Category Archives: Критике

Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

 

Гордана ВЛАЈИЋ: ПЕСНИК (О књизи “Песник” Стојана Богдановића, Наис-принт, Ниш, 2017)

Гордана ВЛАЈИЋ:

ПЕСНИК

ПЕСНИК је Стојан Богдановић. ПЕСНИК је књижуљак. ПЕСНИК је човек који пише песме. ПЕСНИКА може да изда било ко, али овог о којем ћу да причам, Стојан, издао је Драган Манић. У нишком НАИС-ПРИНТУ. Не знам, да ли су га тамо одводили. Још мање, да ли је нешто признао.

Прочитавши овог ПЕСНИКА, била сам сигурна да су се зафркавали (зезали? зајебавали? шалили?… ) ах, како инфантилно. Који термин може да употреби дама, ако не жели да је мушки читаоци сместе у преграду “јарани из ЈНА” или “можда би ми дала”. Који термин српског језика, а да оно што желим да кажем буде ЈАСНО. То сам помислила, јер сам прелиставајући ПЕСНИКА (сваку књигу најпре прелистам, насумично отварам, то све траје минут) видела ту и тамо речи и редове попут: пљуни па залепи…, идите и множите се…, намножили се… и онако братски у сласт појели своје село… Помислим, а-ха-ха, ПЕСНИК се извукао јер се мангупирао и «раблеисао» са издавачем, па га замајао. Тако да га је овај издао, али по жељи ПЕСНИКА.

Мислим да овај ПЕСНИК није имао неки претежак живот. Знате оно, логораш. Читалац га а приори цени. Већ сама чињеница да је писао, да је имао прсте, да је успевао да мисли… Није Стојан ПЕСНИК ни нешто трагично тежачио током живота. Немам податак да су га налазили изнуреног од додавања цигле колеги зидару који је аванзовао на скелу изнад… и то по најврелијем августовском дану. Напротив. Био је веома поштован, увек дотеран, исправан. Тај је спуштеним држао само капке да би сви ми који смо му били ђаци а, Бога ми и колеге, морали да осетимо притисак тог погледа који је главу саговорника увек сабијао дубоко међу рамена. Погледом, часна реч.

И био је строг. О томе неколико генерација панчевачке Гимназије “Урош Предић”, где је ПЕСНИК БОГ-дановић предавао математику и нацртну геометрију — спрема документацију, прикупља сећања преживелих ученика… како би написали подужи хорор-роман. Истина, мој ПЕСНИЧЕ, увек изађе на видело. Где сам стала? Да…

Није, кажем, имао неки трагичан живот па да се сада убије и постане популаран као Миљковић. Јер пишу подједнако дубоко и интелигентно, а интелигентно је најтеже писати. Значи да би био славан као Миљковић морао би да се убије. Ако то не учини, а буде довољно стрпљив, толико удара по актуелној власти, да га неће мимоићи иста судбина. Мој би му отац рекао: – Је ли момак, а што трабуњаш? Што лапрдаш, дете? Ћути, пиши и ћути.

Ако ћутиш, нико неће ни да чита. Када умреш природном смрћу, а томе треба да тежиш ако си паметан, а делујеш да јеси, е тада ћеш бити славан. Власт ће се променити, схваташ и ти ћеш бити на цени. Прво ће да те забране, па онда да те рехабилитују. Па кад крену нова издања, па кад крену позоришне представе, па кад израсте сценарио за неку америчку продукцијску и филмску кућу. Ето, бићеш већи и од Миљковића и од Сарамага.

Не можете овом ПЕСНИКУ пронаћи ни једну ногу згњечену у неком од многобројних мултинационалних ровова током пушкарања деведесетих. Мислим, ПЕСНИКУ о којем говорим. Има човек обе ноге. Значи, ту се неће добити поени публике. Нарочито не поени актуелне власти која воли да лансира безноге и да им онда ПиАр актуелне власти на промоцији књиге безногог поклони литру млека свакога дана. Безноги може да преузме своје млекце свакога дана у продавници у кругу фабрике. То је негде у Борчи. Безноги живи у Сремчици. Па ће онда да буде у штампи, жутој, веселој, режимској, има да се читају све овакви наслови:  “Јадан… тако јадан, а тако снажан”, “Безноги песник спасио дете из сметова” или “Пешачећи, долазим до инспирације. Хвала млекари, рекао је хроми песник. Да је овај наш ПЕСНИК такав, евентуално би могао да доживи непријатност уколико га неки пијани залутали публикант (како је једнина од публика, живота вам?), јер само пијани залутали публиканти иду на песничке вечери безудних… Дакле, само га тако неко ментално заостао може питати: – Како ти, живота ти, јебеш кад немаш ногу? Мислим да ли ти то и колико смета? ПЕСНИК на оваква питања не одговара. Најпре ПЕСНИК има две ноге. А потом, то што је чуо разговор безногог и радозналог публиканта  итекако ће запамти и у 99 одсто случајева, од тог случајног дијалога настаће намерна песма или прозаидица.

Одмакла сам од теме. Хоћу да кажем да сам наишла на ПЕСНИКА којег поштујете неприкосновено. Уме да погледа са корица. Са насловне. Са последње.

Уме, ПЕСНИК, да погледа.

А не као неки чије књиге купујете јер вам њихов изглед «брига ме за изглед» изазива сажаљење, па из вас покуља литерарни порив, купићу ову књигу, да овај сиротан купи чешаљ. Или бар сапун.

Не, кажем вам поново. Овај ПЕСНИК изгледа. Зна се шта значи кад ПЕСНИК изгледа. Уме да стане. Уме да седне. Уме да легне. Уме да прича. Уме да ћути кад други прича. Уме да пребаци ногу преко ноге. Уме да има добре и увек чисте ципеле. Уме да упари ципеле, чарапе и панталоне, тако да оправдано сумњам да му тај неки предак, на кога је повукао тај ген – није из Србије. И најзад, али не и најмање битно за ПЕСНИКА: он уме да пише.

Због ПЕСНИКА нисам спавала две ноћи. Не волим хиперболу и трудим се да је не користим осим када пишем за децу па треба да их убедим да постоји планина која је велика као десет највећих планина на свету. То су слатке ствари, јер су двосмислене. Не лажем их, а фасцинирам их.

Нисам спавала јер сам га читала. ПЕСНИКА. Два пута. Мој први утисак, након оног нехајног прелиставања, био је последица самољубља и сујете свакога ко пише, глуми, слика… и оставља било какве видљиве трагове за собом: – Требало је да прво прочитам његовог ПЕСНИКА, па да му тада шаљем свој УСУД. Сад је мој УСУД да спалим сопствен тираж. Хоће ли се ПЕСНИК смејати мом Усуду? Или га сажаљевати. Питаћемо га, има дана.

А како то пише овај ПЕСНИК?

Пише интелигентно. Знате шта је интелигентно писање? Да вам се док читате и читате, учини да је написано много једноставно. Да онда одједном схватите да ништа нисте схватили. Да онда, баш зато што је писано једноставно и зато што сте сваку реч разумели, све прочитате поново, јер – размишљате –  немогуће да нисте разумели, све  је тако јасно. И тако, онда, заиста нешто схватите и то вам се допадне. Укапирате да у ствари зеза неког свог. Можда и целу Србију. А сви воле да се насмеју другом иза леђа или у брк. И онда, да бисте запамтили то што сте прочитали, прочитате још једном, како бисте испали паметни и начитани негде у друштву цитирањем ПЕСНИКА који уме да подјебава друге, е тада, полако али сигурно схватите: – Чек, чек… па то он и мене потпрцава. Изволите, изволите прочитајте ПЕСНИКА. Ако грешим… – договорићемо се.

ПЕСНИК је пун слика. Посебно када своје слике испише па одштампа. У књизи ПЕСНИКА која се зове ПЕСНИК, моје прво најдуже задржавање је било испред “штафелаја” на страни 11. Ево шта је ПЕСНИК урамио белим маргинама:

 Размишљах синоћ,

Потраја то до касно у ноћ,

Да преузмем све од њега,

И под окриљем боје гаврана,

Овако изгладнео поједем тишину

И све мрвке са Големог стола стрпам у главу

Да бих у блиској и далекој будућности њима хранио децу.

Уопште, али уопште не мора да значи да је ПЕСНИК ово написао гађајући (случајно наравно) фреквенцију мојих читалачких сензација. Али сам се највероватније ту сабрала. Ту сам СХВАТИЛА шта пише.  Зато сам се још дуже задржала код наизглед неугледног рама нешто ужих белих маргина али оштрих потеза. Резали су мозак. Кад песнички потез зареже по мозгу, то је мислећа поезија:

Потрчао је као вихор

не би ли се ослободио пошасти

Улетео је Господу у главу.

Тамо је радио неколико милијарди година

неке важне послове.

Голицкао му је непце.

Чистио му је небо од тмурних мисли.

Чистио му је зубе и врх језика,

Не би ли матори могао разликовати

укусе вина и крви

И како би се могао ослободити речи

Које су му навирале  из свих језика

на врх језика.

Баш на врх.

Горе је и слава и страва.

Таман када сте помислили да разумете песничку нарацију, стижете до 20. стране. Мене је поколебала жестоко. Да ли овај ПЕСНИК пише о себи? Или о себи онаквом какав би желео бити. И ко је мали Боња? Мали Бог? Мали песник док је још био у Великом Боњинцу. Онда сам се затворила у тоалет. Поноћ је прошла. Било је пола 2. Нисам распознавала цвркут птице. Неки петао инсомничар се чуо из далеког потамишјег комшилука. Беху то добре кулисе. Плус моја неконвенционална одевеност, нетипчна за читање ПЕСНИКА, али примерена седењу на тоалет шољи. Удубљујем се:

Мали Боња померен је у позадину,

Пушта ветрове и страшне мисли

(да бих запамтила овај тренутак, код другог читања сам хтела да у исто време пустимо ветар. Био је то први пут да сам издала ПЕСНИКА. Од кад смо се упознали),

Разгони их по хиперболичним кривинама,

Од Суве до Старе планине,

Слуша како грми око Големог стола,

Гледа како сева око Миџора,

Псује у себи и око себе деци Мајку Божју.

*****

Када обилази гробље у Великом Боњинцу,

Боња повремено погледа у бунар.

Још увек је на међи између Николче и Сотира.

Само њих двојице нема.

(Не знам да ли су се помирили,

Да ли су проговорили?

Много је времена прошло

Од када су се упокојили

А време лечи све.

И све затре.)

Овде сам најпре била мало разочарана, не као песнички критичар, већ као жена. Немојте да вас лажу да је то могуће одвојити код нормалног женског, а поготову мушког критичара.

Значи, сневеселила сам се, ПЕСНИК кога управо откривам је са села? Добро, одмах се умирим, а одакле је Никола Тесла? Из Смиљана. Никола Тесла није ПЕСНИК, мада је могао да буде, али нећу вазда да тражим веће па да изгубим из вреће. Примећујете, као књижевни критичар, као неко ко посебно уме да изврши обдукцију поезије, ја умем и да стихоклепам. Никола Тесла и мртав помаже Србију. Спасио је ПЕСНИКА и као потенцијално интересантног мушкарца.

Онда ми је пажњу привукла страна 43, па сам на тренутак заборавила на имовинско стање ПЕСНИКА:

Када су Нови свет освајали

(Уместо да су га стварали,)

Или они из Битке на Косову

Али ни њих нема.

Неки сумњају да их је Он склонио

На време и на сигурно место

И да ће се појавити

Заједно са њим

Као гајдаши за императором

Када за то буде дошло оно време

Које одвајкада не постоји

И које не мирише

Као комшика када пролази ходником.

Ту смо. Као што ја – читалац, морам да намиришем ПЕСНИКА, тако и ПЕСНИК мора да намирише читаоце. Готово животињски. Примећујете. Он заводи испотиха. Своју страст, попут доброг ловца, крије иза наизглед наивних поређења и пева: “… оно време које не мирише као комшика када пролази ходником…” Аххх. ПЕСНИК сме бити промискуитетан. ПЕСНИК који ми улази под кожу са страница ПЕСНИКА, зна чаролије мешања старог и новог, мешања самогласника који упадају у сугласнике и лако их је за појести. Топе се у устима. Зна за трикове да нигде нема класичне риме, а да читајући поезију ви верујете да певате песму ПЕСНИКА. Уме да води, а да не додирује. Па је л’ ПЕСНИК или Бог? Мислим да он то зна али крије боље од Ден Брауна. Назив поетског блога му је: стојанбог. Па, молим вас…

Устала сам те ноћи и скувала чај. Одлучила сам се за мајчину душицу. Пијуцкала сам и размишљала. Да. ПЕСНИК је Бог:

Прескочио си онолико брда

Не би ли сазнао

Шта речено није!

Људи још увек сањају месец,

Мисле, чак, по њему ходати…

Да би репортажа, па тако и песма била објективна уколико ико икада помисли да нам је потребна објективна песма, она мора ПЕСНИКА приволети да поприча са свим јунацима своје ПЕСМЕ. Да ли смо овде, у горе наведеном стиху, имали изјаву, рецимо, Нила Армстронга? Нисмо. А јесмо ли имали монолог Бога? Јесмо. Изражена је сумња о могућности да ће људи икада ходати по месецу. Или је ПЕСНИК необјективан, ако се ико икада усуди да тврди да је то песнику потребно. Или ПЕСНИК верује да је Бог што јесте предуслов да (п)остане ПЕСНИК.

И најзад, када сам помислила како ћу најзад моћи да спустим ПЕСНИКА поред кревета (не могу делити постељу са непознатим), наиђем на стр. 48:

 Ој, Мораво!

Врти коло!

Врти, врти, врти!

Да човек није вртео репом

не би остао без њега.

 

Ој, Нишаво!

Ој, Мораво!

Ој, Србијо!

Ооо-ој!

Схватате. ПЕСНИК и добра ПЕСМА вас остављају неуспаваним. Сањаћете будни. ПЕСНИК и добра песма ће вас у пола четири ујутро дићи на ноге: – Опааааа, ој Нишаво, ој Мораво… Смејући се, када вам се буде затвртело у глави, пашћете на кревет. Задовољни. Вртеће вам се канцеларија, биро рада на којем сте, вртеће се последњи режањ сланине у фрижидеру, нека полуотворена паштета, вртеће се поцепана фиранга и рупа на ципели са све ципелом, вртеће се телевизијске “задруге 2″ и “парови”, све брже и брже и брже. Док будете тонули у сан суђаје ће се, држећи се за руке, још увек вртети разигране изнад ваше главе. Ако успете, затворених очију, да зграбите бар једну и ставите под јастук, постоји шанса да сретнете ПЕСНИКА. Међутим, то се може испоставити као неизвесно, па је боље купити књигу ПЕСНИК професора Стојана Богдановића, ПЕСНИКА.

Мисаоност, рефлексивност, модеран слог, метрика по мери врсног математичара, хармонија по мери апсолутног слухисте, речи прикупљане дуго година и слагане по души. Шта ли ставља између речи? Уверена сам да је то немогуће открити.

Отуда не могу да завршим осврт на ПЕСНИКА. Покушаћу, не кажем. Трудићу се, итекако. И бићу стрпљива. Ако побегне с другом, ЧОВЕК је. Није БОГ. А песник остаје свакако. Неки то редовно раде. Из једне у другу, побегну у трећу…. у десету књигу, строфу, тему. Стојан Богдановић је у ПЕСНИКУ дао само ПЕСНИКА. Кроз песму. Зато му треба и са виших државних инстанци допустити да му адреса блога остане “стојанбог”. Време ће показати да сам у праву.

П.С. Драги Стојане, мој осврт који за водећу тему има испитивање и крајње доказивање да си ти ипак мало Бог  и много човек, а највише филозоф. Мудрац који уме да гледа. Који уме да види и хвала небесима и у име поколења, и да записује. Али ова моја тврдња о богочовеку – мудрацу донекле је угрожена чињеницом да ти ни сајт ни блог не раде .

Драги ПЕСНИЧЕ, шаљем ти сада све ово у Ворду.

Одговор ПЕСНИКА:

Сајт ради! Појаве се прво нека срања, јер је сајт био пребукиран, али повуци фајл надоле, па ће се појавити. Сајт је регистрован у Италији, да џукеле не могу да га укину. Синоћ сам интервенисао и јутрос су пустили сајт, а до вечерас ће све зрихтати. Иначе, тврдим да има добрих текстова, не само мојих…

Поново ОСВРТАЧИЦА:

Охохо, ПЕСНИК показује и своје скромно лице : )

Стојане Богдановићу, професоре мој бивши и будући, хвала ти на песничком празнику званом ПЕСНИК који је у сваком свакцијатом погледу изванредна и апсолутно незаборављива песничка књига.  А када је буду оцењивали књижевни критичари, звани “метрономи”,  моћи ће само да се сложе око изузетног списатељски квалитетног материјала: од доследности, до уједначености која успева да буде динамична и да реченицу чини мирном као глува тишина или да је смрзне на начин од којег зуби цвокоћу. Хвала на лептировима, копривама, на заборављеним и новим речима које умеш да склопиш као пиротски ћилим али са роком трајања од хиљаду година. Само… што ми попљува краља (ту сам се озбиљно замислила, не може мали Боња баш све ниподаштавати (осим оног што је за јело и јеб), краљевина је беочуг неопходан Србији, јер је редоследно прескочен). Али ову тему можемо негде насамо. Ако више од два Срба почну о политици, одмах рат. Ово не пишем сада као ПЕСНИКИЊА, јер ни ПЕСНИКИЊА нисам. Мада, покушавам да песничиним. Како ти се чини, како чиним?

А видиш, кад већ поменух рат у сусрету два Срба који почињу причу о политици, у поезији је то немогуће. У поезији се волимо. Њу треба да водимо. Деци. Само деци…

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРИСАК И ГЛАД! (О песми “Шеталиште у паланци” Бориса Лазића)

Борис Лазић

ШЕТАЛИШТЕ У ПАЛАНЦИ

И Ница, меголополис, опшивен морем и планинама,
И Ница, мегалополис, стиснут између мора и планина
И Ница је налик каквом коралном спруду на коме се разашива
Опора стварност острвских житеља,
И у једном и другом узалуд човек тражи заклона, узалуд стреми ка осами, и иште
Осамљени врбак, пристаниште, прибежиште, ма које, за дух.
Толико је људи, толико прича – баш ту.
Од те заглушности једва да ко и чује те приче.
Од те заглушности једва да ко има и воље да их чује, одслуша.
Потпуна је забетонираност, и ниједнога стабла, врбака, шуме, нема
За дух жудан видика, осаме.

На Ибају бих сатима прелазио са коралног на корални спруд,
Са острвца на острвце,
Све до најдаљих, све до забитих простора на којима није било човека,
Ни трага му
Нити приче о њему.
Овде тако пешачим, увис, к брду, јер све до и последњи брежуљак
На котлини, на приморју, је начет
И ту се охерио какав дом, била то уџерица или дом, старачки.
И нема ниједног простора, под брдом,
А да није засвођен мучним бетонским плочама, по којима гамиже живаљ,
Мучним, бетонским плочама,
По којој се оклизне, ходач, неопрезан, о измет, псећи,
Паса, закључаних, заробљених, по крлеткама,
Бетонским, које су разјеле крајолик.

Иста је слика на приморју, као и на атолима, далеким.
Свак је тражио своје место под сунцем бољих услова за живот,
Свак је уписао и себе, у општу историју
Подизања зидова,
Освајања квадратних метара,
Зелена пруга као дуга хита к мору, а до јуче то је била река,
Силовита, планинска, која данас,
Као Бијевра, онамо, засвођена, служи за отпадне воде.
Над њом данас надвија се врт, и шеталиште, једини зелени гај у граду
Куд мноштво се тако густо сјати да гушће буде шеталиште од пијачне вреве
У рана, недељна, јутра, по далеким приградским насељима.
Сјати се, као јато галебова, у подне, над обалом.
Врисак и глад!

Тако исто је, на атолима: никуд пристаништа, за дух, и душу, у граду-пристаништу.
Овамо деца и ја хитамо к брду, ка гори, маслинској,
Пустој, јер тражи успон, а градски је ходач на то несвикнут.
То једини је зелени гај, једини, стари, врт, на пропланку,
Једина ледина по којој ти још можеш душу да разастреш, као једро.
И да нађеш Мир, привремен.

Фауна и флора лица, старих и младих, радника и грађана, трудбеника и рентијера,
Домаћих и туриста,
Тушта и тма се стушти над коритом реке, и броди, полупијано,
Жељно видика, пространства, ма ког,
А већ је, тек случивши се, на Пајон, стиснута, скопчана, у пијаном плесу,
У ходу, несигурном, у мешкољењу горем но најгора шпица метроа.
Па опет, ова људска, река, која се силовито, креће, над дном корита реке,
Планинске, тај покрет, она га чини
Јер жељна је излаза, ма каквог, и видика, ма ког.

Но жељни смо светлости, и проспеката, и перспектива, отворених,
До којих ми долазимо тек пошто шеталиште опусти, врева замре
И свак се опет затвори у себе.
Тад очи одмараш од виђеног, и тад се пружаш,
Нити ти више смета распојасаност, ичија,
Ни алавост, радништва, ни покорност стараца, старица, буржуја,
Који ћутке трпе вербалне ћушке, порода, свог, док изводе у шетњу унучад.
Најпосле, и у стисци на Променади ти си кaо у каквом тржном центру:
Конзумираш виђено
А плаћаш живцима  █

Стојан Богдановић

ВРИСАК И ГЛАД!

О песми „Шеталиште у паланци“   Бориса Лазића

Примећујем да се нове песме Бориса Лазића знатно разликују од оних које је писао раније. Богатије су, непосредније – душевније, интимније, доживљеније. Блиставе.

Борис Лазић је свестан да је редуковани – сведени, израз који је упражњавао доводио до редуковања емоција, до затварања песме. Сада је израз благо отшкринуо и емоције су изашле на видело што је песму уздигло на знатно виши ниво. Лазић је то тако пажљиво извео тако да песма није отишла у нарацију, него су фантастичне слике којима обилује песма дошле до изражаја, заузеле своја места са којих зраче и нису им потребна никаква додатна објашњења.

Нема сумње да је у питању нова мисао, дубља и моћнија која поседује и шири и дубљи психолошки захват, самим тим обрађује тему са више емоције, а са друге стране не вулгаризује мисао.

Борис Лазић бесумње влада техником, а може се рећи да је изванредни ерудита, тако да изгледа као да његова мисао клизи на невидљивим клизаљкама које се и не чују, које не гребу и не производе никакву шкрипу. На моменте подсећа на Песоину Поморску оду, али сам наслов асоцира на песниково раније окружење, можда из младости, па чак и из детињства.

Осећа се ламент над врбацима ….

Све је забетонирано у модерној отуђености, у нервози, у потрази за некадашњим миром. Све је оковано мучним бетонским плочама, све је појео Антихрист: Анти-Христ! А „свак је тражио место под сунцем“. Узалуд! „Осамљени врбак, пристаниште, прибежиште, ма које, за дух.“ Није промакла Борису Лазићу осамљеност урбаних људи, који „гамижу“, уместо да користе даровани усправни статус човека, који од „заглушености“  не чују једни друге…

Антихрист је од некадашње реке направио зелену пругу, река је позеленела од муке, и хита к мору не би ли се ослободила:

„Зелена пруга као дуга хита к мору, а до јуче то је била река,“

Наравно да виспрени Лазић није пропустио прилику да спомене „алаво“ радништво, старце и старице „Који ћутке трпе вербалне ћушке, порода, свог, док изводе у шетњу унучад.“. Мучно живљење по предграђима које Лазић апострофира у следeћим стиховима погађа усред среде:

У рана, недељна, јутра, по далеким приградским насељима.
Сјати се, као јато галебова, у подне, над обалом.
Врисак и глад!

Прешавши тежак мисаони пут шеталиштем у паланци тражећи излаз из људске тескобе која је забетонирала људске осећаје и људску мисао у безнађе бетона – Антихриста, Лазић поентира:

„Најпосле, и у стисци на Променади ти си кaо у каквом тржном центру:
Конзумираш виђено
А плаћаш живцима „

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: САМОЋА (О песми “Јединица” Марије Кнежевић)

Марија КНЕЖЕВИЋ:

ЈЕДИНИЦА

 

Данас је тешко не веровати

Статистикама: свака четврта жена

Отвара се царским резом

Да би се извукао још један живот.

 

Наша мајка, касирка из продавнице на којој већ дуго пише

Локал у припреми

У пола живота проведеног иза врата на којима и даље пише

Гурај и Вуци

Прекинута као врпца недовршеном реченицом бабице

Докторе, ја се бојим да ако бисмо плод…

Још тада је вриснула и стала у ред

Са ожиљком иза три царице.

 

Неко ми је купио кућицу за лутку

И у журби не рекавши шифру

Оставио нас у стану чуване

Најновијим типом сигурносне браве.

 

Моја старија сестра је завела космос

Реда и рада и праведног поступка

У педесет и шест метара квадратних са урачунатом

Застакљеном терасом:

Ја сам њена јединица

Са лутком која мени

Може бити било шта.

 

Живот је заменила за труд

Моја мудра, уморна, једина сестра

Руке напунила послом

Да би ме испунила храном, чистоћом,

Још једном пребрисала стан

Јер не сме се живети у свињцу

Говорила је претходећа сестра

Обраћајући се углавном

Болу у ногама и побуњеним венама.

 

У екрану мога прозора извијала се младица.

Све је у стрпљењу, учила ме је сестра,

Потребне су бар три генерације

Твоје деобе

Па да угледаш дрво.

У екрану мога прозора расло је

Опажање малих промена.

 

Лутку сам назвала Ти.

Хранила сам је, купала,

Водила рачуна да моја Ти не живи у свињцу,

Чекала да проговори.

Јер Ти је била послушна као ја

Уз наџор једне реченице:

Причај ми о себи.

 

Стрпи се, понављала је старија сестра

Ретко будна, док сам зурила у луткино огледало,

Чекај мало, па ће те затрпати причама, не брини,

То се свима догоди неизоставно

Најближе да плаве

Одливима самосажаљења, угрушцима анегдота,

Видећеш, на супротни крај стана одбациће те

Туђе среће, излудети душе брбљиве

Када се нагло и по нагону људског

Самоодржања отворе неувиђавно

Попут године у пролеће.

 

А моја? будила се младост заувек

Рекох заостала за рођеном сестром

Без племићког реза и фаталне последице.

Која твоја? смејала ми се успут

Крива од бола

У проширеним венама

Од бремена свог недовршеног

Детињства и мог царског раста.

 

Једном ми се учинило да је Ти заплакала.

Моја душа! цикнула сам од среће

Не слутећи колико до тада већ

Чекањем оснажена.

 

И тада је почело:

Испоставило се да ми је њена хаљина премала,

Да једва ходам у ципелама које ми је колико јуче –

Изразила би чуђење да је могла да говори –

Поклонила а да их она никада није обула.

Пружила ми је најбоље –

Како гласи врховно уверење оних који воле –

Самим тим што ми уступа своје

Не стигавши то ни да примети

Истрошена ускличником.

*

Сестре изјутра разгрћу завесе да уђе светлост,

Отварају прозоре да ваздух чист лечи најбоље.

Сестре затим нежно приносе беле пластичне чашице

И она испија садржај од којег душа трне до вечери

А из ногу бежи грч као тат односећи сан.

Сестре је воле, кажу, питому.

Толико да јој причају иако их не чује

Како је баш у том кревету лежала угарска принцеза

Једном када је из разлога безбедности или

Царског хира морала да преноћи у коњушници.

Сестре јој редовно мењају спаваћицу да нам буде лепа,

Сестре купају и чешљају њихову Ти, моју сестру.

 

Болница је на лепом месту, ван града, у тишини.

Они чија сестра не мора да спава у принцезином кревету

Говоре како би баш ту живели, побегли од свега.

 

Стрпљива сам.

Сваки дан заредом без иједног изузетка вере јесте

Јединица мере.

 

Ни пут ми не пада тешко, излокан у пролеће,

Нерашчишћен зими, лети камуфлиран облаком прашине.

Клупе су, истина, пропале, али су људи љубазни.

 

Портир ми говори да ме је заволео као ћерку и нуди ми своју столицу.

Прихватам је као трон, као присност једнине, домаћински

Како треба бар једна нога да буде краћа.

Клацкам се и гутам супу „док је још врућа“,

У лето буде и хладне прасетине у знак пажње

Од нечије родбине,

Такође примам вино од чувара столице,

Чашу, две.

 

Било какву је чекам

Да каже шта нам је следеће

Моја одсутна сестра.

Из креветâ теку бујице исповести,

Али још ниједном се није догодило

Да ми туђа углавном жалост и ретко срећа

Од које многи ослепе

У снажном замаху жудње да се све исприча

Не отвори врата на којима, тек сада схватам,

По пропису пише Вуци, а с друге стране Гурај.

(Из књиге ,,Шен”, 2011)

 

Стојан БОГДАНОВИЋ

САМОЋА

(Јединица, лутка, прозор)

(О песми „Јединица“ Марије Кнежевић)

 

Самоћа је изазован мотив, али није га лако представити. Свако је био у прилици да бар мало окуси самоћу. Данас су за психологе и психијатре посебно интересантене оне самоће које су, у ствари, отуђења личности – најусамљенији су људи у највећим градовима. У песми „Јединица“ Марија Кнежевић се насловом изјаснила за самоћу као мотив. Јединица овде значи, једина у мајке.

Други објекти који карактеишу самоћу, која није физичко него психичко стање, јер човек може бити сам а да нема осећај ледене самоће, јесу лутка и прозор.

Лутка је увек ту да некоме прави друштво. Реч лутка се данас употребљава за означавање особа које се називају пратиље (тзв. пословна пратња).

Прозор је такође класичан симбол самоће. Ако је поменут прозор који је високо, па још да се кроз њега једва пробија понеки сунчев зрак, онда је јасно да је реч о прозору у простору који представља затвор, азил, а тамо нико није смештен због друштва. Ако се каже да неко данима зури кроз прозор, то опет сугерише да се мора помислити на усамљеност, не упуштајући се у то који су разлози изазвали такво понашање. Прозор је симбол светлости. Он означава наду да се може изаћи из тешкоће о чему сведоче следећи стихови:

У екрану мога прозора извијала се младица.

…………………………………………………………………..

У екрану мога прозора расло је

Опажање малих промена.

 

Песма „Јединица“ Марије Кнежевић заслужује пажњу не само због главног мотива који сам истако већ због комплексности садржаја и због умећа ауторке у његовој презентацији. Истаћи ћу да сам одувек био мишљења да је за певање (писање поезије) веома важно образовање за то је ова песма прави доказ. У њој се кроз обраду основног мотива дочарава живот. Прави живот. Он обухвата рађање, односе у породици, класичну психологију спутане младости, живот деце запослених родитеља – закључане деце. Реч је о правој самоћи:

 

„Неко ми је купио кућицу за лутку

И у журби не рекавши шифру

Оставио нас у стану чуване

Најновијим типом сигурносне браве.“

 

Живот је наметнуо самоћу. Сами са лутком. А разговарати са лутком исто је као да разговарате са собом. Лутку можете и замислити. Живот је кључ!

Знано је и да деца воле да имају сестру или брата. Ова се песма може назвати и Песма о одсутној сестри, или Песма о лутки, или, једноставно, ТИ.

У песми се на високом, царском, месту ставља мајка.

Осећа се током песме жал за младос’. Што је овде фина арома која се извија из песме и улази директно у мозак.

Осећа се да је кроз песму провучена прича: Од рођења, до… Блага нарација ништа не смета крцатој песми, напуњеној емоцијама до врха које никога не могу оставити равнодушним. Није запамћено да се је неки песник ослободио своје биографије. Она га је стигла пре или касније. Чини се да се то десило и са Маријом Кнежевић. Да, и овде је то случај. С тим у вези може се рећи да је постигнуто остварење онда када је песник успео да своју биографију подигне до начела. До истине. Ова се најдубље осећа и најбоље пева. Гађа право у срце и у мозак, истовремено.

Песма „Јединица“ није из експрес лонца, али је изливена из једног комада, иако има два дела. Што је значајно за њену врхунску мелодију, поред оног квалитета да су осећања избрушена до краја, чак и онда када се говори о неким маргиналним ликовима као што је рецимо, портир. Добродушност портира је изашла из добре душе. И други су карактери зналачки укомпоновани у песму „Јединица“, и сопствени карактер ауторке, па чак и инфраструктура ближе околине:

 

Ни пут ми не пада тешко, излокан у пролеће,

Нерашчишћен зими, лети камуфлиран облаком прашине.

Клупе су, истина, пропале, али су људи љубазни.

 

Ништа није препуштено стихији. Неколико умешних опкорачења и неколико инверзија направила су од песме праву драму.  Озбиљну драму. Песма „Јединица“ Марије Кнежевић својом лепотом заводи читаоца. Као да се живот може свести на једноставну формулу „вуци-гурај“. Као! А моја је мати говорила:

“Моја душичка си знаје!”

 

 

 

 

.

Гордана СИМЕУНОВИЋ: ПРЕД “ЗИДОМ” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ПРЕД “ЗИДОМ” СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 

Посла ми песник Стојан Богдановић своју књигу песама ЗИД и врло ме обрадова.Одлежа књига неколико дана, па реших да завирим иза тог зида.

Кад тамо, песник Стојан  изгони песме на ледину, на белину.   На просторима нeомеђене слободе крећу се мисли и распричане песме. Зид је  табла на којој су исписане. Добра је то летина. Песме кад узру падају саме. Понекад их  сече као репу. Иако песме вади из рукава као мађоничар, поштено признаје да га претекне славуј.

Стојан је од оца научио да прича приче, а од прича прави песме које теку као мајчино млеко. Стојан и његова песма заједно пију чај од босиљка. Песник и песма другују, лече једно друго у сигурности  мајчиног млека.

Од широких простора  белине је песник Стојан пишући песме направио велику башту. Свакаквих чуда у њој има. Заиста, нема тога о чему он не може писати јер је на својој кожи искусио сваку песму, бритким математичким умом спознао више,  и храброшћу песника, без устезања, писао, писао….

Обрадовала ме је спремност песника да пише о љубави.  Стојан Богдановић оживљава своју љубав искрено, готово дечачки. Са зида на зид преписује своје премисе о љубави. Први пољубац се чека са нестрпљењем, због њега се прескаче ограда, заљубљени чекају ко запете пушке. Вољену жену премешта из сна у сан. Сећања су толико жива да га први пољубац  гледа  право у брк. Признаје да се на љубав бацио каменом и то не уме да прежали. Ту чак ни песма не помаже.

Његове песме су невине. И када грде и критикују, оне носе невиност дететета. И игру, толико потребну некоме ко спознаје сву озбиљност живота.

Песник се у свом простору поиграва и са смрћу. Песма је пушка, а песник ловац пуни песму/ у смрт да испали.

Историју преврће као рукавицу и каже нам по нешто што смо само слутили.

Песник, који је измислио Бога, /да људи не би помислили/ да сам са собом разговара, седи са Богом и својим земљацима и заједно мезете. То је потпуно пријатељство, иако је Бог кадар да склони мердевине и разбије сваку песничку илузију.

Све што живот може да да и што је Стојан претварао у песме,  иза свог Зида, он је спремно, на свом  ЗИД- у поделио са нама. Хвала му на томе, добра је то летина.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКЕ НИНЕ ГАБРИЈЕЛЈАН ИЛИТИ ПРАЗНИК ЗА ОЧИ И ЗА ДУШУ

СЛИКЕ НИНЕ ГАБРИЈЕЛЈАН ИЛИТИ ПРАЗНИК ЗА ОЧИ И ЗА ДУШУ

 

Поводом ове изложбе да напишем неколико речи. Импресије. Наравно, да нисам импресиониран сликама Нине Габријелјан не би било ни импресија.

Нина се чврсто држи живота који пролази преко мостова или протиче испод мостова. За то време она и њени пријатељи са портрета размишљају о свету најчешће набораних чела – забринути за човечанство.

Њен веома чест мотив је мост. Он спаја људе – обале – испод њега тече живот, а неки други живот хода по њему. Живот је један.

Слика носи назив „Пун месец“, а реч је о светом тројству на месечини. Три куће које подупиру једна другу и поносно се уздижу у небо. Пркосе мраку. Како на овој тако и на осталим сликама на којима су цркве, мостови, путеви композиција је на веома завидном нивоу. И широко бојеним површинама вешто је постигнута дубина слике, чак и на оним сликама на којима су поједни објекти  и ликови стилизовани.

Стилизација је одлика ове уметнице. Осврнимо се на слику „Лики гор“ (не знам да ли је боље назвати ову слику „Планински људи“ или просто „Брђани“!). На овој слици су стилизована два лика, „мушко и женско створи их“. Јарке, вулканске, боје којима је истакнуто сунце и дрво, дакле, живот, представљају унутрашњу енергију и снажан доживљај. Стилизацијом су истакнуте карактеристике лица људи и жена јерменског народа, чело, нос, очи… По овим карактеристичним линијама се препознаје стил Нине Габријелјан тако да ће гледалац знати аутора и кад овај није потписан на слици. Ова наизглед једноставна слика је пуна симбола из традиције Јермена. Мушки лик има карактеристичну дугачку црну браду, која је иначе украс светих људи.. На лицу мужа се препознаје крст, рекло би се ништа необично узимајући у обзир да је Јерменска апостолска црква једна од најстаријих на свету. Нежна загледаност жене у мужа и тај пољубац препоручују ову слику за икону заштитницу љубави. Све је то под ауром дугиних боја. Дакле, икона: Заштитница љубави!

Чврста конструкција слике говори да је ова врсна уметница све то претходно скројила у својој глави потом је то прострла на платно нежно као љубавну песму. Забринутост се очитава готово на свим портретима и аутопортретима, као да брине о целом свету. Реч је о забринутости за живот уопште. Наглашава се пролазност живота, али и вечитост творевина људске душе. Уметница је потпуно успела да пренесе расположење субјакта и да нам дочара психологију.

„Другарице“ су својеврсно избегавање самоће. А самоћа је Сибир за људску душу.

Месец надгледа пут. Најважније је да је пут ту. Нина Габријелјан је изашла на прави пут – широк, царски и сигурним кораком језди по њему, а Месец је ту у улози Бога.

О колориту да не говоримо, изванредан колорит живих боја – и мрак је савладан. Она се сналази и чврсто корача и по мраку јер је изградила свој пут, који шири видике – пут лепоте. И тај поглед светла лица у „Смирај Сунца“ је поглед нагоре, у Господа или у будућност!

 

20161203.

Ниш

Радомир МИЋУНОВИЋ: КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА! О песништву Стојана Богдановића

КОЛИКО ПОЕЗИЈЕ У МАТЕМАТИЧАРА

 

О песништву Стојана Богдановића

 

Док иишчитавам песнике, од чувених до мање знаних, сетим се, често, реченице: Не можеш остати ако ниси и не можеш нестати ако јеси! То се може односити и на друге области, али ми је, с обзиром на личне преокупације и животно усмерење, цитирана мисао најпримењивија за људе од пере. Вероватно грешим утолико што се области људског духа и творења гдекад додирују и преплићу, па је најбоље не сужавати делокруг изреке.

 

Нимало случајно, о свему томе размишљам другујући са две књиге Стојана Богдановића „Црна рупа“ и „Господар“, објављене прошле године у нишкој МБ Графици. Поменуте збирке песама уистину могу да просвете и просветле сваког реципијента, уколико им се искрено и здушно препуст. Поготово ако стави знак једнакости између себе и писца, прави резултат неће изостати. Намерно сам употребио математичке термине, као што сам хотимице започео текст здраворазумском, да не кажем баш филозофском, дефиницијом.

 

Мени су посебно одговарале Богдановићеве књиге јер су дошле као поручене да открију и поткрепе један стих из „Магичних поља“ који гласи: Колико поезије у математици! У поетизацији шаха, да игра речи и бројева, скупа, твори мала и велика чуда. Показало се, наиме, да је аутор наведених песмотвора у ствари математичар светког гласа, који се, ето, и на литерарном плану доказује.

 

С тим у вези, сетих се старог универзитетског професора Момчила Ушћумлића, иначе Никшићанинан, који је и Богдановићу предавао. Редовно је посећивао књижевне вечери и поверавао ми се како је његова прва и велика љубав била писање а не рачунање. И данас осећа склоност према лепоречју, док му је цифрање дошло више као ухлебље. По његовој нештампаној теорији, а објавио је низ књига и уџбеника из своје струке, поезија и математика су две паралеле које се, сигурно додирују негде у зениту. Зато бих најрадије осврт на књиге уваженог нишког професора ( и доктора наука, дакако), објединитеља две чаробне области, насловио: Колико поезије у математичара!

 

Његов смисао за списатељски чин разумели су многи међу којима бих издвојио Мирослава Тодоровића, чије инспиративне поговоре ваља узети за најбоље путоказе у тумачењу „Црне рупе“ и „Господара“. Осврнуо се на Богдановићеве књиге и црногорски академик Жарко Ђуровић. Но, сваки коментатор и верификатор има свој поглед и представљање, па ћу се одрећи експресија Богдановићевог суграђанина и других тумача и ослонити на властите утиске и процене.

 

Да Стојан Богдановић није толико талентован и успешан у стихоградњи, деловали су претенциозно и не би одолели зубу времена и критике ови редови:

 

мој отац миодраг николин

био је господар наде

а ја сам био и јесам и бићу

господар песме.

 

И кад смо већ код господарства и господарења, стваралац неће пропустити да се присети свог деде, па читамо недвосмислени примат: Никола је био господар наше куће.

 

О родитељима свог оца Стојан пише у више наврата, тако да су обе књиге пуне реминисценција и жестоких асоцијација на родоначелника и жену му Драгињу. У „прилогу за њихову биографију“ налазимо:

 

у давна времена много пре смрти

драгиња иникола живели су срећно

и несрећно до краја

по упокојењу били су смерни…

 

Изгледа, давно пре нас, кренули су Богдановићи у Европу. И то на кров континента, судећи по артиклима. Наиме, црно на бело стоји у књизи оно што је стајало на фирми: прва српска фабрика европског црепа никола г богдановић и синови. Уз додатак: сви сада су на службеном путу ни господар није ту.

 

А никола откад зна за себе

затиче себе ноћу

из свег гласа како јој пева

јуначке народне песме

 

Не питајте коме. Драгињи, разуме се. Ето епике усред лирике!

 

А потом о њима читамо:

 

извесно је као смрт да данас обоје

почивају на боњинском новом гробљу

нисам још био код

њих али већ годинама спремам се

верујем у господа

 

Из тог навода дају се уочити два битна показатеља. Прво, Богдановић своје поетисање зачињава хумором, како би неке тешке судбине и горке истине могле лакше да се поднесу. Друго, писац наглашава моћ вере и врхунску улогу Творца. Он је господар свемира, као што је Никола (био) господар дома.

 

Потом, међутим, производи стихове, а како сам каже: песник нема осим песме ништа. А ту се ни породична ни лична повест не завршавају, о чему сведоче следећи редови:

 

донедавно мислило се да поезија

не застарева сад чини ми се

поезија губи битку

али ја се не предајем

 

Ево како се описује творац списа овоземаљских:

 

песник и тако увек је жив и мртав

опомиње предсказује

и пева ли пева

 

Као сваки домаћински син и припадник Национа, сачиниће породично стабло у неколико потеза:

 

тако је настала благородна фамилија

на челу са мном

и на крају са мном

 

Међутим наследник никада није сам. Ту су успомене и обавезе. Ту је и љубав, стварна или имагинарна. Уосталом, једна од књига је посвећена Биљани. Ту су и песме „Разговор о теби“ сведочи, уједно, о самоћи и неизбежној комуникацији:

 

седам преко пута себе

почињем разговор

о теби

 

Такозвани дуализам личности стално се подразумева у добрих уметника. Контрасти, такође. И ружно може да буде лепо, и опоро може да слади.

 

Код Богдановића нису спорна ни споредна ни техничка питања. Примерице, намерно избегава интерпункцију и велика слова, остављајући читаоцима да то имају на уму и да се, према томе сналзе како знају и могу. Уосталом, зашто би „корисници услуга“ ленствовали? И када смо већ код ствари граматике и правописа, обратите пажњу како Стојан Нидрага Николина ломи стих. Као погачу или славски колач. Ритуално и ритмично.

 

Изузетно му је значајно, притом, да не заборави неки важан дуг. Рекосмо да је претке испоштовао. Сликару Драгославу Живковићу, чијим радовима су обе књиге обогаћене, посветио је песму „Господар светлости“. Одужио се и етносу, премда није пропустио да неком жаоком укаже на слабости и заблуде народа коме припадамо. Наилазимо на строфе о ратном безумљу и пречестим трагичним збивањима на просторима Балкана. Србије, понаособ.

 

Наводимо карактеристично место:

 

споменике су оборили

размазали су по њима нашу крв

да би нас упозорили и да обележе

мрачни пут којим су пошли

 

Неки појмови и призори Богдановићеве поезије шире се аритметичком прогресијом. Ето песника и математичара у потпуној симбиози. Црна рупа, како гласи и наслов једне од његових књига које су, овде, предмет нашег интересовања, вишеслојних и вишеструких димензија и дејства. Опет је, између осталог, реч о господарству,

 

од мичела и лапласа

од бране петровића наовамо

нагађа се ко је господар

црних рупа што се вешто скривају

у својим црним рупама

 

Биће да се дигресије и асоцијације односе на земне и космичке зјапове чија злослутна мрклост апсорбује не само појединце и нараштаје већ и цивилизације и светове, али је исто тако претпоставка за нове животе.

 

Наслови оба дела су јаки и одређују садржај. Црна рупа је тросмислена синтагма: родница, рака и васионски усисивач. У том троуглу ствара се и нестаје материја и антиматерија, ствари и твари. Господар није само звање већ метафора. Ту и тамо се односи на родоначелника, али се, нарочито, може разумети коа Сведржитељ.

 

Перо Стојаново је час голубије, ча орлово. Чешће шиба него што титра и милује. Не штеди ни својту ни туђину. Немилосрдно се, као што рекосмо, обрачунава са нама овдашњим, како прошлим тако и садашњим. Он зна врло добро да, без кајања и прочошћења, нема трајних знаменитих плодова и дела. Залогом и жртвом се искупљујемо и остварујемо.

 

Оно што је најважније за сваког креативца је специфичност. Богдановић је, пре свега и поврх свега, оригиналан човек. Пронашао је формулу. У два издања је етичке и етничке вредности проденуо кроз личне доживљаје, сазнања и ставове. У првој збирци су, претежно, ини, у другој углавном он, директно или посредно. Не може се никако сама ослободити силовитог и ћудљивог деде, чија сенка га, уз такође бабину силуету, упорно прати. Генетика и реминисценције се подупиру.

 

Пошто се засити и замори од историјских и антрополошких мотива, наш савременик ипак допусти себи извесна интекетуална и чулна задовољства која припадају сваком бићу, па што не би и господару песме. У томе му помаже илустратор сликом човековог распећа између две грације. Дакле, нису све Голготе мучне. Песник се, повремено, не обраћа звездама, како смо навикли да слушамо од Музине деце, већ земљи:

 

сада поново спремам себе

да се попнем високо чак

на венерин брег могао бих

одозго да лајем на свог пса

а да ми он ништа не може

 

Кристално јасне и енигматски нејасне поруке, чији домет нису само важећи актери прошлости но и будући протагонисти, нижу се, некад у натуралистичком, некада у афористичком, а некад у баладичном тону. За/гонетање се, неретко, прожима са тестаментарним. Елем, пева се – иронијски и озбиљно – о много чему. И када су то, наизглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијалан. Рецимо, на тему бунара и око њега, следи закључак:

 

сада кружи само црни

гаша у ниском лету неумољиво

 

Више је него извесно кога и шта птица злослутница оличава.

 

О пролазности и неминовној завршници песник проговара оксиморонски:

 

боли ме време

 

а судбина весело маше ми

коњским репом

 

Осетљив на жиг усуда продубљен тим болом због смртности којом смо, листом обележени и којом ћемо запечатити књигу постања, литерарни субјект пази шта ради:

 

желим да личим на себе

када будем подносио овај извештај

 

Утолико пре што су претходили суморни извештаји, у стилу:

 

осим камења на гробљу

нико више ништа не памти

нико не иде у војску

нико се не жени

нико никог не дочекује

 

после свега тога, као епилог, да не кажем као предложак за будући епитаф, аутор исписује:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму

 

Иза песника остаје само песма, јер, како смо већ обавештени, њу једино има. Поред свих материјалних добара, која бледе напрам духовног споменика.

 

(Књижевне новине, Београд, 2005; Развитак, Зајечар, 2005; Бдење, Сврљиг/Књажевац, 2008)

Радомир ВИДЕНОВИЋ РАВИД: ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

ЉУБИЧАСТИ ПРОЗРАК ИЗ МАГЛИНЕ СИРИЈУСА

(Стојан Богдановић: ЧОВЕК ПЕСМА, Учитељски факултет, Врање, 2007)

Ретка су космолошка росијања кроз толике немерљиве ЦРНЕ ЦРНЕ маглине, господарења (билионима светлосних година) у немерљивом космолошком ковитлацу – ретка су таква сублимирања до језгра и повратно из језгра МИСТЕРИОНА – језгра креативне напетости! Тим језгром напетости, да употребим сасвим применљиву синтагму једног другог, исто тако изузетног уметника Живојина Павловића (исто таквог просјаја из непатвореног сазвежђа Сиријуса) – песнички философ Стојан Богдановић – повукао је бритким потезом знак једнакости између две – са природне даљине гледано – удаљене рационално-спекулативне и сензибилно ефективне душевне и духовне (и научне!) сфере и идејне и психичке укрштаје и преплете Logosa и Erosa чије се координате секу у језгру универзалне плаштенице.
Подводном метафизичком и песмовитом авантуром са начелом: «До дна непознатог да бих нашао ново» – да би нашао себе (космолога ВАТРЕ Бранка Миљковића) – ПЕСНИК Стојан Богдановић уметничком мега подморницом на чијем прамцу просјајује титанијумска картица misterion – тоне у дубине историјских, аутобиографских и друштвених ентитета – с п о з н а ј е – и испливава уметнички формираним, веома прецизним лирским и философским формулацијама у прагматично дневна: в а ш а р с к а, с к у п ш т и н с к а, и л у з и о н и с т и ч к а, п о л и т и к а н с к а и с т р а н а ч к а ПЕНУШАЊА И НАДМЕТАЊА уз заглушујућу звоњаву разнозвучних прапораца и предводничких (господарских) меденица! И то особито кроз поетско-мисаону тријаду ЦРНА РУПА, ГОСПОДАР и завршне ЧОВЕК ПЕСМА – тридесет бучних и крвавих година – учећи, искушавајући и сазревајући у просторима л е д а, в а т р е и д и м а и претходних песмозбирки: БИГ БЕН (1977) (или у космичком оквиру БИГ БАНГ – велики прасак што у преводу значи зачето, започето), ОДЛАЗИМ А ОСТАЈЕ НЕЈАСНО (1990) и ЗНА СЕ (1991) – које су значиле и песничко уигравање и увод у идејну и поетичку и философску монадологију – у целини сагледано – преобиље енергетског материјала за есејистичку или научну студију!
И свеобухватно досадашње животно бивствовање, и све то између ц р н и х р у п а оних ентитетних животних и опсесивних и еротолошких и оних космолошких са прецизним релејним позлаћеним усмеривачима т а ј к у н с к и оспервираних у брзим и жестоким мисаоним поимањима. Песник Стојан Богдановић очито се искушава високим и тешким духовним и интелектуалним садржајима на један особен и, можда, јединствен начин у творитељној висини, искристалисан начин – а обликом АНТИЧКЕ једноставности огрнуте философском тогом лирске референцијалне и сублимне афористичности са зрелим делоносећим плодовима гротескне, сатирично-хуморне и иронизиране иманенције. Ови укрштаји и преплети креативно се песмотворе не на мистичном, већ на рационалном, просто, научном доживљавању света и човека, ЧОВЕКА И ПЕСНИКА а у гротлу тог света најбољег (по Шопенхауеру) или најгорег (по Хелдерлину) и у мистерионској светлости: «Срећан ЧОВЕК не пише песме» (по С.Фројду!) у једној крајности и «Један несрећан ЧОВЕК не моће бити ПЕСНИК» (по Б.Миљковићу!) у другој крајности – а збир ових крајности стапа се у онтолошкој и философској тачки, космолошкој тачки пустињака цетињског П.П.Његоша: «Шта је ЧОВЈЕК а мора бит ЧОВЈЕК» и у несносној с т и х и ј и «творителном зањат поезијом» – а у квадратури круга ЧОВЕКА ПЕСМЕ, квадратури етичкој и естетичкој: «брилијантним засијат сјеменом».
Листајући и промишљајући КЊИГУ Стојана Богдановића ЧОВЕК ПЕСМА од ПОСТОЈЕ ПЕСМЕ «свака песма има своју муку» до «господ је створио човека и песму / да се воле/ до краја» – од Аристотелове до Стојанове ПОЕТИКЕ – од једном ка другом полу или у обрнутом смеру – спознајемо универзалну и класичну и модерну ПОЕТИКУ са брилијантним семеном. а то значи да се крећемо уском и стрмом стазом која стреми ка космолошкој леденој висини између ПОРЕКЛА НАДЕ поетичког космолога Бранка Миљковића и поетског космолога Стојана Богдановића, то значи да узлићемо тешком страном неосимболистичког сазвежђа Сиријуса. Овде као з а ш т и ћ е н и с в е д о к предлажемо да се саслуша Аница Савић Ребац која у својој докторској тези «Предплатонска еротологија» оверава : «Граница између чисте поезије, спекулативне поезије и често и строго научне спекулације – не може се строго одредити»! Пеотолог Стојан Богдановић је монашки послушник и овог начела и његове потике, не одређује границе своје поетике изван Паскаловог ужасавајућег простора. То је поетика гносеолошког практицизма ЧОВЕКА који г о р д о з в у ч и по Максиму Горком и «Постоје праве песме / постоје прави људи/ права песма увек нађе/ правог човека» по Стојану Богдановићу.
Поетолошка и прециозна студија ЧОВЕК ПЕСМА има своје универзалне семантичке ознаке, има своје хипотенузе (лирске), синусне и косинусне тачке пресека (мисаоне), има свој и својствен координантни систем (философски), има своју античку лепоту, има Хераклитовску вечну ВАТРУ, има делфоску дубину, има Икарову висину – а изнад свега има и сандале Емпедокла које је избацила усијана лава Етне! Стојанова ПЕСМА ЧОВЕК је бљутава, сладуњава, кисела, мрачна, мазна, она се њише, она држи мисао: «За песму треба много соли», «Песма мора да буде чиста», «песма мора да зна да се подвуче, да те копка», «Песма не сме да буде тесна»; ЧОВЕК тугује ПЕСМУ, ПЕСМА може све да прогута, може да буде дебела, може да врцне, постоји и МРШАВА ПЕСМА, постоје ДОБРЕ ПЕСМЕ и «Тада све тече као ПЕСМА», а «Сваки је ЧОВЕК друга ПЕСМА», ПЕСМА зна и да насрне на ЧОВЕКА», ПЕСМА је за ЧОВЕКА азил; постоји судбина ПЕСМЕ, постоји ЧОВЕК који тражи ПЕСМУ, постоје ловци ПЕСАМА, постоје ПЕСМЕ које су тужне и постоје оне које се стално смешкају, постоје горке ПЕСМЕ и постоје горки људи, постоје љути људи и постоје љуте ПЕСМЕ и «Господ је створио ЧОВЕКА и ПЕСМУ/ да се воле/ до краја», и постоји ЧОВЕК ПЕСМА и постоји њихов пријатељ Мирослав Тодоровић! И постоје разна чуда! И постоје разни чудаци» А рекли су ми на крају крајева да постоје и ЛУДАЦИ! Они постоје више због РИМЕ!
Да ли би било Стојана Богдановића, да ли би постојао ЧОВЕК ПЕСМА да није СЛОВЕНСКЕ ПРИЧЕ, да није РАТА? То је неизоставна тема детерминизма (и марксизма и комунизма!). И Стојан то добро ЗНА (СЕ) – из његове најраније биографије и ЦРНЕ судбине: «моја НАДИЦА копала брголазине около вароши» – «На неким брдима у околини Књажевца/ и дан данас расте горка трава/ на једном су се брду скаменили/ њена мука и њене сузе». Надица без песниковог оца! И то је судбина ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ПОСЛЕ РАТА СТАРИ ПОКВАРЕЊАК – ЖИВОТ се наставио и ПОСЛЕ РАТА: «Уселили су се у наше куће/ оргије су одмах почеле». И после рата и ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, и одмах после ДРУГОГ и после … РАТА дошли су НАШИ! То су ти песникови ужасавајући простори који су она друга МРАЧНА страна ратне, и измеђуратне и поратне МЕДАЉЕ – ЧОВЕКА ПЕСМЕ! И ту нема ркраја/И ту нема раја! А раја остаје на брголазинама да копа, да сади крстове, да закопава ЧОВЕКА који пева ПЕСМЕ – до НОВОГ РАТА! То је ужасавајућа поента књига ЧОВЕК ПЕСМА Стојана Богдановића, његов Logos и његов Еros и његов misterion! То је ЦРНА РУПА она прагматична и она космолошка! Узбудљива и егзотична романескна грађа!
Узвишенијег певања, интелектуалнијег просуђивања и елегантније једноставности – нема у другим књигама – сем у књизи ЧОВЕК ПЕСМА! То претешко градиво страсно и понесено оградио је ПРИЈАТЕЉ (како то гордо звучи!) Мирослав Тодоровић, на исти начин ПЕСНИК, и ЧОВЕК (етичка категорија), оградио је предговором ПЕСМОМ и студиозним и поклоничким поговором, које је самотничко поклоњење самотнику на високом брегу који творчеством лирским, и онтолошким, и катарзичним, и божественим уздиже и ЧОВЕКА И ПЕСМУ на достојну раван – стрме животне равни! И не би Стојан, и не би Мирослав пркосили уметничкој ветрометини да им тројство достојника не чини још један самотник, и чудак ЧОВЕК СЛИКА Драгослав Живковић! Да им не сагради мистериозним и фугуративним и прелесним покровом са тринаест кула – слика метафизички заклон од студени овог ЛУДОГ света.
И тако са високог брега ударише етичка, песмовита и ликовна ЗВОНА Стојана, Мирослава и Драгослава – да просјаје тмушу и подигну пламен уметничког послања – до поетског олтара песникове светиње ЧОВЕК И ПЕСМА! А М И Н!!!

(2007)

(Бдење, Књажевац-Сврљиг, 20(2009), 116-119)

Милован ЛУКИЋ: МОЈ ОМИЉЕНИ ПЕСНИК

Милован ЛУКИЋ:

Дакле, Стојане, имам нешто веома важно да ти кажем. Не, не бој се, није ништа лоше. Напротив! Верујем да ће ти се свидети све што намеравам да ти напишем, а истинито/искрено је, заиста, таман толико колико су твоје песме у збирци „Зид“ истините/искрене. Од данас сам те уврстио међу моје омиљене песнике! Баш тако и мислим (ја се прецизно изражавам). Као човека те одавно поштујем, али ово је нешто веће, еј – омиљени ПЕСНИК. То може изгледати некоме као мала, безначајна почаст, али уверавам те да је то у мојим вредновањима нешто заиста посебно.

Елем, дуго сам густирао, нећкао се и одуговлачио, чекао тренутак када ћу дочитати твој “Зид”. Беше и доста празника, празничних лудорија и мамурлука, разних обавеза, „пречих“ ствари… Писао сам ти већ о првим утисцима које сам прикупио, с почетка, када ми је књига стигла, а ја започео читање, и када сам ти отворено рекао како ми се не свиђа рима коју повремено користиш. Знам, повуче те, али пошто теби и иначе рима није својствена, не знам шта ће ти – појефтињује ти песму. Квари јој мекоћу, затвара је. Навлачи естрадну шминку. И, написах ти, такође, како је то једина замерка коју имам, у том почетном делу. Али, данас, док сам дочитавао твоју књижурину (!), као у покеру, опет густирајући, данас ми се отвори последња карта – кад оно КЕЦ! А већ сам имао три у рукаву, с почетка. Сачувана. Тако да ти ја, Стојане, сад свечано изјављујем да си ову књигу оправио толико добро да је то БРУТАЛНО ДОБРО.
Можда мени прија твој начин писања/размишљања, можда смо слични, сличних погледа, назора, очекивања, али ја стварно осетим кад ми неко постане омиљени песник. Није ме стид и да их побројим, редом, како су заузимали место у мојим размишљањима, лектири, а зашто да не – и у души. Први је био Милутин Петровић, потом Стеван Тонтић, Васко Попа, Никита Станеску, Новица Тадић и сад, најновије, Енес Халиловић и наравно – ти. Занимљиво да и једна његова збирка носи исти наслов „Зид“.

Ако се вратим у гимназијске дане, у време М. Петовића и његове „Главе на пању“, морам да признам: и твој “Биг Бен” ми се веома свиђао, али тада сам био исувише млад, па нисам сигуран да сам умео, све што читам, правилно да распоредим. (Чак сам понеку песму, одатле, знао и напамет.) Е, сад сам матор и искусан читач и ту више нема лутања, нити грешке. Биће да је и теби искуство додало који добар рецепт и понеки укусан зачин.

Овакве књиге песама као што је твој „Зид“ ретко се појављују, а знам и зашто: зато што их је тешо оправти тако добре, а тако обимне. Од овог и оваквог материјала, већина песника би комотно могла да се буса пар годиница и објави пет-шест добрих песничких књига (и да их Бог види). Много је интересантних тема које покрећеш у песмама, књига је изванредна, рекао бих слојевита, пребогата, мудра, крцата дивним песничким сликама које ми пријају. Рекао бих да размишљаш традиционално, у духу старијих мајстора, чак и оних који нису твоји исписници. Једним сам се шалио па ти написах да си ЋИРИЛИРИЧАР, алудирајући на управо нека прохујала времена, када је ћирилица и родољубље било заступљеније, очигледније код наших песника. Тако и сад мислим. Размишљаш традиционално (у најпозитивнијем смислу речи), а стих ти је модеран, зачињен посебном иронијом коју и уживо испољаваш, кроз разговор. Рецимо, да никад ништа ниси написао, већ само ових пар стихова из “Снегова Миџора” (28. “Крст”)
“Понад главе крст
У чуду
Шири руке.”

већ бих те примио у друштво омиљених песника. Ова минијатура је изванредна, моћна. Подсећа ме на “Аутопортрет” Никите Станескуа, такође кратак и убитачан: Ја сам само мрља крви која говори.
Ето, доста сам те хвалио, сад мало одмори. (Попиj нешто у здравље оног песника у теби. И ја ћу!) Живели!!!

1.2.2016.
Панчево

Милош РИСТИЋ: ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(О збирци песама ,,Крво дрво”)
Поезију Стојана Богдановића карактеришемо пре свега као умну и филозофског типа. Није ни чудо. Професор, окренут науци, сазнајном, креативном и духовном, лебди над стварношћу, и, бежао или не, или је побеђивао, савлађивао и надвлађивао, не може да је прихвати онакву каква она јесте. У том, сократовском СКОК-у, одлази или покушава да оде из стварности, из масе, из људи у којима је ,,триста ћуди”. У том свеопштем смутнилу хоће његова ,,Душа да полуди,/ Господи, Господи,/ Да се полуди”.

Социјални набој у његовим песмама најбоље се види у оној под насловном темом ,,Болница”: ,,Болесници су у тешком стању./ Болница је у тешком срању./ Однекуд су се појавиле сестре/ Нафракане, обесне и бесне.” Његов песнички исказ сачињавају две слике, две призме – нормална и абнормална. Или, да се антички изразим, како није и како би требало да буде. У тој иронији је присутна инверзија поретка.

Призор као из неког филма или сна – постао је наша стварност: ,,Сестра му је придржавала главу,/ Друга је тражила шприц,/ Доктор, будала, причао је неки стари виц./ Сви су се ишчуђавали/ О парама се домунђавали.” У свеопштем бунилу и несношљивости таквог проживљавања песник ствара наду: ,,Време ће показати где је рај/ Ако Бог да/ Рећи ће нам крај.” Нихилистичко одбацивање свега нам показује да на пакао не морамо чекати после смрти – он је већ ту, свуда око нас.

Сима Пандуровић је ,,1911” написао песму под истим поднасловом а насловом ,,Данашњица”. Може се рећи да се СТАЊЕ није бог зна како променило, оно стање на овој нашој и светској земљи, у истоименој песми Богдановићевој: ,,Али да се разумемо ти и ја,/ На земљи никада није било много људи./ Ако је такво стање на земљи,/ Онда је на фејсу још горе.”

Цењени професор математичких наука, Богдановић, поручује: ,,Нећу да будем ничија џукела, кучиште, ни псина,/ Ни њихова тетка, ни стрина.” Ако тако размишља један професор и доктор наука онда је јасно да ни ми остали немамо баш неке шансе у земљи у којој смо остали.
КРИВО ДРВО је метафора политичког и друштвеног бесмисла и неукорењености, неморала и притисака свих врста, зла у корупције у друштву, неприродности и права на све, и права на ништа. Намерно сам тако записао, иако је правилније ни на шта.

Једна табла на прилазу ка Ниш-у, и гласи, дописано, НИШ-ТА. Изледа да би та табла ‘ладно могла стојати и на улазу у Србију. И у таквој Србији коју песник воли свим срцем, и у таквом животу, од кога непрестано нешто очекује, песник са тугом схвата да ће ,,Као сваки смртник/ Умрети жељан живота.” Право на срећу је остало негде другде. И право на достојанство. И право на људскост: ,,Лед у Сибиру,/ Лед у Чаши,/ Лед у души,/ Лед бре!/ Ледено срце,/ Ледене очи,/ Леден осмех,/ Лед на Морави./ Лед бато!” (ЛЕД)
Милош Ристић

21.12.2015.