Monthly Archives: September 2013

Тодора Шкоро, Минијатуре

Захркала је као и сваке ноћи снажно, да јој се дебело, млохаво тело скоро тресло на кревету тик уз њега. Слушао је тај звук, знајући тачно кад ће да пређе у кркљање, а кад у необично пућкање уснама или шиштање кроз нос. И четрдесет девет година тако.

Нагнуо се преко ње да угаси ноћну лампу и, видевши испијену шољу чаја са тек незнатно беличастог истопљеног праха на њеном дну, одахнуо, заваливши се на јастук. Није дуго чекао. После ропца од неколико секунди и после скоро пола века њиховом собом завладао је мук.

Зачуше се тек зрикавци однекуд испод отвореног прозора.

“Боже”, помисли скоро насмешен “Откад их нисам чуо!”. 

 

КАЗНА

Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.

Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он не би допустио мајци да је изведе.

Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела мајку како крејем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је лежао на кревету.. Осетивши како јој клизи топли млаз између ногу, кренула је лагано према подруму.

 ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

          Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.

            Нико не дели милостињу таквим просјацима.

            Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?

            Живе у заблудама, углавном.

 СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

   Био је он добар очух.  Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.

Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.

 БАКА

 Пред сваку зиму слала јој је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или их склањала у оставу.

            Док је чучала у снегу крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И плакала.

            „Исплела ти је нове, неки дан их је завршила…“, чула је мајчин глас.

            Устала је да пође. Сви су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.

КУЋА

 Градио је кућу више од двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов малишан рекао да воли велике. Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија. „Он их не воли!“,  мрмљао је. Дозидао је и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се игра бојом и четкицама…

            Сад седи под липом и гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред неке, сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су је друкчији. И небо, чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као очеве.

            То му је најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.

 БЛИСКОСТ

         Тог јутра није се отворио њен прозор. Гладне птице су чекале, скакутале и куцкале у окно читав дан.

Тек увече, кад незаливени ноћурак није имао снаге да се отвори, схватио сам.

„Боже“, помислих. „Ни име старичино нисам знао.“

А гледао сам је са свог прозора годинама како прича са птицама и у сумрак милује латице.

 ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН

        Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.

           Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.

            У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили.  

            Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:

            „Леп пијачни дан, баш леп…“

            И одлази, раздраган, некуд.

 ОРЛОВЕ КАНЏЕ

     „Тај цвет ми ноћима не да мира“, каже ми комшија сликар с којим повремено попијем кафу или одгледам утакмицу, али ретко говоримо о његовим сликама. Устаје и доноси прекривени штафелај, стргне плахту једном потезом и преда мном се укаже призор бескрајног плавог неба, мора под њим и сићушног брода негде  на хоризонту. Ћутим, збуњен. „Видиш“, каже, „Ннисам успео да ухватим сву мистериозност тог раскошног цвета. Уосталом, то је давно изумрли цвет, па нико неће ни приметити…“, брзо је покрива док се оглашава звоно на вратима. Седа старица са бисерном огрлицом и сатенском током нешто му тихо говори. „А, да, желите да купите ону са рањеним орлом…“ Старица заклима. Он доноси слику великог формата на којој је представљен огромни цвет дугиних боја и пружа јој. „Смрт“, говори старица. „Сјајно сте ухватили страхоту умирања у погледу овог величанственог орла“, каже гледајући у слику. Док трља добијене новчанице о браду куцамо се маленим порцуланским тањирићима у које он долива још вискија.„Ко каже да од уметности не може да се живи?!“, узвикује, радостан као дете.

 УТЕХА

„Мама, ја сам“

„Ах, ти си, мила… Знаш, опет је несташица оног мог лека за притисак…“

„Хтела бих да ти кажем нешто, мама…“

„…А онај за остеопорозу поскупео ђаволски…“

„Али да се не секираш…“

„…Колена ме све више боле…“

„Мама, ja …“

„…И врти ми се у глави све чешће…“

„Знаш, мама…“

„…А ни ти не свраћаш да ме обиђеш. Као да немам ћерку…“

„Имам рак, мама. Умрећу“

Ћутање, тек неколико секунди

„Нећеш, не умире се тако лако. Видиш како се ја мучим…“

Млада жена спушта слушалицу и зарања главу у шаке.

ТРЕЋА СОФРА

 Има само четири године, много тога не разуме. Стоји у ћошку гостинске собе и гледа како се за дугачким столом смењују људи. Пију и одмахују главама углавном. Крсте се понекад, просипајући помало пића из чаша на под. Гладан је, хоће и он да седне у дно стола, али га склањају. То место остаје празно. Али је тањир на њему препун. Кад и други пут поставе трпезу, нико ту не седа. То је за дедину душу, кажу. Гледа како остали једу, и он би. Опет му не дају да седне.За трећом софром, кад поседају и редуше, укућани и комшије, прикраде се и узме тањир са дна стола, износи га и сакривен иза куће халапљиво једе. Осећа снажан шамар по образу. Очев. Памти га читав живот.

            После тридесет година, вративши се са очеве сахране прво улази у кухињу и тражи тањир хране за свог малог сина. Храни га и милује по образу док се за дугачки сто смештају људи, крстећи се и одливајући пиће из чаша на под.

 НА ПРИПЕЦИ

           Клизнула му је низ образ. Није знао је ли  суза или кап зноја. Изненадио би се да је суза. Али, ипак… Припека је.

             Гледао је у правилну, оштрих ивица ископану јаму и исто тако правилну купу земље крај ње. Уздахнуо је дубоко.

            „Ко ли ће се први онесвестити? Мајка свакако,  отац мора да буде тврд. Или сестра? Млађи брат? Најмлађи неће, он ништа неће ни разумети…“

            Сети се да је, давно, крај исте такве хумке, и сам заплакао тек кад је резумео да је мајци тешко толико да је и сама хтела да умре док је грлила мали бели ковчег. Привио јој се уз сукњу, да не  умре и не остави га.

            Одмахну главом и ухвати се жуљевитим рукама за ашов. Пожури да ископа још колико треба и да се склони одатле. Није волео да зна коме копа раку. Пијани Озрен му рече да је то за дечачића, од седам-осам година тек. А није волео да зна то, није…

Обриса је са образа. Сузу, или кап зноја, није знао. Била је припека.

 ТОДОРА ШКОРО, писац и новинар из Београда. Објављене су јој књиге поезије „Неизмер“, Под небом Србије“ /“Sotto il cielo di Serbia“ и „Суђаја ми дала“, као и књиге кратких прича „Варке душе“, „Умирање срама“ и „Сенке и свици“, а у припреми  је збирка минијатура „Трен-приче“.  Превођена је на енглески, италијански, бугарски, немачки  и хинду. Добитница домаћих и међународних признања за поезију у прозу.

Мирослав Тодоровић, Врзино коло

Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније....Јагма живих писаца за Наградама  са именима мртвих писаца поприма све више размере које не служе на част ни награђенима а, ни онима који нису... „Већ постоје два чопора српских писаца, Удружење књижевника  Србије и Српско књижевно друштво, који реже једни на друге. Нови чопор би неминовно створио нове сукобе… („Политика“, 31.дец.1.и 2. јануар 2010 изјавио је Љ. Ршумовић против оснивања Удружења писаца за децу. Зашто је Ршумовић назвао своје колеге чопором? Зашто пише да реже? Нико се није огласио у поводу ове изјаве.  Поделило се УКС. На српски начин. Поделили да би се умножили. Поделили и Награде. Кућу. Држе се знане  да „Свеци благо дјеле“. Па се сада живи трве и крве, лармају,  џеву дижу, живи за награде са именима мртвих писаца. Онијех што су живели за књижевност. Јер, награде су препорука за националну пензију, пут за Алеју великана…Али, ту је оно али што из прикрајка вреба, не мора увек Награда да буде препо/рука. Има и других путељака, има пречица. Могу, како то каза Волк у ТВ емисији неки да буду и  уметнути. У тој речи је корен речи уметност. Као у потоњем жребању. Ни комисија није знала због чега, и како,  су два добитника прошла. Један  је некада писао критику, а други је добар библиотекар, историчар књиге, радник у култури. Имао среће, пишу.  А тек глумица Љиљана Ђурић. Њена биографија је доказ колико је то „значајна“ глумица. Глумица активисткиња…А неки, као и потписник ових редова, хоће правду.

„По правду ћете се на небо попети“, поручује песникиња М. Булатовић.

Угледне Награде УКС „Милан Ракић“  (Политика, 30.нов. о.г) одрекао се песник Милош Јанковић. Разлог: „Ванкњижевни  критеријуми и параметри… и као врстан песник  стиховима је своје разлоге објаснио: Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде. Да ли се у Пандориној кутији после низа афера и којекаквих мафија, Колубара  стигло и до књижевних награда? Да  ли се  то српски језик снажи новим  метафорама. Ја сам измислио израз Колубара нишког здравства, изјавио је Нишлија Вишњић, говорећи о (не)стању у клиничком центру Ниша. Каква луцидност?

„Политика“  20. септ. 2008. у тексту „О наградама овде и сада“  пише  о српском парадоксу  да је земља са највише књижевних награда, по броју становника“ у Европи. Парадокс увећава и чињеница да је највише неписмених, да су тиражи књига све скромнији…Да се издавачке куће гасе…“Не смемо заборавити, пише Калезић, да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку. Може, наравно, а не мора…Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца  о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити  упућени у технологију награђивања, у њену пајташко-мафијашку позадину…Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је, но обрнуто.“

Некада су се награде додељивале по кључу, по републикама, покрајина. По реду. Шта се променило?Сада су се удружили, умрежили, па „ја теби, ти мени“. Углавном, све се дешава у Престоници.

Јер, у Србији изван Београда ништа не постоји, осим провинцијске егзотике, и пустих села. Јужно од Јагодине нема ниједног достојног националног признања, нема га међу 2 милиона житеља. А, какав је то уметник ако живи и ствара  изван Центра?

 „…Литерарна вредност дела је важна, али није у првом плану. Похвална рецензија, похвална реклама, поново прави читаоца будалом  јер он не зна да је та рецензија добро плаћена. Они који могу да плате свој занос, моћи ће и да купе и награде, приказе, писање и наступе на ТВ“ – пише Купријанов у Летопису Матице српске.  Нико да  се јави, да оспори његове тврдње.

„Крајње неукусно, награде се деле  углавном међусобно, врте се у круг исти чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и некултурно, служећи се притом најбеднијим софистицираним апологетским методама, размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу , „ваћарењу“ неупућених спонзора, организатора“. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)

„Политика“, 9.02.2008. из пера проф. Цветковића доноси: „Годишње се објави више од хиљаду књижевних дела! Нико од читалаца није у могућности да све то пропрати па чекамо извештај жирија. Али, како смо толико пута били изненађени, не  можемо да се не упитамо: делују ли у тим жиријима  пишчеви „драгоцени“ пријатељи, или делује књижевни клан, или корупцијски Моби Дик, или писац лично? Да ли је и овога пута  нека „семољ“- дијалекатска кажа  проглашена за роман године , што је сасвим могуће у књижевности у којој нема Скерлића…Шта све писац мора да поради да би ушао у игру за награду, о томе је пре неколико година  један од награђиваних дао упутство у нашем најстаријем  књижевном часопису. И, наравно, то упутство и у његовом случају се апсолутно потврдило – подобијао је све, до последње, награде…Нисам позван да судим шта се дешава у нашем књижевном животу, нека суде они позвани и одговорни. Није могуће да међу њима нема оних који не виде шта се све чини у нашој тако озбиљној угроженој књижевности. Зашто ћуте? Не знају? Не могу? Али, доћи ће нови Скерлић који ће моћи, који ће зауставити ову књижевну страдију! Чекамо га.“

И Драган Великић у тексту „Кланови и кухиње“(Политика, 15. 04. 2005.) истиче: „Кланови и кухиње су константа сваке књижевне сцене. Склапају се савези , „мале Антанте“ фаворизују сопствене пулене, промовишу моделе који за неко време представљају литерарни канон. Смењују се генерације, увећавају листе објављених дела на клапнама едиција. Јер, увек су исти почеци, тројке из шума  прерасту у одреде, комесари арбитрирају, чувају леђа један другоме. Развијају се стратегије, технике незамерања горњи и доњи притисак, у баруштинама ветар само за кратко помери острва жабокречине…Нико нема шта да пита, јер мало ко шта зна“.

Одрекао се песник Јанковић часне награде, другом лауреату песникињи  Зорици Арсић Мандарић спочитавају чињенице које немају везе са њеном поезијом, песник Лакићевић је поштеђен злобе, штити га висина на којој се налази. Огласио се председник УкС Радомир Андрић. Казује: „Свако има право на свој слични став. Неким људима, вели, важнији је њихов лични интерес, од интереса УкС“. Не каже ко су ти Неки. Јесу ли то „мангупи у нашим редовима“?

Што се тиче награда,  и есејиста Миодраг Мркић пише: „Светски рекордери смо по броју награда. Наш највећи визионар Домановић је омануо у вези са наградама . Имамо песника „Националног бића“ који је добио преко 50 награда. Мислим да би требао да добије награду за најнаграђенијег песника.“ Неко записа, како је кренуло све више бива и да ће бити још горе. Оног тренутка кад поезија постане у било ком смислу помодарство тог тренутка и читаво шунтаво друштво постаје и ШУНДаво . А награде да не помињемо. Ова држава је имала многе мафије, одмотава се то клупко, хоће ли доћи на ред  и културна?

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици  не хајући за књижевне марифетлуке зна   да је само  писање награда, божје послање, инокосан пискара по нешто и нада  победи дела, али, вазда има на уму  речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. 

*

*Књижевник, живи у Нишу као слободан стваралац  и Трешњевици где се позно бави земљоделством и медитацијом

Политика, 13. фебруар 2012. – Жири пишчевих пријатеља (Скраћена верзија, промењен наслов)

 

Горан Ранчић, Ја намћор

Снег ни затрупал. Село обелело. Зимско време.

Дьн кратак. Ноч нема крај. Сељак не знаје како да изарчи време. Дьн и пројде некако. Ал ноч-к’о гладна година. Сељак, к’о сељак, неје научил залудан да седи.  

Одељамо некоје држаље за алатће. Мож да буде некоје за сећиру. Или одељамо за ашов. Напрајимо косило. Напаримо и савијемо некоју вилу. Че требе кад падну први откоси. Исплетемо нећи кош за носење сламу. Одељамо набадњу. Врша зачьс дојде. Прајимо дрвене ложице. Големе. Малечће. Разне. Ако имамо дьшчице од липу, прајимо клупе. Боље кад су од полько дрво. Згодне за преносење. Некоји праје сандуци за пчеле. Попрајимо јерм. Закрпимо душаме или калкан. Добро, искарујемо и ђубре на њиве. На сьнће туримо канате, упрегнемо краве, па ајд’, искарамо нећи пут. Снег само скрца под сьнће. Ми црвени ко булће. Нешто од товарење, нешто од грејану рећију, ал’ ни тај работа не траји. Наодимо се на разне работе. Стезамо кош. Поправљамо пресеци. Чисто да несмо залудни.

Тека. Надвечери се. Намиримо прекај стоку. Простремо им сламу. Насечемо лисковине за потклаџу, па ајд у “задругу”! Друго нема кво мож сељак да работи кад га снег затрупа, а ноч се примациња. Времето га стегло, само скрцка под опьнци док стигнемо до центар село куде се наоди задруга. По њиве се разиграла снежни свиткала. Ма једнуш лепотија за онија који тој примечују и умеју у тој да уживају. Попосле че одрипи месец  над Брандел и још повиш че га стегне студат. Нема везе, ми се па позагрејемо с рећијицу и ником ништа.

Тека му тој иде. Нечемо ваљда, к’о жене, да седимо дом и да врткамо за вунене чарапе, ил’ да мотамо цевће, ил’ да мотамо преџу на мотавилче, да заплитамо џемпери, ил’ да веземо труковани чаршави. Бьш ако очете оно има и такви. Седу си дом и ткају си са жене. Не кажем ја ништа лоше за њи’, само казујем да  има и такви…

Ми који несмо од тија што се увечер дом засеџују идемо у задругу. Туј се збирамо. Куј пивце. Куј вино и ћиселу водицу. А понајвише си арчимо домаћу рећијицу. Сељаци људи. Тека смо си научили. А и нема си га боље од рећицуту. Знаш кво пијеш. Од њу не боли глава кад се прекара. Од вино и од пиво оче…

Вурунчето у задругуту само тутњи. Ората разна. А заслушујемо нечију препирку. А иде смеј. А се сетимо за нечију невестицу. Ехххх, беше док беше! А се сетимо за некву догодовштину из младос. А га некој одврже. А некој некога рчне у ребра. Тија се рипне, упцује се. Сељачка работа, прости љуђе, просте ни и зајебанције. А се ућутимо кад дојде некоја од нашете да си купи некво. Чим се ућутимо, значи да ју поштујемо. Она купи, па си отиде. Некој дьлбоко уздьне. Која се од њи  поодзрне да види куга све има у продавницуту, е по њу уздьну повиш… Ееее, теја увек некво забораве да си купе, па се поврну… па се па поодзрну, па ако ји после некој стигне конто дом… ма има тој, живи људи… после по село иде прича… ал’ њи брига неје, терају си живот… мужи печале по бели свет… оне печале по село, напредльк у кућу.

Печалбариви имају највиш приче. Од сорте. Зевзевације до онде. Кад ји послуша човек помислил би- печалба бања! Све код њи, цело лето, ишло весело и све они у причете најпаметни. Ма, добро, наши људи па им као верујемо, а можда је и затој што се на њин рачун највиш пије. Сви знамо: да од туј работу нема потешка.

Задруга пуна. Продавацат трља руће. Чьс, чьс, па муне по некоје пиво, на туџ рачун, а како би и друкчије, ем пије муфте, ем наплачује. За њег паре и муфте пијење, за нас шегачење. Куј кво воли.

 Овакве зајебанције нигде нема к’о што се дешављају кад пинемо. Све сећирације се забораве и ударимо тугу на весеље. Тићем се некој дерне-“држ голуба”! Ми се уребечемо. Некoга преварило. Попуштиле му кочнице. Заулав свет, овија сељаци,  мож да помисли некој кoј ни незнаје. Ал’ кад би ни руће погледал, видел би да неје тека. Укоравиле се. Испуцале. Мука се потписала на њи’. А и душа ни боље не изгледа. Испуцала. У крв плинула. Али, сељак је сељак, увек негде најде снагу да победи живот.

Задруга нам је и лек. Колко да смо насећирани, кад заприча Курјак њeгови дневни доживљаји и толмачења на животат, не ђине ти падање под астал од смеј, по два сата се држимо за мешине да не пукнемо ко пендуј. А њему се свашта дешава: Како јурил кокошку што му мрси жито, па како излезла комшика да ју заједно искарују из жито, па како на крај кад искарају кокошкуту а житото повиш умрсено… Како затекал једну невестицу у градину како мрси  лозу од краставице… Како тепал с бич баксузестуну жену… Како се здравил с нечију кумицу на свадбу, па ју ђилнул… Како пречукал бачију на Нецинчање с јаловог овна… Како се најел отровне печурће… Комендије од њег’ до онде. А он само додава гас.

Ал’ овуј вечер не испаде тека. Дојде Курјак ко и сваку вечер. Улезе Курјак у продавницу. Наручи пијење за сви. Приде, наручи нарезану саламицу уз вегету. Тека се полько омькне пијењицето. Ми сви претворени у једно уо. Са че почне! Наоштримо се за њeгове  вербалне акробације. Али, џабе, наћулимо уши за хуморизам. А за тој смо понајвиш дошли. Поготово ја.

Бркну се Курјак конто џеп да плати. Кад га у’вати сијалицата под качкет, видомо, побелел ама ко да је у млин бил. По бел од перлонкуту што је на њег’. Облизну си Курјак сува уста, гльну од шљивовицуту ко да је вода и поче испольк:

         – Овој, право да ви казујем, несьм имал намере да проорачујем с вас, ал’ ме онија зевзек изеде за стару рану. Тој ли му је требало. Зајми се синдрак. Затој чу ви овој од њег казујем. Морам. Док је јоште жив. Да не речете: Курјак на мртво куче диза нож.

Додуше и овој са како тера не мож се рече да му је некв живот. Нечу га оговарам. Само да ви нарисујем како ме тьг изеде. А и са ме уапа за једно место… Ма планирал сам да га једнуш насликам… Само сликувањето не би било с овија апарат. Пошто је такв намћор, мислеја се да га насликам у снег,па си реко:  ма мани зевзека нека врека… Ал’ са’ га начисто  претера. Ви че са да терате шегу како одавна памтим, ал’ тека си је. Бьш чу ви испричам на труп, по ред и по истину.    Ако је негде понакривено тој је затој што се позаборавило бьш како беше.

         Е, овак беше. Нели ја заврши четврти разред од осмољетку. Некако. Понекоји одовде знају како је било. На једвите јаде. Ко и сви моји врсници из моју малу Дубичје. С петлови и с кокошће. С банице и са сирење. С балончетија и шишетија. Теретно. По тупави од нас с јаганци и с прашчина. На зор. Пречапка до пети разред а да се несьм учапкал.

Обели се и тија дьн. Тьг си мислео црн дьн. А мож се рекне да несьм ни погрешил. Бео малко намрзал школу због тепањето које поједо једнуш од Гордану учителку. Ма да је једнуш па некако…

 Даклем, дојде време да се пооди у Бабушницу у школу. Са нумејем да ви кажем кво сам бьш осечал ал бео га, чини ми се, малко понасмел. Варош је тој. Школата голема зградурина. Гоџа кодници. Гоџа наставници. Разни.

И тека, одведе ме сестра први дьн у школу. Трчим на там ньо вам по големото двориште. Тека, ко сва деца, гледам си кoј би ми бил другар. Тај деца што су убаво премењена процени гатешко. Мрште се конто нас и бегају од нас ко да смо шугави. Видо једног: облечен ко ја, сиротињсћи. Иде меџу нас и понеког од премењенити чушне. Они падну и усвире се. Поче и ја тека. Али, терај, терај, на двориштето налете једьн наставник и кокну ми кокавац, тьг ми се чинеше без разлог. Ја га напцува и побего. Некоје време задрнћа дрнћалото и ми правац зградурината, па у кодник, па у учионицуту. Седомо у клупете. Доодише наставницити, казуваше који су и кво че ни науче.

Тьг и он улезе. Куј је се надал на такво да че излезне. Подиза обрвинуту. Једну подигне. Једну спушти. Дува се ко жаба кад вој дојде. Нишани ни. Задзрта ни. Студира ни. Грађа за тесање колко оч. Жма на једно око. Па промени па на другото нажмикне. Некво писува у дневникат. Диже се. Накашљува се. Шета меџу клупете. Шета. Једва проорати. Питува ни одокле смо и чији смо.  Дојде ред и до мен’. Представи се ја. Наставникат се засмеја, па рече:Поздрави се на твоји и кажи им да ти ја предавам… Ја тека и уработи кад си отидо дом. Башта само рече:

а!

         Али тека, дьн по дьн, видо ја да смо уватили мачка за реп. Гордана учитељица испаде цвећка миришљавка за овог. Овија ни укара стра у косће. Е, овак работеше:

Дојде тека на час, врљи дневникат од врата на катедру. Катедра  ли се aсталан зваше уз којино седи наставник? Чини ми се тека беше.  Тьг му гледај чудо. Сваћи пут, кад тека дојде на час, некој од нас ђаци награбусти.

Дојде ред да га опатим и ја. Кво ли сам ночтуту сањувал?  Приде при мен. Ја сам се смрзал у сред мај. Загуљено. Насечам несрећу.

Стану изнад мен. Гледа ме и ћути. Ћути. Ћути. Сукне се па ми рокне једьн кокавац. Ја се себнем и ништа. Трпим. Идемо даље. Пројде малко време, прошета по учионицуту, па се примькне до мен, суне се и скубе ми зулуфи. Боли, да врекаш к’о јаре. Ал’ трпим. Морам.  

-Ја и ти смо род. – каже.

Па ме шибне преко шију. Кьв род, а мучи ме? помисли си. Несьм ни сањувал да че мучењето на поголемо да излезне. Бркну се наставникат у џеп. Извади паре.

Да идеш, да ми купиш кекс од пола ћило!-нареџује и дава ми парете. Ја узо парете. Отидо до прву продавницу. Купи му и донесо му кексат. Он позину ко да је вапира видел. Као чуди се. Некво страшно сам уработил. Видим ја ква гунгула следује. Ал’ немам куде. Некој га нагазил и ја чу га однесем к’о петьл у расад. Тека и би.

Примькну се па до мојту клупу. Тури кексат пред мен’ на клупу. Седе при мен’ у клупу. Поћута, поћута, смишља несрећу.

Па несм ти рекьл тија кекс да ми купиш.

Па пљус по шију. А неје ми рекл какв да му купим. Сечам се. Ко даньс да је било.

Кoј че са овој ђубре да једе?

Па кокавац.

На кoга си такв смотан и глупав?

Па ме муне у ребра.

Са мора ти овој да поједеш!

Па ме кокне. Мен срамота од другарити. Ма од другарити тека и тека, ал од девојчетијата, чу цркнем од срам. Тамьн се бео почел залолосујем. Нечу да узнем, па да ме утепа! А једе ми се кекс. Ми, деца из село, тој несмо често виџављали. Ја се узајнати. Нечу узнем. Ал и он не попушта.

Узимај, сунце ти јарко!

Па ме севне по тил. Разока се.

Узимај, бленто један, чу те скршим ко грсницу ако не узнеш!

Ја нечу да узнем, па да ме утепа. Суну се наставникат за зулуфити. Скубе душмансћи. Ја поче да цвилим по малко, ал трпим. Искубе ји све.

Е, са че видиш с кoга се зајебаваш стоко неваспитана!

Отрча наставникат до таблу. Довати дрвенити лењир.

Дооди овам, да ти ја препишем кво следује за инаџисување!

Ја отидо, морам, нема се куде.

Дај руће, овам да ји испружиш право напред! Понагор! Састави овак прсти, као кад се крстиш!

Показа ми како. Ја намести и зажма да не гледам.

Отварај очи!

Шибну ме с лењират по главу.

Не спуштај руће!

Ја ји па подиго. Свирну лењират. Ко да ми у мозак  мертечћи ексер закова. Крв шибну под нокти, тече низ прсти. Ја се тьг упишта. Немога више да издржим толће болће. Свирну лењират и по друђити прсти. Још једьн мертечћи ексер у мозак. Ја писну још појако. Чини ми се и са ме боли. Тека ми два-три пута с лењират унакази прсти. Са и да очу да узнем од кексат с овакви прсти нема шансе. Гледа ме, гледа, па се дерну:

Мьрш на место, соме један!

Нацрта ми се лењират по грбину! Измькну се ја у мојту клупу.

-Оче ли још некој да се прави мангуп? Кoј је са на ред да му очитам вакелу…?

Погледа ни по учионицуту, к’о лисица по кокошарник кад слима! Овија лудак че утепа некoга!сину ми муња меџу слепоочнице. Тьг се наставникат остро џилитну конто разредат. Онак накострешен, ко ћуран, прецепи ни! Тарзан шмугну на врата. Ми видомо од њег, па сви беж! Наставникат трчи по нас. Разјарил се к’о бик. Пцује ни и бије с лењират кoга стигне и куде стигне. Настаде тотоњ! Пиштање на све стране! Турло по целу зграду. Тьг ја видо да се за никакву грешку мож голема казна поједе.

Пројде нећи дьн по тој. Наставникат се посмири. Дооди и нагосје код нас. Башта и мати га госте како личи у домаћинску кућу. Ја се сакри да се не поздравим с њег’. Чујем га како орати, питује за мен и засмива се у другуту собу. Родитељи га кокре, а он им дете утепа! Чудо или глупост? Кој че га знаје! Кво ли сам му тьг све мислил? Кво ли сам му прошьпчал? Несьм му у мислењето остал дужан. Кво сам му мислил, ви че се и сами сетите. Да ви не казујем.

Тамьн реко да мањујем школу, оно  даде Бог добро, па се од шести разред спасимо од њег. Дојде једна наставница  да ни учи. Тьг сви ми ђаци видомо да има и другчији наставници од који се мож нешто научи, па чьк да мож и да ји заволиш.

 

*

Ене, кад оној идо по Свети Илију, на печалбу у големото село,cрето’ га. Лундза се, тека, без пријатеља. Без родбину. Без образ. 

Позна ме. А мислил сам да га заминем. Да се прајим да га несьм видел.  Заслужил је. Али ајд’. Поздравимо се. Чьк ме изока у кавану на каве. Ја се отима. Насечам: крв че ми пине. Бегам од невољу. Журим се к’о бођим. Ал он се наврза ко крпељ. Не попушта.

Отидомо. Седомо. Наручимо. Погледа ме у вр очи и рече:

-Куде си, бре, сопуране?

Заглоби зуби вапират. Некво ми мрдну под груди. Овој још зло и невоља човек! Смеје се изазивачћи.

Куга си домa оставил да га чува?

Накези се па. Хијена!

Ако налетиш на поголеми опьнци кад се врнеш…

Изгоре ме.

Малтерџисујеш ли? Неси за друго правен. Ујет си ко и мојни синовац. Знал сам да ти је тој плафон. Такв си си и у школу бил прос’ и приглупачак!

Па ме изгоре. Припуцаше ми прсти колко сам стиснул песнице. Помисли се да га ргнем меџу рогови, па кво буде-нек буде! Да види како бије Свети Илија. Некако се прикроти. Изброји до три у себе. Ма само што га не занитова. Диго се и отидо си без „Остани с Богом!“ Са видим да сам можда требал да га репнем. Требеше га оплавајзим с једну сељачку по излапелуту тинтару. Да га зачьс раставим сас живот. За све да му врнем и тој с камату.

Ал’ у невиделицуту видо једно. Нема потребе за тој. Нече њег’ паметан човек да утепа. На гоџа је се с пакос’ зајмил. Никој нече мьшка руће с будалу, па нечу ни ја.

Идем конто градилиштето. Нође се вртају. Не знам кво чу. Ма не мога да издржим. Право чу ви казујем. Поврну се. Придо уз асталат куде га остави. Сльгну се комто њег да ме боље чује, улезо му у зенице и реко му:

– Тој с опьнцити, твоја прича! Па нече ваљда с комарца онаква снага да живи. А за другуту женицу све најубаво. Она боља учитељица од тебе. Код њу сам одличан ђак бил. Понављал сам сто пута. Он побледе. Па поцрвене. Па поцрне. Ја ћимну на конобаратог. Дадо му иљадарку. Отидо си. Не волим да дугујем. Такьв сам човек…

Заћута Курјак. Наступи празнина и мучнина у задругу. Несмо научили на такве приче.

Ућа Срба спаси ситуацију, пресече празнинуту и мучнинуту,  извади црвену и наручи дуплу туру пијење за сви присутни.

Продавацат кад виде црвену пару, сукну се конто њу, па се некво сплете. Уватило га, изгледа, гоџа пијење на муфте. Изгуби равнотежу, замлатара с руће ко диригент. Груну у вурунче. Изгоре се на вурунчето, па се цимну конто гајбе. Падоше гајбе и потрошише се влаше. Срча колко оч! Вурунчето се разлете, са све ћунци, по продавницуту. Саџе из ћунци засипаше џак сас шићер. Тека и продавацат плати једну туру и направи на сви мерак.

Ко да се тој чекало! Засльзимо од чур. Засльзимо од смејање. Разгаламимо се. Оде све низбрдо. Курјаковуту причу заборавимо. Он се оћутал. Седи си у ћоше. Цима ји к’о смук. Нече ни више казује.

Ееее, а једнуш, једна снајка…

Не, не, од тој нечу! Добро, после кад си појдемо дом, заледе ни се бркови од студ, малко ни месечина соплита, малко рећијата, штрапамо напамет, ко сањити. Понећи се и опрзољи, па бупне…Мен се тој често дешавало… Али и тој је за људи…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стојан Богдановић, Дача код патријарха

  Данило Ж. Марковић, кога сви из милоште зовемо Дача, је чувени професор универзитета. Оснивач је неколико факултета, у Нишу, у Београду, у Врању, у Јагодини,… Бавио се и политиком. Једно време је био министар просвете у српској Влади. Потом је прешао у дипломатију. И како то редовно бива,кандидате шаљу тамо где имају највише познаника, где имају велики углед. Њега су послали у Москву, јер је од раније имао врло добре везе са научницима из Русије. Имао је  пријатељске односе чак и са председником Руске академије наука Јевгенијем Примаковом, који у време бомбардовања наше Србије беше и председник руске Владе. Тога академика је доводио и у Ниш, па и у Белу Паланку. Но, поставши амбасадором у Москви, Дача је морао да иде од пријема до пријема, од ручка до ручка, да ручка, коктели, изложбе, пригодне прославе, обележавања разних значајних датума, а тога је у Москви било колико ти душа иште, а и Дачи то није сметало, он је волео да поједе, да попије, да се дружи са Русима, и са Рускињама, наравно, и са разним другим људима из дипломатије, из привреде, из културе, са универзитета итд. И, богами, ишло му је то од руке. Једнога дана га  аташе за културу обавести да мора да се појави на пријему код патријарха Московског и све Русије господина Алексеја. Пријем је организован поводом патријарховог  рођендана. Тамо ће бити цео државни врх на челу са предесдником Јељцином, цео дипломатски хор, представници војске, верских заједница и сестринских православних цркава. Морао је и Дача да буде присутан, неизоставно. Тако га је саветовао и његов аташе за културу и информације. Дача је као народски човек волео да странцима поклања производе из Србије. То се странцима много допадало, а и наша власт је то одлично оцењивала. Нису се расипале паре на разне помодарске глупости. Дача је у ту сврху, наредио да се дипломатски магацин снабде разним врстама ракије. Било је, што би наши рекли, да се напоји пук војске. Полазећи код патријаха Дача узе једну флашу ракије Манастирке. На флаши је била слика Грачанице, чувеног српског манастира, задужбине српског краља Милутина из 1321. године. Ракија је произведена у Прокупљу, у Хисару, и нема никакве везе са Грачаницом нити са било којим другим манастиром. Дачи је било згодно да понесе ту флашу патријарху, зато што је на етикети била слика манастира. Рачунао је да ће то бити најбољи и најубедљивији поклон  за патријарха. Рачунао је и на изненађење. Мислио је да ће изненадити пријатно, пре свега патријарха, потом и све присутне. Његов аташе је носио флашу Манастирке. Тај аташе је био аташе за културу и информације. У ствари то се само тако зове, не знам како се раније то звало, за ову прилику није ни важно како се зове, него шта ради. Тај се бави прикупљањем и обрадом информација, и разменом информација. Кратко, могло би се рећи, бави се шпијунажом. Информације су у ствари трачеви. Организује мрежу. Сталну или ad hoc. Е, тај врли аташе му је направио белај. Дошавши код патријаха Алексеја, где је већ било много људи, отего се ред. Дача се придружи, стаде у ред. Аташе му даде флашу и удаљи се. Кад се Дача мало осврнуо, виде да они који су испред и иза њега сви држе у рукама букете разновсног, прелепог, цвећа. Он се мало узнемири. Не иде да сада напушта  ред, да излази да нарушава поредак, да га сви гледају. Разни попови и монаси који су ту у тишини помагали да се тај беспрекорни ред и одржи, мували су се ту као утваре, само се однекуд појаве, не видиш ни када дођу ни када оду. Дача се освртао не би ли некога од њих видео и дозвао да му да флашу, да се откачи Манастирке. Сада кад му требају, нигде их нема, као да су у земљу пропали. А нема га ни онај његов аташе, који га није обавестио о руском обичају. Код нас, када идете у посету, мушкарцима носите пиће а женама цвеће. Код Руса није тако. Свима цвеће. Дача, крупан човек, око сто осамдест килограма, презнојавао се, може се рећи, зној је текао. Одједанпут појави се један монах. Дача му дискретно махну и овај се одмах створи поред Даче, који му пружи флашу ракије Стомаклије за патријарха. Но, Дача би запрепашћен кад монах одби да узме ракију, рекавши амбасадору, Не. Не, Ви лично морате то да му предате. Монах се окрену и оде. Дача је остао да се зноји. Кад је дошао на ред, он честита патријарху рођендан уз жеље да дуго поживи на корист Русије и пружи му ракију гледајући га право у очи. Патријарху је једва приметно мрднуо брк, причао је касније Дача.    

Мирослав Тодоровић, Књига која купује читаоце

ОБЗНАНА је особена књига. И њен творитељ је особен човек. Више(с-т)руки стваралац. Про-мислитељ. Шта је написао зна се*, чиме ће нас изненадити видећемо. Јер ево стигавши у златно доба живота досадашње животно и стваралачко искуство  дало му је елан да пером бодро сумира, да отвара сопствене ризнице сећања, васкрсава прошло и предочава властито виђење ствари и времена. И као код Пруста „неумитно пролажење  и нестајање света као да намах бива осујећено: оно што је у времену прохујало бива на свој начин враћено. Реч је, дакако, о субјективном доживљају васкрсавања минулог света.“ ** Такви су, углавном, Стојанови радови: песме, приче, мисли, роман…

Сада када улазимо у дигиталну галаксију, и дигитално стање духа,  када све/т/ тражи нову свест и друкчији вид ствари овај полифони стваралац  се без оклевања  укључио у њене токове.  Свет је постао „глобално село“ а нови начин комуникације  је умрежио људе диљем света. Благодарећи томе „налазе се“ заборављени, рађа нови вид пријатељства, „путује светом“ а да се притом нигде не иде. Али, нада овим лебди сумња и упит да ли смо то ми умрежени или нас је у ову мрежу  виша сила заточила   и сада нас свевидеће  око мотри и слуша.

И списатељ Стојан мотри, крепко  варницама  духа  пали ватру речи која обасјава и наше приче. Гномским исказима, својевсрсним духовним жаокама и  куршумима, предочава  особеност властитог виђења, доживљаја,  света. Пише из живота – из дубинског Ја. У томе Ја се препознаје и читаоц, отуда одзиви.

Његова поетика има жичку мисаоног дискурса са разуђеним садржајима прожетим иронијско-сатиричним струјањима. Да би обзнанио ову несвакидашњу књигу било је потребно да објави песничке књиге*** , математичке као и књигу сентенци „Трунке“. Стигао је до ове књиге. До  своје Обзнане.

У његовој поезији има дистих који опомиње:

будале мисле да је то лако

али видите шта је стојан богдановић

написао…

Створио је личну књигу за коју су му елан дале до сада труковане књиге у Гутенберговом руху, док су ову и својим умом пријатељи ↔ читаоци, на свој начин – одзивима, подстицали. Фејсбук и дигитална  техника је омогућила групни ства-ралачки портрет. Књига је стигла до читаоца, читаоци су ушли у књигу и постали коаутори. Њихове  одзиве на његове максиме је прихватио као своје. „Посвојио“ и постојанио.  Схватио је да су му читаоци иницирани његовим теКстом проширили причу. Удахнули у њ  и свој дух. Њему је преостало да све што пасује  угради у своју грађевину уз помоћ свеколике своје интелигенције.

      Неке границе, као писац, Стојан Богдановић  је померио, много тога гурнуо у страну, а опет овде  све почива на математичкој правилности и строгости, небеском принципу будуће једности, на Речи која нас, око своје ватре, окупља.  Бродски каже: „На крају крајева, то што се улаже у књигу – био то роман, филозофски трактат, збирка песама, биографија или трилер – јесте, најзад, једини човеков живот, добар лош, али увек коначан. Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање, био је у праву, јер док пише нико не постаје млађи…“

Али Стојан негира Бродског, он пишући постаје све млађи. Таква је његова мисао, песма, прича коју из бунара сећања износи пред читаоца.

И писац ових редова је инициран сликом четворогодишњег Стојана  на фејсбуку написао причу.

(Професор Стојан Богдановић већ у зрелом животном добу поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.

Мирослав из Трешњевице у Ариљу види да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.

На другој фотографији дечачић, удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.

Хоће ли птичица излетети? 

Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?

Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове… фотографија је разгрнула завесу и све оживела.

Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.

С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.

У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост. Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.

Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан. )*

*

Моју сумњу у истинитост ове приче препуштам читаоцима. Да ли се догодила или ће се догодити? Којим ће путем после овог збитија поћи  Стојан?… Лично мислим да ће се  посветити писању.

Данас када се физика све више утапа у метафизику када је контемплација сна и психијатрија све више мистика  случај је чудан. То потврђује, још увек,  мистерија случаја  шездесетогодишњег Руса Глигорија који се пробудио као петнаестогодишњак.  Ничег се није сећао. Пустињак и мистик са Кавказа Фјодор Булгаков је овај случај  описао. Данас је Глигорије познати психијатар и хипнотизер. Случај  младог Ирца Ирвина који се  пробудио као старац је  описан у часопису Бритиш медикал журнал… )

 Дописивали су ову књигу читаоци и вољом писца остали у књизи. Опасна је ова књига  јер у свом лавиринту задржава читаоца. А у књизи ниђе знака за Излаз. Све је као у оној бајци о пећини у коју воде сви трагови, а ниједан не води из ње. Онај што је то видео, мислио је да се спасао…

2.

Обзнана је тематски разуђена. Она обзнањује особеност Богдановићевог виђења света. Свега. Слика је и прилика  ауторова. Књига= Стојан, и све више Стојан, пријатељи и читаоци. Необична књига. Вашар духа. Чега све на њему нема? Од духовних поскочица, доскочица, којекаквих зезанција, да разгале и насмеју,  до суморних мисли о  овом и оном свету. Оне су зачињене хуморно иронијом, подстичу да и сам нешто кажеш, да се огласиш, замислиш. И размислиш док још можеш и смеш.

 А „ Он може да уђе у сваку главу, / У паметну, луду, веселу…/ А ја, ето, ни у своју не могу!“

Овој књизи не треба рецензент, критичар поготову, да у мноштву књига  читаоцу укаже на ову. Да му да компас и шифру: Сезаме, отвори се! Ова је књига  је оно што тражимо и без компаса. Бродски каже, а њему се, као и писцу Стојану може веровати:

„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје (минимум) три врсте проблема:

а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми

б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче

ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге…“

То ова књига зна, она је кормилар, ветар и једра, она  води читаоца кроз „тамни вилајет“ с компасом  животних  мисли са којима живот  има виши смисао.

Из Обзнане сам за своју књигу „Листове на ветру“ узимао понеку максиму. Онако како су у ранијим временима у селима домаћице узимале из суседних кућа жар да би заложиле ватру. Тако сам и ја, Мирослав из Трешњевице,  писца Обзнане „заточио“ у своју књигу –  сваштару. Има такву књигу,   с тим именом, и  Милован Данојлић. „Сваштара“. Колико сам је само пута прочитао. И ова књига је њена својта. Обзнана – Сваштара. Ваља је читати прелиставати све док  не постане купусара. Онда је књига срећна…

3.

Објављују се у Богдановићу знани и незнани. Од Сократа, Ремизова, Хармса…Булкагова, Леца… деде Николе… Чују се у његовом гласу читаоци, слуте у душевном одзиву гласови сећања отвара и ствара животна и духовна биографија о чијем настајању и трајању казује ова књига. Она гледа на Стојанов начин. Мотри искоса, види право. У центар…

И зато, читаоче, уозбиљи се, а затим унеозбиљи. И слушај, читај, обзнану.

Казује она и о политици и политичарима. И ту врсту искуства овај  писац има.На путу до Обзнане  у прошлом веку је  свратио и у биртију звану Политика (4).  Видео је  да су српски политичари људи посебног соја. Да лажу мислећи да говоре истину то је дијагностиковано као синдром поремећеног мишљења. Има међу њима оних  из којих зине нека ала која би до ожмикура ( а то је 13 предак) све пропуштено узела и прогутала. Отуда толике лопине, отуда и по томе памтим Тихомира Јовића и његову „максиму“ влас мас.Али када је Стојан видео каква политика  то каљуга,  како…., Пандорина кутија,  вратио се себи, математици, поезији.  О колико су и када политичари паметни записао Тек када зглајзају.

У његовом песничком опусу, поред низа антологијских песма,  се издваја песма с именом „Браво Никола“, а ја могу да после свега речем Браво Стојане! Јер стојанио си пером како доликује на ползу речи, књизи, читаоцима. И зато  не стој, Стојане, пиши све док не постанеш човек песма*

 4.

Овај се текст може насловити  и као Књига испод црте. Јер  је збир, синтеза. Све је сабрано у мисао,  пуцањ. Песма треба да има (с)мисао, каже стихом Стојан. У овој се роје мисли.  Афоризми. Хуморни. Сатирични. Духовити, али испод те духовите маске налазе се и други слојеви.  („И „Маска има своје лице“). Треба је читати. „Читати се може на много начина,  и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита“ Гистав Флобер (1812 -1880). Свако ко прочита ову књигу имаће осећање те памети.  Ова не држи само читочеву пажњу она читаоца не пушта из својих  одаја. Волео бих да сам  је написао, али како нисам, ништа ми другo не  преостаје  него да будем њен издавач.

Уз текст о њој иде и арапска пословица:

Рај на земљи налази се на грудима жене, на леђима коња и на страницама књига.

Ја сам свој рај нашао на страницама ове књиге.

Е, тека, и довека…                                                                                                                                 

 

Трешњевица, септембар 2013.                                                                  Мирослав Тодоровић

 **

И. Тартаља: Циклус романа о роману још ненаписаном, ЛМс, мај, 2010. стр. 861.

 ***

Биг Бен (Београд, 1977)

одлазим а остаје нејасно (Крушевац- Књажевац, 1990)

зна се  (Ниш, 1991)

црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)

господар (Ниш, 2004)

човек песма* (Врање, 2007)

Бдења и буђења (Коауторска, Сврљиг –Књажевац, 2010)

Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)

О ДА (Апостроф, Књажевац, 2013)

(4)

1990. Г  Стјан Богдановић тада председник општине Књажевац је био на Изборној листи за Народног посланика (Демократска странка ?).  Сада мислим да су и тада Избори намештани. Шта власт све није чинила да Стојан не буде изабран ? Ангажован је и месни свештеник да са активисттима иде по селима, да агитује. Ширен је глас како Стојан напуста Књажевац и да нема сврхе да он буде изабран. СПС је свог кандидата представио на плакатима поред Председника Србије Слободана Милошевића. Код житеља, у то време, када је пропаганда воздигла  Милошевића до неба, као спаситеља ово је имало и те како великог значаја за ток и резултат избора. И поред тога су стрепели да њихов кандидата лекар (? )неће проћи. Из Беле Паланке где сам тада радио интересовао сам се за изборе. Питао.

Пропали избори – каже ми пријатељ.
Како ?  – питам.
Стојан није изабран. Шушка се, да су избори организовани. Покрадени.

Пропала Србија, народ – помислио сам и убрзо  и сам напустио Књажевац.  

*

    У Књажевцу на промоцији Стојанове књиге човек песма  7. дец 2007. у Дому културе имао сам утисак да се  скупила цела варош. Дошли су да виде, поздраве и чују свог Стојана. Препуна сала, стајало  се  у ходнику, на степеништу.  Не знам да ли сам тада рекао Стојану, или сам помислио, да би га и сада изабрали за свог председника када би се кандидовао. 

       О његовој поезји, о њему као човеку тада су говорили: Ректор нишког универзитета поф. др Радослав Бубањ, деканица учитељског факултета проф. др Стана Смиљковић, проф.др  Зоран Момчиловић,  Радомир Виденовић Равид, књижевник,  Мирослав Тодоровић, песник, Обрен Ристић, песник, Небојша Ђорђевић, песник, Милијан Срејић, песник и ини. Остала су ми у сећању радосна лица публике, то њихово осећање да су у другој стварности, у стварности поезије Стојана Богданвића, као и мени драги суграђани  ( И сам и сам био житељ Књажевца…)  а поготову проф. филозоф  Вита чији је ђак Стојан био. Поносио се својим ђаком премда у годинама, младићки  радовао сусрету и књижевној вечери…

Стојан Богдановић, Зашто ме стално боли глава

  Био сам горе у селу. Празно. Држава је затворила наше село. Затварају редом. Само да знате, игра мечка код стринини, па дође и код чичини. Моји пријатељи гледају на фотографијама пропаст. Један ми каже, Плаче ми се… Други само ћуте, стегло их за гушу. А ја, шта да вам кажем, шта има ту да се каже. Али ево је она од јуче, каже нисам ти рекла, Ја сам из твог краја. Зашто ми то говори, само да ме чачка. Ионако нисам могао спавам. Легнем синоћ, оно ми се све врти, не могу да склопим мисао, само мотам. Ћутим и куњам, као бесно псето. Жена види, избегава да ми нешто каже. Горко ми у устима. Отпада онај малтер са цркве Св. Николаја, а ја се пипам за главу, мислим да ми отпада са главе, па се тргнем. И све тако. Само се себам.

  Устанем. Као, сетим се једне књиге, Конфуције, Лаоце, Чуангце. Кадгод ми је тешко, тамо нађем нешто да ме смири. Али не знам где сам оставио књигу. И увек кад не могу да нађем неку књигу, најчешће је о књизи реч, али и неке друге ствари, ја оптужим жену, Ти си је негде склонила, а она, Можда када сам брисала прашину… Али сада ње нема. Нема је жена, па нема ни књиге. Ко ће сада да нађе књигу, као да су она тројица отишла чак у Кину. Ма, она жута књига, тачно знам да је ту била. А када је то било, када је ту била, то не знам. Где ли је сада та књига. Идем тако блесав из собе у собу. Књиге свуда по столу и по патосу, поред кревета… Ништа чудно, увек је тако било, ништа необично. Ако је тако, ја знам да нађем сваку књигу, и када је мрак. Тако је било, сада тражим, тражим, па седнем да се издувам. Није од умора, од беса. Кренем поново у потрагу. Саплетем се, нешто сам оборио. Не секирајте се, није кинеска ваза. Шерпа. Кад је то прилупало, ево је газдарица, Па шта сада тумараш, видиш колико је сати, Знам, него тражим Лаоцеа, Ту је, не брини, зар ти баш сада треба, хајде легни, Ма, само да видим нешто, Добро, ево подигни ове књиге. Погледам, Кортасар, Лаоце, Песоа,… Питам, Па што си то ту ставила,

  Ко ће ту да их нађе, Хајде, хајде, узми ту књигу, видиш да сам притисла паприке, ти волиш пеглане паприке. Ето, тако ми и треба, као да нисам могао да понесем један камен из Великог Боњинца. Понео сам само тврду главу. Носим у њој своју цркву са које отпада малтер, а моји пријатељи се чуде, зашто ме стално боли глава.

Стојан Богдановић, О нашем језику

  Има од Св. Саве на овамо велики број текстова са озбиљним промишљањима о нашем језику. Ових дана се појавио и један такав са великим емотивним набојем познатог српског песника Мирослава Тодоровића. У њему се аутор залаже за чистоту нашег лепог српског језика наводећи разне примере његовог загађивања.Песник указује на поплаву страних речи, туђица. Као главни кривци означени су телевизија и политичари. То наравно није спорно. Може се рећи да је улога телевизије у формирању језика огромна и незаменљива, а већина српских политичара је потпуно неписмено и са жаљењем се може устврдити да је то у сагласности са (не)писменошћу нашега српскога народа. О томе постоје званични подаци који су познати српским властима. Али и власт је према народу.

  Но, вратимо се почецима српскога језика. Српски језик су Срби доправљали вековима. Не може се  рећи ко га је и када направио, јер је језик народни, није га правио појединац, хоћу рећи неформални, жив. Ион се са народом мења и усавршава. Споменимо да писмо нашег језика носи назив ћирилица.Прецизније, српска ћирилица. Јер и Руси имају своју ћирилицу и Бугари своју… Знано је и да је у имену тога писма из захвалности уграђено име великог просветитеља Св. Ћирила, који није био Србин. Дакле, позајмили смо творца писма. И знаци писма су позајмљени. Да те позајмице,  коју до данас нисмо вратили, није било, ми бисмо били још неписменији. Према томе, без позајмица се не може. Тога је у историји српске културе било доста. Хвала Господу и свим добримљудима који су здушно помагали нашем народу.А како наћи меру за туђице? Е, то је врло тешко питање. И велики проблем.

  На језик утиче много чинилаца, а пре свега моћ народа, која зависи од нивоа његове културе. При томе под културом не подразумевам само филозофију, религију и уметност како је уобичајено у конзерватвним круговима. У културу спада целокупна делатност једногнарода, па наравно и техничка култура, спортска култура,… и неизоставно преношење појмова из једне културе у другу по најмоћнијој методи по аналогији. По њој је Господ створио човека, по обличју својему. Са преношењем појмова природно се из културе у културу селе и њихови називи.

  Ми смо са писмом позајмили и хришћанство, и то у облику православља у које се данас заклињемо као у прадедовску веру, у предачку тековину. Са хришћанством су дошла и тзв. библијска имена као што су: Јован, Петар, Павле, Марија,… полако су нестајала наша дивна имена као што су: Перун, Милун, Радул, Видосав, Видоје, Видосава, Милосава,… Зна се да нам је хришћанство наметнуто или подметнуто. Свеједно је. Али мени је лакше, боље се осећам, кад кажем да смо га позајмили. А сад је проблем што га на време нисмо вратили. Пробаје било, не могу да кажем. Покушавали смо више пута. И Турци су нам помагали неколико векова! И ништа. Временом дошли су нови проблеми: Камата!  А она је баснословно нарасла. Толико да је дуг немогуће вратити, тј. немогуће је изаћи из дужничке кризе! И Грци и Турци  су нам прилично оставили. И од њих смо свашта позајмљивали. Ниједну од тих позајмица нисмо вратили. Не, нико никада није нам ни тражио. А не би ни било добро да то учинимо. По правилу то се крваво завршава, ако се враћа у деловима. Ако би, пак, вратили све одједанпут, онда бисмо били голи. А гоље готово нико не цени. Са друге стране, не постоји никакав ваљан разлог за одрицање од цивилизацијских достигнућа, макар она долазила и преко тзв. језичких туђица. За огроман  добитак у области културе, у ширем смислу, та је цена мала. Никаква.

  Мора се рећи да из моћи народа излази моћ истраживања, моћ стварања разних добара, моћ стварања науке , моћ примењивања научних и других кутурних достигнућа… А, са друге стране, то све представља његову културу . Ето и то постоји. И та култура народа се изражава на неком језику, на језику тога народа. Утицај културе на културу, и некултура је нека култура! није нека нова ствар. Само се убрзавањем комуникација убрзава и утицај културе. То морамо признати јесу достигнућа цивилизацијска, у најширем смислу.

  Позната су настојања Рејмона Кеноа да француска књижевност и администрација пређу на народни језик. А не да на сваком столу стоји дебели Ларусов речник по коме чиновници по цео божји дан копају да би нашли како се пише ова реч, како се пише… А овамо, јесу писмени! Не верујем да би Кено био срећнији и мирнији ако би знао да су сада на столовима компјутери уместо Ларуса. Двојност (диглоса) постоји и у грчком језику, где су држава и сав званични грчки свет до скора употребљавали један језик,а народ је употребљавао своју димотику, народни језик. Но, коначно, народ је победио. Сада грчки народ  и званично општи са својом државом на свом језику. Има још таквих примера. Ево, то су Грци урадили такорећи јуче,1976. године. Французи још нису.Ми смо имали срећу са покретом који је водио Вук Караџић.Његовом заслугом је устоличена српска димотика. Aли треба споменути и то да се састављач речника нашег језика Вук Караџић врло озбиљно носио мишљу да из тога речника избаци туђице, нарочито турцизме. Одустао је, јер да је то урадио од речника не би ништа остало.

  Примедбе које Тодоровић у своме тексту износи на рачун утицаја појединих чинилаца нису без основа.Али  оне су више окренуте према жаргону који постоји у сваком језику па и у нашем. У књижевним часописима се не примећује тако неки, рекао бих драстичан,  напад на језик. У књижевним делима тога је још мање.

  Тодоровић наводи као пример наступ једног нишког већника на телевизији који је говорећи о учесталим крађама поклопаца за канализацију употребио сијасет туђица. Затим, констатује да је већник у приватном животу сасвим нормалан човек. Ово тврђење је заиста охрабрујуће, јер оно говори да се туђице код већника нису примиле.

  Локалне телевизије често као госте имају локалне политичаре. Ови су по правилу недоучени, а и недорасли своме послу. Те да би показали како и они нешто знају прибегавају употреби разних туђица. И то врло неумесно. А, неретко, и погрешно. Већина гледалаца не зна да за наступ на телевизији треба и одговарајућа припрема. Посебно су важне реторичке и глумачке способности које, наравно, не поседују сви који се на телевизији појављују. Трема је врло важан чинилац  у телевизијском наступу. Због ње учесници често греше. И несвесно.  Код  једног дела публике то изазива смех. А да ли је баш смешно?

  Међутим, морам да приметим да ове туђице које понекад чујемо на телевизији нисам чуо на пијаци, у трговинама… а арго постоји у сваком језику па и у нашем. Но, промене у језику су увек на помолу, а да ли ће се десити то зависи од много чинилаца од разних коцкица. Неке од њих смо спомињали.  Кад се оне наместе, онда кажемо да су се створили услови (историјски) да се промене остваре.  Да се уведе димотика.  Можда је боље рећи да се остварују. Можда!

  Хришћанство је дошло код нас са разним уступцима.   Добило је овде своју српску боју. Довољно је рећи да имамо своју националну Српску православну цркву. Наша Црква је и најзаслужнија за очување, а може се рећи и за реконструкцију националног идентитета, након пропасти државе. После су се појавиле и друге институције, али то излази из оквира овога текста. Црква је, дабоме, имала улогу и у очувању српскога језика и писма. На то наше наслеђе смо јако поносни. Али немојмо бежати од природе. Шта је по питању језика природно? Природно је да сваки језик има време своје димотике. И то време димотике дође с времана на време кад му је време. Димотика порасте и тражи своје место. То важи за сваку димотику па и за српску.

  Хришћанство је код нас, као што смо споменули, добило своју српску боју. Између осталог, због тога је оно наше. Нисмо ми сада мање Срби него што смо били. Напротив, сада смо богатији за тековине хршћанства. Сада смо Срби који су оспособљени за заједнички живот и за стварање сопствене културе. И упркос томе што смо прескочили ренесансу. Наравно, то подразумева и заједнички језик. Нажалост, наше национално биће, па и језик као његова главна одлика, су исцепкани. Може се рећи  да стварање српске нације није завршено! Ни стварање српске државе. Тај посао је у току. Самим тим није завршено ни стварање српског језика. И тај се посао мора завршити. Усавршавање је стална обавеза. Нарочито су за то одговорни водећи интелектуалци: филозофи, писци, научници,… Мудраци нашега народа. И сви они су дужни да брину о језику. Писцима припада посебна част да о језику највише брину. Наша славна Српска православна црква се мора присeтити иницијативе покојног патријарха Павла да је српска димотикa пред вратима. Само треба одшкринути.  

  Песник Тодоровић жали за издавачким кућама које су током минулих година нестале. Ствар није трагична. Неке су угашене, али су се појавиле нове. Има их и превише. И то руку на срце није никакав проблем за издаваштво. За ту врсту посла проблем јесу писци. Заправо превелики број писаца и пискарала. Продукција књига је импозантна. А квалитет? А поткупљиви рецензенти и критичари, приказивачи! Брате Србине, само да знаш какви су. Никакви!У сваком случају опрез и брига за језик никада нису на одмет.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

 ТАКО СВАКЕ ВЕЧЕРИ

Вратила се. Не каже где је била. Нико је ништа и не пита. Дигла нос. Неки кажу, онако заједљиво, ишла је госпођа на море, ко зна с ким је сада ишла. Прошле године је испратила мужа, а сад на море. Онај јој није био добар. Једва је чекала да га испрати. Руку на срце, поштено га је испратила. Три попа су се саплитала, јер су им се мантије умотавале око ногу, на свакој раскрсници су мрсили, како је и ред. А и она се сита исплакала, не за њим, плакала је над својом судбином. Али изгледа има Бога, или она има среће. Кад некога хоће. Поједине жене се убише, и никоме ништа, а она, погледај каква је. Угојила се као мечка. Шта ли ти мушкарци виде, где су им очи. Променила је и фризуру. Није више ни црнка, офарбала косу у плаво. Светло плаво, очи црне. Шминка дискретна, рекао јој неко да садашњи мужеви воле то. Не воле много када се жена нафрака. То имају код куће. Уосталом, која се жена шминка за свога мужа. Невероватно, како је окретна, не смета јој тежина. А и хаљине су сада друкчије. Покрију све, закамуфлирају, не види се дебљина. Нарочито је важно да се не види да има дебеле ноге. А нису лепе ни танке ноге, па да жена изгледа као коза. Све треба да буде онако, како треба. Све то слушам овде, онде, а када чујем, у стомаку почне нешто да ми ври, а у грудима нешто штреца, ипак се уздржим да им кажем да је била са мном на море. Што да не? Шта је ту лоше? Ми смо слободни људи? Треба ли да изигравамо или да живимо као два вампира. Чаршији би то више одговарало. Натераће ме да се одселим. Отићи ћу у неку већу варош. Дошло је време да човек може да буде сам само ако живи у великој вароши. Има тамо и оних великих кућа, ко зна колико имају спратова те кућерине, пуне су људи, и нико никога не зарезује, сваки човек живи сам. Па и жене, дабоме. То сада није ништа. Живи жена сама и сама води своје домаћинство. За доручак, чај са витаминима, за ручак, витамини са чајем, за вечеру, антидепресиви, са мало лаганог чаја, да може да заспи. Има све, и тв, и пи-си. Зависи до чега јој је. Седне, отвори пошту, затвори пошту, отвори претраге, отвори фејс. Гађа некога. Када га погоди, отвара причу. У ствари две одједном. Једну прича са собом, псује онога тамо, коментарише, убацује фотке, преписује из новина, из књига из часописа, са гугла, и нема двојке, а ни кеца, пушта музику, смеје се ономе тамо и себи, наравно он то не види, а другу причу пише ономе тамо, он види само гладац, тј. сличицу коју је истакла само за њега. А шта ради он, онај тамо? А то сам ја. Па и он ради исто. Одлично се слажу. Иду често на море, скоро сваке вечери. Воле море и она и он. Он не воли зиму. Њој не смета зима, али ако он запне, ићи ће и она на море. Тако скоро сваке вечери, попну се на фејс и возе до дубоко у ноћ. А сутра се ради. Ради ко ради, ко не ради, не ради. Спава до подне, па устане да се одмори.

Стојан Богдановић, Иди код фотографа

Када је реч о сликарству, сложили смо се одавно, тешко је у било којој распри изаћи као победник. Тако је било и овај пут где смо присуствовали расправи о сликарству једног професионалца какав је наш пријатељ Перица Донков и, такође, наш пријатељ Јова Тасић, звани Таса. Наиме може се рећи да је Таса био, и сада је, тотални лаик за сваку врсту сликарства, па и за енформел, којим се бавио, и то врло успешно, сликар Перица Донков. Расправа је била неравноправна, мучна, јер је Перица био неупоредиво надмоћан. Али у оваквим случајевима обично ти који су надмоћни попусте. Не воле да се убеђују са незналицама. Међутим, Перица није одустајао. Перица пита Тасу: „Добро Тасо, ти не волиш енформел и не сматраш то за сликарство, шта ти сматраш сликарством? Да ли ти је лакше да размишљаш о апстрактном или о нечему што ти је пред очима?” На то је Таса као правник, као врло рационалан човек, одговорио: „Па, наравно, о ономе што видим. Нацртај ти мени човека. Шта се ту ви савремени сликари измотавате. Какав енформел, дођавола!” Перица наставља своју причу: „Е, тако ти је и у сликарству. Лакше је сликати реално него апстрактно. Али да бих ти то објаснио треба ми девет семестара. Лакше ми је да ти то покажем.” Перица узима блок.Из њега вади хартију на којој је за тили час нацртао Тасу.  Таса је био врло изненађен и збуњен. Згранут, гледа свој лик на папиру. Као да види себе у огледалу. Не може да верује. Кад се мало прибрао каже: „Па ти знаш да црташ.” Перица смирено узима цртеж и цепа га. Таса протестује: „Чекај, што цепаш то?” Перица му одговара: „Прво, шта ће ми твој лик? Друго, ако баш хоћеш фотографију иди код фотографа.”

 

Душан Стојковић, Егистенцијална и есенцијална поезија Мирослава Тодоровића

Постоје и у нашој књижевности зборници радова о неколиким песницима. Посвећени су класицима нашег песништва, као и добитницима угледних књижевних награда. Постоје такође и књиге које збрајају критичке радове који су пратили појављивање појединачних књига аутора о којима је у зборнику реч. Тако су се, на пример, појавиле две Поетске мапе Радомира Мићуновића или Мали Бог, зборник посвећен књижевном стваралаштву младог и свестраног Дејана Богојевића. Ту је и књига Светови и снови, Душа и дух певања, Над поезијом Зорана Милићаприредио ју је Јован Пејчићса изабраним текстовима о песнику споменутом у њеном наслову. У тротомним Сабраним песмама Томислава Мијовића прештампане су све његове књиге пропраћене свим критичким одазивима на њихово појављивање. Четврти том својих Изабраних песама Адам Пуслојић је посветио избору критика и студија посвећених његовој поезији. Сада је пред нама друга књига о Мирославу Тодоровићу. Када пишемо и размишљамо о њој не смеју се, међутим, сметнути с ума неколике самосвојно написане књиге Миодрага Мркића које, због обима, у њу, као ни у претходну, нису могле бити укључене.

     Мирослав Тодоровић је доживео да се 2010. године појави једна књига критичких радова о његовом књижевном стваралаштву. Звала се И тамно и дубоко и показала је да се о Тодоровићу, посебно о његовој поезији, писало и често, и добро, и умно. Ако је, и поред тога, он ипак остао песник о којем се не мисли увек као о антологијском песнику, а он то итекако јесте, кривица нипошто није била до њега. Оманула је, по ко зна који пут, инeртна наша књижевна историографија. Још једном показали су се недовољно будни, недовољно приљежни и сасвим везани за конвенције и понављане грешке и пропусте проглашене непорецивим истинама иначе све чешћи, наши (анти)антологичари. 

Мирослав Тодоровић је необичан песник. Миодраг Мркић је необичан тумач књижевних дела. Објавио је следеће књиге о Мирославу Тодоровићу: Љупка језа пролазности пред вратима визије (Оглед о књизи После свега Мирослава Тодоровића) (2006), У мрежи потоње верзије (Оглед о књизи Потоња верзија Мирослава Тодоровића) (2008), Три огледа о поезији Мирослава Тодоровића (2009) и Огледи о поезији Мирослава Тодоровића (2011). И иначе, Мркић има ауторе о којима вишекратно пише (то су, осим Мирослава Тодоровића, на пример, његов презимењак – Мирољуб или Богислав Марковић или Војислав Бубања). У питању су, углавном, писци којима се критика бавила, али тако што се, притом, о њих огрешила не желећи да призна да су, уместо неких извиканих величина, у самом врху наше савремене књижевности. Пишући аналитичкио појединим њиховим делима, склапајући предано мозаик, Мркић имплицитно износи и свој вредносни суд, тражећи с разлогом, неопходно потребно, превредновање њихових литерарних опуса. Метод писања студија Миодрага Мркића и више је него особен. О књигама он пише тако што их анализира готово ред по ред, свакако стих по стих. То је оно што је прижељкивао Богдан Поповић и због чега му се замерало поприлично, уз сметање са ума да је тај модел тумачења књижевних дела био увођење иманентне критике у критичарско позитивистичко море које се било разбашкарило посред наше и књижевне историје и књижевне критике. Свака Мркићева студија укључује у себе, ни мало прикривен, лајтмотивски понављан, полемички сасвим, критички до даске, обрачун са мртвим морем наше књижевности и стармалим тумачењима онога што је, сасвим незаслужено, најзначајнијим у њој проглашено: неосимболизмом, квазипостмодернизмом, таламбаским и новокомпонованим Светосављем и лажним, приручним и конјуктурним, родољубљем, шаблонским, литерарно мртворођеним. У Мркићевим рукама је критичарска метла и он њоме беспоштедно мете е да би уклонио оне који се паразитски шире диљем наше књижевности а да веома често писци, поготову значајни, никада нису ни били и да би ослободио место онима који, незаслужено у сенци, скрајнути, беспотребно дуго чекају својих пет минута е да би показали, и доказали, чак и неверним Томама, како у њима наша књижевност има своје праве величине.Мркић говори о својим студијама као о есејистичким фрагментима. Читаво Мркићево бављење књижевном критиком могли бисмо окрстити као реаговање књигом на књигу. Или: књигом из књиге. “Формула” његове критичарске активности била би: огледати се у другом. Или: пронаћи себе у другоме. Онога ко му не пружа могућност за критичарско емпатичко уживљавање, он заобилази као књижевно тело страно његовом критичарском сензибилитету. Управо Мирослав Тодоровић песник је по  мери Миодрага Мркића. Да га нема, овај би морао да га измисли.  

     Када је о нишком песнику реч, он се расписао и више нико од оних који се у књижевност разумеју не би смео да спори како је он творац, помало парадоксално, разуђеног а сведеног, песничког дела. Песник који је досегао оно што се тешко досеже – густу зрелину. Читавим опусом, једнако и појединим збиркама, Мирослава Тодоровића круже чврсто саздани, промишљено одабрани лајтмотиви. Препознатљиве су, архаичне, наново оживеле, пресецањима и заокруживањем појединих гласова “активиране” речи. Када пева о природним феноменима песник природу чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Песмама врве пејзажи. Постоји у песмама Мирослава Тодоровића антејска везаност за земљу, могуће највећа, после оне Вељка Петровића, у свеколикој српској поезији. Песник живи У завичају што моја је позна поезија (“Светиљка у родном пејзажу”).Основна унутрашња слика читаве његове, посебно позније, поезије је антиномијска: негда дечак – сада старац. Песме су онда, сетна, сећања. Пуне сенки прошлог којима тумарају сени прошлих. Остарели песник бивши је дечак. Онај ко је решио – ма колико болело – да сведе животни рачун. Иако његов песнички опус није окончан, он је несумњиво заокружен. Комплетно његово песничко дело чини једну јединствену, за сада, само на први поглед раздешену, самосвојну, мајсторски цизелирану, књигу која је сачињена из неколиких лирских рукаваца.

     Оно што остаје да траје од поезије Мирослава Тодоровића несумњиво јесте оно што бисмо могли окрстити као болну тишину светлости. Када се та тишина, уз то светлосна, и чује – а чује се у његовим песмама – то нам сведочи да смо се суочили са правим, и трајним, песником.

     Данас, када се о књигама уопште мало пише, када часописи излазе нередовно и све мање простора посвећују критичком процењивању новоизашлих, поготову песничких, књига, оне које потписује Мирослав Тодоровић доживљавају сасвим завидну рецепцију. О њима се често пише. О њима се добро пише. Уочава се оно што овог песника издваја у савременом српском песништву. Постоји већ читава прегршт књижевних критичара који предано прате његов опус. Ред је био да се то збере и омогући знатижељним читаоцима који не прате тешко доступне часописе  да се упознају са тим текстовима. Ако се сам писац не постара о себи, можемо се кладити како нико то учинити неће.

     Мирослав Тодоровић није нипошпто скрајнут песник, али, притом, на жалост, није цењен онолико колико заслужује. Он не би смео бити само успутни гост антологија. Препознатљиво његово песништво одликују меланхоличност, медитатативност, химничност, барокна сликовитост, афористичност, неспорна дубина. Све су то уочили они који су се њиме позабавили.

     У другом зборнику о његовом делу, оном о коме пишемо, највише је текстова о збирци Ветар понад гора. О њој су писали: Жарко Ђуровић, Анђелко Анушић, Стана Смиљковић, Милијан Деспотовић, Милутин Лујо Данојлић, Ранко Павловић, Никола Тодоровић, Адам Пуслојић и Мирослав Радовановић. О Песмама путовања прибележио је коју Мирослав Радовановић (о њој су у ранијем, првом, зборнику писали Срба Игњатовић, Миленко Д. Јовановић. Душан Стојковић и Милутин Пашић), а о  хаику збирци Шум и лахор Ранко Павловић и Драган Ј. Ристић. Божја визура привукла је пажњу Ранка Павловића, Душана Стојковића, Стане Смиљковић и Љубише Ђидића. Неколицина књига пропраћена је по једним текстом. О Светињи је писао Мирослав Радовановић, онеобјављеној још у засебној књизиприповедној збирци Сандук пун таме (она је довољан доказ да Тодоровић није само песник, већ и успешан и занимљив писац кратких проза) Срба Игњатовић, а о књизи књижевних критика У сенци Дамокловог мача Мирољуб М. Стојановић. У зборнику су и неколики ранији текстови Мирослава Лукића који посебно, као антологијску несумњиво, издваја, и анализира, песму “Смрт на селу” и краћи синтетички прилог Зорана Вучића.

     Мирослав Тодоровић није изоставио текстове који су садржали критичке жаоке упућене на његов рачун. Никола Тодоровић то веома обазриво чини. Мирољуб Стојановић, пишући о Тодоровићевој критичарској делатности, приговара писцу  да се клони критичког оспоравања књига којима се бави. Иако је у наслову Тодоровићеве књиге реч мач, писац се Стојановићу указује као исувише благонаклон критичар, заправо као рањиви песник који пише о оним ствараоцима који су му драги. Но, такво критичко процењивање сасвим је легитимно. Тодоровић није критичар у правом смислу речи, онај ко се готово свакодневно налази у критичарској арени науман да процени и оцени готово све што је актуално у нашој савременој књижевности. Не мора сваки критичар бити и критичар памфлетист, критичар нокаутер попут, на пример, раног Велибора Глигорића или младог Антуна Бранка Шимића. Не стоји ни Стојановићев приговор како Тодоровић пише углавном о мање познатим, претпоставља се и мање вредним, писцима и делима. У сенци Дамокловог мача, 1 и нова књига критичких и есејистичких Тодоровићевих текстова, Ширење светлости, која још увек није имала критички одјек у нашој критици, потврђују да бављење критиком за њега нипошто није узгредица. Ни у ком случају,  неузалудница. Многе његове критике осветлиле су на прави начин проучавана дела и о њима се неће убудуће моћи размишљати и расправљати на прави начин а да се оно што је прибележио, наднет над њима, Мирослав Тодоровић не узме у обзир. Он не пише по морању, већ по хтењу. И о писцима који, најчешће незаслужено, нису у центру пажње наше критичарске јавности (уколико ове уопште и има). Не пише о извиканим писцима. Прати оно што се дешава на читавом српском литерарном простору. За њега не постоје књижевна престоница и књижевна периферија. Једини прави параметар јесте вредност дела о којем се подноси критички рачун. Чести су текстови о савременим нишким писцима, као и о оним који су својим литерарним деловањем за нишку средину везани. Српска књижевност се не ствара само у Београду. То се не може само пригодно истицати, већ и властитим деловањем потврђивати.

     Адам Пуслојић, који издваја и анализира, по њему неспорно антологијску, песму “Стихови висина”, још је критичнији од Стојановића. Он од Тодоровића тражи поетску аутохтоност а не “везивање за туђе песничке поступке” и приговара му због опетовања већ написаног. Међутим…  Прва примедба не стоји. Цитирањем туђих стихова и њиховим уграђивањем у свој песнички опус (поступак је то сасвим у духу постмодернистичке поетике) нишки песник сасвим јасно показује које би песнике желео да види у, потенцијалној, својој, антологији велике лирике. Осим тога, упућује читаоце и критичаре унутар којег поетског сазвежђа би хтео да се његов песнички опус –  утврђивањем могућих кореспонденција – сагледа(ва). Када је о другој примедби реч ни она се не држи. Мирослав Тодоровић се приклања оним песницима који пишу непрестано једну једину књигу и сасвим је јасно како се она на лајтмотивским кружењима заснивати мора.

     И својом поезијом и својим критичким текстовима и својим кратким причама Мирослав Тодоровић гради своју мапу савремене српске књижевности. Она јесте помало искошена, али је и сасвим аутентична. Ретко кад се, посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Ретко када је, посебно у последње време, наша поезија била овако срчана и промишљена у исти мах.

     Два зборника текстова о Мирославу Тодоровићу, две мапе критичких судова о његовом делу, показују, и доказују, то у довољној мери.

    

                                                         Душан Стојковић