Monthly Archives: August 2013

Стојан Богдановић, Торбица

2.6.2013.

ТОРБИЦА

Ишли смо данас на излет. На кафицу у Олимпик бич, ово не знам како се пише, а и не волим тако да напишем, а на грчком не знам какав је назив места. Нема везе. Мора, бре, да окрене круг око оних радњица које су начичкане једна до друге, као… Док се окренеш, она нашла неку торбицу. Са једне стране је шарена, а са друге само боја торбице. Боја чоколаде, само мало светлија. Велика торбица. Може свашта у њу да стане. Неколико пута упорно ме запиткује, Је л’ ти се допада, шта мислиш, није скупа, само пет евра. Да је купим. Када ми је, скоро, прекипело кажем, Купи. Само да је скинем са екрана. Узе торбицу и оде да тражи продавца да му плати. Појави се однекуд „калимера“, сав рашчупан. Каже, Добар дан. То је све што зна да каже на нашем лепом језику. Саопштава јој цену на енглеском. Чујем је како ми виче, Пет евра. То значи да треба да платим. Вадим пет евра и пружам их „калимери“. Он се смишка и захваљује, а жена ми даје торбицу. Стављам је на раме, а она вади мобилни телефон да ме овековечи. Пар фотографија. Каже, Боја је предивна, обожавам ову нијансу, одговара боји твога гласа. А нема више ни да се мучиш са оном старом исцепаном торбицом коју ми је брат поклонио пре десет година. Богами, доста је издражала. И ја, богме.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ДУЖИНА ТЕКСТА

ДУЖИНА ТЕКСТА

Недавно на пијаци, сретох свог старог пријатеља, угледног  књижевника и новинара,  Нешу. Није се десило ништа ново, одмах је почео да се нешто жали, да боцка и да заједљиво, и кисело, коментарише мој статус. Ја сам се са друге стране смешкао, вребајући прилику да га упитам да ли би хтео да ми напише рецензију за књигу. А какву књигу, упита, Роман, кажем ја, смешкајући се и даље, Важи, али донеси ми рукопис што пре, треба то да прочитам, Донећу ових дана, само да ископирам, прочитаћеш брзо, није дугачак текст, око двеста страница, Јесте, али, ако је текст досадан, онда је он много дужи, насмеја се сада и Неша.

 

 

Стојан Богдановић, Цоне спасава песника

Ову причу ми је испричао Цоне из Великог Боњинца и ја ћу покушати овде да вам је што верније пренесем, препричам, како би сте и ви уживали. Ево овако. Можете да верујете, а можете и да не верујете. То је ваша ствар. Сваки човек, па и жена, си мисли шта му је ћеиф. Мени се ноћас у сну јавила она моја железничарка.

Разним људима се јављају разне особе и разне ствари. Некима се јавља Исус. То су оне које су највише одлепиле, говорио је мој деда. Још би додао, да су неке, или да су бар добре домаћице, па хајде. Али ни једно ни друго. Само белај у кућу. А можда им се стварно јавља. Но, мислим се како ће им се јавити, када је отишао горе на службени пут. Ко зна са ким је, кога је повео са собом… Зна се, из предања, да су апостоли остали. Остали су и опстали су и они што су склањали поглед од њега, када је оно било густо. Остали су да сведоче о своме неморалу, а не о Њему. Све су то шкакљива питања, зато их остављамо за други пут. Не, не треба журити, нисмо у школи, па чим питање, одмах одговор.  Па учитељица строга, као железничарка, али префригана. Хоће од сваког детета да извуче максимум. Некима се јавља Света Марија. Кажу, и оне би исто. Не морају да се удају, а могу да роде дете. Из епрувете. Као да је то, смути, смути, па проспи. Не мора да буде Исус. Довољно је да буде као Он, па мама кад га зачешља. А кад порасте девојчице има само да му чупкају брадицу, а он ће да их штипка. Да, али чему све то, мисли се Цоне. Ако је већ наука доказала да је тачно оно што пише у Великој књизи, да жена може да затрудни, и да роди, и без мужа, зашто сада нека железничарка или учитељица, свеједно је, треба некога да чупка и да му тетоши, да врти репом, да му кува кафу и да му набија рогове, па после опет, да ономе своме железничару Краки пере усране гаће.

Да разјаснимо неке ствари овде, док нисмо отишли предалеко. Она није железничарка зато што је железничарка, већ је тако зову, зато што је удата за железничара Краку, а Крака је у ствари скретничар. Иначе, мали човек а имао дугачке ноге, па тако доби ово име које није библијско, али му паше. А жена му Станка, па је зову Танка или Тана, а понекад, Танче. Кад како, ако хоће да истакну њену фигуру и баксузлук, онда је зову Танка, ако јој тепају, што углавном чини Крака, друге нисам чуо, онда је зову Тана или Танче. Далеко је она од свих тих имена. То су све имена из младости, или добијена по рођењу. А сада, она се изметнула у праву караконџулу. Ако скратим реч караконџула, нећете знати о чему је реч. Али, зваћу је, за сада Кара, што на турском значи црна, а на италијанском, драга, само се различито пише. Касније ћемо видети, да ли треба то да мењамо, због њеног јадног мужа или због Турака.

Крака је добар и трпељив чова, радио је као скретничар. Годинама је подизао ону буџу, да скрене трачнице и припоји их другима, како би воз отишао на праву страну. На крају крајева, Крака је скренуо, а воз је отишао до ђавола. Није он скренуо од скретнице, него од Каре. Како било да било, он је сада у локалном затвору, уместо на психијатријској клиници. Њему је свеједно, све је то лудница.

Од када су Краку притворили, њему је много тешко. Не може да заспе. Само се зноји и уздише. Час-час па уздахне. И то дубоко. Онако, издуши, ууууух. Па кад помислиш да се смиро, он опет, уууууух. А каткад и опсује нешто. Не разуме се, шта или кога, само промрмља. Али се чује крај… његову. Тада би сваки човек помислио да је реч о нечијој мајци. И јесте, јер његова Тана је такође мајка. А о њој је реч. Краки је у ћелији добро, што се смештаја и хране тиче. Има све. Ту је и кибла, за малу нужду, а за велику нужду само чукне у врата и стражар одмах отвори онај мали капак на вратима.

А Кара, она се сада ослободила. Није да не мисли на свога Краку. Него, сада, кад он није ту она има више времена да мисли на њега. Почела је да пише песме. Одлучила је да постане песникиња. Негде је прочитала да ће писање поезије већ средином овога века бити најуносније занимање. Па, ко вели, шта мени фали. Што да не пробам. Сад бар нема ко да ми смета. Да искористим ово време док је мој Крака на сигурном.

Они који се не разумеју у поезију, мисле то је лако. Али Кара свесна својих некадашњих вредности, физичких и умних, о чему јој је њен Крака сведочио свих ових година. За њега је она била најлепша и најбоља. Није се много секирао за њу ни када су јој испали зуби. На левој страни фалило је, само у горњој вилици, пола. Није ни било довољно разлога за секирацију. Пара није било, па није. Тако ти на исто изађе, секирао се ти или не. То је давало снаге Краки да издржи до краја. Стално је мислио, а понекад би промумлао, Кара ја ћу с тобом на крај света. Није знао где је тај крај. Не знају ни други, али он сада има велику шансу да сазна. За разлику од њега, Кара је била на правом путу да постане песникиња.

Из дана у дан рецитовала је деци, и својој и туђој, и у школи и ван ње, песмице. Набавила је и нове хаљине. Шарене, било је ту свих боја. Па се пресијавају. Као сојка. Хаљина песникиње треба да буде убедљива, да истакне њену фигуру, њену поезију. Што се зуба тиче, не мора много да зева. Каже нешто кроз зубе, да се једва чује. Онако да изгледа осећајно, песнички. Да се баш и нечују све глупости. Само их наговести. Дискретно. Ако виче, онда то нико не слуша. Чак и ако каже нешто паметно. Кара је схватила да је достигла врхунац, да је увежбала дикцију и кребељење. Вежбала је и пред огледалцетом. Крака јој га је купио на оном мајском вашару у Ужицу, све журећи да нађу около неку шумицу, где би за дана посвршавали оно за што су дошли, па да се пре вечери врате у паланку. У међувремену, Краку су осудили и преместили у затвор, у Пожаревац-тамо су све опасни осуђеници, и само такви. Одлучила је да крене у акцију. Фејс је за то најпогоднији. Обукла је једну од оних хаљина, коју је купила на панчевачком бувљаку, када је ишла Краки у посету. То је ваљда било и последњи пут, када је посетила свог вољеног и никада прежаљеног Краку. Ту је хаљину накачила и на фејсу. Тако је данима седела испред пи-сија. Обуче шарену хаљину, седне и лајкује, тј. забацује удице. Није баш ишло. Одлучила је да хаљину преправи, направила је један дужи шлиц са десне стране. Разлог је баналан, али није неважно. На левој нози је имала гадну огреботину, коју је зарадила онда када је са Краком била на мајском вашару, иза оног жбуна. Закачио ју је трн. Није она њега. Крака јој је тада све олизао. Рана је зарасла, али је ожиљак остао. Али проблем је решен, јер Кара има две ноге. На десној нема ожиљака. Дакле, шлиц је због тога морао бити на десној страни хаљине. Сада је направљена једна божанствена фотка, за насловну страну фејса. Профил. Десни. Не види се зубало. Види се десна нога, она без ожиљка. Мало повијена, мудро, да би била затегнута кожа. Око врата ешарпица, то је пре пар година било модерно у Италији, а код нас је сада. Ово ми је био најтежи део приче, каже Цоне. Ви не знате како је за причу тешко дотерати амбициозну караконџулу. Која је свеједнако узимала пристојне дозе мученице. За доручак, ручак и вечеру. Па и после сваког оброка. И други су мислили да ће им се појавити стихови, ако се само добро напију. До данас то није виђено, нити икако потврђено. Страшно, страшно, страшно!

Не прође много времена, а она набаса на једнога песника. Познавала га је површно, али и то је нешто. Мора се од нечега почети. Мора се однекуда кренути. Та будала је мислила да је она, нека смерна жена, озбиљна песникиња. Није човек ни слутио да је она учитељица живота. Пође човек за њом. Странпутицом. Почне и он да пијуцака. Ко зна на шта би то изашло да нисам одлучио даа спасем човека караконџуле и мученице, процеди Цоне. А како је то било? Ви мислите откачио ју је на фејсу. Ма, не! Она је чову откачила. Увредио ју је до коске. Пиша, ту пред њом. И то истовремено, уз ветар и низ ветар.  А ветар као ветар, набацује све то на ону њену шарену хаљину. Али она никако да схвати да је то поезија. Било, како било, ушли су у исти воз, заједно са мученицом, од које се она није одвајала. У последњем тренутку, пред сам полазак воза, пиштаљка се већ чула, позовем ја њу, да јој као нешто шапнем. Пошто од буке није добро чула, она изађе, а ја пустим воз са песником. И оде воз! А Кара оде да помузе козу. Била је интересантно обучена. Тамо на фејсу. Далеко било.

 

Стојан Богдановић, Средњи прст

За време последњег рата мој студент Блашко и ја кренусмо код мог пријатеља др Панте у Војну болницу. Панта рече да су се они тамо у болници докопали неког апарата који мери све живо. Те Блашко и ја, будући да смо имали проблеме са крвним притиском, решисмо да посетимо др Панту и да искористимо ту њихову фамозну справу. У заказано време дођосмо код доктора. Као што је ред у свим српским болницама, и у овој наравно, пријатељи се прво питају за пиће, а после и за болест, тј. за муку која их је довела у болницу. Тамо и не долазе здрави људи, осим понеки доктор или медицинска сестра. Али, и, то је питање, јер су сви излудели од немаштине и од пацијената. Пошто смо попили по неколико пића, нису сви, само пацијенти, тј. Блашко и ја, доктор Панта нас поведе у једну просторију, у којој је био један кревет, личи на канабе, али није, не дао Бог никоме да тамо леже. На зиду је био велики монитор, већи него екран мог телевизора. Из монитора је полазило неко црево, дугачко, све до канабета. Др Панта позва медицинску сестру да укључи справу. Доктор објашњава да та направа, мери крвни притисак, прокрвљеност, број откуцаја срца,… Ово-оно. Онда,  нареди ми да чучнем два-три пута са рукама испруженим напред, што учиних, не питајући, зашто. Потом ми доктор нареди, Лези сада овде, и показа на канабенце. Изврших и ту наредбу, као да сам војник. Још сам мислио да тако и треба, јер смо у војној болници. Након тих припрема, др Панта каже својој медицинској сетри, Хајде сестро узмите професору меру. Она слуша без поговора, вероватно је и она неки наредник, или нешто слично. Видим да су уиграни. Узе сестра оно црево што полази из монитора. Вуче га према мени. Црево излази из монитора. Излази, излази, те дођоше до мене. Тад ме сестрица погледа и оштро заповеди, гурните средњи прст у ово црево. То би требало да буде спој између машине и мене, а да се на монитору појаве резултати. Одмерих сестру и рекох, Слушај дете, тај прст ми је главни, немој да се играш. Она поцрвене, остави црево и одјури из собе. А др Паната ме укори, Видиш профо шта си урадио, сада ја морам да радим њен посао. Блашка су брже средили. Није могао да чучне, па је процедура краће трајала. Овај догађај је много допринео да схватим значај и улогу мог средњег прста. Још више га пазим. И не показујем га баш свакоме.