Monthly Archives: January 2014

Недељко Богдановић, Гавран

 2013.Септембар

  Недељко БОГДАНОВИЋ

ГАВРАН

         *

         Србија (Галерија, у Нишу, поред Споменика ослободиоцима, сад га зову и другачије)

         Изложба слика сликара који се именом везује са речима влада и владати, а презименом – велики, вељи, величко…

         Централни ликови на велим платнима – врани гавранови.

         Владини гавранови у Србији, да се најежиш!

         Слећу с невидљивог неба(*pa u rebra!, dabome!), из црног времена, на црна темена, на поља, као да су исте боје са свим на слици, као да су згуснута тама, која се згушњавањем претвара у крила, кљун и канџе.

         Увек слећу с висине, никад да полете некуда даље.

        Другачију боју, свеже црвену имају остаци лешева, патрљци, негде оглодани до кости, негде само са испалим оком. Сви гаврани лете ка остацима. У песмама воле разбојишта, и јунаке!

         Галерија је пуна. Да гавран полети, не би имао где слетети, до на лепа чела и образе (у песмама слеће на добре коње и јунаке!). До зоре ће стићи до белих џигерица на убавом пољу од ребара, пробијајући се кроз очи – оштрим књуном, оштријим крилима, најоштријим канџама. Хоће ли бар тако, нахрањен,  бити питомији?

         Кад гавран буде засићен, склопиће крила. И то је нека нада.

         Чујем:

         -Гавран није највећа грабљивица;

         -Гавран је мали лешинар;

         -Гавран је чистач;

         -Гавран је паметан;

         -Гавран има облик грабљивице, а боју жалости;

све неки коментари као у школи да су научени, као да нису из природе преписани.

         Видим:

         -Гавран је најјаснији управо кад је над лешом, (у сликама) над бившим човеком; ту је с предвидљивим намерама;

         -Гавран се обично чита из боје, сликар је учинио да се може читати и из покрета; и једно и друго искуство израстају из судбине живога бића. Али постхумно.

         -Гавран нема других амбиција осим претварања света у потпуну црнину, у црнило, све је око њега црно, само је он паклен!

         Сећам се:

         Песма и предање дали су гавранима и друге улоге – да најављују црне дане; да јављају о поразима и несрећама (Полећела два врана Гаврана, / са Мишара, поља широкога…).

         Сећам се песме о јунаку који језди кроз Периш планину, па кад му је копље натежало толико да више не може ни да га носи, окрене се, а оно на копљу два гаврана, чекају и кажу му како му је суђено данас погинути, па се они примакли да се свежег меса јуначког наједу?!

         Гавранови су, дакле, опевани; било је логично да ће бити и насликани.

         Размишљам:

        Јесте гавран ту да докрајчи човека (друге лешеве не примећујем, као да нису достојни да се са гаврановима на платнима надмећу…), да га разобличи, да га кљује и искљује; али он није још никог убио: ево му жртве пресамићене преко греде, ево му лика на распећу, ево му роба у узама, ево му (али он не може убити – као да је најава убиства мање од убијања?!, он долази кад већа грабљивица обави своје, кад тело смекша од живота и прелази у земну материју с помало крви што се црвени као јарка успомена да је ту недавно био живот). А разбојишта? Кад човек човека усмрти, стиже гавран птица паметна (једино га, кажу, надмудрила лисица, али то је већ политичко питање; то је освета оних доле који немају сира, и оних горе који имају сира више него што могу да поједу!).

       Гаврану стварно не треба никаква друга боја осим црне која прелива цело платно – само да буде најцрњи његов део: Свака слика потписана као Гавран  само је амалгамисана прича о црном у простору; прича о канџама у времену; о кљуну који на површини може да начини тачку. Завршну! У шта би се црно и претворило осим у гаврана!

        Свака је слика заустављена прича, па и ове с гавранима и о њима. Тренутак борбе. Гавран над лешом, то као да из самог леша и излеће, као његова одбегла душа која се мало удаљила да се довољно скамени и сацрни. Лешеви имају своје гавранове, онакве какве заслужују.

         Врана је боја, боја наше најдубље и најтрајније љубави.

         Ако је мајка црна кукавица, је ли гавран отац преображен у бол?

       Гавран се вазда бори са неживима, зато му не треба цвет, зато му не треба вода, зато је његова трава једнако црна, као и небо. Зато је његова слика таква, какав је и он. Цела слика гавран, гавран – најпотпунија слика!

         Гавран је птица злослутница

         Гавран је птица паметница (Не можемо но каконо јесте… Рани сина пак шаљи на војску, / Србија се умирит не може…).

             Слике с гавранима жива су прича. Боли чак и кад му се перје од светлости леска.

             С распећа као да неко проговара: бити гавран, ил бити стрвина?

       Оно црвено на мрцима је најживљи глас њихове људскости, њихове трагичне људскости.

         И окриљени и спутани, Владини гавранови су компактне грабљивице. Изгледа да се међусобно не сукобљавају, нигде једно перце да полети. Неће свој на својега, гавранови нису људи!

         Нишка Србија премалена је да прими све који вечерас хоће да виде слике, и да виде сликара.

        Спустило се време гавранова, подигло се небо гавранова; гавран гаче, али то слика прећуткује, јер му ни једна песме не би могла бити довољно црна (слика с криком одавно је на цени, и тај се крик одавно прелама преко поља и времена!).

         И неки ће снови бити дотакнути тамним крилом.     

        Следећег јутра (5. 9. 2013) репортерка Беламија, Снежа, иначе моја ученица, извештавајући  о синоћном отварању изложбе Владимира Величковића у Нишу, каже:

         – Толико је света било у галерији и испред галерије, као да се нешто делило.

         Доиста, изјава достојна најлепше слике, најпаметније птице. Вала баш!

         Ипак размишљам:

         зашто ове  птице нема у јатима.

         Овако, исту слику делимо, и примамо, и поклањамо.

         Гавран је доиста паметан, никако да се насмеје. Лепше му је да остане загонетка.

         Увек долази, никако да одлети.

         И све ово, и сви овако, о граврану у околностим – датим и подразумеваним

         А сликар је можда хтео само да наслика птицу.

         Изложбени га плакат оптужује и потире му невиност. На плакату, он држи гаврана и подешава га према светлости, и према својој замисли.

         То је ипак његов гавран!

         *

         Одавно једна изложба није била тако светла, и јасна, као ова с црним гавранима!

         Само, не знам шта ме се више дојмило – облик или боја; он или оно око њега.

        

Стојан Богдановић, San Tiago de Lisboa (35)

(35. наставак)

Човек кога сам два пута убио, једанпут као човека, сећате се како је било, није на орук, него на клик и готово, а други пут као вампира, тада сам узео глогов колац, добро сам га зашиљио, онако како се шиљи глогов колац, и снажно сам га нацртао у срце које је било нацртано на папиру испред мог носа, овде не важи никаква логика, не важи закон двојне негације, јер негацијом (убиство) човека је испао вампир, негацијом вампира (убиство) не испадне човек, па шта испадне, јебем ли га, узео сам, поново оловку, и нацртао глогов колац, као индијанску стрелицу, као оне стерле, које су употребљавали Стари Словени, за које кажу да су однекуд дошли, дошли су дођавола, то су све католичке варијанте, кажу дошли су, то значи да нису на својој територији, па је сад време да иду, и то ево траје вековима, а и протестанти су тога мишљења, они су најупорнији, два светска рата су произвели, наши су прижељкивали и трећи, али изјаловило се због Руса, нису били спремни за рат, онај њихов се напио, па заборавио да дође на бојиште, а после му се учинио да је то буњиште и  само се кочоперио, као певац пред кокошкама.

            А то што сам Тумача убио, тј. откачио са фејса њему ништа није шкодило, напротив, нико му са ове стране зида није досађивао, имао је више времена да се посвети Дон Фернанду Мислиоцу Лисабонском, а и ја сам био на добитку, читам праву поезију посредством правог тумача, Тумача поезије. Тако ће бити све док се неко не повмпири, а да ли ће, видећемо, то је питање исте тежине као и оно о постанку света, или и о…

           Тумач, ено га преводи са португалског на португалски, па на српски, а  са српског само на португалски. Најважније је да је он добар човек, па може да буде и Бог.

           КРАЈ

 

Александар Солжењицин, СРАМОТА

Александар      

СОЛЖЕЊИЦИН

СРАМОТА

 

Које мучно осећање: стидети се за своју Домовину.

У чијем је Она равнодушним или љигавим рукама које тупаво или из интереса управљају Њеним животом. У каквим обесним, или бахатим или истрошеним лицима представља се Она свету. Какве труле помије сипају Њој уместо здраве духовне хране. До каквог раздора и сиромаштва је доведен живот народа, да не поверујеш.

Понижавајуће осећање не попушта. И није површно, не мења се лако, као осећања лична, свакодневна, од тренутних околности. Не, то је стални, упорни притисак: с њим се будиш, с њим се бориш сваки час у току дана, с њим зарањаш и у ноћ. Чак и кад стигне смрт која нас ослобађа од осећања личних, од те Срамоте не можеш никуд: остаће она да виси над главама живих, а ти си делић њих.

Копаш, копаш по нашој историји, тражиш охрабрење у примерима. Иако знаш неумољиву истину ‒ догађало се да су сасвим нестајали народи земни. Догађало се.

Не, другачија је унутрашњост, оне четврт стотине области које сам посетио. Е, оне одишу надом: тамо сам видео и чистоту намера и неуништива хтења и пуне живота, несебичне, блиске људе. Је ли могуће да они неће пробити ту линију проклетсва? Пробиће, још су у снази!

Али Срамота лебди и лебди над нама, као жуторумени отровни облак, нагриза нам плућа. И ако је одувамо у бестраг, никада је више нећемо избрисати из наше историје.

 

Квартал, Панчево, број 14, децембар 010 ‒ јануар 011

Превела с руског Милена Тепавчевић 

Стојан Богдановић на пољском у преводу Олге Лалић Кровицке

http://poezija.com.pl/index.php/serbia/856-bodanovic-stojan-wybrane-przeklady-na-jezyk-polski

Bogdanović Stojan – wybrane przekłady na język polski.

 

MĘŻCZYZNA

Pewnego razu tak jak prawdziwy mężczyzna
Uderzyłem pięścią w stół.
Zamiast żuru na stołu pozostał dziur.
Potem przez sześć tygodni chodziłem w gipsie
Na mojej słynnej prawicy
Którą różne rzeczy wypisywałem.
Aż przeróżne.
Dziękuję.
Przez wiele dni dzieci i sąsiedzi na gipsie
Mi się podpisywali na pamiątkę.
Nie, dziękuję.

МУШКАРАЦ

Једанпут сам као прави мушкарац
Ударио песницом о сто.
Уместо супице на столу је рупица.
Шест недеља сам због тога гипс носио
На мојој чувеној десници
Којом сам свашта написао.
Баш свашта.
Хвала.
Деца и комшије су се на гипсу
Данима потписивали мени за успомену
И дуго сећање.
Не, хвала.

***

Od wielu dni nie wychodzę z domu
Bane i Joca telefonicznie
Powiadamiają mnie o durnej władzy,
O upadku państwa, a ja im na to
(Wszystko to są stare tematy, milenijne)
Opowiadam o poezji i filozofii,
Przez te zamarznięte okna,
Obserwując życie poprzez kwiaty.

Od strony zachodniej nadchodzą
Ciemne chmury. Śnieg jeszcze przyjdzie.
Będzie zimniej koło serca.
Młodzi ludzie nie dostrzegają zimna,
A na naszą Serbię ciągle coś pada.
Trudno dostrzec końca temu,
Musimy iść do przodu,
Żebyśmy nie poczernieli.
Zgadzam się z kolegami.

***

Данима из куће не излазим
Бане и Јоца телефоном ме
Обавештавају о глупој власти,
О пропасти државе, ја њима
(Све старе теме, миленијумске)
Говорим о поезији и филозофији,
Кроз те прозоре залеђене,
Гледам живот, кроз цвеће.

Са западне стране надиру
Тавни облаци. Биће још снега.
Биће хладније око срца.
Млади људи не виде хладноћу,
А на нашу Србију стално нешто пада.
Крај се не назире,
Морамо даље,
Да не омркнемо,
Слажем се са пријатељима.

***

Uderzam kijem ze starej miotły,
(Tej na której leciała wiedźma
Która uczyła nas języka francuskiego),
Starym dziadka parasolem uderzam o sufit,
Potem zabieram się za stare radiatory.
Klnę, drę się na spokojnych sąsiadów z mojej głowy
Którzy mieszkają wyżej i niżej.
Oni zaniemogli wzruszają ramionami,
Ale ja nie ulegam,
Głośno narzekam na hałas
W mojej głowie na piątym piętrze.

***

Ударам дршком од старе метле,
(Оне што ју је јахала вештица
Која нам је француски језик предавала),
Старим дединим кишобраном о плафон ударам,
Потом пређем на недужне радијаторе.
Псујем, вичем на мирне комшије из моје главе
Који станују изнад и испод.
Они немоћно слежу раменима,
Али ја не попуштам.
Жучно негодујем против буке
У мојој глави на петом спрату.

***

Życie jest jak błękitny motyl,
Nie naciskajcie go,
Zniszczy to mu barwę.

 ***

Живот је као плави лептир,
Не притискајте га,
Покварићете му боју.

***

Pozostaję na zawsze na ziemi.
Tak bardzo ją kocham.
A ona mnie kręci dookoła swojej osi,
Nawet dookoła słońca,
Jak dookoła małego palca.

***

Остајем на земљи заувек.
Толико је волим.
А она ме врти око своје осе,
Па чак и око сунца,
Као око малог прста.

Stojan Bogdanović – urodzony w 1944 roku w Velikom Bonjincu, Babušnica (Serbia). Szkołę podstawową ukończył w Knjaževcu. Studiował w Belgradzie, Paryżu i Nowym Sadzie. Doktor nauk matematycznych. Jego wiersze były przekładane na angielski, francuski, rumuński, włoski i grecki język. Honorowy obywatel miasta Knjaževac. Laureat najważniejszej nagrody „11.januar”, przyznawanej przez miasto Niš. Autor dziewięciu książek.

Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завршио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша. Објавио је следеће књиге:
Биг Бен (Београд, 1977)
одлазим а остаје нејасно (Крушевац–Књажевац, 1990)
зна се (Ниш, 1991)
црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)
господар (Ниш, 2004)
човек песма (Врање, 2007)
Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг–Књажевац, 2010)
Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)
О да (Књажевац/Београд, 2013)

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: КРИВО ДРВО

КРИВО ДРВО

 

I 

Не знају људи шта је криво дрво.       

Криво им је што не знају, али и не труде се.

Не предузимају ништа да поправе безнадежну ситуацију.

Уобичајено устајем, око пет сати,

Није ово проза морам да прескочим понешто,

Овде не могу да развлачим колико хоћу,

А да никога не повредим,

А камоли да некога убијем,

Могу да ликвидирам тога, дотичног,

Али то се неће сматрати убиством,

Једноставно, откачиш га са фејса. 

II

Купатило, кафица, па се муваш лево десно и, онда кад кренеш,

Смуваш текстове, и то прво оне за које имаш

     обавезу, рецензије, часописи, по приоритету.

Потом зујуш, зујиш, као прави зујкан,

Док не слетиш на њу, на праву тему.

Ако то убодеш, онда си на Пегазу,

И јашеш, брате,

Јашеш и не попусташ,

Док ти се песма не укаже.

Гола. 

III 

Ако не иде, а хвала Богу, деси се да не иде,

Па један ли је дан,

А сваког дана сан,

А они хоће сваког дана нови текст,

Као да ја, да не кажем сада нешто грубо,

Као да ја, па нисам ни ја од гвожђа,

Нисам ни од дрвета,

Нисам ни од кривог дрвета.

Када, ако успем, а деси се,

Напишем неки добар текст,

Никако га не пустам одмах у јавност,

Не препустам га урокљивим очима судбине,

То ти је као кад си сам са девојчицом,

Само се гледате.

Уживам у томе, у томе тексту,

Замишљам када пустим текст,

Како ће реаговати овај,

Како ће реаговати онај,

Брига ме за то,

Само нека мишљења ме занимају,

Остала могу и сам да произведем.

IV 

Гледам да ли ми се неко смеје,

Мислим оно, иза леђа,

То највише мрзим,

Када то осетим, побесним и одмах кренем према кривом дрвету,

Обесио бих тога,

Да, да, што се чудите,

Кажу ми пријатељи,

А када они тако мисле, можете мислити шта мисле они други,

Мисле да то што ја хоћу јесте одурно,

А онај његов одвратни смех, као хијена

И то иза мојих леђа,

Тик поред ува, да бих чуо, наравно,

Други разлог и не постоји,

Само да ми кроз уво притисне живац, или мали мозак,

То им не смета.

Ма пустио бих га тамо на кривом дрвету,

Изнад оних умрлица да ландара,

Људи да бар неку корист од њега имају, да им пажњу скреће

На оне који су са дрвата сишли

И на оне који су на то фамозно криво дрво залепљени.

V

Али није оно криво што је криво,

Богме, лепе тренутке сам ту доживео,

Нисам ни приметио да су на њему мртваци окачени,

Дођем ту, мало постојим,

Гледам са које стране ће да наићи песма,

Пролазници као пролазници, пролазе,

Сви некуда журе,

Нико не обраћа пажњу на мене,

Ту сам у тој гужви сâм,

Не видим их, ни они мене не виде,

Само ме очи са слика мртваца нетремице посматрају,

Њихови уцвељени рођаци или пријатељи на криво дрво су их попели,

Неке су прикачили рајснеглама,

Неке су залепили селотејпом,

А неке су само натакли на чвор.

Нису сви исти ни када су на дрвету,

Сећате се онога, њега су на крсту. 

VI

Сваког дана су ту, а и ја,

Свако ради свој посао,

Они не раде ништа,

А ја песму чекам, ту поред кривог дрвета.

Ако се не појави до неког доба, чекам, чекам,

Па се мислим, на прозор да јој куцнем,

Али нећу да је препадам,

Песма је као срна,

Очас се преплаши

И штукне у густиш.

Нећу да је узнемиравам,

Нећу да је зовем,

Доћи ће она сама

Требало би.

VII 

Дође ми некада да урликнем,

Али нећу да се чуде људи око мене и баш од мене.

Песма ако је права,

Није штета причекати,

А није ми ни криво,

Није ми ни криво дрво,

Ако је неко не дај Боже кривац,

То ће се открити, кад-тад,

А дрво је ту да се поред њега чека.

VIII 

Ја чекам песму,

А други, гледам их како некуда журе,

Не чекају ништа,

Рећи ће вам када за то дође време.

Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,

Можда је то прави говор, тај закивак,

Можда је то прави знак, не знам,

Ја чекам,

Чекам песму, а не плач,

Песму чекам,

Чекам да ми се укаже.

IX 

Од  људи се тражи мир.

Мени то смета,

Замислите да се ништа не догађа,

Нећу да будем миран,

Нећу, нећу, нећу,

Нећу и готово!

Ко хоће да буде миран,

Нека се смироше, ја нећу,

Нећу, нећу, нећу,

Чекаћу песму да ми се укаже.

Некима се указао брадоња,

А некима Bloody Mary,

А ја песму чекам!

И не помишљам да се смирим,

Док ми се не укаже. 

X

 

Он и ја живимо у различитим временима.

Тако, када сам ја чекао песма да ми се укаже,

Њему није било хладно, ни њој,

А ја сам се ту поред кривог дрвета смрзавао.

Он би све то посматрао одозго са висине,

Мртав ладан.

Али Он не мари ни за то ни за мене,

Њему су доктори теологије,

Од Арија на овамо прописивали такво и такво понашање.

И он се придржава тога,

Иначе би они окрутни епископи,

Предвођени царем нашли другог Бога,

А мене би сви оставили на цедилу,

Да чекам без песме,

Да замишљам како песма и ја летимо,

А зна се и без њега,

Да човек и песма могу да лете,

Ако су заљубљени,

Ако су блесави,

Или ако су нашминкани.

Али нико није луд да лети сам,

Без песме човек је као птица без крила.

XI

Малог је оставио да се игра у песку,

Мора да прави људе,

Не децу, људе од блата.

Заиграо се у песку,

Правећи људе,

У заносу је направио неколико погрешних потеза,

Није био баш пажљив,

Мали је, немоћан је,

Људи су му се отели,

Почело је размножавање невероватном брзином.

За тај промашај није кажњен од Бога оца,

Нити је добио пацке од учитеља,

А није ни клечао у ћошку на, као мед жутом, ацтечком кукурузу.

Децу могу да праве и будале,

А човека могу да праве само прави људи.

XII

За моју песму није марио,

Посве је заборавио,

А ја сам је чекао,

Само да ми се укаже!

Док се он измотавао,

Када је постао Бог,

Чак, почео је да се прави важан

И да редовно игра игре које су му епископи прописивали,

Њему, а и њима,

Од сабора до сабора,

Некада заједно са царем, а најчешће сами.

Одједанпут, Њему је синуло,

Досетио се да је то уносно,

Да га епископи и цар злоупотребљавају,

Да, свако је радио свој посао.

Брадоња се успротивио,

Разапели су га и попели на дрво,

Потом су га једногласно прогласили за Бога,

А ја сам остао поред кривог дрвета,

Своју песму да чекам.

Мени фали дашчица,

Можете мислити колико је фалило Њему,

Што је човек већи, више му и фали,

Али мени не треба царство Његово,

Ја само хоћу песма да ми се укаже!

XIII

Човек не може да не верује,

Гледаш га како он верује,

Био сам наиван све сам му веровао,

Све док се моја душа није појавила као песма,

Он је нестао, кроз пијавицу  се успео

Севало је, грмело је тако снажно и убедљиво

Запамтио сам то,

Цвеће у башти и на тераси потпуно је упропашћено.

Епископи су га убили и причу су наместили,

У великој књизи, отишао је да би дошао,

Није ли то исто као,

Иди ми, дођи ми,

Не бринем више за њега,

И мртав се сналази. 

XIV

Бринем за моју песму,

Бринем да се неко из градског зеленила не досети,

Да је криво дрво старо, да га треба одсећи,

Или да је дрво засађено на погрешном месту,

Или да је много криво,

Или да је криво насађено.

Кад помислим на песму, а ње нема,

Надолазе ми у великим таласима мучни снови, 

Сањам о кривом дрвету.

Замишљам како га односе у деловима,

Како још крвари,

Поворка се отегла,

За камионом на коме је дрво,

Моја песма сва у црном.

За мене није ни важно,

А публика треба да зна,

Годинама треба додавати живот,

Оне нису ништа без живота,

А живот није ништа без песме.

XV 

Од песме се човеку заврти мозак,

И ништа га не боли,

Иде тако шумоглав, замишљен, ништа не чује,

Не примећује, није ни уморан, уши усправне,

Као куче када шени, када очекује слаткиш,

Све му је лепо и само га то притиска,

То са песмом.

Али то му годи,

Зато почиње да дозива брадоњу,

Почиње да виче, да риче, да нариче,

Да тужи, да ружи,

Песму да му продужи.

Не живот, песму.

XVI

Киша почиње жешће да пада,

Пробија се кроз густе гране и још гушће лишће кривог дрвета,

Гледам кроз прозор у даљину,

Чекам песма да се појави,

Обично долази са пролећем,

Обучена у хаљине ведрих боја,

Није уштогљена као Енглескиња, 

Није ни тако пегава,

Није надмена,

Није. 

XVII

На кривом дрвету студенти преко умрлица лепе плакат,

Буне се против државе, хоће песму да им узме.

Од брадоње су позајмили изанђале пароле,

Иако знају да ни Он ни Дарвин нису били у праву,

Када су тврдили да се људи лако праве,

Деца можда, мада, и то питање је под сумњом,

Ипак су изабрали њега.

Студенти су то,

Рачунали су на миленијумска искуства лукавих епископа,

Како би се иначе епископи одржали да којим случајем то нису били.

Он ће их увести и у следећи миленијум,

А њихова једина обавеза требало  би да буде,

Дрво да засаде,

И своју песму да чекају.

XVIII 

Време се променило,

Тек негде-негде једва се чује,

Попови, лопови!

Ни Њега нема,

Појављује се на сахрани, па на сахрани,                                                             

Људи се крсте, шта ће он ту,

Неки се питају, да ли је то стварно Он,

Тај који је био разапет,

Који је нестао.

Сви они нестану када је густо.

А Њега ево!

Личи на Бога Оца,

Али није Он,

Он је, без сумње. 

XIX

Сад је време да поделимо кривицу,

А она није мала,

Одмах ћу узети свој део,

Чекаћу своју песму.

Мало ли је?!

Не плач,

Не, не, не, нееееееееееее

Само је први плач песма,

Све остало је само плач,

А то је друга песма.

XX

ПРОКЛЕТИ КАМИОНИ

Довезли су два камиона,

У онај мањи су потоварили гране

На којима су чворци, вране, врапци, гугутке и

Покоја птица још, васдан чучале

Ишчекујући да неком студенту испадне

Она последња, и најслађа, мрвица бурека,

Или да изненада почне са колегиницом да се љуби, онако,

Као да их нико не види,

Као да свет не постоји,

А свет као свет, све више је окренут према звездама.

У већој камиончини је утрпано дебло.

Ко би рекао да ће и њему неко време доакати,

А такорећи дојуче фијакеристи су за њега коње везивали.

Некада, пак, много, много раније,

Под њим се оро вијало,

Седели су људи у хладовини,

Нико му није налазио ману, ни што је помало криво, а ни то што није храст.

Свако је ту некога чекао,

Сви су се ту љубили, баш сви,

И они што су отишли у Америку и у Енглеску, И ми који смо остали овде,

Ево, ја још увек чекам песма да ми се укаже

И бесним што ми се ови камиони врзмају по глави,

Као да нису могли нешто друго да одвезу,

Него баш наше дрвце,

А устао сам ноћас, био сам приправан, напет, све струне затегнуте,

Широм врата да отворим,

Песма кад наиђе,

Ал’ наиђоше проклети камиони.

XXI

О ЈЕДНОМ СТАРОМ ПРОБЛЕМУ

(Поново)

Многи се у свету и код нас баве једним старим математичким проблемом

Многи узалуд покушавају да открију,

Како им се то десило,

Како су се заљубили.

(Нисам им рекао да је то немогуће!)

Понашају се ка дете

Кад му даш сат,

Прислони га на уво,

Затим покушава да га отвори,

Да му истресе федерчиће, шрафчиће, полугице, магнет.

Ја не, имам свој магнет,

Једноставно, не чачкам,

Да не бих покварио.

Наслоним се на зид фејса,

Посматрам криво дрво и

Чекам песма да ми се укаже.

Уживам,

Хвалим Господа,

Сцена да потраје.

XXII

Драга моја, 

Пред сам крај ове године

Страшно сам се разболео,

Од љубави.

Да, да,

Знам, нема ми лека.

Не зна се која је гора пошаст

Та или поезија!

Не брини  за мене,

Волећу те до краја,

А после ћемо видети

Шта нам је чинити.

 

ПИТАО САМ САЈЏИЈУ

 

1

Укипио се на носећем зиду,

Све време гледа у мене,           

И мери ми.

Упоран је и покушава да буде тачан,

Иако, већ сто је набио,

Броји све секунде,

Које ми следују.

Заузима почасно место на зиду,

Само зато што је био очев.

Има га и на историјским сликама

Николе и Миодрага,

Привезали га каишчићем,

Да не склизне негде,

Да се не изгуби.

Сад је само мој

И броји моје секунде,

Али броји и туђе,

Додуше, кришом. 

2

У мојој глави паклена машина,

Подметнули ми је Швабе

Кад су оно Миодрага

У Надичином селу раскомадали.  

Истога дана његов брат

Мирко са нашег гумна нестао је.

Стрина Зорка упокојила се одавно,

Гроб до ње још чека Мирка,

Као што га је она за живота чекала,

До краја,

До краја света.

Такће и наговештава

Експлозију паклене главе.

А када ће,

То питање није за мене. 

3

О људи!

Гадне ли машине!,

Отпала му казаљка,

А он, такће ли такће.

Као мери нешто,

А врти се у круг,

Као нека будала.

Боље би му било да ћути,

Кад већ мери нешто,

Што не постоји.

 4

И када је био млад

Због њега сам каснио у школу,

Наравно, то ми нико није веровао.

Једноставно,

Успава се

Или задрема.

Или жури,

И све трчиш,

А никад да стигнеш.

 

Како год окренеш,

Мене је тај сат нервирао.

 

Баба није марила за њега.

Говорила је,

Моје је прошло.

Била је глува,

Као деда.

Није чула ни када је поред ње

Прошао онолики живот.

 5

Има аритмију,

Не зна се када је оболео.

Појело га време,

Прескаче,

И ситно и крупно време,

Свеједно му је,

Не бира,

Ни време када да прескочи,

Ни које време.

Црв му појео кутију,

Ето, шта чини време.

Не зна човек,

Никада није сигуран,

Које ће време из њега испасти,

А виси на зиду,

Само зато што ме подсећа на време.

 6

Рат смо почели онога дана

Када сам пошао у школу.

Како се попео на наткасну,

Нисам смео ни да помислим, ни да питам.

Зврчао је бесомучно,

Реско,

Бездушно.

Неколико пута ме довео на ивицу.

Морао сам,

Сада се кајем,

Али морао сам да га звекнем,

Да бих га ућуткао.

Последице се виде на њему,

А ја их осећам.

Боли ме време.

Више леви кук,

Обе ноге,

Хладне су као лед и усред лета,

Испод колена, не осећам ништа,

Пре није било тако,

А он се сћућурио поред телевизора,

Као да ће га та старудија загрејати.

Кад се само сетим,

Дође ми тако да га поново звекнем.

Ту нешто није у реду са мном,

Уместо тога,

Насмејем се гласно,

Тако гласно, да укућани утрче сви,

Заглаве се на вратима,

Неки су видно узбуђени,

Разрогачених очију гледају у мене

И са жаљењем констатују,

Није му ништа.

После се смејемо сви заједно,

Као да смо луди,

А јесмо.

А он јадан, само куцка.

Звук његовог звона сустиже ме,

На низбрдици.

 7

Као сваки, макар осредњи, песник,

Устајем ноћу,

Нису године у питању, није тај разлог,

Криво сте помислили.

Једноставно, бавим се својим послом,

Хватам апсурде, то је и њихово и моје време.

Када по овој несносној врућини откуца поноћ,

За гушу почне да ме хвата тескоба,

Сав се напрегнем, издужим шију, наћулим уши,

Ослушкујем пулс времена.

Са чела скупљам грашке зноја,

Све чекам да се од њих створи река,

Песма да потече,

Ал’ уместо тога,

Не чекајући црквено звоно, ни мој сат,

Сова огласи неко друго време.

 8

Сат је тврдоглава направа,

Не попушта никоме.

Ако чекаш некога да дође,

Сат неће скратити време,

Чак и ако га сломиш

Или му неко друго зло смислиш.

Ако је неко болестан,

Њега није брига,

Ни да трепне,

Камоли да скрати време.

А тек кад је о продужавању реч,

Тек тада ништа.

 

Смрт ће доћи тачно у секунду,

Не мораш да навијаш сат,

Нити да усаглашаваш време.

Све ће бити на време.

Па шта ће ти онда сат.

 9

Ово време ме убија.

Убиствено време.

Сада сви знају

Да време не постоји,

А тврде супротно.

Везују време за мерач.

А његов мерач је човек.

И он има своје време,

И своју меру.

И он, све некуда жури,

А зна да га чека крај,

Али то није крај,

То је његов крај,

То је крај који означава,

Почетак новог времена.

Да ли је могуће

Да постоји и таква глупост,

Или је то само тренутак

Непажње

Узрокован овим убиственим временом.

Ђаво ће га знати.

 10

Чека се јутро, са нестрпљењем,  

Споро се примиче, шуња се кроз  ноћ

И кроз маглу у глави

Као да је једино и не дај Боже последње!

А куд се дедоше онолика јутра,

Нико да озбиљно потегне то питање.

Морам смислити како да се ратосиљам неких година.

(Много ми је!

Натоварило се,

Само пар њих да откачим,

Оних најгорих.)

На ову генијалну идеју

Дошао сам јутрос,

И сам се себи смејем.

Најтеже су ми ове последње.

Да вратим сат уназад!

Он то неће сам урадити,

Ни за живу главу.

Човек мора све да ради на силу.

Морао бих да вртим казаљке

Цео божји дан,

И то обе,

А опаснија је она мала.

Нико не обраћа пажњу на њу,

Споро иде, скоро нечујно, као црна маца

И кад се окренеш  за петама ти је.

А време те заскочило и јаше,

Јаше те као рагу

А сви од тебе траже

Да се осећаш као Пегаз.

 11

Отпијем гутљај,

Стресем се,

Прва од јутрос.

Господе!

Дозволи ми да ово размишљање одложим

За следеће јутро:

Морам да идем, за бабу и за мене да купим,

Хлеб, млеко и новине.

За друго шта, нема се,

Друго шта, и не треба ми,

Доста ми је наш  живот.

Смрт подај ђаволу

Он уме са њом.

 12

Сајџију сам питао,

Веровали или не, више од милион пута,

И нисам добио никакав одговор,

Па питам сада Господа:

Како сат тачно зна,

Када човеку треба узети меру?

 

СРБА ИГЊАТОВИЋ У КЊАЖЕВЦУ

                                                                                 

I                                                                                

На књижевној вечери у Књажевцу,       

свом родном граду,

Мој пријатељ Срба Игњатовић из једне песме

У коју је намерно и то зналачки

спаковао једног пса,

Одвеза га и изненада га пусти у салу.  

Публика, сем неколицине, није обраћала пажњу на куче.

Оно је озбиљно схватило своју улогу,

Подвило је реп, село и узрнуло се

у оне из првих редова.

У тој представи куче било је ту

Тек да подсети 

На изглед неких  људи.

 II

За крај представе

Да би како-тако одобровољио публику

Из првих редова

Која се спремала за бег

Са књижевне вечери и са концерта који је

                                                                    следио,

Мој Срба

Узе своје куче.

Поново га онако зналачки умота у стихове и

Спакова га у нову књигу песама,

Сажали се на публику из првих редова,

Одвеза их и пусти их да иду,

Убеђен да ће отићи својим кућама.

Био је у заблуди, као и сви прави песници,

Веровао је људима!

А ред је и да се псето мало одмори.

III


Када  је мој Срба спаковао псетанце

На самом крају представе

Тако упаковане илузије поклонио је домаћину,

Да их стручно обрађује, чува, чита и храни свој

                                                                            его

И кученце, ако залаје.

Ако му буде требало за нову књигу

Позајмиће га од Хипноса или од његовог

                                                        најбољег ђака.

У најбољем или у најгорем случају, свеједно је,

Измислиће новог пса, тога данас има на претек.

Има паса ко кусих паса.

Тако, кротко, све до новог читања

Јеванђеља по Јовану иза цркве на Новом

                                                                    гробљу.

За време вечере из књиге су излазиле друге

                                  животиње, зец, крмак, овца,

Да ли бејаше са јагњетом или сама,

Салате је било колико ти душа иште.

Гости и учесници програма су се измешали, Карте су биле испод стола.

Били су весели, играли су се фигурицама

Подбадали су их, свако своју, а понекад и туђу,

Звецкали су тањири, виљушке, ножеви,

Звецкало је оружје,

И наздрављјући домаћину,

Чувару илузија,

Одолевали су Танатосу.

IV

Домаћин је почео да испраћа госте,

Само оне које није успео да уљуљка,

Било је љубљења, грљења, тапшања, свега и

                                                                    свачега,

Богме, Свашта је било.

Не могу у овом тренутку ништа да кажем

О искрености и другим карактерним особинама

Гостију, било је ту уметника разних сорти,

                            песника, сликара и политичара.

Дакле, илузиониста свих врста.

Свако је очаравао себе самога покушавајући

На тај начи да дâ сигнал саговорнику,

Да му скрене пажњу.

Нико никога није ни слушао а камоли чуо,

Нико није обраћао пажњу на саговорника,

Све сам самцијати самодржац,

А није ни ред да неко забада нос.

Свако је пио друго неко пиће и доказивао,

                глупости, да је то његово лек за душу.

Када су се гости и домаћин решили уљеза,

Почело је право славље.

Још траје, све је то у глави,

Овај пут нема потребе да се лажемо.

Надам се да ћемо се видети на годишњици

                                                                     матуре,

Србо, шта кажеш?

 

20131220.

 

ТО ЈЕ ТО

 

Кренуо сам истим путем,

Као јуче, према кривом дрвету,

Испред факултета песму да сачекам.

Смешан сам сâм себи,

Као Фернандо када је био заљубљен.

Можда сам и ја,

Видећу!

Ако не знам где сам паркирао аутомобил или

Ако направим неку још већу глупост

И ако не признајем да је моја,

Ако ништа не признајем,

То је то!

Познаници се чуде шта ми је,

И пролазници врте главама,

И једни и други мисле,

Посреди је нешто друго.

То је њихова ствар.

За мене је

То тô! 

 

ЧЕКАМ ПЕСМУ

                                                                         За Б.Б.

Време мерим и овако,

Често стојим поред кривог дрвета,

Испред Економског факултета у Нишу.

Мирослава Тодоровића, песника, чекам,

Књижевне новине да ми донесе.

А најчешће ту, баш на том месту,

Чекам песму.

***

Све време морам добро да мотрим,

Ако само за тренутак на сат погледам,

У онај час када кроз подрумска врата груну                           

Студенти, може се десити, песма је то,

Да утом негде као јегуља штукне,

Или изађе на стражња врата,

Као срамежљива служавчица.

*****

Неки мисле да сам тамо,

Код кривог дрвета само губио време.

Те будале не знају како је то,

Како је мени било лепо.

О како сам био срећан

Док сам песму чекао.

А сада само време чекам.

Све мислим да је и мени и њему боље било,

Кад је свако својим путем ишао,

Сад се само гурамо

На том тесном путу

Ивицом живота,

А не може се све у исти сат.

Мени и не треба никакво време,

Мени је доста моја песма.

 

ПУКО САМ

 

Пуко сам       

Покушавам да се прикрпим некако,

Али то треба учинити тако да се шав не примети,

Знате какви су људи,

Жене поготово.

Конац треба наћи, да буде чврст

Пожељно је да буде у истој боји,

Као боја живота,

Онда нико неће приметити.

То ти је као кад живот прође поред тебе.

Неки се хватају за сламку,

Ја за свилен конац.

 

ПЕСНИКИЊИ ТОДОРИ ШКОРО

 

1

Драга моја,

Што се селидбе тиче,

То још није готово.

Предстоји ми сигурно још једна,

А када ће бити,

Није моје да знам.

 

2

Био сам присутан кад поред мене прође онај век,

Са њим одоше и силни миленијуми,

Мене оставише,

Не знам зашто,

Ваљда мисле да још нисам зрео,

Да сам тврд,

Па треба још да се крчкам

У босанском лонцу.

 

ЛЕПОТА

 

Лепота је она реч

Која ти жари врх језика,

Која васдан с тобом путује.

А када ти одеш,

Тамо далеко,

Она стоји на крајпуташу.

И све дочекује и испраћа,  

Као мати.

 

КОЈА САМ ЈА БУДАЛА

 

Господе!

Која сам ја будала,

Из овог усраног живота

Да изађем не умем.

А не знам ни зашто бих.

ЗВОЦАЊЕ УЗ РОЂЕНДАНСКУ ЧЕСТИТИКУ

                        За Мирослава Б. Душанића,

                         из Појезне

Честитам песнику рођендан,

Јутро је, уобичајено,

Жали се: Даска му фали,

Какав би то био песник

А да му не фали,

Да му све буде потаман.

Фали и мени,

Заједно бисмо могли

Од тих дасака које нам фале

Да склепамо један комотан сандук.

Али рано је,

Нисмо још поравнали даске,

Ни оне које имамо.

Нисмо ми за овај век,

Одложићемо пут и све остало,

Жена га чека,

А и мене чека сијасет недовршених ствари

Ако ћемо поштено,

За човека,

Мало је један век.

*****

Када је реч о пријатељу

Морам да нацртам круг,

И то велики,

Да би могао у њега да уђе

Потом да га тамо сместим,

Да га утуткам,

Као што је Коста то урадио

У присуству епископа александријског

Када је усред круга ставио тачку,

Као што би и Цоне урадио

Са својим пријатељем.

Тачка је чудо,

Њен део је ништа,

И зато она може

Да прими све госте,

Све, као песма.

 

ДРАГИ МИРОСЛАВЕ    

                                                           За М.Т. и М.Б.Д.

Добро јутро,

Срећан дан!

 

Историчари не мере време као људи,

Они мере време од рата до рата.

Њихове брљотине вековима после

Други морају да чисте.

 

Филозофско време је од доктрине до доктрине,

Сви они нешто муљају по времену.

Најчешће не знају шта тамо траже,

Други знају, али неће да кажу,

Али упорно чекају нову доктрину.

 

Песнику није потребно време

Њему је довољна песма

И он сам мора да је чисти

Или да је почисти

 

Уби ме ово време!

 

Срдачно, твој С.

 

 МОЈА НАДИЦА

 

Ових дана гутам поезију,

Баш сам се лепо поправио.

Нисам више онако цмољав,

Каквог ме је запамтила,

Моја Надица.

Стално ми је говорила,

Кад ћеш једанпут да се мало погојиш,

Па да личиш на човека.

Боже, кад би ме само видела.

 

БИЈЕ У ТИЛ

                                                         За М. Б. Д.

Драги Мирославе,

Шаљем један лек за добро расположење:

Узимати као лек:Без претеривања

И са уживањем.

Напунити душу и пред спавање наслонити

                                                             главу на њу,

Да одвугне.

Потом можете све појести, одједном,

Без страха да ћете се загрцнути.

Делује брзо и ефикасно,

Као прави пчелињи мед.

Бије директно у мозак,

У тил. 

 

ПРИРОДНА СЕЛЕКЦИЈА

 

Све радим наопако,     

Ако је јабука мала и квргава,

Оставићу је,

Ону лепу ћу појести

Ако је риба мала и ружна,

Оставићу је

Ону лепу …