кућу у којој мајка данима чека сутон

и чува дуње за мене…

И док шушти шаш под ногама,

она чека да поделимо поново сенке са старим фењером,

па да се склонимо од светлећег коњаника

који у касу осваја небо јурећи кроз време.

Бриде ми прсти да дотакну њену трпезу,

да зенице опет покупе жар огњишта на прагу зиме.

Да грејем промрзле дланове изнад ватре

која пуцкета а мирише на хлеб и радост.

Хоћу да се вратим у онај сутон

када мајка поставља вечеру за све нас.

 

ЧИПКА ОД КАМЕНА

Као из дворског веза владаркиних руку

косовском мустром,

исклесана у камену,

под грабовачке скуте се свила

умивена из љубостињског ведра,

црква огрнута материнском молитвом.

У хрисовуљи украшеној благошћу духа

као плодна лоза на брегу Божјег дома

из молитве благочастиве госпе Лазареве,

страдалном сузом искао се и исткао спас

за христоимено стадо од вукова.

Шуми молитва у грабовачким гранима

из корена и камена као ехо

да  нађу мир подвижници,

ничу синови као изданци маслина

и снаже се чеда у благоверју,

осветљена лучом очинским

у светлу до краја века.

 

ГРАЧАНИЧКИ ТИПИК

Лик на фресци без очију занемео.

Мук тупо гледа у дно длета

и моли безгласно за безименог,

израза невидећег

у вечном бдењу за искупљење душе.

Страдалнику се отисак јагодице отео од темеља

и жигосаном сад век мери пој молитве,

а у одјеку грмљавине срушеног звона

уздигао се храм небески у палој зори.

И булке у атарима миришу на душе,

а зрикавци певају о руменим годинама

док у затишју засталих векова удишу слободу,

да време претекне бреме

омеђеног духа склупчаног у простор.

 

ВИДО

Ни Зевсова грмљавина под Олимпом

не може да утиша галебове

над модрим покровом заспалих глава

чији фибри душа исплетоше мрежу

да заувек нахране долазеће.

Као злокобна измаглица ширио се лазарет

ту на тлу, где је море избацило Одисеја,

а где камен више није могао да сакрије

скелете џинова под малим шајкачама

што не дочекаше повратак на своју Итаку.

Тихују сада небеска браћа што срчаношћу

посрамише   богове.

Векује и род маслина и цитруса

под којима се гомила грумење воска и уздиже пламен

да искрама осветли поглед и раздани над Видом.

 

РОДОСЛОВ

Као шаре на ћилиму ређам родослов.

Небеску браћу бројим у мирном ходу.

Семење сећања у ситу пребирам,

a очинским погледом бих да иза стена времена

бременом племену докучим пут.

У мимоходу прегибају се сене нејасних лица

и клица семења расула се у замршеној пређи

да под преслицом заискано клупко се намота

и у ћилиму истка лик горског оца.

 

АЗБУКА МОМЧИЛА ГАВРИЋА

Албанска голгота…

Бајонетом пре но оловком Буквар отаџбински писао

Витез српски,  од рода

Гаврића масакрираних,

Дринску дивизију сустигао

Ђонова шупљих.

Ехо страдања рода свог кроз

Жбуње и врлети козје га носио да

Зверства над кућном нејачи освети.

Исцепан и крвав осмолетник нижи од плота,

Јуришао јуначки од живота већи на

Колубари, Кајмакчалану…

Лед под ногама срчано топећи,

Љубећи груду,

Марширао уз Мишића војводу преко планина од телеса,

Неустрашив, најмлађи савезнички војник.

Његови измрвљени

Окрајци детињства остадоше у

Поцерини на крвавом прагу сасушени.

Разорни ветрови и вуци рата понеше пут

Солунског фронта из родне

Трбушнице, да га јужни  опет дедовима усправног врате,

Ћупом слободе да хумке залије.

У трагедији и подвизима кроз врлети сраслог са отаџбином.

Француским одличјем часним дариван за

Херојски и срчани бат од

Цера до Крфа ,чак мало даље – до легенде.

Чудо о коме Ћути век.

Џин у ђаку чију је клупу замeнио

Шести артиљеријски пук…

 

ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ

На спруду, док Дунав према Карловцима Бранквим

и још даље, према Овидијевим Томима тече,

загледана у листове из старе свеске

читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.

Знам да не смем пустити да се вино излије

по Дучићевим речима, по стиховима

његовом руком записаним и у вечност одложеним.

Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,

пре него што их је сложила у кожни ковчежић

и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,

понела и предала на руке и наум владичин.

Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.

Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи   у заборав.

Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива

и њеног Петра, са којим је друговао,

и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.

Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.

Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.

Сада је, о Небеса, овде на моме столу,

и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса

са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао

и на нашем језику проговорио речима богова.

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

Сунчица Радуловић Торбица је рођена 1965. године у Оџацима.Високо образовање стекла на Универзитету у Новом Саду, где живи и ради. Дуги низ година пише поезију и прозу за децу и одрасле. Објављивала   у  књижевним часописима: Траг, Бдење, Свитак, Суштина поетике, Јесењин, као и на електронским страницама  за културу и уметност PULSE, Књижевне вертикале, Кутија љубави… Учествовала на више песничких скупова, књижевних фестивала и митинга.

Песме и приче су јој објављиване у више зборника: Гарави сокак, Кипријанов кладенац, Зборник Међународног сабора духовне поезије у Раковици, Бешеновачка приношења, Тителтека… 

Добитница друге награде на Сабору духовне поезије «Бешеновачка приношења» за песму »Грачанички типик» 2018.године. Такође, суперфиналиста на овогодошњој Међународној песничкој манифестацији Смедеревска песничка јесен, за награду Златна струна 2018.

Николајевски ноктурно  (2018) је прва песничка збирка ове ауторке.

Стојан БОГДАНОВИЋ: О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

О НАСЛЕДНИЦИМА ОНИХ  КОЈИ СУ НАМ ИЗМИСЛИЛИ БОГА И ОТАЏБИНУ

 

Ових дана чудна чуда су се догађала

У земљи Србији:

Једни крчме Косово,

Други га поклањају,

Трећи га отимају,

А има и оних који га бране,

Њих анатемишу,

Те оних који га ко бајаги бране.

 

Комунисти су начвршћи у ставовима,

Увек прогласе победу

Кад год нешто крупно изгубимо.

 

Европљани посматрају ствари

кроз шпијунку.

Намештају игру,

Да је договор

између зараћених страна пао,

Како би спречили поплаву беса,

Кад коло почне да игра

Пред њиховим вратима.

 

Руси, иза затворених врата,

разговарају наизменично

Са Немцима па са Американцима.

 

Кинези отварају Конфучијеве институте

Диљем Америке.

 

Српски песници се свађају

Око награда,

Националне пензије су у запећку.

Једнога су бездушно нападали,

Мршав песник,

Зарастао,

Делује испоснички

Као монах из Метеора.

 

Онај цинк што га је највише блатио

Има сличан образ:

Коса, брада, аљкав,

Мастан целог живота.

 

Гађао је све док му се

други није супротставио

својом часном причом.

 

Нико се не одриче своје приче

И свачија је тачна

По сопственом тврђењу.

 

Хранили су један другог

Свакојаким гадостима,

Потрзали су историју

Из рукава пљуштале су

Ружне речи

Могао се цео Фејсбук

Њима нахранити.

Кад су појели сва говна,

И своја и туђа,

Повукоше речи,

Загрлише се,

И одоше у пизду материну

Убеђени да су баш они

У праву и

да су баш они прави песници.

 

О нашој рани,

О нашем Косову,

О нашој градини

У којој расту божури

Из крви

И из духа српскога,

Богме,

Ни једну лепу реч!

 

О њима ћу овде,

О песницима,

О онима

О којима

Мислим све нај,

Чак и када једу говна,

Али им Косово не опраштам!

 

Отаџбина се,

Између осталог,

Брани и чупањем корова.

1

Када се расцвета душа,

Цвета цвеће.

Када пукне душа,

Пукне пољубац.

Када се душа смири,

Све(т) постаје ништа.

Душа је симбол,

О, љубави!

 

Нико није чуо како душа напушта човека,

И многи су због тога забринути.

А мени није јасно,

Зашто?!

 

Уопште,

Зашто издаја?

2

Зашто свет мисли

за љубав пролеће да је неопходно.

 

Љубав је стање једне душе.

Две душе у једној души.

3

Људи очекују да напишем нешто ружно,

Као о некој болести,

То их узбуђује.

Замислите,

То их радује.

 

Ако напишем да сам добро,

Онда одмахну

И наставе да сурфују.

 

Те се ствари не поправљају,

А зашто?

Немојте лупати главу око тога

Одговoр неће стићи (у)скоро.

4

О песницима пред Нову годину,

Све се надам да ће се пронаћи.

Ако се не пронађу,

онда су они у другом тексту,

а тај још нисам написао.

Може се ово сматрати и биографском белешком.

 

Одувек су постојале разлике међу песницима.

Мисли се да је то добро.

Постоје песници мудраци и песници мудоње.

5

Има сијасет оних који мисле

да су песници.

Пискарају нешто,

шаљу уредницима дужа или краћа писма.

Предлажу да им се објави то и то.

Склони су и да плате и да потплате.

Неки мисле да је боље то

да раде него да иду у кафану,

Да пијанче, да се баве швалеркама,

да месе питу са орасима

И да пред женом шене.

Ја мислим да ти нису

ни заједно ни за друго.

6

Неки су се песници

домогли уредничких места

и постали трговци.

7

Има и озбиљних песника,

они сами мисле да су озбиљни,

шта им ја ту могу,

који кукају за наградама.

Стално кукају, а добијају повремено.

Кукавци, кукавице.

Можда су и завидљивци.

Чини им се да је комшија добио

више безвредних награда.

8

Известан број песника стално цмиздри,

са ове позиције – нисам се попео на видиковац,

а магла налегла на Србију,

маглуштина,

не могу баш да проценим колико их је.

Али има их.

Важно је да су на броју.

Они стално цмиздре – цмиздравци,

као они се залажу за поезију,

за праве песме,

али њих нико не чује нити слуша,

а и зашто би?,

уместо што се стално жале

да су угрожени и стално цмиздре,

нека седну и нека напишу људски,

ако могу?

неку добру песму,

бар једну,

па нек наставе да цмиздре.

9

Неки песници нису могли

отаџбину своју да по(д)несу,

па су се одметнули,

заметнули су главу

и отишли у иностранство по мед.

Ал’, гле, меда нема.

Само медведи и међеди.

 

Сада наши инострани песници

кевћу ли кевћу на домаће песнике

и домаће издајнике.

 

Да се разумемо,

таквих има и на истоку и на западу.

Они споља блогирају,

они изнутра блокирају.

Игра се наставља.

Стара игра.

 

Засад је нерешено.

10

Песници воле да су жртве.

Већина покушава да одглуми жртву,

Већина увелико кука над собом.

Неки то чине од почетка до краја.

11

Песници бунџије нису цмизравци.

Поезија је бунт.

12

Има и паметних људи,

али они нису песници.

Има и лукавих,

ни они нису песници.

Има свакавих  људи,

Богме и песника.

13

Песници курве се курвају са поезијом,

али на дуге стазе то се уже прекине,

а они падну у сенгруп – у заборав.

14

Има песника чије су песме

вађене из шкриње

много година после њихове смрти.

Слава је дошла по своје.

15

Неки песници нису себе сматрали песницима,

али су бар живели као песници.

16

Тешко да је неко постао

песник на туђем језику.

Поезија је чедо језика.

 

17

Један је песник годинама живео са смрћу,

И то ванбрачно.

Чак је то и опевао у својим песмама.

Њу уопште због тога није била срамота.

Каква рђа,

Није му продужила живот ни за минут.

А после ми кажу,

Де, не секирај се!

И није их срамота.

 

Душа била му је огромна,

Те смрт није моглa да је однесе.

18

Било је песника којима

ништа није значило сопствено име,

Али песма јесте,

Јер није била туђа.

 

А било је и таквих који

ништа нису мислили,

Само су певали.

19

Просто избегавам да нешто напишем.

Не знам шта ме је то стигло.

Шта ме је стегло.

Претпоставка је, смрт.

Али нисам склон никога

да оптужим ни за шта.

Боље је опростити.

Тако су нас учили.

И доктрина је таква.

Не значи да су у праву.

Толико су знали.

У оно време то је било много.

А време, тече ли тече.

Тече и пече.

20

Не постоји формула

по којој се може препознати добра песма.

Постоји осећај.

Постоји мисао.

То је све што постоји,

а то је довољно.

А великог песника може извикати руља,

као што су некада војници извикивали цара.

За многе цареве и краљеве свет није ни чуо,

нити ће чути.

 

И Срби су имали краљеве,

и пре Немањића.

21

Бог (ни)је песника нагр(а)дио да пршти

Као новогодишња свећица.

 

22

Ако је песник морао би стално да трешти,

а не само када је трештен пијан!

23

Поезија је чудо,

Али песници нису чудовишта.

Они само тако изгледају!

24

Песници се разликују по песмама,

По песницама…

Једни млате,

Други клате,

Трећи блате…

Неки на све то певају,

А гледаоци само зевају!

25

Самоћа је за песника природно стање,

Кроз њу као кроз дурбин види звезде.

Самоћа је најтежа људима без душе.

26

Само je мисао вечна.
Штавише, сав свет је само мисао.
Мисао је састављена од мисли.

И то је све.

Ништа друго и не постоји.

Мисли се прекомпонују.
Неке нестају у магли.
Неке се увећају, угоје.
Неке поново изађу из црних рупа.

 

Читам мисли тога човека,

поразговарамо и он се изгуби.
Није морао да оде.
Остаје ми да верујем,

То je једна од оних грозних мисли

моја одвратна мисао којима је склона.

 

Не знам ни да ли је изабрао добро време за пут.

Тај пут је дугачак.

Свакаква изненађења су могућа.
Сад је време Апокалипсе.
Кренути на неки пут по овом невремену

није баш упутно.

 

Дешавало се да понекад

не могу да га нађем.

Једноставно није био код куће.

Тада почињем да пребирем по мислима:
Можда човек спава,
можда је човек у ве-цеу,
можда је човек отишао да се прошета,

можда је отишао на излет,
можда је отишао код своје деце,

или, можда сада саветује некога,
пише некоме писмо,

пише песму…

 

Пишем његовој жени,

Питам је,

Што ми се тај човек не јавља?

Она се не јавља.

Тражим адресу његове ћерке,

Гунђам, нервозан сам, презнојавам се,

не могу да нађем ту проклету адресу.

Најзад је налазим.
Молим је да ми јави шта се дешава.

Јавља се његова жена,

Каже,

Све је готово!

Ето, драга моја Весела,

као да је све готово,

а није,

али је грозно.

Мука ме мучи,

и ја мучим њу,

али он се не враћа.
Јави ми се скоро сваког дана,
неког дана и више пута,
али не каже да ли ће доћи.

Знам да неће залутати,

Он и Господ су на пер ту,
а и мени је говорио:
Држите се Господа!

Спремамо славу,

Очекујемо да ће однекуд банути,
да ће нас обрадовати његова блага реч!

26

Зајебава ме држава,

Зајебава ме жена,

Зајебавају деца,

Зајебавају комшије.

Зајебавају се песници.

Сви ме зајебавају,

А и Ђоле ми слабо игра.

Једино ме комшика не јебава,

А јануар се протегао.

Исто ће бити и у најкраћем месецу.

Само ће се мачке радовати!

27

Дошло је такво време да

Да се и песници зајебавају

Са отаџбином.

Све је у Богу,

А остало је у њима.

 

Увек сам био на страни слабијег,

Убеђен сам да је он јачи.

28

Распуштени пси су

По Косову

Између божура

Раскопавали гробове српских светаца.

Из дубина српских душа

Вадили су млечне зубе.

Док је Европа спавала

Американци су псима

Осветљавали српске манастире.

 

Бешчашће је смрдело

Надалеко

А ниједна џукела није мрднула репом,

Ни Европљани,

Ни Американци.

 

Руси су стигли тек до Крима

Никако да изађу из Црног мора.

 

Српски песници су се бавили

Својим работама.

Гризли су се,

Лајали су се на пасја уста,

Пљували су једни друге,

Уместо патриотских песама

Износили су у јавност

Усране гаће,

Њушили су једни другима гузице.

 

Поделили су се,

Настављају на мале голове,

Европа им аплаудира,

Кад се сви скасају

Прогласиће победника.

 

Они који су измислили

Бога и Отаџбину-Косово,

Остаће без манастира

Без својих споменика

Без својих сокака

И неће их више заливати

Сузе њихове деце

Увенуће заједно

Са својим успоменама.

Кости њихове деце развлачиће

Европски пси.

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУКЕ СА ХАРОНОМ

Стојан БОГДАНОВИЋ

МУКЕ СА ХАРОНОМ

Мастило се не пије,
а није ни пена за бријање.
Мастило се чува у мастиљари.
Повремено се проџара перцетом
да се не би укиселило.
Када преври,
маже се на хартију.
Као маст на лебац.

Ако много мућкате мастиљару,
подићи ћете талог!

Намерна искреност јесте злоба!

1

Тамо где сте наумили
одвешће вас Харон.
Ја не могу,
Сломила ми се оловка.

2

Попио сам сво вино.
На реду је мастило.

Душа ће ми остати
у поезији
Тако ће Харон крепати,
Као они силни Срби,
Поред неког контејнера за ђубре,
Јер му јутрос нисам оставио
новчић за бурек.

Кад ми тако дође нешто до гуше
не остаје ми друго него
да скочим и да се удавим
у мастило.

3

Харон је повећао цену

Тражи два новчића

По души

А као главни разлог

Наводи да је Турчин

На ћошку повећао

Цену Бурека

4

Створила се пометња

Мртваци чекају

Да се ситуација разбистри.

На гробљу влада гробна тишина,

Не знају људи где ће им душа.

Држава је ангажовала новосадског доцента

Да им докаже

Да и мртви немају никаква права.

5

Харон ми се јавио мобилним

Срећа да сам га понео

Ноћас док сам спавао

Каже да је моја душа

Заражена поезијом

Болест је прилично одмакла

Те да је он

Ни за какве новце

Неће примити

У свој нови чамац

Иако је набавио нови мотор

Марке Џонсон.

Претешка је српска душа.

6

Испред гробља мртви

србијански сељаци (за)легли

чекају своју децу

да дођу из Америке

Само да чују опело.

7

Неки су недавно дошли

На Косово

Али од Косова до Прокупља

Никла је Калварија

А изнад ње небо плаво

Као Атлантски океан

Из дана у дан шиље се колци

Пободени у српске гробове

Пробадају наше косовско плаво небо

А божури цветају

Мртваци са зидова Грачанице и

Дечана певају тропар

Новом америчком команданту

колонелу Дучићу

А он  не зна да је овде

Конзул био четнички

Наредник Милан Ракић

У време војводе Вука

8

Харон се спрема за починак

Као да је и њега стигао

Осиромашени уранијум

Или је то обичан грип

Ђаво ће га знати

9

Претешка је српска душа

А Харон се боји потопа

Јер би му у биографији

Заувек било записано да је

Превозио српске душе

За мале паре

10

Опет ми се јавио Харон

Само зврцка

Сав је хепи

Примио је под старе дане америчко држављанство

Обећали су му и ново намештење

 

Пребираће по српским душама

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову

 

Старе српске душе

Заједно са њиховим светим  краљевима и иконама

Избациће из чамца посред реке

Или ће их препустити својим рођацима

Кварним Европљанима

Да их развеју изнад Ибра и Мораве

 

За нови посао чамџија

Ће обући нову униформу америчког маринца

Прве класе

Натући ће маску Абдулаха

И уместо мотке добиће

Мач

Који је до пре неколико дана

Чувао лично Таип

 

Косово ће и даље бити равно

Као тепсија,

Али ће се уместо тулумби и баклава

На њему пећи издајничке душе

Заточене тешком Лазаревом клетвом

11

Некада сам мислио да би добро било

Када би се Харон удавио у Стиксу

Сад видим да се он поправља

Пијући минералну воду Стикса

Све је снажнији.

Бојим се изгубићу меч против њега

Или против Стикаса

Свеједно је.

12

Када се Харон вратио с посла

Уморан и гладан

Само што је сео на ивицу чамца

Звони му мобилни

Његова директорка из васпитно-поправног дома

Јавља се не би ли му саопштила

Да је његов нови послодавац незадовољан

Његовим учинком у превозу

У вези са српским душама

Договор је био да до пролећа све превезе

Те да се Косово може чисто предати

Новим власницима

Који су уложили велике паре

И српске главе у руднике

Ново Брдо и Трепчу

А сад је већ јесен

13

Харон је устао рано

Без обзира што је целе ноћи

Бесплатно сањао

Са Американцима никада ниси начисто

Они те туку и када си заслужио и када ниси

И сваког сматрају псом ако је мушко

Док је женско обавезно кучка

По правилу понашају се као прави газде

И свима великодушно поклањају смрт

Не пропуштају ниједан празник

Па чак ни Видовдан

И тада је Харон морао да вози

Олакшавајућа му је околност

Што је вожња била преко Дрине

А не преко Ибра или преко Мораве

14

Ако Харон овако настави

Мени не преостаје ништа

До да му избушим гуме

Или да му запалим чамац

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРЧКА-H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ-LA GRECE-GRIECHENLAND-ГЪРЦИЯ-GRECIA

Стојан БОГДАНОВИЋ

H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ-LA GRECE-GRIECHENLAND-ГЪРЦИЯ-GRECIA

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти… има један исти темељ који се зове Грчка.

***

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

***

Грчка је саставни део српске душе.

***

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

***

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

***

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

***

Грчка је вечити пламен.

***

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

***

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

***

Грчка је наш манастир.

***

Грчка је Велики метеор.

***

Грчка је Света гора.

***

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

***

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

H EΛΛΑΔΑ

Όλος ο χριστιανικός κόσμος,οι καθολικοί,οι ορθόδοξοι, οι προτεστάντες,έχουν το ίδιο θεμέλιο που ονομάζεται Ελλάδα.

*

Η Ελλάδα είναι η ολυμπιακή φλόγα η οποία φλέγεται στις καρδιές μας.

*

Η Ελλάδα είναι το συστατικό της σερβικής ψυχής.

*

Άν η Ευρώπη απέρριπτε την Ελλάδα,θα της έμειναν μόνο σπασμένα δόρυα και σκουριασμένα σπαθιά.

*

Γεννηθήκαμε ως Σέρβοι και πρωτοπερπατήσαμε σαν Έλληνες.

*

Η Ελλάδα είναι εκείνο το μόριο ψυχής με το οποίο αναγνωρίζονται οι Σέρβοι.

*

Η Ελλάδα είναι η αιώνια φλόγα.

*

Άν η Ελλάδα καεί ο κόσμος θα μείνει άψυχος.

*

Όταν η Ελλάδα δακρύζει, θυμάμαι τη μητέρα μου.

*

Η Ελλάδα είναι το μοναστήρι μας.

*

Η Ελλάδα είναι το μεγάλο μετέωρο.

*

Η Ελλάδα είναι το Άγιο Όρος.

*

Η Ελλάδα κουβαλάει στις πλάτες της όλον τον πολιτισμό.

Η Ελλάδα είναι ο Πλάτωνας.

*

Η Ελλάδα είναι το ποίημα,

Η Ελλάδα είναι η κράμπα,

Η Ελλάδα είναι η τραγωδία.

Η Ελλάδα είναι ο Διόνυσος και ο Απόλλωνας.

(Превод на грчки: Снежана Врачарић)

GRECIA

Tutto il mondo cristiano, cattolici, cristiani ortodossi, protestanti … ha la stessa fondazione che si chiama Grecia.

***

La Grecia è un fuoco olimpico che brucia nei nostri cuori.

***

La Grecia è la parte integrante dell’anima serba.

***

Se l’Europa avesse rinunciato alla Grecia, avrebbe solo le sue lance rotte e le sue spade arrugginite.

***

Siamo nati come serbi e abbiamo camminato come i greci.

***

La Grecia è la molecola dell’anima che i serbi riconoscono.

***

La Grecia è una fiamma eterna.

***

Se la Grecia brucia, il mondo sarà lasciato senza un’anima.

***

Ogni volta che la Grecia piange, ricordo la mia madre.

***

La Grecia è il nostro monastero.

***

La Grecia è il grande meteorite.

***

La Grecia è la Montagna Santa.

***

La Grecia sulle spalle porta l’intera civiltà.

La Grecia è Platone.

***

La Grecia è una canzone,

La Grecia è uno spasmo,

La Grecia è una tragedia.

La Grecia è Dioniso e Apollo.

(Превод на италијански: Јована Банић)

GREECE

All Christian world – Catholics, Orthodox, Protestants… have the same root called Greece.

*

Greece is an Olympic fire that burns in our hearts.

*

Greece is an integral part of the Serbian soul.

*

If Europe would abandon Greece, only broken spears would be left and rusty swords.

*

We were born as Serbs we like Greeks.

*

Greece is the molecule of the soul in which you can recognise Serbs.

*

Greece is an eternal flame.

*

If Greece burns down, the world will loose it’s soul.

*

Every time Greece cries, I think of  my mother.

*

Greece is our monastery.

*

Greece is a great meteor.

*

Greece is holy gore -Mount Athos.

*

Greece is carrying whole civilisation on its shoulders.

Greece is Plato.

*

Greece is a poem, Greece is a spasm, Greece is a tragedy. Greece is Dionis and Apollo.

 

(Translated by Dušanka Narančić)

(Превод на енглески: Душанка Наранчић)

 

ГРЕЦИЯ

Весь христианский мир, католики, православные, протестанты… имеет один и тот же фундамент,  который называется — Греция.

***

Греция — олимпийский огонь, горящий в наших сердцах.

***

Греция является неотъемлемой частью сербской души.

***

Если бы Европа отказалось от Греции, Европе остались бы только сломанные копья и ржавые мечи.

***

Родились мы сербами, а начали ходить греками.

***

Греция — это та молекула души, по которой можно узнать сербов.

***

Греция — это вечный огонь.

***

Если Греция сгорит, мир останется без души.

***

Каждый раз когда Греция плачет, я вспоминаю свою мать.

***

Греция — наш монастырь.

***

Греция — Большой метеор.

***

Греция — это Святая гора.

***

Греция на своей спине держит всю цивилизацию.

Греция — это Платон.

***

Греция — это песня.

Греция — это судорога.

Греция — это трагедия.

Греция — это Дионис с Аполоном.

(Превод на руски: Александар Мирковић)

LA GRECE

L’ensemble du monde chrétien : catholique, orthodoxe ou protestant… repose sur une fondation unique, identique et qui a pour nom la Grèce.

*

La Grèce est cette flamme olympique qui brûle dans nos cœurs.

*

La Grèce est un des éléments qui composent l’âme serbe.

*

Si l’Europe reniait la Grèce, il ne lui resterait plus que des lances brisées, des épées rongées par la rouille.

*

On nait serbe mais on se met à marcher en tant que Grec.

*

La Grèce est cette molécule de l’âme par laquelle on reconnait les Serbes.

*

La Grèce est une flamme éternelle.

*

Si la Grèce partait en fumée, le monde perdrait son âme.

*

A chaque fois que la Grèce pleure, je pense à ma mère.

*

La Grèce est notre monastère.

*

La Grèce est le Grand météore.

*

La Grèce est le Mont Athos.

*

La Grèce porte sur ses épaules toute la civilisation.

La Grèce est Platon.

*

La Grèce est poème,

La Grèce est convulsion,

La Grèce est tragédie.

La Grèce est Dionysos et Apollon.

(Traduit par Boris Lazić)

(Превод на француски: Борис Лазић)

GRIECHENLAND

Die ganze christliche Welt, die Katholiken, die Orthodoxen und die Evangelischen… haben das gleichen Fundament das sich Griechenland nennt.

***

Griechenland ist das olympische Feuer das in unseren Herzen brennt.

***

Sollte Europa von Griechenland verzichten, es wurden ihr nur die gebrochene Speere und die verröstete Schwerte übrig bleiben.

***

Wir sind als Serben geboren und als Griechen haben wir zu gehen begonnen.

***

Griechenland ist dieses Molekül der Seele an dem sich die Serben erkennen lassen.

***

Griechenland ist das Ewige Feuer.

***

Sollte Griechenland verbrennen, die Welt bleibt ohne Seele.

***

Wenn Griechenland weint, ich errinere mich an meine Mutter.

***

Griechenland ist unser Kloster.

***

Griechenland ist ein Großer Meteor.

***

Griechenland ist der Heilige Berg.

***

Griecheland trägt die ganze Zivilisation an seinem Rücken.
Griechenland ist Platon.

***

Griechenland ist ein Lied,

Griechenland ist ein Krampf,

Griechenland ist eine Tragödie,

Griechenland sind Dionysos und Apollon.

(Превод на немачки: Ивана Пихлмаир)

ГЪРЦИЯ

Целият християнски свят, католици, православни, протестанти … имат една и съща основа, наречена Гърция.

*

Гърция е олимпийски огън, който гори в сърцата ни.

*

Гърция е неразделна част от сръбската душа.

*

Ако Европа би се отрекла от Гърция, щеше да остане само със счупени копия и ръждиви мечове.

*

Ние сме родени като сърби, а проходехме като гърци.

*

Гърция е молекулата на душата, чрез която сърбите се разпознават.

*

Гърция е вечният пламък.

*

Ако Гърция изгори, светът ще остане бездушен.

*

Всеки път, когато Гърция плаче, си спомням майка ми.

*

Гърция е нашият манастир.

*

Гърция е Великият метеор.

*

Гърция е Светата Гора.

*

Гърция носи цялата цивилизация на гърба си.

Гърция е Платон.

*

Гърция е песен,

Гърция е спазъм,

Гърция е трагедия.

Гърция е Дионис и Аполон.

(Превод на бугарски: Немања Сарјановић)

GRECIA

Todo el mundo cristiano, ya sea católico, ortodoxo o protestante, tiene un mismo cimiento, y su nombre es Grecia.

*

Grecia es el fuego olímpico que arde en nuestros corazones.

*

Grecia es parte integrante del alma serbia.

*

Si Europa  renunciara de Grecia, solo le quedarían lanzas rotas y espadas herrumbradas.

*

Nacimos como serbios, pero los primeros pasos los hicimos como griegos.

*

Grecia es esa molécula del alma gracias a la cual se reconocen los serbios.

*

Grecia es la llama eterna.

*

Si Grecia se quema, el mundo se quedará sin alma.

*

Cada vez que Grecia llora me acuerdo de mi madre.

*

Grecia es nuestro monasterio.

*

Grecia es el Gran Meteoro.

*

Grecia es el Monte Athos.

*

Sobre sus espaldas Grecia carga toda la civilización.

Grecia es Platón.

*

Grecia es el canto.

Grecia es el ánfora.

Grecia es la tragedia.

Grecia es Dionisio y es Apolo.

 

(Traducido al español por Silvia Monrós de Stojaković)

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: СТЕПЕНИЦИ (Избор из поезије)

СТЕПЕНИЦИ

(ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ)

ОГЛАС

 

Тражим нужни смјештај

Да склоним ријечи на сигурно

Да вратим под кров откуцане пјесме

Да имам непознатог сусједа

И своју клупицу у парку

Пјесме да јој рађам

 

Купујем омању ријеку

Згодну за усељење

Гдје у свакој воденици

Свој жрвањ могу срести

 

Потражујем изгубљену Љубав

Злато Прстење Разгледнице

И све што је остало иза успомена

 

Тражи се угао између добојских и вучјачких немира

 

Ту су остали моји кораци

Откуцаји сата Надошле воде Разбуктале ватре

Обећања говора и смрти мјесечине

Стихови просути на књижевним вечерима

 

Ту плачу моје године и расту сјенке

 

Размјењујем главу испод подигнуте сјекире

За сјај њене оштрице

 

Мијењам смјер казаљки на сату

Оне појачавају трку изнад историје

 

Тако данима Тражим Купујем Мијењам

Потражујем Размјењујем

Разгрљавам Раздањујем

 

Онда сједнем с лицем у шакама

Мало се одморим размјерим ријечи

И наново распишем Оглас

 

МЈЕРА РИЈЕЧИ

 

Отказала сам одлазак у библиотеку

Пијачни је дан

Данас ћу лијепо да тргујем и купујем

Не спорим сласт погодбе

Овдје се небројено пута може изговорити ријеч

Мјера ријечи је тек на крају

Свако има своју тезгу од снова

Тргује се Купује се

 

Дугме са старих панталона

Јастук испод главе за велике и паре мале

Змијски свлак Јеленов рог

Џепни сат и рупа на џепу

Телафонски број Прашина испод метле

Скупе и јефтине цигарете

Стари кишобрани Ножеви из грудног коша

Трун у оку Сјенка испред ногу

 

Купује се свјетлост испод свјетионика

Брдо у Царевини Коњи и коњаници

Пут испод корака Стражари на стражи

 

Магле из хиљаду деветсто деведесет друге и треће

Купује се све и свашта

Само живот нема цијену

 

ПОДИЗАЊЕ СВЈЕТЛОСТИ

 

Скотрљала сам се низ степенице

Таквом брзином да нисам успјела

Од тијела направити скулптуру

 

Устала сам и тражила се Горе

На почетку пада

 

Како тада тако сваки дан

Док силазим размишљам

Шта ми се још могло десити

Да нисам устала

 

И како је сваки силазак

Избачен у тијело Оног

Који живи од своје тежине

Неизвјестан

 

СТЕПЕНИЦЕ

 

Стижу ми гости изненада

 

Одмах с врата преносе ми поздрав од тог и тог

Који није могао доћи због тог и тог

 

Ако ако сви сте добродошли

Силази мој глас низ степенице којима се пењу

Држећи се нажутјеле ламперије

Као да носе планину на леђима

 

Јежи ми се кожа по тијелу

Како не саградих боље степенице у оволикој кући

 

А ријеч је о степеницама са четрнаест томова

Постављених од истока ка западу

Да заслужено носе терет сунца по цијели дан

И годинама враћају на почетак годишња доба

Која ће их једнога дана потпуно измијенити

И низ степенице када се угасе свјетла

Спустити збир година

 

Затим…

Гости изненада одоше ни гладни ни жедни

Тако брзо преко свих четрнаест степеника

А ја са највишег гледам и мислим

Како између нас степенице више и не постоје

 

Довољно је вјеровати да су биле

 

 

СТЕПЕНИЦИ

 

ПРВИ

 

Он ме води у живот

 

Прво уђем у мрак… затварајући улазна врата

Степеник или брежуљак под стопалом

 

Да ли сам морала баш одавде започети

 

Оних дванаест попут изораних бразда

Као да долази неко важан

Ослушкују бат мојих нових ципелица

 

Пењала сам се А за мном и сви остали

 

Из страха да не изврнем ногу

Држала се рукохвата причвршћеног за зид

До посљедњег степеника

Размишљајући да се с њим спојим заувијек

Да пазим на ход свих који се пењу

Јер је увијек тежи и спорији него кад се силази

 

Они не знају из којег дијела рукохвата на њих мотрим

И шта смишљам ако би се с прага вратили

 

Пењање је увијек пут изнад провалије

Корачаш…Корачаш… А стопало се помјерило није

 

Са животом стално се надмећеш

 

ДРУГИ

 

Прво уђем у мрак Обазриво живот да не изгубим

Како се пењем ка врху тако из мрака излазим

 

Излаз је на крају свијета Скривен као тајна

Окрећем се…Овдје се ништа не налази

Морам натраг Крај се на почетку рјешава

 

Први степеник личи на други

Други на трећи Трећи на четврти

 

Кад их пресијече сунце тек тада се један другом открију

И освјетљавају Оног који долази да их напусти

 

Само ја… Само ја мање мрачна од свих

Остајем да опет започнем пењање

 

ТРИНАЕСТИ

 

Прво уђем у мрак без кога

Ни један улазак није могућ

Најзад сам стигла у врх видног поља

 

Још нисам свјесна колико је времена

Из корака истекло Осим да никад

Не смијем да их заборавим

 

Колико се циља из унутрашњости

Мојих киша и надања помјерило

 

Отворених врата и подигнутих зидова

Истовремено… На дуже вријеме…

 

Колико се само сањало и умирало

За сунцем које излази

 

Неочекивано ход у пењање прелазио

 

Тако сам провела пола вијека на путу

До Тринаестог степеника

Наизмјенично кроз тамни кланац и свјетлост

Преоравајући ријеку Хранећи се

Црним и бијелим хљебом

 

Одозго гледала како се свих тринаест степеника

Поново рађа у дугу блиставу стазу

Којом се стиже у свемир

 

Не примјећујући слабашну свјетлост

Иза мојих леђа изненада осјетих како

Летим низ степенике и заустављам се

На самом дну одакле сам кренула

Размишљајући зашто нисам смислила

Боље Степенике кад већ мајстори нису

 

Подижем скупа живот и смрт и чујем

Из мрака глас „Сад види шта ћеш“

 

Ко би вјеровао да ће случајан пад

Постати Свјетионик у којем се

Састајем са поезијом

 

НАСУПРОТ ОГЛЕДАЛУ

( Петру Крду)

 

Бициклом одлази на посао

Окрећући педале врховима прстију

Са истрошеном кожом на стопалима

 

Точкови све брже  улазе у Свјетлост и Страх

Да се раздаљина не повећа као Терет у ногама

 

Улична врева повремено додаје и одузима кретање

Усисава простор Провлачи се између кваке на вратима

Градског аутобуса И путника на станици

Између дрвета опкољених украсним биљкама

 

Подиже планету до краја висине И видим

Ногу бициклисте На земљу сада стављену

И другу која бицикл у широком луку напушта

И све ствари остављене на своје мјесто

 

И Овај бицикл прислоњен уз дрво

Секунду удаљен од спуштане гране

Која га заклања од града

 

Да Тај бицикл што се осјећа усамљено

Као и стабло док расте гледајући у небо

За птицама које су га напустиле

Баш као и њега душа човјечја

Као и простор што их спаја

(И даље неког чекајући)

 

Као Смрт насупрот  свом Огледалу

 

ВОДА У ДОДИРУ СА СВИЈЕТОМ   

 

Све је брже кретање воде у чаши

Ускоро ће напустити њено дно

Гдје је некад било најсигурније

 

Чаша је могла и да не постоји

Тамо гдје сам је оставила

На прозорску даску Унутар граница

Да вода скапа од монотоније

 

Овако се подиже небу Кружно заротирана

Као да ће пробити зид чаше

 

Чудим са за шта се држе капи

Док вода се креће изнад дна

Као земља испод ногу

Као очи увис жедну док ме преводе

 

Постоје ријечи које са дна чаше искачу у вријеме

И у сваком тренутку Извор се може догодити

Без сјећања да је у простору овога дана био неко други

 

На сваки мој покрет он би се умножио

Више него што ми се чини

 

У мом срцу мијешају се воде

Пристигле дуж једног живота

 

БОНСАИ

 

Добила сам на поклон Бонсаи

Дрвенасту биљчицу са прилично згуснутим коријењем

У малој саксији И стаблом дебљине подлактице

Што својим растом личи уличној серпентини

Упркос жици која га држи

Свезаног за дно саксије

 

Нема изгледа да ће Та танка жица

Годинама срастајући са стаблом

Икад напустити његово тијело

 

Она све више личи на љестве

Уз које подижем ријечи када о њему причам

Као о себи самој уз малу напомену

Рекавши тихо Што може тише

(Док бонсаи ћути насред даске на прозору)

 

Опрости мени што жица није теби

Не знајући како да му објасним ту

Стегу око срца Кад је изван отаџбине

 

ПРЕОБРАЖАЈ

 

Свако јутро прије одласка на посао

У спаваћој соби за столићем са двије ладице

И огледалом

Утрљавам крему на лице

И размишљам шта се још може спасити из младости

 

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања

 

И ништа ми важније не преостаје

Него да широм отворим прозор

И удахнем Свјетлост

Као врелу јутарњу кафу

 

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди

Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало

И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

 

Трнци који се из пета пењу у главу

Опомињу ме да кренем

 

Успут до посла Свјетлост ме

У себе Преобрати

 

ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

 

Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља

Разговарамо о озбиљним стварима

Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо

 

Показује ми избодене прсте иглом

На старој сингерици

Коју мора што прије да поправи

Како би укрпила сва годишња доба на кецељи

И све тајне Споља и Изнутра да ушије

 

Хиљаде опроштајних писама И важних разговора

 

Улица без живе душе на њима

И ћошкова гдје рука не досеже

 

Загледајући у своје модре игличасте рупице

На јагодицама прстију тихо прозбори

 

Тешко ми је кад видим да се свијет распада

А до сада смо од овога живјели

 

СЛИКАР

 

У неколико потеза

Насликао је њено

Тијело

 

Никада нисам замишљала

Да тако изгледају

Руке које га

Свлаче

 

САКУПЉЕНА ТЕЖИНА ДИМА

 

У углу кафане као да никад

Између њихових глава неће проћи

Свјетлост

Сједе три човјека

 

Први је наслоњен на сакупљену тежину

Дима у ћошку

Други на првог Трећи на другог

 

Устане ли један од њих

Полетјеће нам очи

У замирући простор

(Колико нам оставе мјеста)

Под њиховим столом

Од кога су сви дигли руке

Само им пјесници посвећују живот

 

ВУКОВИ

 

У своје недостижне трагове

Силазе вукови

С планином у зубима

У поље непозвано

 

Цијелу ноћ

Свијетли мрак вучјим очима

 

У раздање

Прокријумчаре свој тренутак

И помијешају вилице

С онима који их траже

 

РАЗГОВОР У СМИРАЈУ

 

Иза два старца лагано корачам тротоаром…

 

Колико је сати Један другог пита

 

Нисам сигуран Некад ради а некад не ради

Казаљке су једна од друге сасвим далеко

Колико између нас двојице

 

Па што носиш онај који не ради

 

Да видим докле ће издрћати

 

Не гледај у тај него у онај

Који је требало да буде на руци

 

Ко зна шта тај крије испод старог сјаја

Сваки пут кад мало заћути

Мислим… напољу се смркава

И све близу је краја

А тек сам за послом

Овог тренутка кренуо

 

(О)ПОРУКА

 

Заустависмо се насред ходника

Наше куће

Окренути лицем једно према другом

 

Ових дана баш ништа не пишем

А знам Син и Кћери никада неће одустати

Од жеље да им читам у башти

Испод куће Са својим теретом

У очима чемпреса и бреза

Нижући стих на стих

Који ће се макар за пола вијека

Сусрести на заслуженом мјесту

 

Ако више Ништа за будућност

У пјесми не оставим

И ово је довољно

 

Мало је простора између

Малих и великих даљина

И оних које се увијек могу прећи

 

У НАРАНЏИ СУНЦА

 

Мајка ми причала како ме под

Трешњом рађала

И како сам с муком

Напуштала њено тијело

Из наранџе сунца Усред љета

Двадесет првог јуна

Иако је отац желио малог сина да има

 

Умјесто главом Земљу сам дотакла ногама

И закопала сунце између нас двије

Као камен темељац долазећим годинама

 

У помоћ су прискочиле и тетка и бака

Ни првој ни посљедњој мени

Да сперу бол са тијела

 

Не знам како и зашто

Али по мјери тог бола додавала сам године

 

Нисам рачунала

Да мјеру остављам потомцима

 

ПОРУКА

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

По обичају

Увијек ме чека сједећи на столици

Примакнутој отвореном кухињском прозору

И гледа у танку телефонску жицу

Која скупља птице Повратнице

С путева разних

 

А оне нису само птице

Јер носе цијели свијет у крилима

Као и ова жица што није само жица

Него топли дом који осим птица

Нико не може да сагради

 

Поручила сам мајци да сутра долазим

 

Нека ме чека тамо гдје је навикла

 

НА СЛОГОВЕ

 

Мајка ме рађала као да је из реченице

Ријеч по ријеч на слогове растављала

 

Мало мене рађа Мало рубине пере

Ручно…Ишчекујући трудове

Од трена до трена

Као да је већ тада знала

Да ме за исте послове припрема

 

У хладу Под трешњом

Зреле плодове из облака

Под јунско сунце помјерала

Да би ми на сигурно спустила главу

Да запамтим своју собу…Кућу…

 

Упознам тијело

И све оно због чега је мајка

Треперила тога дана

Зидајући планину од сунца у сјенци За

Будућу мајчицу свијета

 

Ипак…Никада нисам видјела Оног

Ко је планини прозоре затворио

И који ме изнутра гледа

 

ВРАТА НА ТРЕШЊИ

 

Тај дан нисам дошла у Заказано вријеме

На Заказано мјесто

 

Повремено извирујући из своје сјенке

Придржавам дијете у себи

И страх који у мени надолази

 

Отац ми је поручио по старијој сестри

Да би било добро да се нађем

На лицу мјеста

Прије него што трешњи посијеку гране

Оборе тијело и Изваде земљу из коријења

 

Стојим и питам се Како да ми укину

Родно мјесто Савршен град у којем је

Мој први плач пробуђен за овај свијет

Јер нико у селу (осим мене) није рођен

Под сјенком Великог дрвета

 

Тада је Отац на трешњи направио врата

 

Сви су знали да је то моја кућа

Са непроцјењивом вриједношћу у коју су

Дјеца из комшилука улазила као у Светилиште

Или у Дворац изједначен са највећим брдом у оклини

Одакле птице рађају свој лет

Као што је трешња родила мене

Каква нисам сада

Која сам свој живот у трешњу сакрила

Па још увијек из мене израста

 

А данас Када стигнем тамо На трешњино брдо

Нема Оног ко је задњи пут под њом вечерао

Ни Оног брда Ни Оне трешње

Ничег…

Нико се жив не јавља

Само мале моје птице

Из несанице

 

ИСПРАЋАЈ ОЦА

 

Тог јула двадесет деветог

Деведесет и осме

Сви вратови сунцокрета

Окретали су главе

У наша лица од воска

 

Родбина Пријатељи и Познаници

Пристизали су из испуцалих стаза

Свако у своје невоље

На највише брдо у Стојчиновићима

Прије него ли се одрони из крила моје мајке

 

Цијели један мали град

Скупља прах очеве свјетлости

Пред чијим ће ходом очево тијело у вјечност

 

Већ видим нову гомилу бусења

Како притишће младу траву

На рачун дубоко ископане јаме

 

Наспрам сунца које се објесило о небо

И виси…виси…

И жестоко пружа одговор

Умноженој дубини Тамноће из ње

 

Ооо

Овог ће часа испод свјетлости

Одвести Очево тијело

Обучено у одијело за одлазак

С комадићима препеченог сунца

Оца да грије

Кад ноћ се

У тијелу поравна

 

ТРИ МАЛЕ ЊЕЖНОСТИ

(Драгани, Драгану, Данијели)

 

Учила сам своју дјецу

Да куцају на врата собе

У којој повремено Спавам

Дишем и пишем

 

У очекивању мог гласа

Скупи се ћутање пред вратима

Од три мале њежности

 

Свако од њих на једној нози држи тијело

И двоструко оживљене уши посред браве

 

Наравно све зависи од тога

Колико дуго куцају и колико дуго их не чујем

 

Дешавало се да пред вратима

Запале мир чекајући прилику

У којој имају нешто важно да ми кажу

 

Тако једном изненада отворих врата

 

Обасја ме рађање свјетлости у малим очима

Јер имају нешто важно да ми кажу

За мој тридесет пети рођендан

 

ДЈЕВОЈАЧКА ХАЉИНА

 

Улазим у спаваћу собу

 

Зидови се сакрили у дно

Својих додира

 

Моја дјевојачка хаљина

Потајно провирује из ормара

Претворена у чежњу

 

Она више никуд не путује

 

Понекад јој једно раме сиђе

С дрвене вјешалице

И мени се чини да више не личи на моје

Осим топлине која ме спаја

С неискошеним дијелом вјешалице

 

МАЛЕ ЈАМЕ У ВИСИНАМА

 

Кад се сврака огласи из гнијезда

Моји сељани знају да се мале јаме

Праве у висинама

 

Послаће горе најспретнијег

Међу њима

Гледајући га с блатњавог друма

Како из гнијезда као из тијесне собе

Ставља у њедра посљедњу сунчеву зраку

И како оклијева

Доље да се врати

Изненађен висином којој се није надао

И страхом да други пут на њега

Неће рачунати

 

ПОСТАВЉАЊЕ ЦИЉА

 

Сјећам се из младости

Уских дрвених степеница

Испод музејске зграде

На чијем се врху окупило

Неколико средовјечних госпођа

Сатима расправљајући о неважним стварима

Говор се руши у звоно на оближњој цркви

Које се оглашава најјаче што може

 

Сачекам тренутак

Додам осмијех на лице

И кренем горе

 

Сиђите да се попнем

 

Госпође се једна у другу загледаше

Без иједне изговорене ријечи и покрета

Мирно посматрајући размак између степеница

 

Примијетила сам да им се не жури

 

ЈЕДАН ДАН МОЈЕ СВАКОДНЕВИЦЕ

 

Пробудила сам се рано…

 

Сјецкајући Купус Мркву Лук

Целер и остали зелениш

Размишљала  како се возим на посао

 

Потом  потрчала уз степенице

Које воде у поткровље

Обећала сам кћерки да ћу је пробудити

 

У ормару међу одјећом

Проналазим костим боје бијеле кафе

Да затворим мрак у тијелу

(Прије него што се прошири и потроши

Породичну свјетлост)

 

Казаљке на зидном сату у ходнику

Троше моје вријеме

 

Њему пишем поруку Јави се кад се пробудиш

 

Док возим Разговарам мобилним

С професорицом Роси која ме још једном

Увјерава да у чизме са истрошеним потпетицама

Као мала смрт незнатна за живот

Могу стати све брчанске улице

 

У размаку између двије ријечи

Паркирам аутомобил

 

Онда се сјетим да се јутрос

Баш ништа није десило

Како сам замислила

 

МРАК ЖИВОТ И СТРАХ

 

Ходник без иједног уграђеног прозора

Гдје сам се изненада зауставила

Због нестанка струје

Личио је на огромну сабласт

Из које не могу до врата

Да се вратим

 

Кренем полако Стопу по стопу

(Не чујем у грудима своје кораке)

 

Хватам се за мрак Рукама

Зубима…

Крагном на кошуљи

Која почиње да гуши истакнуту

Јабучицу на врату

 

Изненада стопалом Лијеве

Нагазим прсте Десне ноге

 

Вриснем и питам Ко је То

 

Неочекивано отворише се врата

 

Као из шаржера улети Свјетлост

 

Стопалу се и даље чини да сам Ја Мрак

 

Можда и јесам другог ничег не могу

Да се сјетим

 

ПЛИВАЧИ, ВОДА

 

На знак пиштаљке поскакаше у воду

 

Отплуташе далеко Један поред другог

Потапајући тамну страну глатког тијела

 

При сваком завеслају Пливачи у своју улицу

Из грудног коша додају ваздух

Ковитлајући га кроз водене таласе

Који би неког из свог загрљаја

Могли избацити на површину

 

Већ слутим напола голо тијело

Како плута воденим страхом

И открива свој живот

У који сам све ове године вјеровала

 

А шта је ту ново Кажем себи

И Оном до себе

И Оном до Оног испред мене

И Оном испред свих у борби за злато

Осим несраће што ниси имао више среће

 

И среће што се То није баш теби догодило

Него Оном у чију срећу ниси сумњао

За кога се зна да је једини међу несрећнима

Као што се о Њему сада ништа не зна

Двадесет година послије

 

ТРКА

 

Поставили нам стазу у непознатом предјелу

На старт једнако пристижу и мртви и живи

Мада није поштено да имају стазу

И они који у својим ногама немају

Кораке

 

Неки трче обучени у сомотно одијело

 

Неки свучени до голе коже

А не знају да је и немају

 

Неки за туђим срцем док имају даха

Неки у историју с разлогом и без разлога

 

Прљави и замашћени жути и румени

Троми и разгаљени Видовити и слијепи

Са Богом у зубима

Вјетром и кишом Ватром и водом

Мраком и зором

С надом и падом трче да стигну

 

На циљу чека Свјетлост

 

Побједник је онај кроз кога прође

 

И ПОГЛЕДУ ЈЕ ХЛАДНО

 

Пролазим шумом…

Посјечена стабла хладну ми

Огрлицу око врата стежу

Мртвим својим годовима

 

Мрки пањ моју ријеч прогутао

Погледу је хладно

 

Док пролазим пријављују лист

Који пада на своју смрт

Стабла мртвих мојих годова

 

Пријављују птице

Из мојих груди истрчале

И оне дуж погледа ми пале

С крилима на пола копља

 

Враћам их у своје грло

Као  тишину да усељавам

Јер страшно је у овој шуми

Бити пјесма

 

ТАМНА СТРАНА СТОЛА

 

Сједјели су за кафанским столом

 

Преко дима и тек

Ишчезле дневне свјетлости

Тражиле се ватре у њедрима

 

Већ се видјело како једно другом

Не праштају погледе изван поезије

 

Он је три пута устајао…

Одлазио…

И враћао се на позив

Унутрашњег гласа

Чији се ехо

Спасавао негдје у дубини тијела

 

Када је вративши се с муком

Подигао поглед изнад себе

Више ничег није било

Осим могућности

Да сједне за

Тамну страну стола

 

У ДАХУ ЈУТРА

за Мићка

 

Најједноставније што сам могла

Најпростијим ријечима

До сада изговореним

Када је Он у питању

Једно јутро

Враћајући се из шетње

У дворишту

Испред куће

Уз грм ружа

Које још нису довршиле цвјетање

Рекла сам (му)

 

Као да сам те ја родила

 

РАТАРКА

 

Опет одлази у врт рано

А јелен се удаљава планином

Опасним путем за непознатом кошутом

 

Тако дубоко у поље силазе њене руке

И жању жито једноставно И беру трњине модре

Приносе устима јесен у изобиљу

 

Оструге се пењу разголићеним кољенима

Вјетар преко њих затвара Пут у брдима

 

Наслоњен о прозор

(све то гледајући) Он размишља

Како да постане мајстор и направи Врата у пољу

Да може ући одасвуд

 

Довикује се с набујалим потоцима…

 

Остави врт Напусти поље

У пољу Жетву Трњине Оструге Пут у брдима

И дођи

 

Уђи у собу  Поквари браву

И лези крај мене

Жено

 

ПОТОМСТВО

 

Силазили у јечмено зрно

Набрекло од једрине за Велику жетву

 

Љубило се класје око наших чланака

И дисале нас околне ливаде

Које су мирно

Посматрале наше главе

Подигнуте житу преко паса

 

Нисмо познавали једноставност њиве

Свједока пред којим смо скапавали

Као звијери у планини кад дођу

Дуге и гладне зиме

 

У нама вук гладовао бијело јагње

Док поваљасмо жуте поњаве

По сушној земљи

 

Извлачило се зрело зрневље

Из своје кошуљице и по нама падало

Ал не чусмо како злато звони

Само смо знали како иза нас

Остаје Потомство

На оном мјесту

На којем се никада нећемо растати

 

На мјесту сасвим обичном

На мјесту гдје нам је дрхтај и Дан остарио

 

МИРИС ПАРФЕМА

 

Потопила сам за прање

Најљепшу кошуљу

Купљену у Кнез – Михаиловој

 

Тужна сам баш као и овај дан

Као и ова недјеља

Као и ова прљава вода

Што ће однијети мирис

Његовог парфема

Са моје кошуље

 

ИЗНЕНАДА ПИСМО

 

Ево изненада и неочекивано

Пишем ти писмо

А не знам хоћу ли га

Икад написати

 

И ако напишем

Да ли ћу га послати

 

Ако пошаљем

Да ли ће ти стићи

И ако стигне ја нећу знати

 

Као ни ти што не знаш

Да ти годинама пишем

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

 

Jованка Стојчиновић Николић  је рођена је 1952. у Ритешићу код Добоја (БиХ).

Објавила је 15 књига поезије : Звијезда скитача (1975), Тијесно небо (1994), Самоћа руже (1995), Голо сунце (1996), Камен моје крви (1996), Босо биље (1997), Оскоруша (2000), Горка свјетлост (2002), Кључаоница-Изабране и нове пјесме (2003), Облик свјетлости (2006), Мрак од чистог злата (2006), Тамно око улице (2009), У првом лицу (2011), Тамно око улице, 2.издање (2011). Тринаести степеник (2014), Одабрани час (избор из поезије, 2015).

 

Саступљена је у више антологија:

Песме о мајци (антологија пјесама о мајци), Бранислав Бојић, “Агро еко“, Београд, 1998.

Велика тајна (Од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја), Перо Зубац, БМГ.Београд, 1997.

Сањаш ли (Љубавна поезија), приредио:Ненад Новаковић, „Бесједа“, Бања Лука, 2003.

Из века у век (Поезија словенског народа 20-21.вијека), С.Н.Главјук, И.М. Числов, Москва, 2003.

Antologia Festivalului International

Noptile de Poezie de la Curtea de Arges (Dumitru M.Ion I Carolina Ilica), EAI “Orient-Occident, Bukurest, Rumunija

Насукани на лист лирике (Антолог.српског пјесништва у БиХ, друге полов.20.вијека),

ЖивкоМалешевић, Анђелко Анушић, Завод за уџб. и наст. средст. И.Сарајево, 2006.  године.

Кад срце засветлуца (од Љ.Ршумовића до Ј.Марјановић), Перо Зубац, Српска књига, Рума-2009. године.

Чувари Вертограда, Антологија српске поезије Југоисточне Европе, Темишвар, 2012/2013; Издавач: Савез срба у Румунији; (Славомир Гвозденовић и Миодраг Јакшић).

 

           Награде : Награда  Удружења књижевника РС(бањалучка подружница) и град Бања Лука,(за најбољу књигу у 2009.год), Награда  Удружења књижевника Романијско-сарајевско-дринске подружнице (за необјављен рукопис, 2002. године) Кочићево перо,  Шушњар,  Шумадијске метафоре, Вински бал,  К.З.Јован Дучић,  Кључ Добор града, Рудничка врела, Милан Лалић, Кондир косовке девојке, Годишња награда УК Републике Српске за 2014. годину, Хаџи Драган, Златни орфеј – УП Седмица (Франкфурт), Међународна књижевна награда Златен прстен (Скопље)…

 

 Златна значка – Културно просветне заједнице Србије,

Признање Министарства просвјете и културе РС (за допринос развоју културе…) Амблем града Добоја (за допринос културном стваралаштву)…

Повељу Удружења грађана града Добоја (за допринос развоју културе…)

                                                                                                                              

Сарађује и објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици : Књижевник –  Бања Лука, Путеви –  Бања Лука, Српска вила –  Бијељина, Сарајевске свеске –  Сарајево, Кровови –  Сремски Карловци, Знаци –  Варна (Бугарска), Браничево –  Пожаревац, Подглад – Варшава (Пољска)

Савременик Београд, Бдење Књажевац, Траг  – Врбас, Нова зора – Билећа, БаштинарБрчко, Исток – Књажевац, Стремљења  – Приштина и Косовска Митровица, Свеске – Панчево, Крајина Бања Лука, Значења Добој, Ријеч Брчко, Даница, (Вукова задужбина)-Београд, Књижевне новине Удруж.књижевн. Београд, Градина – Ниш, Босанска ВилаСарајево, Липар Крагујевац, Књижевни преглед –Београд, Мајдан –  Костолац, Приједорски потпис – Приједор, Акт – Ваљево, Тенсо – Ваљево…

 

Поезија јој је преведена на руски, италијански, њемачки, румунски, бугарски, македонски, енглески, јерменски, словеначки, украјински, пољски…

 

Оснивач је те више од деценију Директор и селектор позоришног фестивала у Добоју„Театар фест“- Добој.

 

Оснивач је Ликовне радионице „Тврђава“, Добој и њен вишегодишњи селектор, као и концерта „Богојављењска ноћ“ ( одржава се од 1997. године).

 

Проф. др Богомир Ђукић у Издавачкој кући Артпринт из Бање Луке, објавио је књигу Свјетлост над Стојчиновином, Пјеснички опус Јованке Стојчиновић Николић (2015).

 

Била је предсједник Удружења књижевника Републике Српске од 2012

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: БЕЛАТУКАДРУЗ: MOARA OCASKA: Наличје

БЕЛАТУКАДРУЗ

MOARA OCASKA: Наличје


ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦО

 

Шта је исто као ти а није ти?

Ако си млада – остаћеш  млада,

ако си стара – остаћеш стара…

 

**

Оклоп носим – јунак нисам,

рогове имам – во нисам.

Рогове имам – коза нисам,

траву пасем – овца нисам,

самар носим – коњ нисам.

 

Свуд идем по свету,

а никада из куће не излазим.

Где год идем на леђима кућу носим.

 

Нисам во,

нисам коњ,

товар носим

као коњ…

 

Ја живим у затвореној кући

без врата и прозора;

кад хоћу да изађем,

морам да пробушим зид.

Тај зид је зидан

хиљаду година.

 

MOARA OCASKA*

 

Коме се у сну, заиста, објавило

и ко је видео сакривено Деспотово тело?

Онај ко је смислио

Ламент над Кућом светих ратова?

 

Или пауни и паунице,

купци кобила,

вуци и бауци,

циркусани

 

__

* Хајдучка воденица

 

и мајстори

вукобаукомобила?

 

Почео сам да копам ТРЕЋИ ТРАП

у недељу, кад је шибала поларном репином студ…

Кордони и студенти,

археолози, бивши официри,

новинари,

четири човека са именом и презименом

шефа државе

и две жене са именом и презименом

супруге истога шефа државе

 

Због чега копам

по овом великом трапу?

 

Зар је ту сакривено Деспотово тело

и зар су испод свега тога смрада

темељи хајдучке воденице?

 

Ја копам

док други износе на видело

нешто ново,

помешано са трулом сламом

пергаментима и заштитним повељама

грбове и зарђале мачеве

усољене и неусољене државне чиновнике

судије и тужиоце

билтене државне агенције

бајате најтиражније дневне новине

клинове,

који ничему не могу да послуже

јер се сада клин клином не избија

репове гуштера и гајбе пуне сасирене крви

велике очи

и један пањ пролистао усред зиме

густ и плодан национални муљ

свежњеве доушничких списа

писаних са жаром

и занимљивије од тзв. пискарала

који се оглашавају новим лажима

што журе да се на време прикључе

литији.

 

Ископао сам неколико вампира

и доста вампировића

и нових јањичара

 

Помаже ми магла, помаже ми иње

 

Велики је трап овај, Трећи, и дубок

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

1

Месечина се слива низ сулундар

из истог правца из кога урлик

вукова и баука

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

Уууууууууу!

 

Нек дува ветруна!

Нека поломи суве гране!

 

Нек веје снег.

 

Ја сам снег и вејавица.

Ја сам ветар и цепаница.

Ја сам цепаница и ја сам пламен.

Ја сам ватра и ја сам снег.

Ја сам пепео и из њега се поново рађам

друкчији и подмлађенији.

 

Упаљен сам, не укресан огњилом о кремен

већ на пламену Бадњака

Не може ме угасити никакав ветар

 

Нека дува, и нек и даље пада снег

Нека све прекрије снег

2

Ничега се више не бојимо!

Певајмо! Певајмо!

Лупајмо у канте!

Лупајмо у шерпе!

Песмом, радовањем, крвљу и сузама,

молитвама – тиме ћемо одбранити

Кућу светих ратова,

и све друге куће,

и сва друга села и градове,

тако нам Бог помогао!

3

(31. децембар 1996…)

 

…Пре ће се отопити овај прљави снег

и тај полувековни лед

– од снега који управо веје.

 

Снег ти помаже, роде!

 

И студен од кога пуца камен.

И горчина.

 

Не пуштај док они не пусте тебе!

Не могу издржати колико ти.

Нек пада снег. Нек пада снег

4

(Петак, 3. јануар 1997)

 

… Бројгелове слике су сишле са платна

на улице,

пословице су проходале,

и ходају као ловци у снегу

 

Колона је недогледна.

Нек’ пада снег. Нека пада

5

(Субота, 4. јануар 1997.)

 

… То је та музика, која помаже и оном који

копа све дубље, и који је стигао до куће

од плавца камена у багремару налик на малу цркву,

до дворана огромних подземног дворца

(понегде урушен зид од цигле)

 

До Учионице. И Чувара

 

Љубавница бежи уз неко степениште у таму…

 

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

 

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један

планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је

та музика која као пролеће многе пупољке расцветава…

6

(Истог дана, увече)

 

…Адамов “пелцар” се примио,

окалемио је дивљу трешњу,

иако су му се смејали момци

и девојке и чудили се –

 

Ко је овај брадоња

и шта хоће?

 

Кућа светих ратова лупа,

пролупала је…

 

Трас! Дранг!

Дранге, дранге!

Уаааааааааа!

Зззззззззззз!

Ррррррррррр!

Крррррррр!

Прррррррр!

Та!та!та!та!

Бо!бо!бо!бо!

Вррр!Бррр!

7

Дошао сам мечки на рупу!

 

Јој! какви слепи мишеви излећу,

какве помисли из блатне магме.

Излете врапчић испод веранде

у сутон зимски

Не веруј, као тај врапчић

– никоме не веруј!

Пре десет година слушао сам

једног папагаја

што поповао је о паланци

као да чита одломке из Јеванђеља

 

Појма тај није имао о чему прича

иако се чинило да толкује истинито,

ништа он не зна о глухоти,

о искону,

о свим мојим пећинама,

о свим нашим брлозима.

 

Врапчић је мудрији од свих покладних сватова

и копача Трећег трапа,

тај врапчић што прхну

из свог привременог склоништа

у мукли студени сутон

 

Некад сам се бојао – да идем до краја

до средишта Лавиринта

 

А онда сам на све то заборавио

на све моје пећине

на све наше брлоге,

као што сам заборавио и оног певца

који сам однео учитељу када сам уписао

први разред основне школе

 

И киша и шибље, травуљина и године

заровиле су, као домаћин и домаћица зимницу

у дубок трап – све.

 

Где су моје пећине?

Где су наше пећине?

Где су улази у ове пећине?

8

Усамљен копам тај Трећи трап

други играју друге игре

Једни играју ујдурме

други купују време

 

Ево шта сам ископао :

Ишчезле јазове,

ћерамиду, бурјан густи.

9

Црне као буве!

 

Буве су скочиле у тањир!

Црне и крупне, псеће!

 

Електричар нам је

довео у Стару Кућу

Николу Теслу –

инсталирали су струју

и засијала је прва сијалица.

 

И мајка је изнела на лопару

врућ качамак

и стари овчији сир…

 

Док смо јели

однекуд су искочиле буве,

буве! Праве буве!

 

Не , нисам појео те буве,

а нисам их ни убио,

а не бих могао рећи

да ли су их видели

мој отац, електричар

и Никола Тесла…

 

Били су заузети разговором

и слушањем првог Радија,

треперењем зеленог магичног окца,

пљускањем радио – таласа

и песме Марина, Марина

 

Забио сам нос у столњак

(из Будимпеште),

у свој тањир

и сир…

*

Где су нестале те буве,

где су одскочиле?

Све што човека изнутра сатире, као стид,

што руши његов мир,

налик је на те буве!

 

Мора да су са белог тањира

скочиле право у Вечност,

јер се опет однекуд враћају

као мрачна и никад неизречена срамота.

 

Никада их нећу заборавити!

 

И никада им нећу опростити

што су ме завезале и спречиле

да питам Николу Теслу

о трговцима светлости,

о светлости самој која је засијала…

*

Нема више ни те куће,

ни конзоле на крову,

ни оних тањира,

ни оног лопара,

ни столњака из Будимпеште,

ни електричара –

оног што је научио занат

на омладинској акцији,

ни оних трешања и вишања

под прозором

ни крушке караманке

испод које је пузала

помрчина и понеки вампир…

10

У почетку су биле буве и светлост

Најбоље песме једва да дотичу проблем

о којем је реч. У почетку беше клица

музике наполитанске, тријумфа и краја,

и на све се надовезао роман погрешног откључавања,

који својом сложеношћу превазилази

све оно што је о томе већ написано

Нико ми не може опростити, па ни Бог

прилику коју пропустих врло рано

 

Рањени понос завезује у мртви чвор

 

Љубав никада не долази,

ако већ једном није дошла!

 

Не може се зауставити судбина

најбољим намерама, нити самилошћу…

 

Боље је ходати ивицом провалије

по резу оштре сабље.

 

Толико сам пута легао са најдубљим слутњама

и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед…

11

Нисам био на његовој сахрани

Сазнао сам кад је било касно

 

Он ме је одвео до Хајдучке воденице

 

Он што је гацао бос

по српским друмовима после кише

И као апостол или Бог видео

чији зејтин у кандилу гори

 

Он је био прави пчелар

и пчеле су му били водичи…

12

И на крају ће опет бити

апостоли, крекет жаба и светлост

 

Живот је непролазан, чак и када је несавршен

и храпавији од труле коре.

 

Оно што се догодило није најгоре

безумни су спремни и на горе.

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

….

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч. 10. март 1998. Касно ноћу )

 

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

 

…Аутобус је пун балканских кенгура (торбара)!

Кишица испраћа госте, гипсани лавови,

и јабланови црни…И сутон накострешен

као длака преврнутих опаклија од медвеђе

или вучије коже…

Сви су огрнули крзна од животињских кожа

и нагаравили лица,

лупају у шерпе, у котлове,

дувају у трубе и бушене,

млате звекирима,

звижде…

 

А неки су се попели, богме,

на покладносватовски фијакеромобил

 

Из њихове перспективе

свет изгледа заводљиво

и лепше од било којег вашара

 

Геније бере смокве и наглас изговара

загонетне формуле, стихове из Библије,

или преслушава касете у великом складишту

одјекују наполитанске, циганске, грчке и турске мелодије.

 

Кад одрасте, сећаће се тога

као нечег драгоценог, налик на срећу

 

Отац је узјахао предратни стари бицикл

и кренуо у будућност

С белим шеширом, као власник хацијенде

 

Жилаво је месо овог раздобља, као у старог певца.

Као доношење важне одлуке.

 

Сеобе су вечне, као и живот

 

Што један песник није постао дипломата,

није крив председник банана републике,

ова или она партија,

већ погрешан прорачун

и можда упорна, стрпљива

сакупљачка опсесија свих снова

и свих дрангулија.

 

На једном кревету сањамо једне,

на другом друге,

на трећем треће снове.

 

Снови су овамо сазвали

све Покладне сватове!

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
– Помоз’ Бог, слинава зимо!
– Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.
Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.
Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!
Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.
Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.
До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!
Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.
Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?
Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.
Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…

 

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
– Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, брате, веје!
– Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!
Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!
Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!

 

РЕКВИЈЕМ

 

Тако је густ, дубок мрак.

Завија пас. Зазвони телефон.

Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.

Руше се коленике, леп (плафон).

 

На гробљу је ред; четири генерације; низ.

Блештали су – пламен свећа

и сјај сунца. Нарциси.

Све се испреплело : несрећа и срећа.

 

Надреално. Мајко, са нама више ниси.

Није тишина дубока од твога укопа.

Ко некад је, апсолутна, знана.

 

Туга је, осећам, густо посејана.

Отац све више на страшило личи.

И на, Боже, опрости – гаврана.

**

Судбина ће увек бити бржа од живог створа.

На гробљу ова мисао бива очигледна.

– Овде има још једно место; ту ме укопајте,

каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

 

Нарциси, мирисави, бељи од снега,

убрани у кругу Наталијиног врта,

контраст су црнилу, помрчини, тузи,

лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

 

Враћали смо се косином брега

са које се ширио неописив видик…

Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

 

Сувишне су речи. И ниједна песма

није дубока као ова апсолутна тишина.

Дубина пуца као плик, душин плик…

 

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

 

СУДБИНА

 

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

 

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,

око живота, будућности, полета, зрења.

 

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;

судбина ме својим зупчаницима мења.

Птице су јутрос донеле упозорења;

снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

 

Не живим под тежином слутњи, магновења.

Је ли ме проклетство, или Бог,

дотерао до овог руба, зида, апсурда?

Немам куд?

 

Можда сам у истрчавањима претерао?

Бог, ваљда, све види? Није ми труд

био узалудан сав, о томе не вреди причати.

 

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.

Тамо где ће барске птице кричати од свитања.

Имам, изгледа – куд.

 

Север је моја стара и коначна судбина?

 

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –

то више нико не зна. У ћутању је дубина?

Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

 

И изгледа да сам Усудом вођен…

Гуши ме летња спарина и тмина…

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

БЕЛАТУКАДРУЗ (Бела Тукадруз; псеудоним;  Мирослав Лукић, рођен  30. јуна 1950. године у Мишљеновцу, код Пожаревца, с-и Србија).  Завршио је Филолошки факултет у Београду, смер компаративна књижевност. Годинама је радио као професор књижевности, библиотекар. Започео је као песник, објављујући рано песме. Основао је  «Заветине» и неколико књижевних часописа и  књижевних награда. Власник је и координатор утицајног Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које је врло препознатљиво на светској Мрежи као добар пример – непрофитне, неофицијелне  презентације српске културе и књижевности…

ДЕЛА БЕЛАТУКАДРУЗА

 Поезија: Лакомица (стихови; плакета, 1965, Мишљеновац), Хомољски мотиви ( песме, Кучево,1969),  Зукванско еванђеље,(библиофилско издање, Пожаревац, 1976), Земља Недођија (Београд, 1993), Флора де ла мунће (Београд, 1993, прештампана као последње поглавље романа “Ујкин дом”), Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ (Београд, 1996; библиофилско издање), и Златни Расуденац (Београд,1996; библиофилско издање), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1998; ново, друго, и треће проширено, библиофилско издање књ. Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, Београд, 1998),  РАЈСКА СВЕЋА:Опус Мирослава Лукића 1968 – 1998 (Београд, 1998), Врата Звижда ( Београд, 1999.), Русаљ (Sectio Caesarea, Париз, 1999.). Краљевске инсигније (библиофилско издање песникових пријатеља у расејању; Париз – Фрајбург – Београд, 2000; друго издање 2001). Метла дрвене Марије, 1 (Београд, 2002; библиофилско издање), Дубоке песме немогуће љубави. ( Беогард, 2005)…..LAS VILAJET (Анонимна хроника) : Одабране песме 1986 – 2003 (Младеновац, 2010)… Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON (двојезично српско-енглеско издање,Београд, 2011), Moara parasita (Пуста воденица) (Пожаревац, 2012), KOGITO KLUB (часописно издање, УНУС МУНДУС, Ниш, 2014).

Проза, романи  Дневник за Сенковића (Београд, 1983), Литургија (Београд, 1997), Ујкин дом  (Београд, 1997),Трговци  светлошћу (Београд, 1998), Месечева свадба (Београд, 1999), Кућа светих ратова (Београд, 2000),  Доктор Смрт (Пожаревац, 2003), Пасија по Амарилису (Пожаревац, 2008), Северци (Вршац, 2011)

Књиге есеја : Музеј Немогућег Ратара (Београд, 1996, 1998),   Метафизика у белом оделу (Београд, 1998 ), In continuo, 1 (Београд, 1998),Духови (Београд, 1998),  Религија поезије (Београд, 1999), Уметност маховине (Пожаревац, 2003).

Антологије: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Београд, 1998; 2000; 2002… – 2009: осам издања), Антологија ФЕНИКС (1998, 2002, 2003, 2006), Провалија српске књижевности (Пожаревац, 2011), Из карантина (Ниш, 2011)

Бела Тукадруз  је добитник књижевних награда:Прве награде ФОНДА МЛАДИХ ТАЛЕНАТА и  листа БОРБА за поезију (1969); друге награде за прозу Просветног прегледа (1980); прве награде Вуковог пера  за књигу прозе у рукопису (Тршић, 1990);   »Дрво живота” за књигу есеја “Уметност маховине” (2003); – «Повеље Карађорђе» (2009) за животно дело посвећено српској духовности. „Раваничанин“  Српске Духовне академије у Параћину (2015). Поезија и проза овог писца превођена је на енглески, македонски, немачки и руски.

Сабрана дела овог писца објављена су 3 пута :  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. ДЕЛА Мирослава Лукића у 32 књиге (Београд, 2002); АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. ДЕЛА Мирослава Лукића у 42 књиге (Београд, 2003);   ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ. Сабрана Дела М. Лукића у 22 т. ЦД (Београд, 2006).

 

 

 

 

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ: ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ (Стојан Богдановић, Зид, Апостроф, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

СТРЕМЉЕЊА

Јун 2017,  141-148

РИЈЕЧИ

1-2(2017), 438-443.

 

Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ

ЖИВОТ КАО МОЋ ПЈЕСМЕ

                        (Стојан Богдановић, Зид, АПОСТРОФ, Београд, НАИС-ПРИНТ, Ниш)

Читајући књигу поезије „Зид“ Стојана Богдановића, обједињену у 11 поетских кругова (циклуса), сусрећемо се са специфичним, самосвојним и интелектуалним пјевањем окарактерисаним као иронијско-хумористичко казивање, истовремено откривајући поетску реалност препознатљиву по мотивима и сликама из стварности, односно животног окружења.

Пјесник нас на самом почетку пролошком пјесмом „Ловац“, упозорава на индикативност судбине пјесничког рукописа, пратећи њено кретање са дна до висине сфере, упозоравајући нас на непознаницу шта може да се догоди са пјесмом уколико пјесник не погоди „циљано мјесто“: „Песник понад рукописа./У заседи чека смрт./Варкају се./Ловац узима стих./Пуни песму/У смрт да испали./(Од)јекну.“ („Ловац“).

Борба за опстанак пјесме у животу је једино добар стих, јер управо њиме пјесник, пуцајући у смрт, обнавља живот.

Тако у циклусу „Летина“, у првој пјесми насловљеној „Прави стих“, пјесник пјесму пореди са дјететом, дајући јој њежност и „невини“ несташлук са специфичном симболиком: „Прави стих је као несташно дете,/стално извирује/и како год га покријеш, увек се открије./ („Прави стих“). „Летина“ увијек са собом носи чаролију и одређену дозу варке, јер зависи од спољних фактора, а пјесма од унутрашњег стања лирског субјекта и његовог допуштања да она „узри“. Тек тада може да има дубину свога битка. Да би пјесник окопао своју пјесничку ријеку, мора да очисти сав коров из коријена, јер увијек може да прерасте у пјесму и одузме јој љепоту. Ако не иде, „мењај начин обраде“, поручује пјесник. Упозорава на „окренутост свету“. „А рекоше да је човек свет“ („Зашто“). Ипак, са великом дозом страха, јер на човјека се прстом показује и потказује без јасног увјерења у истинитости догађаја. Пјесма је сажета, без сувишних ријечи и образложења, мјестимично више назначена, као што рече за акварел академски сликар Ђорђе Петровић, да је најбољи акварел, када преко сликарског папира ставиш газу и сликаш, а оно што остане испод (на папиру), је акварел. Зашто онда не би својство добрих стихова биле ријечи које преживе пуцањ у њих?

Пјесник вријеме сагледава из различитих ситуација. Између прошлог и будућег, тек је тачка или тренутак који их дијели. „Човек постоји само тренутак./Остало време он пеца тај тренутак…“ („Разлог“). Отуда и храброст и умијеће да у себи пронађе себе. Да изнесе своју бјелину која ће надмоћно дјеловати на околину.

На почетку другог пјесничког круга („Снегови Миџора“), пјесник као да тражи поравнање  и стварну мјеру у животу, који логично произилазе из доживљености просторне пуноће: „Живот ме промашио./Само још смрт да ме промаши./Па смо квит.“

Кроз поему у двадесет осам пјевања осмишља иронијску „наративну“ причу о „сестри“ Марији и рођењу дјетета, као историјски пролаз кроз духовност и пуки опстанак, па све до најновијих догађаја из историје под кишом „америчких кликера“. “А последице пада америчких кликера биле су исте./Све је на нашој земљи сравњено, спаљено и озрачено./ Али не сунчевим зрацима./Од чега год да је, није добро./Од кога год да је, много је… Здушно захваљујемо домаћим и страним издајницима/Који су српски народ ослобађали од непријатеља,/Од живота.“ („Снегови Миџора“). Тако се на догођеном мјесту заметнуо „Милосрдни анђео“.

Једини свијетли узорак ове баладе је „дјечакова перцепција“ одсликана у пјесничкој, и како рече Б. Лазић, једина разлика између дјечије и умјетникове свијести. Пјесник, запажајући животне слабости, ипак вјерује у моћ пјесме, јер ако случајно „ухвати живот“, метнуће га у пјесму, сигуран да ће у њој (пјесми), преживјети,  („Лов“), јер „Живот је ловац,/Увек је на трагу смрти,/Прати је у стопу.“ („Живот је ловац“).Стално сучељавање са животним изазовима, којима су неминовност  препреке, треба савладавати у борби за опстанак, поштујући егзистенцијална питања и битак поетске мисије: „Нема више великих песника./Једнога уби прејака реч,/Код другога, рече ми један чо(в)ек, /Смрт се обрукала:“ („Нема више великих песника“).

Али, зато постоје путеви као навигатори новој пјесничкој снази под условом да их препознајеш и „ловиш“ свакодневно. „Најтеже је ловити себе“. („Нај“). Мост сусретања и спајања је онај извана и изнутра. Тек када један другог открију, угледаће се и нови свијет, човјекова судбина, траг од самог себе, траг у себи… Тада ће тијело и облици у њему „заузети“ нови положај, сходно открићу и потчињавању себе себи.. Тако ће и небо бити ниско. Упркос свему, носиће га на леђима. Дакле, опет натоварен, али уз тежину и жудњу за висином.

Лирски субјекат везу са природом и животом у њој чува и штити управо када примјећује да му се осушила бреза под прозором, јер са њом је нестало пребивалиште (дом) птице пјевачице, љубави и поезије, а тиме и дијалози са пјесничком душом. Унутра, у тијелу поезије је најтоплије. Усавршени су разговори са самим собом, често у ћутању. Мирише чај од босиока.

Мјера мотивације у књизи је различито али добро распоређена (по циклусима), па тако у поетском кругу „Први пољубац“, одговорни су осјећаји који су побудили илузије. Пјесник прави планове цртајући и градећи замкове у пијеску који неки „обешењак“ погази и тако сруши „творевине“ изграђене љубављу. Потом, наиђе ријека и за тренутак све поравна, остави пустош свима. Но, заљубљени поново, понесени стваралачким оптимизмом на обали (када све прође) чекају први пољубац, односно понављање претходног тренутка („Први пољубац“). На пољубац и из сјећања, гдје год да „вирне“, „као некада кроз оно прозорче/Што гледа на сокак…Први пољубац гледа ме право у брк“. Ето, први пољубац је увијек окренут „према животу“, као прва храна у доба одрастања, као љубав.

Није важно са које је стране тада падало сунце, важна је топлота у тијелу, души, без обзира на ишчезнуће свјетлости те вечери, јер „историја нашег народа почиње са првим пољупцем“. Чак ни ведрији дан не може започети без пољупца; пјесниковог склоништа као провјереног мјеста и правца, уплетених у сам пјесников дух.

Из прошлог у садашњи вијек, Богдановић нас уводи кроз сатиру, наглашавајући понављање догађаја, осврћући се на актуелности из садашњег живота, апострофирајући „историјско политичке тематике“, иронизујући судбину нашег народа којег вијековима прате муке и несреће, па и оне које долазе од „савезника“. Тако види свој „пут до решења“, опет на ироничан начин, и представља га у пјесмама: „Стање“, „Скица за портрет“, „Старе приче“, „Пут“… користећи везани стих: „Народ мора мало да стење./Ако народ неће каиш да стеже,/Онда нека пости или вођа да ожеже“. („Пут“).

У циклусу „кише горких суза“, Богдановић обраћа пажњу на своје пријатеље посвећујући им пјесме („Зрно“, Р. Павловићу), за кога се нада да ће једнога дана исклијати у њему и обогатити пјесничку структуру, али и пјесма „Малине Миркана из Трешњевице“, које једне године нису успјеле обрадовати родом свог домаћина, наговјештаваjући нам о нелогичној појави у природи. Довољно је измјерити само једну, остале се могу пребројати.

Тако пјесник својом емоцијом посредује у пјесми, саосјећајући бол са пријатељем којег почиње све да боли кад киша крене из Хилдесхајма, обавјештавајући нас о временском стању свијета и космоса. Као да је сва Планета стала у муку живљења: „Наше је/Светове да састављамо/И рупе на души да крпимо/А то се може само песмама“ (уз рођенданску честитку за М. Л). Посебан страх и зебња јавља се ноћу, о чему постоји свијест и нада, те потреба да се он (страх) превазиђе.

Понекад нам се чини да су мотиви у пјесмама познати, наизглед свакодневни и уобичајени, међутим, унутар свега је дух, духовни битак и цијела истина, као што су оптимизам и сјај у служби живота надопуна једно другом… Бљештавило над водом Охридског језера надодаје сјај пловилима као што су: чамци, барке, педалине, глисери, бродићи…

Динамику пјесме („Охридски запис“), појачава вјетар који „гурка“ благе таласе пред собом, затим молитва која долази из Св. Наума, или брчкање купача по језеру. Вода поред општег значаја има и специфични, симболички, јер постаје опоетизована, чак и кад комшија телефонира на плажи, она се подиже у висине како би се метафизички зближила са космосом.

Сам наслов пјесме „Освета“ у први мах одводи нас у супротном, а не очекиваном смјеру. Заправо, пјесник се сусреће сам са собом, обрачунава се и суочава са истином и смишља „гадну освету самом себи“. Освета је заправо у чекању. „Пожелим да имам све што други имају,/А ја немам,/Па да то поделим онима који немају,/Као ја што немам./Знам да је најбоље да поделим све што имам/И да уживам у томе свему што сам поделио“ („Освета“). Потреба, како већ рекосмо сусретања са самим собом, је сврсисходна као доживљај прочишћења-катарзе, среће што је од користи за друге, па можемо на исти начин вредновати или ставити знак једнакости између узимати и давати, те пјесников осјећај љепоте окарактерисати као свјетиљку нечијем мраку.

Посебно бих издвојила пјесничке кругове (циклусе): „Песме о тачки“ и „Зид“.

Тачка у орбити пишчевих интересовања има вишеслојно и непролазно значење. Тачка посједује све могуће тренутке, па је као таква изазов и предмет интересовања многим писцима, али ипак нема исто значење, као нпр. књига пјесама „Тачка“ Љубомира Симовића, објављена 2004. године у „Стубовима културе“ (Београд), уноси тачку кључања или мржњења, тачку гледишта. Тај наслов значи све осим онога што значи као знак интерпункције, како Симовић и сам рече о књизи. „Расправља са савременошћу, али и са нашим култним памћењем и традицијом, обнавља ишчезле идеје, проговара о врло важним темама“ (Гојко Божовић).

Насупрот томе, Ранко Павловић у књизи пјесама „Срж“ („Рад“, Београд, 2005), идеју и мисао тачке као сржи изводи у потпуности и до краја. Тачка је присутна у свим животним почецима и крајевима (чак може да се „прометне“ у три тачке). Да означи почетак и крај свега, јер њено пулсирање је у самом прапочетку па је Павловић проналази у шкољци, пахуљици снијега, на врху игле, ножа, у грлу, у црвеном крвном зрнцу, у сјеменци босиока, слиједећи њено метафизичко стање.

Читајући књигу поезије „Канделабри“, Ларе Дорин („Прометеј“ Нови Сад, 2015), такође у десетак пјесама пјесникиња нам скреће пажњу на њено размишљање о тачки као „мјери живота“. Тачка је омеђена и има своју границу, свој круг унутра у којем је „то нешто“ коме треба доказати своју припадност. Л. Дорин тачку („круг тачке“) подразумијева као стање у којем је магија живота.

Пјеснички круг (циклус) „Песме о тачки“, за Богдановића подразумијевају универзалну вриједност у разним димензијама и доменима: „Ако знаш где да метнеш тачку“, проблем је ријешен. Дакле, питање је логике, а не само поетике. Притом, пјесник не мисли на тачку као знак интерпункције, него на разне животне подухвате и напоре да за све треба имати мјеру. „Треба знати стати“ и имати осјећање „свијета и појава у њему“.

С друге стране тачка стављена на крају реченице има двојако значење: Да заокружи мисао и да јој не дозволи да „исцури кроз реченицу“ („Ако знаш“).Тачка је „највећа и најтежа ствар на свету“. Стоји иза свега, подупире све, ослонац за све, пресјек у који се мисли уливају, рупица на џемперу, центар свијета… „Центар је исто нека тачка,/све док те отуда не избаце./Као из Културног центра“, рећи ће Богдановић у пјесми „Тачка“, у којој на самом крају прави обрт. Тачку користи као субјекат који слободно размишља и говори критикујући стање у држави, те на ироничан начин оживљава везу са друштвеним животом.

У другом контексту, тачка има своје мјесто и у дневном  реду и пролази одобравање или критику постојећег и предложеног, гдје нема поетске осјетљивости.

Архимедова тачка за Богдановића је Свијет, а човјек скуп тачака. „Кључна тачка је онде где кључа живот“ („Под разно“). Служећи се тачком, открива нам креативност и способност извођења у мисаоно поље, наводећи „Црну тачку“, која осим на друму, најчешће станује у човјеку, а свијетла тачка је напросто измаштана… Она је у небу, космосу и носи асоцијативно-рефлексивну дубину уобличену по пјесниковој замисли, обојена сатиром, нарочито када је у питању однос између власти и народа.

Стојан Богдановић, своју поетску осјетљивост наставља „Разговором са мајком Божјом“ у којем се по „унутрашњем диктату“ и логици обраћа не само мајци Божјој, већ на веома емотиван начин заправо својима, мајци и оцу, који су већ одавно у небеским висинама, али су често и у стварном разговору са пјесником и његовим сензибилитетом. Поетско филозофски разговори непрестано се додирују: „Сваку причу започиње сабајле,/А завршава пред зору. „Каже ми/Иди сад учи математику, поезију и музику/… Почни са таблицом множења./Сети се како је Отац заповедио, /Идите и множите се“ („Разговор са мајком Божјом VIII“). Порука је интересантна и двозначна („идите и множите се“), чиме је математички однос претворио у продужење људског рода и породичне лозе, која је гаранција за одржавање врсте у будућности и перспектива животне и духовне снаге.

Путујући умјетничком стазом, Богдановић истовремено прати кретање у савременом животу, тако да му рад на рачунару („Још нисам сео за компјутер“), представља комуникацију са Свијетом, јер прича није завршена… „Поезијом се баве многи… па и сами песници“.

Отуда се писмом јавља Матији („Писмо прво, II, III, IV, V“). Не пише због писма, него да би увео тематику расправе, да препозна и селекционише све спорне ријечи, зато што постоје „Златне ријечи“, као и људи који их изговарају, али „у време мирно и када загусти…Човек је велики кад брата има“.

Унутрашње перцепције су путоказ ка Господу (њему безрезервно вјерује), саопштавајући му да је љубав једини истински лијек који човјека изводи на пут.

Без Љубави, као општег појма због којег долази до великих промјена и преображаја, како унутар човјека, тако и државе, па чак и на планетарном простору, немогуће је рјешавити „проблеме“ на свим животним нивоима: „Отаџбину не чине само ђаци, студенти, радници, сељаци,/Политичари и разни букачи,/Отаџбину чине сви, сви, сви, па и мртваци“, чиме јасно показује своју патриотску опредијељеност и борбу за очување идентитета.

Поетски круг (циклус), насловљен  „Зид“, у цјелини је посветио разобличавању друштвених неправди, наизглед лако пишући о познатим темама, као што рече Д. Стојковић, Богдановићеве се пјесме читају лако, а памте дуго. У том маниру објелодањује истину прошлих и садашњих тренутака метафорично исписујући Песме о зиду, Са зида, За зид, За зидање, За дозиђивање, За зазиђивање, За завиривање, За подвиривање, За (пре)скакање, За замајавање, За засмејавање, За олајавање, За лај(ккковааа)ање, За избегавање, За измрдавање, За зезање, За све, За свакога и ни за кога.

Сликајући стварно стање, „стање затечености“, пјесник је дубоко у пољу личне свијести, забринут за човјекову судбину. Цијело пјевање циклуса „Зид“ је састављено од кратких прича, вјешто обликованих у Богдановићево одсликавање друштвеног стања, које је забрињавајуће за човјека, са доста ироније, наизглед хуморно и лирски изговорено и уобличено, а у дубокој суштини је право лице друштвеног поретка на глобалном нивоу.

Када започне зидање живота, пјесме, језика, онда се свака ријеч, цигла, књига, мора дотакнути, подићи, узети у руку и осјетити њену тежину и значај да бисмо од њих изидали Зид за све употребе.

Користећи се новим изазовима технике, Богдановић у раван са осталим зидовима, „освјетљава“ и зид на друштвеним мрежама (фејзбук, твитер…), чији је и сам свједок, јер нигдје толиког неповјерења и лаких „прелажења“ и лајковања на профилу, баш као на том зиду. “Чудан је свет./Једни само лајкују, а не читају/Други читају, а не лајкују./Трећи, нити читају, нити лајкују/… Има и оних који не могу да прођу поред мог профила а да не баце камен…“ („Зид V i VI“).

Дакле, дате су могућности, зависно од карактера корисника, да својим ставом подилазе, хвале, критикују, па чак и пресуђују. Питамо се на основу чега неко може туђи живот подредити личном ставу о животу.

Али, дневно-политичка, или економско-социјална стварност, управо и одређују виђење „трауме“ новог времена.

Градећи Зид(ове), Богдановић не губи из вида њихову „свјетлост коју бацају на наш пут“. Отуда се јављају зидови малограђанштине, зидови кућа за сиротињу, зидови за прескакање, као што се некад преко тарабе прескакало. На свом путу спознаје, не изостаје зид који се прави да би некад био срушен („Берлински зид“), или зид за заштиту од погледа или територије („Кинески зид“), па све до Шенгена, „Зид дугачак као историја“…

Улога ових ријечи је управо историја, исписана да открива све оно што је унутра ријечи (зида) стало, као у простор без граница. „Има зидова великих као песма“, али само једна ријеч извучена из њеног темеља, промијениће и комплетно значење и улогу зида.

Да ли постоји уградбени материјал који би могао надомјестити изглед зида пјесме и вратити му функцију?

Градећи свој зид, пјесник се служи различитим, често и другачијим материјалом, рјеђе коришћеним у пјесничкој грађевини, са различитом симболиком и доживљеношћу: „На зиду се нижу године/… Он мери минуте, сате, дане и године,/Мери живот. На њему сунчев зрак обележава подне/На Ћурчиновој кући усред Панчева“.

Метафорично, јунак ове приче осјећа (не)склад између себе и Свијета, враћајући се у вријеме које није успио да понесе, чији је пратилац била сунчева свјетлост, као мали животни, поуздани простор који је лирски јунак подизао у себи и изван тога.

Постављајући многа питања друштвеној заједници, страхујући да ли ће икад добити одговор, истовремено гајећи наду као логичку посљедицу јавног живота, шестарећи пјесничким врлетима, Богдановић остаје самосвојан пјесник, чијим путовањима кроз живот треба вјеровати.

 

 

 

 

 

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Горан СТОЈАНОВИЋ (1960.Ниш-2014.Марсељ)

 

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

СНЕГОВИ

 

Метрили смо снегове и

Копали по њима

Да изађемо

На затрпан пут

И копали по њему

Да сиђемо по дану

Ако има Бога

Да нас сваки пут оживи

Ако нас коп укопа

Ако смрзнушу душом зовемо

Ако нас родбина не познаје

Када довучемо годину-две са робије

И све ископине у једну зберемо

Па је уснимо

Ако не лети небо у погледу

Већ очи за небо створене

када остану без вида

 

Тада нека нас Бог оживи!

 

УРНЕБЕС

 

Мајко, сви се помало надамо

Неко све више,

Неко се надувао

Неко би у песму да пропадне,

А ја по камион, па у дрва…

Из кафане заједно извлаче

И свињокољца и мене

И твога сина Јесењина…

Мајко свет је урнебес,

Сви се помало надамо

 

ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ

 

Одавно нисмо беснели по шуми

Спустали ногавице и задазили рукаве

Бучни

Песму гласно трпели

Упоређену са зимом до препона

Одавно нисмо беснели по шуми

Гласно смејало укључено на најјаче

Јели смо вино

Бунике и гвожђе ковано за лисице

 

ДРВОРЕДИ

 

Расту дрвореди слика

Голих година на колену,

Свакоме нешто сметамо,

Од рима одкидамо за зрнашца,

Свет се претвара у згртање,

А ми му отимамо од живота, поглавља,

У једном даху,

У кањону светлости и

Питамо пролазнике,

А они се журно вију, уврнутих стопала која беже,

Онда одлазимо

Час у свет, час у клозетску рупу,

Неки од нас су тетовирали метак на челу

 

Свет је за нас

Оно што гори док не сване…

 

На висоравнима окишњавали

Голе године,

Постојања од приче

На нос нам излази, али певамо… и посипамо се

 

ВЕТРОВИНА

 

Када фијуче, ни у зору не јењава

Дрмуса прозор

Када пишти кроз сваку малу рупу

Сви смо збили мисао у нешто друго

Већ знамо ветар

Треба нам љубав

Тражимо љубав

Посао и празник

Када фијуче ни у зору не јењава

“оно фијуче за тебе”

 

У ИЗМИШЉОТИНИ

 

Знало се да је све

Игра

За главу

И окрет…

 

Могла си да дуваш у маховину

 

Ђаволе да нервираш

Укосницом

Из револвера

 

Да гуташ своје и моје речи

У измишљотини

Могли смо да се стискамо

Као у свемиру

 

 

 

Сви путеви не воде у двориште

Али немој да ме држиш за реч

Песничка слобода је измишљена

Кад и ветрови

Криво је господство

Красно заобљена свитања

Злато које немам

И непролазна радост…

 

Низ двориште

Ушушкана сва

Помало се грудваш са

Кућним прозорима

И бацаш поглед на улицу

Сви путеви не воде у улицу

Препешачио бих је као војник

Али смета ми океан

 

Не воде сви живот

Умилније него што се псето цима на поводници

Ја откривам тајну обале:

(Једанпут је камен вода извајала као хармонику)

Бар је у вагону четрнаест

Ја идем да редом лупам главом кроз зидове

Док не заболи, а заболи

 

Не избегавају сви као ти у светове

Придајеш важност вољи доброј

Предметима доцртаваш контуре

И полугом би Земљу у рај…прекотрљала

Мислим да би требало да се бавим сентенцама јер

Ту негде има Бога и он ће ведрити…

Да узмем своје време за руку

 

И да изврнем у страну

Песме звезданог хода

Да не изговорим неким разлогом

Бар је у вагону четрнаест…

 

Не знају сви слово на које почињеш

Из које си клисуре,

За који минут ћемо ући у станицу

 

Размештам искре између обрва…

Заваран старом навиком зверања,

Све сам заборавио

На седишту до тебе…

 

И молим те врати ми бар и онај кофер

Препун  је због чоколаде, од скица до сабраних дела

И осетило се по мирису да тамо

Још нешто се нагиње кроз прозор…

 

 

 

Када спавам

Пребацујем руке преко плотова

Измештам нечије скуте

Сигурно твоје

Или са сном обавезно причам

 

Грешан сам некад

Па се будим да попијем воду

И мало очерупам довратак

Десним кажипрстом

 

Јер лева је

За миловање створена

 

 

У НЕРАДНОМ САКОУ

 

Гледам шта раде сунце и роса по трави

Дивне бисере ничу…

А тек преко свега тога, тамо,

Једва се види оком

Оволицки комад

Оцеана

И барке

 

А ја тек да се натерам

Да мало касније ударам у таламбасе

Докрњим плафон

Облепим зидурине

И облајхујем патосину…

 

Да распредам

Могу да чатим и печатим

А знам и звездочатство,

Такве ствари

 

Да је згода

Да

Да се данује

 

А прашина може бити

Али не мора

И звездана

До душе

 

СТО БЕЛИХ РАДА

 

На ливади избројао сам

Сто белих рада

На квадрату од метра…

Зар сада да идем да метрим ливаду?

Која се прострла као три наша дворишта.

И околно растиње.

Колико је много белих рада…

А види се и комад мора

Мајују кукавице

Изражавају се зрикавци

И цвркута се на веома

Киша да падне – спремна

Скриваћу се до куће.

 

Недалеко је казино

Кад ли се отвара

Тркачи су ненадмашни

Клошар је направио змаја од песка

Ту су му лопате и четке

Једна тамо ради исто

Седи и записује недељу

Небо се поистоветило са морем

Сивкасто

Тек се назиру једарца у даљини

Ни деца нису плачљива

 

Зар сада да идем да метрим ливаду

На ливади две стазе угажене

Скриваћу се до куће

С неба ороси оловку

 

Ово никада неће престати

Клошар змају од песка ископао очи

И у њих ставио лојанице

 

ГУБЉЕЊЕ

 

Сви знају да сам губио

У виртуелном свету: силе, виле и опсене

А губих их исто…

Наду нисам.

Ни приче из прикрајка

И такве луде ствари,

Расплињавале су се…

Парале по недођији…

Товар говора…

На једном зиду графит: Свет је океан

И после нешто нечитко.

Нисам изгубио дрво које је чудно израсло,

Као лакат и медвеђа уста,

А море је до пола зелено…

И нисам загубио зору

Бос на тераси

Ни земљопис

Свет је океан – после тога нешто нечитко

 

 

 

Из књиге ОДАВНО НИСМО БЕСНЕЛИ ПО ШУМИ  Горана Стојановића

Издање Нишког културног центра, 2015. ISBN 978-86-6101-109-2

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Тодора ШКОРО, ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

ТОДОРА ШКОРО – избор поезије

ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА

Све моје песме у две, три речи стану
Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
уверена да ћеш се, као и увек, вратити
И док ме смехом задиркујеш како ме већ
и скретничари знају
по песмама расутим по перону
Оним што тек у две три речи стану

Све моје песме хтеле би много да кажу
ал’ проклет ћутим као јатак речима које се не говоре
како би их од зла и упорне кошаве сачувао
за неке боље дане
А ти не престајеш са причом о маленом пајацу
кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан
у ципалама превеликим које не могу
никуд да га одведу
Све то би моје песме хтеле да кажу

Све моје речи пред тобом остају неме
Задивљене безбрижношћу и даљинама
које не признајеш
него их брзином ветра кротиш
као ја кошаву у твојој распуштеној коси
док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан
за нас
у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
мој поздрав теби, место речи
које пред тобом занеме

Сва моја љубав у твоје око стане
И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
жељну да је целу чујеш

Али не умем ја, душо, да певам тако
Ја само, песмама, у две, три речи умем да кажем
врати се,
опет се врати с љубављу мојом у оку
и остани.

ПИСМО БЕЗ КРАЈА

Као да те гледам
Опет се смејеш мојим бројним запетама
тражећи везу између свога имена
и молитвених стихова које још увек пишем
Није ме променило време
дишем можда спорије и теже него пре
само писма путују брже
и читају се овлаш без станке
са залудним обећањем
како ће се на њих одговорити касније

И као да знам
твоје је трајање тамо постало скупо
попут коњака који у бистроу испијаш у зору
заробљен у мору веома важних послова
а заправо бесмислених и лажних
И попут оног златног сата на твојој руци
који не сме да стане
налик мојим песмама без краја
оним којима си се некада смејао
јер се запетама завршавају

И не чекам
одавно не чекам да поштар зазвони на прагу
Предалеко си ти од мене да би ме твоје писмо
пронашло
Ја само волим како се осмехујеш
и као да те гледам разнеженог
што ја и даље застајући пишем
и настављам једно време прохујало
А дишем
већ дишем све теже

КАО АЛБАТРОС
Није то ништа, рекао јој је
запрепашћеној кад га је угледала
пред вратима њеног стана,
То је само трочасовни лет
и две хиљаде километара
а ти и не слутиш колико велике раздаљине
бивају кад се не прелазе
Није то ништа, поновио је,
и ако још умеш да скуваш ону кафу
са укусом цимета
ја ћу се поново винути у небо
и само издалека надлетаћу
твоје гнездо.

ЧУДНА ДЕВОЈКА
Била је чудна девојка,
говорили су
А она је само волела да хода
загрливши пругу
која је водила према
Владивостоку
И сви су слутили зло,
али нико да ће она једном
отићи толико далеко
да су је морали допремити
оном истом пругом
у белом ковчегу
на коме чак ни имена
није било

ТОПЛИНА, ДАЉИНА

желим да не помислиш
како је ово љубавно писмо,
стајало је на почетку,
и да не замериш што ћу ти само рећи
да испод бреза у градскоме парку
где си ми пре много зима
свој вунени шал завио око врата
ни данас више нико
не зебе

НЕСУЂЕНА ПЕСМА

Јутрос се један човек на улици
насмејао твојим осмехом
(ту ми је бол под ребрима наговестио песму)
а та млада жена је журно ходала крај њега
и није га гледала
Ево, дубока је ноћ
а мени у стихове долази само љутња на ту жену
и та њена љутња
тако налик мојој
некада

СИТНЕ ЛАЖИ

Кажеш, твоја је
А ни извир јој
оног смешка у углу усана
ни онај уздах зором
крај отвореног прозора
док се протеже
не познајеш

Каже, твоја је
И зна колика је то лаж
насушна неуким ловцима
а опет изговара је
тихо јутрима
као безбожник
молитву у невољи

НЕСАВРШЕНИ МОДЕЛИ

знала си само да се зове леонид
и да има топле глатке дланове
у које си гледала жудно
док је гњечећи глину вајао твоје бокове;
падао је снег иза прозора малог атељеа
али није ти било хладно, леонида
(стварно си се тако звала, само он то није знао)
под његовим рукама које су журиле
да уобличе колена и твоја мала стопала
пре него истекне сат
( за други не би имао довољно)
и спусти ти две рубље на длан
у који би гледала зачуђено
јер ти је уместо руку лавље шапе извајао
по узору на своје (и на ваша имена)
као да је ипак знао

СЈАЈ НА ДНУ ИСПИТКА*
Постоје, говорио си,
на трећој окуци реке Пек,
сићушни људи које могу да виде
само они чистога срца
И кад им се укажу
и у своје коло их поведу
засветлуца златно грумење
да намами похлепне
Тада Пек нестварно набуја
и однесе бар неколико живота
И никада ту енигму нису могли
да реше чак ни најстарији
испирачи злата
док су испитке*, углавном празне,
окретали низводно
и газили реком бојажљиво
као по легенди

*Испитак – стара дрвена направа за испирање злата

ТРАГОМ КОЈИМ

Сад разумем Исаче
твоје прозоре зором отворене
и твоје тихе речи како су тужна предграђа
у свитање
Блато се овде никад не суши, говорио си
и свака рђа у њему остави траг дубок као рана
да и остало звериње намами на грех

Знам Исаче
да било је дана кад си пожелео да затвориш
своје раскриљене руке
и кроз облаке фабричког дима спустиш се пругом
бројећи прагове
све док те неки воз не сустигне
или те нека очајна а лепа жена остављена
својим разапетим телом преко шина не пресретне
и покаже ти границе

Верујем Исаче
да су те мамиле планине изнад града
кад више ниси могао међу људима човека
да препознаш
И да би и вуку тада радије био брат
јер вукови браћу не убијају а тебе су твоја
убила и утробу ти разнела
да цела махала на крв мирише
вековима

Тешко је, знам, Исаче
да док се корак сан и поглед крати
веровати у неке лепе далеке хоризонте
У сунце што надире кроз прозоре зором
раскриљене низашта:
осим да у грудима заболи јако
и да се негде неком далеком као мени
дрхтавом руком напише
како су бескрајно тужна предграђа
у свитање.

ЗАТОЧЕНИЦИ

Увек постоји тај пресавијени пожутели папир
на дну фиоке чији си талац
а ти годинама наивно верујеш како је он
твој заробљеник
И тако ћутке држите судбину у рукама
или макар на одстојању
све док вас неко једном не прочита
али ће тада већ бити касно да се објасне
сви ти страхови и ропства
ПРЕКИНУТА ПАСТОРАЛА

Тамо где смо
у дну авлија пружали руке
преко тарабе једно другоме
сад само бршљан се пропиње
да дохвати небо
уместо нас

ШИНДЛЕРОВА ДЕЦА
Осећаш ли
мирише јутро на врући мацот,
рекла је и дрхтала
Мирише и дивно хрска, драга ахот, зар не чујеш,
говорио је а онда су дуго слушали
цвокот сопствених зуба
Страшна је пасха у логору, рекли су
и загрлили се пажљиво да не повреде
кости оног другога
• Мацот – бесквасни празнични хлеб код Јевреја
• Ахот – сестра (хебрејски אחות )
• Пасха –највећи јеврејски празник

СЛИКА МАЈКЕ

у напуклом раму
пожутела слика младића
у прозору магла густа као бол
под њеним ребрима
а на столу три дуње
које ће и ове јесени
да иструну
чекајући га

РАСКРШЋА

Никада брат и ја
нисмо заједно превалили толики пут
као у повратку
са очеве сахране
И сад срећемо неке људе
који нам говоре како нас код куће
чекају синови
који су већ постали очеви
али ми још путујемо

РОЂАК СА СЕЛА

у похабаној путној торби
од бокс коже
донео ми је качицу најтврђег сира
и вести из завичаја
да моја кућа болује,
стари,
умире.

наљутио се на поласку кад сам му
понуде платио троструко;
платио бих и више
али нисам знао
колико кошта да црне вести
више не доноси
ЦРНА МОБА

на моме родном
брегу
више не ничу
кровови
само гробови
џикљају црни
као тужни стогови
после мобе
коју смрт животу
узврати

ПОВРАТАК

пожелео сам да се вратим улицом истом
другог имена
међу јабланима до неба израслим
срео сам само чуђење у погледима
и псе научене да кидишу на странца
ДВЕ ПЕСМЕ СТОЈАНУ БОГДАНОВИЋУ

МЕЛЕМ

он свакој бољци
нађе реч
као да на почетку беше
песма
и реч бејаше лек

ПЕСНИК БИТИ

Утишај своје срце у песми док је пишеш,
учио ме је
И ако она таква хиљаду других срца пробуди,
песник си
Тодора Шкоро рођена је 1964. године у Добром Долу код Смедерева. Похађала је гимназију у Смедеревској Паланци, а школовање је наставила у Београду, у XII Београдској гимназији, а потом на Филолошком факултету, на групи за општу и југословенску књижевност. Бави се новинарством. Објавила је седам књига: збирку прича „Варке душе“ (2009.), књигу поезије „Неизмер“ (2009.), а 2010. у двојезичном српско-италијанском издању збирке песама „Под небом Србије“ / „Sotto il cielo di Serbia“ је коаутор са Радом Рајић-Ристић и Карлом Галван. Исте године објављује и књигу стихова „Суђаја ми дала“, 2011. збирку кратких прича „Умирање срама“, 2013. књигу кратких прича „Сенке и свици“, а 2015. .збирку поезије „Две слике“.
Приче и песме превођене су јој на енглески, италијански, немачки, бугарски и хинду језик и објављиване су у бројним домаћим и међународним антологијама, зборницима и часописима. Добитница је многих награда за поезију и прозу.
Живи и ради у Београду.

СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Мирослав ТОДОРОВИЋ

ГРЧКА СВЕСКА
Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора.Има ли сигурније потврде за то да не постоји весело море?…
Е. Сиоран
ЖИВОТНА МРЕЖА
Бoјанинa прича

ПРВИ пут када стигнеш овде
Мислиш прелепо место
Испод планине на којој су негда живели Богови
Али када прође сезона
Све умукне
У љуштуру се увуче
И сјај утихне море умири
Место ко у забити селендра
Прекривена самоћом што притиска
Дави са свих страна

И моје лице
Све је више налик лицу њихових жена
Наши мисле да сам њихова
Њихови кажу Она отуд
Водим групе на Планину и острва
Причам бајке о прошлости
Које наше све мање интересују
Ja кoja знам да се историја справља као пита
Причам док они једу оскудне сендвиче
И овде се види да носе своју муку
И незаитересовано зуре кроз прозор или
Гледају Богове у камену у шта не верују
Али верују у исцелитељску моћ воде са
Извора Св. Петке у Темпима
Како само узимају воду
Да могу цео извор би понели

Древним причама додајем и
Своју животну судбину
Јер ја сам она Дафни коју је Аполон хтео
Па ме је мајка у ловор претворила
(А он себи ловоров венац око главе сплео)
Ја сам богиња око мене су се богови гложили
Ја сам
Ја
Ја сам грамофонска плоча
Која се више не користи

У замци исте приче лети живим
А када сезона прође
Чамим у мрежи
У коју сам Јорга свог мужа
Негда млада уловила
И чекам да нова сезона дође
Да исте приче
О Боговима њиховим нашима казујем

А врховни Бог се у Евру објави
Па се са свима нама на данашњи начин забавља
Организује ратове, земљотресе, епидемије…
О томе нови мит
Понад већ хуји и причу туробну
За нову сезону потомству спрема

***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врхова Олимпа
Облаци мотре хоризонт
Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Држе ове врхове

.

***
ЛИНИЈА хоризонта
Између пучине и неба
Линија песме
Из те плавети
Као тајна постања
Светли оно зрно истине

Чека час
* * *
МОЈЕ трагове на песку
Односе таласи

Ноћу слушам
Дозиве с пучине
КАМЕН ПОРУКА

КАМЕНЧИЋ који су запљускивали таласи
Обликом ме призва да га узмем
На њему бели кругови
На црном камену беле се линије
Три круга ме зачудише тачношћу небеске мере
На каменом жрвњу који радознало узех
Загледан у чудесно беле кругове

Питао сам се није ли овај камен порука
Која ме је нашла овде
У подножју Олимпа
По коју сам не знајући дошао

Зазвонио је телефон
Јавља се песник сликар Бајо Луковић
Онај што откри тајну Мона Лизе
Поздравља ме поручује да и овај дан
Светлошћу заокружим
(Као да је знао да сам међу круговима
Које је Питагора у овом камену уцртао)

Олимп је све више био облак
Грмљавина се разлегала над пучином
Видела црна завеса
С муњама испуњеним грмљавином
Као да су се скупљали у тачку најмањег круга
Са митском планином заокруженом облацима
На црном камену у мојим рукама
Међ белим круговима
Мотрио сам песму
Црни камен са линијама хуја мора
У чијем се кругу таложе векови
И тишина
Овоземаљска

4. 06. 2011.
***
о•КРУГ•ао, бео камен
С белим зарезом при дну.
(Или је то врх који ја видим као доњу страну камена.)
Као бели цртеж на белом листу.
Као снежна линија на Олимпу повучена из неба што сурвава се низ урвину.

Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника.
***
ИСПИСАН лист
Са стиховима о мору
Талас односи

Мотрим како тај чамац
Између таласа плови
С мислима мојим удаљава

Пусто острво
Дочекује поруку
Препознајем је у таласима
Што обалу запљускују
И сам стих плаветнила
У плавети спокојној

***
НЕМА их
Ни у униформама их нема
Ови око тебе то никако
Не могу да буду
Спокојан си јер
Више те не мотре
Не прислушкују
Не отварају твоје мисли

Ослободио си се
Ходаш
Гледаш
Дишеш
О томе у мислима
Песму већ пишеш

И не слутиш да те одасвуд виде
Да те из свега чују
Да у твом спокојству
У твојим мислима
Заверу одавно кују

***
МОТРИМ Олимп у облацима
Видим сивило завесе
Чује се хуј
Али то није гнев Зевсов
То из облака хуј авиона
Отреса перје небеске буке
На странице ове

Небеске

***
ДА напишем песму
Налик на овај талас
Што обалу дотиче и
На језику мора оставља
Поруку

У сјајним капљицама
Твог погледа отвара се
Иза тог сјаја
Простор песме свеколике

Мисао
Лута пучином

СРЦЕ КОЈЕ ЦВЕТА

У СТАБЛУ старог платана
Отвору дупљи која је настала услед
Трулења засадили су цвеће
Иако стари платан јошт дуго неће

Цвеће буја у његовој рани
Чини се букет је на укопном сандуку
Радосно пева бојама живот брани
Шетаче себи као да призива

Из дебла старог платана цветна слика
Цвеће расте из срца дрвета
Чудо живота се догађа
Умирућег платана срце као да цвета

Испред се фотографишу
Смеју за руке се држе
У парку платана њега прво виде
Путују светом разгледнице

О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан

Лептокарија,11. 06. 2011.

Срце које цвета

СТИХОВИ О СВЕТИМ ИКОНАМА

У радионици икона
Гркиња држи кратак курс израде икона
Иза ње за столовима раде мајстори
Гледам како млада Гркиња вешто
Из дрвета извлачи лик светитеља

Српска група туриста испунила је предворје
Златна фолија блиста у рукама младе Гркиње
Једноставно прекрије се дрвена површина
Између линија испуни празнина
И већ сада се можете своме свецу помолити
У томе је суштина

Овде се израђују и продају иконе
И са Свете Горе стиже нам роба
Јер потражња је велика
Из Кине доносе мајсторски урађене иконе светаца
Цене су добре
Света Петка Римљанка 15 еура
Ко купи три једна је гратис
Свети Јован, Никола, Димитрије може и са попустом
Добро договорићемо се удружити
За свеце у торби наћи ће се места
Јер иконе су свете помоћи ће

Уз куповину добијате уз рачун број
Организоваћемо лутрију
У аутобусу док будемо путовали
Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени

Богородица с Христом у наручју
На магнетној плочи забринуто пита
– Шта ће с тобом бити дете моје?

9. 06.2011.

У радионици икона
О БОГОВИМА И ЉУБАВИ

НА реверсу новчића од 2 € у Грчкој
Налази се слика бика
С ружом у устима
И девојком на леђима

Прича каже да се Зевс заљубио у девојку Европу*
Али она за њега није хајала
Није готивила како би то данас рекле
У гордости девојачкој неку му ману налазила

Али Зевс се у бика преобрази
Са дивном ружом у устима јој приђе
Превари се девојка по имену Европа
Приђе бику да га помилује
(Радозналост је занесе)
Сигурно је из домаћинске куће била
Где се стока благом звала
Па је бика млада зајахала
Оно што је бик Зевс хтео
И потом је на Крит однео
(Прича не казује како)
Где и данас можда тамо срећно живе

Читам ову песму с новчића од 2€
Који се искива у Грчкој
Док испијам узо
Мотрим Зевса у бика преображеног
И девојку на његовим леђима
О томе овај запис
О Боговима и љубави
И чему још песма људска

*
Стара грчка митологија казује да је Европа била Кадмусова сестра, а ћерка феничанског краља Агенора, чија је мајка Телфаса, што у преводу значи далеко бљештање. Друга традиција тврди да је Европа за оца имала Титиуса, познатог дива, који је по легенди био гоњен од врховног божанства стрелама и муњама. Пошто је Европа била веома лепа, завео ју је Зевс (Јупитер), који преображен у бика, уђе у једно стадо у близини. Он ласка млади, љуби јој ноге па се сагне, а она зачарана узјаше на његова леђа. У том моменту бик побегне са њом и скочи у море а затим плива до обале Крита. Овде поново узима свој пређашни лик, заведе је, а она му роди три сина: Миноса, Еака и Радаматеа, који су постали суци у паклу.

***
ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања.
***
ЛИНИЈА хоризонта
Да се море у небо не прелије

Неко ме отуд зове
Пливам ево вековима
Јесам ли ја тај глас
Ово слово
Ова слика
талас
***
ЕГЕЈСКА плавет
Небеску д-описује
С врха Олимпа
Облаци осматрају хоризонт

Можда то и нису облаци
Јер песма каже
Богови преображени у облаке
Носе врхове Олимпа
Кроз векове стихова о томе
Обасјавају

3.06. 2012.

***
ЉЕСКА се светлост
Блиста пучина
Отвара дан
У шумору речи
Небеску плавет
Слушам

Даљине
На обали светлуцају

И у теби се чују
***
НА Олимпу снег

Пејзаж небу ближи
Укаже и на оне стране
Видовите песме
***
МОТРИМ планину на којој су живели Богови
Књига каже 12 Богова
На обали Егејског мора
Уз шумор таласа
Стихови плавети

Само песник тај глас из тишине чује
Из песме која га кроз векове тражи
Ослушни, чујеш ли?
Изађи из песме Господе

Опет се суочавам с митом
У таласима облаци
Дописују плавет стихова

Сенка Олимпа понад
Стихови небеских дубина
***
Пређох преко пучине
Као у сну да сам био
Сада знам да сам схватио
Зарад песме о томе

***
У облаку над Олимпом
Завичајни облак

Препознајемо се
***
МОТРИМ оком песме која све памти
Талас на обали
У хуку се расу

Слушам земаљске даљине
Овaј сјај у
Тишини светлост
СветосТ

***
И талас на обали
Нађе мир
у светлуцавим капима

ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ

ПЕЈЗАЖ слика
Стих јутарњи понад мора
Заустављена светлост
Љеска на егејском листу

Слушам како се богови на Олимпу гложе
Зевс режира представу
Маглену завесу сунце још не подиже
Облаци се наслонили на линију хоризонта
Ишчекују знак за пловидбу

Љеска се море
Таласи на обали распрскавају
Хук казује како се песма рађа

Слушам хуј даљина
Бескрај се
Надомак песме налази
***
СЛУШАМ море
Гледам песму
Љеска се плавет егејска
Линија хоризонта
Странице друге лист
Исписује мисао песме
Са сенком неба на Олимпу

Слушам море
Вечна химна светлости
Видно поље неба
У говору мора
Шум вечности
О томе јутарња
Филозофија песка
С листом ове плавети
Семење коначне песме
Ово огледало понад
Дахом у којем свој живот исписан чујеш

Као што песак памти стопа твојих отиске
У сјају летњих стихова
Светлост се распрскава у слике живота

***
ШАПУЋЕ обала
Даљине се гласе
Талас таласом прекрива
Пејзаж и ово трепет миленијума
Што у трену се догоди
И засја стиху
Да у ничему свој пут спасе

7. јун 2012.
***

ЈУТАРЊА светлост мора
Бистри боје сна ноћног
Љеска светлост небо дозива

Онај на обали слуша таласе
Тоне у мисао песме
Вековима чита о томе

И још мисли да је талас
Да по бескрају песме
Сенка је светлост што плива

Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу
ИЗ ПЛАВЕТНИЛА
ПРЕ најезде нових митова
Богови су се преобратили у облаке
У архиву тишине видело реченог
Слажу се црни слојеви светлости
Све што ће једног дана остати
Да ником буде књига тамна
О ничему

Из плаветнила одсјаји
Мита и егејска плавет
Небеској се отвара и ти видиш
Пејзаж вечности с Олимпа

Таласи запљускују обалу
У штропоту воде мрмоље векови
Шта је тај универзални говор
Са чијег огњишта светле варнице

Отисак светлости
Скривен у мраку
Чуо сам у тишини манастирској
Истину књига за реч о томе
Из које чујем време будуће
У плаветнило загледан

Литохорно, 10. 06. 2012.
ГРЧКА СВЕСКА, 2

***
Слатке самоће музике! Или о збирци између неба и земље.

Сиоран

УЗАЛУДНИ ПОСЛОВИ
За М. Цвијетића

НА асталу испред таверне Талас у
Скала Фурки
Стоји фењер

Мотрим пламичак светли
У фењеру чујем куца срце малечко
Над пучином светлост распрскава

Прилази стари Грк и вели
Узми овај фењер
Ја сам се тражећи човека уморио
Ново време не треба узалудне послове
Зато сам таверну отворио

Гледам Грка старог
Лечка збуњен
Али доиста беше то
Из Синопе Диоген

Настави да тражиш човека
И тражи га све док пишеш песме
Јер и писање песама узалудан је посао
Нико још није написао песму
Тако је од памтивека
Али ако ти Он помогне да
О томе напишеш песму
Наћи ћеш и човека

***
КАО овај талас
И на хриди траг
Мисао стиха

Без речи

7. јун 2013.

ПРУСТ

Али време
које је
време таме
човек
не види

(В. Г. Зебалд)
МИРОСЛАВ

1.
Чујем узвик свог живота
Из песме коју још увек сањаш

***
СЕДЕО је на хриди
Не знајући да је на
Окамењеном таласу свог живота
***
КАО овај талас
Што расу се на хриди
Тако и мој живот
У стихове
На пучини

Белине

ФРАГМЕНТ

КАО сидро на камену
Као стари чамац на обали
Док слушају море
Обалу запљускује
Дубине и даљине у томе чују
Као ја док мотрим море
И слушам своје године
Из песме незаписане
О томе

***
КАО талас
О хрид
У капљице што се распе
Остави траг
У песму свтлост
О божанству камена
И ватре

Перо моје ветром вајано

8. 06. 2013.
МИСАО ПЕСМЕ

СВЕТЛИМ ти у мраку земаљског живота.
Сећам у збиркама усахле тишине.

***
МОНОГРАМ на песку
Таласи односе
Хуји са пучине

***
СЛОВА на песку
Храним вечност
Таласима говорим,

***
ТАЛАСИ пучином
Облаци небом
Мирослав стихом

***
ШАЉЕМ ти поздрав
Са хујем таласа
За стих о томе

***
НЕБО са облацима
Море са таласима
Песма са мислима
***

О хују живота
И јутарњој светлости
Плаветнила тишине
***
Мотри
Све док у тој плавети
Чујеш песму
Без речи земаљских

Твојих
***
ОЛИМП Снежне шаре
И неба плавет Оком
Песме боје вечног
***
МОЈЕ стопе на песку
Таласи односе
За своје путеве
И њихове постојаности
ЛИНИЈА ХОРИЗОНТА
ОКО људско види да се спаја
Оно што се у даљини раздваја
***
ДОМОГАО се обале
У пену распршио
Талас – овај стих
***
ОКО пуно пејзажа.
Житна поља
И поглед ка хоризонту
Плаветнило

Мотрим те
Мотри те
***
ОЛИМП се заогрнуо
Облацима Мисао
Бозима
***
ЗАПИС плиме на обали:
Душе морнара
Шуште у песку

Чују из паветнила
***
СТИХ боје мора
Мисао боје неба
Светлим између
***
СЕДИМ на обали
Дочекујем таласе
Претварам их у стихове

***
ОНАЈ талас
Скамењен на ообали
Мотри море
Слуша Богове
Које ја од
Блештавила не видим
***
ЛОБАЊА свеца исцелитеља, под стаклом, у витрини.
Прилазе бојажљиво, клањају се.
Мотре. Ишту од лобање свечеве помоћ, за јаде земаљске. Судбинске.
Мотре лобању, виде у лобањи спас.
Мотре…
И још не знају да их светац мотри њиховим очима.
***
СЕДИМ На обали
Дочекујем таласе
У стихове их претварам

ЗА Х:

У талас се претворио
Лута морима
Застаје на острву овог записа
Светли
У стих претвара

***

ТАЛАСИ ударају о обалу
Венац беле пене
Распе се по песку
На линији хоризонта плаветна силуета Oлимпа
Небо блисатво плаво
Друга је пучина
Видик песми

Плаве нијансе постојаности
Отвара се књига видела
У њој митови мењају приче
Док Богови седе у хладу таверни
И чекају песника да и о томе
Стихове испише уз хук таласа
Што библиотеку песка на обали
Допуњују новим текстовима из старе приче
Јер Ничег новог под сунцем
***
ПРОШЛО је време митова
Бог мора превози туристе
Обилазе острва

Слушам окамењену тишину
Времена које се као талас
Над нама надноси и
Све прекрива

Слушам музику мора
И мисли мојих
Весла пљускају

МИСАО ПЕСМЕ

Осећање да си све и очевидност да си ништа.
Пол Валери
То је песнички закључак – обавезан за оног који се дружио са
свецима.
(Сиоран)
ЛИНИЈА хоризонта између две плавети. Тамнија са таласима, светлија са облацима. Размењују места.
Кадкад су странице ове библије чисте.
Мотрим линију осећам како ме невидљива снага мами да пођем. Том зову у ранијим временима одазвали су се изабраници и свет је откривен.
Шта ја треба тамо, иза, да нађем?
Одакле овај немир и жеља да пођем иза линије хоризонта.
Устајем и полазим. Али вода ме не држи, још за пут спреман нисам.
Сада знам, мотрићу ту линију све док ме пучина не прихвати и ја ходећ по води ка том зову кренем.
О томе мисао ове песме. Чека иза линије хоризонта. Непозната, она коју овим записом мотрим.

Скала Фурка, 4. 06. 2013.

***
Небо се огледа у мору
Море види у небу
Таласи Облаци

Стојим и ја
Хрид на обали неба

Божји Глас стих будући