Category Archives: Јованка Вукановић

Јованка ВУКАНОВИЋ: КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

КЊИЖЕВНА РЕЧ
Београд, 87(1977)

 

КАКО ПРЕЖИВЕТИ НЕРЕД

(Стојан Богдановић: БИГ БЕН, Књижевна омладина Србије, Београд, 1977)

Своју прву збирку песама, као општу конфронтацију песникових чула са мегаломанским нередом данашњег света, Богдановић нуди читаоцу кроз неконформистичко поимање човекове збиље. То је констатација која се, под симптоматичном претњом најбаналнијих удара у тајне живота, нападно, сама одређује пред сваким читаоцем који покуша да овај песнички вртлог могућих и немогућих уверавања о расутој психи човека што непосредније провери. Књига је довољно гласна да привуче нашу пажњу, а настојаћемо да откријемо колико је у својој визији и стваралачки покретљива.

Овај млади песник, са истим таквим искуством, али са отвореном спремношћу за еруптивно и неповратно дијалогизирање са надређеним му и неукротивим присуством псеудовредности и истина, дисквалификује многа лажна упоришта и кодексе социјалних, културних, једном речју, општедруштвених кретања садашњице. Неке људске норме које су, у завади са временом изгубиле у садашњем тренутку живота своју адекватну примену, добиле су у већем делу Богдановићеве књиге нелогичну префиксалну одредницу потпуне непродуктивности, преживелости и баналности, а што још увек, као закаснело оптерећење за нашу свест и нерве, задржава своје присуство и отвара врата болесним привиђањима лепог. Уз сигнале човекове поремећене гестикулације, као у песми „Устане на леву ногу“, наслућујемо посустале рефлексе живота, са чијим се распарчавањем и тањењем губи чврста линија наших хтења, храбрења и уверавања у целовитију и ближу истину о свему. Та парампарчад јаве, која су далеко од сваког кохезионог дејства, постају увенули торзо пишчевих опомена. Богдановић је, очито, иритиран овим нередом, толико да покушава да га припитоми или смиреније разабере; он је (неред) за њега као сложена апаратурачији механизам није у стању да прецизно расветли, али је зато могућно да га бар речју дешифрује, да га победнички располути и тако обеснажи до апсурда. И зато је Богдановић покушао да сав тај хаос наших живота дословно распореди по страницама своје књиге. Тако, општа дезоријентација спољног света продужено се манифестује у расцепканости Богдановићевог стиха у његовој раслојеној и кривудавој емоцији коју је могуће пратити само уз помније ослушкивање њеног узнемиреног била.

Мада се за ову поезију не може рећи, бар не у целини, да је проистекла из сложенијег и систематскијег песниковог духовног ангажмана, чије би поставке превазилазиле краткорочну еруптивност осећања самога аутора, она је, сама по себи, већ довољно упозорење да је оно, што је око нас и у нама, с временом, попримило обележје живог лавиринта, из којег се, у многоструком судару светова, све теже излази, или се излази повређених мерила, ускраћених задовољстава и крњих мисли. Аналогно оваквој јави, испревртаној и непоузданој, у којој је потрага за неким смислом најблискија Икаровој авантури за недостижним блештавилом висина, стоје Богдановићеви растурени и, наизглед, невешто испарцелисани стихови. Каопоновни доказ да је стихијност нашег живота преузела иницијативу у односу на појединачну, здраву, али мањинску креацију духа. Оваква свакодневница, декомпонована у безброј исечака, усковитланих разорном жаоком песникових упозорења, којима се он приклања као могућим истинама и правим вредностима, не сачињава толико нови вид песничког јављања, колико саму окосницу, манир, потребу Богдановићевих откровења свести, без обмана и привида. Аутор се овде јавља као цинични анализатор свакодневних прилика и неприлика; гесло своје поетике штимује према тим узурпираним и дехуманизованим изданцима егзистенције, пасионирано разграђује монотонију људске моралне лености, не устручавајући се да својим стихом суди и пролазној и интимној разнежености сопственог бића.

У својим поетским калкулацијама, Богдановић се младалачки храбро одупире препознатљивости досадашњих певања у нашој литератури, то јест хтео би да својим стихом не поесегне ни за чим што је било испред њега, нити да с њиме, чак ни путем случајне аналогије, проверава тежина песничких гласова који се накнадно буду јавили. Најгоре је то што се овакво приклањање јави, у смислу расветљавања њених трауматских случајева, не уклапа најцелисходније у шири ангажман савременог песништва. Поезија је данас најмање у стању да оперише заводљивошћу свог експеримента, тачност њених премиса обавезно се доказује закључком, без обзира колико он, у својој објави, зрачио песимистички.Извесно је то да је Богдановић интересантно почео, али се уобичајено зауставио, управо на прелому између мучног крика своје рањиве емоције и покушаја да општељудску ситуацију синтетизује у идејну окосницу, у смиренији и целовитији поетски ангажман, невично интегришући, уз то, своју интимну представу о свету са неумитном дисхармонијом његовог трајања. Изузетак чини песма “Пасји живот“ у којој се осећа шири домашај песникове емоције. Живот овде није само једносмерна експозиција стања и догађаја, већ је на једној одмеравајућој равни: песник, у позицији истраживачког и комплекснијег откривања пресудних пунктова нашег живљења, завршава своју мисао стоичким распознавањем ограничене покретљивости наших моћи, где, излази, да смо уштедели на сопственом страху ако смо из данашњег дана, успели, још живи и свесни, пребацити у у сутрашње. То је уједно и најужи простор за маневар наших чула, хтења и акције. Јер, и најмањи трептај духа, образлаже нам песник, у потпуној је супротности у односу на огромну снагу неизвесног и ндовољног у општој констелацији живота. Све ово, међутим, значи да Богдановић може свој глас јаче да осмисли и стабилизује ако мисли да се ослободи осредњости која се, нажалост, као мерило квалитета наше новије поезије, јавља све чешће.