Monthly Archives: November 2013

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (19)

  Спорна је његова жена, није споран Тумач. Он се скитарао по тамо неком Бразилу, који је био само једна Лузитанска колонија, тражио је некога кога би могао да преведе жедног преко океана, као што су и њега превели тамо. И сада када се разболео, када су га средили они бахати доктори, касапи и крвопије, наравно за то су му узели новац, све што је имао, а нешто му је дадао и онај његов, који се стално дешавао у његовој близини, кога сам пратио, тајно, издалека, пазећи да ме не примети, и тако сам дошао до болнице, тако сам пронашао Тумача. Тај његов, који се увек створи ни откуда, позајмио му је новац, да плати касапима, тај новац ће вероватно вратити Тумачева жена, узеће неки кредит, нешто ће смислити, јер када некога волиш., не може се десити да не смислиш нешто. Ево сада, он се враћа, али не у Београд, не дошло је и њему из дупета у главу, сада има огромно искуство са савременом медицином и са докторима који је упражњавају, јер оно што се њему десило у бразилској болници, то се не виђа на другим дестинацијама, може се видети тамо где је Тумач то видео, и само још у нашим болницама. Али Тумач, сада искусан лисац, који је сматрао да се тамо обогатио, јер је стекао огромно искуство, неће дозволити да га поново секу, јер ни суд не суди поново за исто дело, што би њега секли трећи пут за исту ствар, тј. да му изваде исту ствар, као да је он имао три жучне кесе, па сада када су извадили две, два пута су га секли, на ред је дошла и трећа. Са тим искуством, наоружан савременом бразилском поезијом, он је одлучио да се врати у Лисабон, како би га неговала, његова жена, у коју је васдан имао велико поверење. Пошто су га посадили на седиште у авиону, могао је да иде и бродом, али брод иде неколико месеци, питање је да ли би стигао до Тежоа овакав, у јадном стању, са дреном у стомаку, на моје питање, Цури ли нешто кроз ту цевку, а он да ме не би секирао, покушавао је да сакрије, или да ме насмеје, промрси, Па помало, Шта значи то помало, По једну ракијску чашку деневно, ето како се мери количина гноја и сукрвице, на ракијске чашке, морам признати да ме насмејао, насмејао сам се кисело. Ја наравно нисам био са њим у авиону, ја сам само замишљао како би то изгледало, или како изгледа, а за оног његовог не знам, можда је он био тамо, видећемо касније. Сада га везују, надноси му се једна стјуардеса, не могу одавде сада да проценим одакле је, лепо изгледа, млада, затегнутих сиса и гузова, има леп осмех, због порцеланских зуба, то више није мода или престиж, то је сада уобичајено, потреба, а овој девојчици и лепо стоји, није могао Тумач да избегне реакцију, онакав, са оним стомаком исецканим на фронцле, брзо је реаговао на појаву ове егзотичне лепотице. Звао ју је милион пута. Да ли можете… Извините… Да ли је… Волео бих ако бисте… А како да Вас зовем… Сваког часа ју је позивао да дође, да је нешто пита, да му нешто донесе, да му каже где се сада налазимо, какво је време итд. Све глупа питања, али жене воле то, боље него да их ништа не питате, ако их питате, онда морате и да слушате, све док вам не прекипи, или док жена не умукне видевши да има посла са будалом. И он је наваљивао, али му је шефица, која је мотрила особље у авиону, а која је директно одговарала капетану за сва дешавања и понашања особља у авиону, сместила радњу, када је приметила очијукање стјуардесе, за њу бих сад требао да напишем шта је све радила са капетаном и да она само њему припада, и иде са њим свуда као лични пртљаг, али ништа од тога није тачно па ћу те детаље изоставити, а шефица је послала једну ислужену, још и дебелу стјуардесу, да га она даље сервисира. Тумач је наставио да зове сада ову дебелу, али разлози су се променили, њу је звао да се распита где је она  млађа. Мени је било све јасно, али Тумач никако да схвати да те жене имају своје обавезе, и када сам му на то скренуо пажњу, одговорио ми је отприлике овако, не могу да поновим баш од речи до речи, али суштина је та, Више од педесет година сам студирао жене, њихову лепоту, њихову анатомију, њихову психологију, њушкао сам и где треба и где не треба и ништа од тога ми није остало у овој лудој глави, а нисам луд, о њима сада знам само то да их много волим. Надам се да ће те и ви разумети Тумача. Она стјуардеса-лепотица, познао сам је по гласу, објавила је да слећемо. Сад ћу прескочити онај део, капетанов поздрав, смешкање стјуардеса путницима и остале радње које иду уз то, силазак из авиона низ оне стрме степенице… Тумач је одозго одмах угледао своју жену и децу, чим су га угледали сви су почели радосно да га дозивају. У позадини је био онај његов, што су заједно били у Рију, само се смешкао онако без везе, као да је песник. Ја сам овде, и чудим се оној његовој жени, што је потегла онолики пут од Београда до Лисабона да сачака авион из Рија, ето зашто ја мислим да је она спорна. Не знам да ли ћу јој то опростити до краја приче. За мене је то тешка мука. Имам уз то још један проблем, како да нађем некога ко ће све ово да ми поверује. Ја сам у то не верујем.

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (18)

  Моја ме пријатељица подстиче да пише, тврдећи да су нам свима гузе веће од глава, распитам се код оних, што се каже компетентних глава, које се баве анатомијом, и оне ми потврде оно што сам и сам деценијама испробавао и до чега сам и сам дошао, а то је, тамо где прође глава, прође и све остало, донекле, а друге ме одвраћају од тог посла, али ко ће помирити њихова мишљења, ко ће њима да докаже, чак иако знају да сам у праву, неће да признају. Толике године сам набио дупе, а још не знам да ли то важи за све жене, али поједине, брате, кад се убаксузе, да те Бог сачува. Прегризле би мрзло говно! све то ми личи на гемишт, то воле Хрвати, а Швабе воле шприцер, незнатна је разлика између гемишта и шприцера, гемишт је вино измешано са водом, а шприцер је вино измешано са газираном водом, у оба случаја вино је измешано са водом, све су то швапске измишљотине, Хрвати су то мазнули, и сад се хвале, како је њихов гемиштец најбоље пиће, нека им га, ми Срби пијемо чисто. Морам да се вратим на Тумача, иначе, обистиниће се претња оне прве, жив нисам. Тумача сам поново посетио, треба ми човек, не само зато што је добар тумач, него, зато што има душу. Неке од оних његових обожаватељки су већ дигле руке од њега, а то је само зато што сам ја будала и то велика будала, будалетина, зато што сам им рекао за жуч. Одмах су то протумачиле као да је у питању меланхолија (μελανχολία), и у својим расправама свака је износила своја сопствена искуства о својој меланхолији, већина је имала симптоме меланхије мизантропског карактера, дакле, прибојавања од људи, због тамо неких давних искустава, да су имале права искуства са људима не би се ни на шта жалиле, али ови њихови страхови немају никакве везе са каменом који је извађен заједно са жучком из стомака јадног Тумача, он би имао право на меланхолију, али неку другу меланхолију, могао би да га обузме и страх, јер онај доктор што га је оперисао, који је показао врхунску умешност у правдању сопствених небулоза и погрешних дијагноза, а тек аљкава операција, то није као код нас, тамо доктори имају оправдан страх, јер у случају да забрљају, није то као код нас-нико не одговара ни за шта, тамо те сви јуре, и ако случајно или намерно доктор нешто забрља током операције, а пацијент сасвим случајно остане жив, онда је доктор надрљао, обрао је бостан, јер ће га пацијент јурити за одштету, ко Бог ђавола, до смрти и назад, а ако пак пацијент умре, што се у нашем случају још није десило, из простог разлога, да не бисмо завршили овако красну причу ни око чега, онда ће доктора јурити уцвељена удовица, она има највише мотива, па деца, па остала многобројна ожалошћена родбина, сви би да се помало огребу од доктора, они ће коликогод је то могуће натоварити доктору, сада морам и њега да жалим, а та битанга замало да ми упропасти причу, замало да убије мог Тумача, натовариће му и државу-да га гони по службеној дужности, а тек она незасита ваздан похлепна осигураваћа друштава, којима је увек зинуло дупе за паре, а ови други пак кажу, кад могу они можемо и ми, према томе, ствари су компликоване, као у животу, ништа није једноставно, само ми имамо илузију да је ово или оно једноставно, да нам је лепо, а Тумач, он је још увек у незавидној ситуацији, тражио је молим вас лепо да га пусте из болнице, а ствари су још неизвесене, потписао је да напушта болницу на свој ризик, то је био услов да му доктор потише отпусну листу, то је онај исти доктор који га је довео у овакву ситуацију, који му је набио страх, због кога је почео да пада у депресију, па је можда Тумач због тога и помислио да би му било боље да оде кући, да ће га жена боље неговати, него ови из болнице, и то је тачно, али његова жена која је изванредна и која је била против да иде у Бразил, говорила му је, Требало би више да се посветиш деци, а он њој, Да, али деца хоће да једу, а треба и понешто да обуку, није спорна жена, него она није доктор, а онај доктор који му је потписао отпусну листу, он дакле, одобрава самоубиство, ето такав је тај доктор, пустио је Тумача са дреном насред стомака, то је она цевчица кроз коју треба да излази гној, крв и шта ти ја знам из стомака, она се муне кроз рану, то је одвратно, не зато што је пацијенту неугодно са том цевчицом, што мора да пази када се окреће, тј. не треба да се окреће, да не би то нагурао унутра више него што треба или пак да се не би та цевчица извукла из стомака, па да настане застој у цурењу, извлачењу гноја из човековог организма, него се ту кроз отвор на стомаку кроз који пролази та проклета цевчица, коју називају дрен, код нас дрен је име једног култног дрвета, чак због његове тврдоће и отпорности, за човека који је доброг здравља кажу, здрав као дрен, е да је то сада код Тумача таква ситуација, ја не бих имао шта да пишем, али ситуација је гадна, кроз тај дрен се провлаче бактерије, и то је двосмерни пут којим бактерије шетају, као на неком корзоу, а зна се да су бактерије ситна бића која могу свашта да на праве, њихова моћ излази из њихове слоге, сада кажу научници да је питање чега у организму човека има више, човека самог или бактерија, на прагу су нове дефиниције човека да је то скуп бактерија за исзвесном дозом човечје масе, али ту се разликују и неке добр бактерије и неке лоше, што је сумњива хипотеза, све су лоше, ако се претерано намноже и преузму власт, па се још и осиле, а у ту позицију, бактерије знају, могу доћи само ако су сложне, дакле њихово главно оружје је слога, што за нас Србе не важи,  значи, отуда нешто цурка, и ту нешто смрди, а то и лаик зна да онда тамо у стомаку има још нешто, да тамо нешто није у реду, видећемо да ли ће код оне мученице, која га чека као изгубљена, са дреном и без дрена, њој је одличан-то само жена може, да ли ће овакав какав је тамо да набере мед!

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: МЕТНЕМ ГЛАВУ НА ПРУГУ

  Метнем главу на пругу. Ослушнем, да видим да ли иде воз. Да ли је ту негде. Да ли је близу. Нисам ни осетио кад се тај брзи воз из супротног смера створио ту док сам се ја тртио и намештао уво на пругу. Бриснуо ме док трепнеш. Откинуо ми главу. И сада сам без моје главе. Покушавам да се присетим, да ли  ми је, и за шта ми је, и до сада служила. Да ли сам ја њоме мислио? Неки кажу да ми је служила само за чешљање. Нису у праву. А нисам ни ја. Они нису у праву, јер сам давно остао без косе. А перику су ми чељали власуљари, притом су је посипали неким прашком да је не би избушили мољци. Они, бре, буше ситне рупице. Скоро да се не виде. А, и, ако баш хоћеш да их видиш мораш дебеле наочаре да натакариш на нос. У чему је незгода? Па у томе да после када пада киша, прокишњава ми глава. А ја, зашто ја нисам у праву? Ја,  једноставно речено, нисам у праву, зато што нисам у праву. Увек ми је мрско када морам свакој шуши да објашњавам, зашто нисам у праву. Има ту разних ствари: Прво, они који ме слушају, и не слушају ме. Друго, ако ме слушају, онда ми не верују. Треће, ја причам озбиљно, ево овако, као сада вама, а они ми се подсмевају. А понекад урлају, вичу и све се искриве од смеха. Мени тада дође да штукнем у земљу, да пропаднем негде. Јер не могу да издржим то њихово изругивање, а морам све то да трпим, јер ми је тако рекла мама. А и баба ми је говорила, Немој синко да се бијеш са другом децом. Био сам добро и послушно дете, све док нисам пошао у школу. Тамо су ме искварили, само што то нисам смео никоме да кажем, као вама сада. Човек мора да има велико поверење у некога или у неку, па да се повери. Ја имам поверење у цео свет, у све људе добре воље, сви су они такви. Али немам поверење у себе. Е сада знате у чему је проблем. Могао сам ово одмах да вам кажем. У том случају ви бисте били исти као они горе што су ми се смејали. Или бисте ми се и ви смејали, или не би читали све ово. Зато сам вас држао у неизвесности све довде. Видите, за ово, изгледа, човеку није потребна глава!

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: О СКУПОЋИ КЊИГА

  Приликом куповине књиге, Мишима, узгред рекох продавцу, Скупе су књиге, а он мислећи на ову коју сам држао у руци одговори, Нису, ето та књига кошта као три пива, па то није скупо, не пристадох на његов одговор но му  одговорих питањем, А знате ли да за те паре могу двадесет дана да купујем хлеб, он слегну раменима и ствар би легла да нисам отишао са горким укусом виртуелног пива и хлеба, са Мишимом под мишком и са Прудоном у глави, Тамо где почиње трговина престаје морал.

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ХЕРОЈСКА СМРТ

  Не верујем да постоји човек који није размишљао о смрти, има људи којима су неки друге речи грдне, одвратне, грозне, скарадне…За мене је најгаднија реч смрт. Питање је да ли ћу моћи да кажем о томе шта та гадура крије, шта она покрива, него, можда могу да кажем нешто о њеним последицама, да кажем о њој нешто посредно, изоколо, и то је питање, да пробам па ћемо видети, неће бити први пут да сам неко своје писаније бацио у корпу, богами, понекад и са великим задовољством, нарочито, онда када сам нешто ружно написао о некоме, а нисам то мислио, боље речено, нисам промислио, а смрт, као постоји херојска смрт, молим фино, смрт, па херојска, кукавичка смрт, смрт, да ли су били нормални они Грци, када су смислили да постоји лепа смрт, не би се рекло, не бих могао да се закунем у то, пре бих се заклео да је то била смишљена подвала, може се рећи учених, ко би други, а да ли су то урадили за себе и због себе или за друге или да би се спасли, и то само они, то су нека друга питања, али је сигурно да су то смислили, као што су смислили, васпитање, па установе, не мислим само на школе, позориште, позориште је одлична школа, можда и најбоља, па сада приказивање трагедије, са изненађујуће лепим крајем, херојском смрћу, која ће изазвати сјајне, тј. страшне емоције, која ће масу довести у стање делиријума, и тако уденути у свест човекову мисао о лепој смрти, херојској, на пример. А зар писац, није могао да пусти тога да се спотакне и да падне, при том да скрши шију и умре, тренутно, и не мучи никога, ни себе, ни родбину, а ни публику, дабоме да је могао, али писац хоће славу, а неки од њих хоће паре, а они који дају паре, они хоће корист, а ако трагедија није јака, онда нема вајде, па нема ни пара, дакле, херојска смрт је излаз, прилично срамно, али мислим да је недовољно да потврди Кафкину мисо, Стид ће нас надживети.

  Смрт и није тако лоша, јер замислите да нема смрти, онда би све било бесконачно, а то би била смрт, а велики мислилац Хераклит Мрачни Принц од Ефеса, чија је мисао била светла, је о томе овако писао, Умрети од живота, тј. од бесмртности (или живети од смрти), Владимир Јанкелевич пак сматра да и Они који су умрли на свој начин су, разуме се, „бесмртни“ ‒ у том смислу што више чак ни не могу да умру… Не може нас задовољити ниједно од ова два врло привлачна мишљења, решење проблема бесконачности није у укидању смрти већ у попуњавању садржаја, тј. у попуњавању семантичких рупа у тумачењу живота, што је Петар II Петровић Његош и успео тврдећи, Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити, мислећи на онога који је живот попунио делима, а тај је тако и обезбедио бесмртност, у том случају бесмртност није константа, која значи смрт, већ је то бесмртност, која захтева тумачење, стално подгревање, сталну везу са животом, и тако дођосмо до таутологије, Оно што не умире не живи, и обратно, и до закључка да је питање бесконачности живота превасходно семантичко, а потом снтактичко и логичко.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

  МОКРА ПЛАВА КОШУЉА

Стојан Трумић је сликао ликове из окружења, сликао је своје колегинице, Живану Костић професорку психологије, Лепосаву Ристић, професорку српског језика, сликао је библиотекарку Миру Влајковић… Дружио сам се са њим, ишао сам чак и у сликарску колонију са њим. Тамо, у Делиблатској пешчари цртеж ми је урадио Мика Обрадовић, сликар из Баваништа, Миле Ђорђевић, сликар из Панчева, је урадио један цртеж на коме смо Мома Параушић, професор панчевачке гимназије и песник, и ја. Стојана сам једном у зборници питао, онако у шали, када ће бити готов мој портрет, изненадио ме својим брзим одговором рекавши да он већ ради на томе, био сам врло збуњен његовом изјавом, наравно да ми је то годило, још једанпут сам му то споменуо а он ми је рекао, Позваћу Вас, не брините драги Стојане. Не знам колико је времена прошло од тада, можда месец-два, и једног дана Стојан ме заступи и упита, Драги Стојане, да ли бисмо сутра могли да радимо портрет. Био сам одушевљен. Одем ујутру, у заказано време,  код њега у атеље. То му је била и кућа и атеље, ту је и читао,  ту је и слушао радио, ту се одвијао читав живот великог сликара и његове супруге,  драге Јелене. Готове слике, своје, а имао је доста слика и других сликара, изванредна збирка свих најпознатијих српских сликара, држао је у једној шупи у дворишту. У тој шупи су била и дрва и угаљ. Панчевци му никада нису дали атеље, а многи његови ђаци и разна мазала су одавно добила простор за сликање. Зато су његове слике отишле у Тител. Сео сам на једну столицу, која је личила на фотељу, умазана свим могућим бојама као у сликарском атељеу. Ту ме је посадио, а он је сео на столичицу испред свог штафелаја на коме се ваћ налазио припремљен папир. Узео је четку и туш. Добио сам кафу од госпође Јелене у великој црвеној шољи, није имала дршку. Испала је Стојану, случајно, рече госпођа. У то време сам страшно много пушио, нисам испуштао цигарету, заузела је важно место на слици, као мој заштитни знак. За пола сата цртеж тушем је био готов; велемајстор потеза је то брзо и прецизно скројио ту преда мном. Чудио сам се, шта му значе оне речи, радим на томе, кад је ово овако брзо завршио. Сутра ћемо радити уље, рече Стојан. Ова његова изјава деловала ми је некако свечано. Ујутру сам дошао у договорено време, сав радостан што ће ме портретисати велики сликар. Он ме одмери. Нисмо се ни поздравили упита ме, А где Вам је она кошуља. Претходног дана носио сам плаву кошуљу и преко ње наранџасти џемпер. Кошуља је отишла на прање, одговорих му помало иненађен његовим питањем. Он наставља, А не, не можемо да радимо. Брзо сам схватио, сео сам у ауто и отишао кући по кошуљу. Гордана се изненадила када сам се појавио а ја питам, Где је она кошуља од јуче, Па у машини за прање, одговори ми, Дај ту кошуљу, молим те, Па мокра је, Нема везе, дај, извади жена  плаву мокру кошуљу и пружи ми је, скинем чисту суву кошуљу и обучем мокру плаву кошуљу, похитам према Стојановој кући, дошавши он ме опет одмери и насмеја се, Седите драги Стојане. Поновили смо ритуал од јуче. За сат,  отприлике, слика је била готова и плава кошуља је била сува. Стојан се задовољно смешкао, Прави Стеван Синђелић, каже. Тако је замишљао лик тога српског јунака. Расправили смо и шта значи оно, радим на томе. У ствари он је студирао моју психологију и кад је све то скројио, онда је то својом врхунском техником невероватно брзо реализовао. Слике су се појавиле на његовој меморијалној изложби у Панчевачком музеју. Недуго,  по затварању изложбе Стојан је дошао код нас, донео је слике. Стао је насред дневне собе, окренуо је круг по соби, и рекао, Драги Стојане, овде би било најбоље да стоји. Не чекајући коментар, извадио је из мантила чекић и ексер, закуцао је ексер и окачио слику. Ту је висила све док није убијен наш Миодраг, слику сам потом донео у Ниш, на истом је месту у соби, само у Нишу. Стално се гледамо Стојан и ја. Томе већ четрдесет година.

(Стојан Богдановић: Изабране, Наис-принт, Ниш, 2015)

Милуника Митровић, Видело тишине

Шум и лахор, прави је наслов најновије песничке књиге Мирослава  Тодоровића, који наговештава да нас у њој очекују стихови ванредне лепоте и осећајности. Са не малим задовољством, она ће окупирати пуну пажњу пробраног читаоца, од првог до последњег стиха. Наизглед овлаш, а ипак прецизно скицирани детаљи у призорима свагдашњег живота, знаног нам а ипак вазда тајанством овитог света, нису само формално аскетски збијени у доследно сведене стихове. Свега три стиха са седамнаест слогова које захтева строгост јапанске хаику песме, сугестија су нечега много вишег и значајнијег.

Дискретно али прецизно бележећи узбудљиво искрен свој доживљај виђеног, песник се служи не само  „одузимањем“ сувишних речи, непотребних фигура и украса класичног песништва, него показује и завидну вештину налажења најефектнијег израза, због кога се хаику песма одржала живом толико векова, сматрана својеврсном  молитвом истини, лепоти и чистоћи.  

Мирослав Тодоровић је пре свега песник упечатљиве атмосфере осаме и тишине, зачињене оним једва чујним брујем земље и небеса. Он разуме, осећа  и успешно „чита“ и оне пренежне сигнале као знаке природе и њених преображаја, региструјући нехотице сваки шум: трепер листка, зуј пчеле, дашак лахора, лепет птичијег крила, и језик трава:

 *

Мотри те небо

Језиком траве слушаш

видело тишине.

 *

 Радост је трешња

 коју засадих. Сада

 цветамо заједно.

*

  У сликама одуховљеним виделом тишине, присутне су напоредо и друге чулне сензације, које се сустижу и узајамно повезују, призивајући распеване мирисе носталгичних сећања на детињство и завичај, на умрле родитеље, читав један минули свет… Етеричност спољашњих утисака наговештава и унутрашње расположење самог песника, одакле се распламсава богатство маште и асоцијација, које изненађују мисао одводећи је у разним правцима: од тренутка садашњег до сна и сећања, од младице која се из пања помаља до потомка  посматрача, или до стабла предака… Путујући Тодоровићевим светом природе, указује нам се јасније једна скривена, свепрожимајућа ануму мунди, која је  увек ту, на дохват руке и у свему. На крају, она једначи васколики космос и човека у њој, делећи заједничку судбину са сваким од нас, а нарочито са сензибилним бићима, попут „старог вилењака Мирослава“, како и песник себе самог назва у једном стиху. Задивљујуће лако и спонтано, тај немирни дух вилењака и чаробњака речи, поистовећује се са природом и њеном вечном игром садејства јединства и разлаза са човеком. Зато ове стихове читамо као да су сами од себе написани, јер се песник често измешта своје списатељско Ја, постајући неко друго, и нешто друго што интензивно доживљава, рецимо: јесењи пејзаж, сломљена грана стабла у завичају, расцвала трешња, пуста родитељска кућа која види и чује оно чега има,  преображава у глас оних којих нема:

 

У старој кући

у ноћној тишини

слушам оно чега нема

 Минимум речи, максимум значења −  очарава у целости Тодоровићев Шум и лахор, књига меланхоличне ведрине,  иначе тематски груписана у три одељка. Издвајамо саме неке од мајсторских хаику медаљона из прве групе,  иако је повише оних које бисмо овде навели, а сваки од њих би заслуживао и читав есеј, мада је хаику песма таквост сама по себи, свет осликан у капи росе који не очекује опширна тумачења. Као и свака друга добра лирска строфа, хаику гађа право у мету не скривајући се иза сувишних описа, нарације и дигресија. Отимајући се апстракцијама, управо стихови пред нама, пружају непоновљив доживљај пуног тренутка садашњег и места овдашњег:   

 *

Боје пролећне

Скупљам погледом

Ја јесењи пејзаж

 *                                                                                                                                                

Мирис јабука

у оголелом воћњаку и

године које су прошле

 

*

Сломљено стабло јабуке

Стојим пред њим

У истој судбини.

 Одвећ је потресна је балада о вечном трајању и протицању, збијена у орахову љуску антологијски упечатљиве строфе, која се памти и након склопљених корица ове књиге, гласи:

 Тишина родне куће.

Туга зрелог воћа

које нико не бере.

 Језовита и заумна је и радост цвећа пусте авлије без мајке, од сваког описа речитији неми ноћни разговор снежне мећаве са пламеном воштанице:

*

Расцвале хризантеме

радост пусте авлије.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        

Сећање на мајку.

*

Ковитла снег

око пламена воштанице

Неми разговор.

Безнадежно поразна је и тишина похрањена у гару сећања, и сета због проблеска одбеглог сјаја, који само песникова осама записује. Где је пламичак винућа живота што га још лахор разноси преко неповрата година у јесење венуће  − остаје само нежности душе да се пита, загледана у угасли фењер и стару фуруну. Те нам више ником потребне ствари, сад само болни симболи негдашње топлине породичног огњишта:                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          *

Одбачен фењер.

Где ли сада светлуца

онај пламен?

 *

Стара фуруна

сред ђубришта.

Греје се на сунцу.

 

Мотиви годишњих доба, углавном су стални оквир традиционалног хаику песништва не случајно, као и код Тодоровића. Заправо, циклично смењивање  преображаја природе као део суштинског закона вечног протицања живота, рађања и умирања, настајања и нестајања, непосредно је виђено као нешто у свему незаобилазно. А поетска аура оваквим језичким и стилским изразом даје свему томе неки виши склад и ниво спиритуалности, мудрост и лепоту смисла. Зато се и  ове песме често ближе савршенству аутентичног хаику стиха, својом формом и духом. Али и личним печатом, попут овог: Из старог пања/расте младица/ Оживео пањ.

         Иако се књигом „Шум и лахор“ први пут огласио хаику стиховима, веома искусни и одавно признати песник Мирослав Тодоровић је и овог пута свој дар врсног  лиричара упечатљиво потврдио. Пре свега, стиховима свима пријемчивим, а особито осетљивим естетама. Оним, можда ипак не тако ретким птицама – поклоницима магичне једноставности хаику поезије. А она је, увек и те како  актуелна, свевремена.