Monthly Archives: December 2013

Стојан БОГДАНОВИЋ: SAN TIAGO DE LISBOA (33)

Могао сам ово и овако да завршим. Тумач се вратио својој драгој жени и својој деци и срећно су живели, гладни и жедни, жељни свега, и тако то, до краја живота. Али као што видите, нисам, зато што су ми неке читалице тражиле још, а ја шта је требало да урадим, да прекинем радњу или да их и даље задовољавам, свим срцем својим и свом душом својом, или нешто треће, да видимо, ето ако изаберем ово треће, то се не зна шта је, то ти је мачка у џаку, боље је да ја изаберем оно што је сигурно, оно што имам, а то је срце моје јуначко, и душа моја дубока, без дна, у коју оне могу да бацају све своје гадости, свих својих бивших мужева и њихових љубавница и љубавника њихових кћери и осталих пролазника, да не набрајам сада и овде све те протуве, доста сам им ја, ако им се не свиђам ја, замена за све је Тумач, он има све оне добре, а и лоше особине које треба да има један савремени мушкарац, кога би пожелела свака жена, а то су, да има пара, да је дебео, да не иде никуда и да је способан, а то пак значи да може да измишља глупости у свако доба дана и ноћи и да засмејава домаћицу, како би се она што гласније кикотала и како би комшије чули њен смех, али то није због смеха, него да би они тог тренутка помислили како он њој нешто ради, а сутра- прексутра би о томе распредали, надугачко и нашироко, по комшилуку и по канцеларијама. Није то био једини разлог зашто нисам овде завршио причу, али није ни ред да вам све сада откријем, о томе ћете читати у неком од следећих наставака. Тумач се освежио, видећете какав је то тип, то није обичан тип, то је, шта да вам кажем, то је један од оних типова, хајде мало маште, нисте ваљда оперисани од маште, готовани, све чекате, све на готово, све да вам ја принесем, ви само да се наклопате, да легнете и да уживате, ако, тако ми и треба, кад сам учио и завршио школу, боље бих прошао да сам диплому купио, не бих издангубио онолико по тим школама, а могао сам за то време да произведем Тумача у шефа државе, или да се ја сам преметнем у њега, па да сада тумачим шта је живот и шта нам је чинити, да би шеф боље живео, овако ја остајем овде, а за тумача ће се чути. Сад ћу ја тек да му вадим душу.

Стојан Богдановић, SAN TIAGO DE LISBOA (31)

Власт као власт, увек се ослањала на силу. А тумач он би требао да се ослања на знање, али и на осећања, нарочито кад је у питању поезија. Тумач поезије, то би могла бити громада, али само ако је тумач и песник, може да буде и прозни писац, али то није то, а новинар никако, јер поезија се не пише новинарски, чак и проза и есеј, најбољи су ако јесу излив, а не неки текст натегнут и сасвема тачан, али натегнут текст шкрипи и ви чекате онај моменат када ће пући, он или ви. Тумач поезије, треба да зађе између редова, али ако је неспретан, он се тамо може заглавити и у батргању како би се искобељао велика је вероватноћа да ће редове развалити, а ако је још и нервозан или пак расејан, онда може редове измешати или оставити на ледини, тако да од тумачења поезије не испадне ништа, тј. испадне крш и лом. У том случају то све треба почистити и лепо бацити у канту, потом потражити тумача. Власт то не интересује, њен посао личи на еп, али бесмисленом злочину се мора супротставити човечност, тако да спречи власт која је по дефиницији силеџија, и коначно трагични моменти у сваком делу, требало би људе да потресу, да их растресу, да их продрмају, како би они позитивно реаговали, тј. како би се супротставили силеџијству, ма са које стране оно долазило. Зато ја не дам Тумача, зато је нама свима потребан Тумач поезије. Власт га је прогањала где год се он створио. Сада је на мети градоначелника, такорећи до јуче су га прогонили комунисти, пре тога је био у немилости краљевих људи, па црква, јадан човек, више се не зна да ли је то човек или вампир или дух, стално је био на мети. Пуче по вароши вест да су га привели, зато што је тумачио живот у писаној форми, па како би то могао писац да тумачи живот у некој неписаној форми, па да се они за њега закаче, и да га вијају где стигну, да је то било у неписаној форми, како је то било у старом веку, ови би могли тада да похапсе пола народа, а они то и раде само кад им се укаже прилика, а они онда напишу, на основу указане потребе, изгледа да је овде проблем у томе што су ови на власти били неписмени, па су им њихови преводиоци превели Тумачеве речи онако како је њима одговарало, а не како тамо пише, и сада је то дошло дотле да ће његов текст, који је био у електронској форми тумачити криминалистички инспектори, тужиоци, судије, сви од реда дипломирани, јер су на време накуповали дипломе за сваку прилику по неку, никада се не зна када ће некоме затребати нека друга диплома, ови наречени ће се бавити тумачењем речи Тумача поезије, и јасно је као дан да ће све то бити под присмотром власти, док ће опозиција то посматрати са дистанце, да не би непотребно трошили народну енергију на писца и то не обичног него неког безвезног Тумача поезије. Средства информисања, тзв. медији то помно прате, и пошто плату примају од градоначелника, нормално је да у овој и у свим таквим и сличним ситуацијама, она навијају за власт. Зато што је процењено да је Тумач врло опасан тип по градску власт, ставили су га у притворску јединици, раније се та просто звала затвор, а онога што је украо неколико стотина милиона евра испратили су у иностранство, јер нису могли да му докажу кривицу, а и паре су штукле, па ко веле што да га сада овде држимо и да га џабе хранимо, а и онако нам је доста дао од онога што је мазнуо, тако да је питање, шта је тај однео, и да ли је уопште нешто однео, а Тумач, он је опасан, јер он својим делима загађује духовну средину, и таман када је требало да га прогласе бесмртним, њему се ово заломило, тако да ће морати све да искија, по оном тргу на коме је он тумачио поезију, сада ће се шетати ветрови, и они који ветар распирују, ветропири, а поезију ће им тумачити лично градоначелник, јер је половина народа у затворима, а друга половина у иностранству, важно је да су сви под контролом, једне контролишемо ми а друге они из иностранства, док оне прве такође контролишу они из иностранства, али посредно преко наше власти, све је у сигурним рукама, јер ови наши су килави, нису ни за шта, за не дај боже слушаоци могу да буду и затвореници, па и Тумач поезије, ако га већ нису уморили.

Зоран Вучић, Пројде живот

На сви моји што су нестанули

 

Пројде живот, пројдоше године

по путишта и по распутишта,

а скоро че и сьн да замине

у тьвницу и штукне у ништа.

 

На човека дадено да лута,

види муку, живи убавило,

сьг остало душа да се скута

негде горе у оној модрило.

 

Од голему вреву да се склони,

да се сврти у вечно кутило,

сьс високу траву да заклони

оној што му из очи светило.

 

УЗРЕЛО ЗНАЊЕ

 

Млого су били узбрдни путови,

висока небеса и големе ночи.

Цел век падале магле и снегови,

још не мож чељад из њи да искочи.

 

Бил често помор и притруса,

дьждило небо и каљиште расло.

Судбина ти је била да покусаш

ђаволско вариво неслано, без масло.

 

Стањила се снага, смалило имање,

а свет штукал у тешку тавницу,

понека свитка свитне из мрклицу.

 

Заврзал се језик од узрело знање,

собрал се живот и мука се збрала:

од мисал ти млого глава натежала.

 

САМО ТИ ЗАЈЕШ

 

Широка је земља и длђи путови

и никој не зна где ни живот води,

какво че пројде и какво понови,

само ти знајеш Господи, Господи!

 

Куде идемо и где че стигнемо,

какво је тој проз свет што ни води,

да ли знајемо и да ли че смемо,

само ти знајеш Господи, Господи!

 

Где че се сврши наше путу вање

и може ли друго време да ни роди,

мьнечко је наше имање и знање,

само ти знајеш Господи, Господи!

 

СТЬВНИЛО СЕ

 

Петьл поје али се не чује,

човек нуме из ноч да искочи.

Огањ ладну снагу не загревује,

а сьн не мож да дојде на очи.

 

Жалос, болес, јад и сиротиња,

собрало се и живот притисло.

Све прекрила сумаглица сиња,

и небо се стьвнило и стисло.

 

Кьд се стьвни, мука и тегоба,

ладни дувари, ко гроб дојде соба,

ноч да пројде, очи да осьвну.

 

Само слзе, две-три горке капће

од цел живот има да остану,

голеьм снег че да завеје штрапће.

Милица Миленковић, Мрвице за гозбу духа

Савременик плус, Беооград,

207-208-209/2013

Милица Миленковић

(Стојан Богдановић: Трунке, Културни центар Сврљиг/КК Бранко Миљковић Књажевац, Сврљиг/Књажевац, 2011)

 

Математика је палица, помоћу које

без великих опасности пролазимо кроз

врлетне крајеве две бесконачности.

(Момчило Настасијевић)

 

 

  Након ишчитавања књиге афоризама и филозофских фрагмената Стојана Богдановића, намеће нам се максима познатог либанског филозофа, сликара и писца, Халила Џубрана: Између научника и песника је зелена долина. Ако њоме научник прође, постаће мудрац; ако њоме прође песник, постаће пророк.

   Стојан Богдановић, математичар песничке харизме, представља се српској читалачкој публици новом књигом несвакидашње жанровске опредељености: збирком филозофских медитација уобличених у афоризме, максиме и филозофске фрагменте. Трунке у поље наше књижевности доносе зрео дух промишљања једног научника и песника. Необичним насловом указује се не само на формално-материјалну страну жанра већ и на филозофски потенцијал сентенци. Халил Џубран је своје афоризме називао мрвицама за гозбе духа. Својим се Трункама Стојан Богдановић придружује овом либанском мислиоцу светског гласа. Трунке су мрвице, али колико год да су мрвице, толико су и честице и искре филозофских простора које је тешко досегнути.

   Зелена долина није приступачна, у њу тек могу закорачити научник или песник. Једну од ове две улоге морао је имати Стојан Богдановић када се одлучио на корак ка долини, али коју? Је ли као математичар кренуо ка уметничким просторима или као песник ка научним пољима? Бити мудрац значи изрећи истину коју други није успео спознати пре тебе; бити пророк значи предвидети истину која ће у будућности бити остварена. И заиста, Трунке стоје између спознати и предвидети као важних одредница филозофског поимања бити и постићи.

  На мисаоној мапи Трунки јасно се уочава неколико мотивских одредишта: о Јуди (самоубиству), животу, смрти, мисли, Исусу, хијерархијској неједнакости, математици и бесконачном. Сви мотиви идејно су везани за религијску епистему о постојању Бога и односу човека према Богу, животу и смрти.

   Ако је за Стојана Богдановића смрт вртлог који у себе увлачи све: Смрт је рупа без дна. У њу се трпа све живо. У њу трпате све живо: изван себе, све из себе, и себе. Остаје само мисао (16), дефинитивно се и мисао намеће као тај вртлог, јер како сам аутор каже, након смрти остаје само мисао. Мотив мисли јавља се и у филозофским фрагментима пророчке особености:

 

        У долазећем времену земља ће се кретати као мисао. Господ ће поверити људима да то надзиру. Мисао ће се хватати, ловити и продавати, размножавати, прослеђивати и пресађивати. Мисао ће се штитити не само својом брзином. Мораће и други да је штите. Тако до промисли или уништења. До одласка све мисли. До промисли. (34)

 

        Промисао ће водити земљу. Њено место ће заузети или ће њу увећати. Јер мисао се увећава. Мисао се мора брже хватати. Не само на папиру. Морају се направити ефикасне машине за хватање мисли и њихово читање. (35)

 

        Мисао ће се бринути сама о себи. Није јасно где мисао губи време. Где се дангуби. Где се успорава. Мисао је светлост. Она је она константа, апсолут која је произвела Реч. Тако она рађа саму себе. (37)

 

        Човек ће још више овладати мишљу. Он мора у машину да угради светлост = енергију органског порекла. Обратно, машина је већ ушла у човека. Дакле, неопходно је веће јединство. (38)

 

   Цитирани фрагменти јасно показују корелативни однос међу записима у Трункама. Мотиви и идеје који се јављају у једном фрагменту, продубљују се у другом, трећем и тако даље. Зато је важно пажљиво читање и често враћање Трункама попут покушаја решавања и разумевања скривеног кода. А тај код заиста постоји. То је код математике доступне и онима којима рачуница баш и не иде. Он има неколико чинилаца: мисао, промисао, човека, машину, светлост и енергију. Мисао је амбивалентна. Она је и светлост и енергија, дакле апсолут, универзум: Она је она константа, апсолут која је произвела Реч (37) – јасна асоцијација на део из Светог Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Реч) и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. (I, 1 – 4)

   Стиче се утисак да је наведени цитат из једног од Јеванђеља, темељ и основ Богдановићевих Трунки. Али, Богдановићев Бог се у међувремену (међувреме од две хиљаде година!) битно изменио:

    

         Илузија која је у основи наше православне доктрине је да ће наша душа отићи у рај или у пакао. Небо би требало да буде граница. Иза границе је онај загранични свет. Ако ништа друго, ако нисмо сигурни да ће нека бића слична нама доћи отуда, сигурно је да ће људи доћи отуда. Доћи ће они који су тамо били. Како? Па вратиће се отуда. Најчешће због љубави, али и доказивања моћи. И у Господа је велика моћ због његове велике љубави. Између ће бити математика. Та промисао ће бити главни посредник између људи и Господа нашег. (99)

 

    Математичке теорије су засноване на принципима својих логика. И није лудост када Стојан Богдановић каже да је спона између Господа (свеобухватног) и овог реалног света заправо математика. Квантна физика је у многоме променила наша сазнања о природи. Али много пре њених тврђења, математика је доказала постојање иреалног света, имагинарних подручја и бесконачног. Поред логичних законитости и бројева којима је готово све дефинисано у математичком систему, постоје и имагинарни број ι, али и ознака за бесконачно ∞. Синоним за бесконачно је вечност: Вечност је, што се човека тиче, илузија која заташкава време које је у ствари бесконачно па самим тим не постоји… Бесконачно већ није само фиктиван елемент као у математичким теоријама (100), овим тврдњама Богдановић настоји да образложи време као чисту људску меру која у широким пространствима свеобухватног, не постоји. Све ово заједно иде у прилог и следећој тврдњи: Веза између земље и неба је математика. (98)

   Срж Богдановићевих Трунки јесте поигравање са амбивалентним значењем Господа. Са једне стране под Господом подразумевамо дуго укорењивано мишљење да је он биће које обитава на небу, које не постоји ван греха и наде за спасење, Судњег дана, Он је онај који ће нас дочекати након смрти. Овакво представљање Господа једнако је представљању богова на неком јако давном ступњу човековог развоја. Са друге стране, Господ је схваћен као бивство, свеобухватно, духовно јединство.

   У првом случају, када Богдановић говори о Господу, он то чини иронично, па саркастично залазећи у питања хијарархије и неједнакости које је и изродило оваквог Бога: Свака будала хоће да буде Бог. Паметног човека је теже преварити. Зна какве су обавезе. (53) Или, када говори о Христу, рећи ће: Тај мангуп је знао за учење далекоисточних мудраца, онда је то потурао на панађурима што је засметало Римљанима који су смислили да се Јевреји сами међусобно обрачунају! Дакле, на западу ништа ново. (85) Сенчећи благом иронијом: Човек је измислио Бога да би прикрио своје незнање. То незнање је огромно. Бесконачно. Због тога се човек попео Богу на грбачу. И ево још не силази. Да је он на његовом месту већ би одавно био грбав. Али Господ све подноси. (87)

   У другом случају, Господ је приказан онаквим какав заиста јесте. Богдановић допушта себи да га назове универзалним човеком: Универзални човек (сви људи) је једно биће. Запис је у њему. Запис је трајан. (39) Своју тврдњу поткрепљује доказом: Свет је запис мисли. Дакле, свет и све оно што постоји око нас јесте запис наших мисли за које знамо да имају фреквенцију и крећу се у таласима, или, свет је запис мисли универзалног човека? Одговор на ово питање је исти, јер између ова два питања стоји знак једнакости: То нешто је за нас такво какво је у нашој глави, макар и да не постоји. Дакле, зависи од мисаоне моћи. Човек види све наопако. Тек мисао исправља слику. (79)

    То што у нашој глави зависи од мисаоне моћи јесте вера. Један од постулата наше религије. У Библији стоји да вера може бити толико јака да и горе премешта, а према Богдановићу: Само мисао може да помери земљу. Није јој потребан ослонац, а ни полуга. (40)

    Богдановићеве су Трунке располућене, двополне. Прво ће писац рећи: Мисао је средство и начин да се стигне до Господа, а потом и образлаже како:

 

        Када разговараш са Богом – то је молитва; када Бог разговара са тобом то је схизофренија (Томас Сас). Релација «разговарати са Богом» је у значењском смислу симетрична. Она значи обострано говорење; говори један па говори други. Бог разговара са тобом је такође симетрична релација, јер разговарати подразумева обострано говорење, један субјекат па други. Дакле, наведена два тврђења Томаса Саса су у ствари једно те исто тврђење. Отуда се нужно изводи закључак: Молитва је исто што и схизофренија. А да ли је тако? (51)

 

  Начин на који се приступа Богу, Духу који је у нама самима и чији смо део, јесте дискутабилан. За једне је то начин добра, за друге начин зла. Једно је сигурно, сви ми тежимо ономе одакле смо потекли. Управо је то једна од важнијих идеја Трунки.

   Двозначност јесте оно на чему је Стојан Богдановић конституисао своју књигу записа. Она се тиче готово сваког мотива који је писац узео за свој идејни темељ. То је за собом повукло тешкоће приликом читања књиге, јер читалац никада, или готово никада, не сагледа обе стране датог већ познаје и препознаје само једну.

   Та двојност што је налазимо у значењској мотивској равни Трунки дефинитивно је условљена самом поларношћу свега постојећег. Отуда ће о животу и смрти Богдановић дати овакво тврђење: …Живот и смрт јесу уређен двојац. Живот и смрт су близанци. Све живо има своју смрт. Смрт има свој живот док не постане живот… (13)

   У духу овог мислиоца можемо закључити како је смрт безимена те свакога дана бира ново име. И рођење је исто такво. Између рађања и умирања, дакле, стоји знак једнакости. То је математика. Или Господ?!

 

 

Стојан Богдановић, SAN TIAGO DE LISBOA (30)

Драги читаоци и још драже читалице, приближавамо се занимљивом догађају који ће разрешити вековну дилему у вези са Тумачем. Није спорно, он је увек постојао, као што постоје земља и небо, а шта је испод или шта је изнад, нас обичне смртнике интересовало је нешто конкретно, и ми смо само на то и мислили, и када је у питању било орање или риљање, нећу крити, увек се на то сводило. Знате већ! Али мора се признати да постоје и другачији људи, који су њушкали около, не би ли сазнали шта има доле, или шта има горе, изнад неба, човек чим угледа птицу, не мисли како је лепа, него прва помисао му је, како бих је лепо појео, а друга је чиста љубомора, зашто птица може да лети, а ја не могу, па она може да лети зато што има крила, зато што има шупље кости, а човек је шупак, и где сте видели да шупак лети, лете одликаши. Од тих силних њушкала неки су постали полицајци, а неки нису постали ни то него су њушкали за њих, сада оне прве називају керовима, а оне друге не, свуда има неправде, али о томе мисле афористичари, а њихове жене морају да се сналазе, и оне су јаднице, али такав је живот. Свим тим њушкалама, а и онима који то нису, потребни су тумачи, а ми имамо Тумача поезије, шта ће он  њима та они се баве прозом. У питању је тотална проза, како наватати што више тумача, јер поезија је она болест која се не лечи, то није проза, па Тумач изиграва прозног писца, како рече Ал, Дуго живи та рђа, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже, а што да не кад је људима тако лепо. А онај други афористичар, он размишља о сексу, и не само о томе него како да све то спакује у неки секси роман и да то после протура као књижевност, тиме се сада баве и жене, није ово средњи век, сада имамо телевизије и телевизије, а на свакој имате тв водитељку, конкуренција је велика, не само међу дамама, све занимљивије је такмичење, право олимпијско надметање, између мужева и жена, нико не обраћа пажњу на оне мудре речи Дон Фернанда Мислиоца Лисабонског, “Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више”, сада је ваљда јасно зашто је човечанству потребан Тумач, да њега није било морао бих да чекам да се роди неки тумач, а питање је да ли бих то дочекао. Нисмо разрешили дилему! Зашто, “питање је сад?” Па нисте мислили да сада треба да свршим, да га ликвидирам, да га уцмекам као пса, сада када је најлепше и најинтересантније, сви се труде да то дуже траје, а ви?

Стојан БОГДАНОВИЋ: SAN TIAGO DE LISBOA (29)

Би ми лакше када угледах Тумача на фотографији, посматрао је своју инспирацију, исто као онда када је био заљубљен, њему се то дешавало више пута, али не овако као са својом женом. Са њом је увек почињао испочетка, и зато је ствар пропала, зато што кад је ствар једном пукла, онда назад нема. Али он је насео на бапске приче: а ко ће децу да им чува. И та његова жена, она никада није била сигурна, да ли он има неку другу, а њој, као и већини жена, то је било најважније, а  мање је било важно што он као писац, као преводилац, као тумач поезије није зарађивао за живот, па хајде није за свој живот, него није ни за живот своје деце, а жена она би се снашла, ту су родитељи, ту су браћа,… На фотки, он са женом и децом у Београду. Интервју. Питају га, Зашто сте изабрали баш овај тренутак за повратак у отаџбину, он одговара, скратићу овде причу да не буде досадна, Дошао сам да помогнем својој жени и деци, а то значи да помогнем својој отаџбини, јер када би се сваки човек бринуо за своју децу, држава не би имала проблеме, овако испада да само писци треба да воде рачуна о отаџбини, а она њима да спреми азил, најважније је да не умру на улици. Сада ми је срце на месту, знам да постоји алтернатива за све, и да мој Тумач поезије неће умрети на улици. Ухапсиће га, а тамо ће имати бесплатан смештај, и храна ће бити бесплатна, једино ће му простор бити ограничен! А писцу димензија ионако ништа не значи.

 

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (28)

Запрепашћење је било велико када се на мом зиду појавило саопштење да једног тумача јури ни мање ни више него три хиљаде полицајаца. Био сам шокиран. Чекао сам авион из Бразила, хтео сам да дочекам тог јадничка, нико га не чека, жена се спаковала и отишла за Београд, одвела је и децу, а она нису била вољна да иду, навикли су се на предграђе Лисабона, сада треба све испочетка, треба да се навикавају на предграђе Београда. То није као некада, Београд се изменио, а и становништво се увећало више пута. Нема више оних старих Београђана, нема више оне господе, навукли се ту свакојаки типови, сва она андрићевска фукара, коју је изнедрио рат. Са увећавањем града, увећавао се и лоповлук, он је опхрвао и власт, власт је делила судбину народа на равне части, узела је народу све. А када народу узмете душу, онда је град пуст, ту је крај. Градоначелник, који је претио да ће завести ред, сада се правда недостатком пара. Пустио је полицајце, њих око три хиљаде комада, да јуре вештице и вампире, када му тај подухват није успео усмерио се на писце. Не јури он писце зато што не пишу, него зато што дишу. До сада је било, пусти људе да се надишу чистог ваздуха, е сад је и то спорно, јер он мисли да писци нису људи, да они само загађују средину, да загађују ваздух. Па кад већ не може јадног писца да умори глађу, то је иначе врло тешко, са било којег становшта писца је тешко уморити, он може да се протегне супротно медицинсим разлозима и да траје вековима, миленијумима, зато писцу треба одузети ваздух, јер он се храни ваздухом и креће се кроз ваздух у простору који нема димензије, нема димензије, зато је у њему све, а писац је ту да вам то протумачи. Запрепашћење моје је било стравично, када сам на моме зиду видео она бела слова, којима је био прекречен цео зид на коме је писало да Тумача јури ни мање ни више него свих три хиљаде полицајаца. Због тих огромних белих слова на моме зиду, мени је пао мрак на очи, био сам у шоку, био сам узнемирен, као да је било помрачење сунца, а није, било је помрачење ума, све могућности у нашој јадној и напаћеној земљи су исрпљене, држава се може спасти само ако се откачи писаца. Дакле, на реду су писци. То у нашој држави није нека новина, наша власт има одговарајуће службе, а оне имају велика искуства са писцима, сетимо се Голог отока и голих писаца, тако да писци не могу да избегну судбину свога народа, добиће оно што им следује, а то је ништа. Баш сам мислио да се вратим у отаџбину, али тамо су истакли фото-робот писца, а нико не зна на кога се то односи, да ли на мене или на Тумача, или на неког другог писца. Пише, Поштовани грађани! Почела је сезона лова на писце. Те штеточине се морају уништити. За сваког одстрељеног писца следује награда, коју ће ловац, не мора да зна да чита и пише, добити у натури: џигерице, срце, цревца ‒ изнутрице, оно остало ће власт појести у сласт. Треба се усредсредити на веће писце. Градоначелник се лично придружује и предводиће потеру. Они су опасни, ти већи су врло опасни, оне мање доделићемо невладиним организацијама, па нека их храни ко хоће. Стрепим. Жив нисам! Како ли ће проћи, да ли ће изватати Тумача, као и друге што су изватали. А могу да га ухвате, будала једна, само зна да пише. Увек најебу они који нису згазили ни муву ни буву. По правилу њихове главе се домогне нека гњида.

Тони ПЕРДИЋ: ХАНИН БАЛ ПРЕД ВРАТИМА (2)

Хана, проспи кестење

Хана, проспи кестење.

обустави  фантазмагорије.

како то да ти је опет тридесет?

 

црвени фењери у Антверпену.

канделабри  блуда.

посвуда лепотице које се указују

у беспризорној нагости.

а ја само памтим

пулсирање јагодица

надомак твојих  бретела

пре хука бродске сирене

и пренем се, усамљен на доку.

 

Хана, проспи кестење. изручи фишек.

 да ухватим бар један,

пре него ми озебу прсти

што умало миловаху те

у  мрачном лучком  сутерену.

 

Хана, хуљо мала, проспи кестење.

пала је тешка магла

на крају ритуала

и скоро да те не видим.

 

ево, погнут, везујем пертлу.

(шеретском  задршком драмском,

несвојственом натуршчицима,

довољно времена нудим

за твој омиљени трик наглог ишчезнућа).

 

и буди опет само крошња,

буди ветар и најупорнији лист, 

у овој заспалој улици.

 

 кантилена за шерпасе и рунолист

  

твоје једино  рухо је

стручак рунолиста по бедрима.

како је висока ова планина, Хана.

и твоја кожа мирише на

сладолед из детињства.

знаш, онај са нежноплавим омотом.

 

опасно смо сузили изохипсе, Хана.

одавно је све високо и стрмо.

али, навикнут већ,

на растанке у праскозорје,

не дам да предалеко одмакнеш.

 

Хана, помислих сад,

да је мој друг жив,

назвао би те шминкерицом

и смејали бисмо се као деца.

у јасним сновима чак успем

да разлучим ванилу, млеко,

хризантеме, шафран и којекаква чудеса

у састојцима твога кармина.

али,

исијаваш само у глувим муњама ума.

тумараш по ободима  призваног сна.

и гањамо се непрестано

по развејаном  сећању.

 

и знам да сада, Хана, 

ваља отворити прозор, подићи ролетне,

ваља се клонити свих 

који не верују да сам провео ноћ

у подножју Хималаја, тражећи те.

 

док си  ти, наравно,

изабрала мимикрију: леонтоподиум алпинум.

збуњујући тако упорне  шерпасе,

чудом, згрануте, већ…

  

 Хана, кругови

 

један је почасни плотун

неопрезно разнео небо,

док је с лафета склизнула у бескрај

још једна последња нота о Хани.

 

нека спавају хемиптере,

нека трну златокрили свици:

време је одсуства обести боја.

Хана, у заблуди, хита на чудна славља,

опијена гримизном копреном јутра,

заборавља да не постоји време.

 …

Хана, поранила си  

на годишњицу матуре.

анахрони су календари смртница и муза.

тек је први дан, како си насмејана,

истрчала из школе.

 

и пољубићу те, сутра,у првој строфи,

моје прве, наивне  песме.

овако бубуљичав, наиван и млад.

 

 Хана и далеко јутро

 

Хана је, господо, била

ванредна Халејева комета.

прохујала светлост на корзоу сенки.

а ја сам само кнез Потемкин,

слепи путник времена

и капетан света.

 

била је цвет уденут у брокат

који уверљиво пада на крају чина.

месечина у измаку плаве магле

и врелини лаке пене.

 

а ја – заточеник тих чини,

ни не знам да ли је

била за мене таква раскошна светлост.

 

карасевдах

 

 

чемер сам пио кахву

у Ханкином хану.

на басамцима

крај свакога трема

тражио њене нануле.

чарне су ме њене очи

опет обмануле да поверујем

да сам видео јутарње звезде.

док тмурни друмови беху,

и небо и сараји….

 

чемер сам пио кахву

и приносећи рахатлук

помислио на њене усне.

 

ево, замичем Ханка,

из твоје махале…

ај и ти полако из моје песме.

добра ти је била ова шега.

шта ће овај дилбер

твојим агама на мегдан,

са буздованом од лахких рима,

или и сам – буздован.

 

 

 

 

 

 

 

 

Зоран Ћирић Магични, После потере (роман)

(Једанаесто поглавље)

Као што је већ овде речено, Миодраг Мики Савић је био разуман, послован човек, мудар и лукав на један доста мирољубив начин. Просто казано, његов дипломатски ум, обогаћен адвокатском праксом, знао је да зачарани круг насиља може да прекине много важнији круг новца, некретнина и златних полуга. Али, убиство његовог партнера Тихомира пробудило је у њему мрачне страсти и он је сваким даном био све дубље увучен у ратна догадјања. Из предострожности се повукао из свог подземног офиса у Алексинцу, такодје желећи да има бољу контролу на што ширем терену, све донде докле су се простирали његови материјални и психолошки интереси. Сада је углавном проводио време у својој завичајној резиденцији, саградјеној и више пута доградјиваној на најузвишенијој тачки изнад Житковца, медју мештанима познатијој као „једноособно насеље Видиковац“. Ово је говорило о високом степену поштовања које је Мики Савић уживао код својих преплашених и покорних земљака, мада их је он лично сматрао за превртљивце који би се парничили до краја живота да није избио овај рат измедју сточара и људске стоке.

Једини тренуци када би становници Житковца, Прћиловице, Доњег Андровца и осталих околних засеока, заборавили на страхопоштовање према њиховом угледном Газда Микију – дешавали су се онда када би Црни Петар посетио свог пријатеља и послодавца. Чувши за читав ланац убистава са оне стране Јужне Мораве, тај њихов зорт је постао толики да када је Црни Петар, у друштву са провереним ортаком Цицваром, дошао у Микијево викенд-утврдјење, затечени сељаци су му направили спонтано заледјени шпалир. Док је Цицвара бленуо не стигавши да им се исцери у лица од сламе, Црни Петар је кроз ту свечано застрашену тишину прозујао с генералском немарношћу,  презриво их одмеравајући.

Тродневно гошћење је протекло у чудном расположењу – готово свака чашица је била испијена „Тикију у здравље“, као да нису могли да се помире с чињеницом да сав остали околни српски свет пије искључиво „за покој душе“ њиховог убијеног пријатеља. Када су довољно прочистили стомак и очњаке Микијевом „воћном краљицом“, влажних очију и стегнутих срца су стисли деснице руке у млатарајуће песнице, заклињући се да ће изравнати све рачуне са онима које су сматрали крадљивцима људских тела са биковским мудима. Тако су се привремено опростили, након разрадјивања оперативног ратног плана, који се све више базирао на „принципу роштиљања“ без обзира да ли се ради о дивљачи или питомим животињама.

Црни Петар се и даље држао званичног одреда Банета Коња јер глад за осветом ни избилза није био задовољио, а Бане Коњ је и даље тражио Тихомирове убице. Како је дознао од својих јатака и обожавалаца, један од учесника у том неподношљиво непреболном убиству био је бивши војник ЈНА по уговору и учесник Книнских ратова, медју ветеранима познат по имену Миле Мрак. Из истих извора, Црни Петар је чуо да се он може пронаћи у близини Бироа за добровољачка питања у Мозгову. Такодје, његови доушници су га упозорили да је Миле Мрак био врстан стрелац, искусан борац и поред тога веома храбар. Бане Коњ, који се потпуно уживео у пандурског шефа без ограничених овлашћења, сместа је командовао ужурбани марш на Мозгово, желећи да ухапси потенцијално осумњиченог бившег војника, како би му Видојко и Мики Савић живом пресудили у некој од својих судница и тако направили спектакл за широке народне масе. За разлику од притупасто амбициозног Банета који је отуда и имао такав „потковани“ надимак, Црни Петар је познавао психологију војника који се поштено борио на губитничкој страни. Био је сасвим сигуран да Миле Мрак неће дозволити да га ухвате живог, нарочито што је знао како су у њиховим рукама завршили Филип Киш и Дјура Стругар. То је за Црног Петра било довољно да крене са експедицијом. Желео је да га убије а не да га зароби.

И пре него што су се приближили гастарбајтерским кућеринама које су опкољавале центар Мозгова попут луксузних стражарских кула, одред Банета Коња је преко дежурних цинкароша и плаћених везиста у измештеним полицијским станицама прецизно лоцирао свој плен. Док су се у погнутом положају провлачили поред назубљених и пијано залучених дворишних капија, покушавајући да се што хитрије приближе Бироу за добровољачка питања, Миле Мрак се показао достојним гласинама које су га пратиле. Наиме, прекаљени борац са книнског и бенковачког камењара, поставио је своју добро прикривену осматрачницу насупрот кући у којој је боравио. Његовом продорном оку није било тешко да спази чучеће кретање групе људи чија га недовољна униформисаност није могла да завара.

Будући да му није падало на памет да се сагиње у гомили плаћеника и полуаматера, Црни Петар је ишао главном џадом, користећи сеновитост натрулог али још увек непосеченог дрвореда. Тако је дошао у позицију да угледа одсјај Милетовог немачког карабина. Сместа је заузео стојећи снајперски положај, дајући знак руком Цицвари да треском залегне и тако упозори остале из потере на опасност која је вребала из вруће близине.

Зачувши прашњаву буку, Бане Коњ није часио ни часа: прилепио се уз најближи бетонски стуб и ултимативно захтевао од Милета да се преда, јер је опкољен а има право на праведно судјење. Таман је почео да дроби о томе како они знају за његов допринос у отаџбинском рату против усташке агресије, када је Црни Петар, коначно, угледао бегунчеву главу до рамена. Хладнокрвно је ослонио своју винчестерку о бедро и уперио је право према уредно зачешљаној мети. Медјутим, у стилу планинске пуме пензионисане као сарадник десантних војних специјалаца, Миле Мрак је инстиктивно реаговао на Петров потез. Чудесно спретно, попут летње муње, немачки карабин му се нашао на рамену и зрно је прозујало крај увета Црног Петра. Брз као и његов непријатељ, ледено непоколебљив у својој осветничкој мисији, Црни Петар се показао као револверашка легенда с покрићем – његов хитац је био прецизнији и испаљени метак ракетног калибра је погодио Милета Мрака, задавши му љуту рану, дубљу од сваког мрака.

Смртно рањен, овај природно надарени борац није био и победјен, већ се крваво осветио својим ловцима. Усред кише метака он се искобељао из свог склоништа-осматрачнице и склонио се иза пољског клозета, одакле је све до свог краја сејао смрт немачким полуаутоматским карабином који је освојио на Гламочком пољу. Забарикадирао је врата свог слабог утврдјења душеком и са нешто креветнине које је пронашао унутра и из таквог заклона војевао је своју последњу битку. Слободно се може рећи да је оправдао свој звучни, ратнички надимак. Чим би која глава, нога или рука провирила, нашла би се на нишану његове шмајсерске пушке. Неопрезни Цицвара задобио је тешку рану у бедро, при чему му је само појас са мецима обавијен око струка спасао живот. Бане Коњ није био те среће. Наиме, пилана „Цанетова сечка“ налазила се тачно преко пута Милетовог скровишта. Пред пиланом су лежали бројни козлићи за пиљење дрвета. Скривајући се од Милета, непоправљиво упорни и шерифског успеха жељни Бане Коњ се дошуњао до иза једног од њих, покушавајући да напола већ уловљеног криминалног преступника узме на нишан. Медјутим, пре него што је дрчни каријериста подигао главу да би осмотрио растојање, Милетово соколово око га је уочило. То је било довољно – разорно зрно из његовог швапски поузданог оружја погодило је меснату главу без официрске шапке и Бане Коњ се стропоштао мртав иза козлића.

Заклетом војничком ветерану није преостало још много времена, али изоштрени герилски дух није клонуо, тражећи нову непријатељску жртву до последњег даха. Скончао је са својим верним пријатељем у руци, придружујући се непрегледној колони мученика из трагично продатих Книнских ратова.

Црном Петру убиство Милета Мрака није представљало разлог за ликовање, али ни за жаљење. Њега је чекало још много крвавог посла. Заклео се да се неће смирити нити опустити своју смртоносну руку докле год се и последњи Тихомиров убица буде налазио у животу. Јер, баш како су га још за живота опевали – био је свиреп колико и храбар, а немилосрдан колико и снажан.

Пошто је Бане Коњ погинуо, команда над мешовитим полицијским одредом је општом сагласношћу пренета на Црног Петра. Медјутим, он није имао велике користи од положаја који му је давао прилику да се иронично хвалише како му је допало да штити закон према коме је осећао само презир, непријатељство и уродјену одбојност. Али, он није био од те сорте ситних душа и патуљастих сујета. Оно што је он желео била су двојица или тројица способних десперадоса који би му, без страха или гриже савести, поверили сопствене животе и пратили га свуда где би их он повео.

По повратку у Алексинац Видојко је проценио са свог командног узвишења да одред треба да се расформира, вероватно како би изгледало да поштује федералне надлежности престоничке полиције и њених изасланика у окрузима и срезовима Доње Србије. Већина чланова распуштене дружине се придружила Црном Петру као свом признатом водји, а у жељи за профитом и проводом. Пославши изасланике по читавој земљи, Црни Петар је чекао. Већи део времена је проводио у крчмама претвореним у „казино-борделе“ дуж Алексиначке петље, где је често сретао присталице друге фракције, што је увек представљало могућност за борбу. Добривоје Тасић, широм државе познат као „Бата Добри“ због своје склоности ка разним дебеовским девијацијама – а што су његови надредјени толерисали због изванредно ванредне ситуације у тада још увек крхкој и од Дејтонског мира угруваној свесрпској држави у заметку – имао је убилачку аверзију према Црном Петру. Вероватно због службене љубоморе према легендама које су се око Црног Петра шириле попут сузавца. Иначе, он се није налазио медју људима који су убили Тику Јанеза, али је зато оштрим речима осудјивао убице Филипа Киша, Дјуре Стругара и Милета Мрака. Био је присан пријатељ Крлета Хорсмена и велики присталица његове и Рикијеве борбе против Видојковог марвинског монопола. „Бата Добри“ је био храбар као и сваки други лакоми убица. Једног од тих лудачки бескорисних дана задесио се на Тргу Незнаног јунака, у центру Рутевца, и то сасвим случајно ненаоружан. Изненада се нашао лицем у лице са весело припитим Црним Петром, који је истог тренутка пуцао на тртастог галамџију из своје исто тако припите винчестерке. Метак је смишљено просвирао тик изнад Добријеве главуџе и зарио се у довратак врата кроз која је и „Бата Добри“ моментално пролетео попут најдебљег од свих товљених тетреба у Карадјордјеву. Ипак, као што ћемо касније видети, Добривоје Тасић ће се осветити због овог посрамљујућег напада панике.

У то време начелник полиције округа Алексинац био је мајор Станиша Стошић. Мајор Стошић био је добар градјанин, једноставна особа скромног порекла али уредно подрезаних ноктију и сапуном опраних руку, негованих бркова и увек свеже обријаних образа и гркљана, беспрекорно зачешљан са раздељком на средини. Био је, такодје, поуздан полицајац и трудио се да своју дужност врши непристрасно. Против начелника Стошића изношене су замерке да је био наклоњен фракцији Рикија Мотороле и Крлета Хорсмена јер су дотична господа били његови добри лични пријатељи, као и да је био попустљив у вршењу своје дужности из страха да не увреди неку од сукобљених страна. Иако одавно поварошени присилном индустријализацијом, сељаци из рејона Падалишта, Моравишта, Тршевине и Доњег поља ипак су једнодушни у изразима поштовања према сећању на подношљиво честитог и савесног Стошића.

Пошто Топлица Дјордјевић није желео да у ову ствар петља Федералце и београдске специјалце, начелник Стошић имао је рејонске налоге за хапшење Црног Петра и његових помоћника, који су били терећени за убиство Филипа, Дјуре и Милета. Црни Петар и његови саучесници измицали су хапшењу избегавајући Станишу Стошића у граду и чувањем страже на терену. А онда,  наједном су решили да им је доста скривања, што је засигурно утицало на њихов разбојнички друштвени живот чија раскалашност је оволиким опрезом била озбиљно угрожена. Ипак, без обзира на њихово осећање закинутости у младалачким уживањима, ни у једном неписаном десперадоском кодексу, у правилима за случај напада у самоодбрани, не може се наћи оправдање за оно што су учинили. Одлучили су да се ослободе оптерећујуће будности на граници хроничне несанице злочином који би био срамотан чак и за досије једног унијаћеног православног босанског муслимана. Очигледно, Црни Петар је био залудјеник када се радило о освети Тихомирове смрти. Није било толико мрачног и проклетог дела које он не би починио да би уклонио препреке на путу њеног испуњења. Станиша Стошић се са својим налозима за хапшење испречио на том путу и његова судбина била је запечаћена.

Негде одмах иза Првог маја 1996. године, начелник Стошић, у друштву Мирка Вујичића и Добривоја Тасића, пошао је из робне куће „Рики и Крле“ у занатском делу Алексинца и упутио се према судници, где је намеравао да објави одлагање предвидјеног заседања. У тим данима анархије, на трговима и улицама Алексинца ретко ко се кретао без личног наоружања. Начелник и његова пратња носили су свако по једну аутоматску пушку. Видојков бутик сточне хране налазио се на око пола пута измедју две поменуте тачке. Иза те бетонски добро осмишљене вишеспратнице, изградјене спреда од стакла, месинга, алуминијума и моравског шодера, налазио се обор за експерименталну стоку коју би купци евентуално довели на дегустацију нових врста кукуруза и увозних концентрата. Источном страном тај столарски квалитетно издељани обор се продужавао испред суседне куће – пружајући добар преглед улице којом је начелник морао да продје. Црни Петар и његови другови усекли су жлебове на врху земљаног зида као ослонце за своје пушке. Чим се начелник са својом пратњом појавио на видику, засуо их је плотун метака из правца обора. Станиша и Мирко су пали, а „Бата Добри“ је пронашао заклон иза неких старих кућа са јужне стране улице. Изрешетан мецима, начелник Стошић је скончао мртав, не стигавши ни да издахне. Неисплаћени плаћеник и бивши пољопривредник, Мирко Вујичић је такодје задобио смртоносне ране, али је остао жив још извесно време.

Душан Арсенијевић, који је дуго био страх и трепет у округу Параћин, као и у Источној Топлици, и који је касније убијен у Белољину, у тренутку када се гореописани догадјај одиграо имао је кафану на реконструисаном Тргу Палог борца у Алексинцу и требало је да буде тајни савезник Црног Петра и његове дружине. Био је очевидац Стошићевог убиства и пришао је погинулима. Припрости Мирко, несвестан шта га је задесило, тихо је затражио воде. Душан је тркнуо до кафане и вратио се са чашом воде коју је принео рањенику, као да пијаном госту враћа кусур у страху од санитарне инспекције. Подижући главу видео је залеглог Добрија Тасића у његовом склоништу: од силине мржње и спремности да се бори до краја посред чела му беше искочила дебела, пулсирајућа жила, модрикасте боје. За то време, Црни Петар и његови другари прескакали су ограду обора и приближавали се са очигледном намером да узму Станишино и Мирково свеже задужено, аутоматско оружје најновије „Заставине“ генерације – што није промакло искусном револверашком оку Црног Петра који је готово безбрижно уживао у немилосрдној и нечасној слави масовног убице. Новопеченом кафеџији и доказаном разбојнику Дулету Арсенијевићу било је јасно да ће „Бата Добри“ отворити ватру чим се тријумфално парадирајућа банда надје на његовом нишану. Исто тако је знао да ће уколико открије Добријево присуство и сам постати мета. Покушао је да убеди Црног Петра да је боље да оружје не дира, или да то мало одгоди. Медјутим, Црни Петар је био одлучан да провери шта су ново измислили „Заставини оружари“ из партизанског Крагујевца, и чим се сагао и са земље подигао начелников аеродинамично закривљени аутомат, зрно из Добријеве пушке истргло му га је из руке и направило бразду на његовом бедру, задајући му болну, премда не и опасну рану. Црни Петар је био гадно изненадјен, као ретко кад. Приближити се Добријевом склоништу значило је играти се са смрћу, а подједнако опасно било је и истрајати у покушају да се докопа оружја које је уснимио као врло занимљиву робу и орудје корисно за његов даљи рад. Превладао је опрез и дружина се повукла у Видојков бутик сточне хране. Вероватно жалећи у дубини одлазеће душе што је уопште напуштао породичне оранице у Вртишту и свети земљораднички посао, тужно избушени Мирко В. је поживео још само неколико тренутака – недовољно да га љубазни кафеџија Д. Арсенијевић причести у уличној импровизацији, иако приљежном Арсенијевићу ово није била прва муштерија која му је умрла на рукама.

По свеопштој оцени, како историчара тако и криминолога, ово убиство је Петров најподлији злочин. Због њега је изгубио многе пријатеље који су га до тада оправдавали и бранили. Ипак, то није нимало уздрмало психологију врхуског одметника, у каквог се већ био изродио надпросечно и вишеструко надарени Петроније Чарнојевић. Када се – тек нешто касније, у тренуцима борбене опуштености и уживања у фронтовској заветрини – неко од његових јатака усудио да му каже како је, заправо, убио „доброг човека“, Петроније је најпре мукло заћутао, док му се лице набирало попут изврнуте рукавице. Потом се, према поузданим очевицима, помало чудно, готово матерински осмехнуо. „Добар човек, је ли?“, процедио је без икакве запитаности. Потом је мљацнуо и равнодушно додао: „Вероватно је свако за некога добар човек.“ Овај наизглед неважни догадјај намерно детаљно описујем јер може прецизно да илуструје вражју логику Црног Петра. И стварно, ако имамо храбрости и поштења, морамо да признамо себи да ако је неко осведочено добар човек – он ће то остати и када буде био мртав, зар не? Руку на срце, без жеље да тражим алиби за сурови деспердоски кодекс понашања, животне истине умеју да буду компликоване, нарочито када се ради о питањима које поставља сама смрт. 

    

      

    

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (27)

Сада сам га само ја чекао на аеродрому. Жена је покупила децу и вратила се у Београд, ту су и његови и њени, помоћи ће око деце. Рекла ми је, Не могу више ово да трпим, деца су ми гладна, он каже да су деца и његова, он само лута и измишља глупости, те само још овог песника да уради, само још овог песника да преведе, има једна сјајна драма, и све тако, а ко је видео да неко живи од књижевности, и то још од тумачења поезије, молим те лепо, ово није стари век, овде сви јуре, сви кидишу као вукови, као хијене. Он то не разуме, а не разуме ни да сам ја мајка, а зна да каже, Моја мама, као да само он има маму, свекрва је супер жена, али он не поштује ни њу, а она као свака мајка, шта год он да уради, опрашта, смирује, и ја бих тако, али моја свекрва има мужа, који издржава и њу и кућу и … а ја немам, у томе је проблем, ја немам мужа, имам тумача, он ће мени да тумачи, па кад имам паре ја ћу наћи тумача и те каквог тумача, а не овај мој, као олињали папуџијски мачак, покушава да буде умиљат, а ево јутрос, немам ни пребијену пару, ни за млеко, а деца само што нису устала, треба да пођу у школу, немам да им дам ни за трамвај, а комшија вози своју децу, као министар просвете, у приватну школу, да уче на француском, неће ваљда да испусти место које је добио, па то министарско место ће у перспективи оставити своме сину, дабоме, а мој син шта ће он добити у наслеђе, добиће биографију свога оца Тумача поезије, којом ће се поносити, ето шта ће добити дете, па сад ти види, како ћеш живети, а и дотле треба преживети. Дође авион, изађоше весели путници, радосни што су слетели, што су још живи, а њега нема!