Monthly Archives: February 2014

Стојан Богдановић, Џаов чамац за небо у Смедереву

ЏАОВ ЧАМАЦ ЗА НЕБО У СМЕДЕРЕВУ

 
Преда мном у првом реду
Џао Лихонг држи Златни кључ Смедерева,
Ја сам на бини у његовом Чамцу за небо.

Од њега лево и десно начичкани Кинези  и Кинешчићи.

За њима власт, па Смедеревци и Смедеревке.
Свечана сала је пуна.
Као да је сâм књаз Милош дошао на вече поезије.
           
Пре него почнем да читам песму, Мати,
Неколико лепих речи за нашег врлог домаћина песника Г. Ђорђевића,
И за Смедеревце, познате по храбрости и по вину,
А Смедеревке по гласу и лепоти,
Сад ево и по песми.
Почиње представа, љубазни домаћин ме најављује.
Веслам према микрофону,
Који је постављен понад главе кључара.
На бини има и гломазнијих песника од мене,
Свак носи своје бреме, а делимо само судбинупоезије.
Та чињеница ми подгрева илузију да добро изгледам,
Што је веома важно у тренутку наступа, улива сигурност.
Љуља ми се у глави, уобичајена вртоглавица,
Коју изазвивају снажни таласи поезије.
Уздржавам се да не паднем.
Џао је спреман да притекне у помоћ, за сваки случај,
Намешта наочаре, трља руке,
Окреће главу мало у страну.
На лево ухо боље чује,
На десном уху трајно су му уграђене последице Културне револуције.
Тајац.
Читам,
Ми смо га испратили за Београд
Да учи за господина,
И додајем, И сада не знам ништа друго да радим.
Џаов Чамац привезујем за Месец,
Одозго, црвен као булка, гледам његове руке усијане од аплауза.
 
Да зна моја Надица, шта се овде у Смедереву збило,
Устала би да ме помилује по коси,
А ја бих је прихватио за ону спечену руку.
Отишли бисмо право у Џаов Чамац за небо,
Одвезли бисмо се до Суве планине,
Чамац бих привезао за њену букву подно Стола,
Сео бих поред ње наслонивши главу на њене скуте
Ишчекујући, као некад, причу,
Био једном један јарац…
 
После представе,
Ух!
Заврши се још једно светско чудо.
Изађох, зајапурен, да прошетам.
Испред Деспотове куле са крстом,
Насред Трга небеског мира угледах,
Џао Лихонг са друговима
Распирује ватру за нове песме.
Чамац за небо се нечујно огледа у води равног Дунава.
 
Поезија је чудна болест,
Напада и лети и зими,
И то на свим меридијанима.
 

КИНЕСКА ПОЕЗИЈА, Џао Лихонг, Тјан Јонгчанг, Ли џебанг

Џао ЛИХОНГ
ЧАМАЦ ЗА НЕБО
 
*После слушања Акадове соло виолине*
 
Виолина звучи у његовим рукама као чамац
Слободно једрећи на музичком путовању
Испуњена стећом и тугом живота
Обојена пролећном кишом и светлошћу зимског снега
Леп поглед стално се мења на површини воде
Време као река мирно протиче преко врхова прста
Са уздахом, зелено лишће пада са грана
Дрхтећи у низу, потоци утичу у бескрајно море
 
Душа устрепти када гудало пољуби жице
Уздахе таласа пресецају весла
Сјајни бисери почињу да прскају дуж ивице
Чујем нежну воду како жури и пљуска
Видим како срећне сузе лете уоколо
Нико не би могао предвидети траг чамца
Само мајстор може управљати дубоко из срца
 
Држати виолину исто је као држати љубавни пар
Гудало се диже и пада преко жица као треперење ветра
Чамац на води почиње да личи на птицу у ваздуху
Продирући кроз магловите облаке да се вине
Високо до мирних звезда
Слушај без даха ову мелодију из раја
Мирно, овај музички чамац куца на прозор сваке душе
Нека пупољци у вашем срцу процветају у овом тренутку
А мелодије да се чују до краја у вашим мислима.
 
Зибу Цаи, касна ноћ, 10. Мај 1998.
 
 
Тјан ЈОНГЧАНГ
ОЧЕВА КОЛИЦА СА ЈЕДНИМ ТОЧКОМ
 
Када сам био мали
Видео сам оца како гура уз брдо
Колица са једним точком
Повијен ниско
Колико је повијен мост
Пријатно струјање око његових голих леђа
И знојаве кораке
Никада нећу заборавити
 
Прошле су године
Мост још стоји
Упркос ветру и киши
Али, отац је отишао
И колица са једним точком
Неваљали дечко је одрастао
У мом сећању остала је шрипа колица
Са једним точком
Као песма која одјекује преко висоравни
 
Ли ЏЕБАНГ
ЛЕД
 
Неустрашиво ремек дело оштре зиме-
Једног јутра
Река је лежала залеђена
 
Весео живот је прошао
Смириле се заносне песме
 
Можда је то смрта
Слична змији залеђеној хладноћом
Снег ју је умотао
У белу хаљину
Она не може да чује
Пригушени протест трке који се шири испод леда
 
Лед пуца
Попут оштрог сечива када пробија кожу
Звук је продоран
Од болне борбе
Лед се креће
Лагано као што тече река између обала
И сећа се пролећа
Цветања брескви, гранчица зелене врбе
И малих риба када израњају за храном
 
Заиста, река не може да да умре
Чак и ако мора, зашто не сачека пролеће
Гуши зимски ледени дан
Душа се мрзне после смрти
Све док пролеће није далеко за нама
Зашто би умрла у зиму?
 
Због болног искуства
При топљењу леда
Река брзо тражи одговоре
Не знајући како су очајни, узалудни покушаји

ЛУЖИЧКОСРПСКА ПОЕЗИЈА: Томаж Навка, Бењамин Навка, Јуриј Лушћански, Кито Лоренц, Рожа Домашцина

ТОМАЖ НАВКА:

БЕЗИЗЛАЗ

ми смо били
постојимо
бићемо

сломљених крила
без корена
наоколо блудимо

тапкамо
у месту
стојимо

неми и отупели

пред обећаном
земљом очева
пред изгубљеним
рајем срећних
снова

ГОСПОДЕ СМИЛУЈ СЕ

 
БЕЊАМИН НАВКА:

КОД КУЋЕ

зеленим ме поздравља мај
цео свет ме обасјава
нисам сам-нисам ни ту
трпим неподношљивост људи
ван лужице сам, знам
на свету сам код куће
али код куће- то овде није

овде ме дозивају лужице

 
ЈУРИЈ ЛУШЋАНСКИ:

Ја сам човек
а мој деда јунак беше
– како сам каже
(преживео је два немачка светска рата).
Племенитог сам порекла
– други су рекли
(који нашој родбини не припадају,
а таквих је мало).
Кртола је укусна
– но кромпир је бољи,

 
КИТО ЛОРЕНЦ:

Најдража
дошла је код мене
загрлила ме није ме ни погледала

Педесет година
сањао сам то
сваке ноћи
остао сам млад

Једног дана
открио сам
где је живела
пошао сам за њом

Пробудила се
када ме је видела
Њен поглед се угасио
ја постадох стар

 
РОЖА ДОМАШЦИНА:

БЕСНИЛО

беснило
огледа се
у очима при пољупцу
у загрљају оних који ће увек рећи да
са потковицом у џепу

лакоми на победу
прегазће свакога
ко храмље

 

Стојан Богдановић: ИЗА ЗАПЕТЕ, Још један разговор са мојим пријатељем Мирославом Б. Душанићем

ИЗА ЗАПЕТЕ,
ЈОШ ЈЕДАН РАЗГОВОР СА МОЈИМ ПРИЈАТЕЉЕМ МИРОСЛАВОМ Б. ДУШАНИЋЕМ
         Казао ми је мој пријатељ пред неколико хиљада сведока, ено их, запрепашћени, још буље у његов исказ, и чуде се, да ће укинути блог. Као да је тај блог његов. А чији смо ми који смо тамо на блогу? И нас ће укинути. Као да нисмо ни постојали.  Ми сиротани, ми сироти кривци, које су сви одбацили. Ми који смо лудили и који смо се будили само да себе видимо на нашем блогу, а сада блог је његов. Он са њиме може да ради шта му се прохте. Он је и жрец и власт. Он је газда. А ми смо проклета руља, састављена од пискарала, од књижевних хуља, која је била у блогу, као у брлогу, па сада је дошло време да се брлог почисти, да се одбаце нишчи. Дошло је време да нас газда укине! Хоће да нам угаси светло. Па да светло не треба не би га Господ сваког јутра палио. Па он га пали да прогледамо, а ти га гасиш. Аферим! Можда и постоји неки разлог за укидање блога  који не знам, али једно знам сигурно, тај разлог није довољан!
        Нисам то очекивао. Легао сам. Да одморим мало старе кости. Али не може се. Мучи ме пријатељ, а ко ће ако неће пријатељ. Боље него непријатељ. Он ће мени да каже. Па, ваљда и ја нешто знам о том животу. Није он зајебо само њега, и још га зајебава, има и да га зајебава. Али што ти њему окрећеш леђа, још му их и подмећеш. Па наравно да ће ударати по њима. Није ти он непријатељ. Уосталом сваки човек има више непријатеља. Какав би то био човек, замислите, али то се не може замислити, човек без непријатеља. Нису то прави непријатељи, то су кукавице. Само треба да им покажеш, да им укажеш, да схвате где им је место. Окрени се ти на праву страну. Окрени се животу, томе старом покварењаку. Зна он да је то. Зна да се узјогуни. Зна да пиша уз ветар. Али јебеш му матер! И други би! Само им окрени леђа. Такав је и он. Ако животу окренеш леђа, он ће те дотући.  Човече! О, човече, ти си тај непријатељ. Ти си сам себи непријатељ, и то највећи. Није у питању јабука, то сам већ заборавио. Ти знаш, чим се окренеш, они те лају. Они мисле да имају право на твој живот. А зашто то раде, и од када то раде? Па одувек! И шта сад да радимо? Одупрећемо им се. Онако, жестоко, као људи. Као људи што се одупиру животу. Нећемо све срушити и отићи без поздрава. Таквих који ће рушити има сијасет, има их свуда, на сваком кораку. Нема зидара. Нема, јер се ради на ветрометини. Ради се у несносним условима. Увек је тако када се зида за душу. То је најтеже. Отуда избија она врелина. Жега. Па ти памет стане. Отуда излази лед. Хлади срце. Хлади главу. И сви мисле да су у праву. Отуда теку мед и млеко. Отуда све недаће. Све те ујдурме „смјешане најбоље се пију“. И у том случају јесу лек. Тада и само тада. Неприхватљиво је да су сви у говнима до гуше, а само ти имаш проблем. Па и писање, није нешто. Кад пишеш и о неозбиљним стварима, мораш озбиљно да пишеш. А читалац ће рећи, шта је, и да ли је! Лакше је читати, али  „Ако сањам, зашто не сопствене снове?“ Коначно, у нашиј православној доктрини, никада није било високо цењено, напротив, није никако, може се рећи и да доктрина почива на  причи о остављању пријатеља, али та прича је, као што знаш, одвратна! Он да иде, а ми да си кршимо главу. Види ти њега, шта је смислио. И нећу узети ту причу, макар била и са посветом!

*Ова прича је испричана на пер-ту, само због реторике. Извињавам се моме пријатељу Мирославу Б. Душанићу.

Стојан Богдановић, Пас

ПАС
Док Фауст наглас чита јеванђеље,
пас лаје све жешће:
то је мржња према Христу,
према добром и истинитом.
Ото Вајнингер (1880-1903)
 
Пас је занимљива животиња и може се срести и у делима великих песника, да не наводим сада овде имена и њихова дела и недела у којима пишу свашта. Један је написао „пас је гласно лајао“. Када сам ово прочитао прво сам се насмејао, потом сам се замислио! А вероватно постоје и пси који безгласно лају, да такви људи постоје, то сам се уверио много пута, још су ме неки од тих када смо били насамо убеђивали да су они били најгрлатији, благо њима, они су то чули, само они и нико други, и наш песник каже:‒ Нека је проклета земља у којој су/ пашчад пуштена, а камење свезано.
         Све у свему не пишем ово због тог проклетог улизице, страшљивца, просјака, због тог злочинца, подмуклице, због кучкиног сина, због тог  пса.
 
УМРЕЋУ АЛИ НЕЋУ
 
Пишем због вас.
Ружно је рећи за човека да је пас.
Премного је и да човеку додате придев, пас.
Па шта ће бити од нас,
Ако је човек пас.
Где је онда за нас спас?
Ако смо људи дигнимо глас!
Чујте, хоћу да будем човек,
Вичем на сав глас,
Нећу да будем пас,
Само због вас,
Само због вас,
Нећу да будем пас
Ни час
Ни зачас,
Бићу човек
Во век
Као што беху родитељи моји
И сви наши, куд који
О, људи моји!
 
Чекаћу да живот стаса,
И код нас да забаса,
На човека да набаса.
Чекаћу да живот стаса,
Свет да се заталаса,
Да не буде људи паса,
Ни вук ни вучићи,
Ни од зле кучке кучићи.
 
Нећу под милим Богом да будем пас.
Нећу да будем кера, да ме свако шутира и тера,
Нећу да будем ничија џукела, кучиште, ни псина,
Ни њихова тетка, ни стрина.
Нећу, нећу, неееећу!                         
Умрећу, али нееећу!
           (С.Б.)
           Шта је човек који се одрекао својих родитеља, ако није пас. Где му је понос. Како да се родитељи поносе псом, кад знају да ће им он мерити реп. И човек не признаје да је био мајмун, а био је, и то више пута. Па, што не би био и пас. Не може зато што је човек, што је веран Богу, во век!
            Постоје разне врсте паса. Нисам видео дивљег пса, можда такав постоји а можда не постоји, нису ми ни причали приче о таквим псима, али сам видео неке када подивљају као пси. Домаћих, илити припитомљених паса, да припитомљених, јер питомих нема, такође има разних врста, зависно на основу које карактерне или друге особине, понекад су при развраставању важније оне некарактерне особине, има малих паса, има великих паса, има енормно великих, дугачких, здепастих, спљесканих, згужваних, подмуклих, као псето, има паса луталица, постоје и пси рата, пустињски пси, пси мешанци,…
          Ови припитомљени, то су лењивци. Радије би да их добро истуку и да им потом дају нешто да поједу, него да сами зараде нешто хране. Дакле, овај модел „зараде“ је популаран и код људи, па и код жена, многи су склони упражњавању тога модела, да их туку и да их киње, за стан и храну, дакле верни су своме храниоцу, а хранилац за узврат може да шутира пса кад год му се прохте и колико пута хоће.
          Током миленијумског прилагођавања симбиотичком живљењу, пас је постао зависник свога уверења, да му је човек најбољи пријатељ, и он то може са поносом свуда слободно да каже. А да ли пас то каже? Да ли је неко негде чуо неког пса да то каже? Ако је то неко рекао, онда то сигурно није пас. А у литератури се налази само обрат овога тврђења: Пас је највернији човеков пријатељ. За такво тврђење нема доказа. Дакле, пас, верник, мора стално да доказује своју верност, и наравно, да трпи, и да шени.
          То раде и људи. Па сад, да се човек не запита, шта ће му пас, кад има људи који то боље, потмулије, подмуклије, нечујније, иза леђа и изнад свега, и иза свега лају, а могу исто, или, и боље од сваког пса да те уједу за ногу, за руку, да ти откину месо, да ти поцепају панталоне, па чак и да те уједу за срце, за душу, да те искидају живог, и сад стварно не разумем оне људе који то траже од немоћног пса.
          И још нешто, немојте очекивати да ће пас-отац или псица-мајка васпитати куче да вас беспоговорно слуша, да шени, да вртка репом, неће, тај део посла морате сами да радите, морате да га бијете, да га дресирате, да се дерете, да се стресирате, све док не утуви то што сте хтели.
           А оно људско куче научиће га родитељи, рођаци, ужа и шира фамилија, и шира друштевана средина, па и шира међународна заједница, а када стаса и постане пас, онда је ваш докле год можете да га држите на узици, и верно ће лајати уместо вас, и вас. Нарочито после вас. На сав глас. То је пас.
            Веома је погрешно за пса рећи кученце, јер у односу на њега пас је велика џукела, није згодно, штавише, увредљиво је и за кученце и за куче ако га назовете псом, јер кученце, па ни куче, не може да буде светска, или не дај боже, белосветска џукела, а пас ако је прави то може.
             А кученце, као кученце је симбол немоћи. И сви воле кученце, а после када дођу у неку гадну ситуацију, онда се обраћају псима, траже заштиту од паса. А пас, као пас, чим му неко баци комад меса, а може и нова коска, он је хвата, оставља човека и брише, а за њим и остали пси и псине. Јебо им пас матер!
            Пас је право злопамтило. Он памти само ако сте му учинили зло, остало се труди да заборави, а није му тешко да без труда заборави добро које сте му учинили.Ако псу дате хлеб, он га најчешће само оњуши, про форме, сачека пар секунди и ако не добије комад меса, одлази. Наравно да ће запамтити, како му нисте сунули месце. А што ваша деца нису одавно видела месце, то њега не додирује. Ако му дате месо, злопамтиће и увек ће вам досађивати. Гледаће на сваки начин да се убаштра негде близу вас. Да вам буде при нози, ако треба да га ритнете. И све ће учинити, док не заузме добру позицију за скок. Јасно је о каквом скоку је реч. Скок може бити надоле само ако си на небу, али ко год је с неба сишао тај се није усрећио. Бар наша историја, која се бавила свим и свачим, и псима, наравно, није то забележила. А ако сте нешто онемоћали промислите да ли да кренете, а потом и у ком смеру, ако сте правац већ изабрали. О сагињању немојте ни помишљати.
 
Извори:
Бесно куче не може да се угоји…
Бољи је добар глас него златан пас…
Будалу ће и пас на ланцу да уједе…
Где кучка лоче, ту и лаје…
Гладан пас и на газду лаје…
Дете по милос’, куче по комат ‘леб…
Јебали ги кучики…
Јебо им пас матер…
Кад стари пас лаје, треба видети шта је…
Кад липше вук, пси му мере реп…
Кад човјек иде курјаку на част, поведе пса…
Као глува кучка…
Као куси пас…
Које псето ћути, оно пре уједе…
Који се пас силом у лов води, тај зеца не хвата…
Куче у чакшире…
Кучка ти више куцила но крмача прасила…
Кучка ти реп у кућу окренула…
Кучкин сине…
Кучики те растргли…
Кучики ти коске развукували…
Кучики те се најели…
Кучиште…   
Лајао га на пасја уста….
Лаје кера…
Лаје ко пас на звезде…
Лај’о ко пас…
Липсав’о ко псето…
На мртвог кера и зес вади патку…
На пасје име…
На пасја кола…
Небојшу најпре пси уједу…
Не лаје кера због села, већ због себе…
Нема ни кучета ни мачета…
Неће куче на куче…
Од злу кучку ни кучићи ми не требају…
Пасја жега…
Пасје време…  
Пас је човеков највернији пријатељ…
Пас лаје, ветар носи…
Пас који лаје не уједа…  
Пасја зима…
Пасја сорта…
Пасји живот
Пас му матер…
Псета га изела…
Псето једно…
Пси лају, каравани пролазе…
Рундов…
Стари вук, пасја спрдачина…
Тера кера…
То ни пас с маслом не би полизао…
Нема пас за шта да га уједе…
Храни псето да те уједе…
Цвили као куче…
Чувај се пса подвијеног репа…
Чувај се тихе воде и пса који ћути…
Џукела једна…
 
ХВАЛА
Захваљујем пријатељима Мирославу Б. Душанићу, Душанки Наранчић, Снежани Врачарић и Миши Тимченку који су знатно допунили списак изрека.