Monthly Archives: August 2013

Стојан БОГДАНОВИЋ: ОБЈАШЊЕЊЕ

ОБЈАШЊЕЊЕ

У ствари, те ствари или стоје или не стоје. Јутрос сам био на пијаци. Само да погледам цене, јер као већина грађана пара немам. И ослушкујем цене, а један, личи на домаћина, индивидуалног пољопривредног произвођача са регистрованим домаћинством. Сада их региструју, само им још не каче оне плочице на уши. А када ће почети, не зна се. А онај индивидуални… њега смо раније звали сељак, али овај није ни то него неки инжењер машинства, и то дипломирани, који школује два студента, а жена, шта му ради жена, то не знам, то си он зна. Е, тај инж. ми рече, Људи се мучу, а ови само мучу. Сад због транспарентности ја одлучих да овом његовом исказу дам блажу форму, па рекнем овако: НЕКИ СЕ МУЧУ, А НЕКИ МУЧУ. Инж се неће љутити, јер он нема своје краставце, па док препродаје туђе, смислиће он јео нешто паметно. Само ме мучи. Морам сутра поново да идем на пијацу, а могао је све данас да ми каже. Ионако се ништа неће променити. Само ће поново напрскати краставац. Па шта буде да буде.

Стојан Богдановић, Перица

53 ПЕРИЦА

Петар, Петрић, Педро, Петер, Петруш, Петрашин, Питер, Пеки, Пјотр, Пеко, Пеца, Перић, Перко, Петроније, Пера, Петрица, Петрушин, Периша, Перо, Пјетро, Пјер, Перкан…
Перица треба да је име којим Срби из милоште именују малог Перу, а Пера је је име којим они из истог ралога именују малог Петра. Но, мож да буде ал не мора да значи, често Срби употрбљавају… Не постоји Србин који не познаје бар једног Перицу. Познајем и ја једног од њих. Његово право крштено име јесте Перица Донков. Тога Перицу ћу у даљем тексту звати једноставно његовим именом.
Перица је наумио, а можда сам га и замолио, да уради један мој портрет за једну књигу, коју сам, те сада већ далеке 1994. године, припремао за штампу. Стицајем околности књига није тада штампана. Тај портрет, за који Перица каже да је један од најбољих који је урадио; не знам заиста колико портерета је он урадио, можда само тај; остале нисам видео; употребио сам прошле године. Штампан је у мојој библиографији и то на почетку књиге.
Не сећам се у којој фази израде тога портрета, можда кад је већ био готов; када смо коментарисали портрет и технику израде, Перица ми је открио историју оловке , conte-а, којим је портрет урађен, тј. гребан и изгребан. Да не буде забуне, портрет по моjој скромној процени, изгледа феноменално. Перица је као студент београдске ликовне академије боравио, где би сликар него, у Паризу. Имао је срећу. Баш у то време у Паризу је била у току изложба онога шпанског брбљивца Салвадора Далија, који је био и сада је велики, светски, сликар. Наравно да се Перица тамо упутио, на ту изложбу, то се не пропушта. То, такву прилику, не би пропустио ниједан студент сликраства па није ни наш Перица. Али Перица је заиста имао срећу. Тамо је главом и брадом био присутан, ту пред њим, и сам велики маестро Дали. Перица се прибрао и замолио маестра да му да аутограм, тј. да му потпише каталог. Дали је готово нехајно одмахнуо руком рекавши: „Немам оловку.“ Перица је хитро из џепа извадио conte. Дали је прихватио оловку уз зачуђујући упит: „Шта ће Вама conte?“ Перица му одговори: „Па, ја студирам сликарство.“ Дали је уз осмех потписао каталог и пружио га Перици. Наравно да му је вратио и conte, иначе од мог портрета не би било ништа и ко зна о чему бих ја сада писао. Дали није био мутав. Одмах је знао, осетио је, са ким има посла. Најважније од свега у овoј причи је то да Дали Перици за потпис није узео ни пару. А Перица, он сада није Перица. Фале му бркови. Само још бркове да си нацрта. Уме он то, само кад хоће. У енформелу, јасно. Он је сада маестро Перица. И сви моји унуци се чуде зашто га још увек зовемо Перица кад он више није мали!

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПЕКИЋЕВО ВРЕМЕ

ПЕКИЋЕВО ВРЕМЕ

Увек су постојали људи који су били далековиди. Нису то они који носе дебеле наочаре јер немају новце да купе оне танке, пластичне, мулти-виза наочаре. Дефинитивно, нису то ти. То су они који су видели нешто што други нису или не могу да виде. А зашто не могу? Па зато што то што они не виде и не постоји. На пример, да ли постоји време које су појели скакавци? Јасно је да не постоји, али постоји тортура и бол који је тортура изазвала. Отуда мисао, године које су појели скакавци, јесте само једна мисао, тешка метафора, која би требало да служи као ознака, као симбол, за нешто што објективно не постоји, тј. постоји само као мисао. Не знам, зашто не би било згодно рећи, време које је појела та и та свиња. Ако већ постоје, година свиње, година мајмуна, година змије,… Или још боље, или још горе, постоје времена, гле абсурда, која носе имена зликоваца, а не постоји време онога који је измислио и написао, Године које су појели скакавци.  А то што је написао није спорно. Постоји.

Стојан Богдановић, Ловачка прича

ЛОВАЧКА ПРИЧА
Мој пријатељ Милан много воли да иде у лов. Није неки пробирач. Раније опали по неки пут, сада само нишани, и то дуго. Ретко кад повуче окидач. Да ли због лоших наочара или због неког другог, мени недокучивог, разлога, тек он окине понекад у силуету, каже свом зету. Ја га загледах. Заједно смо ишли у школу, али видим да је остарио. Зет му придржава нишан. Али не вреди. Не може човек да држи, и Милана, и пушку, и да нишани, и да пуца, и да се дангуби, а има младу жену. Поздравих се са њим и са осталим укућанима. Кажем им да морам за видела да стигнем у Књажевац да бих се видео са својим братом. У ствари, нисам хтео да будем силуета. Милану је воља да улови дивљег вепра. Ту по једној коси, преко пута његове куће, редовно пролази једно крдо свиња. На челу крда, са она два крива зуба, прави капиталац. Иду, те свиње, у бербу кукуруза. Још пар дана, па прелазе у атар суседног села. Комшија који је дошао са зетом објашњава Милану, каже му, Чика Милане, у овој вашој шуми су прасићи, а велике свиње су тамо, далеко, а и ово што ви имате то више није пушка, немојте да замајавате зета, пустите га да иде у Београд, млад човек, може се десити да улови нешто.

Горан РАНЧИЋ: ЈА ДУНЂЕР

Калџерело. Село к’о село. Има ливаде. Има њиве. Има браници. Има виногради. Има црешње. Има кладенци. Има куће начичкане прекај пут. Има коњи. Има волови. Има шипарице. Има гусће. Има све кво оч.
Има и разни људи. Има лењави. Има вредни. Има јунаци. Има кукавице. Има подвалџије. Има поштени. Има тупави. Има паметни. Има и лопови, па ни набеџују, нас Калџерелчање, да смо из лоповско село.
Несмо га прекарали с паметни, ал несмо много закасали ни с друђити. Немамо млого учени људи. Имамо и од њи, неје да немамо, ал’ ко за врапци. На трошичће. А и они побегли из село. Паметно! Нече ваљда с толће школе да рину штале и да терају ђубре.
Село има највиш’ мајстори. Дабоме. Прави мајстори.Тија штоно праве куће. На пример за кровови је бил опасан мајстор Санда Кличко. За бетон се натураше Ђура Лећин. Око арматуру Мима Чедин. За дрвенаријете Тома Орта. За снагу и подносење главни Санда Цврла.
Тија Цврла једно време беше у такву снагу, стра’ да те увати! Подигне запрежна кола на једьн крај и тој кад су пуна с камење. Замени се точак. Ко да неје ништа било!
За правење намештај, за прозори и врата, к’о уметник беше Драгутин Солунац. Е, он те мож одеља од дрво и францусћи да оратиш. А селсћи главни мајстор за гвоздене алатће беше Ђора ковач.
Туј се, у туј радњу, по цел дьн збираоше селсће алавужде. Код Ђору ковача беше занимљиво. Вицеви. Шегачење. Напуне радњу. Не мож се обрнеш од њи’. Седу. Пију. Пцују си жене. И цел дьн клепају једно сећирче. Ми, деца, беше ни млого занимљиво да ји слушамо. По цел дьн развлачимо ме’ови само да смо туј. После вртимо тоцило. Скапемо од вртење док Ђора изоштри тој кво има, ал само да смо туј. У туј ковачку радњу, научише теј алавужде Грицка, који тьг имаше две-три године, да пуши. Кад попорасте Грицкo, сви полози по комшильк беоше њeгови. Трампеше јајца за цигаре. Од Грицка има исто разне приче. Чу ви и тој једнуш испричам.
Кад улезнеш код Ђору, у ковачкуту радњу, па те он пита: За кво си? Немој само да речеш: -Несьм за ништа! Че те разглаве од шољћу. Ти кво да речеш: Рећију. Вино. Каве. Пиво. Од све има, Ђора узне чукле и у наковањ удари шивру. Отприлике овак свиреше чуклето по наковањат: „Диндири, дин, дин, диндири дин!“ Кво ли сам са наручил не знам. Ал, отприлике, тека. За два минута, ако је без каве, ако је с каве за десет, ете ју њeгова женица Зора тој носи. Ако је случајно Зора негде на њиву, па неје чула шивруту, овија почну да га зајебавају:
-Ђоре, чукну ли Зори?
-На уши ли седиш?!
-Да пробам ја…
-Ајд, ајд, не приноси… при тојагу!
Ако је Зора бьш на врата, а они ју помињају па кад ји чује кво безобразно ломоте, она ји овак отприлиће ружи:
-Срам ви било! Олоши једни! Задавило ви, да Бог даде, кавево. Не би га ни пинули, да сам знала да сте, толћи сьбльзи! Само пљаскате некво! К’о мокре задњице! Улијандер чу ви сварим друђи пут, кво би било да са’ пратим Ђору при вашете рђе.
Ђора се усмивка. Премазни брцити. Суче ји на крајеви и сви од једнуш подјебава:
-Може, може. Ја се па тој не би сетил, фала ти кад ме подсети.
Дангубете, на тој што им га омькну Ђора, праве оглушци. Зора се кобајаги лецне:
-Чибе, кучиште једно! Знам те ја добро. Не јеџ ме! Само од тој мислиш!
-Ма знаје ме и онаја снашка на… и она знаје да само од тој мислим.
-Тека ли је? Че чукнеш ти поново… Има се начекаш.
-Обавезно довече. Чим се смрачи.
Тека. Зора кобајаги се љути. Уствари им пристањује на шалу и воли да им угаџа.
А даньшње жене… код њи нема шала, оне све за озбиљно с’ватају. Него, тој ни неје тема. Замалко да одвлечем причуту на погрешну пртину.

*
Печалбари. Код нас, у Калџерело, ји окају дунђери. Кад дојде пролет,торбичка с алат, торба с дронци, тазе обричени. Премењени, к’о на свадбу да су пошли. Само се смькну низ Дубичије, па уз Ћирин Рид, па кроз Нову малу и ете ји за у “пет и десет”, онија аутобус што иде из Боњинци, па за Беогрдско. По њи чур од цигару пробује да ји стигне. Ко да бегају од некво. Не обртају се. Брзо оде и брзо сецају цигаруту. Гус’ чур, ко њиве кад се чисте, па се запали такво травуљак. Тека са’, тека најесен, кад дојде време да се вртају дома дунђерити. По њи чур.
Бил сам и ја нећи дьн у печалбу. Неје толко страшно. Прва два-три дна загуљена. Док се ужига човек. После иде…
Тека. Отворила се печалбарска прилика. Голема работа и тражи повиш мајстори. Работа погодена, па да се иде. Нема друго- мисли си Момчил.
Узима багашат. Па на врата. Жена стоји у собу ко војник. Ако се некво Момчил досети, побрзо да га услужи. Он ју само погледа дльбоко. Тој је било појасно од сваку причу. Какво да работи и како да се понаша док се он не врне. Немој да се случајно чује некво по село. Кад излезе на двор, дочека га мрак. Кучето се рипну и тијо зацвили. Ајд по пут. На раскрсје га чека Томислав. Торбичће турил при нође. Чека Моћу. Моћа залулил од сабајле. Локомотивата стиже до Тоћу:
-Моће, намири ли кад појде?
-Тоће, могьл би још једну да намирим.
-Моће, да те не ритне у слабине, че ти очи истрчу к’о на поганца.
-Тоће, и за такве има лек.
-Моће, једе ли ти се пуњена попошка?
-Тоће, ако си ју ти пунил, нечу.
Тека се они окају. Тека се они зачьчкују. Ма, овој ситно шалење! Да ји чујеш кад стигну на печалбуту! Поготово у пладне, пред ручьк. Тека полько прооди печалбата.
Бистар наш сељак за зајебанцију. Нема му раван у свет. Како за тој, тека и за мајсторлкат. За пцување да не причамо. Мож на олимпијаду да иду. Још кад пину некоје пивце.
Кад смо код олимпијаду, воле и друђи спортови. Још ако је газдарица помлада и поубава, гледај му чудо! Још ако је газдата у иностранство и само од пару мисли, гледај му два чуда! Још ако је газдарицата добродушна и неје чибиричава, гледај му обличја!
Дојде јесен. Врнуше се Моћа и Тоћа из печалбу. Да се бере моруза. Да се беру дрва. Ал се више не окају Моће и Тоће. Почели да се окају “Орте”. Сви сељани ји почеше запитују одокле са па тој? Има туј некво. Провалиле ји и њинете жене. Запитују ји што су са одједнуш ортаци а немају ништа заједничко. Ни њиву. Ни вршалицу. Ни коња. Ни алат. Сумњиво им. Само наваљују. Моћа и Тоћа се само поусмину и ћуту си. Женете тој још повиш успали. Како, па како? Добију оне и преко нос за тој. Не вреди. Поготово Тоћа кад побеснеје да неси близа. Ал се овај њeговата не дава. Како, па како? Оне по њино. Они по њино.
Што се тека почеше окају ви сте се веч сетили. Заћитили се они с невидљиве медаље. Куј је бил први толко неје ни важно. Оно и женете њине се сетиле. Ал’ женско ко женско! Оче бьш да чују из њина уста. А они нече да им кажу ни за живу главу. Свашта им мож падне на памет, на женете. А вртањето незгодно. Тека Моћа и Тоћа постадоше ортаци. Бог да им душу прости мож се и са негде окају-Орте!

*

Ал’ и овде при нас, на овија свет, се не затури тој Орте. Името народ закачи на Тоћиног старотог сина Миливоју. Прво га почеше окају Мила Ортин. После остаде само Орта.
Е, тија Мила Ортин! Чудо од дете! Чудо од човека! Има га за све. За њег’ да ви запричам од све, требе ни цела зима, а мож да бидне и још једна. Па нечу од све. А и дрва ни намањьк.
– Куј најбрзо трчи?
– Мила Ортин.
– Куј најбоље игра фудбал у село?
– Мила Ортин.
– Куј најубаво црта?
– Мила Ортин.
– Куј најубаво игра у коло?
– Па Мила Ортин.
– Шах?
– Исто.
За кво да запиташ, oно че ти кажу: Мила Ортин. Добро, можда неје бьш тека било, али, ја се тека сечам, па ви тека и казујем.Од њег’ има разне приче. Ајд прво овуј што је врзана за мен’.
Ели, моја баба Рајна живеше у Пирот. При њу сам највишe волел да поседим преко распуст. У улицуту, куде она живеше, све гмецава деца. Ја к’о арамбаша. Кад ји сковитлим, бегају па се ћину. Ја, селско дете ко и сва селска деца. Одим бос по стрњиште к’о по тепик. Бојлија. Рипам из дрвја к’о веверица. Трчим по јаганци и по ћурће цел дьн. Кондиција за маратон. За кавгу увек спреман. Кад отиднем при баба Рајну, она закасујеше од мен. Само вој дооде на врата комшије и комшиће. Жале се. Тепана им деца. И да ви не причам за кво још. Ја упантим који су били да ме туже, па њината деца јутре плате. Они па дојду. Прете с милицију. Циркус.
Баба Рајна. Пензионерка. Купујеше ми свашта. За кво запнем, она ми купи. Малечак сам бил. Запе ја за фудбал. Никој нема у село. Фудбал, па фудбал! Она кво че? Купи ми.
Дојдо си у село. Трчим по фудбалат. Подносим се. Ритам у дувар. Башта се љути. Ја у шљивар с фудбалат. Он па’ ока. Ја на раскрсницу. Е, туј наиде Мила Орта. Че се дрибламо. Он дрибла ко Шекуларац. Не могу да му узнем фудбалат никако. Јури, јури, не вреди. Ко у шпансћене кориде. Дрибла ме Мила Ортин, само што не дума: „Олеее!“ Трча по фудбалат. Трпе. Трча. Трпе. На крај се изнервира. Мој фудбал, а он ме дрибла и не дава ми да га пипнем! Довати ја поголем камик, па Милу Орту по глеџањ. Он јаукну. Паде на пут. Поче се увија од болће. Ја грабну фудбалат, па беж’ дома. После кад га видео, ја долеко обикаљам да му несьм на сенћу.

*
Заврши Мила Ортин седми ил че бидне осми разред? Тека некако. Одведоше га у печалбу. Отиде к’о чирак, врну се к’о мајстор. Има си Милаћија око и руку за све. Нели га туре они при мешалицу. Тепа он, три па једну, цел дьн. Тека и друђи дьн. Не држи га место. Неје тој за њега. Много просто. Видел он некьв мајстор, у другу кућу, одма туј преко пут кудето они работеоше, ређа некве плочице по зидови. Праји купатило. Свирка си тија човек и лепне плочицу. Па следећу. Почне и да певка. Па си отвори пивце. Па седне. Одмори. Па настави. Мила напуни мешалицу, па док она измеша он претрчи код мајсторатога и гледа. С очи крадне занат. Тека ‘иљадо пута претрчи. Предвечер га овија пита оче ли с њег’ да работи и да учи занат. Мила Орта једва дочека.
Увечер, ко и сви дунђери, мајстори уморни. Продрљаве се малко с водицу. Малко вечерају. Па спање. Рано дизање. Работа ји чека. Али, Мила Орта никако да заспи. Реши се:
-Тате, чу те питујем некво!
Башту му се веч унел сьн. Само рече:
-Аааа?
-Ја од јутре работим с оног мајстора што је преко пут нас.
-Кво бре?-рипну се башта му. -С кoга че работиш? Добро ли ја чу кво ми рече?
-Погодил сам се с мајсторатога.
-За колко се погоди?
-За џабе.
-Аааа?
-На недељу дьна. Само док научим занатат.
Мајсторити се затајише по кревети од смеј.
-За тој време нема да научиш ни како се ока мајсторл’кат, а камо ли… – рече башта му, обрну се у кревет конто дувар и закрча.
Мисле дунђерити: „Мила че се мане. Ал јок!“
Јутро си дојде. Мила Орта будан пред сви. Прешьл преко пут и чека мајсторатога. Он стиже. Погледа радосно Милаћију и рече:
-Дојде ли?
-Дојдо.
-Спреман ли си?
-Спреман сам.
-Ајд, да видимо!
Пројде си недеља зачьс. Мајсторити се само керебече. Некој само окне “Керамика Младеновац”. Овија се поватају за мешине од смеј. Че попадају од скеле. Искривише зидови. Теше им падне једьн зид. Не гледају у висакат него зевају да виде кво детето работи. Тека из дьн y дьн. Дадоше му туј надимак Миле Керамика Младеновац.
Задњити дьн од договоренуту недељу, па увечер, дојде си Мила Орта на спање. Носи торбичку. Сви га чекају да се шебече с њег. Најмлад, а оче да је по мајстор од њи. Највиш си га татко зајебава.
-Кво носиш у торбичкуту?
-Алат
-Одокле ти алат?
-Поклонил ми мајсторан. Тој му стар алат. Не требе му више.
-Па кво че работиш с алатат?
-Чу прајим купатила.
Мајсторити че попадају од смеј.
Тека се Мила Ортин замајстори. Поче си погаџа сам работу. Ујутру први негде штукне. Увечер задњи дооди на спање. Мајсторити се зберу једьн дьн. Не мож да издржу. Нек поцрвенеје дневница само да виде кво тој он по цел дьн работи. Најдоше га у једну кућу. Детето си свирка и лепи плочице. Не мож се начуде. Купатило к’о саливено.
Запечали Мила Ортин убаве паре тој лето. Дојде време да се пооди дом. Пакују се мајстори. Мила га нема. Сви нервозни. Не мож си иду без њег’.
Тек у пладне се појави Мила керамика Младеновац. Иде од негде.
-Куде си бил? Hарогушил му се башта, само што га не запуца.
-У продавницу.
-Кво си тражил там?
-Да купим одело.
-За кво че ти одело? Да ли че се жениш?
Оно меџу мајсторити експлодира смеј.
-Неје за мен оделото.
-Па за кoга је? Да ли че си татка обрадујеш?
-Одело је за оног мајстора Керамичара.
Овија зинули од чудо. Ко кленови на суво.
Тека им Мила Орта показа да је бољ мајстор од њи’, ал да је и бољ човек од њи’.

*

Орта после прави купатила по село. Једни му плате нешто. Нећи се начисто обрукају, па му не плате ништа. Он, нигде неје запињал за паре. Ћути си. Тија што су газде, ћуту и они. Немају срам. Увек је од њег’ ишло. Нема у село куга неје помогал, куга још неје Мила Орта задужил. Некоји се и забогатише на његов рачун. Сви га искористе, па му обрну грбину. Једни користе њигову доброту, па си терају зајебанцију с њег.
Тека Орта некоје време, ко уметник, пушти браду. Почеше га и за тој зачьчкују. Дадоше му некоји гуланфери нов надимак због брадуту. Орта Јар’ц. Он се не љути. Смеје се повиш од њи. Тека кад га сретне некој почне да мекеће.
-„Мееее, ме, меее!“
-Ма, ти ли си ја па мислим твојна жена ме подсеча – не остане му дужан Мила Орта.
Али има зевзеци од сорте. Ради им кликер за хуморизам. У секунду га смисле.
Нели пошьл беше некв другоселац за Калџерело и повел козу, због онеј работе, код јарца. Чул човек да некој у нашето село има расног јарца. Иде човек и питује куде је кућа на нашинцатог. Тека сретне једног. Све се наместило ко кец на једанаес. Куде бьш њег да сретне? Он на зајебанцију дипломирал:
-Добро јутро!
-Добро јутро!
-Чу те питујем некво!?
-Питуј.
-Куде је кућа на тога што има јарца?
-А, ти за Тому Орту питујеш! Е овак. Кад слезнеш низ Ћирин Рид, па иза кривинкуту, појдеш на гор’, па бьш на брденцето је кућа на Тому Орту. Туј да питаш.
-Фала ти – рече другоселацат и продужи.
Стиза човекат до Томину кућу и разока се:
-Томеее, о Томеее! Има ли теее домаааа!?
-Куј ока толко сабајле!? – одзва се Томча.
Излезе Томча пред капију. Поздрави се с човекатог. Разбраше се одокле је човекат. Испричаше од политиће. Распиташе се за понекоји који си познавају. Па прејдоше на конкретно:
-А што ти требем?-пита га Томча надокраћу.
-Ма, не требеш ми ти него твојти јар’ц за мојву козу.
Чул Томча да му сина тека називају. Јад му. Лице му позелене. Закрвави с очи.
-Кoј ли ми смести овуј зајебанцију, мајке му га… -пцује Томча до сто јед’н.
Човекат се збунил. Нити да бега, нити да стоји.
-Снајћу ако имаш да доведеш при мојтог јарца, а не козу! – ока Тома Орта на сав глас.
-Чек лопату да узнем, да те испратим!
Човекат кад виде густо, трже колан од козуту, па низ пут.
Побеже.
Нећи дьн по тој, пита ја Милу Орту:
-Стварно ли је било тека?
Он само рече.
-Е, па тека.
*

Али… Живот је лутрија. Ко и сви посебно обдарени људи, тека и њег, Милу Орту, поче судбина да шиба. Немилосрдно. Зашто је тој тека? Можда затој што вој се нетеја покори. А можда и неје тека. Мож ли се човек од њу сакрије? Нумејем да ви посаветујем.
Да ви па од тој казујем. Нечу. У нешто се не дира ни за живу главу.
Е па тека.
Кво се после деси? Деси се…
Кад такьв човек нестане, појави се голема шупљина, у мојто срце рупа ко Борсћи рудник.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈА ЛИ ДА ЈОЈ КАЖЕМ?

Ову причицу ми је испричао Цоне пре двадестак година, а тек сада је дошла на ред. Цоне каже, Е, овако је било:
Имао сам једног другара Божу, какво име – постало је од Божидар, што значи Божји дар. Као да је само он то, а други људи шта су. Па и они су Божји дар. Него, хајде сада, да не зановетамо и не закерамо много. Звали смо га Манда. Не могу сада да објашњавам порекло речи Манда, јер би нас то далеко одвело. Чак у Даријеву Персију. Е тај Божа ми је причао, како је завршио за мајстора стаклоресца, како се запослио, како се оженио. Његов отац је хтео да он заврши за касапина. Та његова жеља се темељила на више ствари. Прво, увек може да дрпне мало меса. Даље, касапница није у селу, него у вароши. У каспницу долазе све фине гопође. Или још боље, њихове служавке, које су млађе и лепше. Од њих човек може свашта да чује, а ако није гужва може понешто и да пипне. Али Манда је одлучио стаклорезац, или ништа. Отац му је говорио, Бићеш као слон у стакленој башти. Нису вредела убеђивања. Манда је хтео да има огледало, велико, да у њега стане цела соба. Запослили су га само зато што је добро играо фудбал за наше село јер у његовом селу није постојало игралиште. Сељци нису дали утрину. Говорили су гласно да се чуло све низ Крс, Траже утрину, ће праве игралиште, да трче џабе по лопту, као они блесави џабалебароши у Енглеској. А где ће да пасу наше овце и наша говеда, нећемо ваљда овна да муземо. Јел давим? Па, давим, дабоме. Пазим да ми прича не склизне. После не можемо до вечери да се вратимо у њу. Не могу ти до вечере испричати целу причу. А ако не стигнем на време, онда морам мојој Латинки све да објашњавам – Где сам био до сада, с ким сам био, зашто сам попио свега пет ракија – зар нисам могао да се зауставим на три… А ако је прича крња, ништа ти не вреди. Онда ћеш ти да мислиш да сам ја одлепио, да сам склеротичан, да не знам шта причам, и тако даље. Манда, личи на женску реч, тј. женско име, али овде је мушко. Ако би било женско, онда би рекли Мандара. И Манда и Мандара код нас исто значе. То ти је скитара, па ти како хоћеш. Да наставимо, где сам оно стао. Аха, Манда се, враћајући се кући, после утакмице коју су играли у вароши, за велику награду, за гајбу пива, а попили су пет, плус ракију, замаје у кафани Пуб, са својим пријатељима и са туђим играчима. И, дође кући наћефлеисан, а његова Радинка, чим га је опазила како се тетура, од врата зину на њега, као Латинка на мене, Црни Цоне, ма не, Радинка зину, Црни Божидаре, тако га је звала, само када је бесна, Где си до сада, шта си то урадио од себе, Хајде, Радо, попили смо по неку, за нашу победу, По неку, кажеш, види на шта личиш, срећа да деца нису ту, да виде какав им је отац. Па, с ким си био, сикће она, исто као Латинка на мене. А Манда, ако је пинут, завезао му се језик, али није изгубио памет. Шмркну, усекну се, па помисли, све исто као ја, Па, ја ли да јој кажем с ким сам био, јес, ђавола, па да мрзи моје другаре. Манда крену за северњачом. Радинка оде да се слуша и да сикће. Латинка не беше код куће. И она се маје, али није моје да причам. Моје је да пишем.

Мирослав Тодоровић, Листови на ветру

МирОСлав из Трешњевице
ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

***
Када је краљ Мидас, после дуготрајних напора, најзад уловио легендарног Силена, о коме се, између осталог, веровало да зна одговоре на сва питања овога света, одлучио се да упита следеће:
-Која је највећа срећа доступна смртнику?
Силен му је одговорио:
-Да се никада није ни родио!
Мидас је онда допунио питање:
-Али ако се већ родио, шта је за њега највећа срећа?
-Да умре што пре! – закључио је дискусију премудри Силен

***
FROM Dragan J Ristic TO You

DRAGI MIROSLAVE,
EVO KAO ŠTO VIDIŠ DOLE JEDNA LEPA VEST; INGO CESARO IZ NEMAČKE ZA SVOJU ANTOLOGIJU NA TEMU”TIHOST, MIR, TIŠINA” ODABRAO OD 26 AUTORA ČIJE PREVODE SAM POSLAO SAMO 12 DOLE NANAVEDENIH AUTORA ČIJE ADRESE MI TRAŽI. KNJIGU ĆE POSLATI AUTORIMA AVGUSTA. DA LI DA MU POŠALJEM TVOJU NIŠKU ADRESU ILI IZ TREŠNJEVICE (KAKO GLASI TA U TREŠNJEVICI?)
POZDRAV
DRAGAN

Политика 22. јун 2013.

…Наиме, мислио сам да судбина Србије зависи од грађана Србије. Но, очито сам погрешно мислио, врућине су ових дана жестоке. За многе. Јер, неки су наши лидери морално банкротирали, финансијски су свакако и даље солвентни, али, негде дубоко унутра , њихове душе су се претвориле у жабокречину, устајалу задимљеност и нешто прашине. Једино што је још мртвије од тога јесте осећај згрожености јавности. Политичко-економско-просветно-спортско-црквено-медијски скандал до скандала, афера до афере, из слике у одразу у нас нетремице зури мрско чудовиште. Морална катастрофа у земљи где и нема моралне вертикале. Замрзнута слика у леденој индиферентности друштва у којем пролазе лажови, преваранти и лопови транзиционе предаторске економије. И андроиди у Бриселу који нам обећавају светла на семафору. А шта ако нестане струје, или ако жуто светло буде стално трептрало? Јесмо ли дотакли дно и коначно кренули узлазном путањом? Или најгоре тек престоји?
Мирослав Лазански: Данке на српски начин

***
Страшно ништа. Све оде у Ништа.

***
21. јун 2013.
Свратио код чиче Добрила да узмем Политику од 18. јуна у којој је његов текст: „Нерешен, непознат“.
„Док осталим срећним земљама висока технологија интернета служи општем напретку нама ће она бити само нова батина којом ће нас кажњавати за многаја сагрешенија и преступленија, па коме досади..
Изгледа да ће све ово ипак да се некако само од себе распетља.
Биће када буде и ако буде“.
Чича, вели, како не може да спава ноћу. Јада се око мука са електронском продајом књига.
Миркане, сушим се, осушићу се, као стара шљива. Збуни ме, зачуди се и Петкана. Тако су ми рекли, сушим се … Оста ми из овог дана ова реченица Миркане, сушим се, осушићу се као стара шљива и брање малина по врућини.

***
“…Књижарско тржиште у Америци у целини последњих година је у својеврсној транзији, изазваној новим технологијама и због тога новим навикама читалаца. Пре две године са њега је нестао „Бордерс“ други по величини ланац књижара, не успевши благовремено да се прилагоди дигиталним новотаријама.
Као велики систем, данас се овде „ од цигле и малтера, дакле као физичке, а не виртуелне, само књижаре „Барнас и Нобл“ ( и понека независна, локална). У овом ланцу је, после затаварања оних неекономичних, остало око 400 књижара чија будућност није баш загарантована.
„Барик и Нобл“ је додуше на време ускочио у дигитални воз, направио свој бренд читача („нук“) и неко је време изгледало обезбедио услов еза опстанак. Та илузија је, међутим, разбијена пре неки дан, када је саопштено да је директор који је водио бизнис е-књига и читача због великог губитка у овом сектору…“
(Милан Мишић, Политика, 20. јул 2013)

25. јун
Магла.Температура пала за 20 степени. Хладно. Отапаве, одрвене прсти после дужег брања. Јавио се С. И. Примио пошту: Шум и лахор и Светиња.
Био је на митингу за спас српске културе. Каже да он није лишио часопис Г., живота. Стање је горе него што јесте. У УКС осиони и себични Р. М. све себи подредио. Све му је мало, сада путује по Ромелији са здравственим проблемима, са три бајпајса. И тамо се скупила дружина која гледа како само да се окористи…
Саветује ми да гајим аронију. Каква аронија, нисам више кадар ни за ово. Националне ће укинути. Све ово до сада је било приватно до те мере да више нема смисла…. Сипи кишица. Берем малине, учинак никакав.
У подне идем у шуму за печурке. Мислим да ме само још шума разуме. У пањевима дочекаше ме голубаче. Убрах колико ми је потребно за ручак. Појавила се и млекњача, (Lactarius piperatus) бели се на сухом лишћу, као да призив берача. Јавља се и лисичарка…
Седим испред стене Светиње. С муком са се испео између стења довде. Светлост пљуши кроз крошње букава. На сухом лишћу мрље светлости. Из Сретенивића допире кукурикање петла. Шуми лишће. Пирка ветрић. Узимам из отвора стене воду и умивам се. Кажу да помаже очима. После краћег одмора стазицом између букових стабала идем на брдо…

***
Све ћу можда разумети, али како себе у свему томе схватити?

8. јул 2013.

***
У пауковој мрежи
Моје јутарње мисли
О томе.

10. јул 2013.

Вечита музика зрења
У топлом мраку свици

***
…Задатак је см’јешни људска судба,
Људски живот сновиђење страшно!
П. П. Његош

***
Коломати ( Чуо од Добрила) – прича неповезано, млати празну сламу`

FROM Dobrilo Nenadić TO You

Kir Mirkane, šaljem ti ovaj tekst. Pesme ti valjаju. Pozdravi kira Lilu.

Don Rodrigo

Чича Гаврило вели:
Срећа што постоји смрт. Иначе човека у похлепи ништа не би зауставило. Није Господ узаман пустио потоп, али канда није вајдило. Сачувај ме од мојих мисли. Бојим се, јер зборим истину.

Oprosti im Gospode, ne znaju što rade…

Kao da nikad umrijeti nece
toliko su se oni Gospode osilili
Ne daj im Boze, kada bi mogli
ruku bi svoju i na Tebe digli.
E. K.

*** ***
ПРАЗНО гнездо као Шушти лањско лишће.
Празна кућа као Шуми у крошњама.
Песма без речи Ћутим у себи.

*** *** ***
НА срушеном стаблу. У барици на КРОЗ крошњу
Седим у шуми. планинском путу застао пробио се зрачак –
Одмарамо се. Ћутимо. Комадић неба злати се старо лишће.

***

Wed, Jun 26, 2013 at 3:39 PM
New message from Grzegorz Łatuszyński
To Miroslav Todorović

Grzegorz Łatuszyński
3:09pm Jun 26
Davno nisam se javljao, ali dsam bio mnogo zauzet. Prije dvije nedjelje imali smo na Varšavskom Sajmu knjiga promociju mog Izbora pesama M. Crnjanskog u mom izboru, prijevodu i sa mojim pogovorom. I poezija Crnjanskog i moj prepjev bili su jako visoko procenjene. Jedan od kritičara rekao je da su moji prepjevi kongenijalni, što je mnogo obradovalo i gospodina Ambasadora, i gospodina Konzula, koji su bili na toj promociji, a naravno i mene. Sigurno kad bi to čuo profesor Lompar, predsednik Zadužbine Crnjanskog, isto bi se obradovao, ali nažalost nije došao.
Isto mnogo sam imao posla sa izdanjem moje poezije u Crnoj Gori. Knjiga će izaći u julu ove godine. Moguće je da ću otići tamo u septembru na promociju, koju će organizirati Poljska Ambasada u Podgorici. Šaljem tebi korice moje knjige i knjige lijepih pjesama Crnjanskog na poljskom.
Srdačan pozdrav
Gžegož Latušinski

***
Ја сам човек који је постао јак у својој усамљености.
Бетовен
***
Као пас живех, бос и наг!
Зато одлучих: бићу маг…
Гете

D. i M. To M. T.
Драги Рођо,
хвала ти на лепим речима. Ово о антологији нишких песника дај ми мало више информација. Када ће и кога све имаш у њој?
Иначе, ових дана добих ”Песничке новине” и у њима изванредна песма (поема) Стојана Богдановића. Уз њу и одличан есејистички коментар Србе Игњатовића. Поздрави професора Богдановића и пренеси му моје честитке.
Завидим ти што уживаш у својим завичајним брдима. Ја, нажалост, завичаја немам. Избеглица малтене од рођења тако да сам се морао окренути планетарном.
Срдачно те поздрављам,
М.

КЊИЖЕВНИ ПОСАО

Дошла је Н., па смо мало разговарали о стварима страшним и неправедним у овом нашем занату и о мукама списатељским у друштву, о литерарној отимчини, о прогуравању медиокритета, ужасном. Ја велим да без подршке неколико јаких сила, за писца, што се тиче јавности, нема (у овој ситуацији) „успеха“. Те су силе, подршка власти, чланство у тајној полицији или доушништво, интерес дела цркве, дејство новца, утицај тајних друштава, личне везе, поткупљивање и најзад неумерени и немилосрдни безобразлук. Ова последња сила је, изгледа, најјача од свих. Помоћу ње се успева.
Лаза Лазић: Кристали, Унус миндус, 45 / 2013.

***
ШУМ лишћа
У напушеном гнезду
Шум крила

10. јул 2013.
Синоћна олуја оставила опомињуће трагове. Шљива дреновка крај пушнице ветром поломљена, грана, стабло што се рачвало поломљено лежи у трави. Поломљене гране, опали плодови, многи још зелени држе се петељкама за поломљене гране. Спарушиће се за који дан, увенуће, неће осетити радост зрења, старења. Олуја је грунула хајдучки, силно, од Остреша. Киша заклонила видик, грмљавина и ватрене линије су парале тамно небо. Уз силан тресак, скоро јаук, поломљена је шљива. Слушао сам цвиљење поломљених грана. Путељком од штале панично је трчала веверица. Нађе склониште у дрвљанику…После олује све се стишало. Ослоњена на стабло велика грана шљиве је
немоћно лежала у трави.

***
У трави крошња
старе шљиве…
РукОПИС олује….

***
Само да сте у небо погледали
Одсјај живота у мислима песме
Чули би
смисао спознали.

*** ***
КРИЧАЊЕ тичије ПТИЧЕ у трави
У твоме оку и срце твоје што
дрхти срце крило. у њему куца

14. јул 2013.

***
Више ти вреди онај један поглед преко твојих завичајних брда него гледања стотине сати телевизије.
С. Б.

Леонид Трефолев (1839 – 1905)

ОПАНЦИ

Песниче мој, не мисли, дичан,
да песништва си владар прави.
Важнији је од тебе чича
што опанке од лике прави.

Плетете оба, али дело
једно на друго вам не личи.
Перо ти није разумело
све чим се младеж данас дичи.

Без душе – стих је напор страћен.
Сва твоја „дела“ сни заводе.
А опанци су чврсти: браће
милиони у њима ходе.

Изговоре не тражи лепе!
У пећ ће „дела“ да ти оду…
А опанци кроз руске степе
бољитак носе нашем роду.

Без трага неста сав твој дрхтај,
римован, залуд горд и сјајан…
А опанак свој траг оцрта,
траг прозаичан, али трајан.

***
Цео сунчев систем не мирује у космосу већ се брзином од око 64000 км/h креће у правцу сазвежђа Херкулес које се током лета на северној полулопти једва може видети голим оком. У сазвежђу се налази преко пола милиона звезда чија је најсјанија звезда Алфа Херкулес, џиновска црвена звезда, око пет стотина пута већа од Сунца.
(Да ли знате? Политика 4. август 1994)
***
Путујемо великом брзином према једном сазвежђу у Кумовој слами. Велики је мирна лицу Земље. Моје срце пребрзо туче. Иначе је све у реду.

Бертолд Брехт, Први псалам

***
Ja sam stranica bela
Na kojoj se ispisuje
Tek moja prisutnost
E. Gilvik

14. јул 2013.
Возим Л. на Дивљаку. Рано јутро, кавана отворена. Из кола која пристигоше излазе две жене, лица препланула, корак уморан. Види се умор и у погледима. Берачице, испраћа их „газда“, не замерите ако нешто није било у реду. Оне ћуте, вуку путне торбе. Пристиже још један берач. Стиже и аутобус, а ја се враћам кући. Не беремо, каже Милић, вијамо по малињаку. Пита, јеси ли сањао да ћемо ово доживети? Шта мислиш о радницима који су оставили живот у фабрикама па сада немају ни за хлеб. Немају ни куд…Ја идем у шуму да тражим печурке. Да се склоним од свега.
Поподне, прелиставам Новости, 13. јул 2013. Текст о малинарима: Висока цена за кору хлеба
Обесправљена армија од 10.000 надничара из целе Србије завршава бербу „црвеног злата“…Ове сезоне отровнице ујеле 28 људи а безмало сви случајеви догодили су се током рада на сеоским имањима…
Оно чега у тексту нема је осећање немоћи и изнурености свих надничара до јуче трудбеника „пред којим се смешила срећнија будућност“.
Шта ту може литература, каквим пером може да се опише сав јад и тегоба на земљи у земљи која не хаје за сељаке.
Србија је све више пуста земља. Напуштено 1.600 села. (В. Н. 14. јул 2013).
Пред продавницом стаје трактор.
У кавезу приколице за превоз стоке (прасића, оваца…) чуче три берачице. Она лепа је из К. завршила учитељски факултет, али Србији више не требају учитељи. Србија се полако тули. Била најбољи студент, сумња да ће икада ући у учионицу. Друге су технолошки вишак, економисткиње…Шта ће зарадити као берачице? Ово је време невреме, време сналажљивих, превараната. Колико само старих, пред пензијом људи, бауља по малињацима. Ускоро ће шљиве па ће наставити са скупљањем шљива…

***
„Село је осуђено на смрт, а осуда му, чак, није ни саопштена. Она је донесена прећутно, остало је препуштено времену. Решено је негде, да се на сељаке не обраћа пажња. И они су занемели, укочили се, у очекивању најгорег. Све што су били, све у шта су веровали, све им је узалудно.“
М. Данојлић, Ослободиоци и издајници, „Филип Вишњић“, Београд 1997, 56.

***
Иксан је опасан.
***
Чича Гаврило понавља: Срећа је што постоји смрт. Неке људе не може ништа зауставити… Нико се спасити неће / Све ће здомчати страшна ала Смеће.
***
По правду ћете се на небо попети.
Мирјана Булатовић
***
Постмодернизам

Обмана језика, мисли, емоција…
Опсена простоте
Постмодернизам – паразитизам

***
Поезија – то више нико не чита. Прочитао сам с муком, по твом наговору, ону песничку збирку која је добила награду Меша Селимовић. Шта значи оно: Мирис накисле земље коцка се у коприве / и порекла малих народа…Ту неко није тачан, и не чуди ме што за то нико више не хаје. Више вреди овај твој текст Малине и друге јади него све те књиге. Фотокопирао сам и поделио целом селу. Тек те сада цене…сад си писац.
(Р. пензионер из Д.)

19. јул 2013.
Шаљем Љ. Ђ. Текст о његовој збирци Љувене. Зове чича Добрило: – Миркане, ђе си?
Иде, вели, за Вигоште. Треба нешто око куће да се уради. Дођи тамо. Заборавио да се малине још беру. На пијаци срећем песника П. Дајем му нови број Унус мундуса. На Дивљаци, на пошти узимам пристигли број Бдења. У предаху прочитам, одломак из путописа Љубомира Ћорилића Сунце изнад Јеревана. Берем, вијам, шламим по малињаку. Оконча се и ова сезона малина. Небо ведро, ноћ тиха, крцата мирисима зрелог лета, месечином обасјана брда мирују у ноћној тишини…
***
Боље је слуга на свом имању него господар на туђем
***
20 јул 2013.
Устао по навици рано с изласком сунца. Тишина боје измаглице између брда. Тишина и празнина. Небо ведро, светлоплаво, спокојно. Чујем жуњу. Пођем на Маричину воду и видим при врху дирека у малињаку детлића. Стоји, не помера се, ослушкује. Зажалих што нисам понео фотоапарат. Детлић одлете тек када се примакох на корак два. Прођем кроз шуму и у крошњи већ пола сасушеној старој јабуци на грани орао. Колико сам само уживао гледајући како плове понад шума. Стоји на грани, ка Острешу гледа. Одмара се. Мотрим. Узвикнем: Хеј! Орао се подиже се и одлете ка шуми
Локве. Враћам се полако кући, удишем мирисе зрелих трава, слушам како се птице оглашавају. Седим за столом. На гранчицу смреке слете сеница. Зањиха се гранчица, а сеница одмах одлете. Гранчица настави да се њише. Све је овде поезија. Мотрим пејзаж, слушам мирисе зрења. Оне који постоје од искона и којима човек није наудио.
Зовем Љ. Ђ. Није још отварао пошту; нисам га, каже, подсетио. Ја зовем, он пита да ли сам у мрежу песме уловио душу лета? Мирисе зрења са свицима понад покошених ливада. Топло, трепери у ваздуху… Идем у Клисуру. На Дивљаци купујем, по навици, због културног додатка, Новости и Политику. У Новостима у додатку Култура: Седам књига за седам дана текст о књизи Шум и лахор:
Ослушкујући природу
После петнаестак песничких збирки, Мирослав Тодоровић (1946), који живи у Нишу и Трешњевици код Ариља, где је рођен јавио се хаику збирком „Шум и лахор“. “Радост је трешња коју засадих. / Сада цветамо заједно“, карактеристичан је стих из ове књиге.
Док ишчитава ову својеврсну „песмарицу природе“ читалац не може да се отме утиску да Тодоровић не пише песме, већ да их, заправо, ослушкује у природи где су од постања и отуд их само преноси на папир, каже писац Ранко Павловић. Његовим хаику терцинама човек осећа, а природа мисли. У таквом амбијенту и расположењу сихотвораца начас оставља перо и лаћа се четкице, постаје сликар, па док урања поглед у расцветалу трешњу слика „белу ватру“. Тодоровић свет природе прихвата широм отворених очију и ума и са огромном љубопитљивошћу, додаје Драган Ј. Ристић. Он природу чује, мирише, опипава, осећа изнутра.

Обрадова ме ова белешка, Глас о књизи. Новости се за разлику од књижевних листова и часописа још читају. У Клисури уз умирујући жубор Моравице читам штампу. Као прави Робинсон оперем мајице, на камену их ослободим прљавшине. Низ пут ка Моравици сиоде два млађа човека. Како је? пита вишљи. Мисли да сам један од малинара са стране. Добро, чим сам овде, одговорим. Они одоше низ реку.

*** *** ***
Љеска светлост. Сенке литица Сама себи песма
Чује се у жубору трепере у жубору. Са жубором реке
Клисура и небо. Друга слика горе светли. Протиче и Клисура

***
Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа.
Св. Јован Златоусти
***
Детроит је 1950. имао 1.8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају…
Политика, 20. јул 2013.
Српске градове без индустрије са све мање хране још нико не напушта. Напуштено је 1600 села…
***
Дани су човечји као трава;као цвијет у пољу тако цвијета. Дуне ветар на њ, и нестане га. Нити ће га више познати мјесто његово.*
*
Псалми, 103. 15-16.
***
САМО моја
песма зна како
у себи вриштим

***
18. јул 2013.

Драги Песниче, Пријатељу…,
ево испливавам из неке моје малинарске гужве и у сеоски живот уносим књижевност.
Укратко твоја књига (како то зна да каже чича Добрило) ваља, а да ли мој текст ваља ти одлучи. Мним да само срећан човек може да напише, доживи, ову збирку. Да живи и да има чега да се сећа и да га ове песме стално греју. Не само свога песника него и читаоца. Сада(ш)њег и будућег.
Можда овај текст проширим, поправим у приказ када књига изађе.
У збирци има доста малих грешака, словних, напр. стр. 17. пише црнене, треба црвене…Итд. До краја збирке, да их не наводим. Ваља све пажљиво прегледати и исправити. Штета да песме безгрешника имају словне грешке.
Оне друге се могу окајати. Песмом. Љувеном.
Срдачно те поздрављам и желим да до-живиш још оваквих песама.
Твој, брат-ски Мирослав

21. јул 2013.
Снимам излазак сунца. Облаке обасјане јутарњом светлошћу. Каква слика? Тишина јутра. Идем у шуму иако зна да је суша зауставила печурке. И у шуми се све стишало. Из Раковића допире лавеж паса. Полако стазом прођем поред светиње и вратим кући. У шумарку међу сувим лишћем птичје перје. Лишће и перје. У крошњи храста чаврљају птице. Ведро је, чисто. У даљини плаветни врх Јавора. Поезија зеленила и светлости. Мотрим пејзаже….
Мораш да посматраш свет толико дуго
да време и простор
престану да постоје као посебне појаве
и претворе сe у јединствену енергију.
П. Хавико

SMS поРУКА
…Благо теби када можеш да се одвојиш од овог лудог света.
И. К.
***
О туго
Очајање
И студени
бића
које се претвара у земљу

В. Бурич

***
Знам, али је касно за то што знам.

***
24. јул 2013.

Драги и мили и добри мој Мирчета,

Прво си ме разложио на основне састојке, па пошто си видео
какве сам хемије, поново ме вратио у исту материју.
Хвала ти…
Наравно, бићемо у непрестаном дослуху.
Вазда твој брат
Б.
СМС Порука
Прихватих, узвратих, захвалих. Твој Б. 24. јул 2013.

*** ***
СТИША се непогода. ЛЕТЊИ пљусак по
Преко брда радост жедним пољима
Светлости – Дуга благодат неба.

26. јул. 2013.
Ариље. Пијац. Купим у продавници хемију против траве. – Која је најбоља, питам. -Галоп, каже Пеливановић, чувени познавалац хемије. Чекај, пролетос си ми рекао, нипошто галоп, у њему има нешто што уништава малину. Сада препоручујеш галоп. Јесте, у праву си, вели, тада сам продавао грамоксон. Нема друге, купим галоп. У кафићу прегледам е- пошту. Обрадује ме на Ф-буку порука М. Ш. Прочитала сам у “Новостима“ текст о књизи хаику стихова. Иште књигу…
Неумор(е)ни М. Л. са својим Сазвежђима обасјава песничку планету…
Најављују врео дан. На Дивљаци се постављају шатре. Са Милићем попијем испред продавнице пиво. Милић о сталној сељачкој муци. Нико не може овде да живи од земље. Све је ситно, удробљено, нема трактор ђе да се окрене… Пролазе берачи малина, згучени, посивели. Шта су зарадили, шта је коме остало?
Бежим да што пре да стигнем у моју самоћу. Легнем у мрежу. Читам:
„…Времена су тешка, разбуктала се Криза, нико не зна шта носи сутрашњица, а има изгледа да носи горе и од овог данас. Иако
Ти и у овоме, нећеш непосредно учествовати, човек се разболи и од гледања туђе невоље и муке. Тренутак је лош; само, за важне одлуке сваки тренутак је лош. Ко зна, можда се управо сад треба вратити, кад су ствари до краја огољене и невине у својој ружноћи. Ако ништа, бар ћеш их јасно видети! Општи застој је опипљив и прегледан, а пошто је срозавање битно искуство људског постојања овде ћеш као историчар, моћи да пратиш један вид друштвене декаденције у пуном и незаустављивом замаху. Ова криза је, у неку руку, поновљен образаца наше повести. Ништа ту није доспело у ћорсокак јуче, нити ће преконоћ из њега изићи…
(Милован Данојлић: Драги мој Петровићу, Знање, Загреб, 1986. стр. 16)
***
Овде је време стало, каза А. улазећи у кућу после, скоро, три деценије. Све је исто, само што је пропало.
***
Prorok Ozej u Bibliji kaže: “Izgibe narod moj, jer je bez znanja!”

***
28. јул 2013.
Снимам по ко зна који пут излазак сунца. Кликће жуна. Небо ведро, најављен је врео дан. Покосим траву између четири реда малина и одем у Клисуру. Жубори Моравица, путем пролазе возила, чује се брундање мотора. На брзаку померам камење, мењам мелодију воде. Смирује жубор – музика воде, пирка ветрић, ко каже да је данас врело?
Јавља се на Моб. С. И. Благо теби, каже, ти си се сигурно негде у лад склонио. Овде у Б. је неиздржљиво. Бежи, велим, бар ти можеш. – Могу само, каже, на димњак. Спрема нови број часописа, а ја послао приказе књига које још нису изашле. Време је, већ, да се пише о књигама које су изашле у дигиталној форми.
Време је…

*** *** ***
СЕНКА јове Ехо светлости Горски поздрав –
Купа се у реци. Врхови брда Орао у плавети
Лишће и рибе. У тихој месечини Сенка пољем

31. јул 2013.
Косио траву између малина. Облачно. И пријатно. Кликће жуна, на путељак искочи веверица, застаде… неста у високој трави.
У Новостима од 30. јула текст: Против судског терора:….
Кажу, неправда према онима који испаштају због (не) дела нестручног и корумпираног правосуђа….Корупција у правосуђу није баш увек „рак-рана“, већ то постаје и незнање односно незаинтересованост. Последице могу бити фаталне: људи се убијају, као што је био случај у Крагујевцу, поливају бензином или секу себи прсте…
И то је Србија, свуда, јад, беда, материјална и духовна која је од прве грђа.
Када сам пре неколико година у кафани Чалабрчак седећи са адвокатом З.
слушао разговоре судија и адвоката питао сам се како су уопте постали то што јесу. И ко су ти људи? Где све ово срља…На нишкој телевизији, минулог пролећа, адвокат Н. је јавно оптужио нишки суд за нестручност, корумпираност, а… Ниш – ава загађена и даље тече.
(Не читам новине, не гледам ТВ, и веруј ми много се боље осећам, каже ми рођак М. повратник из престонице у село.)

***
Из Дневника: „Сви заједно, а нико с никим не може.“

*** *** ***
РУМЕН јабуке. ОБЛАЦИ небом РУЈЕ и речи
И моја радост је и мисли моје Зору док мотриш
Из ње осмех. преко гора носе лице румени

***
Ја сам човек који је постао јак у својој усамљености.
Бетовен

***
ОКОНЧА СЕ СЕЗОНА МАЛИНА
ИСЕКАО сам обране стабљике малина
Тегобно изнео сухе и већ поцрнеле
Са још живим сећањем на бербу и спарне дане

На чистини је планула ватра
Завихорио високо дим
У малињаку су се радосно крилиле нове стабљике
Смена генерација мислио сам мотрећи пламен
Умором у телу од целодневног ношења снопова
У којима је универзално шушкала
Митологија пролазности
Из праскозорја спознаје поручивала
Васколике истине живота и трајања
У ваздуху
Романескне скулптуре ватре и дима
Између гора пловиле су
Нестајале
Стихом
Само ватре одсјај у коме све оста
После свега
Оконча се и ова сезона малина
Прхнуше ластавице из крошања вотњака
Распет између стиха и неба над списом
Мотрим како тијо пламињају звезде
Над лист овај надносе
Земаљски крст му јутро
С ускликом јесењих боја
И кричањем јата птица у сеоби
У мом ћутању с фабулом тачке на крају
Потом

(2008 – 2013)

M. S.
U današnjem kult.dodatku Večernjih novosti piše o vašoj novoj knjizi “Šum i lahor”…već sam imala prilike pročitati poneki haiku iz te knjige pa bih volela da je imam. Ako može da mi je pošaljete, napišite vaš žiro/tekući račun pa ću uplatiti iznos.
S poštovanjem Š.
М.Ш. шаље У кући блуза, Хотел Адамс, и Оглед о поезији Марије Шконички Катран и скоруп Јанка М. Левнаића. И тако се у Трешњевици нађоше Тихомир Нешић и Марија Ш. Јављам М. Л. да сам неуко „помео“ његов рукопис. Врелина бије, и мушице се узнемириле па жестокон пецају. Ветрић благо пирка, зуј мува, мирис зрелих јабука на мом столу под смреком, небом пловећа острва облаци. Детлић на стаблу шљиве, мотрим, ослушкује… Мотрим и ја, ослушкујем…

„Onog trenutka kada sam shvatio, da muziku osećam
I umem da je gledam, postalo mi je jasno da uopšte
Nije potrebno da sviram ili pevam da bih bio muzičar.“
Džim Džarmuš

SMS – Poruka
Dragi M-ve! Poezija ima sveMOGUći dar, dar BožiJEg mudro-vanja. HVALA na raz+MENI o IlinSlavi. Puno toplih pozzz. MiroSlavu od JaMari.

*** *** ***
НАД мисао САМО сенка ТО ноћ шуми.
твог живота само преко свега пређе У тишини звезде
сенка песме Ove У песми оста Чују се и траве

***
Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.*
*
Проп. 1.11.

*
Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем..
***
“Бити уметник значи : не рачунати и не бројати: сазревати као што сазрева дрво, које не гони своје сокове и спокојно стоји усред пролећних бура, без страха да иза тога може и да не дође лето.“
Р. М. Рилке

***
Искон свеукупне књижевности познате људском свету В. Џексон Бејт налази у две хиљаде година пре Христа остављном запису, у којем се староегипатски писар Кхакхеперсенб пита може ли још наћи израз који није већ познат, и језик који није већ коришћен, могу ли се избећи понављања оног што су стари већ изрекли.

(Ј. Пејчић: Круг, *Фуснота)

***
„Мисли о животу и људима све су одавно исказане. Суштина и дејство тих мисли нису у новини, већ у вољи, вери и огњу речи.“ (Алексеј Ремизов)

***
ЈАБУКА

Посадио сам јабуку при врху малињака. Стиже, рекоше, крајем јула.
Укусна, румена, летња јабука. Прими се садница, разлиста, ја радостан.
Стиже јој време да рађа, али само два три плода на вршним гранама. За птице. И осе.
Ниси је орезивао, вели ми Милић.
Она се сама разгранала, крошња ко звоно, милина погледати, али не рађа.
Мораћу да је посечем, кажем, са жаљењем.
Она се расцветала, шуми лишће, зује пчеле.
Стиже, ево, јул. Одржали се плодови, румени као образи девојачки, осмехују се међу лишћем.
Помислим, чула моју претњу.
Осмехнем се. Осмехују се и плодови. Миришу са зујем пчела, хаику причу да пишеш све док и речи на јабуку не замиришу.
5. август 2013.
Довде
***
Излазак сунца најављује врео дан. Скупио сам пасуљ и окачио на стогуљу да се суши. (Дрво висине до 2.5 м. са скраћеним гранама које држе пасуљ и друго да се суше). У хладу смреке сређујем белешке. Врелина све јача. Из шуме допире лавеж ловачких паса. Од врућине још недозрело опада воће. Јабуке, шљиве… Из мреже на којој лешкарим кроз грање смреке мотрим плаветнило неба. Јавља се песник Д. Н. Чита у часопису „ТРАГ“ моју прозу. Питам за здравље. Све отказује, каже. Не дај се, велим, тек да нешто кажем. У то стиже туп удар. Погледам, моја скулптура од старе јабуке пала на земљу. Отказала једна „нога“. Устанем и померим је изван путање. Сада је лежећа скулптура са сећањем на све што је било у сивилу сувих грана. Врућина све жешћа. Зује осе. Птице утихнуле у крошњама воћака. Врелина. Празнина. Тишина…
***
„Немојте сликати одвише према природи, уметност је апстракција, извуците је из природе размишљајући пред њом, и размишљајући више о творевини која ће из тога настати; једини начин да се успнете до Бога јесте да радите као и наш узвишени Господ – да стварате.“

Гоген

*** *** ***
КОСА већ седа- ТИШИНА месечине. О како је камен
У сећању дечак Шуми лишће Чују тај невидљиви терет
диви се старцу. Уз-даси. Шапути. На души…

***
ТО парче неба
Тај мирис јесени и
Ја у пољу

***
„…Дадесет први век ће бити религиозан или га уопште неће бити?Тврде они који гаје профетска расположења, они који лако читају поруке прошлости. Ако бих дозволио себи да се и ја поиграм у тој профетској игри, онда бих рекао да ће двадесет првог века бити и да ће заиста бити религиозан и сви људи ће се молити једном богу: и хришћани, и јудаисти, и муслимани, и будисти, и хиндуисти – свом банковном конту. И Вера, и Нада, и Срећа, и Моћ, и Здравље – све ће зависити од тог бога.
Божије заповести XXI века ће гласити:
Ја сам Новац, Господ Бог твој; нема других богова осим мене.
Не прави себи идола нити каква лика осим банкомата.
Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради за новац, седми посвети новцу трошећи га.
Поштуј оца свога и матер своју, ако имају Новца да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Не убиј, осим за Новац.
Не кради, осим због Новца.
Не сведочи лажно на ближњег свога, осим за Новац.
Не пожели ништа што је туђе, сем ако не вреди новца.
Јер, судећи по оном што смо већ преживели, идеологије скончавају у вулгарном материјализму, па и националистичка. Социјалистичка револуција је, сви знамо, била крвава пљачка приватне имовине у име човечнијег поретка. Данас код нас националистичке контрареволуције су, негде мање негде више, такође крваве, безобзирне пљачке такозване друштвене имовине од стране нових националних елита у име срећније будућности национа. Транзиција на балкански начин…“
(Предраг Чудић: Вејачи овејане суштине, стр. 35 – 36, Браничево, Пожаревац 2011)
SMS Poruka: M.Š.
Raspevane slike
iz knjige kipe.
Moja radost

MiroSlave

7. август 2013.

Чича Гаврило вели:
Срећа што постоји смрт. Иначе човека у похлепи ништа не би зауставило. Није Господ узаман пустио потоп, али канда није вајдило. Сачувај ме од мојих мисли. Бојим се, јер зборим истину.

***
Из васељенског бездана ка земљи страшном брзином лети звезда која ће све ово разнети, расути у прашину. Неће Бог више поновити грешку са потопом. Бог овог времена се објавио у долару, европски у евру…Када ће се то што одавно пророци најављују и зову Смак света догодити не знам, али поуздано знам да су се Американци, они који вуку конце на овој позорници (Шекспир) припремили. Месец је њихово ново станиште, Марс као и планета чији назив држе у тајности. Васионске летилице су спремне, и они су се припремили за живот у новим условима. Вештачки органи: срце, плућа…су спремни за уграђивање. „Нови човек“ ће бити другог сензибилитета са „новим емоцијама“. То није фантастика то ће бити реалност овог миленијума…Она је пред вратима…
Више, у: Г. Т. Сећање на планету Земља.

***

5. И Господ видећи да је неваљалство
људско велико на земљи, и да су све
мисли срца њихова свагда само зле,
6. Покаја се Господ што је створио
човјека на земљи, и би му жао у срцу.
7. И рече Господ: хоћу да истријебим
са земље људе, које сам створио, од
човјека до стоке и до ситне животиње
и до птица небеских; јер се кајем што
сам их створио.
11. А земља се поквари пред Богом, и
напуни се земља безакоња.
12. И погледа Бог на земљу, а она бјеше
покварена; јер свако тјело поквари пут
свој на земљи.
17. Јер ево пустићу потоп на земљу, да
истријебим свако тијело у којем има
жива душа под небом; што је год на зем-
љи ће изгинути.
Прва књига Мојсијева, гл. 6

***
И све ово што је сада чудо технике, ове дигиталне скаламерије, све ће то завршити на сметлишту.
***
М. Д. Ј
Када уђем у аутобус и видим некога да чита књигу одмах се осећам боље.

***
СЕЋАМ се
Све то чега се сећам
Неда ми мира

„…Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху- а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења – Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
Јорго Сефери: Из Говора у Стокхолму, 1963.

Стојан Богдановић, Три кратке

Стојан БОГДАНОВИЋ

 

ТРИ КРАТКЕ

1

ЦРНИ ШЕШИР

       Кампања за избор председника општине се захуктавала. Мој пријатељ Радиша Сибиновић, кога су по оцу Желимиру прозвали Жела, и ја, шетали смо уобичајено, да протегнемо ноге и да видимо шта има новога по вароши. Радиша предложи да свратимо у Пицерију, у то време мало модернија кафана, коју је држао један мој рођак. Прихватих предлог. Улазећи, одмах спазих господина Љубинка Николића, познатог српског бизнисмена. Седео је са још једним мени непознатим човеком. Мени је за изборну кампању био потребан господин Николић. Приђох газди кафане и рекох му, Питај господина Николића, да ли је слободно да седнемо за његовим столом. Кафеџија ми брже-боље понуди, Ево можете овде, све је слободно, и показа на један сто, не схватајући моју намеру. Не дадох му времена за убеђивање, рекох му, Нећемо тамо, хоћемо код господина Николића. Газда се упути према господину Николићу, вративши се брзо, рече, Може, изволте. Одложих шешир и Радиша и ја се сместисмо. Сто је био у облику потковице, релативно широк, могло се комотно седети. Са једне стране на почетку потковице седео је онај човек, па господин Љубинко Николић, па ја,  и до мене на крају потковице седео је мој пријатељ Жела. Чим смо сели окренем се мало према Жели и полугласно,  кобајаги дискретно, али да може и господин Николић да чује, кажем му, Радиша, овај господин Николић је много добар човек, али ће надрљати. Господин Николић се трже као попарен, упиљи се у мене и упита, Зашто,  бре,  професоре, Зато што, ко год муне нос овде у кафану рећи ће онај Бине, ено га у пицерији, седи са професором. Варош је мала и сви већ знају да сте у вези са изборима Ви на мојој страни. Господин Николић прогута кнедлу, отпи мало шприцера и опсова, Ту мајку му, како ми га вузнуше без пљунку. Попили смо по једно пиће и уз куртоазно поздрављање смо се растали. Натукох свој црни шешир и са Желом одосмо. Сутрадан, у дому културе било је представљање кандидата за председника општине. Било је много света. Као у свакој србијанској паланци и овде је сада то људима била главна забава. Појавио се господин Николић, што се и очекивало, јер је он био познати привредник. Људима је изгледао мало необично, носио је црни шешир, загледали су га, један се охрабрио и да га пита, Шта је то, бата Бине, одакле сад шешир, Јуче сам се определио, насмеја се Бине гледајући у правцу мог црног борсалина.

2

СУДЊИ ЧАС

             Једнога дана секретарица пријави, да су дошли господа Томислав Мијовић, песник и главни уредник зајечарског Развитка, и Мирослав Тодоровић, песник из Књажевца. Са Томом је требало да рзговарам о финансирању регионалног часописа за културу Развитак. Неке општине из региона су отказивале финансирање, неуки људи, не схватају да је постојало само оно што је записано. Али овај пут они су хтели да разговарају са мном о нечем другом. Није било времена за велику припрему приче, јер ме је сатница ограничавала, морао сам да примим још неколико странака, ништа нарочито, проза, мора се, а моја мати је говорила, Која се кобила ухвати, та врше, текући послови, локални путеви, мостићи, канализација, водовод. Одмах су изнели проблем. Тома је то изложио. Укратко, Мирослав је врстан песник, има одличан рукопис, Судњи час, требало би га објавити у едицији Крајински круг, али пара нема. Класика. Донели су и рукопис, као да је општина штампарско предузеће. Рекао сам им, Оставите то, па ћу видети шта могу да урадим. Попили су кафу и пиће и отишли, касније сам сазнао да су отишли са приличном дозом скепсе. Позвао сам телефоном свог пријатеља и члана Извршног савета, познатог бизнисмена, директора чувене Индустросировине господина Љубинка Николића да дође на консултације код мене око неких проблема. Он се брзо створио у мојој канцеларији држећи под мишком неки смотуљак, који је одмах почео да одмотава. Била је то метакса. Мени су засијале очи. Он се насмејао сели смо и почели да разговарамо уз метаксу. Лагано почињем причу, Господине Николићу, имате ли оне упаљаче са натписом фирме које делите пословним пријатељима, Имамо председниче, колико Вам треба, Ма, не треба ми, само питам, А да ли би Ви могли уместо тих упаљача да штампате неку књигу, Што да не, зависи колико то кошта, Око педесет хиљада динара, А ја сам мислио да за то требају неке паре, Па добро, имам овде изврстан рукопис поезије Мирослава Тодоровића, било би добро да се то одштампа и онда оним Вашим пријатељима уместо упаљача можете да делите књиге. Тако смо завршили тај део разговора. Наставили смо о прози коју сам већ спомињао. Томи Мијовићу сам ујутру јавио да иду са Тодоровићем у Подвис у Штампарију. Књига Судњи час је изванредна. Пре неки дан смо је спомињали. Аутор таљига. Она на једну страну, а он на дугу. Свако иде својим путем. Вероватно то и други раде. Чека се Судњи час.

3

ПАНЦИРИ

       Господин Љубинко Николић, директор Индустросировине, угледан привредник, дуже време је био у немилости власти, баш зато што је био успешан менаџер, јер у то време на удару комунистичке  власти су били успешни привредници, није било никаквих посебних разлога за то, једноставно, њима је требао дежурни кривац. Власт је одлучила да му испита порекло имовине. Послали су једну комисију, све саме будале. Мувају се по кући, од собе до собе. Тек, шеф комисије ће да каже, Пиши, има харманика врата, они други кажу, Шефе, па ово је мушема, онда шеф каже, Пиши, има ТВ у боји, они други кажу, Шефе, па сви имамо боље телевизоре него што је ова крнтија овде, када му је прекипело, а шеф ће, Ма, ајмо у п… м… одавде. Тако се завршило испитивање порекла имовине овога часног човека и доброг привредника. Нешто касније ситуација се наизглед променила. Господина Николића смо узели да буде члан Извршног савета општине. Његови савети су били изванредни, без фраза, безмерно корисни. Једнога дана дође код мене начелник СУП-а. Жали се како ови из републике не дају паре ни за шта, само узимају! А наша деца, наши милицајци, иду на Косово без панцира. За оне шиштарске екстремисте су прави глинени голубови. Обећао сам му да ћу видети како може општина то да помогне. Иначе раније је милиција била под ингеренцијом општине, сада је републичка, а република нема пара за панцире, а за ручкове, вечере, и скупа путовања републичких главешина увек је било пара. Но, позовем ја господина Николића, он се као и увек брзо обрео код мене са неизбежном метаксом испод мишке. Изложим ја њему потанко о чему се ради и колико то кошта. Он се замисли и оте му се, Мајку му, много пара. Често сам му тражио паре, не за мене лично, него,  де помогни ову акцију, помогни оно,… Увек је излазио у сусрет. С обзиром да је била у питању позамашна сума упитах, рачунајући на његово познавање приврене ситуације у општини, тј. на његову упућеност у то ко и колико пара има, да ми он да информацију, он поче да ми прича, он прича ја записујем, он прича ја записујем. Чим је господин напустио моју канцеларију, ја узмем телефон и зовем редом оне директоре што ми их је господин Николић наређао. Разрежем свакоме пристојну суму, не претерану. Купимо ми панцире за нашу децу и кад сам те панцире предавао начелнику СУП-а кажем му да ми је при обезбеђивању новца значајну помоћ пружио господин Николић. Ову информацију је начелник проследио према Београду и за Дан безбедности господин Николић је добио плакету безбедности, али он није био присутан. Био  је негде на службеном путу. По повратку, позовем га да му уручим ту плакету и кажем му како сам морао да објашњавам тамо на седници,  када је био одсутан, ко је тај господин Николић добитник плакете, а он ме упита, Господине председниче, како сте објаснили, То је онај господин, што сте прошле године хтели да га ухапсите, рекох гледајући га изнад наочара очекујући реакцију, а он ће, Марш у п… м…

 

Мирослав Тодоровић, У средишту два круга

Мирослав ТОДОРОВИЋ

У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА

Стојан Богдановић, О ДА, K. K. Бранко Миљковић, Књажевац; Апостроф, Београд, 2013.

 

У  простору,  између два круга, одвија се животни и стваралачки пут песника збирке „О ДА“ („ОДА“). Из песничког круга песник Стојан Богдановић  десетлећима доследно себи  мотри, промишља, записује, памти, заборавља, из заборављеног слуша одсјаје и гласове  минулих времена, оне који га и  у сну позивају да их помене у песми, да  их „оживи“  на начин песме. Да чује невидљиво, и  да напуни, Рилкеовим речима казано, своју „златну кошницу – невидљивог“. У тој кошници су  збирке: биг бен (Београд,1977),   одлазим а остаје нејасно (Крушевац – Књажевац,1990), зна се (Ниш,1991), црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш,2004) господар (Ниш, 2004) човек песма, (Врање,2007) Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010) Трунке, збирка контемплација овозема-љског са логосом песничке ауре (2011).

Оне потврђују изузетност песничког дела Стојана Богдановића, али због  инертности критике када су   у питању самосвојни ствараоци, и песници изван центра и котерија, ова поезија чека  компетентне и поштене тумаче. Рачуна на време и његову непоткупљивост. Јер, потоњих деценија официјелна критика је протежирала поезију традиције, глорификације историје. Тематски токови су усмеравани у складу идеолошких промена и потреба, пост-модернистичких гагања  у магли. До јуче безбожници, хорски су се обраћали  Богу, ридали за Косовом, певали  у славу свог национа  и за ту певанију прибирали одличја. Била је то мање више иста  скупина „вејача овејане суштине“ певача конјуктурних тема, трендова, које не виде човека, не чују живот, који немају душе…Читаоци су одустали од такве поезије, отуда  симболични тиражи, отуда  и све мање „човека у човеку“.  Јер, „поезија је, по  Хазлиту,  она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће… “ Та фина честица је душа. Без те честице  је на с/цени била поезија курентног маниризма која је остала без читаоца.  Ућутали су и глорификатори те поезије који нису хајали за временски дистанцу, ватра  песничке сламе се угасила, остала је само пост-модернистичка тишина и заборав сушти

Други, истински ток поезије  као понорница  је  текао са светом тајном поезије,   бреме-ном овог времена и судбина, личних и колективних. У том току је и песништво Стојана Богдановића за које ће превредновања потврдити високо место које ова поезија има. Њој нису потребне ни похвале, ни покуде, данашње шаблонске књижевне критике. Све је дато и представљено њом самом. Речима песника Миљковића казано: Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој  неће наћи  онај ко не уме да зарони… Нема питања, ни одговора, треба је проницати све док из њеног бића  не чујемо и откуцаје сопственог живота, оне што именујемо  као универзалне…

У  досадашњим приказима истицане су карактеристике и  вредности  ове поезије: садр-жајност и   оригиналност, лични печат у сублимацији искустава.  Богдановићева  „поезија дише на живот и ово време, карактерише је  особен иронијски дискурс   и хумор,   епска бука у лирској  души човека овог тла, звук судбине и историје  проткан кроз животописе и ликове његовог  породичног стабла, аутопоетички кредо снажне с/мисаоности изражен у стиховима дубоке сагласности са  универзалном  природом песничке речи,  снажне симболике и мета-форичне вишеструкости“. Он је  песник „особених језичких конструкција и хипокористика“, „лукаво се окористио пооштреним поентама“ (Стојковић) у песмама – причама, изградио је властити „патент“ песме, он „маестрално визира егзистентне оквире у традицијском етосу“ (Ђуровић). „У универзална, озбиљна, дуговечна питања, на које често ни човек, а ни математика ни поезија, немају коначне одговоре – провлачи хумор иронијског дискурса, али само наизглед релативизујући их“… „и када се „шали“ позива на дубље тумачење света око нас“ (И. Косанић). „Стојан Богдановић, Песник = математичар, нас својом комплексном поезијом озбиљно „забавља“ песничка реч његова је дубоко утемељена у Реч-и човек песма“ (Тодоровић)… „Богдановић и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и  (у) предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно-лирски и свака песма је у неку руку мала приповест, интрига, анегдота, духовна зачкољица“ (С. Игњатовић): „… елем, пева  се  иронијски а озбиљно – о много чему. И када су то, на изглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијални“ (Р. Мићуновић).

Нова збирка  смислено двоименованa „О ДА“  („ОДА“) је потврда песничке зрелости и зенитне  позиције његовог певања. Онај, спољашњи тематски круг, захвата „хеленске теме“, али са суштинском одликом Богдановићеве поетике  и  његовог односа према стварности,  према историји  и феноменима  данашње „употребе историје“. У песме уноси  комплексан „поглед искоса“  промишљања стварности, са личном филозофијом, сочног иронијско-ху-морног дискурса, која је заштитни знак његовог певања. Скоро све песме носе одлике пе-сникове природе и уверљиво потврђују  иронијски поглед  у чијем се видном пољу находи хумор и парадокс, бритка мисао и  особена, резимирајућа,  поента.

У низу песама   предочава аутопоетичке ставове, оне  који су  биле и  окосница његове  извансеријске књиге Човек песма која са збиркама Господар и Црна рупа представља комплексан песнички триптихон. Разуме се, они су и у осталим збиркама, али Човек песма је индетификовала песму и њеног творитеља, објавила се  по лику и духу његовом, јер: сваки је човек друга песма / и само је човек песма / сваки је човек човек и жена / да се не лажемо / постоје различите ране. У једначини човек – песма су сублимирани садржаји његових певања и мишљења у којем је уметност  Речи дошла до пуног изражаја.

О ДА = ОДА окупља 50  (По столећа) песама, прича у стиху. Већ у  првој песми Акропољ је алегоријска прича  луцидно осмишљена да заокружи  промене еволуитивних токова  „Да је човек од мајмуна постао свиња…“ са ироничном  опсервацијом свињске памети  која „…може у огледалу да препозна  свињу – благо њој. / Није речено да ли дотична свиња  види да је свиња / Или само види свињу. / Већина свиња које свакодневно срећемо не би одушевило то огледало...“ Песник   је вешто  „скројио ову песму – причу“  сатиричног преплета  што подстиче  на размишљање,  и сугерише друге   подтекстуалне  токове. У песми  и пасаж о женама и гускама  указује на песникову луцидност  да кроз хуморну оптику песме прикаже  и ове ликове.

У даљем току нарације  је поглед у прошлост, на оне који су водили ратове, и „Кроз небеску тријумфалну капију…“ отишли у историју. Ко?  „Ти, како их називају лордови, султани, дуждеви, / Сви редом имали су превелике уши. / Не, не могу рећи да су били коњи.“ У  хармоничниј синтези сублимирана је историја у хуморно-иронијски обојено певање са дубинским поимањима  поетске суштине.  Али, овај мајстор поенте,  у конкретним призо-ри-ма за повод песми,  исписује завршне стихове  ширећи  тематске оквире казује  како „…два – три дорска стуба, два крндеља….стрпљиво стоје у ред, не дирају никога, / Као ветерани у Србији испред продавнице хлеба.“

Ево како овај песник уноси у „хеленску тему“  српску стварност – причу.  Како један пр-изор слику пореди (надопуњује) са другом  чиме садржајни план умножава бојом српске драме оличене у песниковом виђењу српских ветерана испред продавнице хлеба. Она је, као и низ других песама потврда  умеђа да се прошири тематско поље песме, творећи особену симбиозу виђеног и знаног, српског и хеленског.

У песми „Повратак из Грчке“ Бранислав Петровић пише: „Небесна душо! Плаче / Онај ког неспозајно таче.“

Песник Богдановић је неспозајно такао, спознајно испевао, кроз сиже песме приче  у песму  је призвао и Перикла.  Јер, ту где он стоји стајао је Перикле, и како увек Руља не види ништа. / Водичи такође. Не виде да се песник преобразио у Перикла.  Али, то је био само сан, тренут када се песник сањарећи  „обрео“ у обличју Перикла.  Мотив сна у Стојановој поезији, је у функцији промене песничких планова – визура… Значајан,  са стајне тачке певања је битан, јер „Са Акропоља се види цела Атина. / Са трема на Сувој планини / Види се цела Србија.“

Из спољашњег тематског круга песник се враћа у средиште, да уз своје огњиште промишља и поручи, али, на његов начин: Кад боље размислим, / Да није сунце / Ви не бисте ни постојалиПа, ја сада не бих био Перикле. / Пржи ли пржи

Овим завршним стихом  „објашњава“ се медитација о улози сунца (Врелине) у његовој трансформацији у  Перикла.  Богдановић припада оном реду уметника који, Андрићевим ре-чима казано, „изненаде читаоца познатим“. И доиста , његова  песма,  и стих,  у темама, мотивима,  ликовима и ситуацијама у којима се налази: У хладовини једне атинске теверне…, / Одавде из таверне дивим се сунцу.../ С оне људске стране   недостаје много стубова  из грчке историје... има поред садржајности   и мисаону концизност, непредвидљивост са парадоксом  и способношћу да кроз реминисценције на хеленски  теме изрази и „личне“ ововремене у духу своје поетике.

 

О томе песма „Дорски стуб“:

 Надица је била дорски стуб,

 Носила је фамилију на леђима

 Да је она сад ту, не би падао град.

 Она би се са Господом договорила,

 Макар на кредит,

Па ја сада не бих био Перикле.

Пржи ли пржи.

Мали би јој био жирант.

 

Из средишта два круга, животног и  тематског, песник усаглашва античке мотиве   са по-дацима из властите   биографије. Повезује и пореди прошло са ововременим, непосредно со-бом  аутентично казује о  животу и менталним особеностима народа и поднебља. Отуда у ов-ој поезији: Богови, Енглези, Надица, цар Душан, Цвеће, Милосрдни анђео, Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Кум Радоња, Пегаз, Гатара, Бабићи, Мати…Краљ и престо… са заврш-ном терцином која поручује: Живот је као лептир, / Не притискајте га, / Покварићете му боју.  У њој је проговорила душа песникова потврђујући да је поезија оно што мисли душа. Ова велика минијатура  о животу са дахом зена  је као суза  радосница на лицу горштака.  Суза  у чијем  се бисеру види цео живот. Песма  је лирска синтеза  искуства и сензибилитета  у којој лептир као симбол лепоте и кратковекости  предочава лепоту живота и  његову крх-кост, док боја која га краси  подстиче и  друге аспекте  промишљања живота. Исидора Секу-лић каже: Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.

Стојан БОГдановић кроз супстанцијалне теме предочава свеколику повезансот живота и песме.  Сведеношћу и економијом у изразу он кроз „личну причу“ указује и  на епику овог тла, на српску фатумску жилу куцавицу, постојања, страдања и певања.

У песми чија тема казује о позиву песнику  да принесе песму  за зборник (поменик по-чившем песнику) сижејни план песме надопуњује промишљањем  у којем се укрштају погле-ди на живот  и вредновање стваралаштва (дела) …И озбиљно сумњам, брате / Да ће покојник постати већи писац / Ако му  баш ја песму посветим. Песма с поводом  подстиче на размишљање и о другим аспектима односа песника и песмом казаним. Али све је то у песми, њеној просторности и подтекстима које ова тема инспирише отварајући  и друге семантичке  релације.

Песник који каже ја мислим песму је стваралац посебног кова. Он мотри споља, а казује изнутра о чему недвосмислено  говоре и песме које кроји  уводећи у личну причу и ликове из историје чиме сижејност песме постаје обухватнија, дубља  са  универзалним кругом зна-чења.

Доследан свом песничком концепту кроз Неухватљиву мисао у миљеу његове песме ће се наћи   и  Клеопатра, чича Живомир, рундов Рапча…док одвија свитак песме (Мисао је неухватљива / као да је она Бог, а не ја.) ниже слике са животним искуствима. У лично сплиће спознајно, промишља теме изражавајући сопствену поетику мисли  у којој се његова песма разграњава  и представља својеврсну „причу“  о „певaњу и мишљењу.“ У  видном пољу Богдановићевих  тема је и Вучић („Вук и Европа“,  Трмка,  Певање…с одликамa које га репрезентују  као атипичног, оригиналног, песника са осећајем да  у  лирске  унесе наративне  нити, наративне обоји хуморном иронијом  својственом његовом поимању песме која  …мора да буде, мора да зна,.. и наравно све мора да се запржи…  А како се песма сама пише (Борхес) тако је и овај песник вођен песмом исписао антологијске песме, а  тамо где је насто-јао да буде господар песме написао  је садржајно занимљиве  песме умешно повезујући наративне нити  у фабулу  песме  саздану  од конкретних  слика до  метафизичке слутње  вечности (Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Он и кум Радоња).

Богдановићева   песма зна, држи се песниковог приниципа да треба да има мисао, да са-држајем искаже супстанацијалне  теме. Кроз биографске чињенице предочене  су универ-залне  вредности колико певања толико и садржаја.  Асоцијативне   претпоставке  симбола   и слика  с оплемењујућим иронијским дахом надопуњују нијансе значења. Оне доприносе њеном колориту. У овој поезији се налазе гномски искази: О настанаку песме реба то да ме погоди / Или да ме је погодило, / Па ме још гађа, / И са собом ме свађа)о мислима ( Пусти мисао да иде својим путем / Ионако је дошла без тебе...), о певању (Певање је најбољи лек за добро здравље…), али, Господ је људима подарио гласне жице / Да би се чуо Глас Божји, / А они се умислили).

Овај песник се није умислио кроз њега збори  време  и ово тло с искуствима историје и поезије дубоког памћења. О ДА, испевао  је  ОДУ   пуним гласом животног песничког искуства, ослушкујући живот и време,  живећи, мотрећи и промишљајући све(т) око себе,  на начин песме из које је чуо, у свом гласу,  звук судбине овог тла, своје претке и Глас Божји.

 

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК

Изабране песме ИзвештаЈ Стојана Богдановића

Стваралачки и животни пут Стојана Богдановића се одвијаo у два тока: стазом математике и стазом поезије. И те стазе су се рачвале, биле паралеле које су се укрштале,  правиле кадкад круг, удаљавале, приближавале праћене другим стваралачким, животним и судбинским линијама. У првом реду овај полифоничар је mathematicus чије песничко дело и поред високих оцена  изречених у текстовима, приказима, есејима још није адек-ватно  валоризовано већ остаје отворено за студиознија читања и тумачења.

Извештај  је сачињен   из  6 песничких збирки: биг бен, 1977; одлазим а остаје нејасно, 1990; зна се, 1991; господар, 2004;  црна рупа, 2004; човек песма, 2007. Када је  овај математичар↔песник у питању занимљив је интервал објављивања збирки песама. Изме-ђу прве и друге, 13 година, друге и треће, 1 година, треће и четврте↔пете, 13, и  шесте 3. год. Доминантан  број 3  симболиком указује и на семантиче специфичности ове поезије коју отварају бројеви.У извештају се од 213 објављених налази 117 изабраних песама…

Златни  пресек кроз песничко дело Стојана Богдановића именован као извештај отварају песме из збирке биг бен. Збирка је штампана 1977. у тада култној едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије и  значила је улазак у српску поезију.  Било је то време са више поезије у људима и свету… Имао је  овај песник с првом објављеном збирком 33 године (Године живота Исуса Христа) и, ево, не случајно Златни пресек се саставља и склапа 33 године након њеног штампања. Симболика броја 3, кроз тројство ових књига, указује  и на тајновите повезаности поезије, живота и времена. Јер, прве три збирке штампане у минулом веку тематски и мотивски су  у магистралном току српског песништва  са  одјецима и европског  трагања за новим певањима  у које   Богдановић кроз своје поседе  зналачки уноси особену ноту личног, животног и стваралачког…Та нота боји поезију и оригиналитет Стојана Богдановића, издваја га из  хора, из програма, изама.

Животно искуство, лична историја, теме, језик и меморија  језика, иронија натопљена

хумором, хумор проткан сарказмом, особен поглед  на све/т, инверзија као и дар да се профетско биће поезије огласи кроз његово луцидно  промишљање  изражено стиховима:

 

водимо ли рачуна о замкама

 које су подмукли европејци

 поставили за вука

 

дају печат Богдановићевом певању. Ови питања и  низ  предсказања из других  песама, првог тројства збирки се у данашњој стварности  обистињују.

У избору  су из тих збирки издвојене  песме које садржајем и атмосфером, наративном основом, даром да се аутобиографско усагласи са друштвеним, да медитативну евокацију обоји традицијом и  митским, да стих фабулира ововременом драмом, јер „…остаје нејасно / да ли ћемо до краја месеца морати / да опонашамо диогена“. Нађоше се у Стојановој поезији поштар, докторка,  вајар, командант неба, симонида, баба живка, едип, сократ, ајншајн…чу  Брамс и мађарски цигани и жена песникова… Затвори  се први песнички круг, а песник заветова  „..нећу више употребљавати велика слова (и малим се могу писати велике речи)..“ Све више је личио на своје јединствене песме које су биле његово уточиште, ис-поведаоница и молитва. Све више су истине живота и времена попримале  математички облик песме (Емерсон).

После треће збирке  зна се (1991) на позорници овог тла се догодила трагедија народа, а ми смо,  како то пророкова песник стихом „улазили / У замке које су подмукли европејци по-ставили“, у паклени круг потоњег десетлећа XX века вукодава (Мандељштам). Страшна драма српске коби  се понављала. Кружила… Kao онај гавран из збирке „Црна рупа“.

„Математика је начин за опис унутрашње хармоније“ (Њутн),

У делу Отворена књига (“Против агресије”,1999) Стојан Богдановић пише: „Драги пријатељи, мог оца су убили немци на прагу наше куће, управо кад сам се родио. Не знам зашто. Мој син је погинуо 1992 године. Ових дана је од туге за својим сином преминула  мо-ја драга супруга… Од пријатеља којима сам се обраћао очекивао је речи осуде. Али ништа. Да ли су занемели пред виђеним? Песник  завршава писмо: “У цркви светог Ђорђа молим се за спас ваших душа.”

О томе је, с тим теретом, нем пред виђеним, из дубине свог бића и порекла, испевао  велике песме битне за васколику поезију српског рода. У њене просторе унео  је биографске елементе, аутентичне јунаке и догађаје.

Стојан песник (… унук николе г. богдановића / каплара из штаба моравске дивизије) је     упесмио судбине и фатум овог поднебља  збиркама Господар (2004),  и Црна рупа (2004). Оне  снажно делују  комплесношћу и носе елементарну суштину поезије времена   живота из које  се чује звук судбине. Српске… Исписао је корону антологијских песама лирски оплеме-њујући разуђену и опору епику српске историје са асоцијативним призивима античког мита. Обе  збирке су битне збирке српске поезије,  промишљања српског усуда  и личне, поро-дичне приче,  која се њоме исказује. Она отвара и нове сематичке равни  о чему Мирољуб М. Стојановић у огледу „О родољубивом осећању у стиховима Стојана Богдановића“  пише:

„Већ у првој песми књиге црна рупа, браво никола проширује се парадигматска оса Богдановићевог односа према домовини. Домовина за њега, како и доликује интелектуалцу високог ранга, апстрактна је именица, јер све што је везано за њу, најпре је везано за дом у коме ће оставити младу жену и, упркос личној жељи, а зато што краљ и његов имењак Пашић нису умели да воде политику, Никола мора у рат да врати дуг отаџбини, а одложи сина Мирка и остале / за после рата и да остави Драгињу која ће сањати бркате Цигане, а он ће по повратку, срећан што је преживео, из обести или освете, живети срећно или несрећно до краја пресујући пресом за цреп цвеће за даме у име своје  и свога кума Радисава Станковића остављајући Драгињи освету тиме што ће поружнети и поцрнети толико да ће морати да је на самом крају положе у црну рупу. Та Србија, та црна рупа на кугли земаљској, показује чудесну, невероватну полисемичност у стиховима Стојана Богдановића.“

Завршна књига овог шестокњижја човек песма (2007)  својеврсна је песничка певанија о песми. Господ је створио песму (и човека од праха земаљскога  удахнувши му дух животни) а  како је песма душа човекова она има и одлике свог творитеља. И ова певања су остварена  у духу песникове личности и дара да речи обоји уверљивим нијансама протканим суптилним нитима песниковог метода, тежње  да се докучи тајна песме која је  слика песникова. Његов живот.  И судбина.

То су есенцијалије  што  резимирају свеколика искуства певања и стварања. Висок умет-нички домет одликује ова певања о песми, о човеку, о  судбинском односу човека и песме.

Оригинална  и непоткупљива поезија С. Б. (В. П.) је  песничко сведочанство о  животу и земаљској судбини на овим просторима, о поезији  као   извештају  чији се круг не затвара. У том, живом, кругу све што треба упамтити постаје песма и њена геометрија („Поезија је у правом смислу речи геометрија“ Лотреамон)…И метафизичка димензија  изречена у рези-мирајућем тројству стихова:

 

полако престајем да постојим

господар мајсторски прецизно

претвара ме у песму.

 

Митровдан – Никољдан, 2010.

 

 

Стојан Богдановић, Тумачица и будала

Стојан БОГДАНОИЋ

 

ТУМАЧИЦА И БУДАЛА

 

Нисам се до краја расправио са Тумачем, а појавила се Тумачица. У први мах, помислио сам да је и то сан. Нажалост, није. Мени је то, док сам био мали, изгледало занимљиво. Када ми неко каже да је заљубљен у мене, радовао сам се као мало дете. И тада је, као и сада, када се то деси, почињала игра мачке и миша. Боље је рећи, мачора и мачкице. Али тешко да ће то неко разумети. А још је теже да људи из ближе и даље околине прихвате то као нормално понашање. Одмах почну да вас гуркају према амбису. Социолози и социолошкиње за све то имају специјалне називе, углавном на енглеском. Мада код нас сељаци, не знају ни српски, онај београдски српски, на то мислим. Онај што га растежу, као жвакаћу гуму. Они то зову својим језиком, а ту је најпогоднија, боље речено најпознатија реч оговарање, раније се звало опањкавање, а сада је трач. Е у тај амбис, односно, у трач вас гурну, као у центрифугу. Ако човек изађе жив, онда је потпуно исцеђен. Толико, да му се и уши провиде. Изгледа, као да су му уши од флис папира.

И почне она мене да вија около. Лајкује. Цепа само оно што ми се свиђа. Убеђује ме полако. Баца удице. Не зна неке ствари. На мале удице се хватају мале рибице, пљуцкавице. А друго, не зна да сам ја одавно мртав човек. А док сам био жив, био сам прави сом. Чим сам порастао, одмах сам умро. Али да после мене, не би био потоп, како је и ред, Господ  је моју енергију, моју мисао, пресипао у други пехар. Не у Свети грал, како се иначе пресипа из шупљег у празно. Радећи тај узвишени посао, неко је омануо. Да ли због погрешног пехара или због нечег другог, не зна се тачно. И  због нечије несмотрености, моја је мисао изцурила. И сада се маје около и замајава. Ви који сте остали да живите, ви саможивци, ви сте сведоци, да има доста замајаних. Е, то су моји. Да није оне несмотрености, моја би мисао била у мојој шупљој глави. Али ови моји сада не би имали шта да пресипају и да глуме неког бога или да имитирају брадоњу. Ето шта може једна једина несмотреност да учини. А ови, моји, замајани, досетили се и произвели Тумачицу. Сазнали су однекуд да нисам ових дана у добрим односима са Тумачем снова. Не знам како су сазнали. Нисам то нигде објавио. Ни на зиду, ни на патосу. И тутну ми Тумачицу. Заборавили су, да сам сада искусан момак, да сам одавно умро и да се доста тога нагомилало у души и около ње. Сметнули су с ума, да ја нисам онај стари. Да сам се прозлио. Онако, како треба и како доликује једној оваквој изможденој мисли. Оваковој изанђалој величини.

Време је скупо,

Зато што не постоји,

Зато што га нема.  

     Почне она љубазно. Увија се, савија се, превија се. Па, богами, и пожали се повремено. Онако, благо. Дискретно. Пази да ме не наљути. Кад види да нисам фаше, почне изоколо, Не знам да ли смем да вам кажем. Навлачи ме да јој кажем, Па, кажи. Мислим, да ће као свака госпођа, удовица њених година, да се мало пожали, на кичму. Искичме их док су младе, а жале се после, кад прође онај воз. Евентуално, да каже, Отекла ми нешто лева нога. Зато што је криво насађена и устаје на леву ногу. По тој кривој, тј. левој, нози сам је и познао. Види се на слици, доста јасно. Мада је Тумачица, приликом сваког фотографисања показивала други део тела. Не, ногу је крила као змија. Имала је онај исти ожиљак, који ми је показивала, када је лежала у кревету због наводне саобраћајне несреће, којом приликом је, каже, сломила ту ножурду. У ствари, њу је за ту њену проклету ногу, због које сам ишао у болесничку посету, коју је она накарадно протумачила, то је Тумачица, ујело комшијско куче. Када је покушала, из обести да га ритне, јадно кученце јој је заболо неколико својих зубића у спорну ногу. А онда се куче из страха од бесне Тумачице нагло тргло, заборавивши да отвори уста. Тако да је Тумачици откинуло мало меса са те ионако криве и мршаве леве ноге. Изгледа да побеснелу Тумачицу, која је дуго лежала да би се смирила, уз допинг наравно, није то куче толико разгневило толико, колико јој је стално подизала тензију помисао да ће јој нога бити заувек обележена и да ће јој стално сметати при сваком покушају да седне на клавирску столицу.   Али, јок. Још, да би била убедљивија, показала ми је на ФБ-у фотку, на којој изгледа као комарац. Још тада се знало да ће од ње неки гадан баксуз да израсте.

Кученце је од страха прецркло. Локалне новине су забележиле његову смрт, а где је сахрањено и да ли је уопште то учињено са јадничком, не зна се. На пасјем гробљу, свако је пасје, али пустимо сада то, нисам нашао његов гроб. А на православном гробљу се држе древног обичаја па псима не постављају споменике, док за католике и протестанте нисам сигуран. Нисам ни имао времена да све то у трен обиђем, јер мрц се споро креће, као нека мрцина.

Тада, лукаво направи паузу. Тако да ја имам два-три дана за размишљање о глупостима. Силно сам време, за то време истраћио. Толико времена, нисам изарчио ни када сам био жив, када сам био у пуној снази, физички и умно. Ово је без везе, физика је у уму. Али нема везе, нека остане овако. Широкој читалачкој публици ће се чинити, као да им је јасно. А и умишљеној  Тумачици. Из њеног понашања на зиду, поред зида, испред и иза њега, може се закључити да се она уживела у своју улогу тумачице, коју је сама себи доделила. Као да је она сада власник ауторских права на мој живот, пре и после смрти. И то, без консултација са мамом. Није се консултовала ни онда када је мислила да се заљубила у погрешног човека, који се сада,када је сахранила јадног мужа, као авет појавио на њеном зиду, а камоли сада. Но, чим сам се појавио, одмах је мазнула слику из детињства. Чврсто ју је стегла под левом мишком и беж, колико је носе оне сада већ остареле ноге. Не може брзо да трчи, али користећи се својим великим лукавством, зачас, на првој кривини, негде замакне. Овде сам могао да убацим епизоду са скршеном ногом. Али нећу поново да давим. Чврсто је решена да слику сакрије негде у својој души, дубоко, да све то запрета и не дозволи било коме да тамо завири. Исто онако како је то, по својој, причи урадила пре четрдесет година. Као да је сада дошло време да се неко диже из мртвих, да би јој поверовао у ту обесну, а можда и помало сулуду причу. Као да је сада дошло време за наплату тог прохујалог времена. Па баш је нашла коме ће све то да наплати и како. Да тумачи мисао. Је л′ те. Време је скупо, зато што не постоји, зато што га нема.

Човек воли да га неко похвали,

Чак и када је мртав.

Иначе, оде доктрина у мајчину.

      Једнога дана, када сам већ био на крају живаца, она се појави са објавом на своме зиду. Хвали тамо неке глупости. Ништа није ни разумела. А није узела ни лекове, па је кафу сипала у пепељару, цигару је угасила у шољицу за кафу.  Живнуо сам. Замало, од муке нисам поново оживео. Ко зна сада колико бих тако поживео, али онако мртав ладан, ја се понадам. Изгледа, човек воли да га неко похвали, чак и када је мртав. Иначе, оде доктрина у мајчину.

И, једне вечери, ево је Тумачица. Опет се пресвукла. Видим ја да ту има нешто и за мене. Да и ја нешто тумачим. Намазана свим бојама. Као трчи ми у сусрет, а овамо само мерка тренутак да ми гурне. Овде је требало да напишем где и шта да гурне. Али написаћу овако, Да ми гурне прст у око, Да ми гурне заглавку у точак, Да ми гурне причу, Да ми гурне у главу своју мисао… Шта год узмете, то ће вам бити добро.

Да наставим, имајте мало стрпљења. Требало би и помало да ме поштујете. Нисам џабе умро. Стално говорите, О мртвима, све најлепше, а мени би да извадите очи. Па, из које ће рупе цвеће да порасте? Размислите добро. Помислио сам, када се појавила, да ће ми рећи нешто бистро о мисаоној енергији. Она, пренемажући се покрену моју причу из основне школе, када сам био заљубљен у змију, тј. професорку француског. Само се удрвих. Исколачих очи од силног изненађења. Удрвио ми се врат. Тако се то ради. На препад. Наставих отворених устију да слушам њен трактат, како је била заљубљена у мене, у моју мисао, јер ја сам то и ништа више, а да јој је њена учитељица клавира, која је такође била заљубљена у мене, не у клавир, не ни у мисао, него у мене, рекла како се ја удварам свим женама. Ето ти сада. Видите, људи Божји, шта је та кучка, тј. Тумачица истресла на мене. И то без иједне трунке гриже савести. Каже ми онако безобразно, носила је то све са собом свих четрдесет година. И никоме није то до сада рекла. Ни својој покојној мајци, ни покојном мужу. Ником, ником. Бар вам је јасно о каквом баксузу је реч. Четрдест година је то носила. Богами, ту нису чиста посла. Због тог шока, који јој је, као, направила једна заљубљена жена, она је пропатила свих ових четрдесет година. Још се није опоравила. Сада ју је, каже, поново стигло оно, од пре скоро пола века. Предлаже ми, та сподоба, да седнемо на ивицу онога амбиса. Те, када прође њена, такође опака, учитељица клавира, није умела ни у дрмбољ, а камоли у клавир, да нас види заједно. Па, да цркне од зависти, од муке. Ако то већ није урадила на време. Замисли, да јој цркне учитељица клавира. После и ту злицу да имам на савести. Само ми још она треба на мојој пренатрпаној савести. Мало ми је мојих брига. Па, да на савести имам и њену учитељицу клавира која, узгред буди речено, није била ништа мање зла него Тумачица. Споменућу, овде, онако узгред, учитељица клавира је била мала, пегава, дебела, гузата. Право чудо природе. Одкуда толико много злобе у мале сподобе. Чудо. Право чудо.

Живот је само мисао,

Која се прича,

Добрим пријатељима.

     Довела ме је у врло непријатну, да не кажем, гадну ситуацију. Дошло ми је, да је убијем или да се убијем. Не знам шта да радим. Рекао сам јој, Одмори мало, па ћемо наставити. Сложила се. Невољно, али сложила се. Али сви знамо, неће се смирити, а и то није решење. То је привремено. Да је откачим са зида. И то није решење. То сам раније радио са неким другим личностима. То је излизано. Покварићемо причу. Сада ћутимо. Ћути она, ћутим ја. Видим да нешто спрема. Не знам шта, али спрема нешто. А ја. Па, ја размишљам. Тешко ми иде. Нисам до сада никога убио, чак ни док сам био жив. А сада, ево у каква ме искушења баца. Што није то све натоварила неком свом комшији, неком свом другу из разреда, неком свом колеги са студија. Могла је некога да нађе на железничкој станици, на пристаништу, на аутобуској станици, на еродрому. Све су то варијанте, али нису убитачне. За њену причу, да би Тумачица задовољила своју сујетну душу, потребна је нека крупна, и уз то шокантна мисао, у коју ће мало ко да поверује. Њој то треба. А како да се ја извадим из овог глиба. И зашто сам се у све то упуштао. Могао сам лепо да живим и без те приче. Могао сам да идем од места до места и да по панађурима, као Онај, причам оне приче које знам. А не да сада измишљам којекакве приче да бих задовољио неку тамо параноичну бабу. Проблем је у томе, што се та мисао не смирује. Подивљала је. Копка ме. Не да ми ни да спавам, ни да куњам. Не да ми ни да једем. Само тражи нешто. Требало би да реконстришем цео њен живот. Да измислим да је имала сто швалера, куда би ме то одвело. Да убацим триста личности. Да споменем и Перу који је преко ноћи прао улице, а дању јој певао серенаде. Што би то било патетично. Само што нисам пустио сузу, па да си исфлекам нову кошуљу, у којој су ме наследници сахранили, и наравно коју су купили само за ту прилику. Да се покажу пред чаршијом. Морао бих да нацртам и њену маму, и бабу, и оца, и мајку, и мужа, и сина… Ма нека се носе. Скратићу причу овде, па колико кошта да кошта. Оставићу је да скапа поред компјутера, као верно псето. Нешто горе нисам могао да смислим, а нисам могао да убијем Тумачицу. Као ни Тумача снова. И њега сам пустио да живи. Живот је, иначе, само мисао која се прича, само добрим пријатељима. Ионако сам одавно умро. А моја ташта никада и није мислила да ћу ја бити човек, јер нисам био инжењер. И никада, сво до своје смрти, нисам био у Ираку. Будала.

 

Катерини, јуна, 2013.