Category Archives: Милош Ристић

Милош РИСТИЋ: ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

ПРАВО И КРИВИНЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(О збирци песама ,,Крво дрво”)
Поезију Стојана Богдановића карактеришемо пре свега као умну и филозофског типа. Није ни чудо. Професор, окренут науци, сазнајном, креативном и духовном, лебди над стварношћу, и, бежао или не, или је побеђивао, савлађивао и надвлађивао, не може да је прихвати онакву каква она јесте. У том, сократовском СКОК-у, одлази или покушава да оде из стварности, из масе, из људи у којима је ,,триста ћуди”. У том свеопштем смутнилу хоће његова ,,Душа да полуди,/ Господи, Господи,/ Да се полуди”.

Социјални набој у његовим песмама најбоље се види у оној под насловном темом ,,Болница”: ,,Болесници су у тешком стању./ Болница је у тешком срању./ Однекуд су се појавиле сестре/ Нафракане, обесне и бесне.” Његов песнички исказ сачињавају две слике, две призме – нормална и абнормална. Или, да се антички изразим, како није и како би требало да буде. У тој иронији је присутна инверзија поретка.

Призор као из неког филма или сна – постао је наша стварност: ,,Сестра му је придржавала главу,/ Друга је тражила шприц,/ Доктор, будала, причао је неки стари виц./ Сви су се ишчуђавали/ О парама се домунђавали.” У свеопштем бунилу и несношљивости таквог проживљавања песник ствара наду: ,,Време ће показати где је рај/ Ако Бог да/ Рећи ће нам крај.” Нихилистичко одбацивање свега нам показује да на пакао не морамо чекати после смрти – он је већ ту, свуда око нас.

Сима Пандуровић је ,,1911” написао песму под истим поднасловом а насловом ,,Данашњица”. Може се рећи да се СТАЊЕ није бог зна како променило, оно стање на овој нашој и светској земљи, у истоименој песми Богдановићевој: ,,Али да се разумемо ти и ја,/ На земљи никада није било много људи./ Ако је такво стање на земљи,/ Онда је на фејсу још горе.”

Цењени професор математичких наука, Богдановић, поручује: ,,Нећу да будем ничија џукела, кучиште, ни псина,/ Ни њихова тетка, ни стрина.” Ако тако размишља један професор и доктор наука онда је јасно да ни ми остали немамо баш неке шансе у земљи у којој смо остали.
КРИВО ДРВО је метафора политичког и друштвеног бесмисла и неукорењености, неморала и притисака свих врста, зла у корупције у друштву, неприродности и права на све, и права на ништа. Намерно сам тако записао, иако је правилније ни на шта.

Једна табла на прилазу ка Ниш-у, и гласи, дописано, НИШ-ТА. Изледа да би та табла ‘ладно могла стојати и на улазу у Србију. И у таквој Србији коју песник воли свим срцем, и у таквом животу, од кога непрестано нешто очекује, песник са тугом схвата да ће ,,Као сваки смртник/ Умрети жељан живота.” Право на срећу је остало негде другде. И право на достојанство. И право на људскост: ,,Лед у Сибиру,/ Лед у Чаши,/ Лед у души,/ Лед бре!/ Ледено срце,/ Ледене очи,/ Леден осмех,/ Лед на Морави./ Лед бато!” (ЛЕД)
Милош Ристић

21.12.2015.